Tajanstvenim stazama duse...

Zatvaram oči,
osluškujem zvuke noći
Mir i po neki
zalutali cvrkut ptice.

Javi se kao
da traži ljubav
zalutalu u tmini.

Ne volim ljubav
ni sve varke njene,
obmane teške...

Ali,
tebe volim
i to mi je najteže...

Kako da uvidim
sve te mirisom uvijene čari
pa da slikom
otvorim ti vrata
sve moje ljubavi...

Udišem tragove,
dodirujem obrise,
živim-
umirem,
plašim se
zaboraviću te
a opet,
voleću te...

Beskrajno dugo sećanje otkriva nove horizonte. Čini mi se da sam i sama zalutala u tim sećanjima..

Lavirint misli i osećanja. Zavukoh se u jedan deo, tražeći malo mira od same sebe. Ne osećam hladnoću dok mi se izmaglica lepi na kožu, ali telo se grči, steže... Hladno mi je iznutra.

Zdanje nemira
sagrađeno u svakoj
duši čovečijoj
Otvorilo širom
teške vratnice ulaza...

Ogoljena Istina sudi...
Reče neko
Svi smo mi ljudi...

Dok Haos lagano
skuplja Snagu
Mir u Nesmotrenosti
izgubi krunu.

Otkucava ponoć... čujem, otkucava i nešto u mojim grudima... razara. Traži da izađe napolje...ne dam! Ćutim i pravim se da nečujem taj gromki eho tamnog srca.

Ti si kao
san,
želja koja traje
kroz vreme i prostor
i nikada ne nestaje.....

Možda jednoga dana

kada večiti san

svije gnezdo nad

mojim mislima,

zadenem negde

uspomene na tebe...

Možda mi konačni mir

donese zaborav

i izbriše tugu

skramom spokoja

na mojim očima...

Umotana čežnjom, samoća slama...

Idi, pusti me da barem, na miru, ovim suzama izdajicama, umijem svoju bol. Idi... Želim da pustim ovu zver iz sebe, tako dugo je okovana. Sama, u mraku, hoću da slušam eho svojih jecaja.

I sada, zatvorenih ociju stojim na polju pod tmurnim nebom... vristim. Vristim iz sveg glasa u jednom, neprekidnom jeku, sve dok me i poslednji dah ne napusti. A onda kao ratnik, prostreljen nevidljivom strelom padam, ljubeci zemlju kolenima, dlanovima, usnama. Otvaram oci i podizem vucji pogled...

Ne spavam, jer san na oci ne dolazi. Muci me to sto sve gubim, cini mi se i sam razum. Umorna sam, prokleta, razbijena na milion komadica... Kao da neka tudja ruka crta trag ispred mene kojim hodim.

A ja, jos se borim, koracam uporna da stignem do nekog cilja... barem jednog. Zapitam se, dokle bre vise!? Ko to zeli da me srusi...

Kotrljaju se oblaci
u potmulom jeku
dok nad tvojim grobom
bezimena stojim...

Lutala sam noćas
raskršćem uspomena.
Slušala sam vetar
i pesmu jednu
što mi njime posla...

Tuga je nešto
što steže grudi
dok suza obraz kvasi,
tuga je kiša u duši,
tuga se nikada ne gasi..

Tuga je kada
ulicom šetaš
a fali ti u ruci
ruka neka...

Ne dati tuzi
da dopre do srca
nemoć je
čoveka u biti,
tuga je nešto
što uvek kuca
i što će uvek
tu biti.

Oslušni, pusti note
iz davnina otete
da vijore poput vetra
Videćeš da sam smisao
svoga života
uklopila u ritam
tog bezimenog sveta.

Sada spavam najdužim snom
Buditi se neću, nikada...