Tajanstvenim stazama duse...

Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po vlazi i blatu.

Neki je čovek ušao u autobus i seo pored čoveka koji je samo na jednoj nozi imao cipelu.
"Očigledno je da ste izgubili jednu cipelu."
"Ne dobri čoveče", odgovorio je, "jednu sam našao."

Ako je nešto očigledno ne mora biti istinito.

Ograničite sebe na posmatranje i uvek ćete ispustiti suštinu sopstvenog života

.Život je igra čija pravila učite ako uskočite u nju i igrate svim svojim snagama

Ne-igrači često cmizdre i žale se da ih sreća redovno mimoilazi.Oni odbijaju da shvate da bi sami mogli da stvore ponešto od vlastite sreće.

Za sreću ne treba ništa,ili jako malo.
Trebalo bi samo biti slobodan od svega.

Za sreću ne treba ništa,ili jako malo.
Trebalo bi samo biti slobodan od svega.
Treba samo imati čisto i otvoreno srce.

Da li smo dovoljno hrabri da otvorimo svoje srce?
Možemo li živeti bez stresa i negativne energije?

Jer, u slobodi je sreća,
u srcu ljubav,
u mislima energija,
u porazima borba,
u prastanju veličina...

Biti voljen i voleti....Ima li nesto lepse od toga?

Koliko je moj mir
nasilje nad tvojim nemirom?

Odbijam
Da hodam
U tvojoj senci...

A ti tražiš
Uporno tragaš

Šta želiš da nađeš
U ovoj olupini od čoveka

lakše bi mi bilo ukrotiti vulkan
Ili se boriti sa lavom
Ko još može
Smejati se svom bolu
A ti me boliš...

Negde u noći, na obali jezera sa mesečinom. Ribe izlaze na površinu. Granje, trska i šaš ljuljaju se na vetru. Vetar se kreće lagano, na momente se razgoropadi u naletu.
Daleko smo. Dva sveta bez mosta. Bez reči. Bez dodira.

I kao ptice selice tvoje misli su otišle u toplije krajeve na prvi znak zime. Hladnoća se ugnezdila. Snežni zanosi.

Granje, trska i šaš ljuljaju se na vetru. Vetar se kreće lagano, na momente se razgoropadi u naletu.
Daleko smo. Dva sveta bez mosta. Bez reči. Bez dodira.

Ko će da te čuva od zlokobnih misli? Ko će da ti šapuće nežne reči? Da se igra tvojim pramenom? Dok zora svanjiva i zima gricka jesen, ili leto. U srcu samo zaleđena slika. Momenat koji se razliva kao vodene boje. Ledena figura na suncu. Samo voda u cipelama.
Ko će da te zaštiti od tebe?!

Niko ne bi trebao da bude sam. Čak ni more. U zavetrini, između stena, sa sunčane strane.

Negde u daljini su se čula zvona. Kao da je tišina pokušavala da nadvlada buku vetra koji je nosio odjeke. Ponekad i jauke. Smeh i gorčinu.

Kao reka vetar se provlačio, tekao ka ušću, krivudao. Između visokih borova. Nikad to neću zaboraviti.

Gde se duša otkriva u svojoj lepoti i srce govori nevidljivim jezikom. Gde se zaobilazi razum i shvataš me kao otvorenu poljanu, kao brezovu šumu.