Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Neka bude što biti ne može - od Majke Jugovića do kraja sveta i veka

Ići dole

Normalna Neka bude što biti ne može - od Majke Jugovića do kraja sveta i veka

Počalji od vivijen taj Ned 30 Jun - 1:26:29


[You must be registered and logged in to see this image.]

MATEJ ARSENIJEVIĆ: NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE ILI FORMULA SRPSKE SLOBODE
utorak, 25 jun 2013 12:03


Neka bude što biti ne može: to srbsko „moći Nemoguće“ jeste ludost i sablazan za „civilizovani svet“





S
rbi su opasni, jer u civilizaciji glasačko-potrošačkog beščašća, mravolikosti i pohote, kako znaju i umeju, svedoče pravoslavnu civilizaciju duhovnog gospodstva, časti i herojske žrtve. Zato „srbska bolest mora biti uništena u Evropi“, kako je govorio pokojni gensek NATO Manfred Verner. Zato su Srbi najveća „kriza koja je uzdrmala Evropu“, kako vele zapadni mediji, od Drugog svetskog rata do danas. Zato se Srbima sudi na Procesu „Novog sveta“.

* * *

Neka bude što biti ne može: biti ne može da se čovek raduje smrti i ide u smrt pevajući, to je za čoveka nemoguće, jer je najdublje suprotno njegovoj prirodi. A Hristov Srb se raduje smrti. Tako je pevao, i o Srbstvu najdublju istinu izricao, sv. Đakon Avakum noseći na svojim leđima sopstveni kolac i idući beogradskim ulicama 1814. na svoje mučeništvo ispred Stambol-kapije. I to je srbska Sloboda. I biva. I ta izreka je postala zanavek osnovna ontološka i teološko-politička definicija i lozinka srbskog krsnovaskrsnog pokloničkog puta kroz istoriju.

Neka bude što biti ne može: zar može biti da čovek mirno sedi dok mu zlikovac odseca uši i nos i kopa oči, i gledajući u Boga Živoga i videći u Njemu svoju Slobodu Zlatnu, mirno ponavlja svom krvniku: „Samo ti radi, dijete, svoj posao“. A bilo je1941. u Jasenovcu, srbskom selu u centru sveta, gde je jedan srbski seljak i svetac, Vukašin od Klepaca, izgovorio za svu večnost te najskuplje reči srbskoga Obraza i Slobode.

Neka bude što biti ne može: zar može biti da golobradi dobrovoljac šesnaestogodišnjak – odvojen od sigurnosti roditeljskog doma i svakodnevno suočen sa smrću – piše sa prve linije fronta svojim roditeljima: „Ja sam na sigurnom – branim Otadžbinu“? Moguće je, jer je to pismo napisao 1915, usred najžešćih bitaka za odbranu za Srbiju, šesnaestogodišnji srbski junak Siniša Milanović. I to Nemoguće, to Sigurno pred licem smrti jeste srbska Sloboda.

Neka bude što biti ne može: može li biti da otac svoga sina – koji, vezanih očiju, stoji pred streljačkim strojem – hrabri da umre kao čovek i junak, umesto da krvnike moli za milost? Ne može, a bilo je: 27. decembra 1916, kada su Austrijanci na Cetinju streljali Jakšu Simovića, sina srbskog popa Nikole Simovića. Sedamdesetosmogodišnji sveštenik došao je na streljanje svog sina. Austrijski činovnik mu predlaže da kao roditelj ipak ne bude na streljanju sopstvenog sina. Srbski pop Nikola to odbija govoreći: „Kad vi činite ovakva grozna dela, ja ću ih gledati“. Dok su vezivali oči njegovom sinu, junački pop Nikola sa svoga krsta, iz svoga Vidovdana govori drhtavim glasom: „Sine Jakša, budi hrabar i drži se junački! Umreti za slobodu svoga naroda i Otadžbine dužnost je svakoga Srbina!“ I to je srbska Sloboda.

Neka bude što biti ne može: može li biti da sveštenik uzme pušku u ruke? Ne može, jer se protivi kanonima Crkve. A bilo je: pop Bogdan Lelević, lep kao Miloš Obilić, vojni sveštenik andrijevičkog bataljona 25. januara 1913. tokom bitke za oslobođenje Skadra, kao i svaki srbski vojni sveštenik, hrabri vojsku tako što sa krstom u ruci puzi kroz kišu kuršuma, od vojnika do vojnika. U kritičnim trenucima bitke na Bardanjolu, videći da mu se otvorio put ka Bogu i Slobodi, stavlja krst na prsa, uzima pušku od poginulog ratnika, kreće u juriš, gine junački i ulazi u Carstvo Nebesko pokazavši da se Srbin spasava i posvećuje na način Nemogućeg.

Neka bude što biti ne može: može li biti da majka nad grobom svoga sina uznosi slavu Bogu što joj je dao i uzeo sina. Ne može, a bilo je 21. oktobra 1851, kada je jedna srbska majka, Jovana Tomova, nad odrom svog sina i vladike Petra II Petrovića Njegoša, gutajući suze u kostima, rekla: „Vazda sam bila i sada sam najsrećnija majka... A za vaistinu Božiju, ja, tvoja majka, za tobom neću zaplakati... Trebaju da plaču majke koje rađaju izdajnike i pogan ljudsku... Slava Bogu koji mi te je takvoga lijepoga darivao i tako lijepog i mladog uzeo, barem će i On, sine moj, od tebe imati šta da vidi“. A bilo je i kada je druga srbska majka, Ćetna Jovović – posle bitke na Grahovcu i pobede nad Turcima – povela kolo pored kneza Danila na Cetinju, i na naknadnu vest da joj je u bici poginuo sin Luka, rekla – skamenjene utrobe – knezu Danilu: „Zar zbog toga veselje da prekidamo? Ne lomi se turska sablja bez pogibije. Dođi, gospodare, i zaigraj sa mnom! Kad može nji'ova majka da se veseli, onda mož’ i ti!“ I bilo je kada je treća srbska majka Stana Orman – pošto su joj, za vreme Omer-pašinog rata, u bici na Uskocima, preuzimajući jedan od drugoga zastavu, pred očima poginula tri sina, Dušan, Mirko i osamnaestogodišnji Ivan – i sama uskočila u boj, uzela zastavu od mrtvog trećeg sina i podigla je, viknuvši: „Turci, ne grabite što nije vaše! Naprijed, braćo!“, i poginula sa zastavom u ruci. To je srbsko raspeto radovanje smrti, borbeno radovanje i ratovanje srbskih junakinja srca i crnine, koje nadilazi smrt, od Majke Jugovića do kraja sveta i veka.

Neka bude što biti ne može: to je kosovsko opredeljenje, to je čuo čestiti Knez Lazar 1389. u Samodreži, to je slušao cele noći uoči Boja dok je gledao vidovdanske zvezde nad Kosovom i svoju vojsku koja je spavala između vatri, vojsku koja je pre smrti „izbrisana sa spiska živih i žrtvovana za čast otadžbine“, koje već nema iako još jeste i koja će tek da postane iako je već ima, koja je Beć mrtva iako još živa i već vaskrsla pre smrti. (Upravo to je ta srbska hrišćanska ontologija Krsta i Vaskrsa, koja svojim nebozemnim dinamizmom nadilazi sve kategorije statične zapadnjačke megafizike i njenog shvatanja bića i nebića). Tu zapovest kosovskog opredeljenja Lazar je poslušao, gledajući povereno mu srbsko klasje, spremno za žetvu Nebeske Srbije. „Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žetva“. To je sva srbska istorija: sve je pre roka, sve je u herojsko-mučeničkoj Prečici, sve je u svetoj tajni Nemogućeg, a sve je bilo i ostaje „čestito i milome Bogu pristupačno“, jer Bog ima Svoj plan i kriterijum za Njegove Srbe koji mnogo vole Slobodu i tom ljubavlju se iskupljuju za svoje nebrojene grehe.

Neka bude što biti ne može: daj, Bože! Neka bude borba neprestana: za šta? Za Carstvo Nebesko, za Nebesku Srbiju u njemu, za pravoslavnu dušu i duh Srbije, za srbsku svetost, za srbski bogočovečanski Obraz koji je srbski Spas i srbska Sloboda. Neka bude borba neprestana, neka se i naš mir i naš rat bore za Krst Časni i Slobodu Zlatnu, i danas kada smo poraženi. Naša borba ponovo počinje, ona nije završena. Neka se i naš poraz, i naši grobovi bore za slobodu, neka i naša smrt bude borba za život kao što kaže u narodnoj pesmi: „Na Kordunu grob do groba, traži majka sina svoga“... I mrtav sin govori majci (živ je, nije mrtav, jer mrtav ne može da govori!): „Ne plač’, majko, reci rodu da sam pao za Slobodu“. A za Hristovog Srba, „pasti za Slobodu“ znači – vazneti se u Nebesku Srbiju. Jer Srbi ne padaju, već se vaznose za slobodu, kao što je to bilo na Kosovu i Čegru. Sloboda je za Srbe visina bitovanja, Sloboda je istinski život, Sloboda je sve. Zato je Hristos – Zlatna Sloboda, najviši srbski cilj u istoriji, a put i sredstvo jeste Časni Krst, učešće u Krstu Njegovom.

Ne može biti, ne može biti, a biva – i to je cela srbska istorija, srbska ideja istorije, ideja Hristovog Srbstva: biva ono što ne može biti, biva neprestano, jer je Srb je Hristov. Srb je svoj život poistovetio sa Hristom Koji je Sam lično i spasonosno Bivanje onoga što ne može biti: da je Bog postao čovek, e da bi čovek postao Bog, da se Sin Božiji i Čovečiji na Krst popeo da bi preko Krsta – „smrću smrt uništivši“ – otvorio put Svom ljubljenom čoveku ka Vaskrsenju. Jer: neka bude što biti ne može: to, pre svega znači – Vaskrs, jer upravo Vaskrs jeste ono osnovno Nemoguće, ona Novina u istoriji.

Moma Nastasijević, osećajući tajnu Kosovskog Zaveta kao duhovnog lajtmotiva srbske istorije, u svojim Beleškama za stvarnu reč kaže: „Postaviti sebi teži zadatak nego što se može rešiti... izvan sopstvene moći, samo ne u granicama nje“. Neka bude ono što je čoveku nemoguće, a Bogu moguće i moguće čoveku koji je sa Bogom: neka bude volja Božija, a ne naša. To je srbski hrišćanski realizam, na kome je zasnovan svaki srbski istorijski podvig i akcija: uvek Nemoguće, uvek više nego što se misli da se može, ali ne ludo i uzalud, ne pretenciozno i preko svog gubera, ne bezumno i plaho, već uzdajući se u Boga Živoga, po pravilu i obrazu svetosavsko-svetolazarskog spasenja. Neka bude – tako Srbi stvaraju svoju istoriju, uzdajući se u Božiju svemoć i boreći se, uz Božiju pomoć, protiv crne moći zla i nepravde u ovom svetu: za pravoslavni Krst i pravoslavnu Slobodu.

Neka bude što biti ne može: to srbsko „moći Nemoguće“ jeste ludost i sablazan za „civilizovani svet“, za Zapad i njegov razum, za njegovu racionalnu duhovno-političku metafiziku, a to je izvor srbske ontologije, stvaralaštva i državotvornosti. To nije anarhija, već krajnji asketsko-herojski poredak. To nije mesijanizam, to je Kosovski Zavet. I hvala Bogu da Srbi nikada u istoriji nisu imali ni nametali drugima nikakvu mesijansku ideju, već su uvek i samo imali i imaju otadžbinsku ideju: ideju pravedne odbrane, pravednog oslobađanja i pravednog ujedinjenja Otadžbine.

To srbsko poslušanje Nemogućeg jeste Božiji dar Srbima – biti u isti mah i nepokoran i poslušan: nepokoran ovom svetu, a poslušan Bogu i unutarnjem žuboru Vidovdana, koji svakog Srba u kostima zove ka hrišćanskoj Slobodi: „Jer vi ste, braćo, na Slobodu pozvani“ (Gal. 3,13). Odricati se u isti mah carstva zemaljskog potpuno radi Carstva nebeskog, ali do kraja boreći se za carstvo zemaljsko, sa svešću da već sada i ovde u njemu počinje Carstvo Nebesko. Daj, Bože, te zlatne čežnje u naše kosti više nego disanja, više nego vode i hleba. Daj da živimo za tu Slobodu i da umiremo grehu i smrti, eda se oslobodimo Slobodom Tvojom. Daj da nikada u nama ne presahne ta žeđ koja nas goni u Nemoguće: da prelazimo iz života u viši Život, iz lepote u višu Lepotu, iz slave u višu Slavu. Jer je slava i ovde na ovoj mučenoj zemlji srbskoj koju si nam darovao da se na njoj spasavamo, ali je veća slava u Carstvu Tvome. Volimo i jedno i drugo, i jedno i drugo je naš život, ali je naša prava Otadžbina kod Tebe!

I to je ono što srbski neprijatelji nikada ne mogu da shvate: pravi Srbi su uvek drugačiji, jer iz Drugačijeg, iz Nemogućeg crpu svoje istorijsko nadahnuće i snagu. Tako je i danas: iz ovog poraza crpimo novu istorijsku siagu, jer poraz je prečica do saznanja pune i prave istine o sebi. Zato Srbi mudrost crpu iz poraza a ne iz pobeda: ne zanose se pobedama već se otrežnjuju porazima, jer je i Hristos doživeo „poraz“ u ovom svetu, ali je pobedio svet, i mi ćemo sa Hristom pobediti svet. Kada god su Srbi odustajali od tog Nebeski Nemogućeg zarad „zemaljski mogućeg“ gubili su i obraz i glavu: to je ontološka „obrenovićevština“, odustajanje od Srbske ideje tj. Kosovskog Zaveta zarad „pragmatičnosti“. To je ono što bezbožnički režim radi poslednjih godina jugo-levičarskim „rešavanjem“ Srbskog pitanja tj. svođenjem Srbstva na beogradsko-dedinjski pašaluk, a srbskog hrišćanskog duha, duha zavetne zajednice, na rajetinski ateističko-egoistički mentalitet rulje u apolitičnom rasulu.

Neka bude što biti ne može: to je ono srbsko Nemoguće koje uvek diže ustanak, uvek spremno za bunu i hajdučiju, za svedočenje Slobode. Srbi su upravo tim i takvim svedočenjem Slobode danas postali nemogući i ono Nemoguće u post-hrišćanskom svetu i njegovoj racionalno isplaniranoj utopiji Novog svetskog poretka. Srbi su opasni, jer u civilizaciji glasačko-potrošačkog beščašća, mravolikosti i pohote, kako znaju i umeju svedoče pravoslavnu civilizaciju duhovnog gospodstva, časti i herojske žrtve. Zato, „srbska bolest mora biti uništena u Evropi“, kako je govorio pokojni gensek NATO Manfred Verner. Zato su Srbi najveća „kriza koja je uzdrmala Evropu“, kako vele zapadni mediji, od II svetskog rata do danas. Zato se Srbima sudi na Procesu „Novog sveta“.

Borba za veru (prvi put objavljeno u Vizantijskom ogledalu, 3/1995)

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59655
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Neka bude što biti ne može - od Majke Jugovića do kraja sveta i veka

Počalji od vivijen taj Ned 30 Jun - 1:55:42


СРБИЈО,не заборави свог најмлађег каплара Момчила Гаврића.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић

Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника


[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]


Пре више од девет деценија завршен је И светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: "Чико, све су ми убили...". Мајор Туцовић га је питао: "Знаш ли да бацаш бомбе?" Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: "Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?"

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: "Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш". Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: "Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге...

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље". Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку... "Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене..." Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: "Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом". Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије - каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.

[You must be registered and logged in to see this link.]



avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59655
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Neka bude što biti ne može - od Majke Jugovića do kraja sveta i veka

Počalji od vivijen taj Ned 30 Jun - 2:15:55



Споменко Гостић – дечак у одбрани отаџбине

Зашто је заборављен дечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену? Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ?

Да ли знате где се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?

Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар једна оваква установа буде „његова“. По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бања Луци – местима где је пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.

Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.

Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем. На ту биографију подсећа његов брат од тетке Саша Малешић.

- Споменко је рођен у Добоју 14. августа 1978, а погунуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Био је припадник Војске РС – каже Саша Малешић.

Споменков вршњак и другар Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ:

- Почетком 1992. беснео је прави рат. Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри суседи, а онда их је ођедном делила ратна линија. Мајка му је у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири.

У септембру 1992, присећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаје сам.

- Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука комаданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да га брани, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић.

После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских војника.

Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.

Споменко је међу првима своју младост уградио у темеље Српске и сигурно је заслужио да његов гроб буде измештен, да достојно почива у миру.

Понуда из Париза

Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.

- Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се дијалога са Споменком Велибор Трипић.

Извор: Вечерње новости

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59655
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Neka bude što biti ne može - od Majke Jugovića do kraja sveta i veka

Počalji od vivijen taj Ned 30 Jun - 2:22:32


Врлине Родољубља - Свети Владика Николај

[You must be registered and logged in to see this image.]


СРБИНЕ И СРБКИЊО ПОЧУЈ ОВО; ДРЖИ СЕ ТОГА!

Нека нам школа буде са ВЕРОМ.
Политика са ПОШТЕЊЕМ.
Војска са РОДОЉУБЉЕМ.
Држава са БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ.

"Нека се сваки врати Богу и себи,нека нико небуде ван Бога и ван себе,
да га неби поклопила језива тама туђинска,са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско,којим се једино може
одржати царство земаљско на дуже време!"


СРБИНЕ!

Твоја Србска врлина мора бити-верност-.
Буди у цркви Православној веран БОГУ својих Светих предака.
Буди у Светосавском родољубљу веран свом ОТАЧАСТВУ.
Буди у домаћинској одговорности веран својој ПОРОДИЦИ.
Без Бога,без отачаства и без породице,ти си нико и ништа.
И зато :
Чувај своју веру Православну,
Брани своје Србско отачаство,
Негуј домаћински своју породицу.

СРБКИЊО!

Смерност и верност-твоји су украси.
Без њих не можеш бити ни девојка ни мајка.
Без твоје оданости Богу и породици није могућ опстанак Србске нације.
Знај да си потомак племенитих и славних Србкиња које су понос и украс наше историје.
БУДИ И ТИ ПОНОСНА НА СВОЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО И УКРАШЕНА НАЈЛЕПШИМ ВРЛИНАМА.

СВЕШТЕНИЧЕ!

Слуга си Бога Живог и Истинитог и чувар националних светиња.
Од твоје пожртвованости,честитости и Богобојазности зависи много у животу Србског отачаства.
Ти си духовни светионик своје нације.Без пламтећег жара твог Благоверја твоји ближњи залутаће и потонуће у мрачним таласима општег безверја и зловерја.
Буди свима и свагда непоколебиви пример Православног Богољубља и Србског родољубљља.

ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе .
Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима.Твоје име је неустрашивост , а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну.То је и твоја најпреча дужност.
Слава Србског оружија не сме да потамни у твојим рукама.

ПОЛИЦАЈЧЕ!

Ти си оличење националне безбедности и Србског реда и поретка.
Ти си чувар сигурности својих ближњих.Честити те морају поштовати,а нечасни се морају бојати твоје праведне силе.
Само твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац.

СЕЉАЧЕ!

Ти си благословени темељ србског домаћинског поретка.
Без тебе и твојег рада ,Србија је јадна и гладна.
Проклет је свако ко злоупотребљава твоју муку и напор.
Теби не требају ни комунисти ни демократе –треба ти правда и истина.

РАДНИЧЕ!

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59655
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Neka bude što biti ne može - od Majke Jugovića do kraja sveta i veka

Počalji od vivijen taj Ned 30 Jun - 4:21:16

Olicenje beskompromisnog viteskog dostojanstva - pop Milo Jovovic

Мило Петров Јововић, за данашње вријеме неспојиво, али уједно и српски свештеник и jунак, oпјеван у народним пјесмама. Парох из Марковине, по жељи самог владике Његоша, служио је Богу и српству и чојством и јунаштвом, како се једино и служи.
Необично за једног свештеника да позива, ни мање ни више, до турског капетана на мегдан, али тако се живјело, и тако се част бранила. Због клевете и једне ријечи, човјек се доказивао дјелом. А то је значило полагање живота, јер се знало да се једино тако не умире. Пред Бога се мора изаћи и дати одговор шта смо оставили поколењима и како смо, и да ли, одбранили оно што нам је дато на чување.

А како је поп Мило бранио завјештање и српство, толико пута се чуло уз гусле и пјесму "Смрт попа Мила Јововића".

[You must be registered and logged in to see this link.]


Црногорска војска је 1876. године кренула на Херцеговину. У Грахову су се спремали за покрет. Ту се нашао и новинар А. Пејовић из Новог Сада. Он је описао попа Мила: висока раста, широких груди, лако хода, лице лијепо, сунцем преплануло, црномањасто, крупне црне очи. Стално се добродушно осмјехивао. Изгледао је прије као косовски војвода него као марковљански поп. Своје приче о бојевима обично је завршавао шалама.

Za popa Mila Jovovića dopisnik Serbskih novina iz Novog Sada Arso Pajović piše da je, u pohodu na Hercegovinu 1876, išao stotinak koraka ispred ratnika svoga plemena i da je njegova jedina dužnost bila da prvi uđe u bitku i posljednji izađe ili pogine.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59655
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Neka bude što biti ne može - od Majke Jugovića do kraja sveta i veka

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu