Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Lepa knjizevnost, duboke misli

Strana 4 od 41 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5 ... 22 ... 41  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 2:25:14

Draga, Zago, bas si me obradovala!
Sa velikim trudom odabirala sam tekstove raznih zivotnih prica i pouka, sve u nadi da ce ih neko procitati, da ce mu se dopasti, da ce se mozda po neko zamisliti nad sobom i svojim zivotom, a da ce cak neko naci i utehu ili, kako to ponekad biva, resenje za neki problem. Medjutim, moram priznati, da nisam verovala da ce iko obratiti paznju na tekstove koji su mozda i suvise dugi za danasnje strpljenje i nemar kojim zurimo kroz zivot ne obracajuci paznju na one tihe, male stvari, koje daju smisao zivotu i cine ga vrednim.

Zato, hvala na podrsci, trudicu se dalje.
A ne bi bilo lose da se jos ko ukljuci i posalje nam po neki lep tekst, ili pesmu, ili ma sta drugo sto odise lepotom i nadom.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 7:54:38

Zelja



Bolnicka soba je sad njen svet. Topola u prozoru, citav vidik. U sobi, ispod prozora dva kreveta odvojena natkasnama. Preko puta je lezala starica. Volela je da slusa njene price o njivama, basti, jaganjcima. Upoznavala je svet prisan sa prirodom, njoj, detetu sa asfalta do tada nepoznat i stran.

Jedne noci, kad se gusta mesecina ulivala kroz prozore, srebrila pod i mlecom obavijala krevete, izgledalo je da na svetu ne postoji nista osim tihog staricinog glasa koji je pitao:

"Reci mi cero, molim te, jel lepo kad te neko poljubi, onako, odistinski, muski?"

Da je u tom trenu zasijalo sunce, ne bi se toliko iznenadila, promucala je nesto, a starica je nastavila da govori.

U tisinu sobe potekla je prica.

Bilo joj je sedamnaest godina kad su je udali. Sirotinjsku cerku u gazdinsku kucu. Svi su bili zadovoljni, a kako je njoj i mladozenji niko nije brinuo.

Ona je tu da slusa i radi, a on ima samo cetrnaest godina i niko ga nista ne pita. Nisu je uzeli da bi uzivala, jer nista nije imala sem lepote i snage. Gazdinskoj kuci trebale su ruke, da rade. Bio je rat i nemastina i glad, a njihov hleb nikad nije bio sladak. Njive, vinogradi, stale, sve je to nju cekalo.

Dok joj se muz sa vrsnjacima vijao po vrbacima, svekar je zapovedao, a svekrva, skrhana teskim zivotom i radom lezala je u postelji. Jedino je od nje, svekrve, nemocne i bolesne imala zastitu i pouku. Naucila je kako se kuva i mesi, slavi slava, docekuju i ispracaju gosti, spremaju dace.

Decak za kog je vencana, razmazen i plahovit, izrastao je u obesnog mladica. Najpre ga je gledala kao mladjeg brata, a onda je on u varosi upoznao mnoge tajne koje ona nije znala i ono malo prisnosti medju njima je nestalo.

A njeno se znalo.

Ustajanje pre zore, mesenje hleba i pristavljanje rucka za radnike, i dok se kuva ona po mraku ide da muze krave. Kad zora zabeli sa radnicima na njivu.

Po nekad bi u brazdi, onako stasita i bujna, ispravila ledja i pomislila:

"Boze, sto mi dade ovakvu snagu, sta cu s' njom?" Pa se brzo savijala i cvrsto drzeci motiku kopala brze od svih. I decu je izrodila. Dva sina.

"A sve u mrak, on se sam' primakne i odmakne, rec ne progovara."

Kad se zaposlio u varosi u kuci ni ono malo pomoci od njega vise nije bilo. O njegovoj vezi sa jednom veselom udovicom su svi govorili, samo ona nije smela ni rec da kaze.

Svekar i svekrva nisu docekali da prate unuke u vojsku. A sinovi, zavrsili skolu i otisli u svet.

"Niko nece da ostane na zemlji, zasto je to tako ja ne znam. Zemljica ti je k'o celjade, spustis li ruku na nju, poradis li, ona stostruko vraca radjajuci."

Stari sjaj gazdinske kuce je trajao. Ispod toga bili su pustos i hladnoca.

Sinovi su dolazili samo preko leta, zadrzavali se kratko u odlasku ili povratku sa mora. Cekala je unucice, snatrila kako ce da ih privija na grudi, svija u krilo i prica im price, a kad su dolazili, sa njima nije mogla da razgovara. Majke, tudjinke, nisu umele da uce decu srpski, a ocevi za to nisu imali vremena, ni zelje.

Uklopili su se u novu sredinu, nisu hteli nicim da se izdvajaju, lepo su zaradjivali i bilo im je (po njihovim merilima) sasvim dobro.

Nizali su se dani kao venci susenih paprika, slagali u mesece i protezali u godine.

"Kad pogledas, mislis nesto, a u stvari nista."

I sad, prebirajuci po uspomenama, setila se zelje, jedine zelje koju je u potaji sanjala.

Kad su ovakve noci lude mesecine nije mogla da spava. Izlazila bi na trem.

"Mirise prolece, ja zrim, a zalud.Niko da okusi!"

Zelela je da je poljubi neko "onako", odistinski, pravo, muski, al' ne bi nikad!"

Zelela je da kaze starici da je trebalo da se buni, da uradi nesto sa svojim zivotom, zaboga, ovo je dvadeseti vek, no starica se zacutala. Blizila se zora i nju je savladao san.

Probudilo je komesanje i uzurbani koraci. Okrenula se i videla da je krevet preko puta prazan, posteljina skinuta, a dusek savijen na pola i prebacen preko ivice.

Plakala je kao za najrodjenijim i brisuci suze jos dugo joj se cinilo da u sobi lebdi miris neispunjene zelje.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 9:39:04

NA GROBU LJUBAVI
- NOVELA -

Ima jedna tica mala, koja mi svakog proljeća doleti na prozor, pa me svojim nježnim cvrkutanjem izmami u gustu šumicu i uz žubor bistrijeh potočića priča mi, šta je sve vidjela i doživila.
Ona je od vajkada i nema smrti.
Ja volim ovu malu besmrtnu ticu,
pa evo da vam pričam, šta mi je ona ovog proljeća kazivala. Slušajte! Ili bolje, hajdemo onamo u gustu šumicu, potražimo bistri potok, sjednimo pokraj njega na travu, ona će nam sama pričati:
I
U pitomom primorju, a kod vedre Bistrice, gdje je Sveti Sava podigao visoke Dečane, bilo je jedno srpsko seoce.
Između vrbovijeh grana i cvjetajućih lipâ provirivahu kućice vrijednijeh ratara.
Ozgo, sa zelenog brežuljka, u svjetlucanju duginijeh bojâ stizao je potok i gubio se u dolinama.
Mimo sve ostale kućice, između lipovih i vrbovih grana, bijaše se uznio lijepi dvorac kneza Beluša.
Ja sam se često odmarala na granama jedne lipe, što se dizala pred kneževim dvorom, te sam mogla sve čuti i vidjeti, šta se u njemu zbiva.
To vam je bila sretna i zadovoljna porodica. Mudri knez Beluš znao je biti domaćinom. On je sve u skladu sa svojijema radio i s njima u ljubavi dane provodio. Svi su ga slušali i poštovali, a bogme i sve selo ustajalo je ispred njega. Žena mu je bila dobra i blaga. Svako siroče znalo je za darežljivu ruku dobre Smiljane.
Pokraj dvije vesele i lijepe šćeri, Mare i Ljubice, imao je stari Beluš i jednog sina Đorđa. On vam bijaše momak, da mu je trebalo para tražiti. Odrastao, širok u plećima, a štrk na nogama. Ispod orlovskog nosa pružala su se dva tanka crna pramena brkova. Kad bi osvanula nedjelja ili koji drugi svečani dani, te bi se svi iskupili oko seoske crkve, a veseli momci zametnuli kamena s ramena, je li se samo Đorđe na biljegu stavio, svak je ustupio. Đorđe jednom baci, pa svijem prebaci. Djevojke su za njim ludile i u pjesmi ga pripjevale. Otac ga je više puta nagonio:
- Dela sine, što se ne ženiš, vrijeme ti je! Eto možeš birati koju hoćeš!
No on se od tog uvijek ustezao; on je više žudio za bojevima i megdanima, i njegova se želja ispuni.
Jednog dana baš u razdanak, kad sam se nad mirnim seocem sa pjesmom dizala, stiže jedan glasnik i javi starome Bjeluši, da sve odabrane momke na oružje skuplja, jer valja vojevati, neprijatelj je navalio i po okolnijem selima ruši crkve i oltare.
Na glas starine Beluša sve se odma iskupilo. Više od stotinu hrabrijeh momaka, za jedan čas, bilo je pred njegovijem dvorcem. I svog sina Đorđa starac je blagoslovio i pružio mu ubojno oružje. Sve je bilo gotovo i naša vesela četa krenu. Uz put su nam se i druge čete pridruživale, te nas je bilo dovoljno da neprijatelja dočekamo. Vazdan smo išli i u veče dođosmo i zauzesmo najbolje klance, kuda će neprijatelj proći, kao što nas je glasnik izvijestio. Sunce je već sjelo i spustila se proljetna noć. Cvijeće je spavalo i odmaralo se pod blagotvornom rosom. Nebo je bilo vedro, a mjesečina osvjetljavala je beskonačnost, samo jedan oblačak bludio je i remetio treptanje zvijezda. Ali ovaj mali oblak kao da bijaše predstraža drugijeh. Najedanput sa svake strane pojuriše njemu bezbrojni oblaci. Od tihih vjetrića stvorio se orkan. Drvlje se poče previjati i lomiti. Zaspalo se cvijeće prenu i čiste kapljice rose prosuše se sa njegovijeh listića. Podmukla tutnjavina prohuja i pljusak udari.
Svi se uznemirimo i svak je sebi zaklona tražio, no naša straža dođe i reče nam:
- Ne mičite se, neprijatelj je tu!
Sve bješe spremno, svak se lati oružja i pomno očekivasmo, kad će se u našijem klancima neprijatelj ukazati. I straža se prevarila nije, za nekoliko pa čusmo topot dušmanskijeh konja. Oni su bili u našem klancu. Svi složno jurnemo i opkolimo ih.
Uz tutnjavu gromova gromko su se razlijegali junački krici.
Za jedan čas bila je gomila leševa. Sa potokom burne kiše miješala se ljudska krv. Pod konjskim kopitama ječali su ranjenici; za žrtvom padala je žrtva. Mi smo bili sretni; neprijateljsko krilo pobjedismo i ono okrenu leđa i poraženo izgubi se daleko u gustoj pomrčini.
II
Svanulo se; sa vedrog neba padali su rumeni zraci na pokvašene šume.
Tanke, bjeličaste magle dizale su se u jasno nebo. Zrak je mirisao svježinom i mladošću.
Sve je oko nas pjevalo, i mi smo pjevali i veselo se vraćali sa krvavijeh klanaca.
Pred nama na laganom konjicu jezdio je Đorđe. On je bio svijetao i ponosan, jer se vraćao kao junak i borac.
No tek što smo se nekoliko sahati udaljili od klanaca, kad iz jedne guste šume dočusmo neki očajni isprekidani glas. Svi se zaustavismo, a Đorđe sjaše sa konja i uputi se šumi. Mi svi pođemo za njime. Glas se više puta ponavljao i mi smo se sve dalje verali kroz gusto šipražje. Najedanput Đorđe zavika:
- Ovamo braćo! Spasavajmo žrtvu!
Svi se oko njega iskupismo i pred našijem očima ukaza se užasan prizor: jedan divlji neprijatelj obavio rukama struk lijepe djevojke i s gladnom požudom nasrtaše na nju. Ona se očajnički branila i noktima raščupala mrko lice pohotljive zvijeri. Ruke mu je zubima izglođala i njegova krv bijaše poškropila uprepašćeno lice djevojke. No on je jednom za vazda svršio: čim ga spazi Đorđe, snažnom rukom prihvati za crni dugi vrat i sjuri mu nož u bezdušna prsa.
Blijedo djevojče kleče pred viteškog Đorđa; od radosti je plakala i ljubila mu noge. No ovaj uzoriti junak uze je za bijelu ruku, podiže je i poljubi u ravno čelo.
- Ne boj se - reče joj - lijepa đevojko, niko te više ne smije dirnuti.! Pogani nasilnik svršio je. Otsada, ovđe i svuda, ja ću biti tvoj zaštitnik, vjera je tvrda! Dok je moja na ramenu glava, niko te više ne smije ni pogledati krivo.
Ona je ponovo plakala i kroz ružičasto sunce svete radosti gledala je spasitelja svog.
- No kaži nam, đevojko, reče joj Đorđe - kako dođe ovome zlikovcu u ruke?
- Eto tamo - odgovori Ljiljana, tako se zvala ona, - za onom gorom, čuvala sam bogato krdo moga oca. Bili smo podaleko od sela, kad najedanput ugledam gusti dim, đe se u nebo diže. Odmah sam rđavo slutila, te potrčim selu. Al' kad tamo: đeca vrište a majke kukaju; naše male kuće, sve do jedne, gore u krvavome plamenu.
Čete divljijeh haramija robe i pustoše nam selo. Što je bilo muške glave, sve je žrtva njihovijeh noževa, a majke i šćeri zarobiše i odvedoše ih sobom. Ja sam bježala ni sama ne znajući kuda, a ova krvoločna zvijer, što mi šćaše obraz ocrniti, nagne za mnom i stigne me. Otimala sam se i borila, no pod njegovom divljom snagom klonem i moradoh s njime kud on hoće. Kad me jutros uvede u ovo šipražje, tu mi šćaše da bude i od smrti gore, da mi tebe Bog u pomoć ne posla. Nek' te on obilno za to nagradi!
Ona je sve to tužno i bolno pričala, a mi je slušasmo sa sažaljenjem i suzama.
Od nje se Đorđe nikud odmicao nije.
Njegovi pogledi željno su počivali na ljepoti njezinog lica. I ona se čisto preporodi. Blijedo lice sinu u svježu djevojačku rumen, te divna Ljiljana izgledaše još divnija. Svi smo se radovali, što smo u našoj četi pridobili krasno blago, jedan nevini cvijet, koji je demon prelomiti šćeo.
S veselom pjesmom krenemo dalje. Junački Đorđe podiže Ljiljanu i baci je za konjicu u sedlo. Veče se bližila i do našeg sela nije daleko bilo. Ja se od svoje družine rastavim i brzo doletim pred dvorac starog Beluša i zapjevam. Oni su moju pjesmu razumjeli, ona im je bila vjesnik dobra i sreće.
III
Sunce je sjedalo i gubilo se za gorama. Po lisnatijem šumama treperila je blaga večernja rumen, te svaka grančica izgledaše kao koralj. Sve je selo bilo u nekoj svečanoj radosti: pred malenijem kućicama skupili se starci, majke i šćeri, te svi željno iščekivahu, kad će se borci pojaviti.
I prva zlaćana zvijezda sinu na čistom ljubičastom nebu, a naša vesela četa stiže u svoje drago seoce sa pjesmom slave i pobjede. Sinovi lete majkama, a sestrice grle brata i ljube ga. Sve se veseli, sve se raduje. No svak je hitao pred dvorac kneza Beluša i za čas bijaše se gotovo sve selo preda nj iskupilo. Nježno lice, blage i dobre oči lijepe Ljiljane prisvajaše svačiji pogled. Svak se proturivao, da bude bliže njojzi. Ljiljanu su svi sa ushićenjem gledali, pa i stari Beluš gledaše je s ljubopitstvom, dok mu Đorđe ne pristupi i reče, cjelivajući mu ruku:
- Babo, za slobodu roda svoga i zemlje svoje borio sam se s kivnijem neprijateljima i svijetla lica stupam preda te. Za junaštvo moje sami mi je Bog poslao najljepši lavor-vijenac i s njime me krunisao. Evo, babo, toga lavor-vijenca; blagoslovi, babo, i njega i mene!
Tad uze Đorđe za ruku lijepu Ljiljanu i privede je starcu. Ona se smjerno pokloni i poljubi ga u desnicu, a on nju u čelo. - Dobra Smiljana i vesela Mara i Ljubica svi je grljahu, a kad im Đorđe ispriča kako je Ljiljanu naš'o, svi su plakali i hvalili Boga, što se sad u njihovom krugu nalazi.
- Ne boje se više ničega, čedo moje - reče joj stari Beluš - ti ćeš u mome dvoru pokraj moje Mare i Ljubice biti moja treća šćerka a ljuba moga svijetlog Đorđa. Djeco, neka ste sretni i blagosloveni bili!
Njih oboje pristupi i poljube starca u desnicu a on njih u čelo.
Na licu dobre Smiljane svijetle se suze majčine ljubavi, a svi koji su okolo stajali plakali su od radosti i čestitali junačkome Đorđu.
IV
Proteklo je nekoliko dana i osvanu dan svadbe. Đorđa i Ljiljanu vjenčao je stari popa Aleksije u maloj seoskoj crkvi.
Veselje je bilo bujno, sve je selo taj dan provelo u pjesmi i veselju. Momci su se bacali kamena s ramena i kušali snagu, a vesele djevojke igrale lako kolo te im žuborile sitne parice nanizane pod grocem.
U dvoru kneza Beluša razlijegali su se zvuci jasnijeh gusala, a od ruke do ruke išao je kondir i pilo se rumeno vino u zdravlje mladenaca.
Đorđe i Ljiljana bili su sretni i zadovoljni, nebeska ljubav spajala im je vjerna srca.
V
Kao čisti planinski cvijet u dvoru kneza Beluša mirisala je duša dobre Ljiljane i svojom čednosti usrećavala svoje ukućane. Ni jedna rđava riječ nije se krala sa njezinijeh usta. Svakog je njezin pogled obasjavao ljubavlju i mirom. U osvit rane zore sa mojom pjesmom pjevala je i ona. Prvi sunčevi zraci zaticali su je sa preslicom u ruci. Kad se Mara i Ljubica udala ona je sama svršavala sve poslove u kući a dobra Smiljana molila se Bogu za njezino zdravlje.
I godina dana prođe a Đorđe steče sina. Svi su se radovali, a najviše Ljiljana. U osmjehu svoga čeda ona je gledala sreću i život svoj. Ovaj nestašni mališa bio je Ljiljani anđelak, što joj je tako milo pjevao. No ovo anđelče zaželi se raja i jednog dana izvi se iz majčinog zagrljaja i odleti nebu, da se više ne povrati.
U Ljiljaninom srcu ugasi se svaki pokoj i mir; ona je osjećala da joj se srce raskidalo i da nema jednog dijela koje bi ga u cjelini držalo. Ona svoje čedo nije mogla prežaliti. Ovaj lijepi Ljiljan-cvijet poče gubiti svoju svježu boju i gasiti se. Koralne usne poblijediše, a na licu usahnu onaj vječni slatki osmijeh. Mesto vedre pjesme iz njezinijeh grudi dizalo se teško disanje. Ona je kašljucala. Vidio je Đorđe, da mu ovi lijepi lavor-vijenac blijedi; teško ga je srce bolilo. Njezin promukli glas i naprezno disanje paralo ga je do dna duše. Dobra Smiljana nije popuštala; što god je bilo travarica i vidara sve je ona dozvala, da joj vide Ljiljaninu bolju. Ali zaman, za ovaj lijepi cvijet ni u jednoj gorskoj biljci ne bijaše lijeka.
VI
Proljetni dani bijahu prošli; žetva se pobrala i svršila. Po polju i dolinama sve je žutilo. Duboka jesen zavladala i guste magle zaklonile sunčevu svjetlost. Sve je izgledalo kao puki siromah na samrtničkom odru i sve se spremalo na počinak i mir. I lijepa Ljiljana, kao da je odmora šćela. Ona je legla, legla da se vječito odmara. Jednog dana na maloj seoskoj crkvi tužno je zvono ječalo. Ljiljanu su sahranili, a na njezinome grobu stajao je Đorđe srušen i oboren, kao prebijena grana bez svoga cvijeta. U, nekad veselom, dvoru starog Beluša postade očaj i tuga, sve je oplakivalo Ljiljanu svoju. Onaj gorostasni div Đorđe klonuo. U njegovoj duši bila je pustoš i tama. Na svakom koraku, na svakom mjestu, pred njim se javljala slika njegove Ljiljane. U gluho doba noći, on je lutao na seosko groblje i na malenoj humci, koja je pokrivala njegovo blago, on je provodio do zore. On je tu svoju Ljiljanu zvao a ona mu se ozgo iz zvjezdica odazivala. Samo na njezinom grobu on je bio utješen i miran: osjećao je neki sveti miris i kao da ga Ljiljana miluje po licu. Jest, to je bila njezina duša, koja je sa malijem rajskijem vjetrićem dolijećala i milovala svoga Đorđa.
VII
Prošla je zima.
Pod zlatom proljetnjeg sunca sve se budilo u novi život.
Na plavičastom nebu, baš kao sada, osmjehivala se svježina i mladost. Na grančicama nizali se zaruđeli pupoljci i razvijali svoja svilena njedra bisernoj rosi.
Vjetrić je nosio miris od ljubičica. I na grobu Ljiljaninom mirisao je stručak plave ljubičice; on je iz njezinih njedara nik'o.
Naše mirno seoce bilo je pravi raj. Vrijedni ratar kopao je i orao. Na njegovom poštenom licu počivala je vedra nada.
No ko je mogao misliti, da će moje drago seoce za čas ostati pusto i poharano?... Što sreća jednom rukom daje, drugom oduzimlje. Jednog dana, bila je nedjelja u maloj seoskoj crkvi orila se molitva sijedog pope Aleksije, a dobri seljani pobožno su stajali i slušali. No tek što je stari popa dovršio polovinu službe božije, naše malo selo ispuni se jaukom žena i djece. Svak prekide molitvu i poleti kući svojoj. Oko sela i u njemu bijahu divlje čete varvarskog neprijatelja. Žedne i gladne zvijeri jurile su, palile i ubijale. Nevina krvca srpske djece tekla je potokom i rijekom. Vrisak i jauk dopirao je do neba; no nebo je bilo vedro i mirno, možda je u tom času na visinama svojim pripremalo mjesto za nove anđelske duše srpske dječice. Bila je borba i okršaj. Svak se očajno branio. Srpski očevi svojim prsima zaklanjali su žene i djecu i ginuli na pragu kućica svojih. I najedanput maleno naše seoce zasvijetli se. Krvavi plamen izbi na niskijem krovovima. Što bijaše u životu ustupi da se zbjegom spase. U naručju majke su nosile čeda svoja i bježale u goru i u šumu. I za jedan čas naše je selo bilo pustoš i zgar. Ni jedne srpske duše ne bješe u njemu. No Đorđe nije bježao, on je sam ostao. Na malenoj humci, koja je Ljiljanu pokrila, stajao je sa handžarom u ruci. Ovo mu bijaše i od života i slobode milije. On se nije mogao rastati s njime; on nije mogao pregoriti, da mu za života njegova varvarska noga gazi ovo sveto mjesto u kome počiva njegova sahranjena ljubav. Al' zvjerskom oku varvara ni ove se mjesto sakrilo nije. Oni jurnu na seosko groblje i opaze Đorđa, koji sav od borbe krvav bijaše. Sa svake strane podignu na nj oštre nadžake i pod gomilom slijepog oružja složi se divni i umoreni junak i pade da se na grobu ljubavi svoje vječito odmori. Plakala sam i u pjesmi svojoj žalila svoje drago selo i seljane, koji su me uvjek rado primali, a kad se spustila mirna noć i blijeda mjesečina obasjala pusto seoce, stajala sam na kamenom krstu Ljiljaninog groba i gledala kako vjetrić leluja vlasi mrtvog junaka i onaj stručak ljubičice plave, što je nikao iz mrtvih Ljiljaninih njedara

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 9:42:15

Ikonice od kosti

Mlada zena, starija od svojih godina, dolazila je dva puta nedeljno u mesaru i bojazljivo, kao da se izvinjava, trazila koske, za psa, dodavala je skoro sapatom.
Stari mesar joj je uvek davao lepe koske i cudio se sto nikada nije video da seta psa. Sretao je u parku sa dve lepe devojcice, ali psa nisu izvodili.
Da je mlada zena, tuznog osmeha, izbeglica, bilo mu je jasno. Ostalo je saznao od komsiluka, koji na neki volseban nacin sve dozna.
Odrasla je u primorskom gradu u velikoj kuci punoj portreta slavnih predaka, pomoraca, cije poreklo doseze daleko u proslost drevnog grada, koji je bujao i razrastavao se po okolnim brdima i gde se sve menjalo pod najezdama turista, a kod njih je ostajalo sve isto. Turizam nije poremetio njihov ustaljeni nacin zivota. Oni nisu mogli ni da zamisle da neki nepoznati ljudi stalno dolaze u njihovu kucu. Nepomuceni mir i ustaljeni nacin zivota trajao je dugo i lepo, a kad se pod starim krovom zacuo plac prvog unuceta, sreca je bila potpuna. Onda su se roditelji tiho ugasili, jedan za drugim, no imala je porodicu, kao cvrsto uporiste i zivelo se dalje. Prazninu, nastalu odlaskom roditelja, polako je ispunjavao deciji smeh. Ziveli su u svom malom, izdvojenom svetu i kad su se neke od 26 slika iz jednog filma pocele da se odigravaju po ulicama, ona to nije prihvatala kao stvarnost, jer je sasvim suludo, zaumno i u zivotu se takve stvari ne dogadjaju. A onda se u predvecerja, umesto sumracka, na kucu spustao nemir, pa strah. Danju u sobe vise nisu ulazili raskosni snopovi svetlosti, vec su se samo sunjali tracci sunca kroz spustene zaluzine. Sve je oko nje pocelo da se kruni, kao da su neki nevidljivi termiti njihov svet grickalii rastakali iznutra, a srusio se i potpuno raspao onog dana kad joj je muz rekao da ona za njega vise nije ni majka njegove dece, ni supruga, vec samo osoba druge vere i nacionalnosti. Jednim od poslednjih transporta sa decom je iz grada otisla u neizvesnost.
Od ono malo ponete ustedjevine, koja joj je sada bila sav imetak, iznajmila je sobu u suterenu i dugo je nocu svetlelo suterensko okno.
Stari mesar je cesto svracao kod svog prijatelja antikvara. Voleo je miris prohujalog vremena, koji zadrzavaju stari predmeti i partije saha sa ispisnikom.
To kisno popodne u antikvarnicu niko nije svracao, pa su se prijatelji udubili u sahovske probleme. Igru je prekinulo ciktavo zvonce sa vrata i antikvar je posao da usluzi musteriju. Do njega su dopirali glasovi, prepoznao je zenski glas i pogledao je iza pregrade. Nije se prevario, sa njegovim prijateljem je razgovarala zena tuznog osmeha, kako ju je u sebi zvao.Nudila je u kosti rezbarene ikonice. Povukao se da ga zena ne vidi, da joj ne bude neprijatno. Pomislio je da je ipak uspela nesto da iznese iz roditeljske kuce, a onda je cuo kako objasnjava da to ona izradjuje. Kad je zena otisla, prisao je da bolje pogleda ikonice. Uzeo je jednu, znalacki osmotrio, a ruke su pocele tako da mu se tresu da umalo nije ispustio krhkog Belog andjela.
Poslednja kockica mozaika bila je na mestu. Sklopljena je cela prica.
I dok je antikvar hvalio rad, odusevljavao se prefinjenoscu izvedenih likova, cudio se neobicnom sjaju i pitao se "Sta li je samo dodavala u smesu za poliranje?" Stari mesar je stajao nem. Nista na njegovom licu nije odavalo da zna zasto ta zena nije setala psa za koga je uporno nabavljala koske. Nikakav pas nikada nije ni postojao. Ona je od koski kuvala supu i tim su se hranile, a kad su kosti bile sasvim raskuvane i sa njih skinuta poslednja cestica mesa i masnoce, od njih je nocima rezbarila ikonice.
U sebi se duboko poklonio snazi, talentu i hrabrosti te krhke zene, a tajni sastojak dodavan u smesu za poliranje nije otkrio ni svom najboljem prijatelju.
Priguseni, biserni sjaj ikonica od kosti nastajao je od suza.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 9:45:10

О СОЛУНЦУ ДРАГИЋУ РАДОСАВЉЕВИЋУ ИЗ ЛЕЛИЋА

Драгић, син Светозаров, ваљевски сељак и српски поднаредник са Солунског фронта, прича о себи и ратовима, куда је био и како је провео пуних седам година у рату, о својим ратним друговима и борбама, о свему ономе што један рат носи са собом.
Најчешће је говорио: „Ето, седам Божића сам провео у рову, седам година кућни нисам долазио, седам година децу моју нисам видио. Не знам коју битку да поменем, али најтежа нам је била Кајмакчаланска, кад смо се враћали са Солунског фронта у нашу отаџбину и кад је био пробој Солунског фронта. Толико нас је непријатељ обасипао мецима и муницијом, да ко је помолио само један прст из рова, тај му је прст био разнет. Било је дана када смо по седам дана из дана у дан били у рову, до појаса вода, а ми смо морали да пуцамо, и да живимо без капи воде за пиће и без једног залогаја хлеба“.
Тако је чика Драгић причао о борбама, о мукама и тегобама, али је увек говорио и ово: „Милост Божија нас је довела кућама нашим и дала нам снаге да све то издржимо и да опет дођемо Србији нашој, кући нашој лепој да је видимо, и да видимо децу нашу и породицу нашу“.
Драгић Радосављевић је био неписмен човек, није имао чак ни основну школу. Поред земљорадње, бавио се и зидарством, познат у селу и околини као добар зидар. Људи су га позивали да им гради куће и друге зграде и он је то врло вешто радио. Био је прави човек мајстор.
Његова главна карактеристика као човека била је та што је био добар радник и земљорадник, а поред свега тога највише је волео да недељом и празником дође у цркву. Кад би дошао у нашу цркву, знало се у њој његово место: кад стане стајао је у ставу мирно, од почетка до краја службе, никуд се није помицао и цела га је црква гледала. Људи су се на њега угледали како треба у цркви стајати и владати се. И свештеник је имао шта да научи од њега, од његових покрета и понашања. Из његовог је лица зрачила нека чудна побожност, која је на друге слала неку благост и оплемењивала оне који су се са њим дружили.
Имао је два сина, Николу и Милоша. Никола је био председник наше црквене општине, дуже времена, а Милош је био исто као отац зидар. Знао је још да се бави и дрводељским пословима и имао је унука Светозара. Цела им је кућа била добра и побожна и у цркву долазила.
Једнога дана, после службе Божје у нашем селу Лелићу, седело је пред црквом на клупама више парохијана и свештеник међу њима. Повео се разговор о томе како нам је ветар скинуо маију са крова, па око још буде дувао и скидао ћерамиде, почеће црква да нам прокисива. Замолио сам млађе људе да то поправимо. Чика Драгић, смешећи се и погледајући маију на крову, ништа није говорио – ни да ће он то урадити, ни да неће. Слушао је само како људи говоре и кад закључише да се идуће недеље о томе договоримо.
Сутрадан, ујутру рано, био је понедељак, док ја нисам још ни устао ни кућу отворио, чује се неко у црквеној порти како нешто струже по дрвеним коритима од малтера, што су нам била остала од ранијих радова на зиду око цркве. Устанен и погледам кроз прозор и видим чика Драгића како спрема малтер од креча и песка, што смо имали у црквеном дворишту. Изађем и поздравим се с чика Драгићем: на питање шта то ради, он ми рече да је дошао да сведе ону маију на цркви. Како је већ био у поодмаклим годинама, рекох му: „Нећеш, деда, моћи то сам!“ А он ми каже: „Ја сам јутрос прво стао пред црквена врата и замолио се Богу и Светом Николи, да ми помогну да то урадим. Кад нисам погинуо на Солунском фронту док сам седам година ратовао, и кад ме је Бог довео из рата овде, нећу ваљда гледати да моја црква кисне; а ако је воља Божија да погинем, где бих могао да погинем на лепшем месту него са моје цркве“. Задивио сам се његовој вери и веровао да ће му сам Бог помоћи. Нисам хтео да га ометам, помогао сам му да подигне лотру (мердевине) и да је мало укопа. Два дана је чика Драгић полако сам правио малтер и узносио га уз лотру на кров те сводио маије. После ми је рекао: „Видиш ли, попе, како сам то лепо урадио, и нисам погинуо. А и да јесам, е како би то било лепо да ме Бог позове себи на тако леп начин!“
Таква се верак као чика Драгића и код наших људи ретко среће, али ето у Лелићу има таквих. Није то што се у Лелићу родио владика Николај (Велимировић), него читав тај ваљевски крај има таквих Божјих људи. А чика Драгић је необично поштовао Владику Николаја, а ценио је и волео оца Јустина (у манастиру Ћелијама). Волио је да прича о детињству, како је он растао заједно са Николајем и какав је Николај био као дете.
Имало би још доста да се каже о чика Драгићу Радосављевићу и његовој вери у Бога и поштовању Цркве, а и о његовој деци како су и она поштовала и помагала своју Цркву, али ћемо рећи још само ово што нам се чини најважније, због чега смо ово и записали.
Једнога дана, кад се набројило време његовог земног живота, чика Драгићу је дошао час да мре. Зове мене један од његових синова, и каже: „Тата 'оће да се исповеди и да се причести, па дођи, молим те, оче“. Ја пођем и нађем деду где седи на столици крај кревета. Кад ме виде, он рече: „Е, оче, ја 'оћу да се исповедим“. И онда рач по реч, човек по човек, исповеда се он Богу преда мном. Тиштало га је, између осталог, да ли је грех што је ратовао. Он не зна да ли је кога убио, али претпоставља да је у рату морао док је пуцао и док је као поднаредник командовао. Онај ко се брани тај не убија, то је одбрана слободе и части своје Отаџбине.
После исповести и причешћа ја сам отишао кући. Чикац Драгић је онда зовнуо свог сина Николу и казао му: „Сине, седи овде крај мене... Е сине дошло је време да се растанемо, да ја идем Богу на истину“. Потом је замолио сина да га изведе на праг кућни. Кућа им је била стара, пола брвнара, пола зиданица. Било је јутро и хтео је да види сунце.
„На праг кућни 'оћу да седнем, вели, и 'оћу да гледам у сунце са небеског свода. Много сам га пута гледао и дивио се сунцу као створењу Божјем које нас греје и обасјава. 'Оћу сада да га последњи пут видим. Дошло је време да се селим из овога света у небески свет“.
Онда се помоли овако: „Јарко небеско сунце и Господе Боже, Створитељу наш, хвала Ти што сам ишао кроз овај свет. Хвала Ти што си ме довео кући из ратова. Хвала Ти, Господе, што са овог прага могу и сад да гледам сунце кога сам радо и као дете данима и годинама гледао са овог прага. Хвала Ти што кости моје нису остале негде у борбама на Кајмакчалану, или у некој другој бици. Хвала ти што си ме удостојио да дођем овде и да се опростим са мојом кућом и са мојим кућним прагом, преко кога су прелазили деца моја и унучићи моји. Да се опростим са кућом мојом у коју су улазили жетеоци моји и копачи моји и косиоци моји. Хвала Ти, Господе, што могу да се опростим са целом мојом родбином. Хвала Ти, што могу да поздравим сунце јарко, које је обасјавало госте што су о Слави долазили мени, о светом Николи моме и о Преслави мојој Спасовдану. Хвала Ти, Боже, што сам доживео ове године. Хвала Ти што си ме научио и упутио у цркву да идем. Хвала и Владици Николају што је озидао цркву у Лелићу. Хвала Ти, Господе, за све, хвала Ти!“
Кад је то све лепо изговорио, онда је рекао сину: „Е, сад, мој драги сине, опрости ако те је отац твој некад увредио... Врати ме сине, опет у кућу да целивам икону славе моје, Светог Николе“. Кад је пољубио икону рече: „Сад ме спусти у постељу и запали ми свећу. Сад ћу душу Богу да предам“. Кад је син Никола све то урадио, старац је још два три пута погледао сина, прекрстио руке на грудима, насмешио се два три пута отворио уста и – дао Богу душу.
Сутрадан је била сахрана чика Драгића. Дошао је и отац Ђока, коме је Драгић кумовао, јер га је овај бивши лелићки парох, као доброг и честитог човека, узео да му крсти децу Николу и Ацу. Сахранили смо га код лелићке цркве крај пута, уз његовог брата Пантелију.
Тако се преставио у Господу овај дивни српски сељак, Божји човек из нашег народа, српски ратник Солунац. Цело село и парохија су га уважавали и питали много шта за савет. Питали су га и о вери нашој, јер је знао и Свето Писмо иако у школу није ишао, него оно што је био сам научио. Служио је свима као пример својим часним животом. И данас када људи прођу крај његовог гроба, путем покрај цркве, прекрсте се и кажу: Бог да му душу прости!

Прибележио по личном сазнању о. Живко Тодоровић,
парох у Лелићу више Ваљева (1957. г.)

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 9:57:02

Прича старца Јанићија



Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином, сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да поставе свом домаћину једно важно питање.

Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад, кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам поверовао у Христа. Ви сте млади, и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићском добу ја сам мало са висине, готово са презрењем, гледао на своју мајку, која је била велика богомољка.

У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске.

Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао са презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне француске романе. Са сузама у очима, мајка ме је благо прекоревала, завршавајући обично своје прекоре речима: "Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће те одвести срећи"! О, мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једнога дана,рече ми забринута мајка: "Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју!" — „Не смем, мајко", одговорих ја стидљиво, "није ово за тебе. Ти си, овај... стара жена". Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече: "Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!"

И ја невољно пођем за мајком. Имали смо једну њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор са мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу.

А у том часу, у џепу ми је била књига "Бонапарта и жене". Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи.

Тек што се јадна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но, убрзо ме савлада сан и ја заспах. И у сну, господо, видех оно што је цео мој живот окренуло и учинило ме побожним.

Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео из свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као церекање. "То је неки зли дух који ми се смеје", таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање се продужи све јасније... У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор.

Повиках: "О људи, дајте ми само једну кап воде!" На то дође, као одговор неки језовити глас из најближе моје близине: "Сада ћеш пити са реке, али не воду него пламен!" Ја клонух и изгубих свест... Уто ме неко ухвати за руку и усправи. "Ти си жедан, момче, хајде да те напојим". И у једном тренутку, ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода у јаким млазевима.

Прва чесма, пред коју стадосмо, од једноставног црног камена, беше висока као обелиск. На њој беше написано: Чесма фараонска. "Ако можеш, пиј!", рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је заударала на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.

Онда ме вођ брзо ухвати за руку и одведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма содомска. "Ако можеш, пиј", рече ми вођ. Ја се опет жудно нагнух да пијем, али се брзотргох назад. Јер, то не беше вода него нека гадна црна смола, чији ме мирис безмало онесвести.

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Ова беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма јелинска. "Ако можеш,...", рече ми вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргнух назад. Јер, то не беше вода, него нека течност бела као млеко, одвратна по укусу. Ја узех мало од те течности у уста, али све брзо повратих.

Онда ме вођ узе за руку и доведе пред четврту песму. Ова беше од гвожђа изливена. На њој писаше: Чесма римска. "Ако можеш, пиј!", опет ће вођ. Ја похитах, али се опет брзо тргох назад. Јер, то не беше вода, него нека црвена течност. "Крв! ".

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше: Чесма Иродова. Па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова. Па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера. Па пред осму, која се зваше: Чесма књижевника... Па пред девету, која се зваше: Чесма гордости. Па пред једанаесту, која се зваше: Чесма прељубе. Па пред дванаесту, која се зваше: Чесма свађе. Па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности... Па на петнаесту, која се зваше: чесма Дарвинова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порука и грехова, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима, један предуги низ чесама! Све су оне споља биле врло лепе и привлачне, но течност која је из њих истицала, била је ужасна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне нисам могао пити и своју жеђ утолити. Чини ми се, чак, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Уз пут сам приметио да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала у млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме да, поред толике воде, нигде није било ни травке, нигде дрвета, нигде зелениша, нигде живота! Покушавао сам више пута да свог непознатог вођу о томе упитам, и о другом којечем, но кад год бих ја дигао поглед, да му видим лице, он га је окретао у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лица.

Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам, како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму, израђену од дрвета у виду крста. Из ње се точила обилна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде. На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале. "Ако хоћеш, пиј!", рече ми вођ. Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече: "За сада доста!"

Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никада у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост. И рече ми: "Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више". И трже ме од живодајне и слатке чесме. "Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође?", упитах. "Ево ти вође", рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било исписано: Свето Писмо.

Уто се мој вођ поче од мене удаљавати. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече: "Па ти си мене први напустио! када се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи!"

Ја сав задрхтах. И једва промуцах: "Ко си ти, реци ми, молим ти се!" — "Ја сам твој анђео чувар, слуга Свете Милости" — "Анђео чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила!" Потрчах за њим и викнух: "Молим ти се, покажи ми бар лице своје!"

Но, он побеже, одговарајући ми јасно и оштро, реч по реч: "Ниси сад достојан да видиш моје лице. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да подносим мирис твој. Ако се очистиш, и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице".

Ја јаукнух од бола. У то се и пробудих. Моја мајка седела је крај мене и — плакала.

Заплаках се и ја горко, и прегорко. Па кад дођох до даха, ја завиках иза гласа: "О мајко, слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајко драга, опрости! И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама својим".

При томе, старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.

"Отада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате", заврши своју причу старац Јанићије.


владика Николај

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 10:02:28

СВЕТИТЕЉ ЋУТАЊА


Живела је једном у Малој Азији богата племићка породица. Били су то великодушни, доброћудни и верни људи. Син јсдинац, пошто одрасте и заврши школовање, зажеле анђеоски живот и одлучи се за пустињаштво. Трагао је дуго по скитовима египатске пустиње, док једног дана није срео једног веома строгог Старца. Сместа га племић замоли да га прихвати као свог послушника у скиту, и истовремено изјави како ће прихватити потпуну послушност свом Старцу.

- Врати се назад у твоје крајеве, рече му Старац, и потруди се да учиниш оно што је рекао наш Господ. Скупи, дакле, своју имовину и раздели је сиромасима. Када то урадиш врати се опет овде и примићу те.

Младић начини метанију и врати се послушно у своју отаџбину. Распрода сву своју имовину, а новце раздели сиромасима. Задовољан што је послушао старчев савет, упути се, сада сиромашан, назад у пустињу и скит. Старац га радо прихвати и када постаде монах позва га једног дана па му рече:

- Од сада ћеш живети у оној келији поред стене и нећеш упоште причати нисаким.

- Нека је благословено, одговори монах па оде и настани се у келији коју му је назначио Старац. Тамо остаде пет година и подвизаваше се строго не изговоривши ни једне једине речи. Његова преданост и стрпљење нису могли остати скривени од остале братије, која му се дивила и веома га поштовала. Монах настави да се подвизава у својој келији, кад га једном посети његов Старац који му рече:

- Видим, дете моје, нешто што ме жалости. Ти овде немаш никакве користи. Од братије слушаш многе похвале, које уистину не завређујеш, и тако си у опасности да изгубиш своју душу. Треба, дакле, да одеш из Египта; зато се спреми. Одлучио сам да те пошаљем у општежиће.

Монах саже своју главу и, не рекавши ништа, показа послушност Старчевој вољи. Сместа спреми оно мало својих ствари и пђе на велики пут. Мало пре поласка Старац му даде писмо са препорукама за игумана манастира у који га шиљаше. Међутим, Старац се није сетио да свом послушном ученику каже да ли тамо где иде треба да говори или не. А монах, пошто Старац не рече ништа, настави да следи његову ранију заповест те држаше уста затворена. Његова реч се више није могла чути.

Када је стигао у општежиће, игуман га прихвати и монах тамо поново отпоче свој подвиг. Већина отаца из манастира држаху да је нем. Игуман је, међутим, имао неке недоумице па хтеде да их рашчисти. Стога га позва па му рече:

- Желим, оче, да одеш изван насеља, на велику реку

и да пређеш на супротну обалу да би нам донео неке намирнице за манастир.

Монах послушно саже главу прихватајући заповед Упути се, дакле, према реци, али пре одласка игуман посла и неког другог монаха да га прати. Добро је игуман знао да је река преплавила и да никоме није могуће да пређе на другу обалу. Зато је и послао тамо младог послушника, јер вероваше да ће овај, пошто неће моћи да пређе, бити приморан да се врати назад и да му то саопшти, па ће се тако уверити да ли је овај заиста био без гласа.

Чим послушни монах стиже на реку и суочи се са поплавом, схвати да је немогуће прећи преко. Без много размишљања клекну и поче да се топло моли са сузама у очима, али са устима стално затвореним. Кад је завршио са молитвом приђе му један крокодил из реке и стаде поред њега. Тада се монах попе на њега, а велики гмаз, секући реку, пренесе га на другу обалу.

А сабрата, који га је по налогу игумана пратио, овај чудновати догађај запањи и задиви се монаховој врлини и снази његове молитве. Врати се у манастир трчећи, па исприча све што се догодило. И игуман се задиви догађају и од тог тренутка сви су монаха изузетно поштовали и сматрали су благословом за манастир то што један такав монах живи са њима.

После само неколико година овај монах, који је био пример послушања, предаде своју душу Господу и цело општежиће утону у тугу што су изгубили једног светог човека. Игуман посла писмо првом монаховом Старцу да га обавести о блаженом крају његовог овоземаљског живота. Писмо се завршавало реченицом:

"Иако си нам послао немог човека, поживе међу нама као прави анђео."

Старац послушног монаха, пошто прочита писмо, задиви се послушности свог блаженог послушника, и пошто написа истину о њему, посла је игуману. А игуман позва све оце из манастира и прочита им следеће Старчеве речи:

„Свети игумане, блажени човек кога сам ти пре неколико година послао, уопште није био нем. Напротив. Благодарећи заповеди свог духовника, проведе све ове године у ћутању. Сада када га је Господ позвао себи, нека његове молитве буду са нама."

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 10:38:29

Navedeni slučaj desio se u Kalugi.


Jedna porodica odluči da kupi divan televizor u boji. Kupiše ga, uključiše, i cela porodica se okupi oko ekrana u boji..

Do tada je ova porodica sve svoje večeri provodila u molitvi.
Mladi su se radovali televizoru, stariji su bili ushićeni. Kakvu blagodat stekoše u kući: na ekranu zelena travica, pa kao da imaju parče zemlje u stanu, prosto delić drugog života. A koliko godina su se odricali ovakve blagodati...? Sedeše tri sata neprestano, i, sve drugo na svetu zaboraviše.

Ali, odjednom njihovu razdraganu „usamljenost“ prekide zvuk zvonceta na ulaznim vratima. Mladi domaćin A. ljutito krenu prema vratima i upita:

-„Ko je“

Otvori vrata i ugleda oniskog neuglednog muškarca koji mu reče:

-„Od danas ja živim u ovom stanu!
-„Verovatno ste pogrešili broj stana“, - reče domaćin i htede da zatvori vrata svom nezvanom gostu.

Medjutim, vrata nije mogao da zatvori jer, naizgled kržljavi gost postavi nogu i ne dade da se vrata zatvore. Nastade uzbuna, zbog čega sve komšije izadjoše i počeše da negoduju zbog ponašanja ovog čovečuljka.

Dok su oni galamili, čovečuljak ispod ruke domaćina uskoči u stan. Svi pojuriše da uhvate psihopatu, ali čovečuljak pred svima njima uskoči u televizor i… nestade.
Svi prisutni su bili u potpunom šoku. Pomisliše da će televizor svaki čas da eksplodira. Ali, televizor je normalno radio kao i do tada, samo je ekran jednog trenutka kratko potamneo.
Nakon toga inženjer malo razmisli i odmah ukloni TV aparat. I tako, televizor ode, kao da ga nikad nije ni bilo.
Ova priča je istinita i verodostojna. Postoje svedoci, a postoji i adresa porodice kojoj se todogodilo, a postoje i komšije koji su takodje izbacili svoje televizore iz stanova.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 10:46:13

САТАНИСТИЧКИ ПРОГЛАС СА ПОСЛЕДЊЕГ ДЕМОНСКОГ СКУПА

САТАНА ЈЕ ПОЗВАО СВЕ ДЕМОНЕ СВЕТА НА СВЕТСКУ КОНВЕНЦИЈУ. У СВОМ УВОДНОМ ОБРАЋАЊУ РЕКАО ЈЕ СВОЈОЈ САТАНСКОЈ БРАТИЈИ:
„НЕ МОЖЕМО СПРЕЧИТИ ХРИШЋАНЕ ДА ИДУ У ЦРКВУ”
„НЕ МОЖЕМО ИХ СПРЕЧИТИ ДА ЧИТАЈУ СВОЈУ БИБЛИЈУ И ТАКО ОТКРИВАЈУ ИСТИНУ”
„НЕ МОЖЕМО ИХ ОДВОЈИТИ ОД ЊИХОВЕ ВЕРЕ У СПАСИОЦА”
„КАДА ЈЕДНОМ УСПОСТАВЕ ВЕЗУ СА СВОЈИМ ХРИСТОМ, НАША МОЋ НАД ЊИМА БИЋЕ УНИШТЕНА”
„ЗАТО, БРАЋО ДЕМОНИ, ПУСТИМО ИХ ДА ИДУ У СВОЈЕ ЦРКВЕ; ПУСТИМО ИХ ДА ИМАЈУ СВОЈЕ ЦЕРЕМОНИЈЕ СЛАВСКЕ РУЧКОВЕ, АЛИ УКРАДИМО ЊИХОВО ВРЕМЕ КАКО Не би СТИГЛИ ДА УСПОСТАВЕ ВЕЗУ СА ИСУСОМ”.
„ЗАТО МОРАТЕ ДА УРАДИТЕ СЛЕДЕЋЕ: МАКИСМАЛНО ИХ ОДВРАТИТЕ ОД РАЗМИШЉАЊА И НЕ ДОЗВОЛИТЕ ИМ ДА ДАСЕ ДУХВНО ВЕЗУ СА ДУХОВНИМ ОЦЕМ НИ ЈЕДНОГ ТРЕНУТКА ТОКОМ ЧИТАВОГ ДАНА. УКОЛИКО СУ УСПОТАВИЛИ ВЕЗУ, ГЛЕДАЈТЕ ДА НА СВИКИ Начин УТИЦАЈТЕ ДА СЕ ТА ВЕЗА ПРЕКИДА. УБАЦИТЕ СУМЊУ У ЊИХОВИМ МИСЛИМА ЈЕР СУМЊА ЈЕ ОТРОВ ЗА ЊИХОВУ ВЕРУ, КАД ЊИХОВА ВЕРА ОСЛАБИ И КАД СТЕ ТО УСПЕЛИ, ЛАКСЕ ЦЕТЕ ИХ НАДВАЛДАТИ СА ИСКУСЕЊЕМА - БУДИТЕ ДОСАДНИ И ИСТРАЈНИ.”
„АЛИ КАКО ЋЕМО ТО УРАДИТИ”, ЗАПИТАШЕ ДЕМОНИ.
ОВАКО БРАТИЈО:
ОДРЖАВАЈТЕ ИХ ШТО ВИШЕ У РАДУ, У СВЕМУ И СВАЧЕМУ ШТО ЈЕ МАРГИНАЛНО И БЕЗНАЧАЈНО, ДА ПОТПУНО ОКУПИРА ЊИХОВ УМ. ПРЕОКУПИРАЈТЕ ЊИХОВЕ МИСЛИ ПРАЗНИМ АЛИ АТРАКТИВНИМ МАШТАМА, КАО ШТО ЈЕ ПОРНОГРАФИЈА.
ГРАДИТЕ ИМ СУПЕРМАРКЕТЕ. МАМИТЕ ИХ ДА ТРОШЕ ПАРЕ, ДА КУПУЈУ, ДА КУПУЈУ, КУПУЈУ, ТРОШЕ, ПОЗАЈМЉУЈУ, УЗИМАЈУ КРЕДИТЕ, КУПУЈУ, ТРОШЕ, ПОЗАЈМЉУЈУ... И ТАКО ДАЉЕ.
ТЕРАЈТЕ И ЊИХОВЕ ЖЕНЕ ДА РАДЕ ШТО ВИШЕ, НЕКА СЕ ТО ЗОВЕ ЕМАНЦИПАЦИЈА. МУЖЕВЕ ТЕРАЈТЕ ДА РАДЕ НАЈМАЊЕ 6 ДО 7 ДАНА У НЕДЕЉИ И ТО ПО 10 И 12 САТИ. НЕКА ИМ ЖИВОТ БЕЗ ПОСЛА ПОСТАНЕ ПРАЗАН И НЕПОЗНАТ.
НЕКА ШТО МАЊЕ ВРЕМЕНА ПРОВОДЕ СА ДЕЦОМ.
НЕКА ИМ ПОРОДИЦА НИКАД НЕ БУДЕ НА ОКУПУ, ТАКО ДА ИМ ДОМ НЕ МОЖЕ БИТИ НИКАКВО УТОЧИШТЕ И РАДОСТ, ОД НАПОРНОГ РАДА И МЕСТО ЗА ОПУШТАЊЕ И РАЗМИШЉАЊЕ.
ТОЛИКО ИМ ОКУПИРАЈТЕ МИСЛИ ДА ДЕЧИЈЕ ЖЕЉЕ УОПШТЕ НЕ СТИГНУ НИ ДА ЧУЈУ СПРЕЧИТЕ ИМ ДА СЕ ПОСВЕТЕ ПОРОДИЦИ. НЕ ЗАБОРАВИТЕ, КАД ПОРОДИЦА ПРОПАДНЕ, ДРУШТВО ПРОПАДНЕ. НА ТАКАВ НАЧИН, МИ ЦЕМО УНИШТИТ ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ СТВОРЕМ ПО ОБЛИЧЈУ СТВОРИТЕЉА.
ПОТПУНО ИМ ЗАПОСЕДНИТЕ СВА ЧУЛА. ПОДСТАКНИТЕ ИХ ДА СВАКИ ПУТ КАД УДЈУ У АУТОМОБИЛ УПАЛЕ РАДИО ИЛИ ЦД И НАПАЈАЈУ МОЗАК СТУПИДАРИЈАМА.
НЕКА ИМ ЈЕ У КУЋИ СТАЛНО УКЉУЧЕН ТВ, ВИДЕО ПЛЕЈЕР, ЦД ИЛИ КОМПЈУТЕР. И ПОТРУДИТЕ СЕ ДА СВАКА ПРОДАВНИЦА И СВАКИ РЕСТОРАН ИМА МУЗИКУ КОЈА ИХ НЕЋЕ ДУХОВНО ХРАБРИТИ И ПОВЕЗАТИ СА БОГОМ.
ТРЕБА ИМ ПОТПУНО ЗАКРЧИТИ МОЗАК И СЛОМИТИ СВАКУ ЕВЕНТУАЛНУ СПОНУ СА ХРИСТОМ.
КАФИЋЕ НАПУНИТЕ МАГАЗИНИМА И НОВИНАМА СА ЛАКИМ САДРЖАЈЕМ.
ПУНИТЕ ИМ ГЛАВУ КОЈЕКАКВИМ ВЕСТИМА 24 САТА ДНЕВНО.
НЕКА СЕ НА СВАКОМ ЋОШКУ ГРАДА И ДУЖ ПУТЕВА НАЛАЗЕ РЕКЛАМНИ БИЛБОРДИ, ТАКО ДА ИМ МИСЛИ НИ ЈЕДНОГ ТРЕНУТКА НЕ ОДЛУТАЈУ... ЗНАТЕ ВЕЋ ГДЕ.
НАПУНИТЕ ИМ ПОШТАНСКЕ САНДУЋИЋЕ РЕКЛАМАМА, ПОТРОШАЧКИМ КАТАЛОЗИМА И СВИМ МОГУЋИМ ОГЛАСИМА СА УСЛУГАМА И ЛАЖНОМ НАДОМ.
МАГАЗИНЕ НАПУНИТЕ НАПИРЛИТАНИМ ЛЕПОТИЦАМА, КАКВЕ НИГДЕ НЕ ПОСТОЈЕ, ТАКО ДА ПОДСТАКНЕТЕ ЊИХОВУ КОНСТАНТНО НЕЗАДОВОЉСТВО СОПСТВЕНИМ ЖЕНАМА. НЕКА У МИСЛИМА СТАЛНО ТРАЖЕ ИЗМИШЉЕНЕ ЛЕПОТИЦЕ ИЗ ФИЛМОВА И МАГАЗИНА.
ОДРЖАВАЈТЕ ЊИХОВЕ ЖЕНЕ УМОРНИМ И НЕСПОСОБНИМ ЗА БИЛО КАКВЕ ИНТИМНЕ ОДНОСЕ СА МУЖЕВИМА.
И ДАЈТЕ ИМ СВАКОДНЕВНО ГЛАВОБОЉУ.
И КАДА СЕ РЕКРЕИРАЈУ, НЕКА У ТОМЕ ПРЕТЕРУЈУ. НЕКА БЕСКОНАЧНО НАДУВАВАЈУ И ЗАТЕЖУ СВОЈЕ МИШИЋЕ.
НЕКА СЕ ИЗ ТЕРЕТАНА И СА ЏОГИНГ СТАЗА ВРАЋАЈУ ПОТПУНО ИСЦРПЉЕНИ.
НЕКА СВАКО ВЕЧЕ ИДУ НА ЗАБАВЕ, КОНЦЕРТЕ, НЕКА БУЉЕ У ТЕЛЕВИЗОРЕ, НЕКА ИДУ У РЕСТОРАНЕ, ДИСКОТЕКЕ, ПОЗОРИШТА...
НЕКА ШТО ВИШЕ ПРАТЕ СПОРТ.
НЕКА НИКАДА НЕ СТИГНУ ДА ОДУ У ПРИРОДУ, ГЛЕДАЈУ У НЕБО И НИ СЛУЧАЈНО ДА НЕ ПОЧНУ ДА СЕ ДИВЕ БОЖИЈОЈ КРЕАЦИЈИ.
НЕКА ИМ ДЕЦА НА УШИМА СТАЛНО НОСЕ СЛУШАЛИЦЕ И НЕКА ОГЛУВЕ ОД WАЛКМАН-а И И-ПОД-а.
НЕКА ИМ СЕ ДЕЦА ИГРАЈУ ПЕТАРДАМА И НЕКА СЕ ЗАГЛУПЉУЈУ ВИДЕО ИГРИЦАМА КОЈЕ ЋЕ ИХ НАВИЋИ ДА СТАЛНО НЕКОГА ЛОВЕ, УБИЈАЈУ И НЕКА ИМ ПРСТ НАВИКНЕ ДА ОКИДА НА ЏОЈСТИКУ КАО НА ОРОЗУ.
НЕКА ИМ ДЕЦА ВОЗЕ РОЛЕРЕ И СКУТЕРЕ И СВЕ ОНО ШТО ЋЕ ИХ НАТЕРАТИ ДА СЕ НАВИКНУ ДА НОСЕ НА ГЛАВИ КАЦИГУ.
НЕ ДАЈТЕ ИМ ДА СЕ ИГРАЈУ СА ПСИМА ЛУТАЛИЦАМА, МАЧКАМА, МИШЕВИМА, ПТИЦАМА , БИЉКАМА И СВИМ ОНИМ ШТО ЈЕ КРЕАТОР СТВОРИО. НЕКА СЕ ПЛАШЕ ПАСА ЛУТАЛИЦА, МАЧАКА, МИШЕВА, МРАВА, БУБА И СВЕГА ОСТАЛОГ ШТО ЈЕ КРЕАТОР СТВОРИО.
ДАЈТЕ ИМ ДЕДА МРАЗА КАКО ЊИХОВА ДЕЦА НИКАДА Не би СХВАТИЛА ШТА ЈЕ ЗАИСТА БОЖИЋ.
ДАЈТЕ ИМ УСКРШЊЕГ ЗЕКУ, ФАРБАНА ЈАЈА, КАКО НИКАДА Не би ПРИЧАЛИ О УСКРСНУЋУ И ПОБЕДУ НАД СМРЋУ.
НЕКА СЕ ДИВЕ АУТОМОБИЛИМА, МОТОРИМА, ЈАХТАМА, АВИОНИМА, КУЋАМА... ЉУДСКИМ СТВОРВИНАМА ШТО ВИ ШЕ А А ШТО МАЊЕ О СТВОРЕВИНАМА БОГА СТВОРИТЕЉА.
НИ ЈЕДНОГ ТРЕНУТКА ИМ НЕ ДОЗВОЛИТЕ ДА БУДУ ОПУШТЕНИ, ДА ПОЧНУ ДА САОСЕЋАЈУ СА ПРИРОДОМ, ДА УЂУ У ХАРМОНИЧАН ОДНОС СА БОГОМ СТВОРИТЕЉЕМ, ДА СЕ МеђуСОБНО ВОЛЕ, ПОМАЖУ И ДА ПОЧНУ ДА МИСЛЕ ДА ЈЕ СНАГА КРЕАТОРА У ЊИМА САМИМА, ТЕ ДА СВЕТ МОГУ КРОЈИТИ ПО СОПСТВЕНИМ ЖЕЉАМА И ПОТРЕБАМА.
ЗАПАМТИТЕ БРАЋО, ДЕМОНИ: НАША ФИЛОЗОФИЈА ЈЕ ДА НИЈЕ БОГ СТВОРИО ЧОВЕКА, ВЕЋ ЧОВЕК БОГА.
НЕ ДАЈТЕ ИМ ДА ВЕРОМ ЖИВЕ ПО ХРИСТОВОМ УЧЕЊУ И БОЖИЈЕМ ЗАКОНУ... НЕКА СЕ ОНИ БУДУ ХРИ ШЋАНИ ПО ИМЕНУ АЛИ НИКАКО У СУШТИНИ И МИ ЋЕМО ОВАКВОМ СТРАТЕГИЈОМ УСПЕТИ.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 11:00:18

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje, kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice, više pogodnosti, ali manje vremena.


Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje rasuđivanja, više stručnjaka, ali ipak više problema, više medicine, ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo previše umorni,čitamo premalo, gledamo TV previše i molimo se retko.


Umnogostručili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo previše, volimo preretko i mrzimo prečesto. Naucili smo kako da preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni prostor, ali ne i unutrašnji.


Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo da žurimo, ali ne i čekati. Gradimo više kompjutera da sadrže više informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje i manje.


Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali više razvoda, luksuznijih kuća, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti, jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od hrane, da utišaju, da ubiju.


Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati da li ćete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.


Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni neće biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otići.


Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete: "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog dana ta osoba nece biti tu ponovo.


Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeliti vaše dragocene misli s drugima.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 11:03:37

Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je... bila je sramota za nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednog dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Bilo me je tako sram. Kako mi je to mogla učiniti? Ignorirao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje i pobjegao. Kasnije su mi se prijatelji iz razreda podrugivali – Fuj, tvoja majka ima samo jedno oko!
Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane... Kad sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš radila predmet ismijavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila...
Nisam zastao niti trenutka da razmislim o tome što sam joj rekao, bio sam toliko pun ljutnje u sebi. Bio sam nezainteresiran za njene osjećaje... Želio sam otići iz kuće i nikad više ništa imati s njom.

U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako da sa dobio šansu da odem u Singapore na studije... Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam kuću i dobio svoju vlastitu djecu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa svojom djecom i svim oko sebe mada sam nastavio živjeti u stranoj zemlji.

Ali jednog dana, moja majka je došla da me posjeti... Ona me nije vidjela godinama niti je ikad vidjela svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja djeca su je počela ismijavati. Ja sam se izderao na nju zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Derao sam se na nju – Kako si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi djecu? Goni se odavde, odmah!

Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogriješila kuću – i nestala...

I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je doslo do moje kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao sam ženi da moram ići na poslovni put. Poslije proslave, iz neke radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me vidjeli, susjedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje...

Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe sve vrijeme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju djecu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspio u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni izići iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvijek bila teret i sramota.

Vidiš, kada si bio dijete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podnijeti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje...
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svijet za mene, s tim okom.

S Ljubavlju, Za Tebe Uvijek...

Tvoja Majka...

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 11:06:01

PRICA O VOJNIKU

Ova prica je o vojniku koji se nakon nekoliko godina provedenih u ratu konacno vraca kuci svojoj porodici. Odmah nakon sto je saznao tu vijest javio se svojim roditeljima.

- Mama, tata, vracam se kuci! Ali prije toga moram da vas zamolim za jednu uslugu. Imam prijatelja koga bih doveo sa sobom.

- Naravno, odgovorili su roditelji odusevljeni sto ce konacno nakon toliko godina vidjeti svog sina. - Slobodno dovedi svog prijatelja, bili bismo srecni da ga upznamo.

- Postoji samo jedna stvar na koju moram da vas upozorim prije nego sto dodjemo. On je dosta tesko povrijedjen u ratu. Zgazio je na nagaznu minu i izgubi jednu ruku i jednu nogu. Medjutim, on nema gdje drugdje da ode, a ja zelim da dodje da zivi sa nama.

- Zao nam je sto to cujemo. Mozda bismo mogli da mu pomognemo da nadje gde ce zivjeti.

- Ne, mama, tata, ja zelim da on zivi sa nama!

- Sine, ti ne razumijes sta trazis od nas. Osoba sa takvim hendikepom bi bila ogromna obaveza za sve nas. Mi imamo nase zivote i sopstvene probleme i ne mozemo dozvoliti da takva stvar pocne da nas sputava. Mislimo da bi se ipak trebao vratiti kuci sam i zaboraviti na svog prijatelja. Snaci ce se on vec nekako.

U tom trenutku sin je prekinuo vezu. Roditelji ga vise nisu culi. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije. Njihov sin je poginuo prilikom pada sa zgrade. Policija vjeruje da je samoubistvo u pitanju. Roditelji su otisli da identifikuju telo. Prepoznali su ga, ali na njihov uzas takodje su otkrili i nesto sto nisu znali. Njihov sin je imao samo jednu ruku i jednu nogu.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 11:25:26

Воли све што је Бог створио,велику цјелину и свако зрно пјеска у њој.
Воли сваки лист,сваку зраку Божијег свјетла.
Воли животиње,воли биљке,воли све: Волиш ли све опазит ћеш загонетке у свим
стварима. А кад их једном уочис,почет ћес их из дана у дан све више схваћати.
И на крају ћеш читав свијет завољети љубављу која обухваћа све.
(Достојевски)

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 12:03:26

Повест о београдској грешници

Из мог Дневника

Прича нам данас један свештеник београдски необичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече пошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она неког човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: „Зашто си то учинила? Ја не могу да живим. Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом”. Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде од тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: „О анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?” Мало по том опет узвикне: „О Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја!” И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. – Ето шта значи спасти душу једног човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе!

Владика Николај Велимировић

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 12:16:29

Posebna priča, za posebnu osobu - TEBE
Uzmi pola minute i pročitaj ovu priču jer je stvarno nešto posebno:
Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sjediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.
Brzo su se upoznali i razgovarali po cijele dane. Pričali su o svojim obiteljima, svojim domovima, poslu, gdje su bili u vojsci, a gdje na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sjedio uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je vidio vani.
Muškarac na drugom krevetu je počeo živjeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sjedio i pričao o događanjima i bojama vanjskoga svijeta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima.
Guske i labudovi su se igrali u vodi, a djeca su puštala svoje male čamce u vodu.
Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cvijeće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je uljepšavalo okolinu, a u daljini su se vidjela svjetla grada.
Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore.
Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je vidio u svom umu.. Tako su prolazili dani i tjedni....
Jednoga jutra jutarnja sestra je donijela vodu za umivanje i uz prozor pronašla tijelo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je tijelo odnijelo van.
Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se udobno namjestio te ga ostavila samog.
Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi puta ugledao vanjski svijet.
Konačno je imao priliku sam uživati u vanjskim ljepotama. Pogledao je kroz prozor i ugleda prazan zid.
Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lijepo opisivao stvari u vanjskom svijetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao vidjeti zid koji je stajao ispred prozora. Reče: >A, možda je htio usrećiti vas?<
Epilog: Neizmjerna sreća leži u usrećivanju drugih, bez obzira na naše uvjete. Podijeljena tuga se raspolovi, a kada dijelimo sreću ona se podvoji. Ako se želiš osjećati bogatim tada prebroji stvari koje ne možeš kupiti novcima. >Danas je dar, zato se zove sadašnjost<.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 12:26:36

Божји трагови

Молио се Богу монах испосник, испред своје пећине. Наиђе туда неки трговац
па га упита: "Како ти знаш да постоји Бог?" Испосник му рече: "Погледај
свуда по земљи и реци ми шта видиш."
Трговац пажљиво погледа и одговори да види много трагова.
"А шта ти они казују?"
"Овуда је прошао неки човек, тамо се шуњала лисица,
птичице су долазиле да кљуцају мрве", одговори трговац.

На то му испосник рече: "Ти си све то сазнао само на основу трагова.
А зар и све ово што видимо: сунце, месец и звезде; планине, шуме и поља;
реке, језера и мора; дрвеће, цвеће и трава нису трагови по којима можемо
да познамо да постоји Бог? Ето, по тим траговима знам да постоји Бог!"

Трговац се дубоко замисли па рече:"Ти си ми отворио очи да видим лепоту
Божјег стварања и његове трагове у свему што јесмо и што је око нас,
хвала ти, добри човече!"

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 11 Maj - 12:54:39

ОД ЧЕГА ЉУДИ ЖИВЕ


Живео тако некакав обућар са женом и децом код сеЉака на стану. Ништа своје није имао: ни куће, ни земЉе, а хранио је себе и породицу зарадом. Хлеб је био скуп, а руке јевтине, и што заради то и поједе.
Једне вечери враћао се обућар Сима из града кући и баш кад је пролазио поред црквице, која је била на савијутку, угледа како се за црквицом нешто беласа. Никако не може да распозна шта је . Личи на човека, али шта је оно бело? А најпосле шта ће ту човек?
Приђе ближе; но гле чуда. Баш човек; жив или мртав али, го голцат, стоји прислоњен уза зид од црквице и никуда се не креће. И обућара ухвати некакав страх и хтеде да пође мимо. Већ је зашао за црквицу и окрене се, и гле: човек се одвојио од зида, креће се и као да нешто разгледа. Сад се он још више уплаши и пође брже. Већ је почео да пролази црквицу; али, сад поче да га обузима стид пред самим собом. И, он застаде на путу. "Шта ти то радиш, Симо? - запита сам себе. - Човек умире у невоЉи, а ти се плашиш и хоћеш да га мимоиђеш. Зар си се, брате, обогатио, па се бојиш да не опЉачка богатство твоје? Симо, Симо, не ваЉа што чиниш!"
Сима се врати и пође човеку. Прилазећи му виде да је млад, у пуној снази; али, на телу нема трага од удараца, само се види да је промрзао и исплашио се - седи, прислонио се и гледа Симу. И Сима баш због овог погледа заволе човека.
- Шта ту ваздан да ти говорим, - рече Сима - него, де, облачи то!
И обућар скиде кафтан с леђа и даде га човеку, па га посади да седи и навуче му сукнене чизме. Стоји човек и умиЉато гледа Симу, а ништа не може да проговори.
- Што не говориш. ВаЉда не можеш ту да зимујеш. Треба међу свет. Ето, брате, ево ти моје батине ако си слаб, па се ослони. Раздрмај се мало.
И крете се човек, пође лако и не заста.
Иду путем, а Сима пита:
- А ти, брате, чији си?
- Ја нисам одавде.
- Овдашње Људе ја знам; него како си ти дошао овамо под ову црквицу?
- То не могу да кажем.
- Сигурно су те Људи увредили?
- Није ме, брате, нико увредио, него ме Бог казнио.
- Да, брате, све је од Бога; али, опет, треба се некуд склонити. Куда би хтео ти?
- Мени је свеједно.
Сима се мало зачуди. Не личи на безобразника, на речима је врло благ, а ништа неће да каже о себи. И мисли Сима: "А зар се мало шта дешава у свету?" Па ће рећи човеку:
- Знаш шта, брате, дођи ти код мене - бар ћеш се колико толико опоравити.
Код куће, Симина жена, Марта спремила вечеру и седи и чека. У том шкрипнуше степенице на трему. Појави се Сима и некакав стран човек с њим. Под кафтаном као да му се не види кошуЉа, а на глави нема капе. Чим је ушао, стаде; нити се креће, нити очи подиже. Надула се Марта, отишла пећи, па гледа шта ће њих двојица.
- Дај нам, Марто, да вечерамо?
- Немам ја вечере за вас. Не могу ја да исхрањујем свакојаке гоЉе...
Палацала жена и палацала. На крају ће Сима:
- Марто, Марто, утеши срце своје, грех је, знаш да ћемо мрети.
Хтеде Марта да грди; али, погледа на странца и ућута. Седи странац и не креће се; како је сео на крај клупе, тако и остао: руке спуштене на колена, глава клонула и груди, очи не отвара и као да га нешто гуши. Ућута Марта, а Сима ће рећи:
- Марто, зар ти немаш Бога?
Кад Марта чу ове речи, погледа још једном на странца и одједном јој лакну на срцу. Приђе пећи и донесе вечеру, метну и последњу крајку хлеба, даде нож и кашике.
И док њих двојица вечерају, Марта све странца гледа. Наједном јој би жао човека, она га некако заволе. И странцу се одједном лице разведри, погледа Марту и осмех му се разли по лицу.
Странац није имао где, па остаде код Симе. Рече да се зове Михаило. И Сима поче да учи Михаила обућарском занату. Што год му покаже, он одмах прима и већ је од трећег дана почео да ради као да је целог живота шио. Ради без одмора, једе мало. Ако се прекине рад, ћути и све у вис гледа. На улицу не излази, не говори без потребе, не шали се, не смеје се. Видели су га да се сам једанпут насмејао: оне прве вечери, кад му је Симина жена дала вечеру.
Дан за даном, недеЉа за недеЉом, напунила се година. Живи Михаило као и пре код Симе и ради. И пронела се слава о Симином раднику, већ се знало да нико тако чисто, ни тако чврсто неће сашити ципелу као Симин радник Михаило. И почели из округа долазити Сими да наручују обућу. Једном, у зиму, наиђе код Симе у радионицу неки богати господин. За њим момак носи завезак. Кад је раздрешио, господин показа прстом обућарску робу, па рече Сими:
- Е, слушај обућару! Видиш овај еспап - сашиј ми такве чизме да могу носити годину дана, а да се не искриве и не рашију. Ако можеш такве чизме начинити, узимај еспап и крој, а ако не можеш, то не узимај и не крој. Унапред ти кажем, ако се чизме рашију или искриве пре године дана, знај да ћу те у тамницу бацити; а ако се не искриве и не рашију за годину дана, десет рубаЉа даћу за шивење.
Застидео се Сима и не зна шта да каже. Погледа у Михаила. Гурну га лактом и, шапућући, запита:
- Да ли да узмемо?
Михаило махну главом и као да рече:
- Узми, узми рад.
И послуша Сима Михаила, и подузе се да сашије такве чизме које се неће ни кривити ни парати.
На то господин показа главом на Михаила па запита:
- А ко је овај?
- Па, то је мој мајстор. Он ће и шити чизме.
- Пази, - вели господин Михаилу - и тако сашиј да могу годину дана носити.
Осврте се и Сима, те погледа на Михаила и виде да Михаило и не гледа у господина него уставио свој поглед на угао иза господина, баш као да тамо види некога. Гледа и гледа Михаило, па се наједаред насмеја, а лице му постаде некако светло.
- Шта се клибиш, лудаче један - рече господин Михаилу. БоЉе гледај да чизме буду на време готове.
На то му Михаило одговори:
- Баш ће стићи како треба на време.
Сутрадан изјутра узе Михаило господинов еспап, рашири га по столу, предвостручи, узе нож и поче да кроји. Кад је скројио, узео конац и стао да шије. Шио Михаило и шио, а у подне стали да се мало одмарају. Подигао се Сима и гледа: од оног господиновог еспапа место чизама мртвачке ципеле сашивене. Хукну Сима, па се обрати Михаилу:
- Што си то урадио, моја мила главо? Заклао си ме болан? Господин наручио чизме, а ти шта си сашио.
Таман он поче да приговара Михаилу, кад неко стаде да удара у споЉна врата. Отворише; уђе онај исти момак што је био дошао са господином, па вели:
- Послала госпођа због оних наручених чизми. Чизме не треба шити - господин је умро.
- Ма шта ти говориш? - зачуди се Сима.
- Од вас није до куће дошао, у колима је умро...
Тада Михаило узе готове мртвачке ципеле, удари једну о другу, отре их кецеЉом и даде момку.
Прошло од тога годину-две дана, а Михаило живи у Симе већ је шеста година. Живи као и пре. Никуда не излази, узалуд не говори и за све време само се двапут осмехнуо: једанпут када је оно жена Симина поставила да вечера, а други пут када је господин чизме наручивао.
Једног дана дође у Симину кућу трговкиња с две девојчице близнакиње да наручи деци за пролеће обућу. Села жена ближе столу, девојчице јој се приближише уз колено. Михаило бацио посао, седи и очи не одваја од девојчица. Истина, девојчице су биле дивне, црнооке, пуначке, румене; и бундице и марамице на њима биле су дивне; али ипак Сима није разумео што се Михаило загледао у њих, баш као да су му познате.
Погодили се, узео Сима меру, па запита за једну од близнакиња која је била хрома:
- Шта се то с њом догодило? Тако добра девојчица. Није ли то од рођења?
- Није, мајка је пригњавила.
- Па зар им ти ниси мајка - умеша се Марта у разговор.
- Нисам им ја рођена мајка; сасвим су туђа деца - усвојенчад.
Отворила жена срце и стала да прича: "Има већ шест година како су у току једне недеЉе остале пуке сироте. У уторак им сахранили оца, а у петак умрла им мајка. Остала су посмрчад од оца три дана; а мајка, пошто их је родила, није ни дана живела. Били смо суседи па их ја узех за време к себи. Жао ми било: зашто анђелска душа да умре? Својим грудима сам их отхранила. И ето, сад живимо овде на воденици код трговца. Како бих ја живела сама кад не би било ових девојчица?"
Пригрлила жена једном руком хрому девојчицу, а другом стаде да брише сузе с очију.
- Е, не вели народ узаман: "Без оца и мајке проживећеш којекако; ал', без Бога - никако".
Пошто су се тако наразговарали, диже се жена да иде, газдарица је испрати и погледа на Михаила, а он седи, метнуо руке на колена, гледа навише и осмехује се.
Приђе му Сима, па ће рећи:
- Шта је, Михаило, с тобом?
Устаде Михаило с клупе, остави посао, скиде кецеЉу, поклони се газди и газдарици, па рече:
- Опростите, газде; мени је Бог опростио, опростите и ви.
И спазише газде да од Михаила иде светлост. И устаде Сима, поклони се Михаилу и рече:
- Видим ја, Михаило, да ти ниси обичан човек; кажи ми само једно. Кад сам те оно нашао и довео кући, зашто си био натмурен, а када моја жена даде да вечерамо, ти се осмехну на њу и лице ти постаде светлије. Па кад оно онај господин поручиваше чизме, ти се осмехну по други пут, и од тада постаде још светлији, и сад кад ова жена доведе ове девојчице, ти се осмехну трећи пут и свега те озари светлост. Реци ми, Михаило, откуда та светлост код тебе и зашто си се трипут осмехнуо?
Михаило рече:
- Та светлост од мене отуда је што сам ја био кажњен, па ми је сад Бог опростио. А осмехнуо сам се трипут стога што сам сазнао три речи Божје. Прву реч познао сам кад ме је твоја жена пожалила, и онда сам се осмехнуо; другу реч познао сам кад је онај богаташ наручивао чизме, и тада сам се други пут осмехнуо; и сада, када сам видео ове девојчице, ја сам сазнао и последњу - трећу реч, и осмехнуо се трећи пут.
Сима ће на то:
- Реци ми, Михаило, зашто те Бог казнио, и реци ми те речи Божје да бих и ја за њих знао.
Михаило му одговори:
- Казнио ме Бог што Га нисам послушао. Ја сам био анђео на небу. Послао ме Господ да узмем душу жени. Ја слетим на земЉу и видим где лежи сама жена, болесна, тек што је родила близанчад; две девојчице. Кад ме је угледала, разумела је да ме је Бог послао по њену душу, па се заплакала и рече: "Анђеле Божји, немој ми узети душу. Мужа тек што су ми сахранили, нема ко моје сиротице да гаји. Дај ми да живим само толико да их могу отхранити. Не могу деца остати без оца и мајке". И послушам ја мајку, подигнем се на небо, изиђем пред Господа и кажем Му: "Не могу ја породиЉи душу узети. Отац умро, а мајка моли да јој не узмем душу док децу не отхрани. Не могу деца остати без оца и без мајке!" На то ми Господ рече: "Иди и узми од ње душу и сазнаћеш три речи Божје: познаћеш шта има у Људима, шта Људима није дано да знају и од чега Људи живе. Кад то сазнаш врати се на небо". Полетео сам опет на земЉу и извадио сам породиЉи душу. Затурило се на кревету мртво тело, пригњечило једну девојчицу и извинуло јој ножицу. Подигао сам се над селом, хтео сад да однесем душу Богу; али, дохвати ме ветар клонуше моја крила, одвалише се од мене, и сама душа оде Богу, а ја падох на земЉу поред пута.
Тек сад разумедоше Сима и Марта кога су они оденули и нахранили и ко је живео са њима, и заплакаше од страха и радости и анђео им рече:
- Сео сам иза црквице и наједном чујем: иде човек путем. Али кад ме угледа човек се намргоди и прође мимо мене. Мало затим чујем: човек се враћа. Погледам - и не познадох пређашње лице. Кад је пришао у његовом лицу огледала се смрт, а сад је постао жив, и у његовом лицу сам видео Бога... Кад сам дошао у његов стан, жена је била још страшнија од човека: мртвачки дух излазио јој је из уста. И наједаред муж јој помену Бога. И жена се наједном промени. И кад нам је дала да једемо погледам ја њу - у њој више није било смрти, она је била жива, ја сам у њој видео Бога. И сетио сам се прве речи Божје: "Сазнаћеш шта има у Људима". И сазнао сам да у Људима има Љубави. Обрадовао сам се што је Бог почео да ми открива што ми је обећао и насмејао сам се први пут. Прошло је од тога годину дана. И дошао је човек да наручи чизме. Ја сам погледао на њега и наједаред угледам иза његових леђа мог друга, анђела смрти. Знао сам да ће још пре заласка сунца узети богаташеву душу. И тада сам помислио: "Стара се човек о себи за читаву годину унапред, а не зна да ни до вечери неће живети." И тада сам сазнао другу реч Божју: да није дано Људима да знају шта им је за тело њихово потребно и насмејао сам се други пут. А трећи пут сам се насмејао кад се разнежила жена према туђој деци и заплакала се; ја сам у њој видео живога Бога и разумео сам од чега Људи живе. И сазнао сам да ми је Бог открио и последњу реч Своју и опростио ми.
И обнажи се тело анђела, и одену се блеском да нико не могаде да гледа у њега, па проговори јаким гласом, а тај глас као да није долазио од њега, већ са небеса. И рече анђео:
- Сазнао сам да сваки човек живи не од бриге о самом себи, него од Љубави. Није било дано матери да сазна шта је њеној деци за живот потребно. Није било дано богаташу да сазна шта њему самом треба. И није дано ни једном човеку да сазна да ли му је до вечери потребна мртвачка или друга обућа. И кад сам постао човек жив сам остао не по свом смеру, већ по томе што је било Љубави у човеку који је поред мене пролазио. Остале су живе оне сиротице не по смеру своје мајке, него по томе што је било Љубави у срцу туђе жене, што их је она пожалила и заволела. И сви Људи живе не по свом смеру него по томе што има Љубави у Људима. Видео сам сад да се Људима само чини да они живе од своје бриге о себи. Не, они живе само од Љубави. Ко је у Љубави тај је у Богу, и Бог је у њему, јер је Бог Љубав.
И запева анђео хвалу Богу, и од гласа његова потресе се соба. И размаче се таван, и јави се огњени стуб од земЉе до неба. И падоше на земЉу Сима, жена и деца њихова, а развише се анђелу са леђа крила, и узнесе се на небо.
А кад погледа Сима, његова је изба била као и пре, и у њој није било никога више осим његове породице.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Sre 12 Maj - 1:58:51

МОЈА ДУША ЈЕ БИЛА МРТВА



Имала сам добар живот гледано материјално, али сам увек била нерасположена, нервозна, напета, незадовољна свим и свачим, објашњава Ана, психијатар говорећи о свом сусрету са Богом и Православљем

"Целог живота сам учена да треба да учим школу, да будем добар ђак, да се реализујем у том социјалном смислу, да се потврдим кроз школу. Али мени је још од малена нешто недостојало а нарочито кад сам дошла у доба пубертета. Онда сам почела да се занимам музиком, па ме музика донекле испуњавала, забављала. Кад сам дошла у Београд на студије онда сам почела да се бавим јогом. То је био крај седамдесетих година, почела сам да се бавим јогом интензивно, радила вежбе, устајала у пет ујутру, окретала се према сунцу, седела у пози лотоса, дубила на глави. Временом сам постала вегетаријанац а кад сам завршила студије вратила сам се у место одакле сам дошла и тамо упознала колегу који је био заинтересован за зен будизам и онда смо се нас двоје ујединили, ја сам се бавила трансцеденталном медитацијом, он зен будизмом, упражњавали смо и вегетаријанство. Трајало је то годнама, али ми није испуњавало душу, испуњавало ми је време, правило неку динамику животну, али у души сам увек била немирна, неспокојна. Нешто ми је у том источњачком мудровању недостојало, нисам баш била уверена да је онако како сам учила да је човек сам себи довољан, да може све сам ако има снаге у себи.Та источњачка филозофија била је филозофија нихилизма. Мени то није одговарало али нисам знала за боље.

-Да ли ти је та филозофија донела мир, спокојство, радост, љубав?

- Не, никако, увек је ишла у тај неки низилизам, који је за мене био мрак и мало сам се и плашила. Али сам и даље стално нешто тражила и тако једном приликом сам на ТВ слушала емисију, а ТВ сам укључивала кад ми досади тишина и пустош, била је прича о Св. Василију Острошком. Онда сам рекла себи: “Е, кад будем ишла на море, онда ћу да навратим под Острог”. После сам сазнала да се под Острог не навраћа него се иде са нaмeром.

-Говориш о пустоши у души...

- Била је то бескрајна пустош, то је интензивно стање којега се и дан данас сећам и ако би се опет морала вратити стварно мислим да бих умрла. То је било моје трагање, нешто сам тражила али ни сама не знајући шта. Живела сам у окружењу католичанства, о православљу нисам ништа знала. Католичка вера ми је била строга, не волим строгост, када хоћу нешто да урадим то радим зато што неког волим или неко мене воли. Моја осећања су била помешана. Нисам се никад фасцинирала нечим материјалним, пуно сам путовал а када бих се вратила питала сам се, шта сам ја тамо видела. Наравно, биле су то грађевине, музеји и најзад сам схватила да ме то уопште није интересовало. Требало ми је нешто што је живо, што може да ме оживи, ја сам осећала да је моја душа мртва. Као што рекох, имала сам добар живот гледано материјално, али сам увек била нерасположена, нервозна, напета, незадовољна свим и свачим. И то је једноставо било тако, тражила сам, лутала, читала, нарочито сам волела да будем интелектуална па сам читала Џојса, Гетеа, Крејкегора, Томаса Мана, индијску филозофију. А онда сам једнога дана, баш по повратку са бројних путовања, рекла: “Е, нећу више да путујем по Европи, сад ћу да обилазим Југославију!”. И одем на Охрид. Први пут уђем у православну цркву, био је то манастир св. Наум. И ту ми буде тако лепо, осетила сам необичан мир. Опет наставим по старом а онда 1991. избију сукоби, деси се оно што се деси. Схватим да од заједничке Југославије нема ништа, да не могу да останем у Хрватској. Куда да идем? У Србију!

Како сам одлучила да кренем у Србију? Одлучила сам зато што сам овде студирала и увек ми је у Србији било лепо и што сам се у Београду увек осећала човеком. Нико ме није питао ни ко сам, ни шта сам, ни одакле сам, ако те неко прихвати, прихвати те онаквог какав јеси а ако не, не дружи се с тобом. Занимљив је и детаљ да ми је те вечери, када сам на брзину одлучивала куда ћу, помогло Свето Писмо. Е сад, важно је да кажем и то да сам једном приликом, када смо пријатељица и ја путовале у Француску, морала да научим Оче наш. У ствари, пријатељица ми је рекла да ћемо путовати ако научим Оче наш. “Јао, какав Оче наш, шта ме мучиш”, кажем јој. А она ми одговори: “Не можеш ићи у цркву Нотр дам ако не научиш Оче наш”. Ма како ћу ја то, у то време бавим се будизмом, транседенталном медитацијом а она ме тера да учим Оче наш. Ма не могу никако, учи, учи, али ништа не разумем. И ја њу слажем да сам научила само да путујем. Иначе, Свето Писмо ми је поклонила тетка. Десило се то осамдесетих година, у време када сам била студент, дође моја тетка из Аустралије и каже: “Јао, ништа ти нисам купила и донела, хајде сада ћемо да прошетамо кроз Београд и нешто ћу да ти купим!” Изађемо, шетамо Кнез Михајловом и у књижари у згради Српске Академије наука и уметности, угледам у излогу Свето Писмо, била је то најскупља књига у излогу и ја мало из освете што ми ништа није донела одлучим да ми је купи, и да тетку изложим већем трошку. Тетка ми купи Свето Писмо, дођем кући, отворим да читам, ма ништа не разумем. Читам Стари завет, не разумем. Читам Псалме не разумем. Читам Нови завет не разумем и оставим књигу. Прође неколико дана, опет узмем и питам колегиницу, види молим те да ли је ово писано на српском, ништа ти ја ово не разумем. Узме она, чита на глас, и каже, па не разумем ни ја. После студија вратила сам се из Београда кући, понела и Свето Писмо, узимала сам га повремено али ми није ишло од руке. И никако ми није било јасно како ја не разумем Свето Писмо написано на српском. И тако све до рата. Те вечери када сам размишљала да одем а нисам била сигурна, нити како да донесем одлуку шта да радим, узмем Свето Писмо, отворим а тамо отприлике пише....ако вас не приме тамо где живите, ви отресите прах са својих ципела и отиђите у друго место...? Добро, окренем на другој страни а тамо каже...да треба отићи и потражити оне који ће те прихватити, тако некако...Углавном су биле поруке да треба ићи тамо где ћеш се добро осећати.

И ја сам била једна од оних који су се спаковали за неколико сати, понела сам једну сукњу, једну хаљину летњу, један џемпер, ципеле, веш и кренем у Србију. Уђем у “Сава експрес” у Винковцима и на путу између Винковаца и Шида, било је лето, жито класало, ја сам бацила кључ од стана јер сам знала да се више никад нећу вратити и дошла сам у Београд. Било је необично, као да сам дошла у неки други свет, људи једноставно нису осећали да ће се десити рат. У Кнез Михајловој људи су опуштено шетали, седели, пили, то је било крајем маја и почетком јуна и ја сам се једноставно расплакала. Нико није могао да верује зашто плачем а ја сам плакала јер сам знала да ће се десити рат. У Београду сам поново била код моје газдарице код које сам становала и као студент, а она ми је рекла: “Ана, немој да се секираш то ће брзо да се заврши, неће бити рата, све ће да се заврши и ти ћеш се вратити кући.”. И ја сам с њом отишла на Златибор да сачекамо да се све то заврши. Одем на Златибор и останем на Златибору. Добијем тамо посао, запослим се и почињем тамо да живим у кући много добрих људи чија су деца у Швајцарској, а које ми је препоручила моја београдска газдарица.

ДУХОВНО МЕ РОДИО СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

“А онда ми се деси да откријем шта значи љубав, права љубав, она хришћанска, велика. Моја газдарица свако вече се молила пред иконама Христа, Богородице, св. Николе и говорила: “Господе милостиви, Пресвета Богородице и крсна славо моја св. Никола, молим Вам се да заштите сву децу и сачувате их од сваког зла, патње и бола!” И тако из вечери у вече, из вечери у вече, ја слушам и питам једном приликом: “Ваша деца су у Швајцарској. Да ли се Ви то молите за српску децу”.А она каже: “Не. Мислим на сву децу, и српску, и хрватску, и муслиманску!” Мене то једноставно ошамути. Ошамути ме та љубав. Тада схватим да је то обраћање душе која је испуњена љубављу Божијом, и да само онај ко има у себи љубав може да комуницира с Богом. Останем затечена и кажем - то је Православље - Љубав! Шта се даље дешава? Решим ја, иначе сам крштена у католичкој вери, решим да примим православље. А моји домаћини кажу: “Какви, немој, неко те је натерао, неко те је малтретирао.” Није, одговарам, нико не може на силу да ме натера, ни случајно, једноставно хоћу да се крстим у православљу. Питају - зашто? Ја кажем:"Зато што се у време најжешћих окршаја на просторима бивше Југославије, најгоре пропаганде на ТВ, моја газдарица с љубављу моли за сву децу, и православну, и муслиманску, и католичку, молила се да их Бог заштити од сваке патње и бола!” И тако пристане један човек да ми буде кум, ја се крстим, крстим се на св. Симеона Богопримца 1992. Крстим се и наставим да радим, и врло често пролазим крај манастира Никоље. Решим да уђем и обиђем манастир. Дођем доле, куцам на капију, изађе монахиња Марија и пита ме шта тражим. Ја нисам знала да јој кажем, а она ме пита: “Да ли тражите утеху?” И како је рекла утеху, ја се расплачем. Уђем у манастир, и ту сам плакала скоро сат сат времена. Монахиња после тога дође по мене и каже: “Ајте сада да Вам покажем нашу малу црквицу”. И прича ми о историјату манастира, уведе ме унутра а кад смо ушле, престона икона прекривена једним везеним миљеом на коме је било извезено: “За покој душе моје тетке Јаглике Милутиновић, њена сестричина Лепосава Милутиновић Тодоровић”. Замислите, то је моја газдарица код које сам ја као студент становала, и која ме одвела код ове друге газдарице на Златибор. У међувремену она је умрла, умрла је 2. маја а ја сам била рецимо, крајем маја. И опет сам почела да плачем јер су ми се све чудне ствари дешавале.

После повратка из Никоља почињем да читам, прво сам узела књигу владике Николаја Велимировића “Рат и Библија” и ту налазим одговоре зашто се ратови дешавају, а у другом делу је било о чудима св. Василија Острошког. И сетим се како сам обећала себи да ћу отићи на Острог и никако да одем. И дође 1993. година, јули месец, радила сам, долази једна пацијенткиња код мене и тражи отпусну листу како би раније напустила лечилиште и ишла под Острог. Питам кад идете, каже те ноћи у пола један, ја упитам могу ли са њом, она каже може. После десет година ја крећем на пут светом Василију Острошком. Ушле смо у воз, лепо се сместиле, ујутру изашле из воза. Погледам горе, у брду се бели Острог, мени се то учинило као на небу, сувише далеко, пут непознат али ја мало по мало убрзавам и оставим ту жену и све ми се чини као да сам туда прошла више пута. Изађем скроз горе до манастира, не задржавајући се у доњем манастиру. Успут сретнем једног човека и он ме пита куда сам пошла а ја кажем, идем до св. Василија Острошког а он ми каже, ајде идемо заједно. Стигнемо, први он уђе у келију, монах Јоило је био крај кивота. Уђем ја, у фармеркама, у мајици кратких рукава, кратко ошишана, офарбана наранџасто. Отац Јоило отвори кивот и каже: “Приступи!” Ја приступим и ништа више не знам. Једноставно не знам, не знам да се прекрстим, ништа не знам, запањена сам, ништа не видим осим светлости и осећам миомирис. Не знам колико је то трајало, али то је била тако дивна светлост, само ја и светлост и миомирис и ништа друго не постоји. Одједном се то прекида и ја почињем да плачем. Плакала сам цео дан. Дошла сам ту негде око подне, проплакала сам цео дан до ујутру, до јутарње литургије. И знам да од тог тренутка ја више нисам била она Ана која је била до тада. Ја сам постала друга. Не могу рећи да сам се променила примањем православља, на крштењу. Мене је духовно родио св. Василије Острошки, то је мој духовни родитељ. За мене је то чудо. После сам то исповедала, добро читала сам ја и знала понешто али нисам била поткована о прелести, нисам читала такву врсту литературе о тим моћима и чудесима која се тичу људи који живе побожно. Али ово што је мени било дато да доживим под Острогом, та чудесна светлост и миомирис, ја сам исповедила архимандриту једног манастира и он ми је рекао: “Слушај, ако си ти то доживела то је велико, има монаха који цео живот проживе у манастиру и то не доживе, е а ако ти јеси, онда то нешто мора да значи.” Ја не знам шта значи али то ми је био најсрећнији тренутак у животу који ме је променио, који ми је показао да треба да променим свој начин размишљања, начин живота, да себе једноставно преумим, да променим све и да схватим неке ствари. А кад сам се вратила са Острога, колеге су ме питале: “Шта је то с тобом? Па ти си сасвим нека друга.” Рекох: “Немам појма, како сам друга, ја сам била само у Острогу.”

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od crvenokosa72 taj Sre 26 Maj - 7:39:51

„Uistinu, nikada ljubavnik ne traži, da ga ne želi njegova draga.
Kada grom ljubavi pogodi ovo srce, znaj da je ljubavi u onom srcu.
Kada ljubav prema bogu u tvom srcu naraste, nasumnjivo i tebe voli bog.
Ne čuje se zvuk pljeska ako ne dolazi od obe ruke.
Božanska mudrost je sudbina i zakon koji zapoveda da ljubimo jedni druge.
Zbog toga prazakona svaki se deo sveta združuje sa svojim parom.
S gledišta mudraca nebo je muškarac, a zemlja žena: zemlja gaji ono što s nebesa padne.
Kad je zemlja bez topline, nebesa je šalju, kad izgubi svežinu i vlagu, nebesa je podmlade.
Nebo kruži poput muža što uvek iznova snabdeva kuću.
I zemlja se o kućnim poslovima brine: porod nutka svojim plodovima.
Smatraj da su zemlja i nebo obdareni inteligencijom, jer rade isto što i inteligentna bića.
Zašto hrle poput ljubavnika dok ukus zadovoljstva jedno od drugog ne kušaju?
Bez zemlje, kako bi cvet i drvo cvali? Nebeska toplina i voda šta bi tada proizvele?
Kao što bog podari želju muškarcu i ženi na vjeki vjekov da se sjedinjenjem njihovim očuva svet,
Tako i u svaki deo bića usadi želju za drugim delom,
Samo spolja neprijatelji su dan i noć, jer oba služe istoj svrsi,
Svaki u ljubavi sa drugim da usavrše svoj uzajamni rad,
Da nema noći, priroda čoveka ne bi platu primala, pa dan ne bi imao šta da troši“.

Movlana Dželaludin Rumi

crvenokosa72
Novi Član
Novi Član

Srbija

Grad : Beograd :-)
Browser : N/A
Broj Postova : 29
Broj Poena : 2886
Reputacija : 241
Datum upisa : 25.05.2010
Datum rođenja : 27.05.1972
Godine Starosti : 44
Pol : Ženski Zodijak : Blizanci Pacov

Zanimanje : :-)
Raspoloženje : :-)
Uzrečica : Ko zna zašto je to dobro... :-)
Knjiga/Pisac : Uh, ima ih mnogo! :-)

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Ako

Počalji od Danguber taj Sre 26 Maj - 10:17:59

Ako

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš - a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo, iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
bićeš ČOVEK, SINE MOJ.
Radjard Kipling

Danguber
Deseti Razred
Deseti Razred

Atlantida

Grad : Atlantida
Browser : Opera
Broj Postova : 219
Broj Poena : 3909
Reputacija : 386
Datum upisa : 25.05.2010
Datum rođenja : 11.05.1955
Godine Starosti : 61
Pol : Muški Zodijak : Bik Koza

Zanimanje : tolmak
Raspoloženje : loše
Uzrečica : xxx
Knjiga/Pisac : nekoliko
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od crvenokosa72 taj Ned 30 Maj - 20:06:56

Ovu priču sam dobila mailom pre desetak godina. Ne znam ko je autor, ali ću je podeliti sa Vama. Verovatno je mnogi već znaju, ali evo, za one koji je nikada nisu čuli. Uživajte...


LJUBAV i LUDOST

Jednom davno, svi ljudski osećaji i mane, našli su se na jednom skrivenom mestu na zemlji. Kada je DOSADA zevnula po treći put, LUDOST je, uvek tako luda, uzviknula: "Hajde da se igramo žmurke!" INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavši da odoli, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?" To je jedna igra", poče da objašnjava LUDOST, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion dok se vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u traganje i koga ne pronadjem taj je pobednik."
ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledila ga je EUFORIJA. SREĆA je toliko skakala da je to nagovorilo SUMNJU i APATIJU, koju nikada ništa nije interesovalo, da se pridruže igri.
Ali nisu svi želeli da se igraju! ISTINA je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala?! Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se setio da predloži igru. OPREZ nije hteo da rizikuje... "Jedan, 2,3...", pocela je da broji LUDOST.
Prva se sakrila LENJOST, koja se, kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. VELIKODUSNOST nikako nije mogla da se odluci gde da se sakrije jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskocila u kristalno cisto jezero a KRASOTA
je nasla svoje mesto u letu leptira. SLOBODA u dahu vetra.
SEBICNOST je pronasla savrseno i prozracno skroviste, ali samo za sebe. LAZ se sakrila na dno okeana (laze, sakrila se na kraju duge), a POZUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV je zaboravio da se sakrije, ali to nije ni vazno. Kada je LUDOST brojala 999999, LJUBAV jos uvek nije pronasla skroviste jer je svako mesto bilo zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, pokrivsi se prekrasnim pupoljcima. "Milion", vikala je LUDOST i pocela svoje traganje. Prvu je pronasla LENJOST, iza obliznjeg kamena. Ubrzo je zacula VERU kako prica sa Bogom na nebu, a STRAST i POZUDA su iskocile iz kratera od straha. Slucajno je pronasla ZAVIST i naravno USPEH, a SEBICNOST nije trebalo ni traziti, sama je izletela iz svog skrovista koje je bila pcelinja kosnica.
Od tolikog traganja LUDOST je ozednela i tako je u kristalnom jezeru pronasla LEPOTU. Sa SUMNJOM joj je bilo najlakse, ona nije ni mogla da se odluci za skroviste, pa je ostala da sedi ispod obliznjeg drveta. Tako je LUDOST, malo pomalo, pronasla sve. TALENAT u zlatnom klasju zita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAZ na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana), a ZABORAV
je zaboravio da su se uopste i cega igrali... Samo LJUBAV nigde nije mogla da pronadje.
LUDOST je pretrazila svaki grm, svaki vrh planine i kada je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usavsi u ruzicnjak, uzela je suvu granu i, od besa i iznemoglosti, pocela da udara po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se iz ruzicnjaka zacuo bolan krik. Ruzino trnje je izgrebalo oci LJUBAVI i oslepilo je. LUDOST nije znala sta da ucini i kako da ispravi ono sto je ucinila. Plakala je i molila za oprostaj... Na kraju je odlucila da zauvek ostane uz LJUBAV i pomaze joj!!!
Od tada, LJUBAV JE SLEPA I LUDOST JE UVEK PRATI...

crvenokosa72
Novi Član
Novi Član

Srbija

Grad : Beograd :-)
Browser : N/A
Broj Postova : 29
Broj Poena : 2886
Reputacija : 241
Datum upisa : 25.05.2010
Datum rođenja : 27.05.1972
Godine Starosti : 44
Pol : Ženski Zodijak : Blizanci Pacov

Zanimanje : :-)
Raspoloženje : :-)
Uzrečica : Ko zna zašto je to dobro... :-)
Knjiga/Pisac : Uh, ima ih mnogo! :-)

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 1 Jun - 12:53:33

Nekad neko lepo reče:
'Samo nemoguće ljubavi su večne...'



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 1 Jun - 14:38:28

"Život je izbor a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora a pravi kako hoće. Život na koji se bez otpora pristaje to je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem."

Meša Selimovic


















vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 1 Jun - 14:49:06

"Kako mogu da želim da se vratim u detinjstvo, kad nikada nisam ni odrastao u svim tim mojim životima?"
"Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga."

(Mika Antić)


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od vivijen taj Uto 1 Jun - 14:54:30

"Sada mi je jasno da sam se već dugo kretao ka tebi i ti ka meni. Iako ni jedno od nas nije znalo za onog drugog pre no što smo se sreli, postojala je neka vrsta nesvesne izvesnosti koja je radosno pevušila ispod našeg neznanja i koja nas je spojila. Kao dva usamljene ptice koje lete preko velikih prerija po nebeskom proračunu, za sve ove godine i svih života mi smo se kretali jedno ka drugom."

"Stari snovi su bili dobri snovi, nisu se ostvarili, ali sam srećan što sam ih sanjao."

(Robert Džejms Voler "Mostovi okruga Medison")


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59062
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lepa knjizevnost, duboke misli

Počalji od Sponsored content Danas u 0:38:39


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 41 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5 ... 22 ... 41  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu