Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Skidaj se!



Bizarna šala već godinama dovodi u nepriliku vlasnike restorana brze hrane širom Amerike. Telefon zazvoni, muški glas se predstavi kao policajac ili kao visoki službenik kompanije u čijem je vlasništvu restoran, zatraži da razgovara sa menadžerom i zatim objasni da poseduje dokaze da neko od zaposlenih potkrada restoran. Sledi prilično neodređen opis osobe i zahtev da menadžer pretrese optuženog, skine ga do gola i detaljno pretraži sva moguća "mesta" gde bi mogao da sakrije plen.

Od 1999. godina kada je domišljati šaljivdžija započeo svoju sprdnju, prijavljeno je na desetine ovakvih slučajeva u uglednim restoranima brze hrane kakvi su Burger King, Vendis, Mekdonalds, Eplbis, Perkins, Rubi Tjuzdej... Žrtve su uvek menadžeri bez obzira na pol, koji bi se redovno upecali na priču i zatim obavljali detaljan pretres "osumnjičenog". Slični incidenti su prijavljeni u Indijani, Masačusetsu, Ohaju, Južnoj Dakoti i Juti. Neki su se restorani obreli na sudu, a menadžerima preti krivično gonjenje. Menadžer restrana Tako Bel iz Fauntin Hilsa u Arizoni, optužen je u maju prošle godine zbog toga što je tražeći "ukradeni" novčanik, obavio nedozvoljen pretres do gola sedamnaestogodišnje devojke koja je samo želela da kupi hranu. Sve vreme dok je menadžer maltretirao devojku, smoproklamovani "policajac" je telefonom davao uputstva i naredbe, zatraživši na kraju da se obavi i pretraga telesnih šupljina "osumnjičene". U američkom pravosuđu ovo je prvi put da je kupac postao žrtva.

U istragu je uključen i FBI. Policajci veruju da je ova uvnuta šala delo jednog jedinog čoveka koji obično zove sa javnih govornica širom severne Floride i pri tom korsti telefonsku karticu kojoj je nemoguće ući u trag. Da li je reč o ogorčenom bivšem radniku restorana brze hrane? Ili je možda u pitanju krajnje devijantan i isto toliko vešt psihopata koji uživa da kontroliše ljude? Bizarni šaljivdžija je otišao i korak dalje krajem prošle godine. Nešto pre 9 sati uveče, menadžer restorana Sonik Drajv-in u Džoplinu, država Misuri, otkrio je šesnaestogodišnju menadžerku smene i devenaestogodišnjeg kuvara restorana potpuno gole u ženskom toaletu. Oni su objasnili da je u 7,45 neki muškarac pozvao restoran, predstavio se kao policijski detektiv i rekao devojci da je starija gospođa prijavila policiji krađu svog novčanika u njihovom restoranu i da je osumnjičen jedan od zaposlenih muškaraca.

"Detektiv" je zahtevao da mu menadžerka opiše zaposlene muškarce u njenoj smeni. Kada je stigla do kuvara, čovek je rekao da je kuvar definitivno osumnjičeni, te da mora da ga skine do gola i detaljno pretraži. Devojka je to i uradila, ali je glas preko telefona zatim zahtevao da kuvaru uradi felacio. Pošto je devojka oklevala, "detektiv" je zapretio da će, ukoliko ga ne posluša, poslati policajce da je uhapse. Devojka više nije imala kud i uradila je šta se od nje zahtevao. Zatim joj je glas nerdio da kuvaru preda mobilni telefon. Glas je kuvaru objasno da on zapravo nije osumnjičen za krađu, da je sve vreme osumnjičena bila devojka menadžer i da je sve što je do tada zahtevao od nje da uradi u stvari testiranje njene nevinosti ili krivice. Kuvaru je naređeno da skine devojku do gola i pretrese je od glave do pete, ne bi li ustanovio da li je novčanik još uvek kod nje. U tom trenutku, drugi zaposleni su već postali zabrinuti zbog svega što se događalo, pa su odlučili da pozovu iskusnijeg menadžera, dvedesetsedmogodišnjeg muškarca, koji je i otkrio golišavi par u ženskom toaletu. Kada je muškarac menadžer ušao, kuvar je još uvek slušao telefonska naređenja "detektiva" sa bizarnim smislom za humor.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Prokletstvo Grimaldijevih



Da li nesreće u privatnom životu članova kneževske porodice Grimaldi izaziva srce raspusne kneginje umrle pre tri veka, koje se čuva u dvorskoj kapeli kneževine Monako? Svetsku javnost je svojevremeno silno zaokupljao "slučaj Dikrije-Huteman" - otkriće da je Danijel Dikrije, muž nestašne princeze Stefani od Monaka (a pre toga njen telohranitelj i ljubavnik, sa kojim ima dvoje dece rođene pre sklapanja braka) uhvaćen u preljubi sa striptizetom Fili Huteman. Svetski listovi su bili preplavljeni "vrelim" fotografijama ljubavnog zanosa Danijela i Fili (po jednima Francuskinje, po drugima Belgijanke), nakon čega je princeza Stefani podnela zahtev za razvod od muža sa kojim je u braku bila tek nešto duže od godinu dana. Za podanike kneževske loze Grimaldi, međutim, ovo i nije bilo iznenađenje. Naprotiv, moglo bi se reći da su takav razvoj stvari očekivali. Zašto? Zbog legende stare puna tri veka, po kojoj su Grimaldijevi žrtve prokletstva princeze Šarlote (rođene 1639, a umrle 1678).

Kao potvrdu da ova drevna legenda nije puka izmišljotina i da u nju i danas veruju građani kneževine Monako, navode se činjenice koje svedoče da će lični život članova kneževske porodice Grimaldi stalno doživljavati brodolome. Do kada? Sve dok u dvoru bude bilo Šarlotino srce. Majka pokojnog vladara Monaka, princa Renijea, razvela se od muža sa kojim je bila venčana protiv svoje volje. Svi znaju za tragičnu smrt prinčeve žene, princeze Gracije - nekadašnje glumice Grejs Keli, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći 1982. kada je navršila 50 godina, a neposredno pred 25. godišnjicu braka sa Renijeom.

Prinčeva sestra Antoaneta udavala se tri puta. Od dvojice muževa se razvela, a treći, baletski igrač Džon Gilin, umro je od srčanog udara samo 40 dana nakon venčanja. Renijeova najstarija ćerka Karolina razvela se od prvog muža Filipa Žinoa, a drugi, Stefano Kaziragi, poginuo je u automobilskom udesu. Druga kneževa ćerka, Stefani, kako je rečeno, doživela je bračni brodolom zbog muževljeve preljube. A njen brat Albert, koji je nasledio kneževski presto, još uvek nije našao srodnu dušu sa kojom bi stupio u brak i nastavio lozu. Naravno, ako se ne račnaju njegova vanbračna deca, o čemu se prethodnih godina dosta raspravljalo. Mnogi u Monaku to objašnjavaju Albertovim "strahom od Šarlotinog prokletstva".

Ne sme se isključiti mogućnost da je sujeverje sve ove događaje povezalo sa legendom. Ali, kako objasniti činjenicu da je sve to počelo da se zbiva od trenutka kada je srce princeze Šarlote od Monaka, pre stotinak godina, zajedno sa urnom u kojoj se nalazi, uneto u privatnu dvorsku kapelu Grimaldijevih?

Da bi se sled događaja razumeo, treba se vratiti tri veka unazad, u godinu 1678. kada je princeza Šarlota od Monaka umrla i kada je njeno srce, po želji pokojnice a shodno ondašnjem raširenom običaju među plemstvom, odvojeno od tela, preneto u Monako i sahranjeno u urni, u tamošnjem manastiru posvećenom Blagovestima. Taj čin izazvao je zgražanje podanika i otuda tvrdnja da je tim činom na kneževinu navučeno Šarlotino prokletstvo. Ali, zašto?

Stvar postaje jasna kada se pogledaju dokumenti. U njima stoji da je 1639. tadašnji maršal Francuske, vojvoda od Gramona, dobio ćerku Šarlotu. Petnaestak godina kasnije ona se, već poznata kao "izuzetno lepa i senzualna devojka", pojavljuje na dvoru francuskog kralja Luja XIV, znanog kao Kralj Sunce, čija ljubavnica ubrzo postaje. Istovremeno postaje i ljubavnica niza kraljevih velikodostojnika, među kojima i vojvode Antoana de Komaona, svog rođaka.

Pet godina kasnije, kada je napunila dvadesetu, Šarlota na francuskom dvoru upoznaje Luja od Monaka, prestolonaslednika male kneževine. Imao je tek 17 godina. Ali, to njegovom dedi, princu Orlandu, i njenoj porodici nije smetalo da "zbog državnih interesa ugovore Lujev i Šarlotin brak, uz zaboravljanje njenog dotadašnjeg burnog života". Brak je sklopljen 30. marta 1660, ali i pored toga, kako dokumenti kazuju, "princeza od Monaka je odmah počela da živi dvostrukim životom". Tačnije, tokom vremena koje je sa mužem provodila u Monaku, u dvoru Grimaldijevih, bila je "smerna i sva posvećena dobrim delima", ali kada bi se vraćala u Pariz "bacala se vrtoglavo u naručje svih muškaraca koje je želela, a mogla je sve njih da zavede sa lakoćom , zbog lepote i senzualnosti".

Luj od Monaka je dedu Orlanda nasledio 1662, ali Šarlota je nekoliko meseci kasnije, na zahtev Luja XIV, pozvana u Pariz da bi bila družbenica Henrijete od Engleske koja se u to vreme udala za princa Filipa od Orleana, brata Kralja Sunca koji je nastavio da "uživa u čarima neodoljive Šarlote". Upravo uz Henrijetu od Orleana Šarlota je ispoljila "neodoljivu naklonost i prema ženama", kako je zapisano, i dve princeze prepustile su se "grešnoj ljubavi", istovremeno "vodeći ljubav i sa muškarcima". To o "grešnoj ljubavi" doznaje kraljica Ana, majka Kralja Sunca, i Šarlota je po kratkom postupku "oterana iz Versaja", dvora francuskih kraljeva. Vratila se u Monako i postala majka dvoje dece "svoga muža".

Ali, nakon Henrijetine smrti, pošto se Filip od Orleana ponovo oženio, ovog puta Elizabetom Šarlotom Pfalc, Luj XIV još jednom Šarlotu od Monaka vraća u Versaj da bi bila družbenica Elizabeti. I opet ona postaje kraljeva miljenica ali i ljubavnica raznih dvorjana, istovremeno pokušavajući da "zavede i Elizabetu, što joj ne uspeva". To je princeza od Orleana jasno stavila do znanja u svojim pismima.

Šarlota od Monaka umrla je 1678. kada je imala 40 godina. Pred smrt je zatražila da joj telo bude sahranjeno u Parizu, a srce u Monaku. Luj od Monaka, njen muž koji je u međuvremenu saznao sve o ženinom burnom životu u Parizu i Versaju, pristao je da Šarloti ispuni poslednju želju. "Time je pokazao da joj je oprostio nedoličan život", stoji u jednom od dokumenata. I tako, Šarlotino srce biva preneto u Monako, u urni na kojoj je starim firentinskim jezikom (u stvari autentičnim jezikom državljana Monaka, mada oni danas govore francuski) ispisano: "Ovde počiva srce Šarlote od Monaka". Urna je postavljena u manastiru Blagovesti. Već tada to je izazvalo nezadovoljstvo državljana Monaka, koji već generacijama tvrde da će "krivicom tog nečistog, nevernog srca sva pokolenja Grimaldija biti nesrećna". Otuda i legenda o "prokletstvu princeze Šarlote".

Koliko je poznato iz dokumenata, to "prokletstvo" nije se ispoljavalo duže od 200 godina.. Ali, počelo je da deluje od trenutka kada je deda princa Renijea, ne zna se tačno zbog čega, odlučio da urnu sa Šarlotinim srcem iz manastira prenese u privatnu kapelu, smeštenu unutar dvorskog dvorišta. U toj kapeli urna se nalazi i sada. Opet nije sahranjena u tamošnjoj kripti, već je postavljena desno od oltara. Od tada pa sve do ovih dana ređaju se događaji koji pogađaju porodicu Grimaldi - od princeze od Monaka, bake sadašnjeg vladara princa Alberta, preko njegove majke Grejs Keli do njegovih sestara Karoline i Stefani, zarobljenih u zatvoreni krug večito nesrećnih ljubavnih veza.

Naravno, ima i onih koji sve ovo pripisuju slučajnostima i sujeverju. Ali, postoji i verovanje po kojem duše umrlih, naročito onih čiji delovi tela nisu sahranjeni sa telom, nastoje da "telo opet sjedine i da zbog toga, sve dok to ne uspeju, lutaju mestima na kojima im počivaju odvojeni delovi". Nema informacija o tome da li članovi porodice Grimaldi veruju u "Šalotino prokletstvo" i da li će prihvatiti da njeno srce bude izneto iz dvorske kapele i sahranjeno u manastiru. To je odluka koju treba d adonese sadađnji vladar kneževine Monako, princ Albert.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Druidi protiv

crnih tačaka



Uprava autoputeva u Austriji, tajno je zaposlila tim druida sa punim radnim vremenom i stavila ih na svoj platni spisak. Druidi su dobili zadatak da "iscede" negativnu energiju iz crnih tačaka na kojima se događa najviše automobilskih nesreća.

Priča se da im to odlično polazi za rukom i da su znatno uspeli da smanje broj nesreća. Na jednoj od najozloglašenijih crnih tačaka gde se svakodnevno događalo po nešto, broj incidenata je sveden na nulu kada su druidi uspeli da povrate i uspostave prvobitna zračenja zemlje.

Glavni inženjer iz austrijske Uprave autoputeva (AFSINAG), Harald Dirnbaher, objašnjava: "Bili smo veoma skeptični u početku i naravno da nismo želeli da javnost sazna šta i kako radimo, pa smo čitavu operaciju držali u tajnosti." Ali kada su početna testiranja pokazala impresivne rezultate, zvaničnici Uprave su objavili vest čitavoj zemlji.

Posle drudskog tretmana, na jednoj od crnih tačaka je broj akcidenata sa prosečnih šest nesreća godišnje sveden na nulu. Kako stoji u obaveštenju, druidi lociraju negativnu energiju pomoću rašlji.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Island - zemlja skrivenih ljudi



Istraživanja pokazuju da 54 odsto Islanđana veruje u postojanje druge realnosti. Koliko je škola za patuljke važna skrivenim ljudima? Poslednjih godina, svedoci smo kako političari zdušno posežu za nekim prilično neverovatnim pričama, ali bi i Džordž Buš i njegov tadašnji satelit Toni Bler teško mogli da se takmiče sa čovekom koji je osnovao islandsku komunističku partiju, Trigvijem Emilsonom.

U svojoj autobiografiji, Trigvi se priseća kako mu je u 14. godini devojčica iz druge dimenzije spasla život. Priča ide ovako: dok je sakupljao ovce na kraju sezone, mladi budući komunista je ugledao jagnje zaglavljeno u pukotini u steni. Pokušavajući da ga izvuče, Trigvi se i sam zaglavio. Bio je kilometrima udaljen od prvih kuća i dok se sumrak polako spuštao, shvatio je da će morati da provede ledenu noć daleko od doma. A onda se preko stenovite ivice njegovog privremenog zatvora pojavilo lice neke devojčice i odjednom je bio izvučen na sigurno. "Odakle si ti došla?" - zapitao je Trigvi sa olakšanjem, ali zaprepašćen što nikoga osim devojčice nema u blizini. Mesto na kome su se nalazili bilo je pust i prilično izolovani deo Islanda, u koji bi malo ko zašao pred kraj dana. "Dolazim sa farme Litenstamer", rekla je devojčica, upirući prstom na tradicionalnu islandsku seosku kuću, udaljenu samo nekoliko stotina metara odatle. "Ali to je nemoguće", prošaptao je zapanjeni Trigvi, "čitavog života lutam ovim planinama i nikada nisam video bilo kakvu kuću!" "Znam. Nema tu nikakvog čuda. Ja sam ono, što vi Islanđani nazivate skriveni ljudi. Mi dolazimo iz sveta paralelnog sa vašim."

I dok je Trigvi bez reči samo zurio u devojčicino lice, nesposoban da se sabere, jedan duboki muški glas je uzviknuo sa farme, dozivajući devojčicu po imenu Katrin. "Moram da idem", uzviknula je jurnuvši niz breg. "Hoću li te ponovo videti", uspeo je da dovikne Trigvi. "Možda", uzvratila je devojčica. Ali iako je godinama posle toga, sve do svoje smrti 1986. uporno dolazio na isto mesto, Trigvi Emilson više nikada nije video devojčicu i njenu farmu.

Iako je jedno od uvreženih pravila da ne treba verovati svemu što nam političari govore, ovoga puta Trigvi nije jedini Islanđanin koji je ispričao priču o drugoj realnosti. Poslednje 24 godine Magnus Skarfedinson, upravnik škole za patuljke, obilazi zemlju, susreće ljude i iz prve ruke sakuplja priče o skrivenim ljudima, stvarajući sopstvenu sliku tog paralelnog sveta u kome oni žive. Do danas, on je upoznao više od 700 svedoka koji su videli patuljke i skrivene ljude; njih 200 je razgovaralo sa tim bićima, a 40 tvrdi da su razvili bliske prijateljske veze sa stvorenjima van našeg sveta. Šta više, nije upravnik škole za patuljke i jedini koji čvrsto veruje da su sve ove priče istinite.

Današnji Island naseljava 280 000 ljudi, od kojih je 99,9 odsto pismeno, 82 odsto koristi i poznaje kompjutere a opet, prema anketi koju su 1998. napravile dnevne novine DW, 54 odsto Islanđana veruje da postoji dimenzija mimo ove naše, u kojoj se svakodnevno odvija jedna druga realnost. To verovanje je toliko jako, da je bilo momenata kada je islandska nacionalna građevinska kompanija Vegagerdin, bila prisiljena da promeni trase novih puteva, da bi se u obzir uzeo i taj drugi svet. "Mi cenimo nasleđe naših predaka", kaže Viktor Arnar Ingolfson iz državnog odseka za puteve. "Ako je usmena tradicija prelazila sa generacije na generaciju govoreći nam da su određena mesta ukleta ili da natprirodna bića nastanjuju određenu stenu, onda se to mora smatrati vrstom kulturnog blaga. Ne može se poreći da je verovanje u natprirodno ponekad jedan od razloga za zabrinutost, pa se i takvo mišljenja uzima u obzir baš kao i bilo koje drugo. To je jednostavno slučaj dobrih odnosa sa javnošću."

Jedan od poslednjih primera dogodio se 1995. kada je nova deonica autoputa ka zapadnim fjordovima trasirana preko imanja Ljarskegar, a severno od sela Burdaldalur. Ogromna stena - jedna od tri stene Klofsteinara, štrčala je iznad trase novog puta i nije bilo drugog rešenja osim da se stena ukloni. Istoga trenutka, izgradnju puta počele su da prate svakakvi maleri - mašine su se uporno kvarile, a bilo je i nekoliko manjih nesreća. Neki meštani su dobro znali priču o patuljcima koji žive na problematičnoj steni, pa su ih odmah proglasili krivcima za sve što se događa graditeljima. Priču je čuo i preduzimač, pa je objavio da ne želi da bude odgovoran za rušenje stene. Tada se javila žena - medijum, poreklom iz kraja gde se gradila nova deonica puta, nudeći svoju pomoć u rešavanju ovog neobičnog problema.

Žena je došla na mesto gde se uzdizala stena i položila ruke na nju. Rekla je da u toj steni nema patuljaka, ali da ih ima u druge dve stene Klofsteinara. Zatim su joj patuljci dali dozvolu da se problematična stena premesti pored druge dve, naravno pažljivo i uz sve mere opreza. Građevinci su prihvatili ideju i umesto da stenu sruše što bi bilo daleko jeftinije, isekli su je i prebacili na rečeno mesto pod budnim okom medijuma. Ona je izjavila kako su pored nje, još mnogi zabrinuti patuljci odlučili da nadgledaju izmeštanje stene, ne bi li sve prošlo kako valja. Iako se Ingolfson sa zadovoljstvom priseća ove priče, on je ipak veoma oprezan. "Nesrećni slučajevi se mogu dogoditi pri svim građevinskim radovima, uprkos merama koje preduzimamo. To je ozbiljan posao, posebno kada ljudi pokušaju da svale krivicu na zle čini. Od toga niko nema koristi, najmanje oni koji su umešani u incidente."

Za radoznale posetioce Islanda, najbolje mesto gde će naučiti mnogo o načinu razmišljanja Islanđana jeste škola za patuljke Magnusa Skarfedinsona. On sebe vidi kao kombinaciju antropologa i detektiva koji je suočen sa zanimljivom misterijom. "Slušam priče očevidaca, upoređujem informacije o tome kako izgledaju skriveni ljudi, gde i kako žive, a zatim pronalazim sličnosti, moguća objašnjenja zbog čega ih ljudi viđaju i kako se naši paralelni svetovi dodiruju." Zanimljivo je da upkos tolikom interesovanju i predanom proučavanju, sam Magnus nikada nije video skrivene ljude. "Često razgovaram sa njima preko medijuma. Objasnili su mi da između naša dva sveta mogu da se kreću samo u određenim okolnostima - obično ako je nekome od nas potrebna pomoć. A onda mi je jedna skrivena žena objasnila zbog čega nikada nisam sreo nekog od njih. Rekla mi je: nikada te ne bismo pozvali u naš dom jer te se više nikada ne bismo mogli otarasiti; ti postavljaš previše pitanja!"

Škola za patuljke nalazi se u glavnom gradu Islanda, Rejkjaviku. Nudi četvorosatne časove na engleskom jeziku, svakog petka popodne tokom leta. Kada zakoračite u učionicu, nađete se u prostoriji veselih boja koja podseća na vašu prvu školsku učionicu, sa starinskim zavesama na prozorima, sa živopisnim plastičnim figurama gnoma, patuljaka i vilenjaka na policama duž zidova, dok mekano žućkasto svetlo obasjava prostoriju iz 40 neobičnih lampi postavljenih između knjiga i stolova. Budućem učeniku ostaje samo da uživa u mističnoj atmosferi. Magnusovo predavanje počinje veselim opisom vrsta natprirodnih bića sa drugog sveta koja su viđena na Islandu: 13 vrsta patuljaka, 4 vrste vilenjaka, 3 vrste trolova, 2 vrste gnoma i naravno - skriveni ljudi. "Oni izgledaju kao ljudi, ali su uvek odeveni u starinska odela i nose starinsko oruđe", objašnjava Magnus. "Najćešće se daju videti od svih bića iz druge dimenzije. Oko 75 odsto svih susreta bilo je sa skrivenim ljudima. Religija im je slična hrišćanstvu - i oni imaju neku vrstu Mesije, ali ne obožavaju krst. Oni smatraju da je prilično bizarno obožavati instrument pogubljenja. Kažu: zbog čega vi ljudi ne uzmete električnu stolicu ili mač, pa to proglasite predmetima obožavanja kao krst?"

A šta skriveni ljudi misle o nama? "Misle da smo pre 100, 200 godina bili daleko iskreniji nego danas. Misle da se naša kultura drastično promenila za to vreme, da smo postali arogantni i mnogo nemarniji prema prirodi nego nekada. Kažu da nas se daleko više plaše sada, nego u stara vremena." Čudno je pomisliti da neko ko živi u drugoj dimenziji ima bilo kakav ralog da nas se boji. Oni bi svakako bili zaštićeni od bilo kakvih povreda na osnovu prirodne razlike u prostoru i vremenu. "E, tu se stvari već komplikuju", napominje Magnus. "Delimično delimo isto okruženje sa skrivenim ljudima, pa kada oštetimo svoju okolinu i njihova pretrpi štetu. Poslednjih sto godina smo dosta toga sagradili na Islandu. Ima mnogo novih puteva i kuća, ali nismo uvek razmišljali koliko štete time nanosimo njihovom svetu."

Naravno, veoma je teško misliti na svet koji većina ljudi ne vidi. Pri tom, u poslednjih 50 godina broj susreta sa skrivenim ljudima je drastično opao. "Još uvek ima svežih priča"", kaže Magnus, "ali više nisu ni tako velike ni tako uzbudljive kakve su one nekadašnje. Pre sto godina bilo ih je duplo, čak troduplo više nego danas. Čini mi se da je glavni razlog što Islanđani više ne žive na selu. Čak i kada se voze od jedne farme do druge, oni ne hodaju - voze se automobilom. Jedno od pravila je da su se najčešći susreti sa skrivenima dešavali u prirodi dok su ljudi šetali - najčešće kada bi se izgubili, skriveni ljudi su im priskakali u pomoć i spašavali im život."

Upravo se to dogodilo Torlakuru Stefansonu koji se izgubio u šumama na severu Islanda 1936, na mestu zvanom Skagfjordur. Lutao je satima, a tada je hladnoća počela da uzima danak i znao je da će se smrznuti. Onda je iznenada ugledao kako se među drvećem probija svetlost. Poslednjom snagom uspeo je da se dovuče do vrata seoske kuće i zakuca. Farmer je otvorio i pozvao ga da uđe. Kada je Torlakur upitao za ime farme, rekli su mu da se zove Hegstatir. Kazao je da nikada nije čuo za tu farmu i pomenuo kako verovatno više nije u Skagfjorduru. "Ne", rekao je farmer, "vi jeste u Skagfjorduru a mi smo oni koje zovete skriveni ljudi. Mi smo uvek ovde, samo nas ne možete uvek videti." Iako se Torlakur pribojavao skrivenih ljudi, oni su bili više nego ljubazni prema njemu. Osušili su mu odeću, dali mu hranu i kako je napolju besnela oluja, pozvali ga da prenoći kod njih. Pristao je. Kada se probudio sledećeg jutra, nebo je bilo vedro i kroz prozor je mogao da vidi gde se nalazi - ne previše daleko od svoje kuće u Skagfjorduru. Posle doručka krenuo je svojim putem, osvrćući se svaki čas da bi mahnuo svojim domaćinima. Posle 300 m se ponovo osvrnuo, ali farme više nije bilo. Nije mogao da veruje. Krenuo je nazad prateći svoje tragove u snegu i vratio se do mesta gde je bila farma. Čitave noći je padao sneg, pa je pejzaž bio prekriven gustim slojem belih pahuljica. Ali kada je stigao do mesta gde se nalazila farmerska kuća, video je kako se njegovi tragovi prekidaju a kuće nije bilo. Nikada je više nije video.

Nekoliko sati u školi za patuljke ostavlja posetioce preplavljene magijom neobičnih priča, ali i sa dozom skepticizma. Takav skepticizam Magnusu uopšte nije stran. "Više od dve decenije prikupljam ove priče i nisam baš poverovao u svaku koju sam čuo. Ali što ih više proučavam, shvatam da smo samo zagrebali po površini neverovatnog fenomena. Svedoci tih susreta vas gledaju u oči i tvrde da nisu bili pijani kada su sreli skrivene ljude, patuljke, gnome i vilenjake, niti su bili pod utiskom briga. Ponavljaće priču iznova u detalje, bez ijedne greške ili kontradiktornosti. Neko im mora verovati i pomoći im da pronađu smisao u onom što im se dogodilo."

Jedan takav svedok je i Hermundur Roskinkrans. Prvi put je video skrivene ljude kao četvorogodišnji dečak, a jedan od poslednjih susreta sa njima je usledio 1998. "Kada sam bio dete živeli smo u predgrađu Hveragerdija, grada udaljenog 35 km od Rejkjavika. Naša kuća je bila na brdu blizu litice", priseća se Hermundur. "Jednog dana sam se igrao u dvorištu, kada sam čuo zvuk zvona. Pogledao sam nagore i video sedam klinaca uzrasta od 4 do 10 godina, kako izlaze iz male pećine na litici. Svi su bili odeveni u belo i imali tamne kose. Popeo sam se k njima i proveli smo čitavo poslepodne igrajući se sa paucima, bubama i cvećem. Te godine sam ih video osam do deset puta. Najpre bih čuo zvono, a onda su oni dolazili. Kasnije te godine umro mi je otac i mi smo se preselili u Rejkjavik. Nikada ih više nisam video." Zanimljivo da Hermundur nije shvatio da su to bili skriveni ljudi sve do pre 14 godina. "Kada sam napunio 30, upitao sam majku o njima ali ona nije znala o čemu pričam. Rekla mi je da nikada nisam imao drugove za igru dok smo živeli u Hveragerdiju, jer smo bili suviše udaljeni od grada."

Jedan od poslednjih susreta sa skrivenim ljudima Hermundur je ima na ivici litice blizu svoje kuće u Rejkjaviku. "Gledao sam more i Snefelsjekul (vulkan okovan ledom), tražeći inspiraciju za pesme koje ponekad pišem. Tog dana su mi nedostajale reči i dok sam sedeo tamo na litici, neko je iznedada došao i seo pored mene. Mogao sam jasno u glavi da čujem kako mi se obraća, ali ne rečima već mislima. Bio je odeven poput nas. Nosio je farmerke i jaknu, ali je donekle bio transparentan - mogao sam da vidim kroz njega. Pitao sam ga odakle dolazi, a on je ogovorio da živi u blizini ali da dolazi iz druge dimenzije. Pitao sam ga čime se bavi, pa mi je rekao da je pisac i da je to razlog što je seo kraj mene. Razgovarali smo mislima. Bilo je to veoma normalno, relaksirajuće iskustvo, baš kao kada sretnete neku novu osobu. Video sam ga dva puta, ali sam samo tada mogao da razgovaram sa njim." Hermundurovo iskustvo sa natprirodnim se ne završava samo sa skrivenim ljudima. "Ja sam esktrasens, pa ponekad moram da zalegnem na kočnicu dok vozim, jer vidim ovce i konje kojih nema na putu, ili nesreće koje su se već dogodile. Kada ponekad idem ulicom, neko me zagovori a ja nisam siguran da li je ta osoba iz ove ili iz druge dimenzije. Zato sam neobično zahvalan na mobilnom telefonu, jer mi pomaže da ostanem normalan. Pre dvadeset godina verovatno bi me zatvorili u ludnicu, kada bih rekao da viđam nevidljive ljude na ulici. Ali srećom danas savako izgleda kao da govori sam sa sobom."

Bez obzira da li čovek odabere da veruje u postojanje skrivene realnosti na Islandu ili ne, vredi provesti nekoliko dana na ovom usamljenom vulkanskom ostrvu usred severnog Atlantika, gde moć koja održava svakodnevni život ljudi potiče od ključale lave ispod Zemljine kore. Veoma brzo posetilac će shvatiti koliko je ljudski život zavisan od prirode i zbog čega je, od vikinških saga na ovamo, priroda personifikovana ne kao brutalna, neukrotiva i nepredvidljiva sila, već kao brižna ruka koja se stara o ljudima Islanda. Ili je bar tako bilo do nedavno.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Lopovi, lopovi!



Kriminal se možda ne isplati, ali to zaista neće sprečiti lopovluku sklone pojedince da se dočepaju najraznovrsnijeg plena. Iz dvorišta veličanstvene palate Apton Haus u Dorsetu, Velika Britanija, ukradeni su veoma retki beli paun i dve bele paunice. Od luksuznog kaveza za paunove pa sve do ulazne kapije Apton Hausa - oko 200 metara - protezao se samo trag od belog perja. Ispred ulazne kapije, više ničeg nije bilo. Paunovi su pre toga, izazivali bes i nezadovoljstvo lokalnih stanovnika, koji su se žalili da prave preveliku buku.

Ove ptice su poznate po žestokim, glasnim kricima kada im neko prilazi ili ih dodiruje, ali u noći kada se kradja dogodila ništa se nije čulo. "To je bio jedini beli paun koga smo imali", jada se Majk Joman, predsednik dobrotvorne fondacije koja se stara o imanju. "Sumnjam da je to delo nekog kolekcionara ptica koji ima veliku kuću i želi ih za svoj vrt!"

Ipak, ova kradja je naprosto smešna u poredjenju sa kradjom 200 tona teškog metalnog mosta u Kabrovsku na istoku Rusije! Most je bio deo jedinog puta koji od grada vodi ka lokalnoj toplani, a nestao je za samo jednu noć 5. januara 2008. godine. Zatim je nestalo grejanje jer radnici nisu mogli do toplane. Nikome nije jasno kako su lopovi odneli 11,5 metara dugu konstrukciju. Ni policiji to nije jasno. Ovo je svetski rekord u težini ukradenog plena i znatno prevazilazi prethodni rekord - kradju 10 tona zlatnih poluga sa londonskog aerodroma Hitrou 1983.

Najveći objekat koga je ikada ukrao jedan čovek bio je brod SS Orijent Trejder. Ukraden je sa sidrišta Sent Lorens Sivej u Kanadi 1966. Ali za razliku od kradljivaca mosta, sve što je ovaj lopov trebalo da uradi je da otplovi ka otvorenom moru.

Ni Česi nisu imuni na mostove, pa je tako krajem 2007. godine nestao jedan težak 4 tone, a povezivao je prugu na liniji Čeb - Stari Hroznekov koja se više ne koristi. Sve veća potražnja na tržištu starog gvoždja i otpadnog metala, dovela je do dramatičnog povećanja kradja u Češkoj, pa metalni lopovi ne oklevaju da ukradu krovove sa crkava i kilometre pružnih šina. Martina Hruškova, portparol češke policije kaže: "Nije nam jasno da li je most ukraden za ličnu upotrebu ili za nakupce metalnog otpada". Ona nije precizirala kakvu je vrstu lične upotrebe mosta od 4 tone imala u vidu. I u Makedoniji su samo u februaru 2008. godine ukradena najmanje dva mosta.

Most je most, ali može li da se ukrade plaža? Može. U Madjarskoj je krajem decembra 2008. nestala čitava plaža: kolibe, suncobrani, ležaljke, igralište za decu sa svim rekvizitima, tende, sportski teren, stolice, bar, mini prodavnice od drveta i 6 000 kubnih metara peska! Kako Madjari namaju more, smislili su da uvezu pesak i rečnu obalu u Mindsentašu pretvore u nešto najsličnije morskoj plaži. Plaža je očišćena i prekrivena čekala da prodje zima i počne sezona kupanja, što je lopovima olakšalo posao. Jednostavno su sve odneli.

Pljačkaši grobova nisu prošlost i o tome svedoči kradja nakita vrednog 16 000 dolara. Nakit je ukraden iz groba žene sahranjene u malom selu kraj Torina u Italiji, koja je bila mrtva već 15 godina. Žena koja je redovno posećivala susedni grob, pronašla je srušeni spomenik, otkopanu raku, otvoren kovčeg i pocepani mrtvački pokrov. Talas sličnih kradja tokom 2009. je zapljusnuo i Srbiju.

Ponekad su lopovi skloni verovanju u paranormalno. Tako je iz Muzeja nauke u Londonu usred dana ukradena kristalna kugla iz 16. veka koja je pripadala čuvenom astrologu Džonu Diju. Lopov je razbio vitrinu, zgrabio kuglu i istrčao iz muzeja usred bela dana. Džon Di (1527-1608.) je bio vodeći autoritet svoga vremena za andjeosku magiju i konsultant kraljice Elizabete I. Iz vitrine je nestala i potvrda da je kuglu koristio i čuveni prirodoznanac i apotekar Nikolas Kalpeper (napisao prvu knjigu o lekovitim svojstvima engleskog bilja), napisana sredinom 17. veka na reversu drevnog manuskripta. Stručnjaci Muzeja su objavili da je veoma teško proceniti vrednost ukradenih artefakata jer su jedinstveni, ali da ona nije manja od 50000 funti. Pet dana posle kradje, uhapšen je Džejms Dauling (26) iz Erls Korta. Kristalna kugla i manuskript su pronadjeni i vraćeni muzeju, ali se sada čuvaju u skladištu i više nisu deo izložbe.

Belgijski antikvar Johan Dumon (62) je imao manje sreće. Vrativši se sa godišnjeg odmora otkrio je provaljena vrata na svojoj antikvarnici i praznu unutrašnjost. Preduzimljivi lopov je prosto provalio unutra i priredio dvodnevnu rasprodaju predmeta iz antikvarnice. Susedi nisu primetili ništa sumnjivo, iako je prodavnica prethodno bila zatvorena tri godine. Dumon kaže da su antikviteti koje je imao vredeli najmanje 25 000 evra.

Maštovitost lopova nema granica, pa je tako jedan preduzimljivi norveški lopov provalio u stan čiji je vlasnik bio na odmoru, a zatim objavio oglas u novinama da izdaje taj isti stan za dve trećine normalne cene. Oko 60 ljudi je došlo da ga pogleda. Prevarant koga je kasnije uhapsila policija, uspešno je izdao stan jedanaestorici ljudi i od svakog uzeo po 1500 evra depozita.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Reinkarnacija u holivudskom stilu



Šeri Li Lerd, plesačica i pevačica kanadskog rok benda Pandemonija, tvrdi da je reinkarnacija Merilin Monro. Kroz snove i flešbekove u budnom stanju, ona neprestano preživljava dogadjaje iz života slavne M.M. i kaže da oseća isti bol u grudima kakav je filmska zvezda osetila 1962, kada se predozirala nakon raskida sa amerčkim predsednikom Džonom F. Kenedijem.



Šeri takodje veruje i da je njena kćer Kisia (21) renkarnacija Gledis, majke Merilin Monro. Doktor Edrijen Finkelstajn, kalifornijski psihijatar soldine akademske reputacije koji je prešao u sferu istraživanja alternativnog (poslednjih 20 godina proučava reinkarnaciju i veruje da je u prethodnom životu bio francuski lekar), objavio je knjigu o Šeri Li, pod naslovom Povratak Merilin Monro: isceljenje duše. Knjiga je plod sedmogodišnjeg istraživanja i seansi regresije kojima je podvrgavao Šeri Li da bi potvrdio njenu priču. Finkelstajn tvrdi da je ova žena pod hipnozom odgovorila na stotine i stotine pitanja o Merilininom žvotu, da je na fotografijama bez greške prepoznala tetke slavne glumice, da se do detalja sećala afere sa Kenedijevima i državnih tajni o Kubi, te da je znala sve intimne detalje brojnih seksualnih susreta. Šeri Li se prisetila Teda Džordana, jednog od Merilininih ljubavnika iz 40tih godina prošlog veka i njihovih pijanih seksualnih terevenki koje bi se okončale tek kada su oboje bili od glave do pete zamazani crvenim karminom.



Dok skeptici psihijatrijskog establišmenta još raspravljaju o tome može li regresoterapija da kod pacijenata izazove lažna sećanja kako bi se lako "dokazali" željeni zaključci makar to bilo i nenamerno, drugi naučnici tvrde da regresoterapija može biti od velike pomoći pacijentima koji su iskreni u svojim uverenjima, iako ne znači da ta uverenja zaista i počivaju na činjenicama. Pitanje je da li Šeri Li Lerd predstavlja zaista uspešnu primenu regresoterapije u psihijatrijskoj varijanti hipnoze, ili je reč o mentalno poremećenoj ženi koja se previše identifikovala sa mrtvom filmskom divom? Ona priznaje da je u 11. ili 12. godini, kada je videla film Dijamanti su devojčini najbolji prijatelji, postala opsednuta sa Merilin Monro. Tada je saznala da je Merilin u filmu Autobuska stanica igrala pevačicu po imenu Šeri. U imejlu dr Finkelstajnu, Šeri Li piše: "Mislim da sam bila Merilin Monro, ali ko to ne misli?".



Postoji još jedna mogućnost - da je reč o paru šarlatana u potrazi za slavom; zamrla pevačka karijera Lerdove je u neverovatnom usponu otkada je javno progovorila o svojoj reinkarnaciji, a lista klijenata dr Finkelstajna je sve duža - posle objavljivanja knjige kontaktirao ga je ogroman broj ljudi ubedjenih da su reinkarnacije poznatih lidera, naučnika i glumaca. Lerdova i Finkelstajn zdušno odbacuju optužbe da su nečasno postupili u želji da privuku pažnju javnosti i brane knjigu kao "univerzalnu istinu o reinkarnaciji i efikasnosti terapije vraćanja u prošle živote". Pa ko voli…



Ko je bio Glen Ford?



Holivudski glumac Glen Ford umro je 30. avgusta 2006. u 90. godini života. Za života je prikupio obimnu biblioteku knjiga o parapsihologiji i čvrsto je verovao u reinkarnaciju. Ford se pod hipnozom prisetio svojih pet prethodnih života, uključujući i onaj kada ga je kao hrišćanskog mučenika rastrgao lav. U drugom životu je početkom 19. veka bio Čarls Stjuart, učitelj muzike i veliki ljubitelj konja iz Škotske.



Tokom regresoterapije, kada je vraćen u taj život, Ford je govorio sa izrazitim engleskim akcentom i svirao klavir mada ne previše vešto, iako nije imao nikakvo prethodno muzičko obrazovanje. Ford je objašnjavao da se Čarlsova ljubav prema konjima nastavila u ovom životu a veština sviranja nije, zbog toga što je izuzetno mrzeo "koještarije i gluposti" kojima je podučavao svoje učenike, pa je razvio psihološku blokadu.



Poznati glumac je takodje verovao da je bio član elitne lake konjice u vreme Luja XIV. Iako je tvrdio da zna samo nekoliko reči francuskog jezika (uprkos činjenici da je do 8. godine živeo u Kvebeku), tokom regresije je tečno govorio francuski sa primesama persijskog dijalekta 17. veka. To su potvrdili i stručnjaci sa kalifornijskog univerziteta kojima su dostavljene trake sa seanse. Ford je bio u stanju da tokom seanse do detalja opiše Versaj, čak i mirise u hodnicima i prostorijama. Da bi se osvetio plemiću koji je bio neljubazan prema njemu, Ford mu je zaveo ženu, ali je zbog tog bezobrazluka izazvan na dvoboj u kome je i poginuo. Centralno mesto u Fordovom poslednjem životu pripadalo je konjima, pa oni koji su ga dobro poznavali sada tvrde da će i u njegovom sledećem životu - kakav god mu bude dodeljen, konji odigrati glavnu ulogu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Izgubljen film sa Meseca



Originalni film o prvom sletanju čoveka na Mesec možda je definitivno izgubljen. Istorijski snimak šetnje Nila Armstronga je jedan od najvažnijih artefakata 20. veka. Kada ga je televizija uživo emitovala 20. jula 1969, oko 600 miliona ljudi širom sveta je pratilo dogadjaj bez daha. Zatim je film trebalo da bude sačuvan za potomstvo.



Ali sve osim dve od originalnih 700 traka sa snimljenim materijalom sa Meseca je zatureno negde u ogromnoj arhivi NASA - osim ako trake nisu ukradene. Taj obimni materijal bi mogao sa ove vremenske distance, da potpuno transformiše naše vidjenje sletanja na Mesec. Pogotovo što su to jasni, oštri snimci, daleko bolji od prilično razmazanih, zrnastih video zapisa koji su prikazani svetu. Pronalazak izgubljenih traka bi takodje ućutkao i zagovornike teorije zavere, koji tvrde da je sletanje na Mesec falsifikovano i snimljeno na Zemlji, te da se nikada nije dogodilo. Sa druge strane, ukoliko snimci ostanu "izgubljeni", teorija o takozvanoj "Apolo obmani" bi stekla zaista žestok podsticaj i dodatni argument u sopstvenu korist.



Uprkos statusu artefakta od izuzetne vrednosti, kvalitet TV snimka je zapravo ekvivalentan drugoj generaciji fotokopije. Snimljen je kamerom koja je bila usmerena ka crno-belom monitoru na Zemlji. Slika na monituru je, zapravo, lišena većine detalja. Naime, da bi se osigurali da će slika stići do Zemlje, snimci poslati sa Apola 11 su snimani brzinom od 10 frejmova u sekundi a zatim, zbog emitovanja, konvertovani na 60 frejmova u sekundi. Tokom ovog procesa je izgubljeno mnogo detalja.



Veruje se da se originalni snimci nalaze negde u Svemirskom centru Godard u Merilendu. Jedino još u Godardu postoji i adekvatna oprema, sa zastarelim 14 inčnim formatom, na kojoj se snimljene trake mogu emitovati. Da Ričard Nefziger, stariji inženjer NASA nije intervenisao, ta ista oprema bi bila razmontrana i bačena u staro gvoždje u oktobru 2006. Sada je u toku trka s vremenom - pronaći trake pre nego što oprema za emitovanje propadne do nivoa kada će je biti nemoguće popraviti.



Dobrodošle indicije će možda pružiti Australijanci. Filmski producent Piter Klifton je 1979. planirao da snimi dokumentarac o albumu grupe Pink Flojd Tamna strana Meseca, pa je zatražio od instituta Smitsonijan da mu ustupe bilo kakve snimke rakete koja putuje u kosmos. U institutu nisu imali takve snimke, ali su mu poslali pola sata snimaka sa Meseca na 16 mm filmu. Klifton nikada nije snimio dokumentarac o Pink Flojdu, ali je sačuvao snimke iz Smitsonijana. Danas on traga za bilo kakvom pratećom dokumentacijom, koja bi mogla da ukaže na to gde se nalaze originalne NASA trake sa Meseca.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Njujorški ukleti krug i radio talasi



Četvorotočkaši redovno "umiru" u delu Menhetna gde se nalazi čuvena zgrada Empajer Stejt. "Svakoga dana odvučemo 10 do 15 automobila u krugu od pet blokova oko Empajera", kaže Ajzak Livi iz kompanije Gradska vuča, koja ekskluzivno pruža pomoć vozačima od 42. ulice do Baterija. "Štos je u tome da, ako odgurate auto pet blokova na istok ili zapad odatle, motor smesta proradi!"

Mnogi vratari u toj oblasti se slažu sa Ajzakom. Jedan kaže da je video kako ista kola odvlače iz tog njujorškog ukletog kruga bar 10 puta nedeljno. Prošlog decembra je Lejn Gutjerez koji stanuje na Tajms skveru morao da plati 500 dolara za renta kar jer džip njegovog prijatelja, parkiran u istočnoj 35. ulici, nije hteo da upali puna tri sata. Vozač koji radi u Gradskoj vuči mu je rekao da radio talasi kojima je automobil izložen blokiraju čip za paljenje. "I prijatelj i ja smo mislili da je to najobičnija glupost", kaže Gutjerez. A onda ja, odvučen pet blokova dalje, džip smesta upalio.

Zgrada visoka 102 sprata na Petoj Aveniji izmedju 33. i 34. ulice, načičkana je emisionom tehnikom još od kako je otvorena 1931. Tada je radio stanica RCA instalirala na vrhu eksperimentalnu TV antenu. Od uništenja Svetskog trgovinskog centra, Empajer Stejt se ponovo dočepao stare slave vodećeg transmisionog centra za komercijalno emitovanje. Tu je smešteno 13 televizijskih i 19 FM stanica, a krov je prekriven antenama. Medjutim, kompanija Empajer Stejt poriče bilo kakav negativan uticaj emisione tehnike na motorna vozila. "Da su te tvrdnje zaista istinite", objavila je kompanija, "ulice u okolini zgrade bi bile zakrčene onemogućenim vozilima!" Daljinski sistem ulaska bez ključa funkcioniše na specfičnim talasnim dužinama koje odredjuje Federalna komisija za komunikaciju (FCC), ali je odatle rečeno da FCC nije prilmila ni jednu pritužbu zbog eventulnih interferenci koje pogadjaju vozila oko Empajer Stejta.

Sličnih prolema ima i u Evropi. Portparol Kraljevskog automobilskog kluba iz Velike Britanije kaže: "Klub je svestan brojnih lokacija gde se taj fenomen ponavlja, medju kojima su vojne baze, bolnički parkinzi i dokovi. Evropska frekvenca od 433,92 MHz je 1933. godine dodeljena radio prenosu na zahtev Evropskog radio komiteta, ali je ta ista frekvenca pre toga već bila dodeljena drugim korisnicima, medju kojima je i britansko Ministarstvo odbrane."

Od novembra 2005. do januara 2009, više od 30 automobila je pretrpelo ozbiljne kvarove na električnim instalacijama kada su prolazili pored radarske stanice Trimingem na severnoj obali Norfolka. Motori su crkavali, farovi se gasili, alarmi bi bez razloga počeli da zavijaju tokom vožnje, a kontrolne table u vozilima ispoljavale potpuno nenormalne simptome. U većini slučajeva, vozila su se mogla vratiti u funkcionalno stanje tek kada bi se potpuno isključio akumulator. RAF tvrdi da su sve to puke slučajnosti, ali je nezavisno istraživanje pokazalo da je radarska antena koja se okreće unutar kupole nalik džinovskoj loptici za golf, bila van svog centra i da je pretrpela "neispravno fazno pomeranje", zbog čega je došlo do "opadanja talasnog vazdušnog pritiska", pa su emitovani signali na pogrešnoj frekvenci i suviše blizu tla.

Ministarstvo odbrane Velike Britanije je moralo da isplati odštete vlasnicima oštećenih vozila. U novembru 2006. godine, samo sedam meseci nakon što je navodno rešen prethodni problem, vozači su ponovo počeli da se žale na probleme sa kolima. "Naš nisan se u blizini radarske stanice tri ili četiri puta nedeljno kvario", kaže Nil Kraford, vlasnik lokalne garaže i bivši radio operator RAF.

Samo mesec dana kasnije, nepoznati radio talasi niotkuda, otvarali su i zatvarali infracrvena vrata na stanici Viktorija podzemne železnice u Londonu. Inženjeri su utvrdili da je problem izazvao neispravni alarm kuće u susedstvu. Prošlog avgusta je zabeleženo čak nekoliko sličnih slučajeva. Zanimljiva je i priča iz 2006. godine. Stanovnici koji žive u okolini vazduhoplovne baze u Kolorado Springsu su te jeseni primetili da su daljinski upravljaci garažnih vrata na njihovim kućama prestali da rade. Upravo u tom trenutku je 21. vazduhoplovna eskadrila testirala frekvencu koja bi bila korišćena u vanrednim slučajevima kao mera obezbedjenja na domaćem terenu (naravno, ako ste spremni da progutate ovakvo objašnjenje).

Sličan problem se pojavio i dve godine ranije u Fort Detriku u Merilendu, zloglasnom mestu odakle potiču sve monstruozne izmišljotine američke vojske na planu kontrole stanovništva, stvaranja arsenala "nesmrtonosnog" oružja i navodno nepostojećeg hemijsko-biološkog programa. Američka vojska već decenijama drži rezervisane (ili će pre biti koristi i zloupotrebljava) delove radio spaktra od 138M HZ do 450 MHz. Upravo taj deo spektra su za svoje potrebe pozajmili proizvodjači daljinskih kontrolnih uredjaja, uz objašnjenje da će signal biti dovoljno slab da bi ga vojska prevladala po potrebi.

Posle 11. septembra 2001, Ministarstvo odbrane SAD je počelo da javno koristi rezervne frekvence u okviru sistema koji povezuje vojne i civilne strukture u slučaju opasnosti, pa se tako Amerikanci mogu unapred "radovati" još mnogim drugim aspektima elektronske zone sumraka koju im donosi budućnost. Žalosno je samo što ni ostatak sveta neće biti poštedjen sličnih prljavština.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Lopovska hipnoza



Upadljiv muškarac tamnih očiju, duge crne kose vezane u rep i odeven u skupo odelo, sa osmehom na licu prišao je jednoj Moskovljanki. Žena, koju ruska štampa pominje jedino pod imenom Olga, kaže da je muškarac na jednoj ruci imao i veliki, jeftin prsten kojim je mahao ispred njenog lica, a ona jednostavno nije mogla da odvoji pogled od prstena. "Pričao je gluposti", priseća se Olga. "Rekao je da je zaboravio novčanik u taksiju, da je trebalo da se sretne sa nekim na aerodromu Šeremetjevo, da ne može da se seti gde živi." Olga je ponudila da mu za taksi da 7000 rubalja, koliko je imala u svom novčaniku, ali je muškarac rekao da to nije dovoljno.

U jednom trenutku, shvatila je da vodi šarmantnog muškarca u svoj stan. Onda je iz sefa izvadila još 500 dolara. "Mogu li da dobijem još?" upitao je ljubazno muškarac. "Mogu li da dobijem i tih 7000 rubalja iz tvog novčanika?" Bez ikakve rasprave, Olga je istresla sadržaj novčanika u njegovu ruku. Dok su išli ka liftu, znala je da je muškarac lopov. Znala je da bi trebalo da zatraži novac natrag pre nego što bude prekasno. Ali nije mogla da otvori usta. "Bila sam u transu", ispričala je kasnije. Gotovo iste sekunde kada je muškarac otišao, Olga je prsnula u histerični plac i telefonirala prijateljici, koja ju je nagovorila da smesta ode u policiju.

Detektivi kojima se obratila samo su saosećajno klimali glavom. "Ciganska hipnoza", rekli su joj. U čitavoj Moskvi, detektivi prikupe izmedju 300 i 400 prijava godišnje, u kojima žrtve tvrde da su prilikom susreta sa strancima ostali bez para. Mnoge žrtve tvrde da su bile hipnotisane, mesmerizovane i začarane. Policajci su glavne aktere tih uličnih prevara - a na osnovu opisa žrtava i opšte raširene diskriminacije u Rusiji - nazvali Cigani. "To su ljudi koji su veštinu sticanja poverenja izbrusili do savršenstva i iste trikove koriste već generacijama varajući naivčine", smatra Tofik Dedašev, azerbejdžanski ekstrasens za koga kažu da je pomagao Gariju Kasparovu da osvoji finalni meč svetskog prvenstva u šahu 1985. protiv Anatolija Karpova.

Mnogi moskovski Romi se otvoreno podsmevaju pričama o uličnoj hipnozi i optužuju policiju da tendenciozno maltretira čitavu njihovu zajednicu. U pokušaju da objasne ovaj fenomen, eksperti za prevare pominju neurolingvističko programiranje, koncept po kome neki jezički obrasci mogu dovesti ljude u poluhipnotička stanja, čak i kada se to dogadja u svakodnevnim situacijama. Obično se žrtve prizovu k svesti, a da ne znaju kako su izgubile novac. "U takvm slučajevima, žrtva ne bi bila u stanju da se seti bilo čega - imala bi totalno prazan um", kaže Anatolij Skorupnikov, penzionisani policijski pukovnik i bivši stručni psiho istraživač Instituta za naučne studije federalne policije. "Suština ove tehnike glasi: forma zamenjuje sadržaj. Naš mozak je kreiran tako da tokom odredjenog vremenskog perioda može da obradi samo odredjeni broj informacija... Ako je osoba bukvalno zasuta informacijama ili su one izuzetno upečatljive i brze ili, sa druge strane, previše spore, onda mozak usporava a nivo opreza i budnosti drastično opada."

Čak i da su počinioci identifikovani bilo bi veoma teško dokazati slučaj, tvrdi moskovski detektiv Andrej Kuznjecov. "Ako i imamo slučaj kada neko na mestu zločina ostavi jasnu identifikaciju, pa i ako odemo da se raspitamo o počiniocu kod njegovih suseda, na primer u ciganskom selu u vladimirskom regionu, dogodiće se da će čitavo selo od oko 400 ljudi izaći na trg i glasno se zakleti da je osumničeni u vreme zločina bio kod kuće bolestan u krevetu i da su ga svi redom videli."

Hipnozu kao glavno oružje u pljački ne koriste samo ruski lopovi. Dvojica Indijca su, prema tvrdnjama očevidaca, 1987. bacili 20 mušterija i vlasnika jedne prodavnice na Siciliji u svojevrsni trans i pokupili im sav novac. Ljudi su došli sebi tek kada su se lopovi bezbedno i neometano udaljili u nepoznatom pravcu. Četiri godine kasnije, dva muškarca i jedna žena sa lažnim pakistanskim pasošima su širom Italije opljačkali više od 800 000 dolara. Oni su na veoma specifičan način neprestano ponavljali slovo L i hipnotisali svoje žrtve, koje su im potom otvarale širom vrata svojih domova i sefova. Uhapšeni su u oktobru 1991. u Torinu, ali su pušteni već sledećeg dana zbog, kako se navodi u policijskom saopštenju: "neobjašnjive birokratske greške". Još uvek su na slobodi.

U nekim zemljama, posebno u Kolumbiji, pljačkaši i silovatelji hipnotišu svoje žrtve pomoću lokalnog skopolaminskog preparata po menu burundanga. Sedativ skopolamin se koristi u tretmanu Parkinsonove bolesti i putne mučnine; u većim dozama izaziva dezorijentaciju, gubitak memorije, halucinacije i veliku podložnost sugestijama. Dobija se od bunike ili dature. Statistika kaže da je, na primer, tokom 1994. godine oko 500 ljudi svakoga meseca samo u Bogoti lečeno od posledica intoksikacije burundangom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Glasnije, glasnije i još glasnije!



Luksuzne krstarice koje imaju tu nesreću da plove Indijskim okeanom, od piratskih napada brane se pomoću najnovije generacije nesmrtonosnog oružja. Možda upravo zbog toga što Somalija već 15 godina nema pravu vladu pa ni kontrolu svog dela obale Indijskog okeana, tek ovaj kraj sveta je postao jedna od najopasnijih destinacija za plovidbu brodom. Više od 25 teretnih brodova je u ovim vodama oteto i opljačkano samo tokom 2008. godine, uključujući i plovila koja su Somaliji kao pomoć poslale UN.

Iako se smatra da je plovidba daleko sigurnija što je brod udaljeniji od obale, posada i putnici lusuzne krstarce Morski duh su se uverili da to ne mora uvek da bude tačno. U subotu 5. novembra 2005. pirati su napali ovaj brod 160 km od istočnoafričke obale. Ispalili su jednu raketu iz ručnog bacača koja je pogodila brod. Bilo je to upozorenje, jer niko od putnika i članova posade nije bio povredjen. Posada je probudila putnike i još uvek pospane ih evakuisala u restoran u centralnom delu broda, a onda je kapetan odlučio da sa nekoliko smelih manevara pobegne piratima.

U tome im je pomoglo i oružje koje su prvi put upotrebili - LARD (Long Range Acoustic Device), nesmrtonosno zvučno oružje. LARD koji košta 17 200 funti, sa prečnikom od 84 cm i težinom od 24 kg, zapravo je tanjir koji može da generiše frekvenciju izmedu 2100 - 3100 hz na 150 decibela. Poredjenja radi, motor konkorda meri jedva 110 decibela. Uredjaj fokusira zvučni talas u oblik zraka širine od 15 do 30 stepeni, a efikasan je do udaljenosti od 300 metara. Iako takav zvučni opseg može fizički da ošteti sluh mete, visina tona frekvencije, intenzitet i opseg zvuka fizički prisile metu da napusti tu oblast. Jednostavnije rečeno, usmereni zvuk krajnje efikasno natera čoveka da pobegne glavom bez obzira.

Prema zvaničnim podacima, LARD je konstruisan za zaštitu američkih vojnih plovila posle terorističkog napada na njihov ratni brod USS Kol 2000. godine. Na sajtu Američke tehnološke korporacije koja proizvodi ovaj uredjaj, LARD je opisan kao "zaštitna zvučna sila". Uredjaj je napravljen tako da omogućava jasnu verbalnu komunikaciju na velikoj udaljenosti i iznad druge buke. Kao dodatak, kompanija se hvališe da LARD može da proizvede "visoko iritantni ton za privlačenje pažnje ili upozorenje o modifkaciji ponašanja". Drugim rečima, može generisati izuzetno glasan i neprijatan zvuk koji bukvalno zaledi ljudsko biće na jednom mestu i natera ga da vrišteći pobegne što dalje. Kompanija napominje da se LARD, izmedu ostalog, može koristiti u sprečavanju nereda, za kontrolu mase i za razne psihološke operacije.

Ovo oružje je već isprobano u sukobima američkih snaga sa Iračanima na ušću reke Tigar, na ulicama Faludže i Bagdada. Amerikanci su ga isprobali i na sopstvenom stanovništvu u Nju Orleansu, da bi kontrolisali provalu panike i besa stanovništva posle udara uragana Katrina i sprečavanje pljačke. Navodno je, po nekim izvorima, LARD bio spreman da bude upotrebljen i na konferenciji republikanske partije 2004. ali se to, srećom po republikance, nije dogodilo.

Vojska i jedinice obezbedenja danas koriste zvuk kao oblik zastrašivanja i kontrole mase tokom ratnih operacija na bojnom polju i u navodnim zonama opasnosti, ali se čini da je primena zvuka kako oružja za ličnu zaštitu neminovna. Kompanija CSS je upravo razvila Komarac - uredjaj koji stvara iritirajući visokofrekventni ton nečujan za većinu odraslih ljudi, čiji je da odvrati bande tinejdžera od napada i izazvanja nereda na ulici, u kaficima ili prodavnicama. CSS takodje napominje da Komarac izaziva Pavlovljev refleks: kada su mimo svoje volje izloženi buci na odredjenoj skali, mladi imaju tendenciju naknadnog izbegavanja takve sitacije u budućnosti. Po ceni od 580 funti, Komarac ima domet od 15 do 20 metara i već se prodaje u specijalizovanim prodavnicama u Velikoj Britaniji i Americi.

Što je nesmrtonosna vojna tehnologija uspešnija, utoliko je veća i šansa da će vojno oružje pronaći primenu u civilnom životu. Predstavljanjem Komarca evropskom i američkom tržištu, pruža se i mogućnost da će se slični uredjaji za soničnu kontrolu stvoreni za modifikaciju ponašanja, ubuduće naći na ulicama velikih gradova zajedno sa kamerama i gradskim vlastima omogućiti efikasnu i krajnje jednostavnu kontrolu mase. Veliki brat postaje sve maštovitiji!
[You must be registered and logged in to see this link.]

Pčele napuštaju košnice!



Prinosi većine useva širom sveta zavise od oprašivanja pčela. Ajnštajn je jednom upozorio da će, ako se ikada dogodi da pčele nestanu, čovečanstu preostati još samo četiri godine života. Krajem 2007. godine su vodeći proizvodjači prirodnog meda sa Floride u SAD, primetili da se broj pčela u košnicama alarmantno smanjuje. A onda je usledilo nešto još gore. Užurbane kolonije koje su brojale desetine hiljada pčela, u rojevima su napuštale košnice tokom samo nekoliko dana.



Poremećaj kolapsa kolonije (CCD) dogadja se kada nestanu stanovnici košnice, ostavljajući za sobom neizlegla jaja, matice i nekolicinu mladih, uglavnom bolesnih radilica. Nestale pčele se nikada ne pronadju, ali se veruje da umiru pojedinačno i daleko od doma. Posebno je zanimljiva činjenica da paraziti, ose i druge pčele koji obično pohrle na med i polen preostao nakon izumiranja kolonije, ovoga puta u širokom luku zaobilaze napuštene košnice prepune meda.



Pčelari su od 80tih godina prošlog veka do danas jedva uspeli da pregrme dve najveće infestacije grinja i tri slučaja neobjašnjivih nestanaka pčela od 1894. godine, ali se u odnosu na trenutnu krizu sve to može smatrati tek tragičnim epizodama ograničenim isključivo na pojedine oblasti. Ovaj nestanak pčela, medjutim, dobija razmere prave epidemije, koja je zahvatila polovinu američkih država. Procenjuje se da je zapadna obala SAD izgubila 60 odsto komercijalnih pčelinjaka, a istočna obala čak 70 odsto. Usevi koje pčele godišnje oprašuju u SAD vrede 14 milijardi dolara. Stručnjaci upozoravaju da zasadima kivija, badema, narandži i avokada, u ovakvim okolnostima uskoro preti istrebljenje. "Svaki treći zalogaj koji unesemo u organizam potiče od hrane koja zavisi od oprašivanja pčela", kaže Zak Brauning, potpredsednik udruženja američkih pčelara.



Nažalost, poremećaj kolapsa kolonija nije se zadržao samo na američkom tlu već je zahvatio i Evropu. Pčele napuštaju košnice u Nemačkoj, Švajcarskoj, Španiji, Portugalu, Italiji i Grčkoj. Iako je u aprilu 2008. godine britansko Ministarstvo za ekologiju, hranu i ruralne resurse izdalo saopštenje da ne postoje nikakvi dokazi o prisustvu poremećaja kolapsa kolonija u toj zemlji, Džon Cepel, jedan od najvećih i najpoznatijih londonskih pčelara je saopštio da su pčele iznenada napustile 23 od 40 njegovih košnica. Slični gubici su zabeleženi i u Škotskoj, Velsu i na severozapadu Engleske.



Niko ne zna zbog čega se sve ovo dešava. Aktuelne su teorije o napadu grinja, pogubnom uticaju gljivica, pesticida, globalnog zagrevanja i genetski modifikovanih biljaka. Pominje se i teorija da su pčele u tolikoj meri odgajane kao super-oprašivači, da sada umiru od iscrpljenosti i previše rada. Naučnici su primetili odredjene obrasce koji se odnose na nestanak pčela. Poremaćaj pogadja kolonije koje se ne premeštaju, baš kao i one koje se premeštaju sa jednog mesta na drugo da bi oprašivale useve. Izmedju jedne četvrtine i polovine od otprilike 2 000 komercijalnih pčelara u SAD, prijavilo je ogromne gubitke koji se uklapaju u sliku poremećaja kolapsa kolonija, ali niko nije u potpunsti siguran kakav je stvarni opseg problema pošto je aktuelni broj pčelinjaka u toj zemlji nepoznat.



Istraživanja nemačkih naučnika su pokazala da se ponašanje pčela drastično menja u blizini strujnih vodova. Najnovije istraživanje obavljeno na univerzitetu Landau, pokazalo je da pčele odbijaju da se vrate u svoje košnice ako je kraj njih ostavljen mobilni telefon. Doktor Johan Kun koji je rukovodio ovim istraživanjem, kaže da rezultati mogu ponuditi bar nekakav nagoveštaj mogućeg uzroka poremećaja kolapsa kolonija. Njegova hipoteza je da zračenje mobilne telefonije dolazi u interferencu sa navigacionim sistemom pčela.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Kako razgovarati delfinskim jezikom



Kad bi mogli da uspešno razlikujete vrste objekata koje vas okružuju u potpunom mraku, ta veština bi bila veoma korisna u raznim situacijama. Na primer, ako radite u okruženju gde je vidljivost ograničena i gde vam oči baš i ne pomažu previše da se orijentišete. Pronašavši ponovo inspiraciju u životinjskom svetu, naučnici su nedavno osmislili način korišćenja osnova eholokacije za ljude. Potpuno isti proces koriste delfini i slepi miševi i pomoću njega određuju postoje li kakve prepreke na putu kojim se kreću. Ali dok oni u telu poseduju specijalno razvijene strukture koje su evoluirale upravo da bi ispunile taj zadatak, ljudi se moraju osloniti na usta i uši da obave isti posao, a stručnjaci naglašavaju da to baš i nije uvek jednostavno i lako.

Kako je objavio naučni časopis Akta Akustika, naučnici sa španskog univerziteta Alkala de Henares, uspeli su da za samo dve nedelje i uz specijalni trening pomoću posebne vrste "klik" zvukova koje oblikuju jezik i nepca, obuče ljude da vezanih očiju razlikuju ima li ispred njih bilo kakvih prepreka i objekata. Posle još par nedelja, učesnici eksperimenta su mogli da razlikuju stabla drveća od trotoara. Najteži deo učenja eholokacije je shvatiti kako se zvučni talasi menjaju zavisno od materijala o koji se odbijaju.

Osnovni princip tehnike je veoma jednostavan. Pomoću jezika i nepca ljudi generišu određenu vrstu klikova a zatim slušaju kako oni zvuče na otvorenom. Kada ovladaju pravilnom intonacijom, u stanju su da čuju suptilne razlike u načinu na koji čuju klikove koje proizvode, a koje izazivaju tip, oblik i veličina materijala u koje zvučni talasi udaraju. Uz strpljenje i dosta vežbe, ljudi mogu naučiti da razlikuju veliki broj predmeta i vrsta materijala, dostigavši veštinu da u potpunom mraku prođu kroz lavirint ispunjem preprekama a da se ni jednom ne sapletu. "Gotovo idealan zvuk je 'nepčani klik', klik koji se dobija kada se vrh jezika postavi na nepca odmah iza zuba i brzo pomera unazad", kaže stručnjak za akustiku Huan Antonio Martinez sa univerziteta Alkala de Henares. "Dva sata dnevno tokom nekoliko nedelja je dovoljno da naučite da li pred vama postoji neki objekat ili ne. Za još nekoliko nedelja, moći ćete da razlikujete drveće od trotoara."

"Akustički i na osnovu zakona fizike, svakako je moguće stvoriti puls koji će vam reći nešto o prepreci pred vama, na primer, o ogradi, kanti za đubre, automobilu. Instinkt mi govori da ako slep čovek može da nauči tako nešto, onda može i čovek koji vidi. Polovina problema je rešena onog trenutka kada sebe ubedite da to možete uraditi ako se samo potrudite. Čovek je više vizuealna životinja nego akustička i ljudi mahom ne koriste svoja druga čula jer za to nemaju potrebe", kaže Piter Šefild, audiolog sa univerziteta Sinsinati.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Telepatija u praksi



Kad se bez uobičajene komunikacije prenose neki utisci ili misli, ljudi to nazivaju telepatijom. Pojavljuje se kod onih koji su vrlo bliski jedno drugome po osećajima i emocijama. Zar o tome ne govore i istinite priče o majkama koje su u vreme rata tačno osećale kad bi im sin na ratištu bio ranjen ili je nestao? Koliko smo puta rekli sagovorniku: "Znam šta sada misliš"? I on je, nešto redje ali ipak dovoljno za potvrdu teze, izgovarao baš ono što smo od njega očekivali. Mlada žena, recimo, pomisli: "Baš bi mama mogla da me pozove", a već je zazvonio telefon i brižna majka se odazvala pozivu. U istu grupu spoznaja spadaju i i susreti sa nekim kod koga odmah osetimo istu "talasnu dužinu", što kod nas izazove jaku privlačnost. U slučaju kad su u pitanju osobe suprotnog pola - to je ponekad ljubav.

Šta se dogadja u tudjoj glavi, nije tako teško dokučiti kao što se uopšteno veruje. Znamo da je naš mozak nalik na kompjuter u kojem su sve stanice spojene strujnim krugovima. Tako dolazimo do saznanja da misli nisu ništa drugo nego impulsi koje neprekidno šaljemo. Njih mogu da primaju mnogi od nas, ali oni toga uglavnom nisu svesni. Šta se sve može postići psihičkom snagom, govori primer izvesna Anite K, koji je zabeležio poznati psiholog Magnus Vels. Gospodja Anita K. spremala se da se preda snu u svojoj bračnoj postelji. Mir joj je ulivalo i ravnomerno disanje njenog supruga. Zatvorila je oči spremna da utone u san i onda su odjednom na njenom unutrašnjem ekranu počele, kao u filmu, da se odvijaju neke scene. Videla je svog muža kako ulazi u automobil i kako vozi ka autoputu. Bila je noć i farovi raznih vozila presecali su tamu. Suprug, Georg, ubrzavao je, da bi u jednom trenutku naglo okrenuo volan na suprotnu stranu i munjevitom brzinom uleteo u traku iz drugog smera. I tada se dogodilo: automobil se sudario sa vozilom koje mu je dolazilo u susret... Iz olupine je suknuo jarki plamen. Užasnuta Anita videla je kako njen Georg gori u toj vatri.

San kao i svaki drugi, rekao bi neko, Anita je, medjutim, ležala kao skamenjena. Ona je znala: ovo nije bio san, već vizija budućnosti. Uspravila se u krevetu, upalila svetlo, nagnula se nad muža i muklo ga upitala: "Šta ti to hoćeš sa sobom?" Probudjeni Georg gledao je u nju ništa ne shvatajući. "Ti hoćeš da se ubiješ!" viknula je. Muž se smesta rasanio i umesto poricanja, upitao je: "Otkud znaš?" Ništa mu nije objašnjavala, objašnjenje je očekivala od njega. I on je priznao: upravo je maločas odlučio da automobilom odjuri u smrt. "Zašto?" - zavapila je žena, strahujući da je ona uzrok toj odluci. On se već sasvim razbudio i, mucajući, počeo je da objašnjava kako je izgubio na kartama, pa kako je pozajmio novac od kolege... I najzad, kako je proneverio pare svoje firme. Za dan-dva očekivao je dolazak finansijske kontrole, shvatio je da će sve biti otkriveno i da njemu više nije mesto na ovom svetu. "Propao sam" - zaključio je. "Ako izvršim samoubistvo, to će biti nalik na nesrećni slučaj, bar ćeš ti dobiti pristojno životno osiguranje..." Energična Anita pronašla je rešenje: pozajmiće tu svotu od svog oca i vratiće mu kad budu mogli... Georg je odustao od očajničkog čina i bio je spasen. Anita i danas smatra da to što je u odlučujućem trenutku vizionarski pročitala misli svoga muža, spada u oblast čuda.

Ono što se ovde dogodilo može se nazvati šestim čulom, ili psihičkom snagom, kako to definišu naučnici. Svako od nas ima takve snage, samo ih treba razviti. Nauka čak tvrdi da svako može da nauči da čita i prenosi misli, ukoliko tome učenju posveti dovoljno vremena i upornosti. Pokušajte da to utvrdite jednim primerom koji više liči na igru nego na naučni ispit. Pretpostavimo da ste vi odašiljač, a vaš partner primalac misli. On treba da ode u drugu prostoriju. To može da bude i u vašem stanu, jer udaljenost prilikom eksperimenta nema nikakvu ulogu. Dogovorite se za tačno vreme kada će on krajnje opušteno sesti za sto. Pritom mora da ima pri ruci papir i olovku da bi zabeležio ono što će primiti. Morate, naravno, da se dogovorite da svaki put bude odaslata neka vrsta misaonog telegrama, što će reći - uvek samo jedno kratko saopštenje. Vi kao odašiljač takodje treba da se opustite i da potpuno oslobodite um svih misli. Za svaki slučaj, uzmite, na primer, neku knjigu u ruke. Pročitajte nekoliko rečenica, opustite se, sve zaboravite, i tad ste spremni za slanje misaonog telegrama. Zatvorite oči, duboko udahnite i svom snagom se usmerite na reči: čitam knjigu. Izdahnite i glasno izgovorite rečenicu: "Misao je poslata". Emitujte nekoliko puta tu radio-izjavu, ali nastojte da eksperiment ne traje duže od 15 minuta.

Ako vežbate češće, a da pri tom i odašiljač i primalac mogu da menjaju svoje funkcije, postići ćete iznenadjujuće rezultate. Naučićete nešto što se u mnogim državama, posebno u Rusiji i SAD, smatra delom vojnog obrazovnog programa, a koristi se čak i u obuci kosmonauta. Ovakav psihički trening služi za bežično prenošenje misli na velike daljine.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Govor tela



Gestovi nas uvek odaju. Pokretima i držanjem tela čovek tačno iskazuje ono što misli i oseća. Kako pročitati šta sagovornik skriva? Kojim se gestovima iskazuju simpatija i zainteresovanost, a kojim nedoumica, rezervisanost ili odbojnost?

Razgovor šefa personala sa kandidatom koji se prijavio na konkurs za upražnjeno mesto završen je. Šef ustaje i nehajno pruža kandidatu ruku. "Javićemo vam šta smo odlučili", kaže on u znak rastanka. Dok izlazi iz kancelarije, kandidat ima neodređen osećaj da nije "položio ispit" i pita se da li bi uopšte trebalo da čeka odgovor ili da odmah krene u potragu za drugim radnim mestom.

Da je mladi čovek bar malo razumeo govor tela ispitivača, već bi sa sigurnošću znao rezultat. Gestikulacija tokom razgovora, naime, ovako je izgledala: šef je na sasvim određen način prislonio desnu ruku uz obraz. Njegov srednji prst pokrivao je usne, a kažiprst je bio ispružen naviše prema desnom očnom uglu. U govoru tela ovo važi kao izraz veoma kritičke procene. Istovremeno, svoju levu ruku položio je preko prsa, a sem toga izbegavao je kontakt očima. Svi ti gestovi, uzeti zajedno, prenosili su kandidatu otprilike sledeću poruku: "To što nudite ne dopada nam se; vi niste čovek koji nam je potreban".

Nekoliko nedelja kasnije, mladić je imao još jedan razgovor o zaposlenju, ali u drugoj firmi. Ovoga puta mogao je kod šefa personala zapaziti sledeće: tokom razgovora on se malo naginje napred i s vremena na vreme traži kontakt očima. I njemu je jedna ruka prislonjena uz glavu, ali kažiprst i srednji prst ne pokrivaju usne i deo obraza prema oku, nego su blago naslonjeni na slepoočnicu. Pri rastanku, šef nekoliko trenutaka čvrsto steže kandidatovu ruku pre nego što će kazati: "Javićemo vam šta smo odlučili". Ovoga puta mladić je s pravom bio optimista. Naime, šefova gestikulacija imala je značenje istinske zainteresovanosti za sagovornika, mada kritičke, a produžen stisak ruke pri rastanku signalizirao je podsvesno: "Ostavili ste dobar utisak".

Slično kao tokom ova dva razgovora, i mi se svakodnevno suočavamo sa desetinama situacija u kojima nesvesni govor tela i gestikulacija neke osobe mogu da nam odaju njene prave misli, osećanja i namere. Jer, odlučujući deo međuljudskog komuniciranja odigrava se bez reči. On se ispoljava kroz nesvesne gestove, ovakvo ili onakvo držanje glave, ruku i nogu, kroz distancu koje dotična osoba zauzima tokom razgovora, kroz kontakt očima, način rukovanja i slično. Onaj ko ume da razume taj nemušti ali veoma rečiti govor tela ne mora ništa nagađati, jer zna na čemu je.

Jedan od vodećih istraživača na tom području, Albert Merabjen, tvrdi da je stvarni sadržaj saopštenja jednog čoveka drugom samo desetim delom verbalan (prenet rečima). Otprilike 40 odsto je vokalan - podsvesno prenošen specifičnim zvukom i modulacijom glasa. Ostalih 50 odsto sadržaja informacija prenosi se gestovima i držanjem tela. Samo pri daljem prenošenju činjeničnih informacija, izgovorena reč (onih deset posto) ima snagu verodostojnosti. Zato se prenošenjem svako saopštenje nužno deformiše. Nije u svakom pojedinačnom slučaju potrebno dugogodišnje proučavanje da bi se signali i gestovi tela naših sagovornika pravilno protumačili. Već i sama intuicija i moć uživljavanja odaju mnogo šta oštroumnom posmatraču. A u tom smislu žene su znatno obdarenije od muškaraca.

Mnogo pominjana ženska intuicija često nije ništa drugo do sposobnost da se u deliću sekunde tačno uoče i pravilno protumače nesvesni signali ili pokreti sagovornika. Izučavaoci ljudskog ponašanja pripisuju to činjenici da žene, a posebno one koje odgajaju malu decu, prolaze kroz naročitu školu posmatranja: dok dete nauči da govori, odnosno dok bude kadro da svoja osećanja i želje izrazi rečima, potrebne su najmanje dve godine. U tom međuvremenu majka je upućena isključivo na telesne signale, izraz očiju i najrazličitije zvuke deteta. Samo ako ih pravilno protumači, ona uspeva da sazna šta dete zapravo želi. Na taj način, ona stiče sposobnost da uočava i najminimalnije gestove i pokrete - nešto što će joj tokom čitavog kasnijeg života biti od koristi.

Na primer, dok posmatra nesvesne gestove i govor tela svog muža, ona može razabrati da li se to poklapa sa njegovim izgovorenim rečima. Kad joj on, recimo, objašnjava da se uveče kasno vratio kući zato što je morao da se zadrži na nekom važnom sastanku, ali pri tome gladi prstima svoju gornju usnu i izbegava kontakt očima, ona već zna da tu nešto nije u redu. Zbog toga oženjeni muškarci retko kada uspevaju da uspešno obmanu svoje supruge, dok je obrnut slučaj čest.

Neko ko bi neku drugu osobu želeo da napadne frontalno i bez uvijanja, ali uspeva da se obuzda zahvaljujući "civilizacijskim kočnicama", izaziva svog protivnika visoko izvijenom gornjom usnom i prezrivim smeškanjem; on mu "pokazuje zube". Slično čine i životinje.

Prva reakcija većine muškaraca kojima se upravo približava neka lepa žena, ili žena kojoj se približava naočit muškarac, jedva da se razlikuje od onoga što u sličnim situacijama možemo zapaziti kod petlova ili golubova: brz gest šepurenja, samouvereno protezanje udova. Muškarac prstima dohvata čvor kravate. Žena prevlači ruku preko kose ili nešto "ispravlja" na svojoj haljini ili bluzi. Međutim, dok gestove i nesvesne signale kao što su ovi mogu čak i laici lako da protumače zato što imaju poreklo u našim prainstinktima, drugi telesni signali mnogo su istančaniji i moraju stručno da budu odgonetnuti.

Po čemu se, na primer, može zaključiti da neko ne govori čistu istinu, da nešto krije, da laže? Kod deteta se to u većini slučajeva može prilično lako razabrati: dok izgovara neku laž, ono nehotice prekriva usta šakom, ili pak obe ruke drži iza leđa; usta i ruke su, dakle, skriveni. Taj izdajnički gest, kažu istraživači govora tela, nije toliko očigledan kod odraslih osoba, ali se javlja: ruka, bar za trenutak, prekriva usta, ili pak kažiprst gladi gornju usnu. To je kao da dotična osoba nesvesno nastoji da prikrije "kapiju laži". Naravno, ruka na ustima ne znači obavezno da osoba govori golu laž. Ali, gotovo uvek to pokazuje da nešto prikriva.

Doktor Dezmond Moris, jedan od vodećih stručnjaka za govor tela, izveštava o jednom testu tokom kojeg je glavni lekar naložio grupi bolničarki da pacijentima serviraju ulepšanu, dakle, netačnu sliku o njihovom zdravstvenom stanju. Pri tome se moglo zapaziti da je većina sestara makar za trenutak držala ruku na ustima lažući pacijente. I trljanje oka kažiprstom signal je da dotična osoba laže ili da prikriva nešto od bitne važnosti, naročito ako pritom gleda mimo sagovornika u prazno, ili u pod. Svrha oba gesta je, naime, da se osobi kojoj se kazuje neistina ne mora gledati u lice.

Sasvim drugo značenje, naravno, ima situacija kad vaš sagovornik jednim prstom ili sa više njih podupre donju usnu ili grize nokte: takva osoba je pod unutrašnjim pritiskom i zahvaćena je osećanjem nesigurnosti. Ona bi htela neku vrstu garancije ili jasne dokaze da je ono što ste vi upravo rekli istina.

Sakriti se iza neke barijere uobičajena je reakcija za čoveka koji se oseća direktno ugroženim. Deca se instinktivno sakrivaju iza stolova, stolica i drugih komada nameštaja kad imaju utisak da im nešto preti. Dok dete postepeno odrasta i postaje ponosnije i samouverenije, ono više neće svoju strepnju tako otvoreno ispoljavati. Otprilike od šeste godine, umesto da se sakrije iza nekog predmeta, prekrstiće ruke na prsima, stvarajući neku vrstu štita. Dok mlada jedinka sve više stasava, odbrambeni gest držanja ruku na prsima postaće nešto labaviji, ali svejedno on ima značenje izvesne unutrašnje odbrane, rezervisanosti ili izolacije.

Pravi alarmni signal, međutim, imamo kad neko drži prekrštene ruke na prsima a uz to i šake steže u pesnice: tako čovek stoji naspram vas ne samo odbrambeno, nego i neprijateljski i agresivno raspoložen. Ako on pri tome i usne steže postajući crven u licu, onda se pripazite: samo još jedna pogrešna reč s vaše strane i dotična osoba na vas će se obrušiti pesnicama. U takvim situacijama akutne napetosti preporučljivo je agresivno raspoloženom pokazati otvorene dlanove, prekinuti kontakt očima i suzdržanim glasom nastaviti razgovor.

Žene koriste istančanije gestove nego muškarci. Kad žele da pokažu rezervisanost prema nekom muškarcu, one se uglavnom zadovoljavaju delimičnom barijerom ruku. Pri tome je jedna ruka prebačena popreko ispod grudi; njena šaka čvrsto steže lakat druge ruke. Žene, međutim, rado koriste i razne male predmete kao defanzivne signale. Na primer, dok se na nekom slavlju približava nepoznatoj devojci, muškarac može zapaziti kako ona čašu sa pićem, koju je do tada držala u visini kuka, lagano podiže naviše i kao neki majušni štit drži je ispred sebe. Kad starije gospe vide na ulici kako im u susret dolazi neka poznanica sa kojom ne bi želele da se pozdrave, ili kad na nekom skupu ne žele da se rukuju sa nekom drugom damom, one često čvrsto stegnu svoju tašnu ispred grudi kao barijeru.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kvantni snovi



Hteli to ili ne, tokom života u proseku sanjamo oko pola miliona snova. Čak i ako ih zaboravljamo, naučnici tvrde da snovi ispunjavaju naše najsmelije fantazije i najduhovnije aspiracije. Snovi su, tvrde naučnici, seme kreativnosti i rešavanja problema. Robert Luis Stivenson je tvrdio da je priču Neobičan slučaj dr Džekila i gospodina Hajda video u snu. Pesnici Vilijem Blejk i Semjuel Kolridž takodje su "pisali" svoje snove, kao i Mocart, Betoven i Vagner. Nobelovac Oto Levi video je u snu rešenje koje mu je donelo Nobelovu nagradu.

Postoji i "lucidno sanjanje", kojim se bave istraživači na Univerzitetu u Loborou (Engleska). Lucidni snovi su, kažu oni, mnogo zanimljiviji od stvarnosti. A psiholozi i psihoterapeuti već vekovima koriste snove da bi otkrili uzroke i promenili ponašanje ljudi. "Snovi su neophosni za naš opstanak kao vrste" - tvrdi fizičar Fred Alen Volf. "Oni su laboratorija u kojoj se stapaju ličnost i svemir. Materija se razvija u snu." Volf smatra da snovi razvijaju našu samosvest. Bez njih ne bismo imali sećanja, kaže on, i dodaje da i naša planeta sanja, da je i sam svemir sanjao svoje stvaranje. Ako se takva razmišljanja čine čudnim za jednog fizičara, setite se da je današnja kvantna fizika, odavno prešla u vreme u kojem se prošlost, sadašnjost i budućnost stapaju u jedno, i na dokazivanje kako i budućnost može da utiče na sadašnjost. Volf se pita i da li su deset božjih zapovesti poruka iz budućnosti. A kvantni dogadjaji, kao koincidencije i paranormalno, po njemu se lakše doživljavaju tokom sna, jer nam tada ništa ne odvlači pažnju kao u budnom stanju.

Svet snova je, prema tome, kvantni svet, ono nesvesno o čemu govore Frojd i Jung. Volf kaže da su snovi često neobični zato što naša svest, dok sanjamo, nije ograničena na jedan deo mozga već istovremeno prima podatke sa nekoliko mesta. Sanjamo u slikama zbog toga što su one snažno povezane sa emocijama, a emocije su od suštinskog značaja za sećanje. Ono prema čemu nemamo nikakvih osećanja, jednostavno zaboravljamo. "Čak i ako ih zaboravimo, slike iz naših snova utiču na naše ponašanje kad smo budni. Ako ih ne prepoznajemo, živimo potsvesno. Kada ih prepoznajemo, živimo svesno. Snovi su važni i kada ih zaboravimo, ali su još važniji ako se potrudimo da ih se setimo" - kaže Volf.

Razni istraživači snova imaju o njima različite teorije i mišljenja. Pionir teorije snova, Sigmund Frojd, verovao je da snovi imaju dve osnovne svrhe: da ispune potisnute i neostvarene želje iz detinjstva, često seksualne ili agresivne prirode, i da omoguće spavaču da ostane u snu. Karl Gustav Jung nije verovao da seks ima toliku ulogu u snovima, već da su oni izraz univerzalne potsvesti. Smatrao je da su neophodni za stvaralaštvo i da proizvode nove informacije za svesni um. Jung je prvi izneo ideju o postojanju sinhroniciteta, gde zbivanja koja na prvi pogled nisu u vezi značajno utiču na psihu. Prema Jungu, simbolički jezik snova ne prikriva informacije već je to univerzalni jezik zasnovan na takozvanim arhetipovima.

Džulijan Džejns i Karl Sagan pišu da je svest pra-ljudi bila vrlo slična snovima i da je zatim kod ljudi nastupila evolucija svesti. Sagan smatra da su snovi sećanja na pra-ljudsku istoriju. Neurolog dr Džonatan Vilson tvrdi da su snovi samo obrada memorije, ali da su stvoreni u ranoj fazi razvoja sisara kao mehanizam za preživljavanje. Frensis Krik je izložio tezu da su snovi otpaci informacija koje mozak preradjuje. On smatra da se tokom sna dogadja "obrnuto učenje", odnosno, iskorenjuju se sve nepotrebne informacije koje su se našle u mozgu. "Mi sanjamo da bismo zaboravili, odnosno, da bismo smanjili fantazije i opsesije. Ako poklanjamo pažnju snovima, postajemo gluplji" - kaže Krik.

Dž. Alen Hobson i Robert Mek Karli sa Harvarda pišu da se snovi javljaju pod uticajem bombardovanja velikog mozga električnim signalima iz korena mozga po principu slučajnosti i da snovi, iako ponekad mogu da imaju psihološki značaj, u osnovi ništa ne znače. Isti proces se u mozgu odvija i dok hodamo - pokušavamo da shvatimo šta se dogadja i šta bi to moglo da znači. Džim Horn, direktor projekta istraživanja snova na univerzitetu Loboro, takodje smatra da su snovi posledica električnog bombardovanja, ali i da je to važno samo za fetus koji provodi oko 15 sati dnevno u takozvanom REM-snu, odnosno sanjajući. Kada se rodi, beba u REM-snu provede samo osam sati, dok je kod odraslih ta cifra svedena na 90 minuta. Fetus, po Hornu, "vežba" za svoj budući život. Potrebno mu je bombardovanje energijom da bi se aktivirao mozak. Kod odraslih, snovi su samo sredstvo protiv padanja u dugotrajni san iz kojeg je teško probuditi se. To je neka vrsta zaostatka iz vremena kada bi nesposobnost da se brzo probude pretvorila naše pretke u žrtve grabljivica.

Arnold Mindel, psihoterapeut i osnivač Centra za procesnu psihologiju u Cirihu i Portlandu (SAD), veruje da je sanjanje telesna funkcija i da se tokom sna otkriva stanje tela. Bolesti, napetost i bol su glasovi koji se iz podsvesnog javljaju u snovima i odražavaju sam život. Ketrin Šajnberg, istraživač snova iz SAD, smatra da su snovi nastavak budnog stanja. Snovi tkaju strukturu na osnovu koje se razvija svaka ćelija organizma, a svaka ćelija koja se razvija utiče na strukturu snova. Da ne sanjamo, razboleli bismo se. Obično postoji veza izmedju onoga što sanjamo i onoga što želimo, tvrdi Šajnbergova. Njen sin je, recimo, u uzrastu od dve godine voleo vatrogasna kola i sanjao o vatrogascima. Jednom su zajedno ušli u knjižaru u kojoj dečak nikada pre toga nije bio.Š[ajnberg je počela da mu pokazuje dečje knjige, ali je on rekao: "Ne, mama, hoću tamo". "Tamo" se, na kraju dugačkog niza polica, nalazila knjiga o vatrogascima.

Tibetanski Budisti su verovatno najveći sanjači na Zemlji. Snovi su za njih važni za promenu ponašanja, fleksibilnost i svest o složenosti života. Priča se da uvežbani tibetanski sanjači mogu snovima da materijalizuju stvari. Takodje, tvrde da mogu da sanjaju šta žele i da u snovima odu gde god hoće.

Montegju Ulman, psiholog koji je sa Stenlijem Kripnerom i Alenom Vonom autor knjige Telepatija sna, veruje da snovi nisu namenjeni održanju jedinke, već održanju vrste. Naša svest se ne nalazi u našim mozgovima, već u odnosu izmedju našeg i mozgova drugih. Sanjanje se tako tiče svega što je u vezi sa ostalim ljudima, kao i ne-ljudskim bićima. Telepatski snovi, po njemu, obuhvataju i proročke snove, veze izmedju dvoje koji sanjaju ili izmedju onoga ko sanja i neke budne osobe. Svi ti snovi su paranormalni. Najveći broj nije telepatski već prekognitivan - pružaju uvid u budućnost. Drugi snovi mogu da obezbede tačnu informaciju o spoljašnjem svetu koju čovek svesno ne zna.

Lucidan san je san tokom kojeg je čovek svestan toga da sanja, može da kontroliše zbivanja i kad se probudi seća se svih detalja. "Budnost u snu pruža mogućnost za jedinstvene i neverovatne avanture kakve su u normalnom svetu retko moguće", kaže Stiven Laberdž sa univerziteta Stenford (SAD). Sam Laberdž ima lucidne snove od svoje pete godine, ali su njegova istraživanja pokazala da ovakvo sanjanje može relativno jednostavno da se nauči. Ponekad je dovoljno reći "Noćas ću imati lucidan san", ali je Laberdž stvorio i svoj metod koji, kako tvrdi, relativno lako uspeva. Metod čini četiri koraka:

1. Kada se probudite iz sna nekoliko puta ga se celog prisetite

2. Dok ponovo padate u san kažite sebi: "Želim da upamtim sledeći san i da budem svestan toga da sanjam."

3. Zamislite sebe u prethodnom snu, ali ovoga puta sa svešću da sanjate.

4. Ponavljajte od 1 do 3 dok ne zaspite.

Montegju Ulman piše da je imao nekoliko snova koji po njemu dokazuju kontakt sanjača sa spoljnim svetom. Jednom je sanjao mladu ženu od tridesetak godina sa tamnom kovrdžavom kosom, vrlo običnom odećom i isto tako običnim imenom - Dženet. Dženet mu je u snu rekla da se javi na odredjeni telefon zbog nečega što je nazvala "oblikovanje tela". Posle pet dana, u dokolici je otvorio telefonski imenik i zaista našao osobu po imenu Dženet i telefon koji je sanjao. Ispostavilo se da je ona trener i da neverovatno liči na osobu iz Ulmanovog sna.

Telepatski snovi mogu da nas pripreme za budućnost. U trećem mesecu svoje prve trudnoće, A. je imala spontani pobačaj. Dve noći pre toga sanjala je da hoda niz dugačak hodnik neke velike zgrade do kupatila i stoji pred ogledalom nad umivaonikom. Iza sebe je videla tamnoputu devojku sa kosom razdeljenom u sredini i pundjom. "Stavila mi je ruke na zadnji deo vrata i osetila sam kako se smanjuje napetost. Bila sam svesna toga da me žena od nečega leči. Onda me je zagrlila i rekla: "U redu je, ja sam imala pet i obećavam ti da to nije kraj sveta." U tom trenutku sna shvatila sam da imam spontani pobačaj i da sam u bolnici. Kada sam se probudila bojala sam se da san znači da treba da odem u bolnicu, ali nisam mogla da verujem da ću imati spontani. Nadala sam se da je san bio pogrešan. Posle dva dana, to se, medjutim, ipak desilo. Bila sam očajna. Čekajući intervenciju, otišla sam u kupatilo da bih bila sama. Zamnom je ušla lepa devojka azijatskog porekla i pitala me da li želim da razgovaram. Bila je ista kao u snu... Shvatila sam da me je san pripremio za spontani pobačaj, na očaj koji ću pri tom osetiti i pomogao mi da prihvatim utehu koju su mi nudili ljudi oko mene".

[You must be registered and logged in to see this link.]

O mačkama i ljudima



Ako ste pomislili da je čuvena serija Dosije-X samo bila dobro upakovana izmišljotina, vreme je da razmislite ponovo. Lako vam se može dogoditi potpuno ista stvar kao u epizodi Led. Parzit Toxoplasmosis gondii je zaista u stanju da manipuliše ponašanjem tako, da pacovi postaju suicidalni a ljudi predisponirani za šizofreniju i izmenjana stanja ličnosti.

Najzanimljivija je činjenica da se Toxoplasmosis gondii može pronaći svuda oko nas. Taj parazit je postao deo ljudske svakodnevice pre 9 500 godina, kada su naši preci pripitomili pretke današnje domaće mačke. Čak i tada, mačke su bile daleko više od pukih istrebljivača pacova, smatrane su mističnim, okultnim bićima. Sposobnost ovog parazita da menja ljudski um i izazva šizofreniju, sasvim je lako pripisti kako vezama između mačije vrste i okultnog, tako i šamanističkim sklonostima ljudi.

Toxoplasmosis gondii je neprijatan i žilav parazit. U fazi "spora" može preživeti u tlu duže od godinu dana. Kada ga mačke progutaju, reprodukuje se u stomačnom zidu, a zatim ga mačka izbacuje preko izmeta i to u ogromnim količinama: 20g izmeta sadrži preko 20 miliona parazita. Iako su mačke primarni domaćini, T. gondii može inficirati i brojne druge vrste uključujući ljude, ptice i glodare. To su posredni domaćini u kojima se parazit razmnožava van crevnog trakta, stvarajući brojne ciste tankih zidova unutar čitavog tela, a posebno u mozgu. Te ciste mogu opstati tokom čitavog života domaćina i zovu ih latentnim toksoplazmozama. Njihov životni ciklus se nastavlja svaki put kada mačka pojede pticu ili glodara.

Kod ljudi infekcija parazitom Toxoplasmosis gondii odaje simptome koji podsećaju na blagu virusnu infekciju. Trudnice bi morale posebno da povedu računa jer parazit može izazvati brojne abnormalnosti kod fetusa, među kojima su gluvoća, epi napadi i mentalna retardiranost. Šta više, čak do 60 odsto AIDS pacijenata inficiranih ovim parazitom - a njihov načeti imunološki sistem ih čini veoma podložnim za infekciju - doživljavaju auditorne halucinacije i obmane, kao i druge poremećaje i simptome koji su upadljivo slični simptomima i poremećajima kod ozbiljnih mentalnih bolesti i šamanističkih iskustava.

Zapravo, kod 18 od 19 eksperimentalnih studija obavljenih od 1953. koje su proučavale potencijalnu vezu, za razliku od kontrolne grupe potpuno zdravih osoba, infekcije parazitom T. gondii bile su prisutnije kod ljudi sa šizofrenijom i drugim ozbiljnim mentalnim oboljenjima. Nemački naučnici su otkrili da je 42 odsto šizofreničara inficirano, dok je u kontrolnoj grupi zdravih osoba taj procenat bio samo 11 odsto. I jedna irska studija naglašava preovlađivanje antitela T. gondii kod 60 odsto pacijenata obolelih od šizofrenije i posebno 45 odsto bolnčkog osoblja. Konačni primer veze jeste činjenica da su odrasli koji pate od šizofrenije i bipolarnog poremećaja (manična depresja) mnogo češće u detinjstvu kontaktirali sa mačkama, nego što su išli na zdravstvene preglede. Jedna studija ukazuje da je 53 odsto ljudi koji su imali mačku u periodu od rođenja do 13. godine, podložnije oboljevanju od šizofrenije i bipolarnog poremećaja.

Takvi posredni dokazi ne dokazuju da T. gondii izaziva šizofreniju, ali ideju podržava pojava nekolicine drugih bolesti. Na primer, infekcija T. gondii u mozgu miševa menja nivoe nekoliko hemikalija povezanih sa raspoloženjem i učenjem, baš kao i sa šizofrenijom i drugim mentalnim oboljenjima. Šizofrenija nudi dramatični primer kako Toxoplasmosis gondii može izmeniti mentalno stanje čoveka. Međutim, parazit može izmeniti mentalno stanje domaćina na veoma suptilan način koji, kod nekih vrsta, povećava šansu za transmisijom. Na primer, divlji pacovi su veoma oprezni i izbegavaju neobične stimulanse (jedan od razloga što ih je veoma teško uloviti) i pokazuju izraženu averziju prema mirisu mačijeg urina. Pacovi inficirani parazitom T. gondii potpuno odbacuju oprez; sasvim je izvesno da će prići novom i neobičnom predmetu i daleko ih je lakše uloviti. Zapravo, inficirani pacovi preferiraju oblasti označene mačijim urinom. Drugim rečima, T. gondii je u stanju da urođenu averziju pacova pretvori u samoubilačku sklonost ka mačkama.

Valporska kiselina i haloperidol (lekovi kojima se tretiraju bipolarni poremećaj i šizofrenija), inhibiraju rast T. gondii i u sprečavanju suicidalnog ponašanja kod pacova efektivni su bar koliko i standardna terapija protiv toksoplazmoza. Takođe je moguće da ovaj parazit utiče i na ličnost čoveka. Na primer, ljudi inficirani parazitom su skloniji ignorisanju društvenih pravila. U odnosu na zdrave ljude, oni ispoljavaju pojačan stepen sumnjičavosti, ljubomore i dogmatičnosti. Inficirane žene su izrazito srdačnije, nemarnije, ležernije, savesnije, upornije, moralističnije i ozbiljnije. Inficirani muškarci i žene su daleko skloniji osećaju krivice.

Istraživanje je pokazalo da je, na primer, mlada pacijentkinja sa latentnom toksoplazmozom bila daleko inteligentnija od zdravih osoba ali i osetljivija, uplašenija, nesigurna i sklona samoprekoru. Još dve karakterne osobine su takođe prisutnije kod žena sa latentnom toksoplazmozom: skup osobina koje psiholozi nazivaju ergična napetost (napetost, fustriranost, uzrujanost, naglost) i radikalizam - one teže da budu eksperimentalne, liberalne i analitičke. Nemaran, napet ili liberalan ljudski domaćin verovato ne povećava šanse za prenošenje parazita. Međutim, iste biohemijske promene koje su pacove navele da postanu suicidalni, kod ljudi se manifestuju kao promene ponašanja.

Da li je, možda, sposobnost T. gondii da modifikuje naše mentalno stanje doprinela specifičnom položaju mačke u okultnom, koji seže duboko u praistoriju? Na primer, 4000 godina stari ostaci i crteži pokazuju da je mačaka isprepletana sa kosmologijom i religijom drevnog Egipta. Mačke su bile simboli Bastet, boginje zaštitnice sa telom žene i mačijom glavom. Drevni Egipćani su mumificirali milione sisara, ptica i reptila. Iako se mumifikacija obavljala gotovo na industrijskom nivou, to je u nekim slučajevima bio kompleksan proces koji je obuhvatao vađenje utrobe, umotavanje platnenim zavojima i balsamovanje - tretman kome su na istovetan način bili podvrgavani i ljudski pokojnici. Egipćani su sa posebnom pažnjom mumificirali mačke, što samo potcrtava njihov duhovni značaj. Izgleda da su se spiritualne veze između mačaka i ljudi proširile čitavim neolitskim svetom na srednjem istoku.

Tokom godina, arheolozi su pronašli kamene i glinene figure mačaka u Siriji, Turskoj i Izraelu. A onda su 2001. kod Šilourkambosa na Kipru otkrili 9 500 godina staru grobnicu sa ostacima tridesetogodišnjeg muškarca, najverovatnije pripadnika elite iz perioda neolita. Grobnica je predstavljala pravo obilje posmrtnih ponuda, među kojima su se posebno izdvajali polirani kamenovi, sekire i alat od kremena. Obližnja jama je bila puna morskih školjki koje su ukazivale na visok društveni položaj preminulog, i pretpostavlja se da je mogao biti šaman. Arheolozi su pronašli i potpuno očuvani skelet mačke, sahranjen 40 cm dalje od čoveka, na isti način i na istoj dubini. Mačiji skelet je ostao potpuno artikulisan, što ukazuje da su drevni Kiprani sahranili i brzo zatrpali telo životinje gotovo istovremeno kada i pokojnika. Da je bilo drugačije, strvinari bi još davno rasuli ostatke. Naučnici su zaključili da je mačka stara osam meseci najverovatnije bila pripitomljena. Arheolozi veruju da dvostruki pogreb ukazuje na značajnu ulogu mačke u životu i zagrobnom životu ljudi iz Šilourkambosa - da su neolitski ljudi mačke smatrali osobama i da zajednički pogreb implicira jaku povezanost ljudi i mačaka. Zaista, to drugarstvo (pogotovo što je čovek bio visoko na društvenoj lestvici) ukazuje na speciajalan odnos koji, najverovatnije, uključuje spiritualni aspekat.

Tako dugotrajna veza ljudi i mačaka - čak i njihov spiritualni značaj - imaju smisla. Čovečanstvo je pripitomilo mačke (koje su tada bile veće od ovih današnjih) 3 000 godina nakon pripitomljavanja pasa, gotovo u isto vreme kada su naši preci počeli da gaje žitarice i ovce. Kada smo se na društvenoj lestvici premestili od lovaca sakupljača do prvih stalnih naselja zasnovanih na poljoprivredi, uskladištene žitarice su počele neminovno da privlače miševe. Mačke su živele u naseljima i uništavale gamad. Moguće da je Bastet potekla zapravo od neolitskog kulta mačke na srednjem istoku i potom prerasla u boginju zaštitnicu, reflektujući kritičnu ulogu mačke kao čuvara žitarica neophodnih za ljudski opstanak i borca protiv ohih koji su taj opstanak ugrožavali.

Ta dugotrajna spiritualna veza reflektuje i razlike između ljudi koji vole pse i onih koji su naklonjeniji mačkama. Psi su lovili sa muškim ratnicima i postali "čovekov najbolji prijatelj". Mačke su ostajale u naseljima, često uz seoske mudre žene i šamane. Možda je odatle potekla i njihova veza sa misterijom i magijom. To se savršeno uklapa u ulogu mačke zaštitnice. Vremenom su ove životinje postale arhetipovi koje su predstavljali Bastet i veštice. Bliski odnos mačijeg roda i veštica povećava verovatnoću od infekcije parazitom Toxoplasmosis gondii pa tako i šanse za razvoj šizofrenije. Šta više, ljudi oboleli od šizofrenije ispoljavaju brojne simptome među kojima su obmane, halucinacije, neobične misli i konceptualna dezorganizacija.

Mnoga proročanstva pokazuju konceptualnu dezorganizaciju, što nam može pomoći da razumemo sopstveni način razmišljanja. (Setimo se samo dvosmislenosti ji đinga ili tarota!) Podvrgnuti se bilo kom šamanističkom iskustvu znači i iskusiti događaje i osećanja poput obmana i halucinacija. I zaista, petina mladih ljudih sa dijagnostifikovanom šizofrenijom iskusila je obmanu: verovanje da ljudi i predmeti mogu prolaziti kroz zidove, plafone i druge barijere. Ideja prolaska kroz prepreke je, naravno, kamen temeljac paganske literature, vilinskih priča i okultnog znanja, iako je očigledno da koncept ima važna simbolička značenja.

Drugim rečima, mnogi od simptoma šizofrenije su slični iskustvima šamana i veštica. Žene i šamani su bili podložniji kontaktu i infekciji parazitom T. gondii, jednostavno zato što su provodili više vremena u svojim naseljima. Promenom mentalnog stanja neki pojedinci, tokom istorije nazivani vešticama, mudrim ženama ili šamanima, mogu videti i čuti ono što drugi ne mogu, zbog čega su bili slavljeni ili proganjani - zavisno od preovlađujućeg sistema verovanja. Kako je mačka postajala deo okultne ikonografije, sve više mudrih žena je čuvalo ove životinje i nastavljalo vezu. Ne postoji direktan dokaz - a sociologija i antropologija su daleko kompleksnije od jednostavne infekcije - ali posredni dokazi ukazuju da T. gondii ima svoju ulogu u našim okultnim iskustvima.

U epizodi Led s početka ove priče, agenti Molder i Skali otkrivaju parazita hiljadama godina zakopanog duboko u arktičkom ledu, koji inficira ljude i nagoni ih da poubijaju jedni druge. Ako se uzmu u obzir povremeni slučajevi ekstremnog nasilja koje ispoljavaju šizofreničari, ideja iz TV serije uopšte ne liči na izmišljotinu. Izgleda da je nešto veoma blisko istini zaista tamo negde, u baštama i tlu širom naše planete.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Mutanti su među nama



Genetske pomene su osnova moderne evolutivne teorije, a mutacije i Homo superior su aduti naučne fantastike. A šta ako se evolucija i dalje odvija svuda oko nas?

Mutanti zaista šetaju među nama. Pitanje je jedino jesmo li u stanju da prepoznamo te ljude budućnosti koji su već ovde? Stotine genetskih mutacija se uvuklo duboko u ljudsku populaciju, a da mnoge od njih uopšte nisu vidljive. Ljudi obično smatraju da kontrola nad okolinom koju sprovodimo znači i da evolucija više nije prisutan faktor. Zahvaljujući modernoj medicini živimo u ubeđenju da će slabi i bolesni ipak nepredovati, ali u evolucionom smislu tako nešto samo malkice pomera glavni cilj.

Neki sledbenici Nju Ejdža veruju da su Indigo deca sledeći korak u evoluciji ljudskih bića. Ideja je popularizovana 1999. godine. Za Indigo decu se veruje da poseduju viši stepen samopoštovanja, odbijaju prihvatanje autoriteta i veoma brzo im postaje dosadno ukoliko aktivno ne koriste svoju superiornu kreativnu inteligenciju. Pri tom, poseduju čitav dijapazon posebnih psihičkih moći (telepatiju, prekogniciju, sećanje na prošle živote) i navodnu misiju da poboljšaju svet u kome živimo. Onima koji veruju u njihovo postojanje baš zgodno ide na ruku i činjenica da ne postoje specifične osobine i krakterne crte Indiga koje se mogu testirati, ali je zanimljivo da slične karakteristike poseduju i mnoga "normalna" deca, među kojima i ona kojima su dijagnostifikovani autizam i slična oboljenja.

Naučnici još uvek ne prihvataju postojanje ovakve dece kao realnost. Ipak, jedan dečak u Berlinu ispoljava neobičnu mutaciju. U četvrtoj godini života mogao je da ispruženim rukama istovremeno podigne težinu od 3 kg u svakoj. Njegova natprirodna snaga je povezana sa promenama na genu za mišićni protein miostatin. Taj protein ograničava rast mišića. Bez njega, dečak je stekao neobično veliku količinu mišića. Ista mutacija se pojavila i kod krava rase Belgijska Plava koje imaju maksimum mesa a minimum masnoće, a u laboratorijskim uslovima ova mutacija je ponovljena da bi se stvorio super miš.

Zanimljiva je i mutacija koja se neočekivano pojavila tokom istraživanja bolesti krtih kostiju. Naučnici su otkrili promenu na genu koji kontroliše gustinu kostiju (gen po imenu LRP5), usled koje nastaje krtost. Nasuprot tome, druga promena izaziva guste, super jake kosti. Ni jedan od 20 članova porodice sa ovom drugom mutacijom nije ikada slomio makar i najmanju koščicu u telu. "Svi imaju super jake kosti izuzetne gustine i u porodici niko ne pamti bilo kakvu frakturu", kaže dr Ričard Lifton. "Ovi ljudi verovatno imaju najjače kosti na čitavoj planeti!"

Ali snaga i nesalomive kosti ne znače automatski i povećanje šanse da će se mutacija odgajiti i preneti na što više potomaka. Slično tome, makrocefalni mutanti džinovskog mozga koje je naučna fantastika obožavala početkom prošlog veka, teško da bi pobedili u reproduktivnoj igri. Plava kosa naspram džinovskog mozga je mnogo bolji ulog. Naučnici su nedavno otkrili da se plavokosi gen prvi put pojavio u Evropi pre jedva 10 000 godina, te da se veoma brzo proširio zahvaljujući vrednosti koju je imao u seksualnoj selekciji. Ne samo da se verovalo kako su plavi ljudi zabavniji, već i da mogu da stvore više dece od tamnokosih.

Privlačan izgled je očigledan način da neko uspe u igri parenja. Ali geni takođe obezbeđuju opstanak, s obzirom na brojne probleme kojima moderna medicina još uvek ne može ništa. Upravo zbog toga je mutacija - poput gena rezistentnog na AIDS - toliko važna. Otpornost je nastala mutacijom gena CCR5 koji se prvi put pojavio pre oko 700 godina (koincidentno, ali bilo je to upravo u vreme pandemije Crne Smrti). širenje ovog gena je konzistentno sa istorijski izuzetnim selektivnim događajem, na primer, patogenom poput HIV1 koji takođe koristi CCR5. Drugim rečima, mutacija je bila uspešna jer je stvorila otpornost na bolest koja koristi isti ćelijski mehanizam ulaska kao i virus AIDS. U slučaju da dođe do nekontrolisane epidemije zaraznog oblika HIV, najveći broj preživelih će sasvim sigurno biti nosioci mutiranog gena CCR5.

Načnici su identifikovali stotine gena koji još uvek evoluiraju. Mnogi od njih suptilno utiču na naš metabolizam, na primer, omogućavaju odraslim osobama da svare mleko. Ovo je postalo jako važno kada su ljudi počeli da pripitomljavaju krave pre 6 000 godina. Oni koji su bili nosioci mutacije, mogli su lako da se prilagode novoj vrsti hrane i da prežive. Ista mutacija se pojavila i kod ljudi koji su gajili goveda u Evropi i u istočnoj Africi, a zatim se proširila ovim oblastima.

Zanimljiva je i mutacija koju ima polovina stanovništva istočne Azije, a koja utiče na sposobnost ljudi da apsorbuju alkohol. Kada nosioci mutacije piju alkohol oni potpuno pocrvene (stanje poznato pod imenom azijsko rumenilo), otkucaji srca se ubrzaju a temperatura poraste. Alkohol im izaziva i užasnu glavobolju, vrtoglavicu i mučninu. Sve se to događa jer organizam ovih ljudi ne proizvodi enzim ALDH koji razlaže acetaldehid, toksični produkt alkoholisanog metabolizma. Iako je ova mutacija relativno nova, veoma se brzo širi i stiče očiglednu prednost. Jedna naučna studija otkriva da su ljudi sa genom ALDH2 u daleko manjoj opasnosti da razviju zavisnost od alkohola. Jednostavno je videti kako posedovanje tog mutiranog gena može zaštititi nosioca od većine loših efekata alkohola i doprineti boljitku njegovih potomaka.

Prirodna selekcija je proces koji još uvek traje, a mutacije se danas događaju brže nego ikad pre. Istorija ukazuje da sledeća generacija ljudskih bića ne mora biti jača ili pametnija od ove, već možda tek bolje adaptirana za opstanak u svetu budućnosti.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Gde mozak razmišlja



Mozak je verovatno entitet koji nam je najmanje poznat u celom svemiru" - tvrdi profesor Kris Frit sa Odeljenja za kognitivnu neurologiju u Londonu, prve istraživačke ustanove na svetu koja se bavi samo mozgom. Zahvaljujući skenerima najnovije tehnologije, Frit i njegovi saradnici pokušavaju da otkriju celokupnu arhitekturu mozga. Čak počinju da shvataju najveću od svih misterija - kako mozak stvara ljudsku svest.

Mozak je ubedljivo najsloženiji organ u telu, a sa oko 100 milijardi neurona i sposobnošću da uspostavi ukupno 10 milijardi veza, napominje profesor Firt. "Broj potencijalnih neuronskih kola u njemu veći je od broja čestica u svemiru". Nije čudo što su naučnici tek počeli da otkrivaju neuronska kola koja odredjuju ponašanje čoveka. Sve te veze ostvaruju se u sivkastom mekom tkivu, teškom oko 1,5 kilogram, koje je smešteno unutar lobanje. Osnovne oblasti mozga koje regulišu apetit, disanje, telesnu temperaturu i druge funkcije, nalaze se duboko unutar lobanje i zajednički su svim kičmenjacima. Preko tih primitivnih oblasti nalazi se cerebrum, najveći deo mozga, koji kontroliše kretanje, osećaje i više funkcije poput memorije i svesti. Spoljašnji sloj cerebruma - cerebralni korteks (kora velikog mozga) - jeste list tkiva debljine oko 2,5 milimetra naboran u obliku jezgra oraha. Dubokim usecima podeljen je na šest jasno vidljivih delova, a po dužini na desnu i levu hemisferu. To je izuzetno značajno za nova saznanja o funkcionisanju mozga.

Ranije se smatralo da sve funkcije imaju svoj odredjeni, specijalizovani deo korteksa. Sada se, medjutim, veruje da svi delovi mozga rade zajedno, čak i ako su udaljeni jedan od drugog i da koordiniranjem svojih aktivnosti proizvode složene funkcije. Jednostavnije rečeno, oblasti ka zadnjem delu cerebralnog korteksa uglavnom su zadužene za opažanje - za obradu podataka koje dobijaju od čula poput sluha i vida. Frontalni delovi više se bave reagovanjem na te podatke, recimo govorom i pokretom. Kognicija (saznanje) je sve što se dogadja u mozgu od prvog trenutka opažanja do akcije koja će uslediti, i podrazumeva i procese povezane sa memorijom, mislima, učenjem i jezikom. Kad otkaže "teorija" Svest je mnogo teže definisati. Čak i stručnjaci se ne slažu o tome šta ona uopšte znači. "Svest je verovatno reč sa najširim značenjem na svetu", kaže Frit.

Sa timom svojih kolega, on pokušava da pronikne u njene tajne, proučavanjem rada ljudskog mozga. Otkrili su i mesto u cerebralnom korteksu koje nam omogućava da razumemo šta drugi ljudi misle i osećaju. Ta svakodnevna sposobnost je proizvod svesti. Ona nam omogućava da planiramo buduće akcije, a zasnovana je na sposobnosti da predvidimo i objasnimo ponašanje drugih ljudi. Do otkrića je došao proučavajući ljude sa Aspergerovim sindromom - blagom formom autizma. Ti ljudi imaju problema u odnosima sa drugim ljudima zbog toga što su, kako izgleda, lišeni sposobnosti da razumeju misli, osećanja i motivacije drugih. Stručnjaci taj nedostatak zovu izostanak teorije uma.

Naučnici su zamolili dobrovoljce koji pate od tog oboljenja da čitaju priču dok su povezani za skener i da odgovore na neka pitanja. Priče su otprilike ovakve: dečak stavlja kesicu bombona u levu fioku svog pisaćeg stola i izlazi iz sobe. Njegova majka ulazi u sobu, pospremajući vadi slatkiše iz leve fioke ali ih vraća u desnu fioku, zatim izlazi iz sobe. Dečak se vraća po slatkiše. Koju će fioku otvoriti? Ljudi sa Aspergerovim sindromom odgovarali su "desnu", jer je to fioka u kojoj se slatkiši zbilja nalaze. Oni uopšte nisu mogli da shvate dečakovo iskustvo - da će se on setiti da je stavio slatkiše u levu fioku i prema tome očekivati da ih u njoj i nadje. "Trogodišnja deca će napraviti istu grešku", kaže Frit, "ali će odrasli ljudi uvek pogoditi da je to leva fioka, jer potpuno shvataju priču." Tokom eksperimenata otkriveno je da je kod normalnih ljudi, dok su čitali priču, bila aktivna jedna mala oblast u levom prednjem delu korteksa - blizu centra čela. Kod dobrovoljaca obolelih od Aspergera ta oblast nije bila aktivna. To znači da ova oblast mozga igra ključnu ulogu u razumevanju postupaka drugih ljudi.

Dalja istraživanja odnosila su se na fenomen selektivne pažnje. Rezultati tih istraživanja omogućavaju nam da shvatimo sindrom prijema, odnosno, kako je čovek sposoban da se koncentriše na jedan razgovor u sred niza bučnih razgovora koji se vode u nekoj prostoriji. Tokom eksperimenata, dobrovoljci su posmatrali simbol složen od manjih sličica i opisivali ili globalnu sliku ili njene detalje. Kada je trebalo da daju globalnu interpretaciju, kod dobrovoljaca se uključivala oblast mozga nazvana desni lingvalni girus (u zadnjem delu mozga). A kada je trebalo da obrate pažnju na detalje, uključivala se druga oblast, takodje u zadnjem delu mozga, ali sa leve strane. To je primer obrade informacije "odozgo nadole", kada mozak prilagodjava opažanje i tumačenje ranije opaženih informacija. Primer takvog uticaja mozga na opažanje daje proučavanje opažanja nepotpunih slika ili objekata.

Dobar primer toga možda ste svojevemeno videli u televizijskoj reklami koja je prikazivala pegavog psa (dalmatinca) u čijoj su pozadini razbacane iste takve pege. Da biste videli psa, morate prvo da "naučite" ili saznate da se pas nalazi u toj "nepotpunoj" slici. U eksperimentima sprovodjenim sa takvim slikama, dobrovoljci nisu uspevali da prepoznaju objekte koji su u njima skriveni. Onda su im pokazivali potpune slike - psa, lica i banane - skrivene u odgovarajućim pozadinama. Kada bi im ponovo pokazali "nepotpune" slike - vrlo lako su na njima raspoznavali skrivene predmete. Praćenje aktivnosti mozga tokom tih eksperimenata pokazalo je da su sve vreme bile aktivne oblasti mozga u blizini slepoočnica i iznad njih. Prva je "zadužena" za prepoznavanje objekata i likova, druga za pažnju i vizuelne slike. Proučavanja su otkrila i nešto novo - da te oblasti, po svemu sudeći, "rade" zajedno i tako nam omogućavaju da na naizgled besmislenoj slici, kada je drugi put vidimo, prepoznamo skrivenu sliku.

No, uprkos tim početnim otkrićima, naša siva materija ostaje jedna od najvećih misterija svemira. Put do potpunog razumevanja rada mozga je dug i neizvestan.

Kako poboljšati rad mozga

1. Jedite ribu: Možda će vam ovo zvučati kao bapska priča, ali riba je zaista prepuna hranljivih materija koje podstiču rad mozga.

2. Masirajte mozak: Ovo nije šala. Masažom glave poboljšava se cirkulacija, otklanja napetost u koži glave, pooštrava koncentracija i potpomaže jasno mišljenje.

3. Bavite se umetnošću: Uključite se u neki, bilo kakav kreativan hobi - crtanje, pravljenje keramike, vajanje. Pišite roman - ko zna, možda ćete se jednog dana i obogatiti.

4. Hrana za misli: Ne mora da bude dijetalna - ali mora da bude puna antioksidanata (sveže voće i povrće) da bi se moždane ćelije održavale u vrhunskoj formi.

5. Vratite se u školu: Upišite se na kurseve: jezika, kompjutera, bilo čega. Stalnim učenjem povećaćete snagu mozga.

6. Pravite mape: Bilo da učite, radite na svojim idejama ili rešavate neke probleme, najbolje rezultate ćete postići ako pravite "mreže" - crteže ili mape podataka, znači ako ih medjusobno povezujete, umesto da pravite obične beleške.

7. Vežbajte mozak: Praktikujte mentalnu aritmetiku kad god imate prilike. Recimo, sledeći put kad odete u samoposlugu, sami u glavi pripremite račun pre nego što dodjete na kasu. Ili, na pijaci sami računajte koliko će vas koštati kilo i dvesta jabuka po ceni...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Deca uma: transhumanizam i potraga za genetskim savršenstvom



Na godišnjem sastanku Svetske asocijacije transhumanista (organizacije koja teži da putem naučnih dostignuća poboljša ljudsku vrstu), Marvin Minski, guru veštacke inteligencije koji rukovodi Media laboratorijom MIT, napola je u šali rekao da bi svet lako mogao da reši bilo koji populacioni problem ako bi se umovi 10 milijardi ljudi učitali u kompjuter koji bi zauzeo svega nekoliko kubnih metara i koštao svega nekoliko stotina dolara.

Stvar je u tome što se Minski uopšte nije šalio. On čvrsto veruje da ćemo, kada istraživači konačno shvate kako ljudski mozak funkcioniše, moći da pronademo način da naše umove prebacimo u mašine. On predvida da će se naši potomci sa veštačkom inetligencijom (oni koje istraživač veštačke inteligencije Hans Moravec naziva našom decom uma) napustiti Zemlju i raspršiti se po univerzumu. "Ako smo mi jedina inteligencija u univerzumu, onda smo u obavezi da obezbedimo da univerzum zadrži svoj značaj", kaže Minski.

I Vilijem Šetner, legendarni kapetan Kirk iz kultne TV serije Zvezdane staze (mladoj publici danas poznatiji kao ludi Deni Krejn iz serije Bostonski advokati), održao je govor na ovu temu. "Možda je došlo vreme da i mi ljudska bića isprobamo inteligentni dizajn", rekao je Šetner, dajući podršku ciljevima Svetske asocijacije transhumanista da pomoću tehnologije stvori "bolje umove, bolja tela i bolje živote".

Rej Kurcvel je lično zatvorio konferenciju iznoseći svoj stav da mi kao ljudska bića moramo odbaciti fundamentalističku želju da definišemo ljudskost njenim ograničenjima. "Mi smo vrsta koja prevazilazi svoja ograničenja", naglasio je Kurcvel. Čini se da je novi trend u transhumanizmu okrenut više mogućnosti učitavanja naših umova kao kompjuterskih programa svih vrsta. Za uzvrat bismo mogli da uživamo u neograničenim realnostima i da živimo zauvek. Medutim, ako nam uopšte to ikada uspe da ostvarimo, takva vrsta tehnologije će nam biti dostupna tek u veoma dalekoj budućnosti.

Sa druge strane, genetski poboljšani ljudi su daleko bliži našoj sadašnjosti, ali je lako razumeti zbog čega ovaj pokret ne priča previše o tabu temi bio-poboljšavanja. Časopis Sajentist je 2001. objavio da su genetskim manipulacijama sa spermom jednog muškarca i jajnim ćelijama plodne i neplodne žene rodena savršeno zdrava deca ovo troje roditelja. Ta je priča naišla na žestoku osudu dela javnosti i uspešno pokrenula lobiranje da se zabrani genetski inženjering na ljudima.

U umovima nekih ljudi će genetski inženjering - posebno cilj transhumanista da unaprede i poboljšaju telo i um - neizbežno stvoriti sliku prirodne perverzije i nejednakosti. Ali oni koji podržavaju pokret transhumanizma, ističu da je priroda već perverzna i nejednaka i da neke ljude daruje zdravljem a druge bolestima i invaliditetom.

Transhumanizam ne samo što se zalaže za primenu novih naučnih metoda i tehnologija u cilju poboljšanja mentalnih i fizičkih sposobnosti i talenata ljudi, već takode promoviše brisanje svega što se smatra nepoželjnim aspektima ljudskog stanja u koje spadaju bolesti, starenje i neželjena smrt. Opšta ideja je da ljudska vrsta u svom današnjem obliku ne predstavlja kraj našeg razvoja, već pre ranu i ograničenu fazu ljudske evolucije.

A da li ćemo jednoga dana moći da svoje umove skladištimo u naprednim kompjuterskim sistemima i da bio inženjeringom dostignemo status besmrtnih super ljudi ili ćemo ipak ostati isto ovako dosadni i smrtni, pokazaće vreme. Pa ko dočeka a još ima i para da sebi obezbedi razna "poboljšanja"...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Dobre vibracije leče životinje



Lekovita moć muzike je dobro poznata ljudima. Nekolicina harfista trenutno putuje širom Amerike i muzikom leči životinje. Elijana Bun je jedna od njih. "Zbog svoje strukture harfa se smatra najboljim isceliteljskim instrumentom posle ljudskog glasa", kaže gospodja Bun koja kućnim ljubimcima svira lekovitu muziku uživo, ali i na disku nazvanom Muzika harfe za opuštanje divljih životinja, koji je nedavno snimila.

I dok se gomilaju anegdotske priče na ovu temu, ova žena predvodi jedno od nekoliko postojećih istraživanja o uticaju muzike harfe na životinje. Godine 2000. Elijana Bun je svirala harfu hospitalizovanim psima u veterinarskoj klinici na Floridi. Jednosatno izvodjenje je smesta počelo da obično uznemirenim životinjama smanjuje broj otkucaja srca, anksioznost i ubrzano disanje.

Nisu samo psi osetili isceljujuću moć dobrih vibracija. Kejsi je crno-bela krava rase holštajn, koja zajedno sa još 80 odbačenih životinja živi u utočištu za neželjene životinje na farmi Mejpl u Mendonu, Masačusets. Kejsi je u utočište stigla prošle godine, pošto je uspela da preskoči dva metra visoku ogradu klanice i pobegne bukvalno ispod mesarskog noža. Iako krava sada živi veoma dobrim životom na farmi Mejpl, njeno ponašanje nosi sve simptome anksioznosti. Kada je nedavno u štalu ušla Trejsi Rasel, devojka koja dobrovoljno brine o neželjenim životinjama u utočištu, 680 kg teška Kejsi je spustila rogove, počela da udara kopitom i nervozno muče. "Na trenutak sam se uplašila i pomislila da će me napasti. Prvi put sam se zaista uplašila otkada radim ovde na farmi", kaže Trejsi Rasel. Ona ne zna šta je to uplašilo Kejsi, ali je odlučila da je malo smiri puštajuci joj CD sa muzikom harfe. Za dvadeset minuta, krava se potpuno smirila.

A u zoološkom vrtu Frenklin u Bostonu, grupa gorila je pre nekoliko godina oduševljeno pratila nastup uživo harfistkinje Sju Rejmond. Najmladji gorila iz grupe po imenu Mali Džo, čak joj je poslao rukom poljubac pre nego što je zaspao. I domaće i divlje životinje mogu imati velike koristi od muzikoterapije, iako ne reaguju sve na nju. "To nije čarobni štapić", kaže Dajana Šnajder koje je producirala CD po imenu Harfa nade: terapija za životinje - muziku koja je smirila Kejsi. "Medjutim, kod životinja koje reaguju na muzikoterapiju napredak je neverovatno dobar i lako uočljiv." Šnajderova je završila muzički konzervatorijum u Sinsinatiju. Kasnije je kao pastoralni teolog i bolnički kapelan, počela da svira harfu hospitalizovanim ljudima. "Koristila sam odredjene vibracije harfe da postignem rezonancu sa pacijentima, kako bi im njihov lični ćelijski ritam pomogao da opuste napetost mišićnog tkiva, smire anksioznost, da poboljšaju varenje, da udju u miran san, povećaju lučenje endorfina koji reguliše bol - zapravo, da podstaknem njihovo telo da isceli samo sebe. Rezultati su bili neverovatno uspešni", kaže Dajana Šnajder.

Isti princip je primenila i u terapiji namenjenoj životinjama. Harfa nade je skup od 17 kompozicija prvobitno namenjenih ljudima, ali je Dajana odlučila da doštampa i životinjsko izdanje jer je dosta vlasnika životinja tvrdilo da je ta ista muzika pomogla i njihovim ljubimcima: artriticnim psima da bolje spavaju, a naprasitim i uznemirenim mačkama da se smire. I na veteinarskim klinikama se ovom muzikom smiruju nervozni ljubimci, ali i njihovi vlasnici. Šnajderova tvrdi da je svaki detalj 17 instrumentala - tempo, ritam, ključ, intervali nota, struktura akorda i tehnika sviranja - pažljivo aranžiran da donese mir i relaksaciju. Životinje obično počnu da se opuštaju već posle prvih nekoliko minuta muzike.

Ona preporučuje da se muzika harfe koristi po potrebi pre neke stresne situacije, na primer, pre posete veterinaru ili pre ugovorenog parenja životinja. "Zaista se nadam da će se ova muzika češće primenjivati kao dobroćudna terapija", kaže Dajana Šnajder. "Terapija je veoma efikasna, blagotvorna i opuštajuca za životinje ali i za ljude koji vole životinje!"

[You must be registered and logged in to see this link.]

Medicinske neobičnosti



Bolest ludog meda

Bolest ludog meda je jedna od najredjih bolesti na svetu, ali sa porastom interesovanja čovečanstva za prirodne proizvode izgleda da se javlja sve češće. Širom sveta zabeleženo je tek 58 slučajeva bolesti, ali je samo 2005. lečeno čak petoro ljudi.

Simptomi bolesti ludog meda su konvulzije, nizak krvni pritisak, nesvestica, padanje u nesvest i privremeni srčani problemi. Ukoliko se ne leči, bolest ima fatalni ishod. Ludi med mahom potiče iz regiona Crnog mora u Turskoj. Jedinjenja po imenu grajanotoksini, otkrivena su u nektaru rododendrona, planinskog lovora i azaleja i smatraju se izazivačima bolesti.

Iako potpuno neškodljivi za pčele, grajanotoksini su otrovne psihoaktivne supstance za ljude. Istraživači koji su proučavali ovu bolest kažu da otrovani med ima veoma gorak ukus - samo jedna kašičica je dovoljna da u trenu izazove čitav niz zdravstvenih problema.



Metak u glavi

Pošto su ga godinama mučili glavobolja i krvarenje iz nosa, Mihail Kabalin (83) se za pomoć obratio lekarima koji su ustanovili da ovaj čovek pune 63 godine ima metak u glavi. Mihail je pogodjen nemačkim metkom kada je 1943. godine njegova jedinica forsirala reku Desnu na zapadu Rusije. "U to vreme sam pretpostavljao da me je metak ili samo zakačio ili su ga doktori izvadili", kaže stari ratnik.

Ali nije se ostvarila ni jedna od te dve pretpostavke, pa su više od šest decenija kasnije, lekari državne bolnice u sibirskom gradu Krasnojarsku posle petočasovne operacije, kroz nozdrvu Mihaila Kabalina izvadili 2,5 cm dugačak metak. Lekari su mu objasnili da se metak verovatno pomerio i izazvao glavobolje. Posle operacije glavobolje su nestale, a Mihail je prvi put posle više godina prespavao celu noc. "Napraviću privezak od metka i nositi ga kao amajliju za sreću. Siguran sam da će mi je i doneti", rekao je zadovoljni starina.



Slapstik komedija i akromegalija

Dejvid Brajson, predavač vizuelne komunikacije na univerzitetu Derbi, smatra da je gospodin Panč (kako se na engleskom zove komični lik iz reneseansne komedije koji je i danas popularan na engleskom govornom području) institucionalizovana karikatura obolelog od akromegalije. To bi objasnilo njegov veliki nos, izbačenu bradu i veliki stomak. Simptomi akromegalije povezani sa neumerenim lučenjem hormona rasta, uključuju groteskne promene na licu, velike šake i iznurujuće glavobolje koje često rezultiraju agresivnim ponašanjem.

Gospodin Panč (ili gospodin Udarač) tuče štapom svoju ženu Džudi, ubija svoje dete, maltretira životinje i nema nikakvog poštovanja prema zakonu. Njegovo oružje se zove slapstik (štap kojim udara), pa otuda i termin "slapstik komedija". Ovaj lik stvoren je u još u doba antičkog Rima i predstavljan je ili kao seljački klipan po imenu Makus ili kao komični sluga Buko. Lik se kasnije razvio u Pulčinela, karakter iz italijanske maschere, odnosno, igre sa maskiranim karakterima na pozornici.

Pulčinelo je prvi put predstavljen u Engleskoj u vreme restauracije Čarlsa II, koji je 1672. bio pokrovitelj predstave i glumaca. Krajem 90tih godina 18. veka, ovaj lik je postao Gospodin Panč – lutkarsko spadalo i nevaljalac. Njegova omiljena izreka je: "Evo, ovako se to radi!" Dejvid Brajson podseća da su i pre nekoliko godina pravljene paralelele izmedju Pulčinela i akromegalije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Elektrosenzibilnost



Da li je bežični Inetrnet uzrok bolnog osipa? Debi Bird (39) menadžer banjskog centra, pati od elektrosenzibilnosti (ES). Kada se nadje blizu električnih uredjaja, po koži joj smesta izbije bolni osip, a očni kapci oteknu i narastu trostruko od normalne veličine. Debi je otkrila da pati od elektrosenzibilnosti tek prošle godine, kada se sa suprugom Tonijem (45) piscem i konsultantom za ekologiju i osmogodišnjom kćerkom Antonijom uselila u novi stan u Boudonu u Mančesteru.

Uskoro je otkrila da njeni susedi koriste bežični Internet i da imaju bežični telefon. "U početku nisam mogla da spavam", priča Debi Bird. "Tada su se pojavile reakcije na koži. Osećala sam kako mi lice gori – posebno čelo. Kada bih se pogledala u ogledalo, izgledalo je kao da sam užasno izgorela po čelu. Da ne pominjem koliko to boli." Lekar opšte prakase ju je uputio dermatologu, ali je njen zdravstveni problem bio tako ozbiljan, da je sa porodicom morala da se preseli u kuću kraj Hejla.

Kuća je najpre potpuno preradjena, postavljene su posebne žice i zaštitne folije na prozore. Da bi odbijali elektromagnetne frekvance, svi zidovi su ofarbani crnom ugljenicnom bojom koja košta 250 funti po konzervi, a bračni par Bird spava u krevetu prekrivenim mrežom protiv komaraca čije su niti presvučene srebrom. Konačno, osipi su se povukli sa tela Debi Bird i ona više ne pati od nesanice.

Lekari kažu da postoji veoma malo naučnih dokaza o vezi izmedju elektromagnetnih frekvencija i zdravstvenih problema, te smatraju da su simptomi psihosomatskog porekla. Medutim, zna se za bar 500 žrtava ES koje su lečene od elektrosenzibilnosti, a veruje se da oko pet odsto populacije može razviti takvu osetljivost.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Rtanj je ipak piramida!



Istraživači okupljeni oko centra "Duh Rtnja" uočili neobične geometrijske zakonitosti ove planine i tvrde da je dobila takav oblik pod uticajem natprirodnih sila!

Ljudi se plaše vremena, vreme se plaši piramida. Ne postoji bolji moto za naše istraživače fenomena planine Rtanj od ove prastare egipatske poslovice. I zaista, od kada se ekipa entuzijasta okupila oko udruženja "Duh Rtnja", svakodnevno na svetlo dana izlaze novi i sve pikantniji podaci vezani za ovog gorostasa u srcu Srbije.

Odavno postoje različita predanja vezana za Rtanj i ona su uvek privlačila neobičnu pažnju ljudi koji su živeli u njegovom okruženju. Obronke vrha Šiljak krasi endemično bilje (Saturea montana i Saturea satyris) koje raste samo na ovom mestu. O njihovoj lekovitosti već postoje prave legende. Međutim, tokom poslednjih godina pažljivo oko istraživača, uz pomoć savremene tehnologije, uočilo je neke vrlo čudne geometrijske i druge zakonitosti koje ne deluju kao obična igra prirode već kao delo koje su pre mnogo hiljada godina napravile, ipak, ljudske ruke.

Geometrija u osnovi

Na vrhu rtanjske piramide dolazi do formiranja snažnih energetskih lopti. One označavaju moguće segmente energetske piramide koja se ovde ogleda. Ovim rečima dočekuje nas Saša Nađfeji, izvršni direktor Centra za istraživanje "Duh Rtnja" i predavač na savetovanju nedavno održanom u Beogradu povodom ideje da ova planina bude temeljnije istražena. On ističe kako ovaj centar zastupa teoriju da je nekadašnji oblik planine Rtanj, tenogenim ili nekim drugim planskim, ali NEPRIRODNIM uticajem oblikovan u piramidalnu formu. Plan "Duha Rtnja" je da sa timom domaćih i stranih stručnjaka organizuje multidisciplinarni istraživački projekat koji bi doprineo tezi da su sadašnji ostaci planine, u stvari, dokazi drevne piramidalne građevine koja ima funkciju biojonizatora, orgonskog generatora i multidimenzionalnog frekventnog oscilatora.

- Poznato je da svaka egipatska piramida ima značajne podzemne objekte - počinje priču Nađfeji. - Tako, na primer, određene komore u Keopsovoj piramidi usmerene su ka sazvežđu Oriona odakle crpu energiju koju odvode ka prostorijama u unutrašnjosti. Piramide raspolažu i prikupljenom orgonskom energijom iz podzemnih i nadzemnih vodenih tokova.

Slično je i sa Rtnjem. Na osnovu istraživanja dr Zorana Kocića utvrđeno je da unutar planine postoje ogromne podzemne prostorije, a speleolozi su već pronašli više od 17 važnih pećina i odaja ispod zemlje. Kocić je utvrdio da je na južnoj i severozapadnoj strani planine, ispod vrha Šiljak locirana oko 450 metara visoka šupljina romboidne osnove. Njene stranice dugačke su 250 i 500 metara. Ovaj ogromni podzemni prostor, prema procenama dr Kocića, zauzima istu onu poziciju na kojoj se, na već istraženim piramidama, najčešće nalaze rezonantne komore.

Duboko u utrobi zemlje



Veliki vertikalni tunel, koji su istraživači prozvali Dimnjak, vodi duboko u utrobu planine, odakle ka površini izlazi izuzetna količina orgonske energije. Kako objašnjava naš sagovornik, to je pozitivna energija po ljude i živi svet, i zato je Rtanj poznat kao mesto gde se mnogi isceljuju. Dimnjak je ovalnog oblika prečnika od oko šest metara i zarušen je od samog vrha u dužini od oko 110 metara. Odatle je prohodan u dubinu od čak 450 metara.

- Iz ugla energetike piramida ovo je ključni podatak kojim se dokazuje da su rađene intervencije kojima bi se orgonska energija iz nižih speleoloških objekata Rtnja sprovela preko pomenute komore do vrha planine - objašnjava Nađfeji. - Kako orgon nema masu, ti otvori bi planski kasnije bili zatvarani jer se energetski protok uspostavio. Geometrija Rtnja još je interesantnija i prepuna je neobičnih ali očiglednih zakonitosti.



Kako objašnjava Nađfeji, najistaknutiji vrhovi planine su Kusak, Baba i Šiljak, i kada se povežu imaginarnom linijom, formiraju trougao dimenzija čije strane su pet i šest kilometara. Sa samog Šiljka se odvajaju tri kraka (poput znaka "mercedesa") koji su zaklonili dva ugla od po 105 i jedan od 150 stepeni. Otkud takva zakonitost, pitaju se istraživači? Jedan krak može vizuelno veoma lako da se isprati u pravoj liniji do dužine od tri kilometra, drugi je dugačak 1.500 metara, a treći 750 metara.



- To je proporcija 4:2:1, a ista proporcija ponavlja se kada uporedimo nadmorske visine na kojima se ovi krakovi završavaju - dodaje Nađfeji. - Jedna je na visini od hiljadu metara, druga od 500, a treća na 200 metara nadmorske visine. Istovremeno, energija koja postoji oko Rtnja kreće se spiralno. Štaviše, ako bismo maketu Keopsove piramide "preklopili" preko Rtnja, uvideli bismo kako se mnoge proporcije poklapaju. -

Postoje još neke neobične zakonitosti koje nikako ne možemo da smatramo slučajnošću - nastavlja naš sagovornik. - Tako je bosanska piramida, u Visokom, udaljena od Rtnja tačno 300 kilometara, a poznato je da se orgonska energija kreće upravo u tom pravcu.

Na raskršću dveju piramida nalazi se Ovčarsko-kablarska klisura, poznata kao stecište ovakve energije. Da li su istraživanja na ovoj planini dokaz da je, kako tvrde članovi "Duha Rtnja" čovečanstvo mnogo starije nego što smo učili? Ili, preciznije, nego što su nas učili? Na ovakvim mestima postoje otvorene hipoteze da je čovek stvarao gigantske građevine još u vreme koje danas smatramo praistorijom, a postoje šanse da je istorija tada uveliko počela, ali da mi o tome danas ne znamo.

Kameni blokovi

- Kod većine ljudi na pomen reči „piramida“ javlja se asocijacija na najpoznatiju, Keopsovu piramidu koja je napravljena od kamenih blokova - objašnjava Nađfeji. - Njihovo odsustvo kod Rtnja predstavlja kočnicu u njenom razumevanju kao piramidalne građevine. Zbog toga je bitno objasniti da bilo koja piramidalna konstrukcija, posmatrana kao geometrijsko telo, sama za sebe ima određene efekte u prostoru. Ukoliko piramide orijentišemo stranama sveta radi boljeg prelamanja silnica elektromagnetnog polja iz pravca jug-sever, ali i orgonske energije koja se kreće pravcem zapad-istok, one će tada postići znatno veći energetski učinak.

Sastav

Većinski sadržaj u geomorfološkoj strukturi Rtnja je krečnjak bogat silicijumom, koji molekularno jeste kristalna piramida. Uz ovu tvdnju Nađfeji dodaje kako je ovo more molekularnih piramida usađeno u geometrijski oblik tela ove planine, prožeto slojevima peščara, glina i ostalih sastojaka koji su dobar prijemnik mikrotalasne energije. Kvarcoporfirni i kristalni slojevi u pojedinim delovima podložni su piezoelektričnom efektu koji se manifestuje u vidu promene napona sopstvenog magnetnog polja u prostoru. Međusobnim uticajima zasebnih odbijajućih i privlačećih magnetnih polja, rtanjske piramidalne konstrukcije sklone su osobinama današnjih kondenzatora.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Hoće li se Zemlja okrenuti oko svoje ose?



Preokretanje polova je rutinski aspekt planete na kojoj živimo. Nažalost, taj aspekt obično ima drastične posledice po živi svet Zemlje. Koliko god to izgledalo nemoguće, naša planeta zaista može da se preokrene preko sopstvene ose. Fenomen obrnutog polariteta, kada severni pol postaje južni pol i obratno, danas se smatra naučnom činjenicom i dovoljan je razlog za zabrinutost. Čini se da je Zemlja, tokom svog postojanja, redovno menjala svoj polaritet. I to prilično često! Još više zabrinjava što će se sledeće preokretanje polova verovatno dogoditi veoma brzo, s obzirom da taj događaj već kasni.

Postoje dve vrste preokretanja polova. Jedna je preokretanje magnetnih polova planete, a druga je potpuno geografsko prevrtanje Zemlje preko sopstvene ose. Iako je neizvesno da li će se obe stvari dogoditi istovremeno, naučnici veruju da su međusobno povezane. Poslednje poznato preokretanje magnetnih polova dogodilo se pre oko 75 miliona godina. Naučnici ističu da su, s obzirom da nije bilo masovnog izumiranja u to vreme, efekti na postojeći život bili relativno blagi. Ali čak i u tom slučaju bi obrtanje magnetnih polova izazvalo slabljenje magnetnog polja planete, pa bi štetno solarno zračenje kroz atmosferu prodrlo do površine Zemlje. Potpuno preokretanje polova - magnetnih i geografskih - biće drastično tragičnije od gotovo neprimetnog preokretanja samo magnetnih polova. Potpuno preokretanje polova bi bio događaj ravan planetarnoj katastrofi nezamislivih razmera, sposoban da uništi sav živi svet. Pri tom, bili bismo prisiljeni da samo gledamo šta se događa, bez ikakve mogućnosti da bilo šta sprečimo ili ublažimo posledice.

Danas mnogi naučnici veruju da se preokretanje polova dešava rutinski, u pravilnim ciklusima mehanizma rotacije Zemlje. Antički svet je, u neku ruku, razumeo te cikluse katastrofalnih događanja daleko bolje nego što ih mi danas razumemo. Shvatali su da je reč o destruktivnom ciklusu koji se neperestano ponavlja. U svom dijalogu Državnik Platon piše: "U određenim periodima univerzum zadržava svoje trenutno kružno kretanje, a u drugim periodima se obrne u suprotnom pravcu...Od svih promena koje se odigravaju na nebu, ovo preokretanje je najveće i najkompletnije." Platon upozorava da je ovaj period preokretanja daleko od reda: "U ta vremena nastaje veliko uništenje svih životinja i samo maleni deo ljudske rase preživi." Jezikom simboličke i filozofske astronomije, Platon u Timaju opisuje posledice sudara naše planete koju je "zgrabio vihor" sa "spoljašnjom vatrom, sa čvrstinom zemlje" ili sa talasom "koji ju je preplavljivao i oticao." Zemljina kugla posedovala je tada svih šest vrsta kretanja: napred i nazad, levo i desno, gore i dole, pa se tako i kretala tumarajući na svih šest načina.

Promenu pravca Sunčevog kretanja pominjali su i mnogi grčki autori pre i posle Platona. Prema kratkom odlomku iz Sofoklove istorijske drame Atrej, Sunce je počelo da izlazi na istoku tek pošto je njegova putanja bila preokrenuta. "Zevs je... promenio sunčevu putanju i učinio da se ono rađa na istoku a ne na zapadu". Herodot u drugoj knjizi svoje Istorije pripoveda o svojim razgovorima sa egipatskim sveštenicima iz vremena kada je u drugoj polovini petog veka pre nove ere posetio Egipat. Izlažući ukratko istoriju svoga naroda, sveštenici su mu rekli kako je u periodu od vladavine prvog egipatskog kralja živela tri stotine četrdeset jedna generacija. Računajući da se za stotinu godina smene tri generacije, Herodot je zaključio kako je čitav taj period trajao preko jedanaest hiljada godina. Sveštenici su tvrdili da se tokom istorijskog vremena, od kako je Egipat postao kraljevstvo, "sunce u tom periodu (kako su mi rekli) četiri puta rađalo suprotno uobičajenom mestu; dva puta rađalo se tamo gde danas zalazi, a dva puta zalazilo tamo gde se danas rađa".

Latinski autor iz prvog veka, Pomponije Mela, zapisao je: "Egipćani se ponose da su najstariji narod na svetu. U njihovim verodostojnim letopisima može se pročitati da su se putanje zvezda, od kako oni postoje, menjale četiri puta, a da je Sunce dva puta zalazilo tamo gde danas izlazi". Imanuel Velikovski u svojoj knjizi Svetovi u sudaru, pominje religiozne tekstove koji svi do jednog govore o preokrenutoj nebeskoj sferi. Harisov čarobnjački papirus govori o vremenu kada su vatra i voda zahvatili čitav svet i kada je "jug postao sever, a Zemlja se preokrenula". Slično ovome, Ipuverov papirus tvrdi da se "zemlja okrenula (u krug) kao lončarski točak" i da se "Zemlja preokrenula". U ovom papirusu jadikuje se zbog strašnog razaranja izazvanog poremećajima u prirodi. I Papirus iz Ermitaža pominje katastrofu koja je preokrenula Zemlju: "zbilo se ono što se nikada ranije nije dogodilo".

Opisi koje daju Lajdenski i Lenjingradski papirusi ne mogu se tumačiti ni figurativno, posebno ako imamo u vidu tekst Harisovog papirusa - preokretanje Zemlje pratilo je zamenjivanje mesta severnog i južnog pola. Harakhte je egipatski naziv zapadnog sunca. Pošto na nebu postoji samo jedno sunce, pretpostavlja se da Harakhte označava sunce na zalasku. Ali, zbog čega bi sunce na zalasku trebalo smatrati božanstvom različitim od izlazećeg sunca? Svi vide da je sunce koje izlazi ono isto koje i zalazi. Natpisi ne ostavljaju mnogo prostora za nesporazume: "Harakhte, ono je izlazilo na zapadu". Tekstovi pronađeni na piramidama kažu da nebesko svetlo "više nije živelo na zapadu, već je novo zasijalo na istoku". Ploča na tavanici u grobnici Senmuta, arhitekte kraljice Hatšepsut, prikazuje nebeski svod na kojem su zodijački znaci i druga sazvežđa obrnuto postavljeni prema južnom delu neba.

Prema Talmudu, "sedam dana pre potopa Sveti Tvorac promenio je drevni poredak, pa je Sunce izlazilo na zapadu a zalazilo na istoku". Tevel je hebrejski naziv za svet u kojem se Sunce rađalo na zapadu. Arabot je naziv za nebo na čijem je zapadnom delu svitala zora. Hai Gaon, rabin učenjak koji je bio posebno cenjen između 939. i 1038. godine, u svojim Odgovorima pripoveda o kosmičkim menama usled kojih je Sunce izlazilo na zapadu, a zalazilo na istoku. Kuran govori o Gospodu "dva istoka i dva zapada"; ta je rečenica zadala tumačima mnogo muke. Averoes, arapski filozof iz 12. veka, pisao je o kretanju Sunca i prema istoku i prema zapadu.

I predanja raznih naroda slažu se da je do promene u kretanju Sunca dolazilo istovremeno sa velikim katastrofama kojima su se okončavala svetska doba. Pošto su za svako novo doba bile vezane promene u sunčevom kretanju, mnogim narodima bilo je razumljivo da se termin 'sunce' koristi kao oznaka 'doba'. Kinezi kažu kako se zvezde kreću sa istoka na zapad tek od kada je ustanovljen novi poredak stvari. Znaci kineskog zodijaka imaju čudnu osobinu da slede jedno drugo u smeru suprotnom smeru kretanja Sunca. U sirijskom gradu Ugarit (Ras Šamra) pronadena je pesma posvećena planetarnoj boginji Anat, koja je "uništila stanovnike Levanta" i "promenila dve zore i položaj zvezda".

Meksički hijeroglifi opisuju četiri Sunčeva kretanja, nahui ollin tonatiuh. Indijanski autori prevodili su ollin kao 'kretanje Sunca'. Kada su pronašli da je toj reči pridodat broj nahui, protumačili su nahui ollin rečima 'četiri kretanja Sunca (tonatiuh)'. Ova 'četiri kretanja' odnose se na 'četiri praistorijska sunca' ili 'svetska doba' tokom kojih se menjao položaj strana sveta. Sunce koje se, nasuprot današnjem Suncu kreće prema istoku, Indijanci zovu Teotl Leksko. Promenu pravca kretanja Sunca narod Meksika simbolički je prikazivao kao nebesku igru loptom, praćenu poremećajima i zemljotresima na Zemlji. Promena mesta istoka i zapada, zajedno sa promenom mesta severa i juga, dovela bi do toga da severna sazvežda postanu južna i da nam njihov raspored izgleda preokrenut, kao što je to slučaj na prikazu južnog neba na tavanici u Senmutovom grobu. Zvezde severa postale bi zvezde juga; tako bi se mogao protumačiti i meksički opis "rasterivanja četiri stotine južnih zvezda". Eskimi sa Grenlanda rekli su misionarima da se zemlja u drevna vremena preokrenula, pa su ljudi koji su tada živeli dospeli na drugu stranu.

Ne možemo reći da razumemo uzroke koji dovode do preokretanja polova. Ono što znamo jeste da oni tome teže kada se pojavi široka divergencija između magnetnih polova i njihovih geografskih ekvivalenata - što je slučaj upravo u ovom trenutku. Još jedan mogući razlog je potpuni disbalans Zemlje. Čak i letimični pogled na globus pokazaće nam da su kontinenti krajnje nepravilno raspoređeni. Na jednoj strani globusa su masivna kopna Afrike i Evrope (od vrha Norveške do vrha Južne Afrike), a odmah nasuprot njima široko prostranstvo Pacifičkog okeana. Najveće kopnene mase su direktno nasuprot najvećoj okeanskoj oblasti koja se proteže od pola do pola, od Beringovog moreuza i Pacifika, pravo do Južnog pola. Čitav jedan meridijan koji ne seče ni komadić kopna.

Činjenica da je planeta krajnje neizbalansirana, jeste veoma alarmantna. Pošto je kopno teže od vode, ispada da je jedan kraj sveta mnogo teži od drugog. To ne bi bio nikakav problem da Zemlja nije nagnuta u odnosu na svoju osu. Međutim, pri nagibu od oko 23,5 stepena, postoje delovi dana gde se okrećemo uz nagib i delovi dana kada se vrtimo na dole, niz nagib. A ako Zemlja poseduje Ahilovu petu, onda je to ovo - seme katastrofe koja čeka da se dogodi. To još znači i da bi se, u slučaju izloženosti sili uznemirujuće snage - recimo, udaru asteroida, planeta bukvalno prevrnula preko svoje ose.

Još jedan ubedljiv uzrok preokretanja polova mogli bi biti efekti kretanja magme ispod površine naše planete. Smatra se da je kretanje ogromnih reka magme povezano sa promenama magnetnog pola. Najvažnija je činjenica da težina polarnog leda i obim protoka magme funkcionišu u tandemu. Više polarnog leda znači manje magme ispod i obrnuto. Znači da, ako se ogromna težna ledenih kapa iznenada izmeni na bilo koji način (recimo otapanjem, što se upravo događa), to će poput eha izazvati disbalans ispod površine planete. Oblast prekrivena ledom postaje lakša usled otapanja i zbog toga dolazi do iznenadnog talasanja magme ispod, što bi moglo poremetiti ravnotežu čitavog sveta. Kao kada tečnost u staklenoj kugli iznenada pojuri u jednom pravcu, zanese čitavu kuglu i natera je da se prevrne! Hiljade godina pritiska ogromnih količina polarnog leda, predstavljaće pravu opasnost ukoliko se težina leda smanji za kratko vreme. Nažalost, moguće je da smo svedoci upravo jednog takvog procesa. Precizniji efekti talasanja magme su još uvek tema brojnih diskusija. Neki smatraju da je to nedovoljno da se svet prevrne i da je potrebna neka dodatna sila. Takav scenario podrazumeva kombinaciju različitih faktora koji utiču jedni na druge na način koji će rezultirati katastrofom nezamislivih razmera.

Na osnovu antičkih spisa i naučnih izvora, možemo sa sigurnošću predvideti da je sledeće preokretanje polova samo pitanje trenutka. Kada se dogodi, biće to užasna katastrofa, nakon koje će ostati možda tek šačica preživelih. Neki smatraju da se, u decembru 2004. kada je zemljotres jačine 9 stepeni Rihtera pogodio ostrva Sumatre i jugoistočnu Aziju zazvavši smrtonosni cunami, svet približio trenutku kompletnog preokretanja polova. Geolozi su izračunali da je ovaj zemljotres imao ukupnu snagu svih zemljotresa koji su se dogodili za prethodnih pet godina da su istovremeno pogodili jednu oblast. Opšte je prihvaćen stav da je moćan zemljotres dovoljan da natera našu planetu u opasno drmusanje iznad sopstvene ose. To baš nije najbolja vest ako se ima u vidu da nije potrebna prevelika sila da bi se prevalila preko te ose.

Ono što običnim ljudima predstavlja krajnje iritirajući faktor, jeste neslaganje naučnika oko nama bliske budućnosti. Dok jedni zagovaraju stav da nam neizbežna katastrofa predstoji, drugi smatraju da je sve to čisto preterivanje. Po tom alternativnom argumentu, katastrofalnog preokretanja polova neće biti jer svi znaci ukazuju da je takav događaj već izostao. Neki naučnici smatraju da magnetno polje Zemlje nije dovoljno oslabljeno da bi ovoga puta došlo do preokretanja polova i da se to verovatno neće dogoditi bar za još hiljadu godina. Mnogi od ovih skeptika se ustručavaju da govore o eventualnim konkretnim posledicama, ali bar priznaju da bi u slučaju katastrofe i preokretanja polova, magnetno polje Zemlje ostalo oslabljeno tokom najmanje dve hiljade godina. Taj podatak daje savršeni šlagvort piscima naučne fantastike, ako odluče da se pozabave budućim rasama mutanata na paneti Zemlji.

Činjenica je da će, ukoliko magnetno polje planete ostane oslabljeno tokom 2000 godina, opstanak živog sveta biti ozbiljno doveden u pitanje. Zapravo, pitanje je da li će išta uspeti da preživi 2000 godina izloženosti štetnim solarnim zračenjima. Najbizarniji je ipak podatak da se u istoriji ove planete dogodilo najmanje tuce preokretanja polova, a život je ipak uspeo da nekako opstane u ovom ili onom obliku. Sve to zapravo ilustruje koliko malo znamo o sopstvenoj planeti i sa koliko opreznosti moramo donositi bilo kakve zaključke. Sve dok zaista ne dođe do preokretanja polova, tvrdnje naučnika i njihove rasprave mogu imati samo filozofski smisao. Ako se dogodi, ništa od toga više neće biti važno. Tada ćemo iz prve ruke saznati šta nas čeka u budućnosti.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Da li živimo u kompjuterskoj simulaciji ?



Krajnje neobičan koncept savremenog razmišljanja predstavlja ideja da život kakav poznajemo možda i nije toliko stvaran koliko nam se čini. Po ovoj teoriji, svako od nas je ništa drugo do model u mamutskoj kompjuterskoj simulaciji kojom upravlja super civilizacija iz budućnosti. Neki čak teoretišu da bi takav program mogao biti delo postljudske civilizacije koja je konstruisala živopisnu i potpuno autentičnu simulaciju života iz hiljadama godina daleke prošlosti. To bi značilo da mi trenutno živimo u simuliranim uslovima, okruženi simuliranim događanjima kao vrstom zabave za pripadnike civilizacije koja čak i ne mora biti ljudskog porekla.

Da bi se naglasila istinska dubina ovog koncepta, neophodno je reći da bi ova simulacija bila samo jedna od miliona sličnih, svaka određena različitim parametrima i specifikacijama izmenjenog pogleda na svet iz perspektive milijardi odvojenih pojedinaca. Ime ove ideje je simulacija predaka. Možda ovakve ideje zvuče toliko ekscentrično i šašavo da je smešno i pričati o njima, ali u današnjem prilično izmenjenom akademskom svetu u kome se ozbiljno razmatraju teorija stringova, teorija haosa, kvantna mehanika i putovanje kroz vreme, ideja o predačkoj simulaciji zvuči dovoljno razumno da je i naučnici i filozofi tretiraju sa puno poštovanja.

Matrix

Scenario po kome je ljudska rasa zatvorena u sajbersvemiru je već poslužila kao inspiracija za brojne SF filmove, među kojima je svakako najpoznatiji Matriks. Činjenica je da ideja o simulaciji predaka postoji već dugo, ali nije stekla veći publicitet sve do 2001. kada je Nik Bostrom sa filozofskog odseka univerziteta u Oksfordu objavio rad pod naslovom Da li živite u kompjuterskoj simulaciji? Primenivši vrhunsku akademsku logiku, Bostrom iznosi hipotezu da postljudska civilizacija neizmerne kompjuterske moći ne bi oklevala da stvori izuzetnu kompjutersku simulaciju prošlosti, preciznu do najsitnijih detalja, koja bi podrazumevala i osećajne iako simulirane pojedince koji savršeno tačno oponašaju realni svet bilo kog perioda ljudske istorije. Bostrum smatra da mi definitivno živimo u takvoj kompjuterskoj simulaciji. On tvrdi da je bar jedna od sledećih navedenih činjenica istinita:

1) ljudska vrsta će najveovatnije izumreti pre nego što stigne do "postljudskog" nivoa;

2) ekstremno je neverovatno da će bilo koja postljudska civilizacija pokrenuti značajan broj simulacija sopstvene evolucione istorije (ili njenih varijacija);

3) gotovo je potpuno sigurno da živimo u kompjuterskoj simulaciji.

Nemoguće?

Mnogim ljudima će ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji zazvučati potpuno apsurdno. Oni koji se uopšte udostoje da reaguju na jednu ovakvu tvrdnju, ističu da bi stvaranje kompjutera neslućenih moći koji su neophodni za kreiranje i održavanje naizgled beskonačnog broja kompleksnih simulacija našeg sveta i univerzuma, bilo prevelik zalogaj čak i za supercivilizaciju budućnosti. Bostrum, međutim, veruje u suprotno. On tvrdi da ideja o supercivilizaciji koja upravlja milionima predačkih simulacija predstavlja tek majušni delić njihovih sposobnosti. "Računarska moć kompjutera planetarne mase je 10^42 operacije u sekundi, a to podrazumeva samo već poznate nanotehnološke dizajne koji su verovatno još daleko od optimalnih. Jedan takav kompjuter bi mogao da simulira čitavu mentalnu istoriju čovečanstva (nazovimo to simulacijom predaka) koristeći manje od jednog milionitog dela moći obrade podataka u sekundi. Postljudska civilizacija bi mogla da sagradi astronomski broj takvih kompjutera. Zaključujemo da je računarska moć dostupna postljudskoj civilizaciji sasvim dovoljna da pokrene ogroman broj predačkih simulacija čak i ako u tu svrhu angažuje samo minijaturni delić svojih resursa".

Neki smatraju da smo i sami daleko odmakli na putu tehnološkog razvoja koji će nam omogućiti sopstvenu predačku simulaciju. Brzina kompjuterskih procesora se udvostručuje svake godine, a sa njom i mogućnost stvaranja sve realističnijih grafičkih okruženja. Igrice i druge 3D softverske aplikacije danas izgledaju gotovo kao zaista prave stvari.

Kompjuterske slike

Činjenica je da slike stvorene isključivo u sajbersvemiru potpuno liče na realan svet. Dobijena je sasvim realna dvodimenzionalna slika koja se pomoću animacije može pretvoriti u virtualno 3D putovanje po pejzažu koji nikada nije postojao van kompjutera. Pitanje je samo koliko će vremena proći pre nego što dosegnemo tehnološki nivo na kome je moguće stvoriti kompjuterski svet koji se apsolutno ne može razlikovati od onoga u kome živimo? Današnje softverske mogućnosti se ne zaustavljaju samo na zapanjujuće realnim 3D slikama pejzaža. Tu su i neobično ubedljivi 3D modeli ljudi i životinja. Pomoću pojedinih programa je moguće stvoriti portrete koji neverovatno liče na realne osobe koje ne postoje u realnom svetu, već su proizvod savremene digitalne tehnologije. Šta više, animacijom takva osoba može da govori, kreće se i okreće glavu s jedne na drugu stranu uz potpunu pokretljivost očiju. To je realnost onoga što je danas tehnološki moguće uraditi na svakom kućnom računaru.

Zamislite šta bi tek moglo da se uradi posle, na primer, milion godina neprekidnog razvoja kompjuterskih tehnika simulacije. Sasvim je verovatno da bi do tog vremena simulacija dostigla nivo na kome je ne samo moguće kopiranje preciznih slika ljudske realnosti koje se ne razlikuju od stvarnosti - ono što danas gotovo možemo da uradimo - već i omogućavanje tim slikama i modelima da razmišljaju i deluju kao svesne jedinke. Istina je da nismo čak ni u stanju da zamislimo svekoliki opseg takvih mogućnosti. Zapravo, šta god da zamislimo na nivou tehnike simulacije, biće daleko ispod onoga što će ljudi budućnosti moći da ostvare.

Osećajna bića

Ali šta je sa drugim vrednostima koje čine svet u kome živimo? Na kraju krajeva, ljudska bića nisu školjke kod kojih izostaje reakcija. Ona imaju osećaje, emocije, ličnosti, identitete. U svaku autentičnu simulaciju u koju se da poverovati, moraju se automatski inkorporirati i ovi atributi ličnosti. Neki smatraju da je to previše za bilo koju tehnologiju, bilo da je je reč o ovoj sadašnjoj ili onoj iz budućnosti. Međutim, ideji o predačkoj simulaciji i njenom početku nije određen definitivan datum ili broj godina u budućnosti, koje se ionako mogu meriti milionima. Tako je sasvim moguće da će u nekom periodu budućnosti - a pod pretpostavkom kontinuiranog tehnološkog razvoja - doći do neverovatnih otkrića na polju nanotehnologije i veštačke inteligencije, što će omogućiti stvaranje simulacije predaka i još mnogo toga što je sa aspekta vremena sadašnjeg potpuno nezamislivo.

Jedna od najglasnijih kritika ideje o simulaciji predaka odnosi se na stepen detalja koji bi morali biti inkorporirani. Neki smatraju da bi bilo neophodno ići do atomskih nivoa, a drugi da bi danas bilo neophodno rastegnuti taj nivo rezolucije na čitav spektar subatomskih čestica. To bi prirodno podrazumevalo i veliko povećanje računarske moći, ali kako ne bi sve simulacije zahtevale takav stepen rezolucije, on bi bio uključivan po potrebi kao dodani efekat. Sa druge strane se raspravlja o tome kakav bi nivo sitnozrnaste rezolucije bio neophodan za prikaz univerzuma. Teoretičari tvrde da bi kod ovog problema od velike pomoći bila činjenica što je čovečanstvo trenutno nesposobno da dosegne svemir dalje od granica sopstvene atmosfere. Zbog toga nije potrebna posebna rezolucija, a kako putovanje do čak i najbližih zvezda nije na programu dogledne budućnosti, nema potrebe da se u simulaciju predaka - kada je reč o mapiranju svemira - inkorporiraju komplikovani detalji sitnozrnaste rezolucije.

Religiozne i moralne implikacije

Ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji neminovno pokreće i pitanja koja se tiču relevantnosti religije. Ako smo - kako to teoretičari tvrde - deo jedne od milijardi simulacija, kakve onda to implikacije ima na svet religijskih verovanja? Teoretičari ukazuju da bi religijska verovanja ili njihovo odsustvo, svakako bili deo procesa simulacije baš kao i sve ostalo. Drugim rečima, religija u simuliranom svetu ne bi bila ni manje ni više važna nego što je nama u ovome.

Da li bi simulirana bića imala duše? Šta više, da li bi ta osećajna simulirana bića bila sposobna za religiozna i duhovna osećanja, ili bi jednostavno odgovarala na impulse poruka dizajniranih da simuliraju religiozna osećanja stimulisanjem određenih oblasti njihove veštačke inteligencije? To su samo kapi u poplavi pitanja bez kraja podstaknute neobičnom argumentacijom ideje koja se u nekim krugovima brani sa neverovatnim entuzijazmom, pa čak i fanatizmom. Ističe se i da simulacija predaka ni na koji način ne umanjuje niti iskrivljuje vrednosti bilo koje religije koja predstavlja svet u svetu kontrolisanom od strane bića, koja tako postaju deo kreativnog procesa a samim tim i rukotvorina Vrhunskog Tvorca.

Najveća primedba ideji o simulaciji predaka vezana je za pad kompjuterskih sistema. Ko god ima iskustva sa kompjuterima zna da su njihovi opretivni sistemi itekako podložni greškama i povremenom padu. Te se greške javljaju mahom kada je kompjuter izložen pritisku da proširi svoje resurse do granica koje premašuju njegove realne mogućnosti. Da bi se zaštitio, kompjuter se jednostavno zaključa i onda ga je potrebno ponovo "podići". Padovi se dešavaju i kada se koriste loše napisani softver ili uređaji i priključci koji nisu pravilno konfigurisani. što su kompjuteri napredniji, padovi sistema postepeno počinju da se smanjuju, ali se ipak dešavaju i nema nikakve sumnje da će ih biti i u budućnosti. A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda smo takođe podložni svim uobičajenim normama korišćenja kompjutera: oštećenim i izgubljenim podacima, sporoj grafici, neočekivanom padu sistema. Ipak se čini da se ništa od ovoga ne dešava u ovom našem svetu. Svet nastavlja da postoji u svoj svojoj veličanstvenoj lepoti, naizgled bez ijedne greške.

Neutemeljeni mit?

Da li je to dokaz da je predačka simulacija samo neutemeljeni mit? Nije baš tako, kažu kritičari. Verovatnije je da će kompjuterska tehnologija budućnosti biti daleko ispred ove današnje, pa će i koristiti metode i tehnike koje danas uopšte nismo u stanju da shvatimo. Aktuelna je i priča da kompjuterima budućnosti neće biti potrebni milioni linija preprogramiranog koda, već će raditi po instrukcijama sopstvenih misaonih obrazaca. Ovo je tek jedan od primera, ali će poslužiti kao ilustracija pravca u kome se kompjuteri budućnosti mogu razvijati i funkcionisati. Taj budući kompjuter bi mogao da ima odgovarajući ekvivalent operativnog procesora ali opremljenog tajnama fizke čestica, sa virtuelno neograničenim resusrsima i minimalnim troškovima kada su u pitanju memorija i brzina obrade podataka, napajan energijom bez frikcije koja može da traje zapanjujuće dugo. Ipak, u svakoj tehnologiji postoje inicijalni neuspesi.

Ali kakve će se sistemske greške javiti u simulaciji predaka? Hoće li to biti kraj sveta kakvog poznajemo? Hoće li čitav Univerzum iznenada nestati? Možda ova pitanja zvuče smešno, ali u okviru predačke simulacije ona imaju fundamentalni značaj. I šta ako se operateri iznenada umore od simulacije? šta će se onda dogoditi? Na kraju krajeva, današnje hit igrice veoma brzo postaju sutrašnji preskupi promašaji koji se ne prodaju čak ni u najjeftinijim varijantama. A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda moramo nastaviti sa igrom ne bismo li one koji prate simulaciju održali zainteresovanim i zadovoljnim, zar ne? Cinici će nesumnjvo reći da upravo zbog toga i imamo toliko ratova širom planete (ili simulirane planete?!) koja u čitavoj istoriji ljudske vrste nikada nije bila preterano idilično mesto. A to jeste prilično zabavno, ako ste posmatrač sa strane.

Iako ideja o ljudskim bićima kao modelima u kompjuterskoj predačkoj simulaciji nije dokazana, to je nesumnjvo fascinantna tema. Uostalom, fascinacija koju kod nas izazivaju laboratorijski pacovi i čitavo obilje TV realiti šou programa, dokazuju postojanje naše bizarne potrebe da posmatramo ponašanje drugih. Ako u obzir uzmemo tehnologiju budućnosti - recimo za period od 2 miliona godina - možemo biti sigurni da ne postoji bukvalno ništa što možemo zamisliti a što će njima biti nemoguće da izvedu. Simulacija predaka će možda postati jedna od najmanje zanimljivih zabava, koja će držati pažnju još jedino akademika toga vremena. Ipak, ne možemo se otrgnuti zaključku da će - imajući u vidu kurs trenutnog tehnološkog razvoja - realistična simulacija predaka zajedno sa kloniranjem postati značajni deo budućeg života. Života u kome će se dokoni klinci zabavljati igranjem igrice toliko realne, koliko je realan svet u kome danas živimo.

[You must be registered and logged in to see this link.]