Tajanstvenim stazama duse...

Хтео бих да знаднем љубим ли и сада-
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми и песма што ћути,
Док, ко задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закаснели минути.

Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама ко некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим ко прије.

И кад те живот болно разочара,
И када престану и жеље, и снови:
Оно што нам врати једна суза стара,
Вреди један живот незнани и нови.

Памти што је прошло, с пуно вере неме,
Кроз све дане дугих страдања и мена:
Чувај своју прошлост за суморно време
Кад се живи само још од успомена.

Па ћеш да запиташ једном, и ненадно-
Нашто само сузе, нашто само боли?
И шта да икад жали срце јадно,
Када је све наше, све што осећамо!

Срешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени-
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће, то је његов део-
Увек нови део од нове минуте.

Ко јесења шума тако умираше
Цео један живот тихо и нечујно.
И још носећ срце и жељно и бујно,
Ми смо осећали задње дане наше.

Мотрећи у кобни символ што се диже,
Душа нам се мрзла и тровала тугом;
И држећ све чвршће руку једно другом,
Ми смо корачали раскршћу све ближе.

Ми смо своју сузу крили у том часу,
Ону сузу чедну, свету, неумрлу;
Но она се свагда јављала у грлу,
И увек се тужно расула у гласу.

Да ми је да нађем нови ритам неки,
И горду способност којој не знам име,
Да свагда без страха пут пронађем далеки-
Пут од једног бола до његове риме.

И да моја мисо никад не залута
У томе часу свечану и ретку,
Увек свету ватру носећ целог пута,
Велику и светлу као у зачетку.

И да накрај песме не осетим тада
Боле које ништа не може да спречи:
У души још толико јада,
За које немамо ни сузе ни речи.

Хорда

Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
пожар селa светли за маршеве горде.
Ваше громке химне не чуше нам пути:
немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракa.
Подависте више њих у постељама
него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
главе киповима херојa из бајке;
спржили сте семе у страху од плода,
и реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,
али вам победа не осветли лице:
јер ловор не ниче с буњишта и кала,
он је за хероје, а не за убице.

"Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji."

"Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. To uopšte i ne treba prijatelju, da čeznem za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se."

s tobom zagrljen odlazim
u najljepšu pjesmu
koju sam s tobom pisao.

"Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. A ono što se u meni dogadja, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću!"

ponekad vidim obrise koji zapravo ne postoje... neki nevidljivi slojevi strane dimenzije postaju mi jasniji u svitanja... kišoviti su dani zapravo najbolji za skrivena nadanja... tužni i duboki tonovi ispunjeni su sjetom... pokraj mene proljeću svijetovi u svojim beskrajnim nastojanjima da postoje duže od moga treptaja... oh, kako je sve plavo u meni danas......

Kada bi covek bio odgovoran samo za ono cega je svestan, glupaci bi bili unapred oslobodjeni svake krivice. Samo, covek je duzan da zna.Covek je odgovoran za svoje neznanje. Neznanje je krivica.

Ljudi izvikuju kako zele stvoriti ljepsu buducnost, ali to nije istina. Buducnost je praznina prema kojoj su svi ravnodusni, koja nikoga ne zanima, dok je proslost puna zivota i njeno lice nas izaziva, ljuti, vredja, tako da ga zelimo unistiti ili premazati bojom. Ljudi zele biti gospodari buducnosti samo zato da mogu mijenjati proslost.

Boli svaki novi dan.
Boli svaka nova jesan.
Ona je divna, iako je godine sustižu
meni je sve lepša.
Jer oduvek u svom srcu,
čujem otkucaje njenog srca

Ćutim,
tišina se spušta na polja,
rosi ih svojim bolom,
prosipajući ogromne bisere..

Mozda te moja pesma zaboli,
i bojim se da je napisem.
Ali ona vec nocima treperi u meni,
i moli me da ti kazem,
sve one reci bolne i nezne,
koje se radjaju u mojoj glavi!
Ali kako da ti napisem broj svojih suza,
kada to ni sama ne znam,
kako da ti opisem svoju ljubav,
kada ona ni u tri knjige ne bi stala!