Tajanstvenim stazama duse...

Ćutim,
progovoriti ne mogu,
reči što htedoh reći,
nikada...

Spavah na tvojim snovima
uljuškana nesmotrenim lažima
gledah boga,
sada
ćutim,
usana mrtvih reči ne govore.

Plašiš me... Svojim rečima oslobađaš demona u meni. Znaš li koliko snage mi je potrebno da ga zadržim u sebi? Ne znaš... A on je sve jači, veći. Kada bi toga bio svestan ne bi me gledao takvim očima. Kada bi poznavao Pandoru u meni ne bi sada ni progovorio.

Pitam se zašto sve mora biti tako teško. Zašto mržnja uklanja svaki trag ljubavi... Zaborav briše divne stranice, cepa one brižno čuvane slike... Proste su reči, samo trn u misli usamljenog bića...

Voli me,
mrzi me,
neka svetlo razbije
tamu u tvojim očima,
neka nađe me skrivenu,
duboko upredenu
u tvojim mislima...

Mislim o sebi. Koliko se zapravo ne/poznajem. Šta od sebe očekujem, mnogo ili suviše malo... Zapitam se, da li sam to zaista bila ja. Da li sam ja stvorila, uništila.

Sanjaš li snove
koje nosim u sebi.
Dišeš li vazduh
koji poklanjam nebu.
Osećaš li dodire
u noći...

Okivam ti srce
zvezdama da greju ga
u hladnim vremenima...
Ali ti bi više,
ti bi hteo sve...

Ne želim više da plačem...
Ni jednu suzu da bacim
među kapi kiše.

Ali ovi dani tako lome,
svaki dašak vetra
neke nade briše.

Pitam se,
da li bi znao ko sam
bez reči koje sada znamo...

Zamišljam tvoj lik
dok mraz na srcu
šara pahulje.

Čujem korake,
umom mi šetaš,
rušiš zidove
upadaš u moje snove.

Ti ne čuješ, ne mariš...
Osvajaš vreme van vremena
nebo rušiš mojim snovima.
Pusti me makar da mrem
pod mojim uslovima.

Naši životi zavise upravo od odluka koje donosimo, još od najranijeg detinjstva. UČITE SVOJU DECU DA MAŠTAJU JER ĆE IM BITI MNOGO LAKŠE DA DONOSE ZAKLJUČKE I PRAVE ODLUKE KADA ODRASTU!

Cutite usne moje!
Naredjujem vam da
drhtaj sa ruku progutate...
bar dok istina pesmu ne speva...

Priznajem da sam samo senka
u tvom životu epskih razmera,
Priznajem
svu svoju nemoć da noć
u dan pretvorim...
Da tugu mogu
smehom razbiti...

Priznajem
da ću uvek
biti i opstati
u inat tvojim željama.

Sanjala sam kako mi poklanjaš leptira zlatkasto šarenih krila. Pitam te zašto... zar ne znaš da mu je život tako kratak, krhk. Zašto mu oduzimaš slobodu koju ima samo jedan dan. Ćutiš...

Dok u snove lagano padaš
u ponoru sećanja
Prste ti pružam
Ja sam, Tama

Vetar sam ti poslala
Kišom te posula
Dah ti udahnula
kroz ovaj sumorni
hodnik vremena.

Ogrni me u senci
goropadnih jablanova,
pevaj mi pesmu
jezikom plamenova...

Pre nego nestaneš
stani na jedan trenutak
i razmisli, koliko boli...

A Ti

Nestani
pre nego što
suza ti krene
da kvasi
kameni obraz

Nestani
i ne okreći se
jer mir nećeš naći
među cvećem umrlim
Otkinutim od života...

Pitam se da li još uvek postoje naša sećanja...

Oluja, vetrovi nedovršenih reči, pokreta. Predajem se osećaju propadanja i tako lako, kao kakvo pero, padam... Nosi me talas osećanja, lagano me bacajući na obalu. Na koje ostrvo sam sada bačena...