Bahrein

Краљевина Бахреин (на арапском مملكة البحرين Mamlakat al-Barayn) или једноставније Бахреин је држава острво које се налази у Персијском заливу. Бахреин је најмања, по броју становника и по физичој величини, арапска нација. Саудијска Арабија се налази западно од острва, и повезана је са Бахреином аутопутем Краљ Фад Аутопут (пуштен за промет саобраћаја 25. новембра 1986. године). Ка југу Персијског залива налази се Катар. У плану је изградња моста Мост пријатељства Катар-Бахреин, који ће повезати Катар и Бахреин и који ће бити најдужи мост на свету.


Људи су населили данашњи Бахреин још у периоду пре нове ере. Чак је и предлагано да је Бахреин регион митске Рајске Баште у којој су живели Адам и Ева након што их је Бог створио. Услед важног стратешког положаја, острвом су владали у разним периодима Асирци, Вавилонци, Грци, Персијанци, и Арапи, под којим је острво постало муслиманска држава. У периоду пре нове ере, Бахреин се звао Дилмун. Под Грцима се звао Тилос, а под Персијанцима Мишмахиг. Бахреин се налази на јужној средини Персијског залива, и многи освајачи, међу којима су најбројнији били ал Калифе, су га освајали управо због тог географског положаја. На арапском језику, Бахреин значи „два мора“. Име потиче од чињенице да су у старија времена два дана била потребна да би се бродом прешло од Ирака до данашњег Бахреина.

Стратешка позиција између Запада и Истока, плодно земљиште, свежа вода и бисери су начинили да је Бахреин давно постао урбан регион. Потрага за бисерима у Персијском заливу је представљала главни извор прихода и точак економије, све до раног двадесетог века, када је 1930. године пронађена нафта. Око 2300. п. н. е. Бахреин је био центар трговине између Месопотамије (данашњи Ирак) и Долине Индус (данашњи Пакистан и Индија). У то време великих прекоморских трговина, Бахреин је био познат под именом Дилмун (неки записи наводе и Телмун). Као такав, данашњи Бахреин, а тадашњи Дилмун, је 3. миленијума п. н. е. спојен са сумерском цивилизацијом, да би 600. п. н. е. постао део Вавилонског царства. Историјски списи наводе разна имена под којима је Бахреин био познат: Живот вечности, Рај, као и Бисер Персијског залива.

Бахреин је постао исламска држава 629. године, док је пре тога био центар Несторијанског хришћанства. 899. године нове ере Исмаили секта, Карматинци, заузели су данашњи Бахреин у жељи да створе друштво засновано на разуму и дистрибуцији свеукупног материјалног добра једнако међу свим становницима острва. Карматинци су створили велику конфузију и прекид трговине у исламским земљама региона: убирали су порез од калифа у Багдаду, а 930. године оскрнавили су Меку и Медину тако што су изнели из светог града Црни камен, и донели га у Бахреин, где су га чували за откуп. 976. године Абасиди су поразили Карматинце.

1521. године, Португалци освајају острво Авал (једно од многих назива за Бахреин у средњем веку), и под њима је Бахреин обухватао регионе Ахса и Катиф (ове провинције данас припадају Саудијског Арабији). Територије које су заузели Португалци, и које су они све скупа звали Авал, простирале су се чак до Басре на западу и канала Хормуз у данашњем Оману.

Од шестнаестог века до 1743. године, контрола над Бахреином се смењивала између Португалаца и Персијанаца. Напокон 1743. године, персијски краљ Афшарид, окупира и заузима Бахреин.

У касним годинама осамнаестог века, ал-Калифа породица окупира и заузима Бахреин из својих база на суседном Катару. У жељи да се након заузимања острва одбране од било каквих персијских напада, породица на власти ал-Калифа склапа мировне споразуме са Уједињеним Краљевством и постаје британски протекторат. У то време острво је пројало мање од 10.000 становника.

1932. године проналази се нафта која је донела рапидну модернизацију и урбано усавршавање Бахреина. Бахреин је прва држава у целом блиско-источном региону у којој је нађена нафта, и након којег је кренула потрага и у другим деловима региона. Проналазак нафте је и приближио острво Уједињеном Краљевству, јер су се убрзо у великом броју многи британци селили у Бахреин. Британски утицај на Бахреин је кулминирао постављање Чарлс Бејгрева за саветника у име Уједињеног Краљевства, који је такође и увео модерни образовни систем.

Након Другог светског рата, анти-британски сентимент се проширио целим блиско-источном регионом. Велики број демонстрација било је уперено и против локалних Јевреја, међу којима је било много уважених и светски признатих књижевника, уметника, као и велики број рачуновођа, хемијских инжињера и грађевинаца који су радили за нафтне компаније. Након крвавих уличних битака 1947. године Јевреји напуштају своје домове и послове и беже прво у Бомбај (данашњи Мумбај) и одатле се селе у Израел (део Тел-а-вива који се зове Паред Кана је насељено јеврејима који су побегли из Бахреина 1947. год.). Компензација између протераних Јевреја и Арапа који су населили напуштене поседе никада није извршена. 1960. године Уједињено Краљевство је ставило будућност Бахреина у руке Генералног Секретара Уједињених нација. 1970. године Иран захтева да се Бахреин и остале острвске земње у Персијском заливу додели Ирану. 1971. године Бахреин добија независност од Уједињеног Краљевства. Данас Бахреин је члан Арапске Лиге и Савета за кооперацију у Заливу.

15. августа 1971. године и последњи контигент британске војске се повлачи из Бахреина. Нафтна експлоатација 1980-тих година је значајно покренула економију на острву. Како су нафтне залихе ограничене, владајућа породица ал-Калифа је одлучила да диверсификује своју економију и постане финансијски центар у Заливу. Бахреин је у великом степену користио од либанског грађанског рата средином 70-тих година, када је Бахреин заменио Бејрут као финансијски центар за Блиски исток. Након Исламске револуције која је захватила Иран 1979. године, фундаменталисти који припадају Шити секти Ислама у Бхреину су неуспешно покушали да заузму власт. Да су успели да заузму власт, фундаменталисти су имали у плану да поставе Хуђату л-Исмал Хади ал-Мудараси као врховног вођу ауторитативне теократске владе.

1994. године нови талас демонстрација и насиља је уследио након што су шиити бурно реаговали на чињеницу да је женама дозвољено да учествују на спортским такмичењима. Бахреин је 90-тих година прошао кроз спорадичне оружане конфликте између исламских фундаменталиста и владиних снага (погледати Устанак у Бахреину 90-тих).

Марта 1999. године, Хамад Ибн Иса ал-Калифа је наследио свог оца као владар државе, и по први пут организовао изборе за парламент, дао женама право гласа, и ослободио све потличке затворенике. Међународна организација која се бави очувавањем људских права, Амнести Интернашнл, оценила је овај корак као “историјски период у очувавању људских права” [1]. Бахреин је проглашен краљевином 2002. године. Пре тога, Бахреин је био емират.

Према Индексу Привредне Слободе из 2006., који годишње објављују Херитиџ Фондација и Вол Стрит Журнал, Бахреин има највећи степен слободе у привреди од свих држава Блиског истока. Према истом идексу, Бахреин је на 25. месту у свету, у истој категорији.

Према овом извештју Бахреин се налази испред регионалних конкурената као што су Уједињени Арапски Емирати, Израел и Катар. Према речима из публикације, “Влада Бахреина је успела да диверсификује пољопривреду државе како би смањила зависност на ограничену количину нафте којом Бахреин располаже и при томе охрабрила стране инвеститоре да улажу у домаћу инфраструктуру. Услед свог космополитског погледа на свет, модерне економије, коректне регулаторне структуре и одличне комуникационе и транспортне инфраструктуре, многе мултинационалне компаније у Персијском заливу имају своја седишта у Бахреину.”[2]

Ова табела показује тренд раста бруто домаћег производа према подацима Међународног монетарног Фонда:

Тренутно рачунско стање Бахреина је повољно услед смањене стопе увоза, а повећаног извоза. Међутим, постоји тренутно висок дефицит у унилатералним трансферима, за које се сматра да је узрок велик прилив страног новца од бахреинских држављана који раде изван земље и који шаљу оно што зараде кући породицама. 2003. и 2004. године Бахреин је имао велике користи од повећане цене нафте на светском тржишту, и као резултат високе цене извоза нафте, Бахреин је имао суфицит у износу од 219 милиона арамеричких долара 2003. и 442 милиона америчких долара 2004. године, док је 2002. године имао дефицит од 35 милиона америчких долара. Међународне резерве Бахреина су повећане са 1,4 милијарде у 2003. години на 1,6 милијарди америчких долара у 2004.години.


Петролеј и природни гас, једини природни производи у Бахреину, доминирају привредом и доносе око 60% капитала државном буџету. Бахреин је био прва држава у којој је сирова нафта пронађена. Владајућа породица ал-Калифа је знала да је нафта у ограниченим количима, те је врло рано започела на диверсификацији привреде. Бахреин је стабилизирао своју продукцију прерађене нафте на око 40.000 барела дневно, односно 6.400 кубних метара дневно. Сматра се да ће Бахреин, ако настави овим темпом, имати нафте за још 10 до 15 година, када ће се извори потпуно осушити. Главна рафинерија Бахреинске нафте компаније је саграђена 1935. године, и има капацитет од 40.000 кубних метара за дневну прераду сирове нафте. 1980. године америчка нафта компанија Калтекс, је продала 60% акција Бахреинској влади, и сада убира 40% профита од прераде сирове нафте. Саудијска Арабија је највећи добављач сирове нафте, која се путем цеви испод мора у заливу транспортује до Бахреина. Бахреин такође убира велике профите од бруто дохотка Арабијске нафтне компаније Абу Саафа, чијих се неколико нафтних платформи налазе у заливу близу Бахреина.

Компанија под именом Петрохемијске Индустрије Персијског Залива је један велики конгломерат састављен од петрохемијских индустрија држава у региону - петрохемијске индустрије Кувајта, Основне Индустријске Корпорације Саудијске Арабије и Владе Бахреина. Овај конгломерат се бави искључиво производњом амоније и метанола за извоз.

Бахреин такође има веома развијену индустрију за прераду алуминијума, чиме је Бахреин највећи произвођач алуминијума, са годишњом производњом од око 525.000 тона. Компаније које се баве производњом челика такође имају велике годишње профите, и једна од највећих компанија у свету са седиштем у Бахреину (Arab Iron and Steel Company) производе око 4 милиона тона челика годишње.

Улога Бахреина као важног играча у светским финансијама се приписује напорима владајуће породице да прошири привреду Бахреина. Бројне међународне финансијске институције послују без икаквог мешања владе Бахреина, што чини Бахреин изузетно привлачним за велики промет капитала. Више од 100 банкарских компанија послује у Бахреину, као и 65 америчких корпорација. Међународни аеродром у Бахреину је један од најпосећенијих у региону, у којем су регистроване 22 стране авио компаније. Модеран аеродром, као и бројне морске луке, олакшавају транспорт и шпедицију, и тиме повезују САД, Европу и Далеки исток. Једна од најпознатијих консалтинг компанија из Бахреина је Инвесткорп, којој се приписује успех модне куће Гучи након две деценије лошег пословања и губљења вредности акција.

ванична религија у Бахреину је Ислам, и већина становништва је муслиманске вероисповести. Услед великог степена имиграције сезонских радника из немуслиманских земаља, смањен је свеукупан број људи који су муслиманске вероисповести. Према цензусу из 2001. године, 80% становничтва себе види као муслимане, 10% су хришћани, док је осталих 10% припадника различитих религија углавном из јужне Азије.

Не постоји званичан однос шиита и сунита у Бахреину. Незванична истраживања показују да има око 30% сунита и око 70% шиита. Последњи званичан цензус из 1941. године на ову подкатегорију, показао је да има 53% шиита [3],[4],[5]. Станоништво углавном у урбаним насељима, и највећи део целокупног становништва живи у и око главног града, Манама, и дром по величини граду, Ал Мухарак. Локално становништво, тј староседеоци, чине 66% и то су Арапи са Арапског полуострва и Арапи из Ирана. Две највеће мањинске групе чине Европљани и Азијати из јужне Азије.

[You must be registered and logged in to see this link.]