Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Moji izumi – autobiografija Nikole Tesle

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Moji izumi – autobiografija Nikole Tesle

Počalji od vivijen taj Sub 2 Jun - 23:10:36



Moji izumi – autobiografija Nikole Tesle



Moja mladost

Napredak i razvoj čoveka bitno zavise od izumiteljskog dara. On je najvažniji proizvod čovekovog stvaralačkog uma. Njegov krajnji cilj je potpuna prevlast uma nad materijalnim svetom i ovladavanje prirodnim silama za potrebe ljudi. To je težak zadatak za izumitelja, koga vrlo često pogrešno shvataju i ne priznaju. Ali on nalazi ogromnu nadoknadu u zadovoljstvu koje proizlazi iz njegove moći i osećanja da on pripada klasi izuzetno privilegovanih ljudi, bez kojih bi čovečanstvo odavno iščezlo u ljutoj borbi protiv nemilosrdnih sila prirode.

Ako govorim o sebi, ja sam već osetio punu meru ovog divnog zadovoljstva koje je bilo toliko da sam u mnogim godinama svoga života osećao taj neprekidni zanos. Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate. Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara. Svaki napor pod prinudom zahteva žrtvovanje energije. Nikada nisam platio tu cenu. Naprotiv, ja sam sazrevao razmišljajući.

Pokušavajući da dam tačan redosled svojih aktivnosti koje će biti predstavljene serijom članaka uz pomoć urednika ”Electrical Experimenter”, a koji su uglavnom namenjeni mladim čitaocima, moram da se zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na okolnostima i događajima koji su određivali moju karijeru.

Naši prvi pokušaji su potpuno instinktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osećam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno više bih ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj.

Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren - jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Jedne zimske noći, oca su pozvali da obavi hitan posao i dok je išao kroz planine koje su vrvele od vukova, konj se uplašio i zbacio grubo oca na zemlju. Konj se vratio kući iscrpljen i krvav, ali pošto je podigao uzbunu, ponovo je jurnuo nazad na mesto nezgode i stigao tamo pre ljudi koji su pošli u potragu za ocem i sreli ga kako se osvestio i ponovo uzjahao konja, ne shvatajući da je nekoliko sati ležao na snegu. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela. Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim.

Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko od toga da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrenjak. Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao: “ Pogledaj me u oči.“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni. Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila. Ništa me ne bi uplašilo više od zagrljaja tih koliko strasnih, toliko i neprivlačnih rođaka. Jednom, dok me je majka nosila u svom naručju, pitale su me koja je od njih dve lepša. Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: “ Ova nije tako ružna kao ona druga.”

Mene su još od samog rođenja odredili za sveštenički poziv i ta misao me je neprestano tištala. Čeznuo sam da postanem inženjer, ali moj otac je bio neumoljiv. On je bio sin oficira koji je služio u vojsci velikog Napoleona i zajedno sa svojim bratom, profesorom matematike u poznatoj ustanovi, stekao je vojno obrazovanje, a kasnije se priklonio pozivu sveštenika u kome je stekao ugled. Bio je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac i za njegove propovedi je govoreno da su tako elokventne kao one Abrahamove u Santa Klari. Imao je izvanredno pamćenje i često je recitovao dugačke tekstove na nekoliko jezika. Često je u šali govorio da može da rekonstruiše neke od klasika ukoliko se izgube, recitujući njihova dela. Njegov stil pisanja je izazivao divljenje. Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite, a on je bio vrlo duhovit i satiričan. Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične. Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera. Među poslugom smo imali i nekog razrokog momka po imenu Mane, čiji je posao bio da ispomaže na imanju. Jednoga dana, Mane je cepao drva. Kako je zamahnuo sekirom, moj otac, koji je stajao u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: “Zaboga, Mane, ne udaraj u ono u šta gledaš, već u ono u šta nameravaš.“ Drugom prilikom povezao je u šetnju nekog svog prijatelja, koji je iz nemara dozvolio da mu se skupocena bunda tare o točak kola. Moj otac mu je skrenuo pažnju na to, rekavši: “ Povuci taj kaput, oštetićeš mi točak.” Imao je čudnu naviku da govori sam sa sobom, i to bi činio vrlo živo, upuštajući se u žučnu raspravu i menjajući boju glasa. Neupućen slušalac mogao bi se zakleti da se u sobi nalazi više lica.

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakojakih zadataka. Zadavao mi je, na primer, da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumnjivo je da su te svakodnevne lekcije, čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne.

Moja majka je poticala iz jedne od najstarijih porodica u našem kraju i pripadala je lozi izumitelja. Njeni otac i deda su izumeli mnogobrojna oruđa za domaćinstvo, ratarstvo i druge svrhe. Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim nevoljama i stekla mnoga teška iskustva. Kada joj je bilo šesnaest godina nekakva zarazna boleština harala je zemljom. Njenog oca su bili pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strahovita bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je prema običajima svojih predaka ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu. Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i njegovih mnogostrukih mogućnosti. Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su delo njenih ruku. I posle šezdesete, prsti su joj bili još toliko spretni da je mogla ono što očima vidi, rukama da stvori.

Postoji još jedan, mnogo važniji razlog za moje kasno osvešćenje. Patio sam od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima svetlosti koji su mi zamućivali viđenje stvarnih predmeta i ometali misao i delo. Bile su to slike predmeta i prizora koje sam zaista video, nikada onih koje sam zamišljao. Kada bi mi neko nešto rekao, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč označavala i ponekad nisam mogao jasno da razlikujem da li je to što sam video stvarno ili nije. To je u meni stvaralo veliku nelagodnost i izazivalo nespokojstvo. Nijedan od studenata psihologije i fiziologije koje sam pitao za mišljenje nije mogao uspešno da objasni ovu pojavu. Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao da je i moj brat imao slična iskustva.

Po teoriji koju sam formulisao, slike su bile rezultat refleksne radnje mozga na retinu prilikom velikog uzbuđenja. One sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih i namučenih ljudi, pošto sam ja u svakom drugom pogledu bio normalan i staložen. Da biste imali predstavu o mojim nedaćama, zamislite da sam nekad bio na sahrani ili u nekoj nervno napetoj situaciji. Potom, odjednom neočekivano u tišini noći, živa slika tog događaja bi mi se nametnula i ostala uporno pred mojim očima, uprkos svim mojim naporima da je odagnam. Ponekad bi čak ostajala tako postojana u prostoru iako sam mogao rukom da prođem kroz nju. Ako je moje objašnjenje ispravno, trebalo bi da je moguće prikazati na platnu i učiniti vidljivim slike bilo kog predmeta koji čovek zamisli. Takav napredak bi izazvao korenite promene u svim ljudskim odnosima. Uveren sam da će se takvo čudo ostvariti u budućnosti. Mogu još da dodam da sam mnogo vremena posvetio rešavanju toga problema.

Da bih se oslobodio ovih mučnih pojava, pokušavao sam da se koncentrišem na nešto što sam već video i na taj način bih osetio privremeno olakšanje; ali da bih to postigao, morao sam stalno da prizivam nove slike. Ubrzo sam shvatio da sam iskoristio sve one koje su bile pod mojom kontrolom; “prave” slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu i neposrednoj okolini. Kako sam izvodio ove misaone radnje po drugi ili treći put da bih proterao slike iz svojih vizija, taj lek je postepeno izgubio svu svoju snagu. Onda sam instinktivno krenuo da pravim izlete izvan granica maloga sveta koji sam poznavao i ugledao sam nove prizore. Oni su u početku bili nejasni i nerazgovetni i nestajali bi kada bih pokušao da se na njih koncentrišem, ali malo-pomalo sam uspeo da ih ustalim; postajali su jasniji i određeniji i konačno su poprimali izgled stvari onakvih kakve jesy. Ubrzo sam otkrio da je moja najbolja uteha bila da jednostavno idem dalje u svojim vizijama stičući utiske sve vreme, pa sam tako počeo da putujem, naravno - u svojoj mašti. Svake noći (a ponekad i danju), kada sam bio sam, ja bih se otisnuo na put - video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi.

To sam neprestano radio do svoje sedamnaeste godine, kada su mi se misli iznenada ozbiljno okrenule ka izumiteljstvu. Tada sam shvatio na svoje veliko zadovoljstvo da mogu da zamislim stvari u mašti, nisu mi bili potrebni modeli, crteži ili eksperimenti. Mogao sam da u mašti o njima stvorim sliku onakvu kakvi su oni zaista bili i u stvarnosti.

Tako sam nesvesno usavršavao ono što sam smatrao novom metodom davanja konkretnog oblika izumiteljskom konceptu i idejama, što je u potpunoj suprotnosti sa čisto eksperimentalnim postupkom i po mome mišljenju je mnogo korisnije i efikasnije. Od trenutka kada čovek konstruiše aparat do trenutka kada prvobitna ideja dobije praktičnu primenu, on je neizbežno obuzet detaljima i greškama aparata. Dok on nastavlja da usavršava i rekonstruiše, njegova koncentracija slabi i on gubi iz vida osnovna načela. Rezultati mogu da se postignu, ali uvek na štetu kvaliteta.

. . .

Izvod iz autobiografske knjige "Moji izumi" autor Nikola Tesla

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59068
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu