Tajanstvenim stazama duse...

Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.

Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?

Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?

Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима, што се спуштају у гроб?

Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?

Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни.

Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих.

Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?

Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро.

Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци.

И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима.

И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку?

Природа ми је сведок, осветници, - само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових.

Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иде на заклање?

Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.

Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.

ne postoji garancija, nista nije zauvijek i sve je ponekad ...ne postoji vrijeme koje mogu zaustaviti, vec samo uspomene koje mogu cuvati u svojoj blizini...

... let galeba privukao je moj pogled danas ... i stojim ispod ovog plavog neba, zamisljena
Promatram kako se izvija, podize u visine i strmoglavo pada, slobodan je ... bas kao i ja

Zazvoneće zvona
prodrmati iluziju večnosti,
a zatim tiho
i sasvim bespomoćno utihnuti...

Savladamo li prostor, ostaje nam samo OVDE.
Savladamo li vreme, ostaje nam samo SADA.
Zar ne mislis da cemo se na tom putu, između Sada i Ovde,
ipak povremeno sretati..?

Kad bih sve jezike ljudske govorio
i anđeoske,
a ljubavi ne bih imao
bio bih mjed što ječi
ili cimbal što zveči.

Kad bih imao dar proricanja
i znao sva otajstva
i sve spoznaje
i kad bih imao svu veru
da bih i gore premeštao
a ljubavi ne bih imao - ništa sam!

...a ne znam način da zaustavim misao..
Osim da je zavežem za samoću..

Osmijeh je veliko čudo. ''Osmjeh ništa ne košta, a djeluje čudesno. Obogaćuje onoga kome je namijenjen, a ne osiromašuje onoga, koji ga poklanja

Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lepo,
to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi
do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama izcezava, a ono što je dobro
ustostrucuje se.
Andric

Hoćeš li preživeti
da ti kažem sve ono o tebi
što te tako plaši svojom tišinom...

Kad tama u mom svetu je,
ti kao svetlost svratis
i vodis me do sna
gde samo ti i ja
noci zvezde krademo.

I sve nezne reci sveta zive u tebi
kad god si sa mnom.

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema...

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije...

Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđ’o Stradanja nad tužnom ti glavom...