Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Ubrzavanje vremena

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Ubrzavanje vremena

Počalji od vivijen taj Sub 21 Jun - 13:42:53






Убрзавање времена




Убрзавање времена


Лети смо, као што то обично бива, одлазили у село, код баке. Живели смо у кућици направљеној од глине и дрвета, скоро потпуно лишени свега онога што се назива цивилизацијом. Вечери смо проводили уз светлост керозинске лампе слушајући бајке. Како богат нам је тада изгледао свет пун тајни и лепоте! Као да сам живео у неком другом времену, био део друге историје, отворене за вечност. Сад времена има све мање.

Време лети брже, много брже него раније. Да ли сте то приметили? Немамо времена да прочитамо књигу, да размислимо о нечем свом, не остаје нам времена чак ни за то да будемо мало с децом и са својом сапутницом на раскршћима овог живота.

Научници су чак почели да мере убрзање времена. Иако није лако измерити оно што служи као мера свега постојећег. Јер нема таквог стања или покрета у којем време не би постојало као осећај пролазности који тишти. И дошли су до закључка, не зна се којим прорачунима, да данас 24 часа пролази исто тако брзо као што је раније пролазило свега 16. Односно, већ смо изгубили трећину времена свог живота или половину оног времена у току којег се налазимо у активном стању. Али, не указују само научници на то – оци, који се подвизавају у пустињама Свете Горе, отшелници наших дана, кажу исто: данас време тече много брже него раније, а њих је врло тешко оптужити за психолошку субјективност изазвану социјалним околностима…

Повећала се брзина свих процеса, али се време ипак скратило – дешава се супротно од онога што би требало очекивати! Тако се упркос свој научној логици, испоставило да су идеолози теорије напретка велики лажљивци. Зар нам нису у прошлом веку сугерисали да ће научни и технолошки напредак довести до тога да ће машине заменити људски рад и да ће због тога времена бити више? Да, машина за прање веша данас олакшава рад жене, која сад ипак много више пати због стреса услед недостатка времена него кад је испирала веш у реци…

Некад су се људи кретали споро, лагано су радили све што је требало да учине у току дана, у току свих дана свог живота. Дан су започињали јутарњом молитвом и завршавали вечерњом; за столом су изговарали „Оче наш“ и ничему нису приступали, а да се прво не осене знамењем светог крста. Односно, човек је у свако време и на сваком месту налазио слободан тренутак да упути реч Богу и заузврат је у души био сигуран да није сам. Иако је његов живот био тежак, с узлетима и падовима (такав уопште и треба да буде живот свакога како би могао нечему у њему да се научи), давао му је осећај пуноће. То је било постојање које се осећа у свој пуноћи.

А сад се све ради у трку, тако да скоро све време осећамо како смо лишени радости тренутка, несавршени у ономе што радимо и осећамо. И кад човек обавља своју молитву (онај ко за то осећа порив), његов ум није тамо. Он јури напред, устремљује се у бриге данашњег дана или свакодневице у целини. А кад се прихвата нечега, чак му не пада на памет да треба да се прекрсти, зато што већ размишља о нечем другом – и на крају крајева, то се не уклапа у околину. Као да Бог треба да иде за светом, да се угледа на њега, а не обрнуто…

И тако човек остаје сам. Не само због тога што с њим више нема Бога, – он ни остале људе, пријатеље, браћу, супруга или супругу, не доживљава блиско. То је зато што у трку свако има свој ритам, – другим речима, у трци све време гледа напред, у оно што ће бити касније, у нади да ће доћи време да се умири. Међутим, живот брзо пролази и наступа болест, долази и смрт, брже него што човек очекује, долази пре овог толико жељеног предаха, не дозволивши му да се умири и да се врати себи, својој кући.

Али, ова усамљеност се може схватити и на следећи начин: журба, суманути ритам и незаобилазна бука света у којем живимо, не дозвољавају нам да чујемо бојажљиве кораке другог на стазама наше душе. Трчање нас некако потискује ван граница сопствене душе. Јер, души је, исто као детету и љубави, потребно да јој човек посвети време. Она има свој ритам – ритам дубоког и спокојног општења с Богом и с другим душама. Ово жене боље схватају, зато што дубље осећају.

И пошто нас ритам смене дана и година друштва у којем живимо за дуго времена отуђује од живота сопствене душе, долазимо до тога да се навикавамо на ово стање и све више се осећамо као да нас уопште нема. Због тога се код нас и могу накалемити еволуционистичке теорије. Другим речима, заборављамо одакле смо кренули, заборављамо матерњи језик простодушне љубави, језик оног пејзажа душе, у који се могло сместити толико лепоте и тајни. И често умиремо међу туђинцима, потпуно непознати, као што се то дешава с огромним мноштвом хришћана, изгубљених међу људима лишеним праве вере, попут јеврејског народа, који је за парче меса робовао код Египћана. Тако је допустио Бог – можда ће човек, погледавши материјално као симбол, схватити шта се дешава на нивоу духа.

Архитекте уобичајеног пејзажа савременог друштва, биотехнолози човечанства потчињеног машини, умислили су да човек попут неког дела, може бити обрађен до те мере да дође до стања робота, програмираног компјутера који ће оперативно одговарати на команде система. И прихватили су се овог пројекта, те су скоро довели западну индивидуу до задатих захтева. Ипак, нису успели да у потпуности промене човекову природу. Отуђени од сопствене душе у свету машина и информација, људи пате, не схватајући због чега. Већина њих уопште ни не зна да има душу. Како ће онда моћи да је препознају и да схвате њену патњу? Они су налик на болесника којег нешто боли, који осећа велику слабост, вртоглавицу и потпуну разбијеност, али не може да каже лекару одакле потиче његова болест.

Патња коју осећа већина људи, и која многе приморава да се бацају у вир свих могућих грехова, тесно је повезана с овим болесним протицањем времена, за које више немамо стрпљења. Немамо зато што време више не мери живот с Богом – извором времена и живота. То је мучно време, које нам даје мерило отуђености, изнемоглости услед празног трчања. И што више трчимо, тим усамљеније се осећамо. Овде почиње зачарани круг. Јер, што се усамљеније осећамо, тим нам је теже да подносимо мучни ток времена, који више на налази свој смисао и радост. Тако да почињемо да јуримо у све већој журби; као у песак се кријемо у посао, у разноразне обавезе и бриге, а у малобројним тренуцима одмора, кад остајемо насамо са самима собом, постаје нам још теже, и све почињемо из почетка. Управо због тога је био смишљен телевизор – како би ублажио ову непролазну самоћу, коју осећају људи данашњице, презревши Бога до Његовог потпуног заборављања и незнања. Телевизор, новине, интернет, сензација, еротика и насиље, снажна осећања, емоције које се преливају преко сваке мере – све је то дато како би нас натерало да заборавимо на то да је наш живот постао прекратак и мучан. Живимо тако као да не живимо сопствени живот.

Молим вас, зауставите се не тренутак у овој трци празнине. Треба да пронађемо своје изгубљено време, да га поново вратимо. Како? Одлазећи што чешће на свету литургију. Време живота наше душе се напаја, као и све створено у овом свету, благодаћу Божијом, у датом случају – временом Царства. Покушајте то да учините и видећете како ће се ваш живот променити.

Молим вас, купујте своје време, стрпљиво стојећи на исповести. Јер грех је главни кривац за убрзање времена нашег живота. Бог нам не даје више времена како не бисмо још више продубили грехове у којима пребивамо.

Купујте време, што је могуће чешће се заустављајући у току дана како бисте изговорили: Господи, помилуј!

Купујте време избацивши телевизор, не плашећи се тога „шта ће рећи комшије, пријатељи и родбина“! Телевизор је највећи хронофаг (гутач времена: од старогрчког χρόνος — време и φᾰγω — прождирем, прим. ред.) у целој историји света. Он у просеку човеку поједе по 3,7 сати времена дневно. Код стараца и деце – више, код пубертетлија мање. Чини вам се да је немогуће избацити га? Али, зар није лакше одрећи се телевизора него патити због губитка тако драгоценог времена нашег живота, тренутака који одлазе и не врећају се, времена у којем си још увек здрав, док си жив? Да ли сте некад видели срећног човека који гледа телевизор? Или смо заборавили и уопште не желимо да знамо шта значи срећа? Онда смо заслужили своју судбину…

Треба поново да пронађемо време, да као пре постанемо осетљиви за несрећу и бол пријатеља, рођака, комшија у људи на улици – а највише осетљиви за глас сопственог срца, тако тужног, тако сиротог, као да смо умрли у туђем крају, сахрањени у бригама и проклетим задовољствима животарења, лишеног Бога.

Молим вас, немојте да ове речи прођу поред ваших ушију – јер не знамо колико ће нас Бог још трпети.
.
Георгије Фечору
Извор: Православие.ру
.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ubrzavanje vremena

Počalji od vivijen taj Sub 21 Jun - 13:47:02

Зашто је времена све мање?

Човек данашњице даноноћно осећа вапијући недостатак времена: чини му се да време лети све убрзаније и убрзаније. Ноћ смењује дан, као да јутро отвара трепавице неба, а вече их већ за трен поново затвара… У детињству нам се чинило да дан траје необично дуго, да Сунце полагано, готово неприметно, попут какве огромне лађе, плови по бескрајним пространствима неба, да би, најзад, после дуге пловидбе, доспело до луке скривене тамо далеко, иза планина на граници хоризонта. Наступа сумрак, као предворје ноћи, као пауза током које ће бити промењене декорације. Али гле! Спада копрена ноћи, пали се, као свећица, прва звезда, искричаво разливајући своју светлост по дубинама модроплавог, кристално прозирног неба. Прође неко време, појави се друга звездица, да би се небо наједном прекрило звездама, као да је нечија рука расула цео навиљак огњене сламе по небеском своду. Све је тамније плаветнило неба, све сјајније звезде над земљом. А тај почетак ноћи за дете траје дуго, дуго, помислило би – неколико година. И само време детету се чини мелодичним и лаким, попут полако певане успаванке.

[You must be registered and logged in to see this image.]





А каквим нам се то исто време чини сада? Чини нам се да се оно скратило, као да га је нека невидљива сила савила у свитак или свом силином притисла, као што се теретом одозго притисне савитљива опруга. Недостатак времена је хронична болест нашега века. Задувани смо од немања времена, као да нам недостаје кисеоник. Наше доба, доба техничког напретка, требало би да нам пружи могућност да стижемо да урадимо више него икада раније; па ипак, сви ми осећамо да време ишчезава у незнаном правцу, као да се сурвава у дубоку провалију, тако да не успевамо да изађемо на крај са оним обимом посла који смо раније завршавали са лакоћом.


Димензије времена

Многи веле: „Сећам се онога доба када смо читали добре књиге, посећивали се и дружили, понекад радили и у две смене, а сада – лепо немам времена ни да отворим књигу, а са пријатељима најчешће разговарам телефоном“. У чему је проблем? Зар је могуће да је хронично болестан сам хронос? Рекао бих да се најдубље мисли о времену могу наћи код блаженог Августина у његовој бесмртној „Исповести“. Августин указује на чињеницу да постоје два начина мерења времена: спољно и унутрашње. Спољни аспект времена односи се на календарско време, које поседује одређене објективне оријентире прихваћене као еталони. Та димензија времена је стабилна и константна.

Унутрашња димензија времена односи се на његов душевни доживљај, на његово опажање у складу са ритмом и процесима у самом организму. Ово време је субјективно, и њега човек доживљава као непрестану компресију, као скраћивање и убрзавање самих календарских периода. Ова загонетка тешко се може одгонетнути, и зато овде неминовно улазимо у сферу претпостваки, у својеврсно моделирање. Човек је у сваком трену изложен приливу информација. Те информације не нестају, него се складиште у његовој меморији у некаквим нама непознатим кодовима. Свака информација изискује одређено место у аналима меморије, и зато можемо рећи да се у нама стално одвија процес прераде спољне информације. Ако бисмо психу упоредили са куглом које се окреће око своје осе, код детета је та кугла мање оптерећена информацијама, она се зато креће брже, и то је разлог због кога му се време чини споријим. Касније та кугла, примајући нове информације, постаје све тежа, њено кретање се успорава, и човек то субјективно доживљава као убрзање самог времена. Разуме се, ово је само једна веома груба схема, међутим, немамо претензије да овде понудимо математичку формулу времена коју још нико није успео да извуче из корена бесконачности. Жеља нам је да само појаснимо своју мисао.

Двосекли мач

Знање је попут двосеклог мача: с једне стране, оно нам пружа ослонац, а са друге, прилив информација, затрпавајући нашу психу, одузима нам и само време. Штавише, сувишна информација остаје на површини; она се не претвара у знање, него ушљаку, у мртви баласт смештен у нашој подсвести као у потпалубљу. Зашто су подвижници одлазили у пустиње или се затварали у својим келијама као да су у гробовима, узимајући са собом само најнеопходније ствари? – Управо да би се изоловали од информација споља, тачније, да би их свели на минимум. Зато им је мисао постајала бистра и проницљива, а молитва задобијала посебну дубину.

Чак и најједностванија ствар коју поседујемо заузима одређени простор у нашој души. Човек мора да чува ту ствар, да се брине за њу, да је – изразићемо се сликовито – начини делићем своје душе. Да, управо је то у питању: ствари не заузимају само простор у кући, него и у души – у мислима и осећањима. Те ствари скраћују оно време које је димензија доживљаја душе, као да га гутају. И зато, ослобађајући се од ствари или на неки начин мењајући амбијент у коме живи, човек осећа као да расте потенцијал његове душевне слободе.

Ко влада својим чулима влада читавим светом

Духовни живот мора бити усмерен на борбу за време. У нашем односу према спољашњем времену од великог су значаја доследност и постојање реда у обављању послова. Ако је наш однос према пословима хаотичан, за њихово извршење потребно нам је далеко више времена него што ти послови објективно изискују. Потребно је такође смањити своје потребе, телесне и душевне, и тада ће многе бриге отпасти саме по себи. Када је реч о унутрашњем времену, морамо имати изузетно добар филтер који је у стању да пречисти бујицу информација што надиру на нас. Поред тога, морамо научити да неко време проводимо у тишини, остајући насамо са својом сопственом душом. Наше очи, уши и језик често се претварају у пукотине кроз које се неконтролисано излива унутрашњи садржај нашег бића. Ово води ка унутрашњем опустошењу. Зато хришћанска аскеза захтева контролу спољашњих осећања и оног великог дара који називамо „речју“. За обраду, паковање, сортирање и складиштење информација у огромним магацинима меморије неопходно је константно расходовање психичке енергије. Ако информације свих врста: вербалне, сликовне итд., укључујући и оне емоционалне, прелазе одређени ниво, оне, попут тешког рада који превазилази наше снаге, разарају психу и ремете равнотежу између механичке и креативне меморије. Познато је да човек који уноси велику количину хране чини своје тело тромим и подложним болестима. Његови мишићи претварају се у сало. На исти начин долази и до „психичког дебљања“, када меморија постаје проширено црево душе.

Највећи енергетски потенцијал поседује људски дух – то око душе. При изложености бујици информација, што већ личи на поплаву, душа одузима енергију духу и тиме као да атакује на дух. Душа, као агресор, окупира област која припада само духу и црпи његове снаге, као вампир сише крв своје жртве. Дух малаксава и клоне, а уколико овакво стање потраје годинама, дух се парализује, не могући више чак ни да схвати стање у којем се нашао, нити да осећа бол.

Покушамо ли да дефинишемо стање нашег духа у овом моменту, рећи ћемо да је то стање дремања, које ремети по које кратко буђење, а на њега се надовезује дубоки сан. А у сну се губи осећај за време. Време отргнуто од вечности заиста пролази као сан. Хришћанско подвижништво није ништа друго до реанимација духа. Простори душе морају се ослободити од одраза и сенки спољашњег света, од његових копија, да би се духу пружило оно што му припада по праву његовог царског рођења. Тада ће човек поново осетити велику сместивост времена, осетиће лакоћу због збацивања са себе терета нечега што му је туђе и доживеће радост попут оне која га је много пута испуњавала у детињству, а чију је драж касније изгубио и заборавио. Подвижништво подразумева покајање, молитву, борбу са страстима и контролу над пет чула. Преподобни Симеон Нови Богослов писао је: „Ко влада својим чулима, влада читавим светом“. Додаћемо: зато што их у тешкој борби покорава Ономе Ко је саздао свет – Творцу времена и вечности.

.
Архимандрит Рафаил Карелин

Из књиге: „Тајна спасења“

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu