Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Pedra da Gavea



Na vrhu planine koja se uzdiže nad obalom okeana, ogromno i mahom nepoznato lice uklesano u stenu podseća istraživače na egipatsku Sfingu. Misteriozni zapisi na izumrlom jeziku prekrivaju padinu stene. Nije li to veza sa davno zaboravljenom prošlošću?

Između Sro Konrada i Bara de Tiuke, Rio de Žaneiro, na 842 m nadmorske visine uzdiže se legendarna planina sa licem drevnog džina - Pedra da Gavea. Kada su portugalski istraživači otkrili Brazil, steni su dali ime Gavea, jer je prestavljala savršenu osmatračnicu za dolazeće karavele (brodovi kojima su Portugalci stigli na američki kontinent). A Pedra da Gavea, ogromna stena okružana netaknutom, bujnom vegetacijom, vekovima je golicala maštu i javnosti i istoričara.

S lica izgleda kao figura, sa drevnim znacima urezanim na jednoj od strana koje teško da su nastali sami od sebe - što neki tvrde. Poreklo tih znakova je predmet decenijske rasprave, ali nikome još nije uspelo da objasni ko ih je i zbog čega načinio. Pedro Lakaz do Amaral, iskusni vodič planinara koji se mnogo puta penjao na ovu stenu, veruje da su znaci tajanstvenog jezika delo prirode ali da je stena zaista pogrebno mesto feničanskog kralja, baš kao što to tvrdi stara legenda, dobro poznata među Brazilcima.

Sve je počelo u 19. veku, kada su misteriozni znaci na Pedra da Gavei privukli pažnju portugalskog kralja Pedra I. Iako je priča o ovome bila poznata i njegovom ocu zahvaljujući zapisima sveštenika od kojih neki potiču još pre 1500. godine kada je Brazil otkriven, sve do 1839. nije sprovedeno ni jedno naučno istraživanje. Te je godine 23. marta, Geografski i istorijski institut Brazila na svom osmom specijalnom zasedanju, odlučio da Pedra da Gaveu treba detaljno proučiti a posebno obratiti pažnju na zapise. Formirana je mala komisija koja će se pozabaviti ispitivanjem stene. Njihove će zaključke, 130 godina kasnije, ugledni list O Globo dovesti u pitanje.

List je otvoreno postavio pitanje da li su se članovi komisije uopšte popeli na stenu ili su je jednostavno "proučili" pomoću dvogleda? U izveštaju komisije piše da su istraživači "videli zapise a takođe i neka ulegnuća koje je napravila priroda". Međutim, svako ko bi izbliza pogledao ta znake, složio bi se smesta da se ne mogu pripisati ni jednom poznatom prirodnom fenomenu. Posle tog prvog izveštaja, niko više nije pominjao stenu sve do 1931, kada je grupa izletnika odlučila da pronađe grobnicu feničanskog kralja krunisanog 856. p.n.e. Obavljena su neka krajnje amaterska iskopavanja, ali bez rezultata. Dve godine kasnije - 1933, planinarski klub iz Rio de Žaneira je organizovao masovnu ekspediciju sa 85 penjača. Sa njima je krenuo i profesor Alfredo dos Anhos, istoričar koji im je na licu mesta održao lekciju o "glavi imperatora" i njenom poreklu. Dvadesetog januara 1937. je taj isti klub organizovao novu ekspediciju sa još većim brojem učesnika. Cilj im je bio da, spuštajući se niz užad, istraže lice i oči glave od vrha na dole. Bio je to prvi put posle Feničana (ako je legenda tačna) da je bilo ko istraživao taj deo stene.





Devet godina kasnije, planinari Brazilskog izletničkog centra su osvojili desno uvo kamene glave koje se nalazi na nagibu od 80 stepeni od tla i veoma je teško popeti se do njega. Bio je to prvi uspon sa zapadne strane stene, gotovo vertikalan, a obavljen je bukvalno pomoću noktiju. Usred uha, planinari su pronašli ulaz u prolaz koji ih je odveo do dugačke i veoma uske pećine koja izlazi skroz na drugu stranu stene.

Evo nekih činjenica koje su pokrenule mnoge priče o Pedra da Gavei:

Postoji velika kamena glava sa dva oka (udubljenja ne previše duboka, međusobno nepovezana;

Na vrhu glave postoje ogromne stene koje liče na neku vrstu krune ili ukrasa za glavu;

Ogromno udubljenje koje liči na vrata nalazi se na severoistočnom delu glave. Visoko je 15m, široko 7m, a duboko 2m;

Na jugoistočnom delu nalazi se osmatračnica. Taj deo liči na dolmen (megalitski spomenik) i vidljivi su uklesani znaci;

Na vrhu glave uzdiže se nešto nalik maloj piramidi, napravljenoj od jednog kamenog bloka;

Famozni i kontraverzni zapisi - urezi, nalaze se na jednoj strani stene;

Neki manji urezi koji podsećaju na zmije, sunčeve znake ili nešto treće, mogu se videti po čitavom vrhu planine i oko mesta gde je navodno bio nos, a koji je odavno otpao.

"To je Sfinga koju su Feničani uklesali u granitu. Ona ima lice muškarca i telo životinje koja leži. Rep mora da je otpao tokom vremena. Kada se stena gleda iz daljine, jasno se vidi velilanstvenost faraonskih spomenika. Ona predstavlja - sa jedne strane - strogo lice patrijarha valadara", kaže Roldao Pires Brandao, predsednik Brazilske asocijacije speleologa i arheologa iz Rio de Žaneira i jedan od mnogih fanova Pedra da Gavee.

Istorijska je činjenica da je 856. p.n.e feničanski princ Bedezir preuzeo mesto svoga oca na kraljevskom tronu u Tiru. Da li je Pedra da Gavea grobnica ovog kralja? U Nitrefi i Kampos de Tiuki su pronađena i druga nalazišta koja ukazuju da su Feničani zaista dolazili na tle današnjeg Brazila. Na ostrvu kraj obale Paraiba, druge brazilske države veoma udaljene od Ria, otkrivene su kiklopske stene i ruševine drevnog dvorca sa ogromnim sobama i neverovatno širokim hodnicima i prolazima. Neki stručnjaci misle da je dvorac verovatno delo Feničana, iako ima i onih koji u takvo objašnjenje sumnjaju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tajna kamenih kugli



Jedna od najčudnijih misterija arheologije, otkrivena je u delti reke Dikvis u Kosta Riki. Od 40tih godina prošlog veka do danas, pronađeno je i popisano na stotine kamenih kugli prečnika od nekoliko centimetara do preko dva metra. Neke od njih teške su i po 16 tona, a sve su napravljene od granodiorita, tvrdog vatrenog kamena.

Kugle su monolitske skulpture napravljene ljudskom rukom. Ima ih preko tri stotine. Danas se mogu videti kao ukrasi u vladinim zgradama, u bolnicama i školama. Ima ih i u muzejima, a predstavljaju sveprisutni statusni simbol kojima obiluju bašte i domovi bogatih i moćnih. Pretpostavlja se da kamen od koga su napravljene potiče sa dna reke Teraba, gde su dospele prirodnim procesima sa padina planine Talamanka. Nije pronađena ni jedna nezavršena kugla. Sve su glatke i savršeno kružnog oblika.

Kao i u slučaju monolita u Evropi, kostarikanski kamenolom je bio udaljen više od 80 km od mesta gde su pronađene prve kugle - u blizini gradova Palmar Sur i Palmar Norte, u delti reke Teraba - poznatoj i po imenima Sierpe, Dikvis i Generalova reka. Kugle su raspršene prema severu i jugu i prema istoku i zapadu. Ima ih od Zvezdane doline do reke Kolorado, Golfita i Isla del Kako. Otkako su zvanično otkrivene, kamene kugle su postale vema cenjeni baštenski ukrasi, pa su sa svojih originalnih lokacija dospele širom Kosta Rike. Iako su gotovo sve kugle napravljene od granodiorita, nekoliko ih je napravljeno od kokina, tvrdog materijala sličnog krečnjaku koji nastaje od školjki i peska u depozitima kraj obala.

Kugle su verovatno pravljene tako što su se okruglasti komadi stena klesali i glačali do sfernog oblika. Grandoiorit je materijal koji se odvaja u ljuspastim slojevima kada je podvrgnut naglim promenama temperature. Kugle su možda obrađivane kombinacijom zagrevanja (vrelim ugljem) i hlađenja (vodom). Zatim su odbijani komadi i slojevi viška dletima od istog tvrdog materijala, sve dok se ne dobije oblik kugle. Ovaj proces je veoma sličan procesu pravljenja kamenih sekira i kamenih statua bez ikakvog metalnog alata, a finalni proizvod je bio potpuno gladak bez i jedne ogrebotine, bilo da je reč o kuglici prečnika 3 cm ili kugli od 10 tona.

Niko ne zna kakva je bila svrha kamenih kugli. Ljudi su prestali da ih prave u vreme dolaska prvih španskih konkvistadora. Zatim su zaboravljene, sve dok ih nisu ponovo otkrili u prvoj polovini dvadesetog veka. Primećeno je da su mnoge kamene kugle bile grupisane i poređane u pravim ili iskrivljenim linijama, u trouglovima i paralelogramima. Otkrivena je grupa od četiri kugle koje su bile poređane u liniji orijentisanoj ka magnetnom severu. To je otkriće rasplamsalo diskusiju da su kugle možda aranžirali ljudi koji su poznavali primenu magnetnog kompasa i astronomskih poravnanja planeta. Nažalost, svi osim jedva nekoliko preostalih originalnih položaja kamenih kugli su uništeni kada su one postale modni hit i statusni simbol u Kosta Riki, tako da je nemoguće proveriti preciznost merenja obavljenih pre više od pedest godina.

Mnoge su kugle, u poziciji poravnavanja, postavljene na vrhove niskih nasipa i uzvišenja. To je navelo naučnike da pomisle da su možda bile čuvane u unutrašnjosti kuća sagrađenih na tim nasipima uzvišenjima. Bilo je i pogrešnih hipoteza da su poravnanja kugli predstavljala navigacione uređaje usmerene ka Uskršnjim ostrvima i Stounhendžu. Međutim, osim onih na Ostrvu del Kako, većina kugli je suviše udaljena od mora i potpuno beskorisna kao navigacioni uređaj moreplovcima. U hipotezama i nagađanjima se ne oskudeva, ali je istinska svrha kamenih kugli i dalje jedna od nerazjašnjenih misterija savremene arheologije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Misterija Šambale



Veruje se da se Šambala, što na sanskritu znači 'mesto mira, spokoja', krije negde na Tibetu kao zajednica u kojoj žive savršena i polusavršena bića koja upravljaju evolucijom čovečanstva. Šambala se smatra izvorištem Kalačakre, koja je najviša i najezoteričnija grana tibetanskog misticizma.

Legenda kaže da samo oni čista srca mogu da žive u Šambali, da uživaju u savršenoj lakoći postojanja i sreći, da nikada ne spoznaju patnje, žudnje i starost. Ljubav i mudrost vladaju, a nepravda je na ovom mestu nepoznata. Stanovnici Šambale su dugovečni, lepo odeveni, imaju savršena tela i natprirodne moći. Njihovo spiritualno znanje je duboko, tehnološki nivo izuzetno napredan, zakoni blagi, a umetnost i nauka pokrivaju čitav spektar kulturnih dostignuća koja su na daleko višem nivou nego što to spoljašnji svet može i zamisliti.

Po definiciji, Šambala je skrivena. Brojni istraživači i tragaoci za duhovnom mudrošću koji su pokušavali da je pronađu nisu u tome uspeli, iako su svi tvrdili da postoji i da je skrivena u planinskim masivima Evroazije. Mnogi su se iz tih potraga vratili ubeđeni da Šambala leži na granici fizičke realnosti, kao most koji povezuje ovaj svet sa onim iza. Sanskritsku i tibetansku Šambalu je takođe identifikovala i Aleksandra-Dejvid-Nil, koja je provela godine na Tibetu. Ona smatra da je to zapravo Balk - na dalekom severu Avganistana - drevno naselje poznato kao "majka gradova".

Današnje folklorne priče u Avganistanu govore da je posle muslimanskih osvajanja Balk postao poznat kao "Uzdignuta Sveća" (Šam-i-Bala), što je persijanizovan naziv sanskritske Šambale. Tibetanske lame provode veliki deo života posvećen duhovnom razvoju pre nego što pokušaju da stignu do Šambale. Možda namerno, ali vodiči za Šambalu opisuju put terminima tako nejasnim i maglovitim, da ih jedino oni koji su inicirani u učenje Kalačakre mogu razumeti. Kada se putnik približi kraljevstvu, uputstva postaju izuzetno mistična i teška za korelaciju sa fizičkim svetom. Najmanje jedan lama je zapisao da je maglovitost ovih knjiga namerna i ciljana, kako bi Šambala ostala skrivena od varvara koji će zavladati svetom.

Lamino pominjanje 'varvara koji će zavladati svetom' je direktno povezano sa proročanstvom Šambale. Ovo proročanstvo govori o postepenom srozavanju čovečanstva kako se ideologija materijalizma bude širila planetom. Kada se 'varvari' koji slede ovu ideologiju ujedine pod zlim kraljem i pomisle kako više ništa nije ostalo da se osvoji, magle će se podići i otkriti snežne planine Šambale. Varvari će napasti Šambalu ogromnom armijom opremljenom užasnim oružjem. Onda će 32. kralj Šambale, Rudra Cakrin, povesti moćne ratnike protiv osvajača. U poslednjoj velikoj bitci, zli kralj i njegovi sledbenici će biti uništeni.

Kako se kulture istoka i zapada sudaraju, mit o Šambali se uzdiže iz magle vremena. Danas imamo pristupa mnogim budističkim tekstovima o ovoj temi, zajedno sa izveštajima zapadnih istraživača koji su se odvažili na težak put potrage za Šambalom. Šambala je postala simbol žudnje ljudi za mirom, mudrošću, blagostanjem i duhovnim razumevanjem. Ona je tamo negde, skrivena i čeka.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ogledala pamte



Jedan krajnje bizaran događaj koji se odigrao 1997. godine u Francuskoj možda bi bio sasvim odgovarajući pre 500 godina kada je još trajala hajka na veštice, ali se ipak dogodio krajem 20. veka. Događaj je veoma čudan: trgovci antikvitetima su se obratili novinarima sa zahtevom da upozore kolekcionare da ne kupuju ogledalo na čijem okviru piše: Luj Arpo 1743. Trgovci su objasnili da je to ogledalo ubilo gotovo 38 ljudi tokom svoje duge istorije. A kada je ogledalo nestalo, odlučili su da se obrate medijima.

Ustanovljeno je da je ogledalo nestalo tek kada je profesor kriminologije zatražio dozvolu da ga fotografiše kako bi fotografije pokazao svojim studentima. "Ogledalo je čuvano u policijskoj stanici otkako je ubilo dvoje ljudi 1910. Međutim, neko je provalio u policijsko skladište i ukrao nekoliko stvari, uključujući i ogledalo. Mislimo da će lopov pokušati da ga proda i zbog toga upozoravamo potencijalne kupce da je ta stvar smrtonosna", izjavio je portparol Francuske asocijacije kolekcionara antikviteta.

Priča kaže da pomenuto ogledalo izaziva izliv krvi u mozak kod ljudi koji se ogledaju u njemu. Neki veruju da ogledalo reflektuje zrake svetla na specifičan način, a drugi tvrde da je u pitanju negativna energija koju je ogledalo upijalo stotinama godina. Ima i ljudi koji smatraju da je ogledalo prozor u drugi svet. Ne postoji zvaničan stav o ovom antikvarnom ogledalu, ali ljudi još uvek uporno pokušavaju da objasne razloge tolikih misterioznih smrti njegovih prethodnih vlasnika.

Ogledalo je poput magneta: u stanju je da privuče otrovna isparenja i akumulira ih na svojoj površini. Italijanski filozof Tomazo Kampanela (1568-1639.) je u vezi toga u delu Del senso delle cose e della magia zapisao prilično zastrašujuću teoriju: "Stare žene koje u svojim venama nemaju toplu krv, kojima užasan smrad dopire iz usta i očiju, otkriće da su im ogledala postala zamagljena jer se vlaga koja kaplje iz njihovog odurnog daha lepi na jasno, hladno staklo. Ako im pljuvačka kaplje na tkaninu, tkanina će propasti. Ako dete spava sa starom ženom, njegovih će dana na ovom svetu biti manje a njenih više, pa će dete konačno i umreti." Francuski naučnici su o istom pitanju raspravljali stotinama godina. U dokumentu Pariske akademije nauka iz 1739. piše: "Kada se stara žena približi čistom ogledalu i provede dosta vremena pred njim, ogledalo upije dosta od njenih loših sokova. Hemijske analize pokazuju da su ti sokovi veoma otrovni."

Neki istraživači koriste ovu osobinu ogledala da objasne sujeverje po kome čovek ne treba da staje pred ogledalo kada je bolestan. Otrovne supstance koje bolesna osoba izdiše, ostaju na staklu ogledala a zatim isparavaju, nanoseći štetu zdravlju drugih ljudi koji udahnu otrovani vazduh. Međutim, na ogledalu Luja Arpoa nije hemijski sediment odgovoran za smrt tolikih ljudi. Otrovne supstance se mogu sprati sa površine veoma lako, a to je ogledalo nesumnjivo bilo oprano mnogo puta. Ipak, ogledalo možda sadrži nekakvu specifičnu informaciju - ne bi bilo ludo pretpostaviti da možda poseduje neku vrstu memorije.

Ogledalo u kući je svedok svega što se u njoj događa. Ono reflektuje drame i tragedije, glupe i zabavne događaje, lepotu i rugobu života. Nekada su ljudi maštali o tome kako bi bilo kada bi ogledala nekako mogla da u flešbeku prikažu pojedine epizode iz njihove prošlosti kojima su bila svedoci. A. Volis u svojoj knjizi Književna ogledala piše: "Ogledalo je uvek sadašnjost bez prošlosti i bez budućnosti. Ogledalo je inkarnacija amnezije. To je bujni trenutak koji zauvek nestane onda kada bude reflektovan". Iako je veoma teško verovati da je ogledalo poput video kamere, nije isključeno da je u stanju da "zapamti" čudne karakteristike svojih vlasnika.

Doktor Hans Berndt iz Izraela, sproveo je zanimljiv eksperiment sa ženom koja je imala neobične čulne sposobnosti. Zatražio je da objasni osećaj koji kod nje izazivaju nepoznati predmeti zatvoreni u dve identične kutije. Žena je rekla da ima neobičan osećaj guranja koji dopire iz jedne od kutija, ali da je stvar sa drugom kutijom sasvim različita. Rekla je da u njoj postoji nešto drevno, oronuli amfiteatar sa ogromnim drevnim amforama. Kada je doktor otvorio kutije, žena je ugledala komade prozorskog stakla u jednoj i rimske novčiće koje su arheolozi iskopali u Vitelejemu u drugoj. Fragmenti stakla u prvoj kutiji su uzeti sa prozora koji je slomljen u eksploziji u Jerusalimu, kada je ubijeno dosta ljudi.

Ako sve stvari poseduju određena memorijska svojstva, onda ogledalo nije nikakav izuzetak, posebno kada je reč o ogledalima sa srebrnim amalgamima, pošto je srebro metal sa snažnim informacionim kapacitetom. Moglo bi se pretpostaviti da ogledalo zrači informacijama koje je ranije uskladištilo. Takvo će zračenje sigurno uticati na ljudska bića. Treba biti veoma oprezan kada se ogledalo kači u sobi, jer je možda napunjeno negativnom energijom. Staro ogledalo bogate prošlosti često izaziva neobične snove pune bizarnih prizora. Ono može pobuditi neuobičajene želje, neobjašnjive strahove i još mnogo toga. Najverovatnije da se ogledalo seća uslova, emocija i osećanja koja su ljudska bića imala. Najverovatnije da ogledalo čuva informacije i seća se ne slika, već njihovog značenja. A to značenje može uticati na um novog vlasnika.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Podzemne priče



Tokom leta 1998, britanski speleolozi su pomoću sofisticirane opreme uspeli da potvrde priče da ispod čitave teritorije sevrnog Velsa postoji jedinstveni i povezani sistem pećina dugačak preko 25 kilometara. Postoje li podzemne civilizacije kojih nismo svesni?

Istraživač po imenu Frenk D. Adams je pisao o rezultatima svojih ličnih naučnih ekserimenata čiji je cilj bio da eventualno dokažu da na dubini većoj od 17 kilometara ispod površine tla mogu postojati gigantske šupljine. Njegov zaključak je podržao i Luis V. King, matematičar koji je izračunao da - na normalnim temperaturama, mogu postojati šupljine na dubinama između 27,6 km i 33,6 km. Malo ekstremnija tvrdnja je ona koju je dr Ron Endžard izneo u svom tekstu objavljenom 1978, po kojoj ispod površine Severne Amerike postoje 44 podzemna grada, a njih 6 se nalazi navodno ispod zapadne obale SAD. On je izričito naglasio da je informacije dobio od anonimnih indijanskih izvora.

Kada se ova priča poveže sa velikim brojem migratornih legendi (u i iz podzemnog sveta) koje još žive među američkim Indijancima, moglo bi se zaključiti da određena plemena verovatno još uvek čuvaju tajna znanja o podzemnim civilizacijama sa kojima su u vezi na osnovu drevnih predačkih linija. Moguće je i da su neki od plemenskih staraca iz različitih plemena, do danas održali kontakte sa nekolicinom tih podzemnih civilizacija. Postoji nekoliko indicija da su se neka od indijanskih plemena bukvalno povukla u podzemlje kada su Anglosaksonci okupirali tle Amerike.

Slične priče se mogu čuti i u Južnoj i centralnoj Americi. Intervju sa rudarima koji su u decembru 1945. preživeli eksploziju u rudniku Belva, pojavio se u dvobroju Pajnvilskih novina u decembru 1981. Svi preživeli su ispričali da su bili zarobljeni u rudničkoj jami, kada je jedan od njih ugledao da se otvaraju "vrata" na zidu. Pojavio se čovek odeven kao drvoseča, a iza njegovih leđa se jasno videla dobro osvetljena prostorija. Pošto je ubedio preživele da će biti spašeni, čudni posetilac se vratio u osvetljenu prostoriju a vrata su se zatvorila.

Ove entitete koji liče na drvoseče opisivali su i rudari iz drugih zemalja. Jedino postoji zabuna oko toga da li su oni fizički ili parafizički entiteti. Sličan incident se dogodio i pre nekoliko godina u blizini Šiptona u Pensilvaniji. Od tri žrtve rudarske katastrofe, dvojica su spašena.Obojica su opisali sličan parafizički susret sa čudnim ljudima koji su se pojavili u podzemnim hodnicima gde su se nalazili zarobljeni, dali im svetlo i rekli da će biti spašeni. Rudari nisu bili sigurni da li su ovi entiteti bili ljudi ili natprirodna bića, posebno što je ta kolektivna "halucinacija" sadržala i elemente fizičkog ali i natprirodnog. Plavkasto "svetlo" koje je osvetljavalo prostoriju - potvrdili su obojica - bilo je stvarno, ali prizori koji su ličili na holograme a koji su se pojavljivali na zidovima jame nestajali su, ili se iza njih pojavljivala tvrda stena kada bi ih dotakli rukom.

R.L.Blejn-Sanders u tekstu Tuneli i kaverne ispod Njujorka, opisuje veliki triangularni sistem tunela koji koristi masonska loža, a koji se nalaze duboko ispod površine Njujorka. Ima li to neke veze sa drugim glasinama da kavernozne oblasti postoje ispod Menhetna? Na primer, bušeći probnu rupu u severnom delu Ist River parka u Njujorku 1962, Kon Edison je naleteo na prazan prostor na oko 60 metara ispod površine. Takođe postoje tvrdnje Morisa Doreala da je crkva Svetog Jovana Božanskog u Njujorku sagrađena iznad drevnih tunela koji vode do podzemnog grada kupolastog oblika koji su svojevremeno napustili prepotopski Atlanti a kasnije, navodno, ponovo naselili oni koji su preživeli potop. Tu su i činjenice o hiljadama ljudi koji su godinama bukvalno i misteriozno nestajali sa lica zemlje u Njujorku i njegovoj okolini. Prema pričama, podzemni gradovi nisu locirani samo u SAD.

Svedoci iz meksičke oblasti Tampika opisuju pećine u unutrašnjosti planine Sombrero, iz kojih dopiru zvuci slični onima koje stvaraju hidroelektrični generatori. Takođe su opisani i ljudi koji žive u unutrašnjosti planine Kilimandžaro, jednog od najviših vrhova Afrike. Malkolm V. Braun je 1967. u Njujork Tajmsu objavio tekst pod naslovom Podzemni tuneli prete gradu u Mađarskoj. Braun piše da je ispod grada Eger otkriven drevni sistem tunela dug preko 100 km, nepoznatog porekla i namene. Delovi tunela su se urušili. Civilizacija koja je sagradila takav podzemni kompleks morala je biti veoma napredna i vešta u inženjerstvu i nauci.

U knjizi Hronika Akakora, Karl Brager daje istoriju plemena Uga Mongulala - onako kako mu je ispričao poglavica. Plemenski preci su, prema ovoj priči, bili deo velike imperije koja je u drevna vremena obuhvatala čitavu Južnu Ameriku. Neki od tih drevnih ljudi su, objasnio je poglavica, napustili planetu u vazdušnim letilicama da bi istraživali druge delove solarnog sistema i ono što se krije iza njega, a za sobom su ostavili ogromne podzemne gradove ispod Anda i zapadnih delova Brazila. Zbog konstantnog priliva belih naseljenika koji su osvajali njihovu teritoriju, 30 000 preživelih članova plemena Uga Mongulala su napustili površinu i povukli se u drevne podzemne gradove. Poglavica je objasnio da je to skup od 13 odvojenih podzemnih kompleksa povezanih tunelima, od kojih jedan vodi do Lime a drugi na različite lokacije andskog planinskog lanca Perua.

Objavljena je i priča o bizarnom susretu sa "pećinskim Marsovcima" - podzemnim stvorenjima koja su se pojavila u tunelu blizu grada Ksukurusa u Argentini, udaljenom oko 150 km od Buenos Ajresa. Tunel je otkrio prirodnjak Herardo Kordeira. U njemu je pronašao devet povezanih prolaza i čudne zapise na zidovima. Iz jednog od prolaza pojavili su se "ljudi visoki 2,5 metra, zeleni, sa antenama na glavama i četvrtastim nogama". Prema opisu stotina očevidaca iz grada, ovi "pećinski Marsovci" su ličili na ogromne portabl radio aparate!

Doktorka Erlin Čejni i istraživač Bil Koks, naleteli su u Egiptu 1982. na nesvakidašnje otkriće - na dva tunela od kojih ni jedan nije bio detaljnije istražen. Jedan tunel nalazio se u hramu Edfua u ruševinama El Tuna Gabel između Luksora i Kaira; a drugi u blizini Džoserove stepenaste piramide kraj Kaira, unutar groba Bula zvanog Serapium. Egipatska vlada je naredila da se oba tunela zapečate iz straha da će svašta pasti na pamet određenima arheolozima koji su tvrdili da ovi tuneli vode u najdublje dubine podzemlja ispresecanog prolazima nalik pčelinjem saću, koji opet vode u još veće dubine. Tako je svako potencijalno istraživanje zaustavljeno. Ako takvi lavirinti zaista postoje, onda bi to bilo dobro objašnjenje priče o čoveku odevenom poput drevnih Egipćana koga su videli duboko u neistraženom tunelu kraj Kaira. Njihovo bi postojanje potvrdilo i priču da ispod pustinjskog peska Egipta, američka vlada u jednoj od podzemnih kaverni drži ogromnu vojnu bazu (nekoliko kolometara u prečniku). Možda se sa ovim pretpostavkama mogu povezati i neodređene refrence o podzemnom društvu koje određeni ljudi "upoznati sa istinom" zovu Imperija Feniksa i / ili Ljudi iz Gize.

Tekstovi objavljeni u julu i avgustu 1973. godine u Vašington Star Njuzu, bave se pronalaskom neistražene mreže drevnih, veštačkih tunela, otkrivenih tokom izgradnje parkinga u Kroftonu u Merilendu. Pre nego što su mogli biti istraženi, konstrukcija parkinga je potpuno prekrila ulaz u tunele. Tu je i priča o velikoj mreži podzemnih tunela ispod kalifornijske pustinje u vojnoj bazi Irvin kraj Barstoua, kao i ona o 5 velikih podzemnih reka koje teku ispod pustinje Mohave, od kojih se bar jedna izliva u Pacifički okean kroz otvore na kontinentalnim padinama.

Mnogi izvori pominju i takozvani podzemni rečni sistem Kokovif koji se, navodno, nalazi ispod vrha Kokovif istočno od Fort Irvina. Taj sistem, tvrde Erl Dor - čovek koji ga je navodno otkrio i nekoliko Indijanaca koji su bili unutra, podseća na podzemni Grand Kanjon. Čini ga rečni ponor širok oko 150 metara i preko 300 m dubok, okružen nizom stepenastih stena sa svake strane, ogromnim stalaktitima i kataraktama. Takođe, aluvijalni pesak na "plažama" duž reke koja, kako tvrdi Erl Dor, sadrži veliki procenat zlatnog praha, dubok je nekoliko metara. Navodno je Dor dinamitom zatvorio ulaz u kavernu, kako bi zaštitio "svoje" zlato. Postoje zaista dokazi da je on dinamitom zatvorio niži nivo pećine Kin Sabe na vrhu Kokovif, kao i o brojnim pokušajima da se prodre kroz tu barijeru u unutrašnjost podzemlja. Po priči, voda u reci se diže i spušta sa plimom, nagoveštavajući da uzvodno verovatno postoji ogromna količina vode. Naravno, ukoliko Dorova priča nije samo vešto isfabrikovana laž.

Lokalni stručnjak za vodoprivredu iz Barstoua je razgovarao sa čovekom koji mu je ispričao da ga je nekoliko godina ranije angažovala američka vlada da traga za izvorištima vode za Fort Irvin. Dok je istraživao stari rudnik, otkrio je duboko dole da vertikalno okno preseca drevnu pukotinu u zemlji ili ponor nalik ogromnoj pećini koji ide horizontalno u daljinu. Čovek je odlučio da prati tu pukotinu i kroz horizontalni hodnik je dospeo do obala ogromne podzemne reke u pećini širokoj preko 40 kilometara! Neverovatan protok vode - koji možda potiče od voda koje nestaju ispod Velikog Basena, Nevade i pustinje Mohava - podmirio bi sve potrebe za vodom čitave južne Kalifornije.

Podsetimo i na legendu o rasi ljudskih divova koji su, kako se priča na Karolinškim ostrvima a posebno na Papui Nova Gvineja, u drevna vremena rešili da odu u podzemlje. Nekada stanovnici izgubljenog ostrva-kontinenta po imenu Šamat, oni će se - prema legendi - jednoga dana ponovo pojaviti. Ova je legenda poznata širom Malezije, gde je na ostrvu Borneo slučajno otkrivena i najveća zvanično priznata pećina - Dvorana Sarovak. Pećina je široka 70m, dugačka 300m i ni na jednom mestu manje od 280m visoka. Dovoljno je velika da se u nju smeste dva prethodna pretendenta za titulu najveće pećine sveta: Velika Dvorana iz Karlsbada u Nju Meksiku i pećina Sal de la Verna iz Pjer San-Martana u Francuskoj. Najveći stadion na svetu bi jedva zauzeo tek ćošak pećine Sarovak sa Bornea.

A misterija ostaje. Da li su sve ove priče o podzemnim gradovima i civilizacijama samo plod bujne mašte dokonih ljudi, ili tu zaista ima nečega što mi uporno odbijamo da prihvatimo kao mogućnost?

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tekumsehova kletva



Poznat i kao kletva Tipekanoa, predsednička kletva, kletva nulte godine i dvadesetogodišnja kletva, ovaj termin predstavlja fenomen tokom koga je od 1840. do 1960. svaki američki predsednik izabran na tu funkciju u godini koja se završava nulom, umro tokom svog mandata.

Kletvu je, prema priči, "razbio" tek Ronald Regan. Ova priča je prvi put pomenuta u čuvenoj Riplijevoj knjizi Verovali ili ne, objavljenoj 1931. godine. Počinje smrću Vilijama Henrija Harisona 1841, izabranog za predsednika SAD 1840. Svake dve decenije od tada pa tokom sledećih 120 godina, pobednik na predsedničkim izborima (od Harisona do Džona Kenedija) umro bi tokom svog boravka u Beloj Kući. Jedini predsednik koji je umro tokom mandata a ne uklapa se u ovaj obrazac je Zakari Tejlor - preminuo od akutnog gastroenteritisa samo 16 meseci posle izbora za predsednika 1850.

Naziv "Tekumsehova kletva" vezuje se za bitku iz 1811. godine. Kao guverner Indijanske teritorije, Vilijam Harison je podmitio Indijance da ustupe svoje zemlje američkoj vladi. Za uzvrat im je poklonio viski, koji će među američkim domorocima izazvati epidemiju alkoholizma sa svim pratećim posledicama. Takav neprijateljski i nečovečni čin je naljutio poglavica Šonija Tekumseha, čije ime znači Panter Na Nebu, pa je sukob Indijanaca i vojnika u plavim uniformama postao neizbežan. Vilijam Henri Harison je 1811. napao Tekumsehovo selo i u žestokoj bitci porazio Tekumseha i njegovog brata Tenskvatava (poznat pod nadimkom Prorok) na obalama reke Tipekanoa. Harison je tako zaradio nadimak Stari Tipekanoa,a još više učvrstio svoju reputaciju pobedivši i Britance u bitci na Temzi tokom rata 1812. Navodno je tada Prorok bacio kletvu na Harisona i na sve buduće stanovnike Bele Kuće.

Kada je Ripli objavio priču, glasine o keltvi su nanovo postale aktuelne jer su se približavali izbori. Uoči izbora američkog predsednika 1940, priča o kletvi koja preti Beloj Kući je podgrejana crtanim filmom Džona Hiksa, posebno rečenicom da je "u poslednjih 100 godina svaki američki predsednik izabran u intervalu od 20 godina umro za svog mandata"!

Ed Koterba, poznati kolumnista toga vremena, samo je ponovo pokrenuo priču 1960. godine. Dvadeset godina kasnije, kletva je bila više nego dobro poznata Amerikancima, koji su se već kladili hoće li i pobednik na novim izborima potvrditi dotadašnje pravilo. Kongresna biblioteka je sprovela istraživanje u leto te 1980. godine o poreklu priče. Zaključak je bio da "iako je priča godinama poznata, ne postoje dokumentovani izvori niti se pominje u bilo kom štampanom obliku".

Tokom predizborne kampanje 1980, predsednika Džimija Kartera su u Dejtonu u Ohaju novinari upitali šta misli o kletvi. "Ne bojim je se. I da znam da će se kletva ostvariti opet bih se kandidovao, postao predsednik i čino najbolje što umem sve do poslednjeg dana života", odgovorio je Karter. Karter je izgubio od Regana na tim izborima, pa su njegove hrabre reči ubrzo zaboravljene. Izbor Ronalda Regana nije pratila i njegova smrt na mestu predsednika, što su mnogi očekivali. Regan je preživeo osam godina u predsedničkoj fotelji, uprkos pokušaju atentata koji se dogodio svega nekoliko meseci posle njegove inaguracije. U danima posle tog događaja, kolumnista Džek Anderson je objavio tekst Regan i jezivi faktor nula, primetivši da je četrdeseti predsednik ili opovrgao sujeverje ili ima devet žvota.

Kako je to bio slučaj i nakon smrti predsednika koji su preminuli za vreme mandata, Regana je u fotelji nasledio njegov potpredsednik Džordž H.W. Buš, prvi potpredsednik SAD u 150 godina koji se predsedničkog položaja dočepao na drugi način, a ne posle smrti ili ostavke prethodnog predsednika. Reganov atentator Džon Hinkli Junior je na suđenju proglašen ludim, ali ne postoje dokazi da je njegov pokušaj ubistva predsednika bio motivisan kletvom. Šta više, svaki predsednik od Ričarda Niksona na ovamo se bar jednom suočio sa pokušajem ubistva.

Slično je prošao i Džordž W. Buš. Tokom poslednje predizborne kampanje, priče o pokušaju ubistva i hapšenja potencijalnih atentatora nisu mimoišle ni aktuelnog američkog predsednika a tada kandidata, Baraka Huseina Obamu. Neki veruju da je Regan "razbio" kletvu jer je preživeo pokušaj ubistva i na sopstvenim nogama napustio Belu Kuću (umro od Alchajmerove bolesti 2004.) Drugi pominju da je Regan, prilikom polaganja predsedničke zakletve, zahtevao da licem bude okrenut u pravcu svoje matične države, Kalifornije. Buš je takođe bio okrenut u istom pravcu. To je značilo da su bili okrenuti licem prema zapadu, iako je trebalo da tradicionalno budu okrenuti prema istoku. Upućeniji smatraju da kletva upravo zbog toga nije delovala.

Predsednici i kletva

Izbori:1840.

Predsednik:Vilijam Henri Harison

Mandat u vreme smrti:Prvi

Uzrok smrt :Pneumonija

Datum smrti:4.4 1841.



Izbori:1860.

Predsednik:Abraham Linkoln

Mandat u vreme smrti:Drugi

Uzrok smrt :Ubijen

Datum smrti:15. 4 1865.



Izbori:1880.

Predsednik:Džejms A. Garfild

Mandat u vreme smrti:Prvi

Uzrok smrt :Ubijen

Datum smrti:19. 9 1881.



Izbori:1900.

Predsednik:Vilijam Mekinli

Mandat u vreme smrti:Drugi

Uzrok smrt :Ubijen

Datum smrti:14. 9 1901.



Izbori:1920.

Predsednik:Voren Dž. Harding

Mandat u vreme smrti:Prvi

Uzrok smrt :Neizvesno: srčani udar, moždani udar ili otrov

Datum smrti:8. 2 1923.



Izbori:1940

Predsednik:Franklin D. Ruzvelt

Mandat u vreme smrti:Četvrti

Uzrok smrt :Cerebralna hemoragija

Datum smrti:12. 4 1945.



Izbori:1960.

Predsednik:Džon F. Kenedi

Mandat u vreme smrti:Prvi

Uzrok smrt :Ubijen

Datum smrti:22. 11 1963.



Izbori:1980

Predsednik:Ronald Regan

Mandat u vreme smrti: Prvi

Uzrok smrt :Pokušaj ubistva, ranjen ali nije umro

Datum smrti:5. 6 2004.(Nije umro u predsedničkoj fotelji)



Izbori:2000

Predsednik:Džordž W. Buš

Pokušaj ubistva, preživeo Još je živ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Sablasni glasovi



Film Bela buka holivudske kompanije Juniverzal iz 2005, bavi se malo poznatom paranormalnom pojavom EGF - električnih glasovnih fenomena. To su situacije kada se kroz belu buku javljaju prepoznatljivi glasovi. Bela buka je mekani, šušteći zvuk koji se čuje ili se može čuti u trenutku kada se uključi radio neposredno pre nego što ga ispune radio talasi; ponekad se bela buka primeti na TV kanalu bez programa, ispunjenom statikom. Doduše, ne samo bela buka, već se ponekad pojavljuju i nepoznata, sablasna lica.

U pomenutom filmu Majkl Kiton igra Džonatana Riversa kome iznenada, misteriozno umire supruga Linda. Džonatana kontaktira čovek koji tvrdi da prima i snima poruke mrtvih, a da je jednu takvu poruku uputila Linda. U početku skeptičan, Džonatan postaje opsednut idejom da komunicira sa Lindom i počinje sam da snima EGF. Kako je već uobičajena holivudska praksa da svaki film koji tretira paranormalne fenomene malo zabiberi mračnijom stranom, Džonatan će uskoro shvatiti da su neke od poruka zapravo onostrana pretskazanja i da petljanje sa takvim stvarima može da bude izuzetno opasna zabava. A pitanje koje duboki glas postavlja u trejleru filma glasi: ako oni mogu da prođu barijeru onostranog, ko još može da je prođe?

Iako tema filma zaista ne spada u domen senzacionalizma i sablasnog, način realizacije u maniru horor priče može uplašiti one koji ništa ne znaju o ovom fenomenu, pa ih čak i ubediti da je EGF američki proizvod baš kao što su to Koka Kola i drajv in bioskopi. Naravno, to nije tačno. Tema časopisa Sajentifik Ameriken od 30. oktobra 1920. bio je Tomas Alva Edison, najslavniji američki izumitelj (između ostalog mu se pripisuju električna sijalica, fonograf i pokretne slike) koji je zapisao: "Ako naša ličnost preživi smrt, onda je logično i naučno pretpostaviti da će zadržati naša sećanja, intelekt i ostale osobine koje smo stekli živeći na Zemlji. Stoga, ako ličnost postoji i posle onoga što nazivamo smrću, razumno je zaključiti da bi oni koji napuste Zemlju želeli da komuniciraju sa onima koje su ostavili za sobom... Sklon sam da verujem da je takva naša ličnost u stanju da utiče i na materiju. Ako je ovakvo razmišljanje ispravno i ako nam pođe za rukom da razvijemo instrument toliko delikatan da naša onostrana ličnost na njega može uticati, pomerati ga ili rukovati njime dok opstaje u sledećem životu, takav bi instrument u slučaju da postoji bio idealan da se nešto od onoga što se događa ličnostima preminulih trajno snimi i sačuva."

Čovek se samo može zapitati šta je osoba Edisonovog uma uspela da postigne na ovom polju? Bilo je govorkanja da je Edison lično eksperimentisao sa konstruisanjem takvog instrumenta, ali ni jedan dokaz koji bi podržao glasine još uvek nije pronađen. Edisonove ideje - povezivanje sveta duhova sa novim tehnologijama u razvoju - bile su, možda, daleko ispred svoga vremena. Iako postoje čvrsti dokazi koji ukazuju da su nezavisno do Edisona, Markoni i Tesla pokazivali ozbiljan ineteres za primenu tehnologije u komunikaciji sa onostranim svetom duhova, proći će decenije pre nego što se pojavi svest o postojanju električnih glasovnih fenomena. Ipak, čudni slučajevi raspoznatljivih glasova neznano otkuda koje su ovozemaljski slušaoci jasno čuli, snimani su u decenijama koje su usledile.

Tridesetih godina prošlog veka, dok je Evropa polako klizila u psihozu koja je prethodila II svetskom ratu, švedski i norveški piloti su na svojim komunikacionim frekvencijama otkrili čudne i neidentifikovane glasove. U početku su verovali da su to nacističke transmisije koje se emituju na pogrešnoj frekvenciji, ali nisu mogli to i da dokažu. Glasovi nitokuda su prestali isto tako iznenada kako su se i pojavili 1934. Posle toga je ovaj neobičan događaj uglavnom zaboravljen.

U knjizi Istraživanje onostranog sveta, Džon Batler je 1947. opisao neobičan događaj koji se odigrao u londonskom Vigmor Holu. Isti događaj se zbio i 1930, ali u prisustvu 600 ljudi. Na sceni je sedeo medijum, a mikrofon je postavljen na izvesnu udaljenost od njega. Mikrofon je bio povezan sa zvučnicima, tako da se i najtiši zvuk mogao čuti u najudaljenijem kutku Vigmor Hola. Iznenada, iz mikrofona su počeli da govore glasovi. Bilo ih je 40 ili 50, koliko su prisutni izbrojali. Kraj mikrofona ili blizu njega nije bilo nikoga, a dva inženjera iz poznate i ugledne kompanije, specijalisti za javne audio sisteme, izjavili su da ni jedan od tih glasova nije bio ljudskog porekla i da su zvučali vantelesno. Inženjeri su kasnije potpisali izjavu koju je objavio časopis Sajkik Njuz, da su posle ovog eksperimenta i svega što su tokom njega čuli i doživeli, obojica postali spiritisti koji čvrsto veruju u postojanje onostranog sveta.

Jedan mali krug ljudi je 1949. u Mančesteru osnovao Društvo za elektronsku komunikaciju sa duhovima čiji je cilj, kako je navedeno u njihovom pamfletu, elektronska komunikacija za duhovnu emancipaciju ljudi. Osnivanje Društva inspirisao je rad Holanđanina Zvaana, koji je na kongresu Međunarodne federacije spiritista 1948. prikazao "električni uređaj koji stvara električno polje sposobno da stimuliše psihička čula i izazove onostranu aktivnost". Uređaj je prvobitno nazvan Super-zrak ili Zvaanov zrak, pre nego što je postao Teledin (teledinamo), odnosno Teletalas. Ovoj naučnofantastičnoj zvučnoj spravici su pripisivani čudesni rezultati, čak i direktna glasovna komunikacija sa pokojnicima.

Do 1952. godine, provala oduševljenja i aktivnosti vezane za Teletalas su jednostavno splasnuli. Ipak, te iste godine su dvojica eminentnih rimokatolika, benediktinski monah otac Pelegrino Maria Erneti i ugledni lekar otac Agostino Gemeli, dok su audio rekorderom snimali gregorijansko pojanje u laboratoriji za fiziku univerziteta u Milanu, istovremeno snimili i neobjašnjive glasove. Kako njihov rad u laboratoriji nije išao baš najbolje, u jednom trenutku je frustrirani Gemeli glasno zamolio svog pokojnog oca da mu pomogne. Kada su preslušali ono što je snimio njihov primitivni rekorder, na sopstveno iznenađenje čuli su i glas sveštenikovg preminulog oca koji kaže: "Ja sam uvek sa tobom i pomažem ti." Priča o ovom događaju je dospela do ušiju pape Pija XII, koji je presudio da sveštenici ne treba da budu zabrinuti, jer su glasovi koje su snimili naučne činjenice koje nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa spiritizmom!

Sedam godina kasnije, 1959, dogodio se prvi veliki pomak. Fridrih Jirgenson, litvanski umetnik i producent dokumentarnih filmova, jedne večeri je za potrebe svog novog dokumentarca snimao pesmu noćnih ptica u šumi kraj svoga doma u Melnbou u Švedskoj. Kasnije je preslušavajući snimak čuo muški glas koji na norveškom jeziku objašnjava osobine i način života noćnih ptica! Uprkos neverovatnoj koincidenciji sa temom njegovog filma, Jirgenson je najpre pomislio da je, ko zna kako, njegov rekorder snimio radio emisiju. Ali kada je nekoliko nedelja kasnije ponovio snimanje u šumi i preslušao snimak, bio je potpuno potresen. Na snimku je, pored poja ptica, jedan ženski glas uporno ponavljao: "Fridl, moj mali Fridl, da li me čuješ?" Fridl je bio Jirgensenov nadimak, a glas je dobro poznavao - pripadao je njegovoj majci koju je sahranio četiri godine ranije. Ubeđen da je ostvario vezu sa onostranim svetom, Jirgensen je nastavio da snima. Na tonskim zapisima jasno se čuju stotine nepoznatih glasova na raznim jezicima. Mnoge od tih glasova koji su se obraćali direktno njemu, Jirgensen je dobro poznavao. Pripadali su preminulim članovima njegove uže porodice, rodbini, prijateljima. Fridrih Jigensen je 1964. objavio knjigu Glasovi iz Vasione, koja je privukla pažnju drugih istraživača a posebno dr Hansa Bendera, šefa odeljenja za parapsihološka istraživanja univerziteta u Frajburgu.

Bender je sastavio tim naučnika koji će raditi na istraživanju glasovnih fenomena. Njihovi rezultati - snimci glasova koji veoma razgovetno govore, snimljeni na potpuno praznim audio kasetama u zvučno izolovanoj prostoriji - izgleda da samo potvrđuju istinitost rezultata Jirgensenovih eksperimenata. Nisu samo parapsiholozi bili zainteresovani za njegov rad. Papa Pavle VI je 1969. godine odlikovao Fridriha Jirgensena krstom reda svetog Gregora. Nagradu je, navodno, dobio za dokumentarne filmove o Vatikanu i Pompeji, ali je kasnije Jirgensen ispričao jednom prijatelju da je u Vatikanu našao uši više nego voljne da slušaju o glasovnim fenomenima. Ako ovoj priči dodamo i onu o papi Piju XII i događaju sa Gemelijem i Ernetijem, ispada da je Vatikan razvio daleko dublje interesovanje za ovu temu nego što je javnosti poznato.

Još jedan Litvanac, poznati psiholog i nekadašnji učenik Karla Gustava Junga, dr Konstantin Rodiv, 1965. se zainteresovao za Jirgensenov rad. Rodiva je dugo godina zanimao fenomen direktnih glasova, a kada je upoznao Jirgensena i uverio se u punovažnost EGF, pokrenuo je sopstveni istraživački projekat u Nemačkoj. U početku je koristio obični kristalni set, ali je na kraju prihvatio pomoć fizičara i elektro inženjera koji su mu pomogli da stvori instrument nazvan goniometar. Pomoću njega, Rodiv je snimio na hiljade onostranih glasova, a 1968. je rezultate svog istraživanja objavio u knjizi Proboj. Engleski izdavač ove knjige, Kolin Smit, odlučio je da tri godine kasnije organizuje naučno testiranje rezultata koje je postigao Konstantin Rodiv. Angažovao je vrhunske stručnjake na polju akustike i najbolje tonske snimatelje studija Paj Rekords. U posebnoj prostoriji ovog studija, zaštićena od buke i radio interference, četiri audio kasetofona su ostavljeni da snimaju 18 minuta. Okupljeni stručnjaci i svedoci su imali na ušima slušalice, kako bi se uverili da nikakav izvor zvuka neće biti snimljen. I svi su bili ubeđeni da kasetofoni snimaju tišinu - sve dok nije došao trenutak da preslušaju snimke. Kasetofoni su snimili oko 200 glasova; ser Robert Majers je prepoznao jedan glas, jer je pripadao njegovom nedavno preminulom prijatelju Arutru Šnebelu.

Proboj postaje glavni podsticaj brojnih eksperimenata u ovoj oblasti koji su usledili, eksperimenata koji su sledeći metodologiju Konstantina Rodiva doživeli veliki uspeh. (Brojni istraživači tvrde da Rodiv - preminuo 1974, ni na onoj strani ne prestaje da radi, te je snimljen veliki broj njegovih poruka istraživačima EGF na audio kasetama, video kasetama, pa čak i kompjuterima.) Iste godine kada je Rodiv objavio svoju knjigu, penzionisani američki biznismen Džordž Mik se zainteresovao za EGF i uz pomoć Bila O'Nila počeo da razvija uređaj za direktnu komunikaciju sa duhovima, prvi te vrste u svetu. Bil O'Nil je tvrdio da mu je u dizajnu instrumenta čenelingom pomogao Dok Miler, nekadašnji naučnik NASA koji je preminuo 1967! Rezultat saradnje ovozemaljskog i duhovnog sveta zove se Spirikom - uređaj za dvosmernu komunikaciju sa mrtvima. Mik i O'Nil su snimili sate i sate ovakve konverzacije, ali je Spirikom 1981. prestao da radi (kako ih je Miler prethodno i upozorio) i podaci uskladišteni u njemu su zauvek izgubljeni. Uprkos popriličnoj količini vremena i novca koje je Mik nesebično potrošio na ovo istraživanje, nikada nije uspeo da dokaže da je zaista ostvario kontakt.

Do tog vremena, EGF su počeli da intrigiraju ljude ne samo u Evropi, već širom sveta. Početkom i sredinom 70tih godina prošlog veka, osnovane su istraživačke grupe u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Kanadi, Brazilu, Italiji, SAD i Rusiji. Dvojica Britanaca, Džordž Džilbert Boner, psiholog i umetnik iz Hejstingsa i Rejmond Kejs, nekadašnji konsultant za probleme sa sluhom iz Hambersajda, počeli su da eskperimentišu snimajući preko direktnog kabla belu buku sa radija na baterije, na kasetofone. Tokom jednog eksperimenta 1972. Boner je u mikrofon upitao: "Da li me neko čuje?" Nije očekivao nikakav odgovor, pa je zamalo pao sa stolice kada se začulo jedno šišteće "DA". Boner je snimio više od 50 000 glasova sa onog sveta za 22 godine, iako mu je bilo potrebno punih pet godina da nauči kako da prepozna njihovo prisustvo. Uprkos velikom broju arhiviranih glasova i dobro dokumentovanim teorijama o njihovom poreklu i tehničkim karakteristikama, Boneru (umro je 1997.) nije uspelo da zainteresuje naučnike da nastave njegovo istražvanje.

Rej Kejs je umro 2002. U svom dnevniku je zabeležio: "U to vreme je postojao neverovatan entuzijazam i eksperimenti su bili brojni, ali kada je postalo jasno da će biti potrebni meseci i meseci istraživanja pre nego što se snimi ijedan onostrani glas, većina ljudi je odustala. Samo je nas nekoliko nastavlo dalje - Džordž Boner, moja malenkost i još petoro, šestoro drugih. Na kraju smo oformili skup objektivnih glasova, koji su postali neoboriv dokaz našeg istraživanja. Međutim, establišment je ignorisao naše dokaze. Društvo za psihička istraživanja je bilo nedodirljivo; spiritisti su se oslanjali na medijume, tako da su EGF ljudi bili prilično izolovani:"

Posvećeni istraživači iz drugih zemalja su imali više sreće. Hans Oto Kenig je, baš kao Mik, poželeo da ode dalje od glomaznog metoda plejbeka sa traka i iščekivanja glasova duhova. Umesto toga je razvio svoj generator polja, primenivši ultrazvučne signale na 20-40 kHz ne bi li privukao glasove koji su onda prolazili kroz kompleksni elektronski sistem. Godine 1982. je sproveo uživo na televiziji RTL eksperiment u prisustvu brojnih posmatrača u studiju. Emisiju je vodio Rajner Holbe, novinar koji je učinio mnogo da Evropljani postanu svesni električnih glasovnih fenomena. Kenigov ultrazvučni uređaj je postavljen pod budnim okom inženjere TV stanice RTL, povezan sa zvučnicima i isključen. Posle nekoliko sekundi, iz zvučnika je dopro jasan glas koji je rekao: "Oto Kenig pravi bežičnu vezu sa mrtvima". Inženjeri su pred kamerama izjavili da nema govora o prevari.

Od tada se interesovanje za EGF ne smanjuje, a termin instrumentalna transkomunikacija (ITC) je stvoren da obuhvati ne samo tradicionalne EGF, već i druge fenomene kakvi su avetinjski telefonski glasovi, fotografije duhova snimljene na video uređajima, pa čak i misterioznu onostranu komunikaciju koja se ponekad dogodi korisnicima kompjutera. Jedan takav slučaj je detaljno opisan u knjizi Kena Vebstera, Vertikalna ravan.

Džudit Čisholm je novinarka, koja je 1994. godine izgubila najstarijeg sina. Ophrvana bolom, dve godine je pokušavala na svaki način da sazna da li postoji onaj svet, kako je njenom sinu i šta ona može da učini za njega. Konačno je počela da posećuje spiritističke sense koje je organizovao jedan čovek u njenom susedstvu. Bilo je tu tradicionalnih pokušaja komunikacije sa duhovima, uidži table, čaše, sedenja u mraku i levitacije stolova, avetinjskog svetla, zveckanja i stenjanja... Ma koliko uživala u svemu tome, Džudit Čisholm nije verovala. Pretpostavljala je da neko od prisutnih izaziva "natprirodne pojave", iako nije mogla da zamisli zbog čega. Druženje sa tim ljudima koji su i sami izgubili nekog dragog jednostavno joj je prijalo, pa je nastavila da dolazi na seanse. Posle šest meseci, prvi put je sa sobom ponela svoj novinarski mini kasetofon. Kada su se svetla pogasila, stavila ga je na sto i uključila. "Ne znam šta sam očekivala da snimim, možda neki očigledni dokaz o tome ko je izigravao duha i pravio sve te zvuke i kuckanje. Te večeri nas je bilo samo četvoro, a ja sam bila jedina žena. Kada sam kod kuće premotala kasetu i pustila snimak, u kratkoj pauzi između razgovora nas dvoje za stolom, čula sam ženski glas kako izgovara moje ime. Glas je bio tih, mekan, ali jasno razumljiv i kao da je bio lišen eha i rezonantnosti koje su imali glasovi nas ostalih. Bila sam zaintrigirana. Ko je bila ta nepoznata gošća?"

Do tog trenutka, Džudit nikada ranije nije čula za EGF, ali joj nije trebalo dugo da shvati da je upravo naletela na takav fenomen. Neprestano je slušala traku sa glasom snimljenim tokom seanse, ubeđena da je neko sa onoga sveta pokušavao nešto da joj saopšti. Na kraju su ona i njen mlađi sin odlučili da snimaju po kući. U počeku su snimali dva puta nedeljno po jedan sat. Džudit je prethodno napravila repliku sobe za spiritističku seansu kojoj je prisustvovala kod svog suseda. Sva svetla su bila pogašena, prozori dobro zatvoreni, svi izvori buke prigušeni. Tokom sledećih šest meseci, majka i sin su eksperimentisali dva puta nedeljno, ali se ništa nije događalo. Tog poslednjeg puta, Džudit je odlučila da presluša snimak reda radi, spremna da digne ruke od svega. Onda je začula tihi muški glas kako govori: "Ja sam dolazio svake nedelje." Bilo je to zapanjujuće ali i podsticajno iskustvo, koje je i nju i njenog sina ohrabrilo da nastave sa eksperimentom. "Posle tog dana, glasovi su počeli da se javljaju", priča Džudit. "Nisu dolazili na svakoj seansi, ali ih je bilo, iako su ponekad zvučali banalno. Smanjili smo vreme snimanja jer je dvosatno preslušavanje snimka oduzimalo jako puno vremena i svaki put bih dobila strašnu glavobolju. Vantelesni glasovi su bili veoma tanki i tihi, pa je slušanje zahtevalo popriličnu koncentraciju. Gotovo u samom početku smo snimili glas koji je jako ličio na glas mog sina Pola. Rekao je samo jednu reč: razlog. Ubeđena da će - kada i ako stupimo u kontakt sa Polom - on reći daleko više od jedne jedine reči, jednostavno nisam želela da poverujem da je to njegov glas. A onda sam kasnije uvidela da to jeste bio Pol i da nam je, na svoj način, saopštio da se sve što mu se dogodilo, dogodilo sa razlogom."

Tokom sledećih pet godina, Džudit i njen sin su snimali vantelesne glasove, pa je i komunikacija vremenom postala prisnija i značajnija. Ponekad su joj se obraćali mrtvi rođaci. " Moja polusestra je redovno komentarisala moju ekstravagantnost kada je kuvanje čaja u pitanju. Stalno me je opominjala rečima: "Dve šolje čaja, Džudit!" Ovo se odnosi na moju naviku da u svaku od dve šolje čaja stavim po jednu filter kesicu. Sestra je uvek smatrala da je jedna kesica dovoljna za obe šolje. Kada je jednom moj sin upitao hoće li padati sneg, javio se glas moje svekrve. Na traci su zabeležene njene reči: 'Nije još dovoljno hladno za sneg'. Jasno smo prepoznali njihove glasove. Sasvim sam sigurna da su i post mortem zadržali sve osobine ličnosti kakve su bile za života. Nažalost, nisam uspela da saznam identitet drugih glasova."

Mini kasetofon Džudit Čisholm se definitivno pokvario 1999. To je već bila era digitalnih medija, tako da je i ona kupila najnoviji model digitalnog mini kasetofona. "Isprobala sam ga čim sam stigla kući, ali mi se učinilo da snimak zvuči nekako izgrebano iako je kasteofon bio veoma skup. Pritisnula sam dugme za snimanje i rekla: 'Ne dopada mi se, čini mi se da bi bilo bolje da ga vratim i uzmem novac natrag; ali ako vi duhovi mislite da je koristan, možda bi mogla i da ga zadržim'. Kada sam pritisnula plejbek da čujem kako je snimio moj glas, zaprepastio me je muški glas koji je jasno rekao: 'Nama se dopada! Idi i pronađi Helama! Potreban mu je neko ko zna. Potreban mu je neko ko će mu pomoći. Zadrži ovu mašinu!' Ova neverovatna komunikacija je bila nešto sasvim novo - iako mi je trebalo malo vremena da shvatim . Priča o Helamu je bila posebno intrigantna. Džek Helam koji je umro 1986. bio mi je drag prijatelj i kolega. Kada sam seledeći put uključila kasetofon, on se javio i od tada smo u neprestanoj komunikaciji."

Na pitanje šta je zapravo EGF, teško je pružiti smisleni odgovor. Jasno je da ovaj fenomen zahteva detaljnije naučno istraživanje, a pitanje je zbog čega se to ne dešava.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Fenomen broja 23



Pisac Viljem Berouz je prvi pomenuo enigmu broja 23. Zapisao je priču o svom poznanstvu sa nekim kapetanom Klarkom 1960. u Tangeru, koji se pred njim hvalisao kako je plovio morima 23 godine bez ijednog incidenta. Baš toga dana je brod kapetana Klarka uništen u nesreći. Sa brodom su potonuli svi članovi posade ali i kapetan Klark. Šta više, dok je Berouz razmišljao o okrutnoj ironiji sudbine, na radiju je čuo vest o padu aviona na Floridi. Pilotovo ime bilo je kapetan Klark, kobni let je nosio broj 23. Berouz je tada počeo da prikuplja sva čudna događanja vezana za broj 23 i jezivi sinhronicitet. A sinhronicitet je zaista zapanjujuć.

Prilikom začeća, na primer, oba roditelja - svako ponaosob - daju 23 hromozoma fetusu. DNK, nosilac genetske informacije, ispoljava nepravilnost u vezama aminokiselina svakog 23. angstrema (10milioniti deo milimetra). Alister Krouli u svom Kabalističkom rečniku definiše broj 23 kao broj života ili nit koja je neverovatno sugestivna životodajnom programu DNK. Sa druge strane, broj 23 mnogi povezuju sa nekakvim okončanjem, prekidom: u telegrafskom kodu - 23 znači "prekid linije", a heksagram 23 u Ji Đingu označava razdvajanje, raskid.

Neki ljudi su zaista zarobljenici sinhroniciteta broja 23. Berouz je otkrio da je čuveni kriminalac i krijumčar Dač Šulc (pravo ime Artur Flegenhajmer) naredio da se ubistvo Vinsenta Ludog Psa Kola obavi u 23. ulici u Njujorku, kada je Kol imao 23 godine. Šulc je ubijen 23. oktobra. Čarli Vorkmen, čovek koji je osuđen za Šulcovo ubistvo, proveo je 23 godine na robiji a zatim je pomilovan.

Profesor Hans Sisel sa čikaškog univerziteta je takođe uhvaćen sinhronicitetom broja 23. Siselovi baba i deda su živeli na adresi sa brojem 23; broj kuće njegove majke ali i broj njene advokatske kancelarije bio je 23, itd. Dok je bila u Monte Karlu, Siselova majka je pročitaka knjigu Ljubav Dženi Nej, u kojoj glavna junakinja dobija znatnu količinu novca kladeći se na broj 23 na ruletu. Majka je i sama to pokušala i u drugom klađenju dobila premiju na ruletu, kladeći se na broj 23.

Adolf Hitler je iniciran u društvo Vril koje mnogi smatraju fasadom Iluminata 1923. godine. Banka Morgan koju društvo Džon Birč smatra finansijskim zaštitnikom Iluminata, nalazi se na adresi Vol Strit 23, Menheten, Njujork. Evo još nekih neobičnosti: Euklidova Geometrija počinje sa 23 aksioma. Prema knjizi Omara Garisona Tantra:Joga i seks, nasuprot ženskom seksualnom ciklusu od 28 dana, postoji i muški seksualni ciklus od 23 dana. Berouz, koji je imao tendenciju da primećuje mračne strane stvari, broj 23 vidi kao broj smrti. Zanimljivo je i da se 23. psalm uobičajeno čita na sahranama. Hitkot Vilijams, urednik Fanatika, sreo je Berouza kada je imao 23 godine, a živeo je u kući sa brojem 23. Kada mu je Berouz rekao sumornim glasom: "23 je broj smrti", Vilijams je bio impresioniran, ali je bio još više impresioniran otkrivši da je zgrada preko puta njegove kuće sa brojem 23 zapravo mrtvačnica. Boni i Klajda, najpoznatiji par pljačkaša banaka iz 30tih godina prošlog veka, ubili su teksaški rendžeri 23. maja 1934. Njihovi inicijali B i C imaju kabalističku vrednost 2-3.

W - 23. slovo engleskog alfabeta se stalno pojavljuje u sinhronicitetu. Fizičar koji je sarađivao sa Karlom Jungom na teoriji sinhroniciteta bio je Wolfgang Pauli. Wiljem Berouz je prvi pokrenuo priču o misteriji broja 23. Ubica Dača Šulca bio je Čarls Workmen. Adam Wajshaupt i / ili Džordž Wašington, su dva (ili jedan) glavna izvora o Iluminatima 18. veka. Wil Šekspir rođen je i umro je 23 aprila.

Zanimljiva je i ličnost ser Fransisa Bejkona, jednog od mogućih predvodnika Iluminata 17. veka. Prema tadašnjem običaju, bilo mu je dozvoljeno da sam izabere dan kada će ga kraljica Elizabeta I proglasiti vitezom. Izabrao je 23. jul. Sveštenici drevnog Egipta su uvek 23. jula započinjali seriju rituala u kojima je zvezda Sirijus igrala značajnu ulogu. Rituali su trajali sve do 8. jula. Pošto je Sirijus poznat i pod imenom Pseća Zvezda (nalazi se u konstalaciji Canis Major - Veliki Pas), period od 23. jula do 8 septembra je postao poznat kao "pseći dani". Tajm magazin je objavio svojevremeno čitavu stranu o knjizi Roberta Templa Misterija Sirijus, u kojoj pisac tvrdi da je do prvog kontakta između Zemlje i Sirijusa došlo oko 4 500. godine p.n.e. na Bliskom istoku. Proslava koja je počinjala 23. jula u drevnom Egiptu bila je deo Templovih dokaza. Konincidencija? Sinhronicitet? Viša inteligencija? Misterija ostaje.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Istrajnost drevnih znanja



Kaže se da nova naučna otkrića konstantno pomeraju granice - iako često samo ponovo otkrivaju izgubljeno znanje starih civilizacija. Zbog čega prinošenje žtrve u krvi poboljšava kvalitet cementa i da li su piramide sagrađene od betona?

Dometi tehnoloških veština drevnih civilizacija i pitanje nisu li one bile daleko naprednije nego što se danas misli, već decenijama proganjaju naučnike. Dostupni dokazi su često fragmentarni i kontraverzni - komadić legure nagrizene rđom ovde, ili ostaci artefakta koji može imati dvosmislenu primenu poput Bagdadske baterije i mehanizma sa Antikitere. Ali bar u jednom slučaju dokaz je veoma čvrst, supstancijalan i postojan - a ako je jedan naučnik u pravu, moglo bi se reći - i gigantski!

Termin cement potiče od latinske reči caementium koja znači čvrsti kamen. Rimljani su otkrili da se smrvljena stena pomešana sa gašenim krečom i vodom, osušena pretvara u mešavinu koja poseduje tvrdoću pravog kamena. Tako nastaje građevinski materijal neprocenjive vrednosti, o čemu svedoči i činjenica da mnoge građevine ozidane cementom iz perioda antičkog rimskog carstva još uvek stoje (makar delimično). Dovoljno je prisetiti se samo rimskog Panteona i Koloseuma. Tehnički gledano, ovde je reč o hidrauličnom cementu zbog reakcije stvrdnjavanja pomoću vode; u prvobitnim cementnim mešavinama su korišćeni blato i glina, ali oni nisu bili hidraulični pa ih je voda lako razrala. Cement pomešan sa više kamenja je beton i može se lako koristiti za pravljenje velikih građevinskih blokova. Posebne recepture za cement su se koristile nezavisno u Mesopotamiji, Egiptu i Rimu.

Iz sasvim nepoznatih razloga ova je tehnika konstantno gubljena i nanovo otkrivana tokom vekova. Jedno od mogućih objašnjenja kaže da su, verovatno, majstori građevinci pokušavali da sačuvaju tajnu svoga zanata - način proizvodnje visokokvalitetnog maltera nije ponovo otkriven sve do 14. veka. Formula za pravljenje današnjeg cementa ima što šta zajedničkog sa hemičarima 18. i 19. veka. Mnoge poznate zgrade iz viktorijanskog perioda (uključujući i čuvene zgrade britanskog parlamenta), sagrađene su od portlandskog cementa patentiranog 1824. godine, koji je još uvek osnova današnjeg cementa i betona. Ali ako su rimske građevine opstale više od 2 000 godina, savremeni cement nije baš toliko izdržljiv. Potrebno je tek nekoliko decenija pa da sasvim propadne. Taj problem je posebno prisutan u zemljama nekadašnjeg istočnog bloka, gde su se planeri čvrsto držali betona kao idealnog materijala za naknadno podizanje gradova srušenih tokom II svetskog rata.

Ukrajinski naučnik Viktor Gluhovski je 1957. istraživao zbog čega su drevne recepture toliko istrajnije od modernih. Razlika je pre svega u najraznovrsnijim aditivima koji su dodavani od najranijih vremena, a u antičkom periodu su izgleda isprobali bukvalno sve. Poznato je da su Rimljani dodavali svom cementu životinjsku masnoću, mleko i krv. Savremena istraživanja su pokazala da krv menja teksturu cementa i stvara u njemu mehuriće vazduha, zbog čega ta mešavina savršeno podnosi efekte smrzavanja i topljenja, skupljanja i širenja. Bilo bi zaista zanimljivo istražiti da li prinošenje ljudske ili životinjske krvne žrtve prilikom polaganja temelja, ima neke veze sa time. Tradicija osvećivanja temelja krvlju je poznata ne samo širom Evrope, već i u Aziji i severnoj Africi.

Gluhovski je otkrio da se superiornost cementa može postići dodatkom alkalnih aktivatora baziranih na natrijumu i kalijumu kojih ima u većini prirodnih minerala. Njegova otkrića su veoma rado prhvaćena u Ukrajini, ali nisu pobudila pažnju van njenih granica. Ipak, Gluhovski je značajno uticao na rad Žozefa Davidoviča, francuskog hemijskog inženjera. Davidovič je razvio teoriju da egipatske piramide nisu građene pomoću kamenih blokova koje su dovlačili iz kamenoloma - kako se oduvek pretpostavljalo, već da su ti blokovi zapravo vrsta veštačkog betonskog kamena napravljenog od krečnjaka koji je sečen na licu mesta.

Ako je ovo istina, Davidovičeva teorija bi mogla da razreši čitavu hrpu misterija vezanih za gradnju piramida. Bilo bi daleko lakše pomerati burad sa tečnim cementom i kalupe nego kamene blokove teške nekoliko tona, a proces izlivanja bi pokazao kako se pojedini blokovi sa savršenom preciznošću uklapaju sa drugim blokovima. Takođe bi se odgovorilo i na pitanje kako su drevni Egipćani uspevali da obrade tu ogromnu količinu kamena isključivo alatom od kamena i bakra. Naravno, ova teorija značila bi da su Egipćani znali da proizvedu građevinski materijal čvrst poput prirodnog krečnjaka i dovoljno izdržljiv da preživi 4 000 i više godina klimatskih promena. Drugim rečima, materijal daleko bolji i kvalitetniji od današnjeg cementa!

Da bi dokazao svoju teoriju, Davidovič je odlučio da ponovo napravi takav materijal. Zaprepašćuje činjenica da je u tome i uspeo. Naime, Davidovič je 1979. otkrio novu klasu materijala poznatih kao geopolimeri, koji su veoma slični građevinskom cementu Gluhovskog i koji sadrže dodatak aluminijum-silikatnih minerala u prahu. Tehnički, geopolimeri nastaju kondenzacijom polimerizacije i (za razliku od drugih vrsta cementa) ne inkorporiraju hidrate vode unutar sopstvene kristalne strukture. Mnogo su jači od drugih vrsta cementa, uopšte ne propuštaju vodu i daleko su otporniji na eroziju izazvanu temperaturnim promenama i hemijskim akcijama. Geopolimeri se jedino veoma sporo prihvataju na tržištu, uprkos svojim neprikosnovenim prednostima. Druge vrste betona su proučavane u detalje decenijama unazad i njihova su svojstva više nego poznata. Za industriju, geopolimeri su crna magija: oni stvarno funkcionišu ali mi ne znamo zašto!

Ukoliko se neke buduće studije više pozabave njihovim fizičkim i hemijskim svojstvima, možda ćemo i saznati odgovore. Naravno, možda Davidovič i greši u vezi piramida. Njegovi kritičari naglašavaju da arheološki dokazi pokazuju da su kameni blokovi zaista klesani u kamenolomima i premeštani. Dalje, postoje i vidljivi tragovi alata na blokovima koji čine piramide, a koji ne mogu ići u prilog novoj teoriji baš kao i tehnikalije vezane za nastanak veštačkih blokova. Sa druge strane, teorija francuskog inženjera ukazuje na mehuriće vazduha i druge znakove na osnovu kojih se nameće zaključak da je bar jedan kameni blok izliven u kalupu a ne isklesan.

Žozef Davidovič je za svoje otkriće odlikovan francuskom Nacionalnom medaljom za zasluge i naimenovan predsednikom Instituta za geopolimere. I dok se zgrade podizane šezdesetih godina prošlog veka uporno ruše same od sebe širom sveta a rimske građevine još uvek odolevaju zubu vremena, možda su piramide zaista taj zacementirani dokaz o superiornosti drevne tehnologije koju i dalje ne priznajemo. Kao dodatak, jednan tekst objavljen krajem 2006. godine u Žurnalu američkih keramičara, podupire Davidovičevu teoriju da su egipatske piramide delimično sagrađene od betona.

Klasična teorija se i dalje drži scenarija po kome su kameni blokovi isecani u obližnjem kamenolomu, podizani pomoću specijalnih rampi i postavljani na mesta zahvaljujući beskrajnoj armiji radnika. Ali rezultati najnovijih istraživanja profesora Žila Iga iz francuske Nacionalne istraživačke agencije za svemir i profesora Majkla Barsouma sa univerziteta Dreksler u Filadelfiji, pokazuju da se spoljni omotač piramida u Gizi sastoji od dve vrste kamena - jednog koji potiče iz kamenoloma i drugog načinjenog ljudskom rukom. Pomoću rentgena, plazma lampe i elektronskog mikroskopa, Ig i Barsoum su uporedili tri mala fragmenta sa Keopsove piramide sa uzorcima kamenja iz kamenoloma Toura i Maadi. Otkrili su tragove brze hemijske reakcije koja je sprečavala prirodnu kristalizaciju - reakcija bi bila neobjašnjiva da je kamenje isečeno iz kamenoloma, ali je savršeno razumljiva ako se prihvati da je kamenje izliveno kao beton. Dva profesora veruju da je beton korišćen samo za kamene blokove na višim nivoima piramide, ali da je reč o količini koja čini otprilike 20 procenata ukupne strukture.

U Keopsovu piramidu ugrađeno je oko 2,5 miliona kamenih blokova. Granitni blokovi teški 10 tona u njenom središtu su takođe prirodnog porekla. Ig i Barsoum se slažu sa Davidovičevom teorijom da je mekani krečnjak vađen iz jama na južnoj strani platoa u Gizi. U te jame je zatim dovedena voda iz Nila. Bazeni su zatvoreni, a u njih je sipan gašeni kreč pomešan sa solju i pepelom spaljenog drveta. Voda bi isparila ostavljajući vlažnu smesu nalik glini (pretpostavljaju Ig i Barsoum), koju su radnici potom nosili do gradilišta, sipali u drvene kalupove i ostavljali da se suše i stvrdnjavaju nekoliko dana. Davidovič i njegov tim su na Institutu za geopolimere u Sen-Kventanu testirali metod i uspeli da za deset dana naprave ogroman blok betonskog krečnjaka.

Gi Demortije, stručnjak za materijale sa belgijskog univerziteta Namur, u početku je bio veliki skeptik da bi ga desetogodišnje istraživanje konačno preobratilo u pobornika Davidovičeve teorije. "Tri veličanstvene piramide u Gizi: Keopsova, Kefrenova i Mikerinova su veoma solidno i istinski napravljene od betonskih blokova", kaže on. Naučnici koji takođe zastupaju takozvanu betonsku teoriju, u njenu korist posebno ističu razlike u gustini piramidalnih blokova koji imaju veću masu što su bliže dnu a mehuriće vazduha ako su bliži vrhu, baš kao starinski cementni blokovi.

Protivnici ove teorije osporavaju naučne dokaze. Oni kažu da razlika u oblicima kamenih blokova pokazuje da nisu korišćeni kalupi. Dodaju i da bi bile potrebne ogromne količine krede (krečnjaka) i spaljenog drveta da bi se napravila dovoljna količina cementa, a da su Egipćani svakako imali dovoljno radnika da podignu bilo koji prirodni kameni blok, bez obzira na njegovu težinu ili mesto isecanja. Među skepticima je i Zahi Havas, direktor egipatske komisije za antikvitete. "Ne znamo poreklo tih uzoraka", rekao je. "Mi nikada ne dajemo dozvolu bilo kome za uzimanje uzoraka kamena. Ta isceđena teorija isplivava samo zbog publiciteta." On napominje da je savremeni beton često korišćen za ojačavanje piramida i pita kako Ig i Barsoum uopšte mogu da dokažu da uzorci nisu savremenog porekla.

Zagovornici betonske teorije odgovaraju da oni svakako neće moći jednom za svagda da dokažu svoju teoriju, ukoliko im egipatske vlasti ne dozvole pristup uzorcima proverenog porekla. Za sada Eipćani na čelu sa Havasom, uporno ćute. Možda im Davidovičeva teorija jednostavno ne odgovara!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Otkrića Rudolfa Hesa - saveznici iz podzemnog carstva

Nemački ljubitelji tajanstvenog, onostranog i nepoznatog bili su bukvalno zapanjeni Otkrićima doktora Hesa - senzacionalnim priznanjem nacističkog glavešine Rudolfa Hesa, objavljenom u gotovo svim bulevarskim i žutim listovima 90tih godina prošlog veka, koje je prošlo potpuno neprimećeno od strane zvaničnih izvora informacija.

Poslednji zatočenik zatvora Špandau, u ćeliji je vodio dnevnik uspomena. Na jednoj od stranica dnevnika sveprisutni novinari otkrili su sledeći zapis: "Pohod Nemačke na Istok u suštini je bio sankcionisan od strane Centra kosmičkog kontakta na zemlji, tzv. Šambale. Mahatme (duhovne vodje ovog centra) ne samo što su sugerisale Hitleru neophodnost uništavanja izvora proleterskog zla koje je obuzelo teritoriju Rusije, nego su i uputile svoje "stručnjake" u generalštab Rajha. Ratnici Šambale su se našli kako u ličnom Hitlerovom obezbedjenju, tako i u centru strategijskog planiranja. Oni su i odredili dan, čak i čas napada. Mi smo vodili isti onakav rat kakav je u svoje vreme vodio veliki Ram protiv crne rase u Indiji. Svaki naš ratnik vredeo je za desetoricu. Nesreća je bila samo u tome što je Adolf bio napola lud a napola genije i prvo je nadvladalo; on je izdao naredbu da se potpuno uništi sve živo na prostorima protivnika. To je sasvim promenilo odnos Mahatmi prema njemu. I mada su poslanici Šambale ostali uz Hitlera do njegovog poslednjeg časa, a tek kasnije su bili pobunjeni od strane KGB -a, energetska podrška Šambale je nestala. Ranije su naši tenkovi prolazili tamo gde nije mogao da prodje ni pešak, avioni su bili brži i sposobniji za manevrisanje od svih drugih, a ratnici neumorni, njihova energija i borbeni duh neuništivi. Sada je sve postalo isto kao i kod protivnika, ali mi smo zbog nečega gubili čak i one operacije koje su po svim kanonima vojne veštine procenjivane kao pobedničke. Avaj, već sredinom 1942. godine bili smo osudjeni na potpuni poraz. Kosmos nas je ostavio, pošto nas je uvukao u pogibeljnu avanturu".

Reklo bi se da je ovo čisto "medicinski slučaj" i svako ko zdravo rasudjuje mogao bi samo da zaključi kako je jedan od Hitlerovih saradnika "odlepio načisto"; ali neki nemački mediji su došli do podataka da u dokumentima KGB-a postoji napomena da je u Hitlerovim obezbedjenju bilo ljudi očigledno istočnjačkog porekla, a kako se otkrilo na saslušanjima - Tibetanaca po nacionalnosti, koji su tvrdili da su oni vojnici svete vojske Majtreje koji su krenuli iz Šambale po svim grešnim mestima planete radi njenog očišćenja od sila tame. Ove priče ih nisu spasle streljanja, ali beleške u protokolima su ostale.

Uporedjivanje Hesovih "uspomena" sa protokolima KGB-a, govore o tome da poslednji zatočenik Špadaua nije sišao s uma, posebno u svetlu nekih veoma zagonetnih činjenica II svetskog rata. U Šambali (ili Agarti), legendarnom podzemnom carstvu, navodno, živi jedna visokorazvijena humanoidna rasa koja tajno upravlja istorijom zemaljskog sveta. Majtreja je ime njihovog kralja, koji je istovremeno i Skriveni Kralj (zemaljskog) sveta, Učitelj Sveta i Gospodar Novog Doba - kako ga sve nazivaju. A da ovo carstvo i njegov kralj možda i nisu puka legenda, svedoče zapisi i iskustva ne malog broja istraživača i avanturista iz 19. i 20. veka, kao i priče nekih ljudi koji su, navodno, sa stanovnicima podzemnog carstva stupali u telepatsku vezu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zagonetka lampi koje večno gore

Svetlost razgoni tamu - osim što je reč o jednostavnoj fizičkoj činjenici, ova tvrdnja je osnovna postavka ljudskog verovanja. Svetlost, kao dar bogova, razgoni tamu zla i neznanja. Ljudima je potrebna svetlost. Kao jedna od glavnih karakteristika, svetlost je rangirana na treće mesto - odmah posle hrane i skloništa. Traganje čovečanstva za čistim, dugotrajnim izvorom svetla započinje sa prvom, grubo zapaljenom vatrom i traje do danas. Baš kao što su ljudi sanjarili o slobodnoj energiji koja će obaviti taj posao - neprekidnom kretanju - sanjali su i o stalnom, večnom svetlu.

Srednji vek je često nazivan periodom mračnjaštva, u kome se nauka i učenje nisu mnogo cenili. Malo je učinjeno da se sačuvaju evropska znanja o paganskoj prošlosti. Medjutim, neke priče o postojanju večne svetlosti su ipak sačuvane. Pisac Markus Grekus (oko 1300.g.) napisao je Liber Ignium (Knjigu vatre) u kojoj tvrdi da se neiscrpna svetlost može dobiti pomoću smese samlevenih svetlećih crva i glista. Markus očigledno nije pravio razliku izmedju jednostavne luminiscencije i neke vrste večno gurućih lampi koje su opisivali Herodot i Plinije.

U petnaestom veku, Evropa postaje svesna svoje intelektualne i kulturne prošlosti. Renesansa je razvila nezasitu glad za drevnom umetnošću i naukom. Proučavani su spomenici prošlosti i njihove arhitektonske tajne, iskopavane su statue, kopirani kipovi. Grobovi Grka i Rimljana su prekopavani u potrazi za blagom. Kao rezultat ovog opsesivnog kopanja po prošlosti, otkrivene su i večno goruće lampe koje su u pojedinim grobnicama, na primer, neprestano gorele tokom nekoliko hiljada godina.

Grob Palasa, sina kralja Evandera iz trojanskog perioda, otkriven je 1401. godine. Grobnicu je osvetljavala lampa koja je još uvek gorela. Ovo je bilo zapanjujuće otkriće, ako se uzme u obzir da je Palas umro u 12. veku p.n.e. ali je još više šokirala činjenica da lampu nije bilo moguće ugasiti ni na koji način! Duvanje u plamen ga nije pomeralo, baš kao ni potapanje u vodu. Tek kada je ispuštena "tečnost" iz kugle lampe, ona se ugasila. Pri tom je gorela neprekidno 2600 godina!

Veronski biskup Ermalao Barbaro (1410-1471.) je najpoznatiji kao prevodilac Ezopovih basni. On je dosta pisao o brojnim otkrićima lampi koje večno gore. Posebno je zanimljiv detaljni opis jedne ovakve lampe, otkrivene 1450. godine. Neki je seljak, kopajući u polju u blizini Padove, otkrio veliki kovčeg. Ubeđen da je otkrio blago, nestrpljivo ga je otvorio. Unutra je bila velika glinena urna. Sa jedne strane urne nalazila se mala vaza od zlata, a sa druge strane vaza od srebra. Obe vaze bile su pune nekakve tečnosti potpuno nepoznatog sastava. Unutar glinene urne bila je keramička vaza u kojoj je gorela drevna lampa. Na spoljašnjoj strani glinene urne je pisalo na latinskoma: Ovaj je dar namenjen Plutonu. Lopovi, ne dodirujte ga! Ovo mesto je nepoznato jer ga skriva zemlja. Maksimus Olibius je ovaj uredjaj pohranio na ovom tajnom mestu, prinevši odgovaraju}e žrtve. Ovo je darežljivi zaštitnik njegovog života i bogatstva. Tečnost nije toliko vredna koliko sve ostalo. Poslednja rečenica je pomalo neiskrena, ukoliko se odnosi na gorivo za večno goreću lampu. Dalje piše: Odlazite odavde! Idite u dubine, lopovi! Vi, čija su lica i odeća lopovski. Odlazite brzo poput Merkura koji nosi kapu putnika i palicu glasnika. Ostavite veliki dar Maksimusa Olibiusa, odanog velikom Plutonu.

I zaista je to veoma zgodan dar mitološkom vladaru podzemnog sveta i bogu obilja. Načinjeni su neki pokušaji da se analizira nepoznata tečnost iz metalnih vaza, ali nauka tog vremena definitivno nije bila dorasla takvom zadatku. Na kraju, zaključeno je da se radi o nekoj vrsti "alhemijskog likvora". Upotreba termina "likvor" ukazuje na isparljivu supstancu, za razliku od stabilnijeg goriva kakvo je ulje.

Italija je prava riznica večno gorućih lampi otkrivenih u grobnicama. Gvido Panciroli opisuje početkom šesnaestog veka otvaranje groba Tulije, kćeri rimskog državnika Markusa Tulija Cicerona. Uprkos činjenici da je od sahrane Tulije do otvaranja njenog groba prošlo tačno 1550 godina, u grobnici je pronadjena lampa koja je i dalje gorela. Medjutim, za razliku od one pronadjene u Palasovoj grobnici, ova se lampa ugasila u trenutku kada je svež vazduh prodro u pogrebnu odaju.

I drugi su italijanski istraživači otkrivali slične artefakte. Ludoviko Vives je 1520. g. otkrio grobnu lampu koja je gorela 1050 godina. Djovani dela Porta beleži otkrće slične lampe u rimskom grobu na ostrvu Nezis. Grob je prethodio hrišćanskoj eri, pa ipak, lampa je još uvek gorela u trenutku kada je 1500. godine otkrivena. Lampa sa ostrva Nezis je zanimljiva i zbog jednog neobičnog detalja - gorela je unutar staklene boce. Ovo je već na prvi pogled poprilična misterija, s obzirom da svako sagorevanje zahteva kiseonik. Ukoliko je zapis tačan, da bi se plamen održao unutar zatvorene staklene posude potrebno je snabdevati ga svežim vazduhom, ili ukoliko gorivo koje se koristi uključuje kiseonik kao integralnu komponentu, što podseća na savremeno raketno gorivo.

U drugim delovima Evrope koji su svojevremeno pripadali rimskoj imperiji, takodje su otkrivene večno goreće lampe. Engleski istoričar Kambden u knjizi Opis Jorkšira iz 1586. piše da je upaljena lampa otkrivena u grobnici Konstanciusa Hlora. Hlor, otac imperatora Konstantina Velikog, umro je u Jorkširu 306.g. Još jedna večno goreća lampa je u Engleskoj otkrivena u vreme vladavine Henrija VIII. Kada je Henri prekinuo sve odnose sa Vatikanom i katoličkom crkvom, naredio je 1539. godine raspuštanje velikih manastira u Engleskoj. Tokom tih ozakonjenih pljački drevnih manastira, u jednoj tajnoj niši je otkrivena večno goreća lampa. Dokazi su potvrdili da je neprekidno gorela 1200 godina. Medjutim, lampa je proglašena papskom relikvijom i uništena. Druge lampe su sačuvane. Tvrdi se da dve poseduje kolekcija Univerziteta u Lajdenu.

Kako objasniti fenomen

Sredinom sedamnaestog veka mladi švajcarski vojnik iz Berna, Du Pre, služio je u blizini Grenobla u Francuskoj. U to vreme, Švajcarska je bila na glasu po plaćeničkoj vojsci koja se mogla iznajmljivati. Jednom prilikom, dok se šetao, Du Pre je otkrio ulaz u drevnu grobnicu. Počeo je da kopa, nadajući se da će otkriti zlato, medjutim, umesto toga je ugledao neobičnu lampu od stakla kako osvetljava do tada zapečaćenu grobnicu. Du Pre je svoj nalaz odneo u obližnji manastir, gde čak ni najučeniji medju kaludjerima nisu mogli da dokuče kako je lampa mogla da gori toliko dugo. U manastiru je lampa gorela i dalje i verovatno bi nadživela i svog pronalazača, da je neoprezni monah nije ispustio nekoliko meseci kasnije. Krhko staklo uredjaja se razbilo i večni plamen se ugasio. U svojim poznim godinama, Du Pre je ovu neobičnu priču ispričao Johanu Helfriku Jungkenu koji ju je objavio u svojoj raspravi iz 1681. g. pod naslovom Zanimljiva eksperimentalna hemija.

U drugoj polovini sedamnaestog veka nije pronadjeno mnogo lampi. Previše grobnica iz preioda klasike je već bilo otkriveno i opljačkano. Večno goreće lampe su budile i dalje izuzetnu radoznalost i zanimanje naučnika i neki od najvećih umova sedamnaestog veka su se hvatali u koštac sa ovom misterijom. Francisko Toreblanko je objavio pravnu raspravu 1623. godine, u kojoj postavlja pitanje jesu li večno goreće lampe dokazi satanističke magije? Na kraju rasprave, španski jurist zaključuje da lampe spadaju u oblast "prirodne magije" ili, kako bismo to danas nazvali, nauke. Saglasivši se sa Plinijem, Toreblanko je verovao da je večno goreća svetlost ostvarljiva realnost, zahvaljujući pravim materijalima i sposobnom pronalazaču.

Posle njega i veliki broj drugih pisaca, lekara, naučnika i teologa je razmatrao ovaj fenomen. Samo nekolicina, poput Johana Stora (Lajpcig 1661.) i Isaka Kordosa(1673.) su razvili ideju da je večna svetlost samo obmana koju su stvorili zli demoni. Čist skepticizam je bio daleko uobičajeniji. Johanes Faber, ser Kenelm Digbi, Pjer Petit, Olaus Borikus i Johanes de Mej, tvrdili su da večno goreće lampe ne postoje. Uobičajeni argument koji ide u prilog njihovoj tvrdnji je da su sva otkrića takozvanih večno gorećih lampi izvršili nepismeni seljaci koji su u zamračenim grobnicama videli blesak metala ili nakita i pogrešno ga proglasili za upaljeni plamen.

Drugi naučnici ipak nisu tako olako odbacivali mogućnost postojanja autentičnih lampi. Francuski matematičar Marin Mersen (1588-1648.) ne samo da je prihvatio postojanje večno gorećih lampi, već je izumeo i tajni recept za pravljenje takve lampe. Korespodencija nekih Mersenovih kolega, svedoči da su i oni od Mersena tražili recept za takvu lampu. Nažalost, Mersenova formula je izgubljena. Možda je imala sličnosti sa receptom Benedeta Macota (1653.), benediktanskog monaha koji je rekao da se večno goreća lampa može napraviti upotrebom azbestnog tampona i ulja dobijenog iz nekoliko puta ponovljene destilacije ljudskog izmeta.

I Rene Dekaret zdao se da razreši problem večne svetlosti. Svoju sopstvenu teoriju je primenio u želji da objasni kako je moguće da jedna lampa gori večnim plamenom. U Dekartovom univerzumu sve stvari sačinjavaju tri elementa. Ti elementi, nazvani jednostavno prvi element, drugi i treći, više podsećaju na ono što savremeni naučnici nazivaju stanjem materije nego na aktuelnu materiju. Prvi element je veoma mala svetleća čestica ili energija koja se brzo kreće. Drugi element sačinjavaju veći okrugli oblici (sfere, kugle, lopte) materije, tako da mogu kliznuti jedna preko druge i lebdeti - otuda tečnost. Treći element je grub, čvrst, sačinjen od čestica blokova koje se medjusobno sabijaju u čvrstu materiju. Tako, prema Dekartu, svetleća tečnost načinjena od prva dva elementa u odgovarajućim proporcijama, može svetleti (iako ne i sagorevati) zauvek.

Nemački alhemičar Brand Hamburški, napravio je neku vrstu proboja 1669. Dok je tragao za kamenom mudrosti, naleteo je na čudan, mekani metal koji je svetleo u mraku, sagorevao u plamenu ako bi došao u kontakt sa vodom i često spontano sagorevao na otvorenom vazduhu. Danas se taj Brandov misteriozni metal naziva fosfor. Još jedan Nemac, Johan Kraft, proveo je nekoliko godina sledeće decenije putujući Evropom i prikazujući misterije fosfora znatiželjnicima. Mnogi naučnici su prihvatili ovo otkriće kao konačni dokaz o postojanju večno gorećih lampi. Kraft je posetio Englesku 1676.

Osam godina kasnije, engleski eksperimentator Robert Plot je dovršio naučnu studiju o večno gorećim lampama. On je proučio literaturu prethodnih šesnaest vekova i prikupio dovoljno svedočenja očevidaca da bi mogao pouzdano da tvrdi kako su takve lampe postojale, čak bile detaljno opisane po otkriću. Krenuvši od tih svedočanstava, Plot se zapitao od kakvog bi materijala mogao biti napravljen fitilj koji večno traje?

Azbest je već bio pomenut još u Plinijevo doba. Metal bi takodje bio dovoljan. Plot je napravio eksperimentalni fitilj od gvozdene žice koji, medjutim, nije mogao da zadrži dovoljno goriva kako bi se plamen održao. Zlato je bilo bolji izbor, otkrio je Plot. Moglo se usukati u žice debljine vlasi kose koje su sadržale zalihe ulja - zlato je takodje bilo otporno na koroziju. Plot se zapitao i kakvu bi vrstu goriva koristila takva lampa? Njegov zaključak je bio potpuno nov za to vreme. Nikakvo ulje, bez obzira koliko čisto, ne bi moglo da gori toliko polako da bi se plamen održao hiljadama godina. Ulje bi pre ili kasnije bilo ili potrošeno ili bi isparilo.

Ne, smatrao je Plot, količina goriva bi morala da bude ogromna. Nagovesto je da odgovor predstavljaju prirodni izvori bitumena. Bitumen je stari naziv za asfalt, a asfalt je prirodni nusprodukt petroleja. Plotovi "bitumenski izvori" bili su prirodni bunari nafte. To je neiscrpna količina goriva za malenu lampu - zakopane rezerve petroleja i prirodnog gasa. Ako je grobnica izgradjena na mestu prirodnog skladišta nafte, lampa bi mogla biti postavljena na vrhu gigantskog rezervoara goriva. Takav plamen može goreti milenijumima.

Još jedan problem sa kojim se Plot suočio je bilo pitanje vazduha. Kako je lampa mogla da gori u unutrašnjosti zapečaćenog groba? Iako kiseonik neće biti "otkriven" u sledećih stotinu godina, učeni ljudi Plotovog vremena su znali da je i za život i za plamen neophodan vazduh. Plot je zaključio da se, kao i u savremenom frižideru, svetlost pali kada se vrata otvore. Kako je to postignuto? Fosfor. Upredena zlatna žica bi mogla biti impregnirana dovoljnom količinom fosfora da upali gorivo. Fosfor često spontano sagoreva u kontaktu sa vazduhom, naročito ako je vazduh vlažan. Kada se provali u grobnicu, nalet svežeg vazduha upali lampu, tvrdio je Plot. Genijalan kakav je bio, Plot ipak nije rešio misteriju večno gortuće lampe.

Ne postoje dokazi da su u drevna vremena ljudi poznavali ili upotrebljavali fosfor. Šta više, svedočanstva govore da su neobične lampe sadržale uobičajenu količinu tečnosti. Nikakva creva ili cevi nisu ih povezivali sa podzemnim rezervoarima goriva.

Večne lampe i Rozenkrojceri

Od pokušaja Roberta Plota da naučno objasni fenomen večno gorećih lampi prošlo je preko tri stotine godina, a da se nismo približili ni korak rešenju ove zagonetke. Da li je sve to legenda? Simbolika svetla koje sija u zapečaćenom grobu je veoma jaka i razumljiva. Biskup Džon Vilkins u svojoj knjizi Matematička magija iz 1648. ponavlja apokrifnu priču o Kristijanu Rozenkrojcu, alhemičaru i osnivaču reda Rozenkrojcera.

Verovatno rodjen 1378, za Rozenkrojca se govorilo da je živeo 106 godina i umro 1484. Njegov grob je pronadjen početkom sedamnaestog veka. Unutrašnjost grobnice je obasjavala sjajna svetlost koja je dopirala sa malog stola. Naslonjen na sto bio je viteški oklop koji je držao žezlo-buzdovan. Kada su nametljivci prešli prag, oklop (zapravo neka vrsta preciznog satnog mehanizma - robota) iznenada se uspravio. Neustrašivi uljezi su prišli bliže, a oklopljeni mehanizam je podigao svoj buzdovan-žezlo. Svako bi u tom trenutku odustao, medjutim, uljezi su nastavili dalje. Kada su treći put zakoračili u grobnicu Kristijana Rozenkrojcera, oklopljeni čuvar je buzdovanom smrskao magičnu lampu koja je gorela na stolu.

Nije potrebno da čovek bude poznavalac semiotike da bi razumeo značaj ove priče. I mnogo verodostojnije priče o rimskim grobnicama u kojima su otkrivene večno goreće lampe imaju nesumnjiv simbolički značaj.

Svetlost antičke grčke i rimske kulture je sačuvana kroz evropsko mračno doba i otkrivena zahvaljujući upornim tragačima. Mogu li još uvek postojati neotkrivene grobnice u Italiji, Španiji, Francuskoj ili na Balkanu? Neosporno postoje. Možda bi savremena nauka uspela da razreši misteriju večnog svetla koje se nikada ne gasi. A možda i ne bi, s obzirom da uprkos tehnološkom napretku još uvek nismo uspeli da napravimo tako jedinstvenu i korisnu spravicu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

2012: početak kraja?



Širom planete se ovih dana šuška o potencijalnom smaku sveta koji nam stiže za tri godine - 21. decembra 2012, o kalendaru drvenih Maja i o novom filmu reditelja Rolanda Emeriha (Godzila, Univerzalni vojnik, Dan nezavisnosti, Zvezdana kapija, Dan posle) posvećenom baš ovoj godini sa izuzetno apokaliptičnim scenama.S obzirom da su raznorazne katastrofe bile najavljivane i ranije, nekako se najglasnije priča baš o ovom filmu za koga kažu da je verovatno drugi najskuplji film u istoriji kinematografije. Od samog početka scenario je bio strogo čuvana tajna. Katastrofe i "predstojeća" apokalipsa uvek napune bioskopske blagajne, pa ni ova o kraju vremena neće biti izuzetak. O čemu je ovde reč?

Po jednima, reč je zaista o kraju vremena. Godina 2012. označava apokaliptični kraj vremena, period u kome će poznati svet biti suočen sa haosom i nasiljem. Biće to burna i teška epoha, tokom koje će i prirodne i veštački izazvane katastrofe desetkovati a možda i sasvim istrebiti život na našoj planeti.

Po drugima, koji su skloniji optimističkom pogledu na budućnost, 2012. godina je trenutak budjenja ljudskog roda, masivne globalne transformacije svesnosti koju treba očekivati sa radošću i veseljem. Doduše, možda je realnije očekivati nešto izmedju ta dva ekstrema.

Mitologija vezana za enigmu 2012. je fokusirana na kalendar Maja koji se misteriozno završava 21. decembra 2012. godine. Zanimljivo je da se ovaj datum podudara sa zimskim solisticijem. Datum takodje odgovara predvidjenom galaktičkom poravnanju, za koje se veruje da se dogadja kada naš solarni sistem prolazi direktno kroz centar galaksije Mlečnog Puta. Iako postoje neki sasvim validni argumenti o drugim "poslednjim datumima" koje propisuje komplikovani i sofisticirani majanski kalendar (alternativni krajnji datumi su još 28. oktobar 2011. i 23. decembar 2012.), stručnjaci koji su ga pomno proučavali se slažu da vreme neumitno dolazi svom kraju. Ali kakavom kraju?

U ljudskom umu se etimologija reči ’kraj’ vezuje za odredjenu konačnost - onu u kojoj više nema nade. Zar nije hiljadama godina pre naše trenutne civilizacije, to jednostavno agrarno društvo predvidjalo da će se sav život na planeti okončati u eksploziji suprenove, usmrćen kugom ili ratom do istrebljenja? Scenarija za kraj vremena i u judeo-hrišćanskoj tradiciji i u islamskoj, predvidjaju vreme bukvalnog čišćenja. Vreme kada će ljudi patiti zbog dolaska Četiri Konjanika koji nam donose rat, glad, kugu i smrt - posle čega sledi strašni sud. I u drugim religioznim tradicijama postoji obilje dokaza o kraju jednog doba - u hinduističkim jugama ili vremenu koje označava cikličnu putanju i spoljnog i unutrašnjeg stvaranja i uništenja. Taj ciklus koji je u toku ili kalpa, takodje ima krajnji datum kada će se, prema hinduističkom verovanju, vrhunski avatar inkarnirati kao boginja Kali i doneti uništenje svim zlim ljudima. Da li će i to biti kraj?

Čak i najstarija mitologija i priče o stvaranju, govore o kosmičkom ciklusu koji se završava Velikim Krajem. Mnoge domorodačke tradicije veruju da će kraj, uvek smrtonosan i nasilan, biti početak nove ere mira, harmonije i prosvetljenja. I same Maje su naglasile da njihov poslednji datum nije ništa drugo do krajnja tačka posebnog doba ili "podzemlja" u kome trenutno živimo - Galaktičkog Podzemlja. Istovremeno je to i tačka ulaska u Univerzalno Podzemlje i istovremene evolucije i revolucije svesnosti. Ne postoji bilo šta u majanskoj tradiciji, znanju ili verovanjima što predočava scenario u kome svi mi umiremo a planeta prestaje da postoji. Umesto toga je izneta ideja o zapanjujućem kolektivnom preporodu, periodu novootkrivene kosmičke svesnosti, eri u kojoj čovečanstvo proširuje spoznaju sopstvene kolektivne svesti. Pa čemu onda toliki strah kada ljudi pomenu 2012. godinu?

Odgovor je možda u nama samima, isto toliko jednostavan kao i osnovna ljudska psihologija. Niko ne voli promene, posebno kada im prethode veliki stersovi, iskušenja, bure i izazovi, od one vrste kakvu smo već imali prilike da vidimo u godinama koje su za nama. Čak i ako u potpunosti ignorišemo majanski kalendar pa i njegovu astečku verziju (koja govori o potpuno istom kraju vremena i transformaciji), pa i ako ga ne pripišemo religioznoj tradiciji koja očekuje potpuno uništenje ljudi u konačnoj borbi izmedu davola i Hrista (bez brige, dobri momci će biti vazneseni), još uvek postoji mnogo dokaza da će sledećih nekoliko godina biti ispunjeno haosom, neredima i uništenjem. Zašto? Jer ono čemu se opiremo opstaje i često i dalje raste, pa ako u tome postoji zaista talas duhovne transformacije koja će sačekati svoj trenutak, onda će svako suprotstavljanje ideji i otpor biti više nego dovoljni da nas ipak navedu na pitanje hoćemo li se zaista, tog prvog jutra 2013.godine probuditi u vrlom novom svetu?

Poslednjih godina smo svedoci da se globalna moć polako premešta na istok. Ekonomska previranja sa tendencijom haosa sve više potresaju zapad, dok njihovi osnovni postulati gube svoju vrednost - cene nekretnina padaju, kupovna moć se smanjuje, cene energenata rastu, tržište se ljulja, a provalija izmedju bogatih i siromaših postaje sve dublja. I dok se približavamo (ako već nismo tamo stigli) vrhuncu trošenje zaliha nafte, potraga za jeftinijim i jednostavnijim gorivom će eksponencijalno rasti kao i populaciona eksplozija u urbanim sredinama širom sveta i posebno u Kini i Indiji, usled čega će samo nastati još veća pomama za gotovo iscrpljenim energentima.

Možemo očekivati ratove oko vode za piće, bez obzira što se velike korporacije utrkuju da privatizuju i ono malo preostalih prirodnih izvora. Globalne klimatske promene uništavaju kopnene i ostrvske načine života i stvaraju haos širom sveta, dok se sve više i više nacija suočava sa katastrofalnim posledicama dugotrajnih suša, a druge se bore protiv konstantnih poplava. Oblasti sa toplom klimom postaju sve toplije, arktički led se topi, a nesrećni narod sa ostrva Tuvalu bespomoćno posmatra kako im čitavo ostrvo polako tone u okean. Malarija, bolest vlažnih podneblja, seli se u brdovite i planinske krajeve gde je nikada ranije nije bilo, dok se brojne druge bolesti šire uprkos pokušajima i vrhunskoj tehnologiji farmaceutskih kompanija da ime se suprotstave. Virus zapadnog Nila, SARS, ptičiji grip, najnoviji svinjski grip (meksički ili svernoamerički) i mnoge druge infektivne bolesti kao da zaskaču nacije ljudi koje nisu spremne za pandemiju, pa ni za regionalne epidemije.

A kako su vodeće nacije sveta organizovane i spremne za borbu protiv sličnih pandemija, shvatićemo ako se prisetimo haosa i potpunog raspada sistema vladinih organizacija u SAD kada je trebalo pomoći Nju Orleansu nakon udara uragana Katrina. Organizovanost i spremnost su reči koje se mogu čuti i demonstrirati jedino u filmovima. U stvarnosti je to uvek drugačije. Sa druge strane, veliki je broj onih koji optimistički gledaju u budućnost i kažu da će nauka, medicina i tehnologija, u godinama koje dolaze, grabiti napred džinovskim koracima.

Kompjuterska tehnologija obično sledi ustanovljeni obrazac poznat kao Murov zakon, koji opisuje važni trend u istoriji kompjuterskog hardvera gde se broj tranzistora koje je moguće jeftino ugraditi u integralna kola eksponencijalno povećava, približno se duplirajući svake dve godine. Ima tehnologa koji veruju da se ovo povećavanje postojano kreće ka singularnosti kada će rast, razvoj i transformacija postati jedno u opštem klimaksu vrlog novog sveta veštačke inteligencije. Pre nego što toga postanemo svesni, život će se pretvoriti u naučno fantastični film. Kvantni kompjuteri, bioinženjering, eksperimenti sa ljudskom dugovečnošću i nanotehnologija dostići će najveći napredak tokom našeg života, a posebno posle naše smrti. Uz frapantna nova genetska istraživanja, možda ćemo jednog dana uspeti da iskorenimo sve bolesti. Zahvaljujući novim istraživanjima na polju bionike, možda uskoro nećemo morati više da brinemo zbog otkazivanja srca, bubrega ili jetre, znajući da jednostavno možemo naručiti novi organ koji predstavlja najbolju kombinaciju kompjuterske tehnologije i biologije. Sve će to usloviti i stvaranje novih životnih sistema koji će promeniti ne samo kvalitet naših života, već i čitavu kulturu.

Naravno da će neke ljude uplašiti uspon veštačke inteligencije i dolazeće singularnosti i da će ih zabrinuti mogućnost da ljudi budu marginalizovani kao zastarela tehnologija i da će izgubiti kontrolu nad sopstvenim mašinama koje sada razmišljaju i delaju mnogo brže od njih. Drugi još iščekuju razvoj tehnologija koje će nam život olakšati kao nikada pre. Medjutim, čak i obećanje lakšeg života ima svoju cenu. Porast srčanih oboljenja, kancera i gojaznosti su direktno vezani sa sedećim životnim stilom najrazvijenijih nacija. Dodaćemo tome postojeću stopu bolesti kod nerazvijenih nacija i bolesti koje se stalno pojavljuju i nestaju, da bismo zaključili da neka užasna prirodna katastrofa ili nuklearni rat uopšte nisu potrebni da bi čovečanstvo bilo zbrisano sa lica Zemlje. Virusi su dovoljni. Oni predstavljaju više nego realnu pretnju po čovečanstvo, uzevši u obzir činjenicu da su naša tela suviše slaba da bi se odbranila od stresa, a da su lekovi koje koristimo zbog preterane upotrebe postali neefikasni.

Prilično je iznenadjujuća činjenica da je većinu izazova sa kojima će se planeta i čovečanstvo suočiti tokom sledećih nekoliko godina, moguće preduprediti. Najveća misterija od svih je zbog čega to ne pokušavamo sada, u ovom trenutku, kada je zaista važno. Globalne klimatske promene ukazale su na potrebu za koegzistencijom sa planetom. Manjak vode direktno ugrožava mirovne sporazume i pojačava tenzije medju nacijama, stvarajući plodno tlo za zveckanje oružjem i rat. Čak i smanjena stopa proizvodnje hrane u kombinaciji sa inflacijom na globalnom tržištu koje favorizuje bogate, ukazuje na još jednu dolazeću nesreću - širenje gladi u regionima u kojima je hrane uvek bilo. Postavlja se pitanje šta uraditi i kako se pripremiti za 2012?

Ako je to datum kada će svet prestati da postoji, onda nam nikakve pripreme neće pomoći. Medjutim, ako su Maje i drugi narodi u pravu i ako je kraj zapravo početak, možemo li se pripremiti za njega? Možda, ako naučimo da nam priroda nije neprijatelj i ako tako počnemo i da se ponašamo. U mnogim zemljama zapadne hemisfere, lokalne zajednice podučavaju ljude kako da razmenjuju stvari, uzgajaju hranu u mini baštama ne bi li predupredili nestašice, kako da dele i čuvaju vodu, pa čak i čuvaju decu jedni drugima, stvarajući tako jedan potpuno novi način medjuljudskog povezivanja.

Zagadjivanje i nepoštovanje prirode postaju sociološki i kulturološki tabui. Možda je u priči o 2012. više reč o unutrašnjoj transformaciji nego spoljašnjim promenama. Možda bi morali da se - uprkos povećanju broja super oluja i zemljotresa, jednog ili dva asteroida koja nam pridju preblizu, najžešćih aktivnosti sunčevih pega ikada zabeleženih, globalnog pomeranja ekonomske i političke moći i ko zna kakvih sve drugih promena - koncentrišemo na prevaspitavanje sebe samih. Ako je to uopšte moguće. U svakom slučaju, kraj vremena kakvog znamo polako ali sigurno stiže.

[You must be registered and logged in to see this link.]

A l h e m i j a



Alhemija, preteča savremene hemije, oblast je prebogata mističnim značenjima. A da li je alhemija ikada imala realne osnove?

Poznavanje drevnih alhemijskih tajni se danas najbolje može objasniti frazom da oni koji govore ne znaju, a oni koji znaju ne govore. U srcu ove "božanske nauke", počivalo je verovanje da se metali i legure mogu promeniti u druge metale i legure pomoću uticaja odredjenih jedinjenja i njihove veze sa planetarnim poravnanjem. Potraga za Filozofskim Kamenom (Kamenom Mudrosti) i Eliksirom Života, opsedala je umove posvećenih pojedinaca koji su živote provodili tragajući za vrhunskim znanjem. Verovali su da se osnovni metali transmutacijom mogu pretvoriti u zlato i pokušavali da nadju formulu koja će im obezbediti dar večne mladosti.

Ogromna bogatstva su protraćena a brojni brakovi upropašćeni u toj potrazi za magijom kojoj se mi danas mahom podsmevamo, ubedjeni da se tako nešto nikada ne bi moglo dogoditi! Ali, možemo li sa sigurnošću potvrditi da su njihovi gorljivi napori zaista bili uzaludni kako nas navode da verujemo, ili tu ima još nečega osim zanesenosti i ekscentričnosti alhemičara?

Veština iz Crne Zemlje

Ono što sigurno znamo jeste da je alhemija izuzetno drevna veština i da potiče bar iz najranijih dana starog Egipta, ako ne i od ranije. Zapravo, sama reč alhemija od koje je potekla reč hemija, predstavlja iskvareni naziv drevnog imena Egipta - Crne Zemlje, nastalog po crnom blatu koje je za sobom ostavljala reka Nil. U knjizi Egipatska magija, eminentni naučnik i Čuvar Starina Britanskog Muzeja, Valas Badž, objašnjava naziv i upotrebu reči alhemija. "Rame uz rame sa razvojem veštine obrade metala, u Egiptu se širilo verovanje da se u tečnom metalu i legurama kriju magijske moći. Veština manipulisanja metalima, tajne njihove hemije i njihove magične moći opisani su imenom Khemeia, koje označava pripremu crne rude (ili moći), aktivnog principa u transmutaciji metala. Ovom su nazivu Arapi dodali prefiks Al i tako smo dobili reč Alkhemeia, odnosno alhemija. Ona će ovekovečiti reputaciju Egipćana kao uspešnih posvećenika bele magije i crnih veština."

Alhemija, dakle, potiče iz Egipta. Ali, ko je Egipćane uputio u njene tajne? Da li su njihovi umovi sami od sebe, pukom srećom, počeli da razmišljaju o tajnama transmutacije, ili su samo otkrili seme već postojeće i dobro organizovane nauke koja je cvetala nekada u mirnim danima Zlatnog Doba? Nauke danas gotovo potpuno zaboravljene, ismejane i proglašene suviše neverovatnom da bi se ozbiljnije razmatrala.

Kao i u svemu što je povezano sa Egiptom, i u ovom slučaju ima onih koji procvat alhemije pripisuju uticaju i znanju Atlantide, znanju pažljivo sačuvanom da preživi čak i najveću katastrofu koja je zbrisala čitavu civilizaciju. Nagoveštaj kako su Atlantidjani mogli postići tako nešto, stiže nam od vavilonskog sveštenika i istoričara Berosusa. Berosus piše da su tajne tog ranog doba pažljivo sačuvane u za to posebno sagradjenim podzemnim trezorima. On opisuje da su se odredjeni sveštenici koji su predvideli opseg predstojeće katastrofe, potrudili da tajne epohe koja je prethodila potopu budu sačuvane i sakrivene duboko ispod Grada Sunca u Sipari, nedaleko od Vavilona.

Skladišta znanja

U samom Egiptu se dosta govori o podzemnim trezorima sa ogromnim blagom i knjigama koje sadrže nezamislivo znanje i mudrost. Sveštenici Saisa su imali pristup tom znanju i podacima koji sežu unazad sve do drevne Atlantide - 9000 godina pre nego što ju je Platon prvi put pomenuo. Druga tajna skladišta znanja možda nikada neće biti pronadjena, iako se priča da jedno od njih postoji u blizini piramida u Gizi.

Posle velike poplave, preživeli su marljivo tragali za sačuvanim znanjem i veći deo je pronadjen. Upravo je to znanje bilo glavni podstrek čovečanstvu da se posle užasne katastrofe ponovo presabere i počne da napreduje. Usred razorenog sveta, sačuvano znanje je formiralo neraskidivu vezu sa prošlošću i erom nauke, mudrosti i veštine, utkanim u zapise koji su mogli sadržati kompletni tajnu alhemijske umetnosti! Sramotno je što se danas i sam pojam alhemije dočekuje sa podsmehom i sprdnjom, što je rezultat iskrivljenog srednjevekovnog razmišljanja bez ikakve naučne osnove i nastojanja rimske crkve da se nametne kao vrhunski arbitar po svim pitanjima života i smrti. Posebno je žalosno što, ukoliko je ikada postojalo doba sposobno da razume naučne implikacije alhemije, onda je to ovo naše, pogotovo što su bar u teoriji radovi alhemičara poprilično verodostojni.

Danas, na primer, znamo da mnoge supstance poseduju molekularne strukture koje su neverovatno slične. Sve što je potrebno da bi se jedna pretvorila u drugu je preuredivanje njihovih molekula. Da bi se olovo pretvorilo u zlato, na primer, potrebno je premestiti samo jedan molekul. Sasvim jednostavno! Naravno, problem je u veličini ovih molekula i u manipulaciji njima. Šta više, upravo smo svedoci prvih koraka u razvoju mašina sposobnih da manipulišu najsićušnijim česticama. Ovo je zaista savršeno vreme za transmutaciju osnovnih metala u zlato i srebro, jer molekularni inženjering uskoro može postati krajnje rutinski proces.

Eliksir života

Transmutacija metala je bila samo deo alhemijske potrage. Drugi cilj bilo je stvaranje Aqua Vitae - Eliksira Života! Ovde se suočavamo sa najvećom žudnjom čoveka ne samo da produži svoj život, već i da ostane večno mlad. Potraga za ovom tajnom traje stotinama godina! Kroz čitavu istoriju, posebno u srednjem veku, uvek su postojali oni koji su verovali da se Eliksir može pronaći tajanstvenim alhemijskim metodama pročišćavanja supstanci u kombinaciji sa silama Zemlje i planeta. Verovali su da mogu otkriti kako da uspore, ako ne i potpuno zaustave proces starenja.

I ponovo smo zakoračili u oblast moderne medicine gde istraživači u super opremljenim laboratorijma pokušavaju da postignu upravo ono što su pokušavali i alhemičari - da produže ljudski život. Danas znamo mnogo više o procesu starenja, možemo identifikovati i izolovati gene koji utiču na starenje. Odatle je samo jedan korak do trenutka kada ćemo shvatiti kako modifikovati uticaj tih gena i zaustaviti ili usporiti proces. Neki naučnici starenje smatraju malignim virusom, pa iako smo navikli da prosečan životni vek traje do osamdeset i neke godine, ovi teoretičari veruju da nema razloga da svoj život produžimo i deset puta toliko! Činjenica da u tome još nismo uspeli je, kažu oni, rezultat dejstva malignog virusa starenja koji ćemo vremenom uspeti da izolujemo i potpuno eliminišemo.

U drevnim spisima je više nego očigledno progresivno opadanje prosečnog ljudskog veka. U ranim biblijskim danima, na primer, ljudi su živeli 500 ili 600 godina i to nije bilo ništa neuobičajeno. Često se dovodio u pitanje način brojanja godina u tom vremenu, ali treba naglasiti da je definicija godine od 365 dana u biblijskim vremenima bila ne samo poznata već i primenjivana. Ni u jednom trenutku u Bibiliji ili bilo kom drugom drevnom tekstu gde se pominju ovako fantastično dugi životi, nema naznaka da je starost tih ljudi merena na bilo koji drugi način umesto godinom od 365 dana.

Ako je tačno da su ljudi nekada zaista živeli neverovatno dugo, kako im je onda to polazilo za rukom? Zbog čega je ta fascinantna dugovečnost naglo počela da se smanjuje do životnog veka slične dužine kakv je ovaj naš? Šta se to dogodilo što je ljudima ukralo dugovečnost? U tom smislu, zbog čega su alhemičari u svojoj "božanskoj veštini" tragali za tajnom dugovečnosti koja se može postići pomoću misteriozne formule?

Drevni su medju nama

Implikacije su zaista zaprepašćujuće. Nekada smo živeli pola milenijuma, a danas manje od jednog veka. Kao da nas je u jednom trenutku prošlosti zahvatila razorna epidemija virusa starenja koja i danas, uprkos tehnološkom razvoju, još uvek ne posustaje. Možda je Eliksir Života bio tajna formula koja je usporavala efekte destruktivnog virusa gena, formula koja je zaboravljena i izgubljena. Ili je, možda, prenošena kroz vekove pouzdanim inicijantima, koji su je čuvali kao najdragoceniju tajnu. Činjenica je da neke tajne nikada nisu bile namenjene širokim narodnim masama, već samo odabranima koji su bili dostojni da ih saznaju.

Legende koje govore o Eliksiru Života, pominju da i danas, medu nama žive ljudi koji su rodjeni pre više hiljada godina. To su večno mladi ljudi koji se sele s jednog mesta na drugo, nigde se ne zadržavajući, nigde ne puštajući korenje. Te lutalice slede svoj tajni plan i zakulisanim igrama utiču na vlade i na raspoloženje običnih ljudi. Kada obave svoju misiju na jednom mestu, odlaze na sledeće. Sa aspekta vremena današnjeg, te legende su upravo to - zabavne, romantične izmišljotine bez ikakvog uporišta u modernoj nauci. A opet je alhemija u prošlosti smatrana naukom nad naukama.

U srednjem veku je više alhemičara postalo čuveno zbog svoje veštine. Postoje podaci o priličnom broju praktičara ove drevne nauke koji su postigli velike uspehe. Britanski alhemičar iz 13. veka po imenu Rejmond Lali, zbog svoje veštine je stekao takvu reputaciju da mu je kralj Edvard III dodelio specijalne povlastice. U knjizi Izazov i romansa alhemije, autor S.Dž.S. Tompson objašnjava da "čim je Lali stigao u London, obezbedjen mu je poseban smeštaj u Taueru - kao počasnom gostu a ne kao zatvoreniku - i tamo je pravio zlato".

U Konstantinusovim zapisima iz 1515. stoji da je on zaista video "zlatnike iskovane od metala koji se tada u Engleskoj zvao Plemstvo Engleske ili Ruža Plemstva". Postoje i nagoveštaji da Eliksir Života nije neotkrivena himera kako se to misli. U stvari, izvodi iz srednjevekovnih rukopisa jasno pominju da je "nemoguća nauka" bila mnogo više od zanosa, želja i maštanja. Istoričar Alberuni nam, komentarišući priče o hindu alhemiji, daje sledeći opis: "Oni (hindusi) imaju nauku sličnu alhemiji, koju zovu rasajana. Ta je veština ograničena na odredjene medicinske operacije, lekove i još neka medicinska sredstva. Primenom njenih principa vraća se zdravlje onima koji su smrtno bolesni, a starima se vraća mladost". Tompson opisuje i zanimljivu legendu o kineskom alhemičaru Vei-po-Jongu, autoru traktata o preparatu po imenu pilule besmrtnosti, u kome objašnjava da je posle dugogodišnjeg proučavanja uspeo da napravi savršeno efikasan preparat.

Autentičnost nekih od ovih opskurnih rukopisa neumitno podleže sumnji, ali ipak preostaje i znatan broj veoma uverljivih radova alhemičara koji su tvrdili da su otkrili Eliksir Života. Takodje postoje i rukopisi koji detaljno, korak po korak objašnjavaju čitav alhemijski proces, ali su oni nažalost natopljeni nejasnom prozom punom mističnih simbola koja ih čini potpuno nerazumljivim. Oni koji u sticanju znanja stignu do ovih nivoa, sasvim razumljivo osećaju kako ih bukvalno samo korak deli od spoznaje natprirodnog i da otkrivanje ovakvog znanja drugim ljudima nepripremljenim da se sa njim nose, predstavlja skrnavljenje onoga što božanske istine i nauke predstavljaju.

Poznavanje drevnih alhemijskih tajni se danas najbolje može objasniti frazom da oni koji govore ne znaju, a oni koji znaju ne govore. Zbog tog vela tajanstvenosti su i argumenti za i protiv osudjeni da se oslanjanju na posredne dokaze, iako svi osećamo da bi uskoro i zvanična nauka mogla da se prikloni ovoj "himeri" i postavi alhemiju na mesto koje joj pripada, na mesto priznatog naučnog procesa.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Da li je Rajski Vrt zaista postojao?



Svako ko iole nešto zna o biblijskom stvaranju sveta, svestan je idiličnog okvira u koji su smešteni prvi muškarac i prva žena. Sudeći po opisu, Rajski Vrt je bio predivno mesto, ispunjeno lepotom i bujnom vegetacijom. A da li je ikada postojao?

Oko ovog se pitanja već vekovima glože naučnici, eksperti za Bibliju, arheolozi i laici. Ako je Rajski Vrt ikada postojao, pronalaženje njegove originalne lokacije ne bi bio nimalo jednostavan poduhvat. Prema Bibliji, iz Vrta je isticala reka koja se zatim granala u četiri druge reke. Imena te četiri reke bila su: Pišon, Gihon, Tigar i Eufrat. Identifikovanje prve dve reke predstavlja najveći problem u otkrivanju lokacije Rajskog Vrta. Neki veruju da bi Pišon mogao biti Nil. Naravno, teorija ima toliko, da ih je nemoguće čak i pobrojati sve.

Mnoga su mesta razmatrana kao potencijalne lokacije Rajskog Vrta. Teritorije Egipta, Irana, Iraka, Saudijske Arabije i Izraela se, izmedju ostalih i zavisno od aktuelne teorije, smatraju mestima na kojima je prvobitno stvoren Rajski Vrt. Neki veruju da se nalazio u Turskoj, s obzirom da Tigar i Eufrat izviru upravo u toj zemlji. Drugi, da je pravo mesto Saudijska Arabija, jer je povezuju sa biblijskom zemljom Havilah. Ima i onih koji veruju da se Rajski Vrt nalazi potopljen vodama Persijskog zaliva, kao i onih koji su čvrsto ubedjeni da je Vrt zapravo izgubljeni kontinent Atlantida. Naravno, tu su i ljudi koji smatraju da Rajski Vrt nikada nije bio zemaljskog porekla, već da je u pitanju samo alegorija koja se odnosi na nebeski Raj. Reč raj - eden, vuče poreklo od sumerske reči koja je označavala ravnicu. Prema jevrejskoj svetoj knjizi Talmudu, Raj-Eden se odnosi na teritoriju na kojoj se Vrt nalazio, a ne na sam Vrt.

Krajem 90tih godina prošlog veka, arheolog David Rol je tvrdio da je pronašao Rajski Vrt na 16. kilometru od iranskog grada Tabriza, u dolini okruženoj planinskim lancem. Gihon i Pišon je identifikovao kao reke Arakses i Uizun. Takodje je tvrdio da je pronašao i gde su se nalazile biblijske zemlje Nod i Kuš.

Da li je ovo zaista mesto na kome se, u svoj svojoj divoti širio Rajski Vrt? Da li je zaista postojao u nekom tako dalekom vremenu? Ne znamo. Jedna stvar je ipak sigurna - duboko utkana u kolektivnu svest čovečanstva još uvek pulsira užasno jaka žudnja za povratkom na to idilično mesto postojanja, onakvo kakvo je bilo pre nego što su Adam i Eva osudjeni na progonstvo. Rajski Vrt je večna metafora naše žudnje za takvim životom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Teranski cunami - dan kada je mediteranski svet umro



Samo jedna vulkanska eksplozija bila je dovoljna da izbavi Jevreje iz ropstva, razori Egipat, stvori Atlantidu i potpuno uništi minojsku civilizaciju. Cunami iz 2004. godine desetkovao je naselja duž obala Indijskog okeana. Slike užasa duboko su urezane u umove ljudi koji su na sopstvenoj koži osetili sav bes prirode i sopstvenu nemoć. To je jedna od prirodnih katastrofa kojih se čovečanstvo posebno užasava, jer ih je nemoguće predvideti i kontrolisati štetu. Poslednji cunami je bio ne samo četiri puta jači, već je doneo više nesreće, razaranja i smrti nego serija cunamija koja je usledila posle erupcije vulkana Krakatoa 1883. A sve se to ne dogadja prvi put.

Tragovi vulkanske erupcije na egejskom ostrvu Tera (današnji Santorini) iz 1628. p.n.e, mogu se pratiti po čitavom svetu - od arktičke ledene kore, do godova drevnog, metuzalemski starog drveća u Severnoj Americi. Pepeo sa Tere pronadjen je širom Grčke, Turske, Palestine i Egipta. Eksplozija je bila toliko snažna da je potpuno razorila čitavo ostrvo i generisala cunami monstruoznih razmera. Drevni mitovi istočnog Mediterana ukazuju na sveopšti užas i posledice ove katastrofe.

Različiti grčki mitovi o plimnim talasima ukazuju upravo na ovaj dogadjaj. Hipolita, sina Tezeja - heroja koji je ubio Minotaura, usmrtio je ogromni talas sa glavom bika koji se, pomamno ričući, iznenada uzdigao iz mora. Ogigijanski potop je razoran baš kao i onaj u priči o Noju, a mit o Deukalionovom potopu je delimično preuzet iz sumerske legende, iako se u njemu pominju grčke lokacije ali i stravična oluja i zemljotresi. Eksplozija Tere je značajno ubrzala porast geoloških aktivnosti u Egeju i ozbiljno narušila meteorološke obrasce u toj oblasti. Grčki mit koji sažima magnitudu katastrofe, bio je inspirisan sumerskim mitom o borbi boga Marduka protiv morskog čudovišta Tiamata. Medjutim, detalji u grčkom mitu su toliko zastrašujući, da odgovaraju ogromnim promenama koje prate rodjenje sveta.

Priča govori o tome kako su Majka Zemlja i Tartarus stvorili nejveće čudovište ikada rodjeno. Njegovo ime - Tifon, znači "ošamućujući dim". Sa Tifonovih ramena se 100 zmijskih glava sa vatrenim jezicima i plamenim očima, prostire 100 liga u svakom pravcu. Plamene munje izleću iz Tifonovih očiju, užarene stene iz njegovih usta a glava mu se uzdiže tako visoko, da doseže do samih zvezda. Zapravo, vrh teranske eksplozije je lako mogao da ode preko 100 km u vis. I baš kao što su široka krila čudovišta zatamnila Sunce, smrtonosni oblak pepela je verovatno zaklanjao ogroman prostor. Vulkanske munje su prikazane u mitu gde Zevs napada Tifona gromom. Vatra eksplodira iznad okeana, voda počinje da ključa, a ogromni talasi se uzdižu i plave sve obale. Čudovište juri u vis, sve do Olimpa. Čak i Had podrhtava od neopisivih potresa tla! Iako užasnut, Zevs konačno pobedjuje Tifona i baca ga u Tartarus ispod vulkana Etna. Plameni dah čudovišta i danas se rasprskava kroz planinu ispod koje je zatočen.

Mit o Tifonu živopisno opisuje prirodu zveri; slična hebrejska legenda o Jahveovoj borbi protiv zmijolikog morskog čudovišta Levijatana vodi nas ka kraju koji nagoveštava pustošenje. Pleme Levi, glavni protagonisti Jahveovog kulta, lingvistički je povezano sa imenom Levijatan. Ironično što je ovaj ogromni monstrum iz dubina u jednom trenutku bio isto što i Jahve. U Egzodusu (Knjiga Izlaska), kada Jahve (Bog / Jehova) šalje vatrene zmije da pobiju ljude, on takodje šalje Mojsiju bronzanu zmiju koja će ga štititi upravo od vatrenih zmija! Mojsije i njegov narod postaju svedoči pustošenja Egipta, a Jahveova osveta Egipćanima je trenutak koji ih oslobadja egipatskog ugnjetavanja i ropstva. Oblak koji zatamnjuje nebo nad Egiptom, prašina, pepeo, vatra, grad i kuga, pripisani su manifestaciji Jahveovog besa.

U Spilbergovom filmu Indijana Džons i Kovčeg zaveta, iz otvorenog Kovčega koji je za Mojsija veza sa Jahveovom moći, oslobadjaju se ogroman crni oblak, strašna oluja i demoni koji spaljuju svoje žrtve, a sve se dogadja na vulkanskom ostrvu u Grčkoj! Sasvim je izvesno da je eksplozja na Teri zapravo izvor priče o pustošenju Egipta i izlasku Jevreja iz ropstva. U egipatskom papirusu, za koji većina naučnika veruje da potiče iz perioda oko 1600. g.p.n.e, baš iz vremena neposredno nakon erupcije, postoji opis katastrofe zapanjujuće sličan onom iz Biblije. U oba slučaja pominju se konfuzija, buka, mrak i dani bez svetla, krv, vatra, uništeni usevi, kuga i ogroman broj mrtvih.

Svi ovi efekti su posledice masivne vulkanske eksplozije. I dok se u Egzodusu opisuje pljačka Jevreja uz odavanje počasti i zahvalnosti Jahveu, na papirusu piše da su "kraljeva skladišta vlasništvo svih ljudi" i oplakuju se uništeni gradovi baš kako se to dogodilo i posle cunamija iz 2004. Papirus opisuje i štetu nastalu od potopa. Teranski cunami je mogao biti inspiracija i za poplavu opisanu u Egzodusu u kojoj se more povlači da bi deci Izraela omogućilo bekstvo, da bi se kasnije svom silom obrušilo na bespomoćnu egipatsku vojsku koja ih je progonila. Cunami je imao dovoljno snage da stigne do delte Nila i mora trske (na engleskom sea of reeds), verovatno pogrešno zapisanog kao Crveno more (na engleskom: Red Sea).

Kako su stubovi teranske eksplozije verovatno išli preko 100 km u visinu, mogli su se lako videti i iz delte Nila kao stubovi dima danju, a stubovi vatre noću - onako kako su opisani u Egzodusu (knjiga Izlaska). Biblija potom opisuje četrdesetogodišnje lutanje Jevreja pustinjom, pre nego što je uništen Jerihon. Datiranje ugljenikom 14 smestilo je postojanje ovog grada u 1580. g.p.n.e, oko 40 godina posle erupcije. Izgleda da su Jevreji izvukli korist iz slabosti Jerihona, jer arheološki nalazi ukazuju da je pre napada grad pretrpeo snažan zemljotres. Zahvalnost je ponovo usmerene ka Jahveu, ovoga puta zbog toga što je pomogao Jevrejima da zvukom truba sruše zidove Jerihona.

Isto tako, izgleda da su Hiksi (Kanaanci) koji su ušli u Egipat neposredno pre erupcije, iskoristili svoju prednost nad Egipćanima u trenucima užasne katastrofe, jer papirus govori o invaziji stranaca. Papirus sa žaljenjem napominje i da "Keftiu više ne dolaze". Keftiu su bili Minojci sa Krita, gde je eskplozija pričinila neopisivu štetu. Arheološki dokazi pokazuju da su severne i istočne obale ovog ostrva potpuno uništene kada je cunami stigao, a usevi zatrovani vulkanskim pepelom. Zidna slika u ruševinama Akrotire na jednoj strani Tere, otkriva da je napredni i prosperitetni grad koji je potpuno uništen u eksploziji, bio bogata i strateški važna minojska luka. Egipćani su trgovali sa Minojcima čija je imperija vladala istočnim Mediteranom.

U mitu o Tifonu, bogovi su na početku pobegli u Egipat. To možda nagoveštava da su ljudi pobegli iz oblasti pogodjenih erupcijom vulkana, te su bili u stanju da opišu razmere katastrofe i izraze svoju zahvalnost Egipćanima - proces koji bi veoma lako iz Egipta lansirao priču o Atlantidi, u kojoj je identifikovana sama Tera. Ima još zanimljivih veza. Egipatsko ime za Minojce - Keftiu, znači stub; Atlas, kralj Atlantide, postao je potporni stub koji drži nebesa, a Minojci su imali kult stuba. U legendi o Atlantidi, bikovi su žrtvovani na vrhu potpornog stuba; na isti način su i Minojci žrtvovali bikove na vrhu svetih skloništa visoko na planinskim vrhovima koje su smatrali stubovima koji povezuju Zemlju i nebo.

Atlantidjani su imali kult bika, a bikove su lovili bez oružja; u minojskoj umetnosti se veoma retko prikazuje oružje a takodje (vezano za njihovu religiju zasnovanu na odnosu priroda / Boginja Majka) su i Minojci imali kult bika na šta ukazuje i kasniji mit o Minotauru, a i priredjivali su ritualne igre sa svetim bikovima. Baš kao i Atlantida, Tera je bila ostrvo unutar ostrva i kada je ono razoreno, unutrašnje ostrvo je nestalo pod morskim talasima. Poput Atlantidjana, Minojci su imali visoko razvijenu civilizaciju koja se bukvalno srozala na nivo varvarizma. Izmedju erupcije i konačne smrti, Minojci su uništili slike svojih bogova, pa čak počeli da jedu i sopstvenu decu; vulkanska erupcija i cunami su ih potpuno slomili.

Iako je Platon tvrdio da je Atlantida postojala 9000 godina pre njegovog vremena, može biti da je došlo do nesporazuma u vezi sa egipatskim brojevima, jer se erupcija dogodila 900 godina pre nego što su egipatski sveštenici preneli Grcima priču o Atlantidi (neki su naglašavali da je egipatski sistem brojeva bio simbolički a ne decimalni, pa ni dva broja nisu bila slična). Sveštenici su opisali i rat izmedju Grka i Atlantidjana. Naoružani vojnici mikenskih Grka naslikani su na teranskim freskama iz vremena pre katastrofe. Zahvaljujući njihovoj relatvno maloj udaljenosti od vulkana i gubitku najveće luke, ostrvljani Minojci su bili izuztno oslabljeni i u daleko gorem položaju od kopnenih Mikenjana, koji su iskoristili idealnu priliku da definitivno ugase plamen dogorele minojske sveće.

Mit je nepromenljiva kombinacija sećanja, alegorija i više od jedne legende, tako da retko pruža konzistentnu istorijsku sliku. Medjutim, te priče koje se mogu povezati sa teranskom erupcijom zaista pokazuju magnitudu i uticaj jednog takvog dogadjaja, objedinjene snagom poetske retorike. Takodje pokazuju kakva su se erupcija i cunami dogodili na početku psihološkog plimskog preokreta. Ratnik i bogovi oluje su ili nadvladali ili preuzeli vlast nad više cikličnim, ženskim Univerzumom. Atlas i Tifon su bili Titani iz ere Boginje Majke, iz koje su se potom pojavili Zevs i Jahve kao izuzetno moćne muške sile. Eksplozija je promovisala Zevsa kao pobednika nad starim silama, a Jahvea kao otelovljenje vrhunske moći. Za Grke je to bila katastrofa sa kojom se trebalo izboriti i prevladati je, dok je za Jevreje to bio dragoceni dar slobode. Erupcija je i Hiksima pružila idealnu šansu da izvrše invaziju na Egipat, te je verovatno bila katalizator kraja egipatskog Srednjeg kraljevstva, baš kao i propasti minojske civilizacije.

Vulkanska erupcija na Teri je prouzrokovala užasna razaranja, gubitak ogromnog broja života i efekte koji će se širom sveta osećati decenijama nakon katastrofe. Čak i u našem, modernom svetu, uz svu medjunarodnu saradnju i pomoć, obnavljanje područja opustošenih cunamijem 2004. će trajati godinama. Zato nije nimalo čudno što je iz temelja uzdrmani drevni mediteranski svet, posle katastrofe iznenada zauzeo dramatično novi kurs.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ren le Šato - nova teorija



Baš kad pomislimo da nam je poznata baš svaka teorija koja se bavi misterijom Ren-le-Šatoa i opata Sonijea, pojavi se neka sasvim nova i krajnje intrigantna. Bar je takva priča ispričana u najnovijoj knjizi Patris Čaplin, koja čitaocima nudi radikalno novi pristup staroj misteriji i otkriva nepoznate veze sa tajnim društvom španskih kabalista.

Žirona je gradić daleko na severoistoku Španije, baš iza granice sa Francuskom. Te 1955. godine, jedna petnaestogodišnja engleska devojčica na pragu zrelosti je tek otkrila ovaj grad i zaljubila se - i u grad i u Hozea Taresa, mladića koji je u njemu živeo. Patris Čaplin je tu priču objavila u svojoj autobiografskoj knjizi Olbani Park iz 1986. Godinu dana kasnije je objavila Drugi grad, knjigu koja pokriva njen život u Holivudu, udaju za sina Čarlija Čaplina i napuštanje Hozea Taresa. Hoze je u njenim knjigama tajnovita osoba, a Žirona mesto tajni. Na prvoj stranici Olbani Parka, Patris piše o Žironi: "Tu je očigledna specifična atmosfera koju konstantnom čini prisustvo prošlosti, netaknute prohujalim vremenom...Na odredjenim tačkama širom planete energija izbija i stvara pulseve i polja, pa se na takvim mestima dešavaju neobične i mistične stvari."

U najnovijoj knjizi, Grad tajni, Patris Čaplin otkriva neke od ovih neobičnih i mističnih stvari.

Ritual

Kada je sa 15 godina prvi put posetila Žironu Patris je srela Žana Koktoa, a ovaj ju je smesta ubacio u svoj film čije je snimanje upravo bilo u toku. Malo kasnije, vireći u dvorište obližnje kuće nedaleko od mesta snimanja, primetila je kako grupa ljudi - medju kojima je bio i Kokto - izvodi nekakav ritual sa pevanjem. Upoznala je i stariju damu, Francuskinju koja je ponekad živela u toj kući. Pored kule sazidane kraj kuće, Patris je pronašla vatrom oštećeni sveštenički prsten sa inicijalima BS. Ime koje je Kokto pomenuo bilo je Berenžer Sonije; ona ga je upitala ko je to bio i dobila sledeći odgovor:"Sveštenik iz Francuske".

Sve se to dogadjalo pedesetih godina prošlog veka, mnogo pre pojave knjige Sveta krv, sveti Gral (1982.), čak i pre Zlata Rena Žerara de Seda iz 1967, knjige kojom počinje čitava industrija misterija Ren-le-Šatoa. Čini se da su se u Žironi preplitale dve misterije: jedna je vezana za danas dobro poznato ime francuskog opata Berenžera Sonijea; druga je daleko dublja i mračnija - ritual, ceremonija, malo društvo ljudi koji čuvaju tajnu, Hoze koji je nekako povezan sa njima i Patris Čaplin koja je neprestano na ivici otkrića.

U jednom trenutku, vireći u dvorište kuće gde se odvijao ritual, Patris je medju učesnicima videla Hozea. Posrtao je. Pao je. U glavi mu je zvonilo na uzbunu. "Nije trebalo da radim to", rekao je kasnije. "Moraš biti veoma siguran u sebe na odredjenom nivou, da bi uopšte prisustvovao tako moćnom ritualu." Patris ga je pitala o ritualu. "Ljudi postanu suviše pohlepni", rekao je. "Žele da odu suviše daleko i da steknu moć. Moć kakvu ne bi trabalo da imaju."

Lagano, kako knjiga prati godine koje prolaze, otkrivamo ono skriveno i vezu Žirone sa opatom Sonijeom.

Tajna ceremonija

Dok je Kolumbo plovio nepreglednim okeanom te 1492. godine, kralj Ferdinand i kraljica Izabela su proterali Jevreje iz Španije. Sedamdesetih godina prošlog veka, Hoze je počeo da kopa ispod ulica stare Žirone u blizini kuće stare Francuskinje i otkrio davno zatrpane zgrade, dvorišta i srednjovekovnu školu: bio je to drevni Jevrejski kvart. Žirona je mesto u kome je rodjena kabala, a Hoze je otkrio ješivu iz 13. veka - školu u kojoj se proučavala Tora - u kojoj je podučavao famozni rabin Nahmanid, jedan od osnivača kabale, rodjen u Žironi.

Mojsije de Leon je napisao čuvenu knjigu Sefer ha Zohar (Knjiga Sjaja) baš u okolini Žirone, oko 1280. godine. Na mestu svoga otkrića, Hoze je otvorio restoran, a Davidova zvezda je dobila počasno mesto u dvorištu. Konačno je otvorio svoj Kabalistički centar, nazvan po Isaku Slepom, još jednom čuvenom rabinu iz 13. veka koji je u Žironi podučavao kabalu. Ako na Internetu potražite šta se sve krije iza reči Žirona i kabala, na vrhu liste će se pojaviti ime Hozea Taresa "restoratera i poete". Sve do tada, većina srtanovnika Žirone je gotovo potpuno zaboravila nekadašnje jevrejsko nasledje grada - ali ne i mala grupa novih kabalista. Ceremonija i ritual koje su Hoze i nekolicina drugih ljudi sačuvali i izvodili godinama definitivo su kabalistički i veoma, veoma, vema moćni.

Hoze to ovako objašnjava: "Srednjovekovna kabala je komplikovani sistem gde se priroda Boga i njegov način stvaranja objašnjavaju kroz koncept 10 Sefirota - emanacija koje posreduju izmedju Boga i sveta. Ovladavanje ovim sistemom omogućava mistiku da stvori moćni način molitve kojom pomaže Bogu da se ponovo ujedini sa svojom prognanom nevestom, ženskim principom, Šehinom, da poprave unverzum i donesu nam mesijansko doba... To je ono što su kabalisti postigli. Pomogli su Bogu da zakrpi ovaj grešni svet." A to se, po njegovim rečima, dogodilo upravo u Žironi: "Ovaj je grad bio svedok izuzetnih dogadjanja koji su van svih ljudskih očekivanja".

I ne samo u prošlosti. Patris je stigla u Žironu 1976. baš dok je više od 100 ljudi posmatralo ukazanje Magdalene, La Dama de la Copa (Dama od pehara), na brdu blizu vrta stare Francuskinje - i to baš istovremeno dok je u kući izvodjen kabalistički ritual. Tih sedamdesetih godina, Patris je napisala seriju tekstova za list Jevrejska Hronika, ne bi li u javnosti naglasila Hozeovo otkriće i sakupila novac za dalja iskopavanja i Kabalistički centar. U jednom od tih tekstova, ona citira Hozea: "Ovde je oduvek bila neka sila, neki magnetizam. Mislim da puls magnetizma dopire iz ovog dvorišta sa Davidovom zvezdom, gde je kabala ostavila svoj besmrtni otisak. Njena veličanstvena atmosfera je kabalističko zaveštanje, baš kao što je to i realan doprinos kabale razvoju ljudske misli."

Treba posebno naglasiti da ne postoje apsolutno nikakave veze izmedju Kabalističkog centra koji je uspostavio Hoze u Žironi i Kabalističkih centara sa crvenim tepihom koji okupljaju slavne ličnosti kakva je Madona, na primer, niti sa bilo kojom drugom kabalističkom organizacijom. "Mnogo je ljudi tokom proteklih godina stiglo u Žironu sa namerom da preuzmu Kabalistički centar", piše Patris Čaplin, "ali nisu uspeli. Sada je to postalo veoma sigurno mesto. To je danas muzej i mesto izučavanja kabale. Često se pozivaju ljudi iz Izarela i Njujorka. To je mirno mesto za izučavanje, koje je danas u vlasništvu grada Žirone."

Pošto je sam postavio temelje Kabalističkog centra, Hoze više ne učestvuje u tome. Tokom 50tih i 60tih godina 20. veka, Hoze Tares je bio vatreni katalonski nacionalista, zaokupljen željom da sačuva kulturu Katalonije od centralističke kontrole generala Franka koji je pljačkao i uništavao taj region. Neki stari španski profesor humanističkih nauka je jednom rekao Patris da bez Hozea katalonska tradicija danas više ne bi bila živa. "Ljudi ga doživljavaju kao neverovatno lukavog, svesni da je samo zahvaljujući njemu sačuvana tradicija ove provincije. On je veoma ozbiljna ličnost u svesti Katalonaca."

Francuska veza

Ali kakava je veza izmedju Žirone i kabale i opata Sonijea, tajnovite ličnosti sveštenika Ren-le-Šatoa? Deo konvencionalnog mita o Sonijeu jeste da je proveo puno vremena van Ren-le-Šatoa, iako niko izgleda nema pojma gde je sveštenik bio. Odgovor je sada pronadjen: Sonije je u redovnim intervalima išao vozom od Kiza, grada najbližeg Ren-le-Šatou, kroz Kijan do Perpinjana, a zatim od Perpinjana preko granice do Žirone. Odsedao je uvek u kući stare Francuskinje gde je Patris prvi put srela Žana Koktoa i gde je videla kabalistički ritual. A upravo u toj kući je, sredinom pedesetih godina, Patris upoznala i staru Francuskinju, damu po imenu Marija Torde, kod koje je decenijama ranije dolazio opat Sonije.

Izgleda da je Sonije upućen u tajne kabale još u seminaru u Narboni, gradu koji je posle Žirone bio drugi veliki srednjovekovni centar kabale. "Ono što je naučio i otkrio, davao je zainteresovanoj strani parče po parče", piše Patris Čaplin. Sonijea su proganjali Rozenkrojceri, iza kojih su se skrivali Habzburzi. Prodaja dokumenata i oproštajnica (često citirani ne-previše-misteriozni uzrok sveštenikovog iznenadnog bogatstva) bilo je samo pokriće - dobro objašnjenje za novac koji je primao ali ne i izvor novca. Sa drugim članovima, Sonije je učestvovao u kabalističkim ritualima u Žironi.

Hoze je ispričao Patris da su pre manje od sto godina ovamo došli pojedinci upućeni u misterije i obnovili rituale - verovatno zarad sopstvene grandioznosti. Ispostavilo se da su to bili članovi Kabalističkog reda crvenog krsta, koji su osnovali Žozefan Peladan i markiz Stanislas de Geta 1888, zasnovanog mahom na učenjima Elifasa Levija - čoveka koji je izuzetno mnogo pisao o kabalističkoj školi iz Žirone. U svojoj kući u Žironi, Marija Torde je organizovala "sofisticirane večeri za posetioce iz Pariza, intelektualce, umetnike, muzičare, operske pevače, aristokratiju". Medju posetiocima ove kuće, tvrdi Patris, bili su i kompozitor Debisi i operska pevačica, lepotica i ezoterist Ema Kalve.

Ali ova priča seže u prošlost daleko iza Sonijeovog vremena. Vek ranije, sveštenik iz Ren-le-Šatoa, opat Antoan Bižu, pobegao je pred užasima francuske revolucije i došao u Žironu. Sa sobom je doneo i izvesne stvari, ispričao je Hoze Patris. "Neki dokumenti i ritualni predmeti su vekovima šetali izmedju Žirone i Ren-le-Šatoa, zavisno od toga sa koje strane granice bi udarili rat ili kuga". A evo i suštine priče: "Uvek je postojala grupa naprednih sveštenika, rabina, doktora, mistika u privatnim udruženjima ovde i tamo, koji su vodili računa o tajni. Ta mala porodica istomišljenika je tajnu kabale sačuvala kroz vekove." Patris je pitala Hozea da li je poželeo da se uključi u to. "Nikada svojevoljno", odlučno je odgovorio, ali nije imao izbora. "Odgovornost o čuvanju izvorne tajne je pala na njegovu porodicu - preneli su im je kanonici katedrale 1851. godine". Hozeova majka je želela da joj sin prodje obuku za mistika i da ode u seminar. Ali ne u onaj uobičajeni, već tamo gde će dobiti instrukcije od majstora koji nije bio običan sveštenik. Hoze je odbio, ali nije uspeo da potpuno izbegne svoje obaveze prema udruženju i čuvanju tajne.

Sredinom 50tih godina, jedan od onih koji su živeli u istom hotelu i pripadali istoj grupi prijatelja oko Patris i Hozea, bio je mladić po imenu Umberto Eko. Eko nikada nije bio član tajnog društva, tvrdi Patris, ali su delovi njegove knjige Fukoovo klatno izgleda zasnovani na onome što su mu ispričali Hoze i drugi prijatelji.

Patris se ponovo vratila u Žironu da za potrebe svoje knjige intervjuiše Hozea i ljude koje je poznavala više od pola života. Članovi društva su ostarili, neki su i umrli. Hoze je bio čovek sedamdesetih godina, koji se tek oporavljao od infarkta. Silno je želeo da ispriča svoju priču, pre nego se ona zauvek izgubi u hodnicima vremena. U Gradu tajni su objavljene fotografje i pisma opata Sonijea Mariji Torde. U jednom od pisama on piše: "Dobro vodi računa o sebi. Zamišljam te kako sediš u vrtu i sipaš čašu vina odevena u svoju parisku svilu". U drugom pismu kaže: "Dolazim u sredu kasno, pa te molim da me sačekaš". Da li su ovo dvoje bili ljubavnici? Patris smatra da je to vrlo verovatno.

U pismima drugim ljudima Marija ga pominje kao Berenžera a ne kao opata Sonijea. "Volim ovo mesto. Tu se osećam tako živom i tako srećnom", napisala je Marija prijatelju 1897. "On je stigao u sredu i ostali smo u vrtu još dugo nakon što je pao mrak. Uvek ga oduševi zvuk zvona u ovom gradu zvona koji on smatra slavnim. To ga dovodi van sebe. Tako je ljubazan i mio da se i ja osećam transformisanom kada je ovde, baš kako i treba da bude. Ne znam šta će se dogoditi i bar jednom me za to nije briga. Puno se smejemo, što tebi verovatno zvuči krajnje neprimereno, ali tako je to uvek kada smo zajedno, a onda on uvek mora da ode o, tako iznenada, a ja uvek osetim tu užasnu samoću. Uvek." Bili oni ljubavnici ili ne, tek Marija je očigledno zaljubljena u opata Berenžera Sonijea i njena pisma bacaju potpuno novo svetlo na ovu tajanstvenu ličnost.

Brat Hozeovog dede bio je Sonijeov prijatelj. Prema Hozeu, Sonije je proveo puno vremena putujući vozom izmedju Ren-le-Šatoa i Žirone i nervozno čekajući na stanici u Perpinjanu. "Nikad nije znao hoće li ga neko videti i prepoznati, a vozovi su stalno kasnili. Neprestano je odlagao svoj povratak na službu nedeljom. Jednom je morao da iznajmi kočiju i konje da bi se vratio na vreme sa granice. To mi je ispričao deda ujak. Kasnije je iznajmljivao kola sa vozačem." A ponekad nije ni dolazio u crkvu nedeljom. Postoji Sonijeovo pismo njegovoj sluškinji u Ren-le-Šatou Mari Denarno, koje je poslao po svom bratu Alfredu, takodje svešteniku i takodje članu kabalističkih misterija: "Juče je Žilijen otkrio nešto što može biti zaista izuzetno, ukoliko je to ono što mislim da jeste, tako da ću morati da ovde ostanem i neću moći da se vratim u nedelju. Možeš li poslati drugo pismo smesta u Karkasonu?" Lako je pretpostaviti da u pismu traži da ga drugi sveštenik zameni i obavi nedeljnu službu u Ren-le-Šatou.

Dve kule

Patris Čaplin je prvi put posetila Ren-le-Šato 1968. i u crkvi doživela zastrašujuću viziju. Vratila se ponovo 20 godina kasnije, a crkva joj se učinila veoma neprijatnim mestom, "sa čoporom predanih tragalaca za tajnom i mnoštvom fotoaparata i kamera, da je bilo nemoguće videti i osetiti makar i jedan sveti trenutak". Napolju je bilo drugačije. "Pogled sa Tur Magdale, baš preko puta Pirineja, ulivao je strahopoštovanje. Niko nije znao svrhu ove kule niti zašto je tu gde jeste. Sagradjena je u neo-gotskom stilu 1903. Ali ono što mi je odmah zapalo za oko i što me je svom silinom pogodilo, jeste njena sličnost sa Tore Magdala, kulom u Francuskinjinom vrtu u Žironi."

Kuća i kula u Žironi su sada srušene, ali u Patrisinoj knjizi su odštampane stare fotografije. Iako kule u Ren-le-Šatou i Žironi nisu identičnog izgleda, njihove dimenzije jesu. Sonijeovo pismo Mariji iz 1901. godine sadrži grubu skicu kule i pitanje: "Možeš li pitati za tačne mere temelja i kako su došli baš do takve gradjevine? Moraćeš da pitaš arhitektu ili, još bolje, zamoli Dalmasa da ode. On mora nabaviti kopiju plana kule". U jednom od pisama Marija Torde pominje parče papira "prekriveno znacima i rečima koje otkrivaju poruku: Ja poznajem Sion", a zatim nastavlja da je "Berenžer zaista govorio o Severu i Jugu objašnjavajući kako moraju biti ujedinjeni - pretpostavljam da moraju biti ujedinjeni i u meni, takodje".

Spiritualno značenje ovih reči je možda skriveno, ali u fizičkom svetu - zaključuje Patris Čaplin - Sonije je ujedinio sever i jug 1903. godine, izgradivši Tur Magdala u Ren-le-Šatou kopiranjem Tore Magdala iz Marijinog vrta u Žironi. "Sonije je morao da se dočepa kopije mera ne bi li naterao inženjere da ujedine mere i pravce onako, kako je on to zahtevao. Svi oni tvrde da je on došao u grad upravo da bi to uradio, da kopira kulu. To nije bilo kopiranje zarad dekorativnog izgleda, to je uspostavljanje onoga što su u društvu nazivali Zlatni Presek ili magnetska staza", tvrdi Patris Čaplin.

Jedan današnji kabalista objašnjava Patris sledeće: "Sonijeov zadatak je bio da pripremi teren za pojavu nemanifestovanog mesije - jednog od kabalističkih viših bića. Kao što je poznato, mi nismo pripremljeni za tako nešto, osim ukoliko ljudi ne obave pripreme i pozovu ga da dodje. Ono što je Sonije trebalo da uradi jeste da osmisli plan za ljude koji će slediti kada on predje u svet duhova. Tajne je sakrio u simbolizmu. Tako je čitav dijalog njegove crkve i kule bio samo simbol skrivanja tajne." Dve kule su prikazane na jednom od mesta krsta u crkvi u Ren-le-Šatou. Ono što je značajno, rečeno je Patris, jeste ono što se nalazi izmedju dve kule, u sredini, a to je portal. To je ono šo treba pronaći i oko čega se sve vrti. Ako se povuče linija izmedju dve kule, otprilike na pola puta se nalazi planina Kanižu, mesto neverovatne energije. "Treba ujediniti sever sa jugom", Hoze je ispičao Patris. "Kada se jednom to dvoje spoje, pojaviće se na dohvat ruke super svesnost i viša ravan postojanja. Tek tada nas druge realnosti mogu doseći. Ali, Sonije je omanuo. Nije uspeo da pronadje portal. Nije završio ono što je započeo. Pokušao sam da sa Kabalističkim centrom kompletiram plan, ali sam privukao neprikladne tragače. I poput Sonijea i ja sam omanuo. A sada materijal više nije siguran, a verovatno nije ni ovaj grad."

Postoje preklapanja izmedju priče Patris Čaplin i raširenog mita o Sonijeu i Ren-le-Šatou. Sion se pominje jednom ili dva puta, ali ne i Sionski priorat. Tu su i Žan Kokto, opat Bižu, Ema Kalve. Čak je i Ernest Kros - čovek koji je nacrtao nadgrobni spomenik koji je Sonije uništio - bio prisutan kada je Sonije prvi put sreo Mariju Torde. Žerar de Sed takodje pripada ovoj priči. Početkom 60tih godina, Patris je sa Hozeom otišla u Pariz da poseti Mariju Torde koja je bila na samrti. Najpre se Hoze sastao sa Žanom Koktoom, pa su oboje krenuli u posetu Mariji. Stara žena je sedela u krevetu, oronula, bolesna i slaba. Potpisala je dokumenta koja se odnose na kuću u Žironi, kuću u kojoj ju je Sonije tako često posećivao. "Kada je uzela olovku, prsten sa ruke je spao i otkotrljao se pod prekrivac kreveta. Videla sam spaljeni metal i inicijale BS", piše Patris Čaplin.

Dnevna soba Marijinog pariskog apartmana je bila puna ljudi, mahom intelektualaca, koji su razgovarali i pušili. Jedan od njih je bio pisac i Marija je rekla da će mu ispricati svoj život. "Oboje znamo da su biografi samo vešto prikriveni romanopisci", Hoze je prokomentarisao. Pisac je bio Žerar de Sed, čije je Zlato Rena objavljno 1967. kao prethodnica kasnijoj knjizi Bejdženta, Lija i Linkolna. De Sedova knjiga je sadržala materijale dobijene od Pjera Plantara i Noela Korbua, restoratera iz Rena koji je kupio Sonijeovu kucu, a sadržala je i dosta maštovitih i ulepšavajućih elemenata. Nemoguće je ne zapitati se koje je elemente pisac preuzeo od žene na samrti koja je mogla biti Sonijeova ljubavnica.

Bitno je napomenuti da se u knjizi Patris Čaplin ne pominju ni Pjer Plantar ni Merovinzi, ni krvna loza Isusa Hrista. Ništa od toga nije deo tajne priče o Žironi i ulozi opata Berenžera Sonijea.

Deljenje tajne

Grad tajni pokreće mnoga pitanja dok istovremeno na mnoga odgovara. Većinu tih odgovora Patris Čaplin ne zna i to iskreno priznaje. Ona je samo zapisala ono što su joj Hoze i drugi ispričali i što je sopstvenim očima videla. "Nisam pravila pretpostavke", kaže Patris. "Čini mi se da ako počnem da ih pravim, to će zamrsiti stvari još više." Postoji ipak nešto više nego što se to da primetiti u knjizi koju su urednici žestoko "sredili" u odnosu na originalni rukopis. Patris kaže da je prvobitna priča više podsećala na priče o Svetom Gralu, zbog čega ju je urednik izdanja toliko i promenio.

Patris ne misli da je Gral arhetipski pehar. Jedna osoba u njenoj knjizi opisuje Gral terminima koji se više odnose na Kamen Mudrosti. Kabalisti iz Žirone su "otkrili svojstva Grala i iz tog vremena potiču njihovi eksperimenti o nadmašivanju fizičkog života". Rečeno joj je da je Gral osmišljen tako da korisniku pruži moć van domašaja čoveka, moć koja obuhvata fizičku dugovečnost, besmrtnost, nevidljivost. Onaj ko ga poseduje, poseduje i čitav svet. I to je, čini se, tajna koju su Hoze i njegova porodica čuvali. A sa nečim tako eksplozivnim, ne iznenadjuje što je ritual koji je društvo izvodilo bio toliko moćan i potencijalno opasan. Ne iznenadjuje ni što su neki pokušavali da tu tajnu sakriju, neki da je se dočepaju, neki da poreknu njeno postojanje, a svi oni da upozore Patris da se ne meša i ostane po strani.

Od početka do kraja njene knjige, prisutan je jezivi sveštenik koji se nekako uvek nadje u blizini kada ona postavlja pitanja i uvek joj daje deskrptivne odgovore. Tu je i čovek sa severa Evrope koji nudi novac da bi saznao o čemu se govori na sastancima društva kabalista iz Žirone. Tu je i bogati američki pisac koji pokušava da kupi Hozeov kabalistički centar. U svetu tajnih društava, ljudi često nisu onakvi kakvima se predstavljaju, a kome ili čemu pripada njihova istinska vernost uglavnom je ogromna nepoznanica. Patris Čaplin je rečeno, pogrešno ili tačno, da su neki ljudi iz njene priče radili za masone, za Vatikan, čak i za grupu Bilderberg. Ko može reči da li je to tačno ili je u pitanju samo još jedna zamagljena teorija zavere?

Ono što jeste tačno je strašan pritisak izvršen na Patris. "Užasno jaka sila je pokušavala da spreči izlazak moje knjige, čak i sa ovako malo podataka koliko ih ima posle uredničkih intervencija. A verujte mi, ja još uvek nisam ispričala čitavu istinu. Ne bih ni započela avanturu, a da nisam bila svesna cene koju ću morati da platim, mraka i pretećih nagoveštaja. Ali nisam zaista očekivala sve to u ovoj količini. Da sam na početku znala šta će mi se sve dogoditi i kako će me proganjati, mislim da bih odustala od pisanja knjige. Proživela sam pakao i mislim da je jedan deo moje duše zaista ubijen."

Ali u njenoj priči postoji i velika doza magičnosti. Muškarac u koga se pre pola veka zaljubila petnaestogodišnja Patris, ponovo je otkrio mesto rodjenja srednjovekovne kabale. Ona mu je pomogla da stvori svoj Kabalistički centar, sakupljala je novac u SAD, privukla poznate ljude - od Leonarda Bernštajna preko Henrija Kisindžera do Barbare Strejsend. "Pomogla sam Hozeu oko Kabalističkog centra. Da nisam, u centar ne bi stigao nikakav novac i morao bi da stavi katanac na vrata. Tako ispada da mi Žirona nešto duguje. Možda su mi zbog toga ispričali priču."

Šta god bila istina o posetama Berenžera Sonijea Mariji Torde u Žironi, šta god bila istina o tamošnjem tajnom društvu i zastrašujućoj moći kabalističkog rituala, Hoze poeta zaslužuje poslednju reč: "Samo zato što nismo u stanju da razumemo nešto, ne znači da to i ne postoji. Mrzim i samu pomisao da je ono što danas razumemo i jedino što postoji."

[You must be registered and logged in to see this link.]

Češki vampiri



Češki arheolozi pronašli su krajnje ubedljive dokaze da je tokom prelaznog perioda iz paganizma u hrišćanstvo verovanje u vampire bilo široko rasprostranjeno na teritoriji ove države. Najveće vampirsko groblje otkrio je arheolog Jaroslav Spaček u gradu Čelakovice, samo par kilometara udaljenom od Praga.

Krajem 10. i početkom 11. veka, na groblju u ovom gradu su sahranjivani navodni vampiri. To je i jedina nekropola u Češkoj ekskluzivno rezervisana za sahranu vampira, ili onih koje su njihovi savremenici smatrali vampirima. Na četrnaest skeleta odraslih ljudi otkrivenih na ovom groblju, vidljivi su dokazi o antivampirskim merama predostrožnosti. Jedno od poslednjih otkrića su i ostaci "vampira" pokopanih u gradu Milevsko, kao i još jednog "vampira" u Pragu.

U davnim vremenima, veovanje u vampire je bilo široko rasprostranjeno među Slovenima. Lutovski, pisac knjige Grobovi naših praotaca, napominje da od najmanje stotinu grobova koje su naučnici izučavali, bar u jednom postoje tragovi antivampirskih mera koje su preduzimali sugrađani pokojnika. Lutovski objašnjava da je otkriveno na desetine vampirskih grobova, a na svakom iole uglednijem groblju se može pronaći makar jedan.

Prema slovenskim verovanjima, vampir može imati seksualne odnose sa svojom ženom, pa čak i začeti dete sa njom koje će se roditi - na sveopšti užas - bez kostiju u telu! Beli luk i krst su suviše mlaka antivampirska pomoćna sredstva. Arheološka iskopavanja pokazuju da su naši preci pribegavali mnogo drastičnijim merama, kako bi sprečili vampira da se ponovo vrati u svet živih. Arheolozi su otkrili grobove sa skelteima koji su imali dugačke gvozdene eksere ukucane u lobanje, srca probodena kocem, a usta probijena nožem. Ova poslednja mera je pružala sigurnost ljudima da vampir više neće moći da im pije krv. Strah od vampira je umanjio poštovanje prema mrtvima, tako rasprostranjeno i uobičajeno među slovenskim narodima.

U Slovačkoj, vampiri bude strah među ljudima čak i u moderna vremena. Tridesetih godina prošlog veka je slovačka štampa pisala o otkriću kovčega obmotanog lancima, kako bi se vampir koji unutra počiva sprečio da padne u iskušenje i izađe napolje. Pre desetak godina, slovački etnolozi su otkrili grob prekriven semenkama opijumskog maka. Naučnici su objasnili da je jedna od manje drastičnih mera držanja vampira na odstojanju bila da im se da određeni zadatak koji će ih okupirati na duže vreme - u ovom slučaju, vampiru je verovatno naloženo da broji semenke maka.

Arheološki radovi na kapeli Svetog Trojstva u moravskom gradu Prostejovu, otkrila su spektakularni nalaz: grobno mesto navodnog vampira. Direktor Arheološkog instituta iz Brna, Miloš Čizmar, izjavio je tada da su smrtni ostaci vampira pronađeni u kovčegu ojačanom šipkama od kaljenog gvožđa, kako bi ga sprečile da nakon smrti zadaje probleme živima. Naučnici veruju da kovčeg potiče iz 16. ili 17. veka i da jasno ilustruje strah ljudi toga vremena od vampirizma. Kada su otvorili kovčeg, arheolozi su odmah primetili mere koje su vampirovi savremenici preduzeli da spreče njegovo bekstvo: gomila kamenja bila je naslagana preko nogu leša, a torzo je bio odvojen od ostatka tela. Što je sigurno, sigurno je!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Banip



Priče Aboridžina iz Vremena snova o stvaranju, pune su fantastičnih i magičnih zveri. Banip je jedna od njih. U Vremenu snova Banip je bio duh koji je živeo u rekama, jezerima, močvarama i bilabongovima (bilabong je deo korita nekadašnje reke u kome ostane voda kada se tok reke izmeni). Poput drugih zveri iz Vremena snova, Banip je takođe bio nesklon ljudskim bićima. Branio je svoj vodeni dom od svakoga ko bi pokušao da ga ugrozi i obično je proždirao nasrtljivce.

Pričalo se da je Banip noću vrebao decu i žene. Pa pošto je sejao užas među Aboridžinima toga vremena, kad god bi se začuo glasan vrisak ili plač, oni su bežali što dalje od izvorišta vode. Za Aboridžine, Banip je bio zver u različitim pojavnim oblicima i veličinama. Neki Banipi su bili pokriveni perjem; neki su imali ljuske kao krokodili. Uobičajeni prikaz Banipa na većini aboridžinskih slika je zver sa konjskim repom, perajima i kljovama kao kod morža. Opisi Banipa koje su dali doseljenici se znatno razlikuju od opisa Aboridžina. Dok je Banip iz Vremena snova opisan kao surovi ubica ljudi, savremeni doseljenici su opisivali miroljubive biljojede.

Strah Aboridžina možda vuče poreklo od susreta sa dobro poznatim ubicom ljudi - krokodilom koji živi u slanoj vodi. Doseljenici su takođe opisali dve vrste Banipa. Onaj koga su češće viđali je imao pseće lice i dugačko čupavo krzno. Druga vrsta Banipa je ređa i pričalo se da ima dugačak vrat i isto dugačko, čupavo krzno. Tako su prozvani Psoglavi Banip i Dugovrati Banip.

Susreti sa Banipom

Smatralo se da Psoglavi Banip živi u rekama i jezerima Novog Južnog Velsa i australijske Glavne Teritorije. Nekoliko Psoglavih Banipa je viđeno i na obalama Tasmanije, ali su svi Dugovrati Banipi viđani samo u Novom Južnom Velsu. Nikakva misteriozna životinja koja odgovara opisu Banipa nije viđena na drugim okolnim ostrvima. Banipa su mahom viđali tokom 19. veka i svega nekoliko puta u 20. veku. U novembru 1821. E.S. Hol je video Psoglavog Banipa crne dlake, kako trči močvarom ka jezeru Bathrst Saut u Novom Južnom Velsu. Mladi pastir je, čuvajući krave 1847. video Dugovratog Banipa kako pase.

Lokalni doseljenik Džordž Hobler je prepričao doživljaj pastira listu Sidni Morning Herald: "Bio je veliki kao šestomesečno tele, tamno braon dlake, dugog vrata i izdužene, visoko podignute glave. Imao je velike uši koje su se podigle u vis kada je video pastira; dugačku tamnu grivu koja mu se spuštala sa glave niz vrat; dve velike kljove. Pastir se okrenuo da beži, a to stvorenje je takođe počelo da beži. Bežeći, pastir je na trenutak pogledao preko ramena i video ga kako trči nekakvim geguckavim galopom; prednje noge te životinje su bile veoma velike u odnosu na zadnje noge i imala je dugačak rep." Pastir je sutradan odveo Džordža da potraže tragove Banipa, koje je ovaj opisao kao široke i četvrtaste, nalik onima koje napravi otvorena ljudska šaka u mekom blatu.

Psoglavi Banip je primećen pored jezera Tiberijas na Tasmaniji 1852. Očevici su rekli da je bio dugačak između 1m i 1,5m, sa glavom buldoga i crnim čupavim krznom. Dok su veslali po Velikom Jezeru na Tasmaniji, Čarls Hedlam i njegov prijatelj su se gotovo sudarili sa Psoglavim Banipom. Rekli su da je bio veličine potpuno odraslog psa ovčara i da je imao mala peraja nalik krilima. Banip ih je posmatrao sa površine vode, a zatim je otplivao dalje. Tačno 20 godina kasnije, tri muškarca su gotovo pola sata posmatrali Psoglavog Banipa u laguni Midžn u Novom Južnom Velsu. Jedan od njih ga je ovako opisao listu Vaga Vaga Glasnik: dugačak koliko pola retrivera; dlaka preko čitavog tela crna i sjajna; krzno veoma dugačko, dlaka dužine oko 12 cm leluja po površini vode dok stvorenje zaranja i izranja. Nisu videli rep, a dlaka na glavi je bila suviše dugačka i zamršena da bi mu videli oči, ali su zato uši bile jasno izražene.

Neki jahači koji su 1886. prelazili reku u blizini Kanbere, prijavili su da su videli Psoglavog Banipa koji je bio veliki kao odrasli pas i imao je belo krzno. Gađali su ga kamenjem sve dok nije nestao. Četiri godine kasnije, ekspedicija zoo vrta iz Melburna nije uspela da uhvati Banipa koga su redovno viđeli doseljenici u distriktu Euroa kraj Viktorije. Bernard Havelmans je prijavio susret sa Banipom 1932. u blizini hidroelektrane na Tasmaniji. Posle toga više ga niko nije video. Sada se postavlja pitanje da li neuhvatljivi Banip zaista postoji?

Relikt iz praistorije ili foka?

Postoji najmanje jedna zvanično izumrla životinja kojom se objašnjava svaki današnji misteriozni kriptid. Ni Banip nije izuzetak. Diprotodoni su bili torbari biljojedi veličine nosoroga, koji su izumrli pre najmanje 10 000 godina. Kako su gotovo sve životinje u Australiji torbari, zašto i Banip ne bi bio jedna od njih? Baš kao i moderni Banip, diprotodon je voleo da pase. Zahvaljujući toj navici, poređen je sa savremenim govedima, nosorogom i tapirima. Zvanično postoji samo jedna vrsta diprotodona (Diprotodon australis), pa je nejasno da li je to bila vodena životinja. Iako neki istraživači veruju da je diprotodon - ako je preživeo - evoluirao u nešto nalik nilskom konju torbaru. Ako je to tačno, onda Banip zaista može biti diprotodon. Opis diprotodona je sličan Banipu. Imao je lice donekle slično psećem i čupavo dugo krzno, što su glavne karakteristike Banipa. Da li onda Banip može biti diprotodon? Svakako, ali prvo bismo morali da prihvatimo činjenicu da su diprotodoni preživeli do danas i evoluirali u životinje nalik nilskim konjima. Samo takva teorija bi bila previše teška za savremenu nauku.

Ipak, od svih životinja koje se mogu naći u Australiji, opisu Banipa najbolje odgovara foka. Istraživači su iskoristili foku kako bi objasnili postojanje Banipa na jedan od dva načina. Po prvoj teoriji koja zvuči prilično uverljivo, foke su pronašle način da rekama stignu do unutrašnjih jezera i močvara. Zatim su ih ljudi, nenavikli na foke u tom delu zemlje, pogrešno identifikovali kao Banipa. Po drugoj i mnogo radikalnijoj teoriji, foke su nekada davno zaista pronašle način da stignu do unutrašnjosti, ali su se našle u zamci i više nisu mogle nazad. Vremenom su se te zarobljene foke adaptirale na uslove života u slatkoj vodi, a njihovu glatku kožu je zamenilo čupavo krzno. Ako prihvatimo ovu teoriju, onda smo pronašli objašnjenje postojanja misterioznog Banipa. Činjenica da je većina Banipa viđena u vodi kako plivaju uzdignutih glava, ide u prilog teoriji o pogrešno identifikovanim fokama. Ali tu je i ono nekoliko viđenja Banipa na kopnu, koji dokazuju da nisu svi Banipi foke.

I tako se tragnje za identitetom originalnog Banipa nastavlja. Početkom 20. veka se mislilo da su uzrok svih tih priča o viđenju Banipa begunci koji su se krili u močvarama i bilabongovima. Bilabong je bio glavno mesto za skrivanje pred dugačkom rukom zakona, pošto su to mahom krajnje negostoljubiva mesta. One koji su se skrivali u bilabongu su zvali svedži, jer su svaki put kada bi čuli da se nešto kreće ka njima potražili zaklon pod vodom. Kada bi pomislili da je opasnost prošla, promolili bi na površinu glave prekrivene prljavštinom i travom. Svako ko bi ih video takve, sasvim sigurno bi se preplašio i pobegao. Tako možda neki Banipi i nisu uopšte Banipi, već ljudi koji su se skrivali u bilabongu. A opet, kao i kod teorije sa fokama, ne mogu se baš sva viđenja Banipa pripisati svedžijima.

Banip je jednostavno jedna od onih životinja koje se ne mogu tako lako otpisati kao mit. Činjenica da priče o susretima sa njim idu unazad čak do Vremena snova to dokazuje, a priče očevidaca među doseljenicima samo potvrđuju. S obzirom na drastičan izostanak sureta sa Banipom poslednjih decenija, sasvim je moguće da je ova misteriozna životinja izumrla. A opet, evo paradoksa - govorimo o izumiranju životinje čije postojanje nije ni dokazano. Tako sve dok neko ne dokaže da je Banip postojao ili postoji, ne možemo sa sigurnošću tvrditi ni da je zauvek nestao.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Buđenje vodenog tigra



Jedan od najmanje dokumentovanih južnoameričkih kriptida je vodeni tigar. Malo je onih koji su verovali u njegovo postojanje. Ali serija skorašnjih svedočenja ljudi koji su ga videli i opis ove misteriozne vodene životinje, prikupljeni su tokom poslednje ekspedicije u prašumu Gvajane koju je predvodio Ričard Frimen.

Prema najnovijim podacima, gvajanski vodeni tigar je tufnast sa crnim pegama na beloj pozadini. Tufne na telu liče na jaguarove, a po glavi ima štrafte kao tigar. Krzno jedne takve zveri viđeno je prvi put tek 70tih godina. Potpuno je odgovaralo prethodnom opisu i bilo je dugačko 3m zajedno sa repom. Međutim, prema nekim pričama, vodeni tigar se može pojavi i u mnogim drugim bojama. Jedan od stanovnika gradića Point Rančo po imenu Elmo, tvrdio je da vodeni tigrovi love u čoporu i da svaki čopor predvodi alfa mužjak koga je Elmo nazvao gospodar. Gospodar organizuje lov, pričao je Elmo, a love mlađi članovi čopora.

Pre pola veka, dr Bernard Huvelmans se kratko osvrnuo na južnoameričkog vodenog tigra u svojoj knjizi Trag nepoznatih životinja (1958.) i nagovestio da je možda reč o džinovskoj vidri izolovanoj od vrste čuvene Pteronura brasilliensis. Ipak, pitanje je da li se na osnovi najnovijih podataka može i dalje tvrditi da je vodeni tigar zapravo džinovska vidra. Ima onih koji ističu sličnosti između vodenih tigrova iz Južne Amerike i određenih vodenih kriptida iz tropske Afrike koje, zavisno od oblasti, nazivaju vodenim lavovima i vodenim leopardima. Huvelmans smatra da ove afričke životinje mogu biti potomci tigra sa sabljastim zubima koji je kao sekundarnu razvio i sklonost ka životu u vodi. Može li se isto objašnjenje primeniti na južnoameričke vodne tigrove?

Zanimljivo da je opet u Gvajani, primećen i enigmatski kriptid koji živi u rekama. Kažu da podseća na morža, a lokalno stanovništvo ga naziva maipolina. Njegov opis, međutim, ne podudara se sa opisom vodenog tigra jer maipolina na telu nema tufne.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Filozof i duh



Najstarije svedočanstvo o pojavljivanju sablasti u jednoj atinskoj kući zapisao je Gaj Cecilijus Sekundus (čije je književno ime bilo Plinije Mlađi), ugledan advokat i državnik. Živeo je od 62. do 113. godine i bio pažljiv i odmeren hroničar svog doba.

U pismu prijatelju Suri, iz svoje poznate zbirke Epistole koju je sam objavio, a koja je postala čuvena po tome jer su u njoj spomenute maloazijske hrišćanske opštine, Plinije piše i ovo: "U Atini je postojala velika i prostrana ali zloglasna kuća. Tamo su se često kasno noću čuli zvukovi koji su podsećali na štropot metala. Kada bi čovek to pažljivije oslušnuo, zvučalo je kao da zveckaju lanci. Iz početka se činilo da zvuk dolazi izdaleka, ali se sve više približavao. Neposredno zatim pojavljivao bi se fantom u obliku starca, strašno mršavog i bednog, dugačke brade i čekinjave kose, koji je tresao okovima na rukama i nogama.

"Žaljenja vredni stanovnici te kuće često su noću ostajali budni. Mučio ih je strašan strah. Pošto im je na taj način bio ometan noćni mir, zahvatila ih je zlovolja, a to im je na kraju, što su duže bili podvrgnuti toj stravi, počelo ugrožavati živote. I danju je, mada se u to vreme sablast nije pojavljivala, sećanje na nju bilo tako živo da se ljudima činilo da je neprekidno imaju pred očima, pa bi užas ostajao i onda kada bi mu uzrok iščezao. Iz tog razloga je kuća na kraju ostala napuštena jer su je se svi klonili, smatrajući da se u njoj ne može stanovati. Bila je, dakle, potpuno prepuštena sablasti. Uprkos tome je, u nadi da bi se možda ipak mogao naći kakav stanar koji ne bi ništa slutio o nevolji povezanoj uz nju, objavljeno da se kuća može iznajmiti ili kupiti.

"U to vreme je u Atinu stigao filozof Atenodor i pročitao objavu. Začudila ga je izvanredno niska cena. Nije dopustio da ga išta obeshrabri čak ni onda kada je doznao za istoriju te kuće, već je još čvršće odlučio da je iznajmi. To je ubrzo i učinio. Kad se približilo veče, naredio je da mu ležaj pripreme u prednjem delu kuće. Doneo je sveće i pribor za pisanje, a zatim otpustio sluge. Kako bi mu duh bio zaposlen (a i da ne postane osetljiv prema neosnovanom strahu koji su izazivali nestvarni duhovi i slične pojave), filozof se zadubio u pisanje. Prvi deo noći prošao je mirno. Odjednom se začuo zveket lanaca. Atenodor uopšte nije podigao glavu niti ispustio svoje pero, već je, naprotiv, pamukom zapušio uši, usredsredivši se još više na svoj posao.

"Zvuk se sve više približavao, sve dok nije odjeknuo na vratima i naposletku u sobi. Atenodor se osvrnuo i ugledao sablast tik pred sobom. Bila je tačno onakva kakvom su je opisivali. Stajala je pred njim i davala mu znakove prstom. Atenodor joj je kretnjom ruke dao znak da pričeka, pa se ponovo zadubio u rad. Duh je, međutim, zazveketao lancima iznad njegove glave dok je filozof pisao. Iznerviran, okrenuo se i video kako mu sablast i dalje maše. Zato je uzeo svetiljku i pošao za njim. Sablast je polako stupala ispred Atenodora, baš kao da je sprečavaju lanci. Kad je stigao u unutrašnje dvorište kuće, sablast najednom iščeze. Atenodor, koga je sablast tako neočekivano ostavila samog, označio je to mesto travom i lišćem. Atenodor je sutradan otišao u upravu grada i zahtevao da se na tom mestu prekopa zemlja. Tu su pronašli hrpu kostiju obavijenu lancima. Mada nije ustanovljeno kome je leš pripadao, kosti su sabrali i sahranili ostatke o trošku grada. Pošto je sablast tako sahranjena prema običajima, u kući se više nije pojavljivala".

Plinije uverava da je priču verno preneo. On objašnjava i zašto je to učinio. "Vrlo me zanima da doznam tvoj stav u pogledu duhova: veruješ li, naime, da oni stvarno postoje i da imaju sasvim poseban lik ili se pri tom radi samo o pogrešnim utiscima što ih dočarava jako prestrašena mašta?" On sam otvoreno priznaje da je "sklon tome da veruje u njihovo postojanje". Način na koji je filozof Atenodor reagovao na pojavu sablasti može biti čak prvi istorijski pokušaj parapsihološkog istraživanja. Bar prvi koji je opisan i kao svedočanstvo sačuvan do danas.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Morska gigantesa iz Irske



Korejska hronika Samguk Jusa ili Istorija Tri Kraljevstva, pominje da 661. ili 667. godine: "Telo ogromne žene dopliva morem južno od Sabi-su. Njeno telo beše dugačko 22 metra, stopala 1,8 m, a njen Venerin brežuljak 90 cm. Ima još jedna priča koja kaže da joj telo beše dugačko 5,4 metara..." Koreanci su je smatrali inkarnacijom boginje mora.

Slična priča postoji i u Irskoj, a potiče iz 906. godine - 245 godina posle nasukavanja korejske žene-džina, more je drugu gigantesu izbacilo na obale Irske. O tome svedoče Anali Inisfalena: "Na obalu kod Albe ove godine, nasukala se žena. Njena dužina beše 2 i 10 dodatih na 20 puta osam stopa (192 stope), pletenice joj behu duge 16 stopa, prsti 6 stopa, nos 6 stopa, a telo joj beše belo poput labuđeg i nalik morskoj peni". Reč 'Alba' često je tokom vekova menjala značenja u Irskoj - ponekad se odnosila na Britaniju, ponekad na severnu Britaniju (današnja Škotska). U Analima se verovatno odnosi na ovo potonje. Šta više, gigantesa je najverovatnije doplutala na obalu Škotske, čiji je zapadni deo bio i do danas ostao sastavni deo Gelika.

Ono što je očigledno jeste činjenica da Irska i Koreja u ranom srednjem veku nisu imale nikakve diplomatske odnose. Bilo je nekih kontakata između Azije i Evrope u epohi Rimljana: trgovina svilom sa Kinom i rimska trgovina začinima iz Indije i sa obala sevrne Afrike. Od sedmog veka na ovamo, tokom tri ili četiri veka Evropa je bila potpuno zatvorena i odsečena od ostatka sveta. Bio je to hrišćanski geto čije je ključeve držao islam u usponu. Istina, narodne priče su narodne priče - motivi i sižei putuju neverovatnom brzinom iz zemlje u zemlju - ali u irskim narodnim pričama nema ni pomena o džinovskim ženama. Najpribližnije tome bile bi priče o džinovima koji žive na usamljenim okeanskim ostrvima. Kako onda objasniti zapis u Analima?

Prvo pitanje se svakako odnosi na pouzdanost Anala Inisfalena. Anali su deo zbirke sličnih hronika među kojima su još i Anali Alstera, Anali Velsa, Anali četiri Gospodara, Anali Tigernaha, Anali Klonmaknoisa i Chronicon Scottorum. Nažalost, svaki pokušaj razumevanja komplikovanih odnosa među ovim različitim hronikama, tek je za dlaku ugodniji od samoubistva. Dovoljno je pomenuti da hronike sadrže zapise koji idu unazad sve do šestog veka. Priča o gigantesi se pominje ne samo u Analima Inisfalena, već i u Analima četiri Gospodara, Analima Alstera i Chronicon Scottorum. Detalji su isti u svim zapisima, iako se mere žene džina donekle razlikuju - što je tipično kada su u pitanju rimski brojevi.

Takođe, postoji i zabuna oko godine njenog pojavljivanja. U Analima Alstera se umesto 906. pominje 891. a ista godina stoji i u Analima četiri Gospodara. Irske hronike tradicionalno beleže smrti, požare, godine loših useva i druga "događanja". Tako se 906. godine nasukavanje džinovske žene beleži odmah uz napomenu o smrti kralja. Baš kao u korejskoj hronici i u irskim se može pronaći obilje bizarnih zapisa. Tako se pominju žena koja je mužu odgrizla testise; užasna najezda skakavaca koja je opustošila Britaniju; borbe protiv zmajeva; leteći brodovi; vile i vilovnjaci, elfi, patuljci i ostala čarobna bića...

Među zapisima gde se navode svedočenja očevidaca, veoma su zanimljivi oni koji se odnose na neobične pojave na nebu. Zabeleženo je da je godine 991. na dan Svetog Stivena, nebo bilo krvavo crveno što je, ranim geličkim hrišćanima bilo posebno važno, jer je Sveti Stiven smatran proto-mučenikom čije je ime povezivano sa krvlju. Zapisi za koje ne postoje svedočenja očevidaca, ponekad su apsolutno fantastični, pa se u njihovu kredibilnost može jedino sumnjati. Tako je u Analima četri Gospodara zapisan i dolazak irskih bogova u Ejr (Irska), ali i priča o pustinjaku koji je bos hodao preko Irskog mora. Tu su i nezaobilazni zmajevi koji su 735. godine svojom pojavom posejali užasan strah među ljudima. I dok su ih obični ljudi zaista smatrali zmajevima, savremeni istraživači veruju da je ovde reč o pojavama Aurore Borealis (polarne svetlosti). Takođe veruju da postoje i neka druga opažanja zabeležena u hronikama i odenuta u mitološko ruho, a koja se odnose na stvarane nebeske pojave. Na primer, da li se oluja iz 961. godine ikada dogodila? Zabeleženo je da je tokom te oluje bljesak poput strele proleteo vazduhom kroz Linster sa jugozapada i ubio 1100 ljudi i životinja putem sve do At Klajata.

Irski hroničari su zaista voleli da beleže neobične događaje. Ponekad je taj interes bio zasnovan na pričama i zapažanjima savremenika i bio prava suprotnost kasnijim izumima. Ali kako objasniti priču o džinovskoj ženi koja se nasukala na obale i Koreje i Britanije? Možda je zaista bilo u pitanju poluraspadnuto telo džinovske lignje ili nekog drugog mekušca u oba slučaja? Korejska žena džin, prema zapisu ima stopala (noge?), telo i - Venerin brežuljak. Škotska žena džin koja se pominje u irskim hronikama ima prste (ruke?), pletenice, nos i belu put - možda boju tela koje se raspada kao suprotnost labuđem tenu kako se pominje u Analima Inisfalena. Prilično je jednostavno takav opis pripisati anatomiji mekušaca. Pletenice mogu biti pipci, mada je malo problematičnije kako objasniti prste i možda ruke uz pletenice - pipke. Nos ili Venerin brežuljak - zavisno od verzije - mogu biti deo klobuka ili, možda, kljuna?

Ali ovakvo objašnjenje je i problematično. Jedan od problema jeste dužina tela ovih titanija. Sa 22 metra dužine, korejska žena džin prebacuje normalne mere džinovske lignje - iako druga priča pominje dužinu od 5,4 metara. Škotska titanija dostiže neverovanih 59 metara dužine - tri puta je duža od ogromne džinovske lignje. Ali ono što je daleko intrigantnije, jeste podatak da su i Koreanci i Gelici ova nasukana tela prepoznali kao ženska. Pre nego što ih definitivno proglasimo nasukanim džinovskim lignjama, možda bi trebalo pažljivo uporediti telo džinovske lignje sa telom žene, pa videti razlike i sličnosti. U međuvremenu, neki smatraju da ako nije reč o lignji, onda može biti da se radi o nekoj drugoj životinji: na primer, albino kitu. A možda je to zaista bilo telo prave žene džina i možda negde u hronikama Etiopije, Palestine, Francuske, postoje zabeležene slične priče i događaji kakvi su ostali u folklornom pamćenju i hronikama Koreanaca i Gelika. Urbana legenda iz davnina? Teško. Jednostavno, neobjašnjiva misterija.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Priča o malim ljudima



Jedan Norvežanin je odbio da sruši trošnu zgradu, bojeći se da će rušenjem na sebe navući bes goblina (mala, zla stvorenja iz nordijske mitologije). Zgrada o kojoj je reče je oronuo ambar Hakona Robertsena. Lokalne vlasti su naredile gospodinu Robertsonu da sruši ambar jer su se susedi žalili da tako ruiniran ne samo što kvari izgled okoline, već predstavlja i opasnost.

On, medjutim, ni u snu to ne bi uradio u strahu da će se zameriti "malim ljudima". "Ne verujem u duhove", objasnio je ljubazno Hakon Robretsen novinarima, "ali me plaše stvorenja iz podzemnog sveta koja obitavaju upravo u toj zgradi. Video sam ih. Ne tako davno sam uklonio krov sa ambara i to je bilo iskustvo koje ne želim ponovo da doživim!" Robertsen nije želeo da ulazi u detalje svog iskustva, ali je rekao da je potpuno uveren da bi, ukoliko se povinuje naredjenju vlasti, to imalo ozbiljne posledice po njegov život i zdravlje. Takodje je istakao da je ambar sagradjen na mestu okupljanja drevnih Vikinga.

Zbog odbijanja da izvrši naredjenje lokalnih vlasti i sruši ambar, Hakon Robertsen mora da plaća oko 300 kruna (30 evra) dnevno dokle god ambar stoji uspravno i sada planira da podnese tužbu protiv samovolje lokalnih autoriteta. Ponudio je čak i da podigne čvrstu ogradu oko rasklimatane zgrade, tako da više ne ugrožava bezbednost prolaznika. Sve, samo da je ne sruši. Za sada je situacija još uvek zategnuta, jer ni jedna ni druga strana ne odustaju od svojih namera.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Krive su vile



Misteriozno udubljenje koje se neprestano pojavljuje na jednom od glavnih puteva na jugozapadu Irske, potpuno je zbunilo inženjere i navelo bar jednog člana gradskog veća da javno izrazi sumnju kako je to delo vila. Autoput N22 kod Karaglasa nedaleko do Kilarnija, prolazi kroz široku oblast prekrivenu uspravnim megalitima, kamenm krugovima i drevnim spomenicima razbacanim po obroncima Papsa prema granici Korka i Kerija, regiona prebogatog živopisnim folklorom i vilinskim pričama.

Pre dve godine se iznenda pojavilo udubljenje na potpuno novom putu, dugačko čak nekoliko metara. Popravku je platilo gradsko veće Kerija. Radovi su obuhvatili uklanjanje dela asfalta, postavljanje nove kamene podloge i presvlačenje novog asfalta. Sve je to potrajalo nekoliko nedelja. Medjutim, gotovo odmah po završetku radova, put je ponovo utonuo.

Deni Hejl-Ri, nezavisni član gradskog veća Kerija za oblast Kilarni, zatražio je detaljan izveštaj putara i objašnjenje kako je tako nešto uopšte moguće. Tokom iznošenja formalnog zahteva na sastanku gradskog veća povodom udubljenja na autoputu N22, Hejl-Ri je jasno i glasno upitao: "Da li su ovo uradile vile? Zahtevam jasan odgovor". Odgovor nije dobio, ali su putari u medjuvremenu ponovo popravili udubljenje koje se, ubrzo nakon popravke ponovo pojavilo. Sada se sumnja da su na delu neki teški geotehnički poremećaji donjeg sloja tla, ali se i teorija o vilama veoma ozbiljno uzima u obzir.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Misteriozni divovi Isik Kula



Isik Kul je duboko jezero na severnoj strani planina Tjen Šan, u kirgistanskoj oblasti Transilijsk Ala Tau. Njegovo ime znači topla voda i zaista, iako je okruženo visokim planinskim vrhovima prekrivenim snegom i ledom, jezero se čak ni usred najžešće zime ne zaledi. Kako tvrdi dobro obavešteni ukrajinski pisac V. Krapiva, krajem 30tih godina prošlog veka je ruski istraživač paranormalnih fenomena Grabovski, zapisao jednu veoma neobičnu priču sa tog područja.

Grabovski je upoznao čoveka koji je sa svojim prijateljem svojevremeno istraživao pećinu blizu jezera Isik Kul. U pećini su otkrili tri ljudska skeleta, svaki viši od tri metra. Svaki skelet je bio prekriven ukrasima od srebra koji su oblikom podsećali na slepe miševe (leteće sisare). Čovek se uplašio njihovog izgleda i godinama nikome nije rekao ni reč o svom otkriću. Ipak su on i njegov prijatelj uzeli ukrase i pretopili ih u srebrne poluge. Sačuvan je samo jedan mali komadić ukrasa. Sovjetski naučnici koji su ga ispitali, izjavili su da ne mogu da odrede starost ukrasa.

Zanimljivo je da jedna kirgiska legenda govori o podvodnom gradu koji postoji u jezerskim dubinama. Vladar tog grada, kralj Osounes, bio je stvorenje neobičnog izgleda - "imao je dugačke magareće uši". Jezero nije poznato samo po vodi koja se ne zamrzava i legendi o izgubljenom gradu, već i po neobičnim paranormalnim fenomenima.

Najranije pominjanje sličnih džinovskih bića datira s početka XX veka. Nekoliko dečaka su u Gruziji (tada delu ruske imperije), usred planine otkrili pećinu punu humanoidnih skeleta. Svaki skelet je bio visok najmanje tri metra. Da bi dospeli do pećine, dečaci su morali da zarone u jezero. Georg Papašvili i njegova supruga su se prisetili ove priče u svojoj knjizi štampanoj u Njujorku 1925, o gruzijskim imigrantima koji se prilagodjavaju životu u Americi.

Zabranjen lov na divove

Mnogo godina kasnije, jedan daleko zlokobniji incident odigrao se u tadašnjem Sovjetskomm Savezu na Bajkalskom jezeru. Ruski magazin Anomalia koji piše o paranormalnim fenomenima, objavio je 1992. tekst Marka Štajnberga, sovjetskog veterana iz avganistanskog rata. Štajnberg je napisao nekoliko knjiga i stručnjak je za rusku vojsku koji danas živi u SAD. U svom tadašnjem tekstu, on opisuje kako je u leto 1982. zajedno sa potpukovnikom Genadijem Zverevim, aktivno predvodio povremene treninge ronilaca-izvidjača u Turkistanu i drugim centralnoazijskim vojnim regionima. Trening je obavljan na jezeru Isik Kul.

Kako navode mediji, upravo su u tom jezeru tokom ere Sovetskog Saveza testirani podvodni projektili i torpeda. Danas u Kirgistanu, tvrdi se, na jezeru Isik Kul još uvek postoji ruski pomorski komunikacioni centar. Ali je te 1982. godine general major V. Demjanko, komandant vojnog ronilačkog servisa inženjerskih jedinica Ministarstva odbrane SSSR, neočekivano i u žurbi obavestio lokalne oficire o neobičnom dogadjaju koji se odigrao tokom sličnog treninga u Trans-Bajkalu i zapadno sibirskom vojnom regionu.

Tokom vojnih vežbi, sovjetski ljudi žabe su doživeli susrete sa misterioznim podvodinim "plivačima", prilično humanoidnim bićima ogromnih dimenzija (visoki preko tri metra). "Plivači" su nosili samo tesno priljubljena srebrnkasta odela i činilo se da im ledeno hladna voda uopšte ne smeta. Na dubini od 50 metara, "plivači" nisu imali ni opremu za dubinsko ronjenje (akvalang), niti bilo kakvu drugu opremu. Samo su im glave bile prekrivene sferičnim kacigama. Štajnberg u tekstu dalje tvrdi da su lokalni vojni zapovednici u Sibiru odlučili da zarobe jedno od tih stvorenja. Specjalna grupa od sedmorice ronilaca je poslata na zadatak. Ali dok je jedan od članova tima pokušavao da nabaci mrežu preko stvorenja, odjednom je nekakava moćna sila uvukla sve ronioce u vrtlog i zatim ih iz dubine bukvalno izbacila na površinu jezera. A kako autonomna oprema dubinskih ronilaca ne dozvoljava izranjanje sa tolike dubine bez prethodnog podvrgavanja procesu dekompresije, svi članovi nesrećne podvodne ekspedicije su zbog naglog izranjanja zaradili aeroemboliju, ili kesonsku bolest. Jedini lek je bio da se smesta podvrgnu dekompresiji u specijalnim hiperbaričnim komorama pod pritiskom. Vojska je imala nekoliko takvih komora, ali je samo jedna bila u ispravnom stanju. U nju su mogla da stanu samo dva čoveka. Ipak, lokalni vojni komandiri su ugurali četvoricu ljudi žaba u hiperbaričnu komoru, što je rezultiralo smrću trojice ronilaca i teškim invaliditetom četvrtog. General majora su poslali na jezero Isik Kul da lokalne vojne zapovednike upozori da ne pokušavaju zarobljavanje "plivača".

Iako je jezero Isik Kul pliće od Bajkalskog, njegova je dubina sasvim dovoljna za život ovih misterioznih bića. Sovjetska vrhovna komanda je znala za postojanje "plivača" i naredila je da se ne diraju. Možda su oni znali daleko više o podvodnim stanovnicima Isik Kula od nezavisnog istraživača Grabovskog. Ubrzo potom je štab turkmenistanskog vojnog regiona primio naredjenje od zapovednika kopnenih snaga. U naredjenju je detaljno analiziran incident na Bajkalskom jezeru i objavljen ukor tamošnjim oficirima. Sa naredjenjem je stigao i informativni bilten glavnog štaba inženjerijskih jedinica Ministarstva odbrane SSSR, u kome se navode brojna dubinska jezera u kojima su registrovani neobični fenomeni: pojava podvodnih stvorenja analognih bajkalskom tipu "plivača"; jako osvetljenje koje dopire iz dubine; uzdizanje i spuštanje džinovskih diskova i sfera…

Šta je Hitler tražio na Tibetu

Mihail Demidenko, poznati ruski pisac koji je preminuo 2003. godine, pročitao je Štajnbergov tekst iz 1992. i setio se da je 1986, dok je bio na zadatku u ime Udruženja pisaca iz Irkustska (Sirbir), proveo izvesno vreme na Bajkalskom jezeru. Tu je od lokalnih ribara čuo da su lično videli jednom kako su, par godina ranije, vojni ronioci neverovatnom silom izleteli iz jezera čak 10-15 metara iznad površine vode. Ribari nikada nisu otkrili zbog čega su se vojnici ponašali tako čudno. Demidenko je bio ubedjen da je to isti dogadjaj koji je opisao Štajnberg, pa je kontaktirao svoje izvore u najvišim ešalonima ruske armije pokušavajući da sazna detalje, ali bez previše uspeha. Konačno mu je ipak pošlo za rukom da razgovara sa jednim pukovnikom iz Glavnog logističkog direktorata.

Demidenko je od njega saznao da se detalji takve akcije verovatno nalaze u specijalnim arhivama za koje je potrebno odobrenje sa vrha. Mihail Demidenko je svojevremeno, posle diplomiranja na vojnoj školi postao prevodilac za kineski jezik. Služio je pri vrhovnoj komandi sovjetske armije kao prevodilac i bio stacioniran u glavnom štabu vazduhoplovnih snaga Kine. Takodje je služio i u Severnoj Koreji tokom rata. Kasnije je Demidenko proputovao Kinu do zapadnog Tibeta, a kada je postao poznati pisac i scenarista, posetio je i druge zemlje jugoistočne Azije i Evrope. Napisao je više fascinantnih knjiga, medju kojima je i poslednja u kojoj se pominju misteriozni divovi - Tragom SS trupa na Tibetu, objavljena 1999. godine.

Demidenko je 1954. pratio visoke vojne oficire iz Pekinga i sovjetske vojne komande koji su vršili inspekciju kineskih trupa u provinciji Ksinjiang (ujgurski region) i na zapadu Tibeta. Na Tibetu je ta grupa zvaničnika provela jednu noć u lamaističkom manastiru, gde je Demidenko upoznao starog monaha Mongola koji je govorio ruski jezik. Medju mnogim fascinantnim pričama koje je čuo od starog monaha, bila je i ona o pećinama u tibetanskim planinama gde divovi visoki preko tri metra borave u nekoj vrsti anestezijom indukovanog sna. Jednog dana, rekao je monah, divovi će se probuditi. Kasnije je Demidenko čuo priču da su Kinezi namerno provalili u jednu od tih svetih pećina, izvukli iz nje uspavane amfibijske divove i obesili ih na javnom mestu.

Kako Demidenko piše u svojoj izuzetno dobro istraženoj priči (imao je odlične veze u Aziji, Istočnoj Nemačkoj, ruskoj vojsci...) veliki ljubitelji okultnog - nacisti, bili su svesni postojanja divova i legendi o podzemnim gardovima Tibeta. Zbog toga je Hitler i slao ekspedicije na Tibet, ubeden da će divovski polubogovi potvrditi njegove teorije. Ali ima još mnogo toga o divovima u Demidenkovoj poslednjoj knjizi, baš kao što ima i obilja istorijskih podataka o Hitlerovim ekspedicijama, arhivama i misterioznim dogadjajima.

Div iz Borisoglebska

Kratkotrajno povećanje NLO aktivnosti 1978. godine, nateralo je Akademiju nauka SSSR da se privoli programu istraživanja anomalnih atmosferskih fenomena. Ime programa bilo je SETKA-AN (Mreža Akademije Nauka). Prvi korak SETKA-AN je bila zvanično uvodjenje opisnog termina "anomalni atmosferski fenomeni" umesto zabranjenog NLO. Cenzura NLO tematike je ukinuta 1989. Ministarstvo odbrane je pokrenulo sličan program pod imenom SETKA-MO (Minsterstva Oborni Set).

Eduard A. Jermilov, ugledni ruski naučnik prestižnog Instituta za istraživanje radio fizike, bio je uključen u SETKA program i 1982. je istraživao slučaj u kome je glavnu ulogu vrlo verovatno imao humanoidni "div". Borisoglebsk se nalazi u regionu Voronjež i jedna je od najaktivnijih oblasti NLO vidjenja. Ovo poslednje tvrdi A. Plaksin, stručnjak Ministarstva odbrane Ruske Federacije i nekadašnji vodeći učesnik programa SETKA. Osamdesetih godina prošlog veka oformljena je posebna vojna komisija, sa zadatkom da proučava NLO u toj oblasti (velilčina letilica koje su videli i o njima izvestili vojni posmatrači varirala je od dimenzija teniske loptice do letilice duge 200m, a manevrisale su brzinom koja se kretala od 0 do 600 kilometara na sat, na visini od 0 do 20 km).

Jermilov (kako tvrdi poznati ruski istraživač paranormalnih fenomena Mihail Gerštajn koji poseduje mnoge SETKA dokumente), u izveštaju od 26. maja 1982. navodi da je tog dana, tokom gubitka komunikacije sa vojnim avionom MIG-21 koji se kasnije srušio, na nebu primećen NLO i to na visini iznad 1500 metara. Operacija spasavanja je pokrenuta 27. maja. Jedan tim spasilaca koji su činili mladi vodnik A.A. Panjukov i redov A.Ju.Kunjin, naišli su na čistinu u šumi Povorino i ugledali misteriozno humanoidno biće. Bilo je ne manje od 3,5 m visoko, odeveno u srebrnkasto odelo sa zelenkastim prelivima. Kada je biće pobeglo sa tog mesta, očevici su u daljini iza drveća ubrzo čuli eksploziju, a zatim je ka nebu uzleteo luminiscentan objekat za kojim je ostao blago osvetljeni trag. Leteći objekat je zatim nestao iza drveća.

Komsomolskaja pravda je u decembru 2000. objavila tekst A.Pavlova, u kome se opisuje bliska saradnja ruske vojske i NLO istraživača. Medju dokumentima koja je lokalnim ufolozima obezbedio komandant dalekoistočnog distrikta vazdušne odbrane bio je i jedan u kome se pominje najzanimljiviji slučaj iz 1990. Vojnu brigadu u naselju Timofejevka je uzbunio pucanj upozorenja stražara koji je opazio dva bića u srebrnim ogrtačima. Bila su visoka oko 2,5 m i izašla su iz obližnjeg hrastovog šumarka. Čim je stražar ispalio pucanj upozorenja, "srebrni" su pobegli nazad u šumu. Tlo je bilo mokro od skorašnje kiše, pa su ruski kontraobaveštajci koji su ubrzo stigli na lice mesta otkrili velike otiske ogromnih bezobličnih "stopala".

Još "plivača"

B.Borovikov je godinama lovio ajkule po Crnom moru. A onda se dogodilo nešto što je zauvek stavilo tačku na njegov omiljeni hobi. Roneći u oblasti Anapa, Borovikov se spustio na dubinu od 8 metara. Tada je ugledao kako se sa dna ka njemu uzdižu džinovska bića. Prvo stvorenje ga je ugledalo i zaustavilo se. Imalo je džinovske buljave oči, slične kakvom mutnom staklu. Prišla su još dva stvorenja. Prvo biće je podiglo ruku sa membranama medju prstima i mahnulo ka roniocu. Zatim su se sva tri približila Borovikovu i zaustavili se nedaleko od njega. Onda su se okrenuli i otplivali dalje. Borovikovo iskustvo je objavljeno 1996. u knjizi XX vek: hronika neobjašnjivog.

D. Pavaljajev je često jedrio paraglajderom iznad Kavgolova (lenjingradska oblast) početkom 90tih godina. U toj oblasti ima jezera, a u jednom od njih je paraglajder primetio tri džinovske "ribe". Spustio se niže, pa još niže, sve dok nije jasno ugledao "plivače" u srebrnim kostimima. Ovu epizodu je opisao u svojoj knjizi Leteći Holandjanin, objavljenoj 1995. U toj oblasti bilo je zaista mnogo NLO vidjenja. Zvaničnih objašnjenja nema.



[You must be registered and logged in to see this link.]

U smrt zbog lepih manira



Profesor Bruno Frej sa ciriškog univerziteta, tvrdi da je stopa smrtnosti među Englezima koji su nastradali tokom brodoloma famoznog Titanika bila mnogo veća u odnosu na putnike drugih nacionalnosti. Zbog čega je umrlo više Engleza? Zbog toga, kaže profesor Frej, što oni ni u trenucima ogromne krize nisu odustajali od svojih lepih manira, pa su uljudno čekali u pozadini svoj red da se ukrcaju u čamce za spasavanje, umesto da se laktaju i probiju u prve redove kao drugi putnici a posebno Amerikanci.

To je za Freja dokaz da su Britanci toga vremena posedovali izuzetnu hrabrost i altruizam i da su njihovom žrtvom spašeni životi 706 putnika potonulog broda, u kome je smrt našlo ukupno 1517 ljudi. "Amerikanci toga vremena su bili veoma nekulturni, dok su Englezi još uvek bili džentlmeni. Britanci su bili daleko svesniji društvenih normi i sasvim je izvesno da su stajali sa strane i strpljivo čekali svoj red da se ukrcaju u spasilačke čamce. Naravno, za razliku od Amerikanaca koji su se gurali u prve redove", kaže Frej.

Ogromni brod se sudario sa ledenim bregom 14. aprila 1912. godine, tokom svog prvog putovanja za Njujork. Pretpostavlja se da su na brodu bila 2223 putnika, ali njihov tačan broj nikada neće biti poznat zahvaljujući činjenici da je treća klasa bila prebukirana i da nisu baš svi putnici imali karte. Frej objašnjava i da je obrazovni nivo pojedinaca odigrao glavnu ulogu u načinu na koji su se Amerikanci i Britanci suočili sa katastrofom.

Većina američkih građana koji su živeli duboko na kopnu i dalje od morske obale, nisu imali pojma o pravilu da se prilikom potapanja spašavaju najpre žene i deca. Zato su jurnuli napred probijajući se u prve redove po svaku cenu, ne obazirući se ni na molbe posade ni na upozorenja ostalih putnika. Sa druge strane Britanci su, kao ostrvljani, itakako poznavali pomorska pravila i smatrali su da panika i bezglava jurnjava samo otežavaju protokol spašavanja i nepotrebno ometaju rad posade.

"Očekivali smo da su engleski putnici bili sposobniji da prežive jer je brod bio britanski, kompanija koja ga je posedovala je bila britanska i posada je bila britanska. Mislili smo da će, ukoliko putnici imaju bliži odnos sa posadom, to biti veoma važan momenat za ukrcavanje u čamce za spasavanje. Ali se ispostavilo da su Englezi imali 11 procenata manje šanse za spasavanje, u odnosu na pripadnike drugih nacija", dodaje Frej. "Stvarno smo čvrsto verovali da ćemo ovim istraživanjem dokazati kako, u trenucima presudnim za život i smrt, kulturne norme i razlike nestaju a opstanak najsposobnijih izbija u prvi plan. Rezultati su, međutim, pokazali da čvrsto pridržavanje društvenih normi i altruizam imaju presudnu ulogu", zaključuje Dejvid Sevidž, Frejov kolega sa tehnološkog univerziteta u Kvinslendu, Australija.

[You must be registered and logged in to see this link.]