Tajanstvenim stazama duse...

''Život je uvek povezan s patnjom..Svaki,bez izuzetka.Neizbežne su bolesti,starost i smrt.Niko nije umakao tome.To su zakoni ljudskog postojanja,objasnio joj je.Pravila koja podjednako važe za svakoga na ovom svetu i u svako vreme.Ne postoji sila koja bi oslobodila nekoga bola i patnje i spasla ga od njih.To i sam najbolje zna.Uprkos tome,život je poklon koji treba ceniti.Zagonetan je.Patnja i sreća su neraskidivo povezane.Svaki pokušaj da se razdvoje,osudjen je unapred na propast.''

''Najbitnije stvari su nevidljive.Naša cula vole da nas zavedu.Vid je najvarljiviji.Navodi nas da mu verujemo najviše.Ubeđeni smo da vidimo okolinu,ali to je samo površina,a mi je prihvatamo kao stvarnost.Moramo naučiti da dokučimo srž stvari,njihovu suštinu.U tom slučaju,oči su prepreka.One nas skreću s tog puta.Zaslepljuju nas.Ko se suviše oslanja na njih,zapostavlja druga čula.Time ne mislim samo na uši i nos.Govorim o organu koji je u nama,ali nemamo za njega ime.Nazovimo ga KOMPAS NAŠEG SRCA''

Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.

Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim.
Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno.
Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti.
Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.

Ne bojte se.
Otvorite srce i primite me u sebe.
Jer sam tu.
Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu...

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.

Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.

Danas sam na raskrscu mojih puteva i gde god pomislim da krenem
svaki put vodi ka Tebi..i ne mogu nazad..ne umem nazad...

Naše su duše, prijatelji moji,isušena recna korita koja svojom prazninom zjape u nebesa. Na njima smo svoje tuge napajali, a gasili rasplamsale plamenove jada.
Sve ima svoj kraj. Dozvolili smo da presahnu, umesto da smo ih punili spasonosnim kišama ljubavi.
Svojom sebicnošcu izazivamo vecne suše, a onda se zaprepastimo kada nam se jednog dana pred ocima raspukne nepregledno ništavilo prizvane pustare.

I nije mi vise bitno
da li sam ja jos ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog vecnog trenutka...

Proleće ima svojih hiljadu cvetova,
jesen svoje Mesečeve mene,
leto ima svoje blage vetrove,
zima svoj sneg.
Ako ti beskorisna misao
ne pomuti um,
svaki dan je najbolji u tvome životu.

Zelim da znas da si moj san.
pesma moje stvarnosti
moja suza neisplakana
moja radost utopljena.

Zelim da znas
da jedna staza vodi do mene
po kojoj vise ne koracas,
Zelim da znas,
da godisnja doba pocinju tvojim imenom,
da reka tece prema nebu,
da su dani radosni
kad me pitas:Kako si?

Ljubav je u isto vreme sila, element i vihor.
Cista je kao zlato i surova kao rat.
Radosna je kao rodjenje i turobna kao smrt. Ona je sve to.
Kad si voljen, u stanju si da sebe vidis ocima onog ko te voli.

Hocu da ti kazem da se moja jutra radjaju radoznala, sa pitanjem da li ce tvoje sunce zaviriti u moj dan...
I da hodam nesvesna svog postojanja osvrcuci se i trazeci te..
Mozda te vise nista ne dotice, ali postoji proslost u glavi... nekada dovoljna i za ceo vek.

I vise nista nije isto. Opet zaveju snegovi osmeh na licu...
onaj isti osmeh koji si poneo sa sobom … i nema proleca, nema sunca…

I sav moj bol
Odnosis na krilima oblaka
daleko
Iza ivice zaborava
gde svetlost sama
mirno spava
Sanjajuci zaboravljenu bol.

Чије то сузе ноћас падају по њеној души?!
Плачу ли напуштене улице детињства?
Или, то ипак само киша пада?!

Било би све другачије, негде далеко...тамо..далеко..

Samoca je poput kise.
U veceri iz mora se dize,
iz ravnica pustih i dalekih stize,
ide u nebo gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Kad nestanu reci, i kad tisina zacuti, kad ostanes sam sa mislima svojim, ucini ti se da opstajes prekriven morem cutanja i opijen njenom beskrajnoscu, smatras je hiljadu puta boljom od reci, koje te pogode i nestanu i nikad ne znas kada ce stici sledece... A onda dodje dan, i drugi za njim, i nizovi takvih i priznas sebi da je ono sto najvise boli sakriveno u neizrecivo praznom...

Prava ljubav je plod unutrasnje snage bica
a obuhvata brigu, postovanje, odgovornost i znanje

Tanka je granica, nevidljiv rub izmedju zivota i zivotarenja,
samo je jedan koncic tacka izmedju ziveti i biti...

Iz iskustva sam shvatila opasnost od usredsredjivanja na ono cega nema.
A sta da sam dosla do kraja moga zivota i shvatila da sam svaki dan
protracila,
i kakav bi nepodnosljivi zal bio shvatiti da nikada nisam okusila
stvari koje sam jela
ili videla mesta na kojima sam bila dok je celi zivot
odlazio od mene...

"Možda
možda me ljubiš negde
među ozeblim brezama
i sadiš mi sadnice ljubavi u zenice
i zalevaš poljupcima
Možda...