Barok U Francuskoj (klasika XVII veka)

BAROK U FRANCUSKOJ (klasika XVII veka)

Od 1624 – 1642 g. je vladao Luj XIII (kardinal Rišelje).

Od 1643 – 1661 g. je vladao kardinal Mazaren (Luj XIV je bio meloletan).

Od 1660 – 1685g. je vladao Luj XIV, ovaj period je bio vrhunac vladavine i apsolutizma. Za vreme Luja XIV Francuska postaje najmoćnija nacija u Evropi na vojnom i kulturnom polju. Krajem XVII veka Pariz zamenjuje Rim kao metropola likovnih umetnosti.

U umetnosti Francuske XVII veka nema baroka. Razlozi su: 1) kraljevski apsolutizam – Luj XIV je nametnuo svoj ukus, 2) postojanje tradicionalnog manirističkog duha – publika nije spremna za nove ideje, 3) nije bilo kontrareformacije. Ovaj period u francuskoj umetnosti Francuzi nerado zovu barokom. To je za njih Stil Luja XIV. Oni umetnost i književnost toga doba zovu «klasičnim», kao paralela Rimskoj renesansi i Periklovoj Ateni. Naziv klasičan ima tri značenja:

1. sinonim za «vrhunsko ostvarenje»

2. takmičenje forme i sadržine Klasične antike i Visoke renesanse

3. svojstvo uravnoteženosti i uzdržanosti

Vladao je osećaj za meru, pa se nisu mogli razviti prenaglašeni i kitnjasti barokni oblici. «Klasicizam» Francuske XVII veka je vek kulturnog uzdizanja. To je epoha Luja XIV, vreme čuvene Versajske uglađenosti, reprezentativne umetnosti dvora. Taj klasični dvorski stil proistekao je iz tradicije XVI veka u Francuskoj. Razlikuju se dva perioda:

1. Stil Luja XIII

2. Stil Luja XIV (Versajska umetnost, koja prestaje 1690g.)

Što se likovnih umetnosti tiče, XVII vek u Francuskoj nije onoliko značajan, koliko u Španiji, Italiji, Holandiji i Flandriji.

U slikarsrvu ovog perioda svuda se oseća italijanski uticaj u dva pravca:

1. Rafaeliti (umetnost pod uticajem Rafaela: Nikola Pusen, Klod Loren)

2. Karavađovci (po ugledu na Karavađa: Žorž de La Tur)

GEORGES DE LA TOUR (1593 – 1652 g.)

Karavađovski uticaj se oseća samo po koncepciji osvetlenja. La Tour se bavio efektima svetla, ali za razliku od Karavađa, on u središte slike stavlja izvor svetlosti – veštački, koji je vidljiv (sveća, baklja i sl.). slika scene u noći i mraku, sa jakim kontrastima svetlih i tamnih (osvetljenih) partija.

On je realista, ali nije naturalista. Originalan je u shvatanju forme (nema anatomskih detalja). Forma je geometrijski pročišćena, telo svodi na detalje lopte, kupe, valjka.

Slika verske teme, kao da se radi o temama iz svakodnevnog života, tako da bi se moglo pomisliti da radi žanr-scene. Kolorit je sveden, tj. na tamnoj podlozi kontrastira crvene tonove. Dela:

- Magdalena Pokajnica, 1640 – 1644 g., ulje na platnu, Metropolitan museum, NY

- Josif drvodelja, 1645 g., Luvr, Pariz

BRAĆA LE NAIN

Antonie, Louis, Mathieu – još kao mladi rade u Parizu. Radili su portrete, religiozne i mitološke teme. Njihova dela se izdižu iznad žanr slike. Dok su holandske žanr-scene satirične i humoristične, Louis Le Nain im daje ljudsko dostojanstvo i monumentalnu težinu. Bili su i pod Karavađovskim uticajem. Dela:

- Seljačka porodica, 1640 g., Luj Le Nain, Louvre, Pariz

- Seljački obed, 1642 g., Luj Le Nain, Luvr, Pariz,

NICOLAS POUSSIN (1594 – 1665 g.)

Nikola Pusen je bio najistaknutiji predstavnik klasične umetnosti. Skoro čitavo je vreme radio u Rimu, a bio je učenik i Venecijanske škole. Između 1630 – 1640 g. napušta barokni stil i prihvata strogo klasični. 1640 g. dolazi u Pariz, a 1642 g. odlazi u Rim i tamo ostaje.

Komponuje po horizontalama i vertikalama, što su odlike Renesanse i Klasicizma, a nema baroknih dijagonala. Svetlost je ravnomerno raspodeljena na slici, a koristi jak kolorit. Ima osećaj za meru, jasnoću i red. u njegovom delu je sve namerno i sračunato.

Teme su mu: mitološke, biblijske scene i pejsaži koje spaja sa mitološkim. Forme pejsaža su idealizovane, drveće je brižljivo postavljeno.

Cilj slikarstva po njegovom mišljenju jhe da predstavi ozbiljna i plemenita ljudska dela. Ona se moraju prikazati na logičan i sređen način, ne onako kako bi se stvarno dogodilo, nego onako kako bi se dogodilo da je priroda savršena. U tu svrhu umetnik treba da teži za opštim i tipičnim, treba da izbegne jeftina sredstva, kao što su žive boje, i da naglasi oblik i kompoziciju.

Pre Pusena niko ne podvlači takvu bliskost slikarstva i književnosti. Dela:

- Cefalus i Aurora, 1630 godina, narodna galerija, London

- Otmica Sabinjanki, 1636 – 1637 g., Metropolitan museum, NY

- Pejzaž sa pogrebom Fokiona, 1648 g., Luvr, Pariz

CLAUDE LORRAINE (1600 – 1882 g.)

Klod Loren je bio pejzažista. Radio je «idilične» vidove pejzaža. Takođe, provodi skoro čitav život u Rimu i sa puno ljubavi istražuje predele Kampanje, okoline Rima. Praveći bezbrojene crteže na licu mesta koji služe kao građa za njegove slike, u kojima ne teži za topografskom tačnošću, već pruža poetsku suštinu predela ispunjenim oblicima antike.

Slike su doterane i udešene sa arhitekturom koja je pomalo neprijatna i sa figurama koje je zapostavljao. Pejzaži imaju nestvarnu svetlost koja obasjava prostor, magličasto svetlo koje preliva atmosferu ranog jutra ili popodneva. Taj interes za svetlost, dovodi kasnije impresionizma. Svetlo izbija iz pozadine slike. Prostor se prostire ravnomerno i dah nostalgije lebdi nad takvim vidicima. Dela:

- Pejzaž sa Apolonom i Merkurom, 1645, galerija Doria Pamphili, Rim

- Pejzaž iz Kampanje, 1650, crtež tušem, British museum, London

- Pastorala, 1650. g., bakrorez

VAJARSTVO

Do zvaničnog stila u vajarstvu –«Kraljevski stil» dolazi se kao i u arhitekturi.

Bernini vaja bistu Luja XIV koja biva odbačena kao suvišno dinamična da bi sačuvala dostojanstvo kralja.

Konjaničke statue Luja XIV koje se kasnije postavljaju širom Francuske bivaju srušene u vreme francuske revolucije, koje znamo sa reprodukcija i modela koji deluju ukočeno. Barokna svojstva se ističu u plastičnom modelovanju, kraljev plašt je nošen vetrom u poređenju sa njegovim antičkim prototipom.

FRANCOIS GIRARDON

Radio modele Luja XIV i statue u Versaju. Klasicista.

ANTONIE COYSEVOX

Lebrun ga je zaposlio u Versaju. Približio se baroku u arhitekturi onoliko koliko mu je Lebrun dozvolio. Realizam i utančanost lica. Dela:

- Veliki reljef u štuko-malteru u Salonu rata u Versaju

PIERRE PUGET (1620 – 1694 g.)

On je najveći i najbarokniji vajar 17 veka u Francuskoj. Kompozicija mu je uzdržanija od Berninijeve. Radio je rafinirane reljefe. Dela:

- Milo iz Krotone, 1671 – 1683 g., mermer, Luvr, Pariz

Tokom cele antike srednjeg veka i renesanse umetnici su učili šegrtovanjem, ali kad su likovne umetnosti dobile status «slobodnih umetnosti» umetnici su hteli da praksu potkrepe teorijskim znanjem. U tu svrhu se osnivaju umetničke akademije. Prva takva se pojavila u Italiji u drugoj polovini XVI veka, a Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva u Parizu 1648 godine.