Romantizam

ROMANTIZAM

Romantizam je pravac koji nastaje oko 1820 g., koji se suprotstavlja neoklasicizmu. To je pravac koji se prvo javlja u muzici, književnosti i pozorištu. Nije lako odrediti bitne osobine romantizma, jer je on više stanje duha i senzibiliteta umetnika, a manje nosilac jedne ozakonjene ideje. Nasuprot internacionalizmu i racionalizmu neoklasicista ističe u prvi plan nacionalne osobine, spontanost, imaginaciju i maštu, kao osnovnu sadržinu umetničkog stvaralaštva. Ovaj pravac neguje indivudualnost umetničkog izraza, promenljivost prirode i osećanja.

Nezadovoljstvo civilizacijom buržoazije, koju su smatrali besciljn 929b18j om i ružnom i nezadovoljstvo zvaničnom akademskom umetnošću, bili su izvor romantičarskog nemira i bekstva u san, egzotiku – daleke zemlje i srednjevekovnu prošlost. Joachim Winckelman (1717 – 1768 g.) bio je istoričar umetnosti i teoretičar moderne umetnosti.

I romantičari kao i neoklasicisti pokazuju težnju vraćanju i obnavljanju starih stilova, ali je razlika u izboru motiva:

- Neoklasicisti obnavljaju antiku jer smatraju da je ona najviši umetnički izraz, a

- Romantičari beže u prošlost jer su nezadovoljni vremenom u kojem žive i koje preziru. Kako izražavaju dramatične i dinamične tokove ljudskog bića, oni se približavaju baroku i njegovim sredstvima izraza: dijagonalna usmerenost oblika, boje, kontrasti svetlog-tamnog.

Česte teme kojima su se bavili romantičari:

1. Natprirodno tumačenje snova

2. Mitski doživljaj noći (česta tema «romantičarska noć»)

3. Složenost ljudske duše (istražuju dublje, mračnije nivoe ljudske duše)

4. Religija

5. Odnos čoveka i prirode, pojam beskraja i «povratak prirodi» bezgraničnoj i divljoj

Romantizam daje prednost obnovi, ne jednom, već velikom broju stilova. Posmatrano u tom smislu i neoklasicizam je samo jedan oblik romantizama.

SLIKARSTVO

Slikarstvo romantizma započinje kao reakcija protiv barokne i rokokoovske izveštačenosti i plitkosti i površnosti. Rade se dramatično-sentimentalne teme, inspirisane književnošću i istorijom srednjeg veka, dok je slikarstvo pejzaža izraz određenih društvenih stanja.

FERDINAND VICTOR EUGENE DELACROIX (1798 – 1863 g.)

Bio je jedan od najvećih predstavnika francuskog i evropskog neobaroknog romantizma. U početku karijere upoznaje Žerikoa, koji na njega presudno utiče. Divio se Constableu, a veliki uticaj za izbor motiva imala su njegova putovanja u Španiju, Alžir i Maroko.

Više je težio ka «poetskoj istini» nego da da stvaran istorijski događaj. Teme: haremske odaje, lov na lavove, prizori sa ulice. Retko je slikao portrete po porudžbini, radio je portrete svojih prijatelja i saputnika.

Daje dramatične kontraste svetlosti i senke, radi čvrstu kompoziciju i kompaktnu.

Snažni fluidni potezi četkicom, pokazuju da je bio «rubensovac». Bio je najveći kolorista romantizma. Dela:

- Pokolj na Hiosu, 1822 – 1824 g., Luvr, Pariz

- Grčka izdiše na ruševinama Missolonghija, 1827 g., slika na platnu, Muzej likovnih umetnosti, Bordeaux, grčki rat za nezavisnost protiv Turaka

- Frederik Šopen, 1838 g. Luvr, Pariz

- Otmica Rebeke, 1846 g., ulje na platnu Metropolitan museum, NY

- Sardanpalova smrt, Luvr, Pariz

- Odaliska, 1845 – 1850 g., Muzej Fitzwilliam, Cambridge


THEODORE GERICAULT (1791 – 1824 g.)

Žeriko je prouzrokovao bučnu pojavu romantičarskog pokreta kada je 1818 g. izložio svoj «Meduzin splav» koji prikazuje tragičan brodolom sa svim realističnim pojedinostima i izražajnoj snazi. Prikazuje patnju i smrt bez imalo plemenitosti i dostojanstva.

Konji su bili njegova velika strast, a još u mladosti slikao ih je u stajama Versaja i za vreme boravka u Rimu 1817 g. Umro je 1824 g. posle nesrećnog slučaja prilikom jahanja.

Istraživao je krajnosti ljudskih stanja, slikajući čak i portrete duševnih bolesnika, ta sposobnost da se u žrtvama duševne bolesti vide sebi ravna ljudska bića, a ne prokleti ili opčinjeni izopštenici, jeste jedan od najplemenitijih plodova romantičarskog pokreta. Njegovi glavni uzori su: George Stubbs – engleski slikar životinja, veliki majstori baroka, David i Mikelanđelo. Dela:

Oficir carske garde na konju, 1812 g., Luvr, Pariz

- «Meduzin» splav, 1818 – 1819 g., Luvr, Pariz, realistične pojedinosti

- Ludak, 1821 – 1824 g., Muzej likovnih umetnosti, Gand

HONORE DAUMIER (1808 – 1879 g.)

Bio je jedini veliki umetnik romantizma koji se nije grozio stvarnosti i trzavica industrijske revolucije. Ostao je u svoje vreme nepoznat kao slikar, ironija. Bio je zajedljiv politički karikaturista. Radio je satirične crteže za pariske novine.

Čiste konture i sistematsko senčenje unakrsnim crtama. 1840 godine prelazi na slikanje.

On se ne može zvati realista, interesuje se za emocionalnu interpretaciju svakodnevnog života. Divio se Rembrandtu i njegovom ispitivanju karaktera sa širinom ljudskog saosećanja.

Figure su mu snažne vajarske jednostavnosti. Dela:

- Ovoga možemo mirno da pustimo na slobodu, 1834 g., litografija

- Vagon treće klase, 1862 g., Metropolitan museum, NY, prikazao čudno moderno ljudsko stanje – «usamljena gomila», saosećanje za dostojanstvo sirotinje

- Don Kihot napada vetrenjače, 1866 g., privatna zbirka, NY bio je opčinjen pustolovinama Don Kihota (Cervantes, roman XVI vek)

BARBIZONSKA ŠKOLA

Francuski pejzažisti su osnovali slikarsku koloniju u seocetu Barbizon kod Fontanbloske šume i radili su pejzaže i prizore seoskog života. Najznačajniji su Kamij Koro i Fransoa Mile.

CAMILLE COROT (1796 – 1875 g.)

1825 g. otišao u Italiju i proučavao predele oko Rima. On je radio mala platna na licu mesta, za sat ili dva – prikazivao je svojstva jednog mesta u određenom trenutku.

Nijedan od njegovih pejzaža (Francuska, Pariz, Rim) nije slikanje prirode u smislu oponašanja stvarnosti. Oni odgovaraju stanju njegove duše izraženom kroz harmoniju masa i fini sklad boje. Svetlošću i srebrnkastim odblescima pejzaže obogaćuje atmosferom, izmaglicom i sanjarenjem koje govori samo njemu. Dela:

- Papigno, 1826 g., Cirih

FRANCOIS MILLET (1814 – 1875 g.)

Dela:

- Sejač, 1850 g., Muzej likovnih umetnosti, Boston

FRANCISKO JOSE DE GOYA Y LUCIENTES (1746 - 1828 g.)

Bio je sin siromašnog zlatara iz Saragose. 1763 g. seli se u Madrid. 1776 g. ponovo dolazi u Madrid, nakon razdoblja ispunjenog putovanjima i postaje uspešan umetnik 1799 g. – dvorski slikar Karla IV. 1811 g. Joseph Bonaparta mu dodeljuje Kraljevski orden Španije. Sa povratkom apsolutističkog režima Ferdinanda VII odlazi u Pariz, a 1825 g. nastanio se u Bordou, gde je i umro u dobrovoljnom izgnanstvu.

Bio je jedini umetnik–genije svoga doba. Njegova rana dela pripadaju poznom rokokou pod uticajem Tiepola. U toku 80-tih XVIII veka, postaje sve veći liberal, naklonosti ka prosvećenosti i revoluciji. Pa ipak, bio je cenjen na dvoru kao portretista. Napušta rokoko i počinje da radi u jednom neobaroknom pokretu pod uticajem Rembrandta i Velaskeza. Sam sebe opisuje kao učenika Velaskeza, Rembrandta i prirode:

- Velazquezu zahvaljuje na osećaju za mekane, tonske prelaze koji se postižu nanošenjem boje u slojevima,

- Rembrandtu duguje sklonost ka tamnim i tajanstvenim ugođajima, a

- Prirodi bezkrajnu raznolikost oblika, lepih i ružnih.

Bleštav kolorit, široki tečni potezi četkicom. Kompozicija mu je slobodna, boja sveža, te veliko bogatstvo palete.Radio je i tehniku bakropisa.

Bio je pronicljiv promatrač društva svog vremena, njegove portrete karakteriše zapanjujuća snaga karaktera. Goja je bio slobodnouman čovek, prosvetiteljskih nazora, a društveni krug mu se sastojao od naprednih intelektualaca toga doba.

Teme su mu bile:

- religija

- svet osiromašenih ljudi,

- tajanstveni svet veštica i čarobnjaka,

- dvorski portreti plemića i kraljevske porodice,

- ratna tematika (francuski napad, narodni ustanak),

- ugnjetavači,

- ciklus «crnih slika» (radio od 1819.g. kada je poludeo pa do smrti 1828.g.),

- lažni moral i tobožnja pobožnost,

- ciklus bakropisa «Strahote rata» (1810 – 1820.g.).

Goja je bio jedinstven u svome vremenu i nagovestio je mnoge teme moderne umetnosti. Tehnika u slikanju portreta uticala je na kasno romantičke i impresionističke portrete. Dela:

- «Ranjeni zidar», 1786 – 1787.g., muzej Prado Madrid, najpre se zvala «Pijani zidar»

- «Veliki jarac», 1797 – 1798.g., muzej Lazzaro, Galadiano

- Porodica Karla IV, 1800.g., Prado, Madrid, snažno razotkrio karaktere ličnosti

- Kolos, 1802 – 1803.g., Prado, Madrid

- 3.maj 1808.g., 1814.g., ulje na platnu, Prado, Madrid, prikazano streljanje i ustanička hrabrost, nemilosrdno ubijanje

- Bobabilicon, 1818.g., Metropolitan Museum, NY

- Auto portret sa dr.Arrietom, Institute of Art, Minneapolis.

JOHN CONSTABLE (1776 – 1837.g.)

Engleski pejzažista, vezan za stvarni izgled predela ali stavlja naglasak na svetlost i atmosferu. Pejzaž okupan svetlošću, oblaci na nebu i atmosferske prilike nagoveštavaju impresionizam. Slobodan i ličan potez četkice. Skice za slike radio je u ulju – studije. Dela:

- Hempstedska pustara, 1821.g., skica uljem, Gadska umetnička galerija, Manchester

- Stoke kraj Naylanda, 1836.g., Chicago

JOSEPH MALLORD WILLIAM TURNER (1775 – 1851.g.)

Takođe je bio jedan od najpoznatijih engleskih slikara pejzaža. Opčinjen je svetlošću i bojom. U svojim pejzažima slikao je borbu između prirodnih sila, vode i vazduha i vatre, kao trenutak prirode u borbi kosmičkih sila. Svetlošću i bojom on dematerijalizuje oblike u kolorističke mase. Teme su mu uglavnom veličanstvenost neba, sunca i mora. Prikazuje moć i nepredvidivost prirode.

Započeo je kao akvarelist u tehnici koja možda može objasniti njegovo slikarstvo «obojene svetlosti». (Akvarel tehnika omogućuje nežne, svetle i prozirne boje). Za njegov stil slikanja Constable je rekao: «Vazdušaste vizije naslikane obojenom vodenom parom». Dela:

- Snežna oluja: Hanibalov prelaz preko Alpa, 1812.g., London, majstorski prikaz moćne i nepredvidive prirode

- Brod sa robljem, 1839.g., slika na platnu, Muzej likovnih umetnosti, Boston
CASPAR DAVID FRIEDRICH

On je bio Nemac, imao je potresno detinjstvo. Umrla mu je majka kad mu je bilo 7g., mlađa sestra sa dvadeset meseci, a brat mu se utopio spašavajući mu život prilikom nesreće na klizanju.

Studirao je na Kopenhagenskoj akademiji (jedna od najvažnijih u Evropi), a potom je otišao u Dresden. Njegove slike kupuju pruski kralj Friedrich Vilim III, a kasnije Friedrich Vilim IV, car Nikola, kralj Aleksandar i dr. Međutim, Friedrich je umro siromašan.

Bio je najpoznatiji i najznačajniji Nemački romantičarski slikar. Svojim jednostvanim izrazom dočarao je mistično osećanje usamljenosti i čovekove drame. Priroda je za njega živo biće, neukrotivo i nepredvidivo. Tema putnika lutalice, putovanje u tajnoviti, moža neprijateljski svet je njegova česta tema. On prikazuje nadmoć prirode i sila svemira nad čovekom. Dela:

- Redovnik na morskoj obali, 1803 – 1810.g., Neue Nationalgalerie, Berlin, religijski simbolizam

- Opatija u Hrastovoj šumi, 1809 - 1810.g., Stadtliche Museen, Berlin

- Putnik nad morem magle, 1818.g., Hamburg Kunsthalle, Hamburg

- Mesečina nad morem, 1822.g., Neue Nationalgalerie, Berlin

- Brodolom «nade», 1824.g., Hamburg Kunsthalle, Hamburg

- Muškarac i žena posmatraju mesec, 1830 – 1835.g., Stadtliche Museen, Berlin

JOHANN HENRICH FUSELI (1741 – 1825.g.)

Bio je Englez švajcarskog porekla. Pravo ime mu je bilo Johann Heinrich Fussli. Po očevoj želji trebao je biti svetštenik, no u njemu se razvio otpor ka crkvenoj dogmi. Od 1770 – 1777.g. živeo je Italiji. Od 1780.g. živi u Londonu. Postao je član Kraljevske umetničke akademije. Jedan od najslavnijih njegovih učenika je William Blake.

On spada u tzv. «vizionarske slikare». Svoj stil je zasnovao na Mikelanđelu i maniristima. Šekspir i Mikelanđelo su za njega bili božanstva. On je preobrazio ljupku, simboličnu faunu neoklascizma, punu leptira i konja, u čudna i zbunjujuća čudovišta iz mašte. San je sa svim svojim iracionalnim implikacijama postao kraljevstvo fantastičnog, zastrašujućih slika i erotskih iskušenja. Dela:

- Košmar, 1785 – 1790.g., Goethe Museen, Frankfurth

- Sotona doziva Blezebuba preko mora vatre, 1802.g., Kunsthaus, Zurich

WILLIAM BLAKE (1757 – 1827.g.)

Bio je usamljenik, vizionarski pesnik i slikar. Stvarao je i objavljivao knjige svojih pesama sa ugraviranim tekstom i rukom bojenim ilustracijama, u Londonu. Fusselijev učenik.

Osećao je divljenje za srednji vek i približio se više no ijedan drugi umetnik romantičarskoj obnovi prerenesansnih oblika (njegove knjige su smatrali potomcima iluminiranih rukopisa).

Za njega je moć razuma krajnje razorna, pošto guši viziju i nadahnuće. Za njega je «unutrašnje oko» bilo jedino značajno, nije osećao potrebu da posmatra vidljivi svet oko sebe. Za Blakea je: «svet imaginacije je svet večnosti», u kojem nema razgraničenja između istine i varke, iskustva i mašte, stvarnog i natprirodnog. Njegovi likovi su se odlikovali klasičnom lepotom i čistoćom linije. Dela:

- Prauzrok stvari – Bog, naslovna strana knjige Europe, a Prophecy, 1794.g., reljef u metalu, Ofort tehnika, bojen rukom, Washington DC

- Njutn, 1795.g., Tate Gallerie, London
VAJARSTVO

Razvija se slično slikarstvu, mada je ono mnogo manje smelo. Jedinstvena vrlina vajarstva, njegova prostorna realnost, nije odgovarala romantičarskom temperamentu. Vajarstvo je takođe pritiskao autoritet koji je pridavan (posle Winckelmana) antičkim statuama.

Novi ideal beskompromisne realistične «istinitosti» zadavao je teškoće vajarima. Vajarstvo je shodno tome doživelo krizu, iz koje će izaći krajem XIX veka.

FRANCOIS RUDE (1784 – 1853.g.)

Dela:

- «Marseljeza», 1833 – 1836.g., na Triumfalnoj kapiji u Parizu, je jedino remek delo romantičarskog vajarstva.

- Spomenik maršalu Neju, 1853.g., bronza, Pariz