Pravoslavlje i ekumenizam

Извештај са Св. Литургије у селу Љуљаци
Sunday, 28 November 2010

Епископ Артемије служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Љуљацима
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г.Г. Артемије, служио је данас, у недељу, 28/15. новембра, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у селу Љуљаци, уз саслужење четрнаест свештеномонаха и три ђакона - сви прогнани из своје матичне Епархије. Поред бројног прогнаног монаштва из Епархије рашко-призренске у Светом Приносу учешћа је узело и преко хиљаду верника из свих крајева Србије. Не мали број верника пристигао је из Епархије рашко-призренске, што је додатно обрадовало пастира распете Епархије, присилно одвојеног од своје пастве.

На Светој Литургији једногласно је одговарао верни народ у коме, као у време првих хришћана, беше једно срце и једна душа (Уп. Д.Ап. 4, 32), која је сада слободно и радосно клицала Господу, ослобођена од свих опасности и замки гнусобе опустошења (читај екуменизма и глобализма) - ко чита да разуме (Уп. Мт. 24. 15).

У својој пастирској беседи владика је поред осталог рекао: „Данас нас је овде сабрала једна мисао – Вера наша Православна, чули смо ову дивну песму: „Вера наша, Вера славна, Вера наша Православна“. Нема друге вере којом се људи могу просвећивати и спасавати сем науке Господа Христа која је целосна, неповређена, неискварена, очувана у Цркви Светој Православној и то је та Вера наша Православна. Свети Владика Николај говорио је често и опомињао српски народ како треба да чувају Веру своју. Каже: „Србине, брате, дунули су зли ветрови да угасе кандило вере у души твојој. Један ветар зове се безверје, други кривоверје, трећи се зове маловерје.“ А ми смо дужни да кандило наше вере очувамо упаљено. И данас у наше време многи ветрови су дунули да угасе кандило вере у душама нашим. Најопаснији ветар јесте такозвани екуменизам – настојање да се сједини оно што се не може сјединити. Истина и лаж, светлост и тама, Бог и ђаво – немају ништа заједничко. Не може се кривоверје сјединити са правоверјем и да правоверје остане оно што је било. Када сипамо воду у вино, то више није вино, то је онда, како кажу у Далмацији, беванда. Ми не смемо дозволити да у наше православно вино разни и непознати сипају своју ко зна какву воду“.

Нагласивши да је народ чувар праве и при томе напоменувши пример Светог Марко Ефеског и пропале Флорентинске уније Владика је додао: „Истина увек побеђује, макар привремено била затрпана и изгледало да је побеђена, она васкрсава. Једна пословица каже: „Истина што се дубље у земљу закопава, све сјајнија васкрсава“. Ми који смо позвани да чувао своју веру немојмо клонути, немојмо се уплашити ничега, јер где је права вера, ту је и Бог са нама и благодат Духа Светога... Ми се ни од кога не одвајамо, ми никога не проклињемо, ми никога не осуђујемо. Али констатујемо: они који кваре Веру Православну сами себе искључују из Цркве Православне и сами себи призивају проклетство“ (беседу у целини можете наћи у прилогу).

Након Свете Литургије бројно манастирско братство, смештено у недовршеној задужбини блаженопочившег протојереја-ставрофора Томислава (Марковића), приредило је скромну трпезу љубави. Огромна трпезарија је била мала да прими све присутне. По обичају, поред телесне хране, народ се у тим тренуцима насладио и духовном храном – богомољачким песмама посвећеним Св. Новомученику Харитону црноречком, Св. Јустину Ћелијском, песмама о Косову. Посебан духовни ужитак донеле су пастирске речи Владике Артемија које су у ствари представљале печат данашњег молитвеног сабрања (и ова беседа се налази у прилогу).

На крају су монаштво и верни народ једнодушно отпевали многољетије Владици Артемију а затим су у миру, радосног духа, напустили нову тврђаву вере, сада већ манастир Светог Јована Крститеља – Богом дарованог за ове апокалиптичке дане.


(Пригодну репортажу из манастира Светог Јована Крститеља у Љуљацима такође можете погледати у прилогу. Фотографије са данашњег молитвеног сабрања у Љуљацима уредништво сајта ће поставити у наредним сатима)

Јеромонах Наум

+++

Транскрипт беседе Владике Артемија на Литургији

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Каква се то тајна, браћо и сестре, данас догађа у овој нашој пустињи? Откуда оволики народ данас овде? Шта га је привукло? Одакле су дошли? Шта желе овде? До пре неког времена овде никога није било и нико није долазио. Откуда данас овако предивно чудо Божије да се толики народ сабере? Одговор је у једној црквеној песми која каже: „Благодат Светога Духа данас нас сабра и сви узевши крст свој говоримо – Благословен који иде у Име Господње.“ Заиста, без Духа Светога, без благодати Божије, не би нас данас овде било.

Дух Свети је тај који је на Педесетницу надахнуо апостоле те су проговорили разним језицима и тада је поверовало пет хиљада људи на један дан. То је био рођендан Цркве. Ова црква овде, дивна, подигнута од многима вама познатог Протојереја Томислава Марковића, посвећена је рођењу Светог Јована Претече. Опет нека симболика, опет неко рађање, опет неки почетак. А данас Света Недеља, Васкрсење Христово. Сваке недеље ми славимо Васкрсење Христово, браћо и сестре. Не само на Ускрс, него сваке недеље. И први дан Божићног поста. И то је симболика, јер каже Господ да се зли дух демонски не може ничим истерати сем постом и молитвом. И зато ми данас ступајући на пут Свете Четрдесетнице, Светога Божићног поста, ми крећемо, у ствари, у један нови почетак, у препород својих душа, јер нема човека да живи а да не греши. Али постоји и лек од греха, постоји покајање, постоји труд, молитва, пост, љубав међусобна братска.

Ми се спремамо да дочекамо рођење Господа Христа. Када ми имамо неки важан догађај у нашем дому, када очекујемо долазак некога високога госта, шта ми радимо, пред нашу крсну славу или неки други важан догађај? Кречимо кућу, уређујемо, намештамо да буде уредна, чиста, да не би гост када дође на праг наше куће и види унутра неред и нечистоту, да се не би са прага вратио, а ми остали у срамоти. Тако и ми, браћо и сестре, треба да примимо у душе наше, у срца наша Богомладенца Христа. Данас смо кренули Њему у сусрет. За четрдесет дана славићемо славно Рођење Његово. Треба да га примимо у себе. За време овога поста треба да душу своју очистимо од сваке прљавштине греха и нечистоте, од страсти наших, од мржње, од клевете, од рђавих дела, рђавих мисли. Како? Постом и молитвом и Светом Тајном Покајања и Исповести. Нема другог начина да душу своју припремимо за Царство Небеско, ради чега је Господ и дошао и родио се на земљи и живео са људима, учио људе и страдао од људи, ради нас и ради нашега спасења.

Данас нас је овде сабрала једна мисао – Вера наша Православна, чули смо ову дивну песму: „Вера наша, Вера славна, Вера наша Православна“. Нема друге вере којом се људи могу просвећивати и спасавати сем науке Господа Христа која је целосна, неповређена, неискварена, очувана у Цркви Светој Православној и то је та Вера наша Православна. Свети Владика Николај говорио је често и опомињао српски народ како треба да чувају Веру своју. Каже: „Србине, брате, дунули су зли ветрови да угасе кандило вере у души твојој. Један ветар зове се безверје, други кривоверје, трећи се зове маловерје.“ А ми смо дужни да кандило наше вере очувамо упаљено. И данас у наше време многи ветрови су дунули да угасе кандило вере у душама нашим. Најопаснији ветар јесте такозвани екуменизам – настојање да се сједини оно што се не може сјединити. Истина и лаж, светлост и тама, Бог и ђаво – немају ништа заједничко. Не може се кривоверје сјединити са правоверјем и да правоверје остане оно што је било. Када сипамо воду у вино, то више није вино, то је онда, како кажу у Далмацији, беванда. Ми не смемо дозволити да у наше православно вино разни и непознати сипају своју ко зна какву воду.

Будимо чувари вере наше православне јер, рекли су источни патријарси у својој посланици, да је народ чувар праве вере. Код нас, кажу они у својој посланици, не могу ни патријарси, ни владике, нико не може нешто ново унети у нашу веру, јер је народ чувар праве вере. И то се у историји Цркве за две хиљаде година много пута показало и потврдило. Најпознатији пример је Свети Марко Ефески. Када су били на сабору у Флоренти, тамо да се склопи унија између православих и римокатолика, он је био и остао тада једини борац који је није прихватао и та унија је пропала, није успела. Зато што је истина победила. Истина увек побеђује, макар привремено била затрпана и изгледало да је побеђена, она васкрсава. Једна пословица каже: „Истина што се дубље у земљу закопава, све сјајнија васкрсава. “Ми који смо позвани да чувао своју веру немојмо клонути, немојмо се уплашити ничега, јер где је права вера, ту је и Бог са нама и благодат Духа Светога.

Нека би дао Бог, браћо и сестре, да очувамо оно што нам је предано од Светих Апостола, преко Светих Отаца и Васељенских Сабора. Ми остајемо у јединству са њима, ми се ни од кога не одвајамо, ми никога не проклињемо, ми никога не осуђујемо. Али констатујемо: они који кваре Веру Православну сами себе искључују из Цркве Православне и сами себи призивају проклетство.

Нека би Бог дао да цео наш православни српски народ буде и остане народ Светога Саве, народ Светог Кнеза Лазара, народ Светог Владике Николаја, народ Преподобног Оца Јустина Ћелијског и осталих Светитеља, Мученика и Новомученика из рода нашега, да бисмо и ми када пођемо одавде, а једнога дана сви морамо поћи, да бисмо се нашли тамо где се и они налазе – у Царству Васкрслога Господа, да тамо са њима и са Свима Светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.

+++

Транскрипт беседе Владике Артемија у гостопримници

...Богу се молили и храбрили се овим дивним песмама које наше сестре овде наставише да певају. Сада та традиција прелази, ако Бог да, овде, где ћемо се када буде прилика састајати и Богу молити и чувати своју Веру Православну. То је нешто што нам је аманет остао од Светога Саве и од Светих наших славних Предака и да ову задужбину Протојереја Томе Марковића одржимо.

Када је почео то да гради ја сам једном навратио да га видим и упитао сам га: „Оче Томо, чему оволика грађевина? Зашто то толико градиш? Коме то треба?“ Он каже: „Некоме ће требати.“ „Па ко ће ти ово напунити?“ Па каже: „Ти.“ Као да је пророчки говорио тада. И, ето, нити је он тада знао, нит сам ја тада знао, али Бог је, ето, тако учинио да заиста данас, браћо и сестре, наше монаштво које је принуђено било да напусти своје манастире на Косову и Метохији, ето нашло је кров над главом овде, у овој задужбни овде која је почета, није завршена. Господ га је позвао себи, Бог зна зашто је то тако. Вероватно да би нама остало нешто да радимо. Јер да је он све урадио, шта бисмо ми радили? Чиме би ми Царство Небеско задобили? Овако, он један део, ми други део. Они после нас, даће Бог да их буде, они ће то онда користити на славу Божију и на корист нашега народа.

Нека Господ награди оца Тому и његову супругу протиницу Милицу за сав њихов труд и љубав који су уложили у градњу овога објекта и њихову идеју да то послужи нашем народу. Њима Господ да дарује Царство Небеско, а нама снаге, трпљења и смирења да истрајемо на овоме путу Божијем којим смо кренули, на који нас је Господ позвао и упутио.

Хвала вам свима што сте дошли. Знам да нас има са разних страна и то је нешто што заиста охрабрује. То није никаква секта, то није никаква „парасинагога“ како нас називају, то је оно што смо били и до сада - Српска Светосавска Православна Црква и ништа друго. И до краја тако ћемо да останемо.

Нека би дао Бог снаге свима нама и мудрости да останемо у јединству са Светим Савом и нашим Светим Прецима који су вековима чували Веру Православну, предали је нама да је и ми очувамо и предамо нашим млађим покољењима, нашој деци и омладни, да би се тако испунио завет и аманет Светога Саве и Светога Кнеза Лазара: „Све за Христа - Христа ни за шта.“

Нека то буде наше правило у нашем животу.

Видео запис са Свете Литургије

[You must be registered and logged in to see this link.]

"Вести онлајн": Еп. Артемије служио данас у Љуљацима
Sunday, 28 November 2010

28. 11. 2010. 04:51h >>15:28h | Р. Лончар - Вести
Више од хиљаду људи код Артемија
Рашчињењи владика Артемије Радосављевић првог дана Божићњег поста служио је литургију у цркви Светог Јована Претече у шумадијском селу Љуљаци, сазнају ''Вести''.



Богослужењу је присуствовало више од хиљаду људи из целе Србије. С обзиром да нису очекивали толики број људи, монаси који живе у Љуљацима нису имали довољно нафоре да поделе свим верницима, иако су је спремили за око хиљаду душа.

Бивши епископ рашко-призренски је у свом обраћању присутнима говорио о екуменизму као о ''највећој пошасти''.

Поновио је да се не одваја од једне Свете апостолске цркве, ни од Светих апостола, ни од Светог Саве, ни од Светих Николаја и Јустина.

Он је додао да не осуђује ни оне који се одвајају, али да, нажалост, ''они сами својим поступцима себи навлаче проклетство'', пренео је за ''Вести'' отац Ксенофонт, донедавно јеромонах у манастир Свет Архангел код Призрена.

Мада је на новембарском заседању Светог архијерејског сабора СПЦ рашчињен и враћен у ред монаха, бивши епископ рашко-призренски Артемије ову одлуку, како је више пута поновио, оцењује неканонском и ништавном, као и претходне одлуке црквених власти које су донете у вези са њим, а своју донедавну Епархију рашко-призренску сматра неканонски узурпираном.

На црквеном поседу тренутно живи петнаестак калуђера следбеника бившег владике Артемија, а богомоља са пратећим црквеним здањем и осам хектара земље је задужбина протојереја-ставрофора Томислава Марковића и његове супруге Милице из Дортмунда у Немачкој. Њих двоје су и сахрањени у крипти испод цркве, а пре упокојења деценијама су живели у Енглеској и Немачкој где је отац Тома служио као војни свештеник за све православне војнике и официре у тим земљама.

Мада му је првобитна идеја била да посед постане метох манастира Враћевшница, прота Тома је, према речима његових рођака, наследство од мајке тестаментом завештао “српском народу у Епархији жичкој”, а не “раскалашној власти, како државној тако и црквеној”, уз напомену да ће се Бог “постарати да задужбина служи својој намени”.

Након овог сазнања надлежни владика жички Хризостом је забранио монахињама Врацевшнице да долазе иако су раније радо посећивале богомољу у Љуљацима, у којој је прота Тома крстио чак и једног Немца чија је жеља била да постане православац, не зато што је деценијама био српски зет, већ пре свега да и тако искаже солидарност са Србима за време НАТО бомбардовања 1999.године.

Прота Тома и протиница Милица били су велики добротвори широке руке и топлог срца. Са православном заједницом Свети Петар Цетињски из Дортмунда стипендирао је 300 деце без родитеља, српске ратне сирочади са простора бивше СФРЈ.

Када се упокојио 2004.године опело му је служио митрополит Амфилохије Радовић, пријатељ из студентских дана са Богословског факултета у Београду.

Откази вероучитељима

Четворица вероучитеља са севера Косова добила су отказ, а неки од њих претпостављају да се ради о одмазди зато што су присуствовали литургији коју је 19.новембра у манастиру Дубоки поток код Зубиног потока служио бивши епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић).

Реч је о Игору Данчетовићу из Звечана, који је отац шесторо деце, затим о Милану Јездићу из Лепосавића са петоро потомоака, те Бобану Ковачевићу из Косовске Митровице, родитељу четворо деце, као и Николи Мићићу такође из Митровице са петоро малишана и трудном супругом.

- У акту који нам је уручен са потписом владике Теодосије наводи се да он повлачи свој архијерејски благослов за вршење часне дужности вероучитеља, али без конкретног образложења - изјавио је за "Вести" Јездић.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Рашчинити еп. бачког, браничевског, средњоевропског и шабачког!
Sunday, 28 November 2010

ЗАХТЕВАМО РАШЧИЊЕЊЕ ЕПИСКОПА:

БАЧКОГ, БРАНИЧЕВСКОГ, СРЕДЊОЕВРОПСКОГ И ШАБАЧКОГ

Представници и гласноговорници Синода и Сабора о рашчињењу епископа рашко-призренског Артемија, као оправдање истичу да им за такву „пресуду“ није било оптребно саслушање или црквеносудски поступак, јер су имали црно на бело потписано признање епископа Артемија, којим он крши свете каноне. Пошто је тај принцип важио на јесењем Сабору, претпостављамо да ће важити још који месец, до пролећног Сабора. Стога достављамо јавности познате својеручно потписане изјаве следећих архијереја: шабачко-ваљевског Лаврентија, средњоевропског Константина, браничевског др Игнатија и бачког др Иринеја, којим признају да су прекршили низ Светих канона који изричито забрањују заједничке молитве са неправославнима. У Заједничкој декларацији Српске православне цркве и делегације Комисије бискупских конференција Европске Уније (СОМЕСЕ), 17. јула 2000. се каже:
„Ми, епископи, чланови делегације Српске православне цркве и делегације Комисије бискупских конференција Европске уније (СОМЕСЕ), састали смо се ради тродневног сусрета у Београду. У заједничкој молитви (подвлачење текста је наше) братском дијалогу и са осећањем молитвеног поштовања и дивљења пред светињама Српске православне цркве, још више смо се међусобно зближили.“

Поклоњење папи



На крају: „Учесници сусрета и потписници декларације били су... од стране Српске православне цркве епископи шумадијски др Сава, шабачко-ваљевски Лаврентије, средњоевропски Константин, браничевски др Игнатије и долепотписани Епископ бачки др Иринеј (http://borbazaveru.info/content/view/1134/1/).

Потсећамо да се у последњих десет година од овог потписивања нико од епископа није одрекао свога потписа са овог јавног документа, него га је још потврђивао и утврђивао својим поступцима у истом смислу. Црквена и друга јавност је такође, о томе веома уредно обавештавана, између осталог и од стране епископа који је још једном потписао то исто (као и многа друга слична јавна саопштења Инфо службе СПЦ): Епископа бачког др Иринеја.

Светосавска духовна мисија

[You must be registered and logged in to see this link.]

Брисање сећања на српске мученике због доласка папе
Sunday, 28 November 2010

БРИСАЊЕ СЕЋАЊА НА МУЧЕНИКЕ ЗБОГ ДОЛАСКА ПАПЕ

-Јединство са латинском јеретичком црквом = јединство са усташама-
Мада су главнину Сабора била посветили протиправном рашчињењу Владике Артемија и његовом изгону са Косова и Метохије, екоменско- латинашка већина у највишем телу СПЦ није пропустила да се посвети и плану за довођење папе у Србију. За ову најсрамнију идеју у српској историји, нашли су повод у обележавању 1700-годишњице Миланског едикта, а у вези са наводом да је у Нишу рођен римски цар Константин, издавач едикта.



Иако је био главна тема Сабора, Владика Артемије је рашчињен и прогнан „по кратком поступку“, без оптужнице, саслушања и права на одбрану. То је учињено, очигледно, зато што је био (и остао) највећа сметња планираном загрљају српског патријарха и римског архијеретика.

Да се мислило и о папи, показује део саопштења Сабора: „Сабор је, између осталог, донео и одлуке које се тичу предстојећег обележавања 1700-годишњице Миланског едикта (313-2013), којим је свети цар Константин Велики дао слободу хришћанима Римског Царства и поставио темеље хришћанске Европе“... Рано је, додуше, да се папин долазак у Ниш званично најави, као што је то незванично најављивао сам патријарх Иринеј. Он је уочи избора за патријарха рекао Танјугу „...да верује да би 2013. године у време обележавања Миланског едикта могло доћи до посете папе Бенедикта XVI Србији. Додуше, то је сада само на нивоу прича и жеља папе Бенедикта XVI да поводом обележавања 1700. годишњице Миланског едикта посети Србију“, додавши „да верује да би Црква у целини поздравила његов долазак.“ Касније је отишао даље признавши да је екумениста и пацифиста. Свему је дао печат учешћем у латинској процесији, у србомрзачком Бечу.

Опседнутим поменутим темама, патријаху и Сабору није била ни на крају памети једна друга годишњица, болна, али за Србе и за историју српске Цркве много важнија. То је 70. годишњица од великог геноцида извршеног над Србима, у тзв. Независној држави Хрватској. О томе је, да је среће и памети, требало и раније мислити. Ни сада није било касно да се то помене, састави какав одбор, дају му се задаци и друго. Нажалост, ову тему Сабор није дотакао, ненамерно или намерно? Не зна се шта је теже и болније, заборав или свесно бежање од сећања на мученике.

Геноцид усташа је најстрашнији догађај у српској историји. Без кривице и повода, Срби су масовно убијани од својих комшија римокатолика (уз велико учешће муслимана). Чињено је то на најмонструозније начине, до тада незабележене у људској историји. Хватани су на превару, на комшијску реч, кумовску заклетву... Најчешће су живи гурани у дубоке крашке јаме. Бацани су и у реке, клани, живи спаљивани, убијани маљевима, тестерама, закуцавањем ексера у главу... Претходно су садистички мучени и понижавани, уз несамислива иживљавања, до задњег издаха жртве. Тако је, само од јуна, до септембра 1941, убијено стотине хиљада Срба. Убијани су сви одреда, најчешће мушкарци преко 16 година, али и жене и деца. Угашено је мноштво породица па и читавих насеља. На мети усташа посебно су били српске владике, свештеници и њихове породице.

Негде од средине септембра прве ратне године почела је са радом усташка фабрика смрти у Јасеновцу, која је непрекидно радила до маја 1945. Поред Срба ту су довођени и масовно убијани Јевреји и Цигани, али и други који нису били по вољи усташкој власти. Срби су, поред Јасеновца, и даље убијани по свим просторима НДХ, такође до самог краја рата.

Убијани су само ради своје православне вере. Убице су говориле истим језиком и били су, већином српског порекла. Од жртва их је, у бити, делила само вера. Латини у Херцеговини, до 1878, нису имали хрватског националног осећања. Мирбожили су се за Божић и славили Крсне славе, као и православни, само по папском календру. Из записа на терену објављених почетком 20. века у књизи Јевете Дедијера Херцеговина, види се да су сви латини у околини Широког Бријега имали славе, различите по појединим породицама. Да би им убили сећање на верску православну и српску националну прошлост, језуити су су им наметнули хрватско национално име, укинули славе и мирбожење и од њих направили верске и националне фанатике спремне да чине сва могућа недела против православних комшија, дојучерашње браће. И они - херцеговачки латини, су и највише допринели успостављању усташке геноцидне државе и извршили најмонструозније злочина име НДХ и Ватикана.

Циљ злочина био је потпуно нестајање православних Срба на простору Хрватске, Славоније, Далмације, Босне, Херцеговине и Срема. Поред убијања, протеривања и пљачке имовине, Срби су, после јуна 1941, били изложени и присилном латињењу. Посебно је велики притисак био на преживеле удовице са децом. Многи примери показују да су латински свештеници спроводили преверавање пред само истребљење појединих села, само зато да се народ умири и не тражи спас у збеговима или устанку.

Иза НДХ и свих њених злочина над Србима стоји тзв. Римокатоличка црква на челу са тадашњим папом, кардиналима, надбискупима Степинцем и Шарићем, бискупима у НДХ, фратрима, дијецезантским жупницима и часним сестрама. Ово је непорецива чињеница, на хиљадама доказа заснована. Ова страшна истина се стално покушава сакрити или релативизовати, али без успеха. Чињенице су неумољиве. Латински сељак не би никада кренуо да убија децу свога православног комшије, да за то није имао директну, или бар индиректну (језуитски лукаву) подршку својих бискупа и жупника. Ако нису директно учествовали или одоборли покоље, латински свештеници су дали пропагандно-психолошку подршку злочинима. У ретким случајевима, који се могу избројати на прсте једне руке, где су се свештеници успротивили убијању, Срби нису ни дирани, а ухапшени су пуштани из затвора.

Многи латински свештеници били су заклете усташе од пре рата. Сам сарајевски надбискуп Шарић се изјашњавао као усташа. Жупници и фратри су преузимали власт и проглашавали НДХ у многим местима, да би потом били чланови усташких станова, логора и одбора за истребљење Срба. Било је и оних који су лично мучили и убијали српску нејач. Предводник „цркве у Хрвата“, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, није био само главни духовни ослонац злочиначког усташког режима, већ и војни викар усташке војске „sine titulo“, а био је на челу комисије за католичење Срба. Он и његова војска у мантијама, је злочиначку државу прогласила за Божју- civitas dei и за „predziđe kršćanstva“.

И да није ранијих и каснијих злочина над Србима (и другима, по свету), догађаји у НДХ су довољни да тзв. Римокатоличку цркву обележе као злочиначку организацију. Њена моћ и утицај у овом свету спречавају да се са овом истином упозна шира јавност Они који данас себе сматрају за вернике те „цркве“немају, најчешће, сазнања о злочинима организације којој припадају. Ако ово не обелоданимо злочиначка обележја Римске цркве, лажемо себе и друге, чинећи свесно грех.

Поред обележја злочиначке организације Римска црква је и јеретичка верска и политичка организација, која се бори за духовну и световну власт на земљи. Али, за нас Србе, обележје злочиначке организације тзв. Римокатоличке цркве је примарно. Она је одговорна за безбројне патње и страдања нашег народа, на правди Бога. То не смемо заборавити, држећи се начела наше вере, а о опраштању aнтрихристу, или о уједињењу са њим, не смемо ни размишљати.

Педесет година после Другог светског рата, иста организација је довршила геноцид над Србима у Хрватској и добром делу Босне и Херцеговине, а значајно га је помогла и на Косову. Покајање од таквих не можемо очекивати. Ватикан се може одрећи “филиокве“ и неких других догматских заблуда, али се неће одрећи замишљене папске улоге у свету и цркви. То је, једноставно, немогуће. Исто тако неће и не могу признати злочине над Србима, у суштини и обиму какви су били, нити се покајати због њих. Зато и код нас, и у свету, постоји завера ћутања о догађијима у НДХ. Њих ни Србија није званично одредила као геноцид, а камоли неко други.

Данашњи однос „цркве у Хрвата“ (иза које стоји Ватикан, не заборављајмо!), није само пређуткивање, лагање и извртање чињеница. Он је апологија злочинаца, а тиме и апологија злочина над Србима. Да је тако говори и проглашавање Степинца блаженим и најава његове канонизације од стране папе, идуће године. Но, није реч само о Степинцу. Слични поступци се покрећу, или најављују за многе погинуле усташе- свештенике и фратре, али и световне усташе, официре и обичне кољаче. Названи су мученицима „страдалим на крижном путу“, за које су посвећени дани у календару. Значи, за ову организацију, која се назива хришћанском, убијање недужних Срба не само да није злочин, него је и свети чин. Јер, ако злочинце проглашавају за свеце, онда су им и њихова дела света. Тако, је то нажалост, а доказе за ово лако је наћи на сајтовима бискупија, фрањевачких провинција, жупа и разних „удруга“.

Треба ли онда и објашњавати куда иде онај православни Србин па још и епископ, и првојерах, који хрли у јединство са злочиначком организацијом, прелазећи преко чињенице да је та организација недавно побила хиљаде српске деце, стотине свештеника и тројицу владика!? Камо среће да нема потребе за оваквим питањем и упозорењем, а ни за одговором- да они који се уједињују неће бити више никаква црква, него исто као и они са којима се уједињују. Патријарх, синод, сабор и екуменски попови и теолози треба да чују да је уједињење са Римом- уједињење са усташама убицама сопственог народа !!!

Да су српски зизјулаши одавно одлучили да, зарад лажног помирења у региону и приближавања Латинима, затру истину о страдању српских мученика, од латинске цркве, сведочи и поставка сајта Епархије захумско- херцеговачке, одељак Историја [You must be registered and logged in to see this link.]

Ту нема ни речи о страдању народа и свештенства у НДХ, која творевина се и не помиње, као ни усташе. Говори се само о оштећеним и уништеним црквама, парохијским домовима, библиотекама и архивама. Исто се говори и о рату 1991- 95, уз напомену да је ова епархија међу онима које су највише тада страдале. Као да није била и 1941- 45!? Опет се не помињу људске жртве- убијени, мучени у логорима, прогнани, нити од кога је епархија страдала! Иоле упућене, помињање херцеговачких Срба прво асоцира на крашке јаме и масовне покоље народа, оба пола и свих узраста, а нарочито невине деце и њихових мајки. Такође и свештеника, од којих су само њих 5 преживели Други светски рат. Сведоци, међу којима су и Хрвати, изјавили су 1946, да су усташе свештенику Љуби Хајдиновићу, пред бацање у јаму, уочи Видовдана 1941, извадили очи. Очи су вађене другим свештеномученицима из ове епархије. Ово потврђује наводе италијанског књижевника Малапартеа, да му је Павелић, почетком јула 1941, показао корпу пуну људских очију, рекавши да му је то дар његових усташа из Херцеговине. (1) То је једноставно избрисано из историје епархије, без сумње, одлуком епископа зизјулаша. Разлози су јасни. Требало се усагласити са дневном политиком, да се не би узнемиравао папа, Хрватска и њени савезници. Ово је велика срамота херцеговачких Срба, без обзира што нам је један епископ Мачванин, а други Босанац. Време је да Херцеговци проговоре о овоме на правом месту, али и о скидању икостаса, литургијским новотаријама, латинаштву, скандалозним иступима и учешћу њихових епископа у прогону Владике Артемија, отуђењу црквеног земљишта у корист Хрвата, ергели коња и кафанама у власништву епархије и о много чему другом.

Патријарху и његовим истомишљеницима у Сабору (неистомишљеници се не слажу са њиховим неканонским одлукама, али не спречавају да се оне доносе), треба рећи да ми ту тзв. хришћанску Европу памтимо по казненим експедицијама из 1914/15, вешалима по Мачви, по Јасеновцу, Јадовну и херцеговачким јамама, по санкцијама, Бљеску, Олуји и прогону на тракторима, по бомбардовању Србије на крају 20. века, по отимању Косова, по насртају на нашу веру, традицију и идентитет... И не треба нам папа, никакав и никада. Макар дошао и у Јесановац и мрмљао тамо, као недавно кардинал Бозанић.

За прилику да загази у Србију папи је најмањи проблем да посети Јасеновац. И да се тамо "помоли", поклони, „осуди злочине“, изрази жаљење и слично, што је сада мода код неких "у региону". И шта ће нам то значити? Ништа добро, осим још једног понижења. Зашто папа не би посетио Јасеновац? Папа тамо неће признати злочине своје „цркве“ над Србима, нити ће доћи до неког покајања папине верске организације, нити хрватске државе или народа. Сигурно је да неће скочити сами себи у стомак.

У Јасеновацу су избрисани многи трагови злочина, а деценијама се око њега води прљава прича о броју броја жртава. У њу се укључио и јеромонах Јован Ћулибрк, кадар митрополита Амфилохија и председник Одбора за Јасеновац СПЦ. (2) Он је у јавности поменуо списак од само 90 000 страдалих у овом логору?! Када се се тај списак погледа на интернету, на њему се могу наћи имена хиљада херцеговачких Срба, који нису убијени у Јасеновцу, него у јамама по Херцеговини!? Овим се фалсификују докази, да би се компромитовале чињенице о огромном страдању Срба у усташкој фабрици смрти. Чини ли ово Ћулибрк и његови људи намерно, или због своје неодговорности и некомпетености? У сваком случају, иду се на руку латинској пропаганди, која настоји да умањи број српских жртава у НДХ. То дебело користи и свима који хоће да папу доведу у Србију. Уз овакав скандал, као и чињеницу да су у логору убијани и Јевреји, Цигани, Хрвати и муслимани /које су усташе сматрали за своје противнике/, партизани, четници, љотићевци, масони, чак и католички попови- Словенци, папа може мирне душе да посети Јасеновац и да тиме добије пропагандне поене. Србима би се замазале очи галамом о некаквом „историјском чину помирења“, да би народ некако прогутао долазак римског архијеретика у Ниш. Зато, греше многи неупућени, који траже да, пре посете Србији, папа оде у Јасеновац. Он то и чека. За папу је незгодније много ако се позове у долину Неретве, околину Стоца или Попово поље, где су хиљаде Срба, међу њима и деце, страдали у јамама, или запаљени у кућама и шталама, под командом латинских жупинка. Он тамо неће доћи, а и не треба нам.

Папа нам још мање треба у Србији, посетио или не посетио Јасеновац. Поборници папине посете говоре да се не требамо плашити папе!? Није реч о страху. Папина посета би била срамота и увреда за Србе, њихове милонске жртве, веру, Цркву и историју.

Р.М.

____________

(1) Достављам списак од усташа убијених свештеника, ђакона, монаха и искушеника и из Захумско- херцеговачке епархије. Мученички су пострадали за Христа и веру православну. Како за њих нема места на сајту Епархије, молим да овде објавите списак како би се Срби упознали са истином о страдању нашег народа од латина.

1. Ђакон Ашкрабић Душан, вероучитељ из Мостара, 33 године;

2. Јереј Благоје Душан, парох у Стоцу, 32;

3.Билановић Бранко, богослов, манастир Житомислић, код Мостара, 21;

4. Протојереј Вишњевац Видак, вероучитељ у Гацку, 71;

5. Протојереј Вујовић Јевто, члан црквеног суда и архијерејски заменик из Мостара, 47;

6. Јеромонах Вукићевић Доситеј, сабрат манастира Житомислић, 26;

7. Јеромонах Вучуровић Констатин, настојатељ манастира Жит., парох у Љубушком, 33;

8.Протојереј Гвозденовић Владимир, парох у Мостару, 75;

9. Игуман Деретић Иларион, старешина манастира Завала у Поповом пољу, 54;

10. Јереј Ђоговић Богдан, парох у Кифином Селу код Невесиња, 36;

11. Јереј Ковачина Василије, парох у Метковићу, 29;

12. Протојереј Крњевић Душан, виши војни свештеник у Мостару, 59;

13. Јереј Манастирлић Ставро, парох у Поцрњу, код Љубиња, 26;

14. Јереј Медан Војислав, парох у Дабру / Берковићи/, 25,

15.Јеромонах Милановић /или Миловановић?/ Севастијан, сабрат ман. Житомислић, парох у Дувну;

16.Окиљевић Обрен, искушеник у манастиру Житомислић, 18;

17. Јеромонах Пејак Макарије, сабрат манастира Житомислић, 20;

18. Јереј Пејановић Петар, парох у Мостару, 30;

19. Јереј Петковић Вукашин, парох у Мостару, 37;

20.Продановић Марко, богослов, манастир Житомислић, 21;

21. Јереј Радић Огњен, парох у Мостару, 34;

22.Прототојереј Старовић Спиридон, парох у Автовцу, 66;

23. Јереј Хајдиновић Љубомир, парох у Чапљини, 35;

24. Протођакон Чејовић Владимир, секретар црквеног суда у Мостару, био у ман. Житомислић

25. Шаран Младен, искушеник ман. Раковица/ затекао се у ман. Житомислић/, 20;

26. Јереј Шаренац Божидар, парох у Драчеву, Попово поље, 34;

(2) Колико су у Одбору за Јасеновац компетентни за свој посао, говори и њихов сајт, по коме је латиница једно од 2 српска писма. Тиме су се, свесно или несвесно, укључили у рад на латињењу Срба, што је био посао и Алојзија Степинца, а требали би и да знају да је први акт Павелићеве власти био забрана употребе ћирилице, донет још 25.априла 1941.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Žički vladika zabranio kliricima i mirjanima da posećuju vladiku Artemija


Е
пископ који је својевремено причестио и муслимана (јер је пракса да сви прилазе без припреме и било каквог питања), сада доноси акт

ИХТУС - форум православни, 28.11.2010
+++


којим се забрањује Православном монаштву, и Православним верницима, да улазе у Цркве епархије жичке ако “следе” владику Артемија. Заправо захтева од управе манастира да дотичне особе не примају. Нарочито је интересантан овај део који се тиче лаика. Како г. Хризостом замишља да спроведе ово у дело?

Да ли ћемо бити анкетирани, или ће на улазу неко да нас исповеда, или ће да шаље своје шпијуне као до сада по скуповима, да објави слике лаика који иду код вл Артемија?

Најдражи владико, да ли је манастирима и Црквама забрањено да примају муслимане и католике? Пре неки дан су се исти шетали са Вама по црквама у Краљеву. Просто је невероватно да Вам они не сметају, а Православни Вам сметају!
Заиста, туга и јад!

Како је објаснио патријарх у Бечу (цитирајући Зизијуласа), ако Православна Црква престане да тежи јединству са другим ”црквама”, претвара се у секту (или у оригиналу код Змијуласа: Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква ако је престала да тежи јединству са другим Црквама). Зато екуменисти морају стално да водају са собом јеретике и да се моле са њима за јединство. А православни епископи и верници их не занимају много, они ваљда нису никакав фактор јединства Цркве - Боже мој, ако неко од њих и виси, нека отпадне, није греда (како нас је поучио патријарх).


Православни форум ИХТУС

… ,,ko je za smrt, na smrt, ko je za mač, pod mač, ko je za glad, na glad, ko je za ropstvo u ropstvo.'’ (jer. 15, 1-2)

У ропство…


Д
а ли за СПЦ папа нема алтернативу? Нисте Ви владике изабрали Бога, него је он изабрао Вас.

Браничевац, 25.11.2010
+++

„Нисте ви изабрали мене , него сам Ја изабрао вас и поставио да ви идете и доносите род , да ваш род остане“(Јв. 15-16)

и упозорио вас је :

„ Пазите дакле на себе, и на цело стадо у коме вас Дух Свети постави епископима , да пасете цркву Господњу , коју Он стече крвљу својом. “(дел. ап. 20-25)

Шта је род Синода, Патријарха и њихових помагача?-Јерес. ,, Нисте пазили на себе'’ и обузе Вас дух ђавољи, ни на ,,стадо своје“ не пазите, а „ пасете“ Цркву Папину, коју Он стече јерешћу својом.

Бог је Вам дао да будете светлост а Ви изабрасте таму.

„Какву заједницу има светлост са тамом“ (2. кор. 6-14)-пита вас Апостол Павле. Често пута сам се и ја питао зашто је Господ изабрао баш Вас, зашто је Јуду изабрао , када је знао да ће га издати. Одговор ми је дао сам Господ:

„Од нас изађоше али не бејаху од нас, јер да бејаху од нас остали би с’нама; али да се покажу да нису сви од нас. “(1. јн. 2,19)

Баш тако „ ко пита казаће му се'’ , али треба да има уши, да би чуо. Да ли сте Ви паписти чули за овај канон:

„ Ако се који епископ послужи Световним властима, да кроз исту задобије Цркву, нека се свргне, пак и одлучи, а исто и сви они који са њим опште. “ (30. кан. апост.)

Управо ово сте Ви урадили када сте владику Артемија и његове монахе на силу избацили из своје Епархије, и то је још један у низу канона које Патријарх и Синод газе, или „ каче мачку о реп„ , како каже Ваш саветник у пензији владика Атанасије. Сабор Вам је демократска скупштина, а не највише црквено тело,а демократија је демонски безбожни начин управе и први демократски избор је био избор Барабе, а не Христа. Сви они који су гласали на демократски начин за рашчињење Владике Артемија, омогућили су Патријарху и Синоду да то њихово гласање претворе у против канонску одлуку да против канонски рашчине владику Артемија и сви они гласачи који по налогу (а не по савести и канонима) , треба само да по овом канону буду рашчињени и најурени из СПЦ, не би могли ни чин монаха да задрже. Ако бих се ја питао исту судбину бих доделио и оним „уздржаним“.

Никада овако нешто у СПЦ није било, никада овако далеко у безакоњу и спрези са државним властима ни један Патријарх ни Синод нису отишли, користили сте окупациону силу на Косову, и шиптарску полицију у својој прљавој работи. Све ћете да продате, похапсите, рашчините само да Вашем Папи удовољите да без проблема може да гази српску земљу коју је и он српском крвљу натопио. Да ли за Вас папа нема алтернативу? Знамо да за демократску власт Србије и Европа нема алтернативу, како то исто звучи. Заједнички Вам је циљ па су Вам и методе за остварење тог циља исте.

Политика Вам је заменила религију, зато владика Амфилохије у интервју-у за часопис “Курир“ 23. 11. 2010. год. каже да је владика Артемије „слаб политичар“, и то је тачно, али је зато одличан духовник. То је род који Господу он доноси за разлику од Вас Папиних политичара који род доносите Папи а на штету Српског народа и СПЦ.

„Поштен човек (рекао би) не може да једно мисли а друго да говори (а теће да ради- мој додатак), а реч политика мени се чини да значи угурсузлук и неискреност“-каже Митрополит Петар (19. век).

Митрополит Петар као да је описао Амфилохија, Синод Патријарха и њихове помагаче, и то је разлика између Вас политичара и Владике Артемија-духовника.

Ја данас видим све мање разлике између Цркве и државе, тако да ми баш није јасно да ли Црква (Синод) игра улогу „ папоцезаристе“ или „ цезаропаписте“. Личите на државу, њиховим законима хоћете да осудите Владику Артемија, у њиховим органима се налазите , њиховим спортом-фудбалом се бавите, заједно радите на неким питањима на путу за Европу- Папу.

Још не можемо да заборавимо Вашу сарадњу са државом по питању „параде срама“. Синодов викарни Епископ Ракита је само на дан пре параде лицемерно, као осудио параду, али је назнаку дао на осуду оних који би требало да каменују Содому и Гомору. Зар Господ није рекао да буде мушко и женско, остало да се каменује, због тога је и каменовао Содому и Гомору.

„Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица да се погубе крв њихова на њих“ (3. мој. 20,13)

„Да не буде прељубница између кћери Израиљевих ни аџувина између сина Израиљевих. “ (5. мој. 20,13) (аџувин- педер)

А ко је био на челу параде, ко је предводио аџувине? – Чедомир Јовановић, онај исти који је антихришћански настројен и такву политику води у својој странци, за кога не важе десет Божијих заповести, већ Европска декларација о људским правима.

А ко је Чедомиру Јовановићу на слави Св. Арханђела пре три дана освештао вино, кољиво и колач? Ко? -Синодов викарни Епископ Ракита, тако бар слика у часопису „Ало“ говори.

Где је ту народе српски Црква, где су ту канони , нема их и зато Црква ради за државу, која је :

„Организација са монополом физичке принуде која служи владајућој класи за одржавање њене еконоске и политичке власти“ и ја бих додао –на путу за Европу.

„ Држава је организација која има свој апарат, располаже свим средствима, међу којима су и принуда и може силом да спроводи одлуке својих органа“ а ја бих додао сада и Црквених.

Црква је требало да буде заједница три елемента: епископа, свештенства и верника. Верника а не неверника. Ако један елемент недостаје онда то није Христова Црква. У папиној Цркви овај тећи елеменат верници, могу да замене неверници попут Чедомира Јовановића.

А разлог зашто Ви и лицемерно подржасте ,,параду срама'’ је тај да би држава сада хапсила владику Артемија-услуга за услугу.

Многи сада постављају питање да ли је Владика Артемије требао сада да иде на Косово? За одговор морамо да питамо Бога , јер можда је баш по његовој вољи и отишао, да Косову врати срце Христово које ви екуменисти – паписти ишчупасте и Господу и Светом Сави. И можда је то разлог зашто Господ из Србије чупа срце Србије –Косово.

То би исто било када би поставили питање: Да ли је Свети Никола требао да удари шамар јеретику Арију?

У случају Светог Николе није се питао Сабор већ сам Господ који Светом Николи врати и власт и част већу од оних који га осудише. Мишљења сам да ће тако бити са владиком Артемијем. И мишљења сам да то што Владика Артемије оде на Косово по налогу Господа да је то шамар Господњи Синоду и Патријарху и да је Владика Артемије отишао да донесе „род свој“ , али пустимо Господа да да коначну реч.

Верни народ српски на основу свега што урадисте последњих година може да вам постави суштинско питање:

Како Вас Синод, Патријарха и остале паписте који са канонског одлучивања пређосте на демократско одлучивање да слуша ниже свештенство и верни народ када ви не поштујете каноне , „ качите их мачку о реп“, када не поштујуте своје одлуке (одлуке о увођењу новотарија у Свету литургију), како да неко буде у јединству са вама код ви нисте са собом у јединству, када нисте у јединству са Духом Светим? – питам Вас ја. Што се мене тиче ја у кућу сигурно нећу примити свештеника екуменисту-паписту, да ми освешта воду, вино,колач, кољиво, јер то није мој свештеник нити сам ја његов ,, верник'’ као Чедомир Јовановић.

Да ли вас чека казна за раскол који направисте у Христовој и Савиној Цркви?

Да ли ће Бог бити милостив према архииздајицама?

Да видимо шта каже Господ у разговору са пророком Јеремијом:

„Господ једном приликом рече пророку Јеремији: да стане Мојсије и Симујило преда ме не би се душа моја окренула ка томе народу,отерај их испред мене и нека одлазе, и ако ти реку куда ћемо ићи? тада им реци овако вели Господ:ко је за смрт, на смрт ко је за мач, под мач , ко је за глад , на глад ко је за ропство у ропство“. (Јер15,1-2)

Шта ће Вас паписте задесити због ваше јереси – зна се, али шта ће народ српски због Ваше јереси да задеси можемо само да замислимо.

Нама остаје да молимо Господа да поштеди народ свој , да буде милостив према грешном народу свом, коме даде веру православну, коју је народ Твој Господе чувао хиљаду година крвљу својом , јер без вере Твоје живот наш је бесмислен. Смисао нашег живота је живот са Богом у Царству Небеском а не живот са „ Богом на земљи“-папом.

Владику Артемија издадоше у среду јер поред њега живога поставише новог Епископа, у петак разапеше Владику Артемија , као и тебе Господе, у петак га рашчинише и силом избацише из његове Епархије,и Владика Артемије није имао праведно суђење баш као и Ти Господе, Тебе Синдерион изведе пред лажни суд и доведе ти лажне сведоке. Њега нит изведе на суд нит му одреди лажне сведоке баш као што Ирод учини са Светим Јованом по налогу Иродијаде.

Смилуј се Господе на грешни народ Твој, ако је икако могуће смилуј се и на грешне Владике папине, на Амфилохија , оба Иринеја , Игњатија Патријарха и оног другог потписивача примата Папи, на Григорија фудбалера, на Лаврентија целивача колена папиног и на све остале паписте,смилуј се Господе да буду у Царству небеском ако је икако могуће ,само да их Свети Сава види и пита :

„Шта урадисте са Црквом коју Господ мени даде, а ја народу свом'’?

Верољуб Браничевски

[You must be registered and logged in to see this link.]

o.Sava Janjić pretio novinarki Radio Beograd-a?!


S
nimak danаšnje emisije “Demokratski bez muke”. Gosti u studiju: prognani monasi eparhije raško prizrenske o. Ksenofont i o. Maksim. Telefonski se uključili

+++


Vladimir Dimitrijević i novopečeni arhimandrit Sava Janjić. Po nekima iglavni deolog progona vladike Artemija i monaštva ERP-a.

Emisije “Demokratski bez muke” je danas emitovana na Radio Beogradu 2, a kako se saznaje mogla je vrlo lako biti otkazana pod pritiskom odnosno ultimativnog zahteva novopečenog arhimandrita (budućeg vladike?) Save Janjića - koji je na kraju izdejstvovao svoje telefonsko gostovanje od skoro pola sata u vidu monologa…


Ovde možet preslušati celu emisiju [You must be registered and logged in to see this link.] (mp3 9,3MB)

Прогнани јеромонаси Ксенофонт и Максим у емисији Радио Београда 2 - “Демократски без муке”
четвртак, 25 новембар 2010 20:23

У прилогу доносимо аудио запис данашње емисије “Демократски без муке”, емитоване на таласима Радио Београда 2. Гости новинарке Душанке Петровић у студију били су прогнани јеромонаси Ксенофонт и Максим, а телефонски се у емисију уживо укључио и православни публициста Владимир Димитријевић. Тема емисије била је: Дешавања у рашко-призренској епархији, ситуација прогнаног монаштва и ‘’случај'’ Артемије.

Десетак минута пре почетка емисије, новинарку Петровић телефоном је из манастира Високи Дечани позвао новопечени архимандрит Сава Јањић (који је јуче, због својих очигледних заслуга, награђен чином архимандрита). Архимандрит Сава је, напомињући да ‘’имамо'’ сазнања о емисији, теми и данашњим гостима, упозорио новинарку да откаже емисију, будући да се њени гости, поменути јеромонаси, налазе не само под црквеним казнама, него су ‘’против њих поднесене и кривичне пријаве'’. У случају да се емисија не откаже, новинарка ће, по речима дечанског архимандрита, морати да сноси последице својих поступака.

Видно узнемирена овим поступком, који, према њеном личном сведочанству, није искусила још од времена када је сличне позиве имала из Централног Комитета, новинарка је пристала да у разговор телефонски укључи и дечанског архимандрита. Овај данашњи поступак показује колико неканонским епархијским властима смета било какво изношење истине, то јест, и најмању примену принципа: да се чује и друга страна, иако је јасно да су ретко која средства јавног информисања уопште и спремна да пренесу коју изјаву или реч која није одобрена од Теодосијеве злосрећне коалиције.

Досадашњим ретким храбрим поступцима појединих јавних радника и новинара данас се придружила и Душанка Петровић, која није устукнула ни пред претњама и притисцима, допустивши да се у њеној емисији чује понеки слободан глас и којој се овом приликом топло и несебично захваљујемо у име свих истинољубаца.


izvor: [You must be registered and logged in to see this link.]

KOMENTAR

Добро је што се издајник Сава укључио, само је потврдио оно што сви знају. На почетку несрећник се захваљује на могућности да се ”чује и друга страна”, а у суштини то што је он причао једино и може да се прочита и чује на медијима. Дакле, толико су тоталитарни да не дају ни пола сата да неко изнесе другачије виђење ствари.

Он се ”захваљује на позиву”, а сам се утрпао у емисију.

Даље, никакве аргументе није изнео, осим што је претио. Главни аргумент му је био: ”Зар ви верујете да цео Сабор и Патријарх греше, само је Артемије у праву”? Овај глупави аргумент који понављају сви од синодалаца до Жељке Јефтић пада у воду пред сваким ко иоле познаје историју (на коју се и Сава позива). Дакле, одговор на Савино питање је: Да, верујемо, јер кроз цквену историју безброј пута је правда била на страни једног човека - светог Златоуста, светог Максима Исповедника, светог Марка Ефеског, светог Јустина ћелијског, док је већина, на челу са патријархом била у јереси или тешкој заблуди. И монтираних процеса смо се нагледали у историји, посебно таквих где ”браћа” архијереји смештају свом сабрату.

Даље (види се да Сава даје инструкције Жељки Јефтић, користе исте глупе ”аргументе”) нас јањичар обавештава да је истрага при крају и да ће испливати неки милионски износи. Аферим, ни то није први пут да се неко прво оптужи и казни, а потом да му се накнадно тражи кривица. Артемијева кривица постоји само у медијима, и зато је Сава морао да упадне у емисију да се случајно та ”кривица” не доведе у питање. Штета што се Сава није јавио неким видео линком, да сви виде хотел са пет звездица звани ”Дечани”, па да мало објасни јавности одакле паре за сав тај луксуз.

Даље лицемер прича о непослушности Артемијевих монаха. Он, дакле, говори о непослушности, он који је већ годинама у расколу са надлежним епископом, скупа са својим другаром Теодосијем, он који је такође под забраном свештенодејства, и који је противправно боравио у Дечанима, пошто је од владике Артемија добио отпуст одатле. Али, владика Артемије не шурује са шиптарима да би их звао да избаце Саву и Теодосија из Дечана, јер су Дечани, поред Бондстила, најважнији објекат за окупаторе. Боље да је несрећник и другар свих светских протува (од Бајдена па надаље) објаснио своје шуровање са окупаторима. Али, доћи ће време и за то, полако.


Православни форум ИХТУС

[You must be registered and logged in to see this link.]

Isina o sadasnjim nemilim dogadjajima u SPC je mnogo strasnija i bolnija nego sto to opisuje g. Vladimir Dimitrijevic, koji izbjegava da clanove Arhijerejskog Sinoda, vecinu vladika koji su prisustovali Saboru, kao i samog „patrijarha“ Irineja nazove njihovim pravim imenom – jereticima i otpadnicima od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve, jer nemogu bivsi komunisticki dousnici, papisti, globalisti, novotarci i ekumenisti da budu clanovi Crkve Hristove.

Vladika Lavrentije Trifunovic je poznati ekumenista i papista, sto se najbolje vidi iz njegovog dosadasnjeg rada. On je Boga se ne bojeci i SRBskog naroda ne stideci vodio svestenike sabacko valjevske Eparhije na poklonjenje Crnom papi iz Vatikana, i na poklonjenje grobu Alojza Stepinca, najverovatnije zato sto je on kao zagrebacki Kardinal i „dobrovoljac“ sa Solunskog fronta blagosiljao hrvatske ustase i rimokatolicke Krizarske horde ubica, koji su tako sa “ blagoslovom jednog rimokatolickog Kardinala u ime Boga ubijali Srbe, „misleci da tako Bogu sluzbu cine“. O tome sramnom djelu „vladike“ Lavrentija, i njegovih ekumenskih svestenika moze svako da pogleda film koji se nalazi na JU – tubu.

„Mitropolit“ Amfilohije i njegov brat po vjeri „vladika“ Irinej Bulovic licno su iz ruke rimskog pape primili svoj biskupski prsten i tako postali rimokatolicki unijati, i otpali od Crkve Hristove. Zato netreba nikoga da cudi sto je Crveni Kardinal Crne Gore, Brda i Primorja iz naziva mitropolije kojoj stoji na celu izbacio srbsko ime, kao sto je to uradio i na Kosovu, odmah cim je postao administrator Mucenicke Rasko prizrenske Eparhije.

„Patrijarh“ Irinej, dugogodisnji saradnik UDBE, koji se proslavio cinkareci bliznje svoje, kao papista za vreme svoje posjete Becu pokazao je svoje pravo lice. Njegov indirektni poziv Papi da posjeti Srbiju, suprotno volji Srbskog naroda Svetog Save, jeste izdaja Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja.

Ostale „Vladike“ koji su po nalogu Republike Srbije i Medjunarodne zajednice glasali za nezakonitu smjenu i nevazece „rascinjenje“ Vladike Artemija, a medju kojima su najpoznatiji branicevski „vladika“ Midic koji javno na teoloskom fakultetu propovjeda i uci „da duse nema, i da je homoseksualnost prirodna pojava“ koju su on i Pahomije vranjski koji je trebao sudski da odgovara zbog homoseksualnog zlostavljana djece primili kao nebeski dar, ali ne od Boga, vec od Satane kome oni revnosno i sluze, netreba rijeci trositi, jer i ovo sto je do sada receno jasno svedoci i pomracenoj ljudskoj savjesti da je danas SPC koju vode i prestavljaju takvi ljudi, koji su u stvari nedostojni da se ljudima nazovu, lazna crkva iz Jovanovog Otkrovenja, a ne Crkva Hriostova, i da oni kao jeretici zbog toga vise ne pripadaju Jednoj Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi Hristovoj, koju sada u SRBskom narodu Svetog Save predstavlja Vladika Artemije sa svojim malim ali Bogom izabranim stadom Bozijim. Prema tome sve odluke Arhijerejskog Sinoda i Sabora Necastivih su nevazece za Crkvu Hristovu, u vjernom Srbskom narodu Svetoga Save.

Istini treba pogledati u oci, bez obzira koliko ona bolna bila, pa tako isto i najnovije dogadjaje u SPC netreba ublazavati i uljepsavati, vec te dogadjaje treba nazvati njihovim pravim imenom, jer lazju se daleko ne stize. Sadasnje vreme treba da bude vreme istine, a ne kao do sada lazi i obmane. Srbsko je bilo i bice, ko dozivi i videce. Sa vjerom u Boga i Svetoga Savu, srbski narod pobjediti mora!

Srbin Svetosavac

[You must be registered and logged in to see this link.]

KOME JE POTREBAN RASKOL?
Raskol je, u jednom pravoslavnom narodu, najstrašnija moguća pojava jer razbija njegovo duhovno jedinstvo. Tehnologija izazivanja raskola isprobana je u 20. veku: tako je, da bi se približio Zapadu i dobio pomoć u borbi protiv Turaka, grčki predsednik Elevterije Venizelos, dvadesetih godina prošlog veka na carigradski presto doveo avanturistu Meletija (Metaksakisa), koji je u bogoslužbenu upotrebu uveo rimokatolički (tzv. „novi“) kalendar, ranije usvojen kao građanski u državnoj praksi. To je u Grčkoj dovelo do crkvenih podela, koje traju sve do danas. U Sovjetskom Savezu, raskol je izazivala politička policija (ČEKA, kasnije NKVD), i za njih je dvadesetih godina 20. veka bio zadužen izvesni Jevgenije Tučkov. Prvo je stvoren tzv. „obnovljenski“ raskol (ekstremno modernistički) i zatim su produbljivane „desne“ (katakombne) tendencije. Došlo je i do prekida opštenja Moskve sa „beloemigrantskom“ Ruskom zagraničnom crkvom (taj raskol je, početkom 21. veka, zalečen, između ostalog zahvaljujući ličnom angažovanju Vladimira Putina).
U čemu je najveća opasnost jednog raskola? Evo šta kaže savremeni ruski teolog, đakon Andrej Kurajev:
„U Rusiji je broj ljudi koji sebe smatraju pravoslavnima mnogo veći od broja realno pravoslavnih ljudi. Uostalom, sociolozi imaju svoj kriterijum za saznavanje broja realno religioznih ljudi: treba postaviti pitanje o uticaju religioznih ubeđenja na čovekov svakodnevni život. Utiče li vera na njegova dela? U katoličkim zemljama broj parohijana se izračunava po broju pričesnika na Veliki Četvrtak (dan spomena Tajne Večere, to jest prvog Pričešća). U protestantskim zemljama-sociolozi pitaju – čita li čovek kod kuće Evanđelje, ili sluša Bibliju samo na nedeljnim sabranjima (…) Tako da ispada kako je broj Francuza koji se ispovedaju, broj Finaca koji čitaju Evanđelje kod kuće – broj sovjetskih građana spremnih da izjave da su religiozni u doba državnog ateizma – vrlo sličan. To su cifre koje se kolebaju od 10 do 17%. Izgleda da to i jeste broj onih koji su sposobni za lični religiozni život, lični religiozni izbor i za lično religiozno stvaralaštvo. To su oni što su dobili „deset talenata“. To su ljudi religiozno obdareniji od drugih – od samog početka. Možda su njihovi sugrađani nadareni u drugim oblastima (muzici, nauci, ljubavi)… ali talenat vere je naročito prisutan kod tih 15%.
Ostalih 85% su u religioznoj sferi spremni da ih vode. Kažu im: ‘Vi ste ateisti’, i oni se slažu: ‘Da, u stvari. To su popovi naročito skrivali od nas da smo nastali od majmuna’. Zatim im kažu: ‘Zar ste zaboravili veru svojih otaca? Mi smo pravoslavci!’ – i oni se opet slože: ‘Kako smo mogli da slušamo bajke tih komunista i postanemo beskorenovići!’ Kad im kažu: ‘Šta vam je! Hrišćanstvo je tuđinska vera, nju su Čivuti izmislili da unište našu iskonsku arijevsku vedsku veru, da bi primorali nas, Slovene, da se, umesto Peruna, klanjamo njihovom Hristu!’ – masa se opet poslušno uzbudi: ‘Do kada će od nas više krasti našu rođenu ekstrasenzoriku i magiju?’ Sudbina naroda u religioznoj sferi zavisi od izbora koji će učiniti tih 10-15% religiozno samostalnih građana (…) Ako zadatak (neprijatelja jednog naroda, V. D.) ima čisto negativan karakter, to jest RASKOL U NARODU, dovoljno je tih 15% razbiti na 20 puta po 0,5% – i narodni organizam biće obezglavljen.“
Dakle, 20 grupacija po 0,5% vernika, i eto Beogradskog pašaluka konačno slobodnog za globalističku sodomizaciju! „Druga Srbija“ već trlja ruke nad otvorenom rakom u koju će položiti kovčeg sa natpisom „Svetosavska Srbija“, i požuruje grobare odevene u tamnoplave kombinezone poprskane žutim petokrakama. Mirko Đođević, poznati vatikanoljubivi „verski analitičar“, u „Republici“ je već nekoliko puta, u ime cele „Druge Srbije“, hvalio „metlu patrijarha Irineja“ i obračun s „neposlušnim“ Artemijem. Svaki Srbin pravoslavne vere zamislio bi se nad činjenicom da ga hvali čovek koji se „proslavio“ pljuvanjem po vladiki Nikolaju i ocu Justinu, dvojici najnovijih svetaca SPC.
Naši neprijatelji, naravno, znaju zašto je ne samo mistički, nego i politički, potrebno raskoliti Srpsku pravoslavnu crkvu. Ona je poslednja spona između Srba, ma gde god da žive. Razoriti njihovo osnovno jedinstvo nije beznačajan cilj u geopolitičkoj igri, koju je crni mag Saveta za inostrane odnose Zbignjev Bžežinski, nazvao „Velika šahovska tabla“. U SPC treba sprečiti svaki nezavisni oblik mišljenja i delanja, odvojiti „pravoslavno“ od „nacionalnog“ i, na kraju krajeva, Srbe od Rusa. Naravno, za to su zainteresovani mnogi –a naročito „namjesnik Kristov“ koji bi trebalo da nas u Nišu poseti 2013. godine (Sledeće 2011. godine, on će u Hrvatskoj slaviti 50. godišnjicu „blaženog“ Alojzija Stepinca). Pošto je, baš među Srbima, šef države Vatikan najnepoželjniji gost, iz Crkve se moraju ukloniti svi oni koji se protive njegovom dolasku. A raskol je oproban metod: iz igre izbacuje ljude koji „preozbiljno“, „zilotski“ shvataju svoju veru, i nisu rešeni na ekumenistički kvazi-dijalog. To su oni koje je ruski istoriosof Lav Gumiljov, zvao „pasioniranima“. A „pasionirani“, spremni na žrtvu i odlučni u stavu, su, po Gumiljovu, pokretači istorije. Pošto je, po Fukojami, ideologu neoliberalne imperije, istorija završena, onda su pasionirani – (ljudi koji svoja uverenja ne menjaju kao rublje, to jest – svaki dan) više nego izlišni.
To vide politički tehnolozi u redovima NATO okupatora i njihovih kvislinga u Srbiji. Ali, to bi trebalo da vide i episkopi naše Crkve. Jer, „episkop“ znači „onaj koji nadgleda“ – videlac, stražar, osmatrač.

Piše Vladimir Dimitrijević
[You must be registered and logged in to see this link.]

RASKOL U ISTORIJI SPC
Reč „raskol“ znači podelu u Crkvi, koja nije zasnovana na dogmatskim razlikama (dogmatsko zastranjivanje zove se „jeres“ od grčke reči „ajreo“, što znači „biram“; jeretik je izabrao veru suprotnu veri Crkve). Raskoli su uglavnom počinjali crkveno-političkim razlozima. U istoriji Srba, nije ih bilo do 19. veka, kada je kralj Milan, austrofil i „evrointegrativac“, proterao mitropolita Mihaila, rusofila i slovenofila, i uveo nezakonitu jerarhiju, na čelu sa mitropolitom Teodosijem. Razum je, na kraju, prevladao, i, posle povlačenja Milanovog s prestola, red i poredak u Crkvi su obnovljeni. Za dva raskola posle Drugog svetskog rata kriva je srbofobna politika Josipa Broza – to su raskoli u SAD, vezani za vladiku američkog Dionisija, i nekanonsko proglašavanje „autokefalije“ „Makedonske pravoslavne crkve“. Prvi je rešen mudrom i pomirljivom politikom patrijarha Pavla, a drugi još traje. Sekta „dedejićevaca“, crnogorskih autokefalista, nastala je zahvaljujući separatističkim tendencijama crnogorske kvazielite, koja je montenegrinskim antisrbstvom nastojala da od „srpske Sparte“ napravi „Crvenu Hrvatsku“. I crnogorski raskol zdušno su podržale, javno i tajno, određene rimokatoličke strukture (setimo se nezanemarljive uloge počivšeg don Branka Zbutege, u pružanju ruke „dedejićevcima“).
Najnoviji „raskol u najavi“ tiče se umirovljenog episkopa raško-prizrenskog Artemija. I on, takođe, nije bez upliva „nevidljive ruke“ naših „evroatlantskih prijatelja“, kojima je Artemije (Radosavljević) smetao kao nepomirljivi (i nepomerljivi) protivnik „nezavisnog Kosova“. I to nije nikakva „teorija zavere“. To je praksa „overe“. Ubistvo srpskog Kosova i Metohije mora biti „overeno“ stvaranjem, recimo, „Kosovske pravoslavne crkve“: pucanjem u duhovni potiljak srpskog naroda.
Još pre glasanja na SA Saboru SPC, kojim je vladika Artemije razrešen uprave eparhijom, u „Kuriru“ se intervjuom oglasio episkop šabački g. Lavrentije 3. aprila 2010. godine. Evo dela tog intervjua koji se odnosi na slučaj vladike Artemija:
„Kakav je vaš stav u vezi s dešavanjima u Eparhiji raško-prizrenskoj?
-Crkva je institucija u kojoj postoje propisi i pravila. Ko se ogreši o ta pravila, mora da odgovara. Artemije, nažalost, iako je reč o divnom i čestitom čoveku i monahu, nije za saradnju i on kao takav nije odgovarao mestu na koje je postavljen. Mi smo to sve videli kasnije, ali smo ga molili da se uklopi. S druge strane, Kosovo je najosetljiviji deo Srbije. Možda bi on bio idealan episkop da je bio postavljen u neku drugu eparhiju u Srbiji. Ali, dole je saradnja neophodna, pogotovo s onima koje je Zapad tamo postavio.
I to je, dakle, jedan od problema s vladikom Artemijem?
- On je generalno bio protiv razgovora i dogovora. Kao primer navodim postupak kad su Šiptari za vreme martovskog pogroma porušili naše svetinje na Kosmetu. Mi smo se žalili i Evropska unija je uvidela svoju grešku što te svetinje nije čuvala i zaštitila. Zbog toga je EU odvojila veliku sumu novca da se te crkve obnove. Međutim, Artemije je to odbio kazavši da neće da nam crkve obnavljaju oni koji su ih rušili. Sabor je rekao da se slaže s tom ocenom, ali s obzirom na to da mi sami ne možemo te crkve da obnovimo, odlučili smo da prihvatimo da ih oni obnove. Bolje i tako nego da ostanu porušene. Ceo Sabor je podržao to stanovište. Oni su tražili da mi dovedemo naše arhitekte, koji će rukovoditi radovima, a da oni obezbede novac i najjeftinije izvođače radova. Međutim, Artemije je svoj pristanak uslovljavao time da izgradnju obavlja njegova firma „Rade neimar“. To je bio jedan od razloga razlaza Artemija sa Saborom. Bilo je i drugih stvari, ali o njima će odlučivati Sabor.“
Dakle, episkop Lavrentije, inače poznat po svojoj odmerenosti, jasno kaže da je vladika Artemije dobar arhijerej; da se nije zatekao na Kosmetu gde je, smatra se, morao, a nije hteo da „sarađuje“ sa Zapadom, njega niko ne bi ni prstom taknuo. Vladika kanadski o tome jasno kaže u časopisu „Ljudi govore“ u broju 10, jesen 2010, str. 165 – 170:
„Javno sam saopštio svoj stav da nije u redu šta se čini sa vladikom Artemijem.
Na Saboru SPC izneo sam argumente koji upućuju na političke motive razrešenja (progona) vladike Artemija.
Prvo, ovaj Preosvećeni vladika misli da je uzrok proganjanja vladike Artemija njegova javno iskazana nedobrodošlica Džejmsu Bajdenu, potpredsedniku SAD, da poseti svetu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju. Raško-prizrenski episkop Artemije, svoj javno iznet stav obrazložio je brutalnom kampanjom g. Bajdena da se Srbija i Kosovo i Metohija bombarduju1999. godine.
Drugi ‘grijeh’, koji je vladika Georgije inicirao, jeste otvoreno pismo episkopa Artemija gospodinu Borisu Tadiću, predsedniku Srbije.
Treća, lični odnos (sukob) vladike Artemija sa g. Bogoljubom Šijakovićem, ministrom vera u vladi Srbije, pretočio se u optužbu vladike Artemija.“
Uostalom, i da je vladika Artemije „najkrivlji od svih ljudi“, zar se nije moglo postupiti opreznije? Otac Justin Popović je, u vezi s raskolom vladike Dionisija, jasno pisao SA Saboru SPC da kanoni Crkve i njena praksa kroz vekove govore „kako oprezno i bogomudro treba razmatrati i voditi pitanje optužbi i suđenja jednom episkopu, pa ma ko i ma kakav on bio“. I dodaje: „Na zemlji mi smo stvorili raskolom pakao, međusoban pakao. I ako se ne oslobodimo njega pokajanjem, on će nas pratiti i u onaj svet. A to će biti na radost samo demonima i svima neprijateljima Zemaljske i Nebeske Srbije“.


Pošto je, baš među Srbima, šef države Vatikan najnepoželjniji gost, iz Crkve se moraju ukloniti svi oni koji se protive papinom dolasku, odnosno ekumenističkom dijalogu

Piše Vladimir Dimitrijević

[You must be registered and logged in to see this link.]

SLUČAJ VLADIKE ARTEMIJA
Uklanjanje episkopa Artemija sa uprave Eparhije raško-prizrenske u proleće 2010. godine, dovelo je do jednog od najozbiljnijih potresa u novijoj istoriji SPC. Kao razlog za uklanjanje navedena je „neposlušnost“ vladike Artemija SA Sinodu i SA Saboru SPC po raznim pitanjima, ali, za javnost, tvrdilo se da je kriv što je dopustio svojim bliskim saradnicima da, navodno, opljačkaju eparhijsku kasu za 350 hiljada evra. No, kao što je primetila antiglobalistička aktivistkinja Džulija Gorin, u svom analitičkom tekstu „Totalitarizam u službi Zapada“, stvari su imale dublji uzrok:
„Sredinom januara 2010. godine u Peći je održan regionalni sastanak posvećen pitanjima bezbednosti, na kojem je oficir KFOR-a obavestio prisutne kako je izvesno da će vladika raško-prizrenski Artemije biti smenjen, a na njegovo mesto postavljen novi episkop Srpske pravoslavne crkve – otvoreniji za saradnju i dijalog sa Zapadom.
Čovek se pita kako je NATO uopšte mogao da zna tako nešto. A onda se odgovor nameće sam: Srbija će dati sve od sebe da ispuni ono što Zapad poželi, pa oficir KFOR-a nije uradio ništa naročito, samo je otkrio obećanje srpskih zvaničnika. I tako, manje od mesec dana kasnije, imenovan je novi administrator Eparhije, koji je na dužnost stupio u pratnji kontingenta NATO-a u oklopnim transporterima i džipovima, koji se potom rasporedio na ulaznim kapijama manastira. Kosovska policija takođe je bila prisutna. Vladika Artemije tada je suspendovan, navodno zbog finansijskih nepravilnosti koje je počinio njegov asistent otac Simeon. Po svemu sudeći, bio je to puč, uz podršku NATO-a i pod njegovom zaštitom.
Prilikom izveštavanja o smeni kosovskog vladike, da bi opisali Artemija, zapadni mediji primenjuju sve standardne izraze koji se koriste za Srbe, a za ‘objašnjenje’ koriste manje od četiristo reči. Tako je „Asošijeted pres“ izvestio da je ‘Artemije poznat po svojim ultranacionalističkim i antizapadnjačkim stavovima’. Osvrćući se na vladikino pažljivo, diplomatski vešto izbegavanje nelegitimne kosovske vlade, sastavljene od profesionalnih kriminalaca i terorista koji su preuzeli vlast na Kosovu – posle niza godina vladikinih napora da se rešenje pronađe u pregovorima, koji su s prezirom odbijani – izveštaj ilustruje njegov ‘nacionalizam’ propratnom rečenicom da je ‘on naredio svom sveštenstvu da prekine kontakt sa albanskim vlastima na Kosovu i misijom EU, pošto je Kosovo, 2008. godine, proglasilo nezavisnost od Srbije’.
Sada sledi opštepoznati nastavak priče. Artemijevo svrgavanje usledilo je ubrzo posle upozorenja Sinoda SPC da treba pristupiti obnovi crkava uništenih u martovskom pogromu 2004. godine. Vladika Artemije isprva nije pristajao da se počne sa obnovom, zato što bi se obnovilo samo 11 ili 12 crkava i manastira, od 150 sakralnih zdanja uništenih od trenutka kada su NATO i UN preuzeli kontrolu nad Kosovom i Metohijom. Pri tom je obnovu trebalo da vode ekstremisti koji su svetinje i uništili! Nadalje, nijedna od crkava odabranih za obnovu ni na kakav način nije bila povezana s povratkom i repatrijacijom srpskih zajednica, budući da nisu odabrane crkve u mestima gde Srbi žele da se vrate. Drugim rečima, ova obnova bila je samo paravan: EU i UN želeli su da izgleda kao da nešto rade, a u stvari nisu činili ništa da reše dugoročne potrebe srpskog naroda na Kosovu. Sve ovo ima smisla kada se u obzir uzme to da zapadne sile zapravo i ne žele da se Srbi vrate, ma koliko postupci EU, KFOR-a i UN bili zamaskirani kontradiktornim ponašanjem, koje naivnima liči na želju da se repatrijacija sprovede u delo.
Vladika Artemije naposletku je nevoljno stavio svoj potpis na ovaj ograničeni proces rekonstrukcije crkava i manastira, ali je osetio da predstoji veća bitka, te da snage koje žele da ga uklone pokušavaju iskoristiti ovu obnovu kao izgovor (…)


Episkop Lavrentije kaže da se vladika Artemije nije zatekao na Kosmetu gde je, smatra se, morao, a nije hteo da „sarađuje“ sa Zapadom, njega niko ne bi ni prstom taknuo

Maja 2005. godine sadašnji episkop australijski Irinej, poreklom iz Sjedinjenih Američkih Država, rekao je nemalom broju ljudi, koji su spremni da o tome svedoče, da Zapad, ili da budem preciznija, američki Stejt department, želi da ima posla samo s nekim ljudima u Srbiji: sa njime (Irinejem), Borisom Tadićem i Vukom Draškovićem, liderom Srpskog pokreta obnove. Jezikom Stejt departmenta, objasnio je da je nezavisnost Kosova ‘jedino rešenje’, i da je on uspeo da ubedi vladiku Teodosija i oca Savu dečanskog da prihvate ‘neminovnost’ kosovske nezavisnosti.
Posao je dogovoren. Manastiru Dečani biće dozvoljeno da i dalje postoji, sve dok se ostali manastiri na svetoj zemlji Kosova i Metohije ne dovedu u red i ne nateraju da potpadnu pod rukovodstvo ovog manastira, povinujući se naredbama Teodosija i Save – bile te naredbe kanonski ispravne ili ne.“
Zato nije nimalo slučajno da, posle majskog zasedanja SA Sabora SPC, 2010. godine, većina Srba nije ubeđena u to da je Artemije s Kosova proteran zbog „finansijskih malverzacija“, nego da sve izgleda kao „politički obračun u kojem se uklanja (politički) nekooperativan episkop“.
Postupak kojim je vladika Artemije smenjen bio je pun crkveno-pravnih manjkavosti, o čemu je javnost obaveštena u Apelu za odbranu pravnog poretka u SPC (koji su, između ostalog, potpisali i akademik Kosta Čavoški, profesor dr Milan Petrović, Marko Pavlović, mr Zoran Čvorović, Željko Kotoranin, Rodoljub Lazić, i drugi):
„Kanonska osuda podrazumeva postojanje presude o kanonskoj krivici arhijereja, koju donosi Sabor, kao najviši sudska instanca u SPC, kada na osnovu čl. 69 tač. 27 Ustava sudi arhijerejima za kanonske krivice. U slučaju Episkopa raško–prizrenskog Artemija ne može biti govora o kanonskoj osudi, jer protiv njega i nije vođen crkvenosudski postupak.
Kanoni izričito propisuju da crkvenosudski postupak protiv episkopa započinje podnošenjem ‘Saboru svih episkopa’ tužbe, koja mora biti javna i potkrepljena dokazima (6. pravilo II Vaseljenskog sabora, 132. i 133. pravilo Kartagenskog sabora). Tuženom episkopu se ostavlja rok od trideset, odnosno šezdeset dana (ukoliko u prethodnom roku opravdano nije mogao da primi tužbu) za pripremu odgovora na tužbu (19. pravilo Kartagenskog sabora).
U tzv. ‘postupku utvrđivanja kanonske odgovornosti’ episkopa Artemija, od strane Sinoda i Sabora grubo su prekršene sve navedene procesne crkvenopravne norme. Sinod je 11. februara 2010. godine ‘pokrenuo postupak za ocenu kanonske odgovornosti’ Episkopa raško-prizrenskog Artemija, ‘u prvoj instanci’, iako nije postojala javna, pisana i dokazima obezbeđena tužba; tzv. ‘opširni i dokumentovani izveštaj Svetog Sinoda’ (navedeno prema Saopštenju Svetog Arhijerejskog Sabora) uručen je episkopu Artemiju tri dana pre zasedanja Sabora, čime mu je uskraćeno elementarno pravo na odbranu, ozbiljno ugroženo već time što je protivno Ustavu SPC (čl. 111) pre toga uklonjen sa uprave nad Eparhijom. Zbog svih ovih teških protivkanonskih procesnih nedostataka tzv. ‘opširni i dokumentovani izveštaj Svetog Sinoda’ ne može imati karakter kanonski valjane tužbe (…)
Navedene činjenice ukazuju, da je Odluka Svetog Arhijerejskog Sabora o trajnom razrešenju Episkopa raško-prizrenskog Artemija dužnosti eparhijskog arhijereja protivna čl. 111 Ustava SPC, jer pre donošenja ove Odluke nije bio ispunjen nijedan od propisanih uslova za prestanak eparhijske službe.“
Posle svega, vladika Artemije se povukao iz Gračanice u manastir Šišatovac. Njegovo monaštvo se razbežalo po Srbiji (Loznica kod Čačka, Ljuljaci kod Kragujevca, planina Tara, itd). Oni su stavljeni pod epitimiju jer su iz Eparhije raško-prizrenske otišli bez kanonskog otpusta (iako su ga smireno tražili, nisu ga dobili, pa je disciplinski prestup, koji se u drugim eparhijama najčešće ne procesuira, poslužio kao osnova za progon tobožnje „sekte artemijevaca“). SA Sinod SPC je episkopu Artemiju naložio da monahe pozove da se vrate u ERP, što je on javno učinio (ali „nedovoljno ozbiljno“, kako mu je zamereno). Monasi su, inače, otišli iz ERP zbog toga što im je zabranjeno da se ispovedaju kod vladike Artemija kao svog duhovnog oca, a „otac ostaje otac, iako više nije direktor“, kako je rekao crnorečki iguman Nikolaj. Gde god su došli, monasi su poštovali kanonsku celovitost tuđih eparhija, i nisu bogoslužili, niti se pričešćivali. Zvali su ih na saslušanje u ERP, pokrenuli crkveno-sudski postupak, a neko je (za osamdesetak monaških i iskušeničkih duša) čak rekao da „ono što visi, treba i da otpadne…“
Što se vladike Artemija tiče, narod je masovno počeo da dolazi u manastir Šišatovac, da bi prisustvovao bogosluženjima i propovedima čoveka kome se veruje kao doslednom duhovnom sinu oca Justina (a to, između ostalog, znači – antiekumenisti i antiglobalisti). Osnovan je niz internet sajtova koji su ustali u njegovu odbranu, iznoseći činjenice i stavove suprotne zvaničnim. Onda je Sinod vladiki pripretio novim kaznama, tvrdeći da dotični stvara raskol i „šišatovačku eparhiju“. Vladika je, očito pogođen neprestajućim pritiscima, oštro odgovorio, i najavio da se više neće povinovati odlukama Sinoda. Stavljen je pod zabranu sveštenodejstva, a zabranjeno mu je i da govori na Konferenciji za novinare Fonda istine o Srbima 29. 9. 2010. godine, na temu „Trenutno stanje u SPC“. Vladika Artemije se sinodskim odlukama povinovao. Do sada.
U ovom trenutku, čekaju se odluke SA Sabora SPC. Pravnici su, u svom Apelu, svojevremeno ukazali na mogući put prevazilaženja raskola:
„Odluka Svetog Arhijerejskog Sabora o trajnom razrešenju episkopa Artemija doneta je preglasavanjem, protivno Ustavu SPC, zbog čega je u Saopštenju i izostalo navođenje njenog kanonsko-ustavnog osnova. Sveti Arhijerejski Sabor ne može nekakvom ‘većinom’ odlučivati mimo svetih kanona i Ustava SPC, jer u Crkvi Istina nije u aritmetici, već u Duhu (Jn. 16, 12-13). Zato apelujemo na Oce Arhijereje, da zbog očuvanja kanonskog poretka Crkve, na vanrednom zasedanju Sabora ponište Odluku o trajnom razrešenju Episkopa raško–prizrenskog Artemija, kao i prethodnu protivustavnu Odluku Sinoda o imenovanju administratora za Eparhiju raško–prizrensku. Pravna priroda navedene Odluke Svetog Arhijerejskog Sabora nije prepreka njenom poništenju, jer se ne radi o sudskoj presudi koja ima karakter res iudicata (presuđene stvari), već o upravnom aktu podložnom promenama. Samo posle toga moguće je pokrenuti kanonski valjan crkvenosudski postupak, u kojem bi Episkopu raško–prizrenskom Artemiju bilo omogućeno pravo na odbranu i pravično suđenje. Time bi se poništile teške posledice koje je u Crkvi proizveo tzv. ‘postupak za ocenu kanonske odgovornosti’ Episkopa raško–prizrenskog Artemija, koji je po svim svojim obeležjima, a naročito po poziciji optuženog, koji se smatrao difamnim (nečasnim), podsećao na srednjovekovni rimokatolički krivični postupak. U suprotnom, vladika Artemije će biti tek prva žrtva ovakvog becporetka, jer će isto stradanje zadesiti sve one koji budu slušali zapovest svetih kanona, nasuprot volji glasačkih većina.“
Naravno, ne sme se zaboraviti ni činjenica da vladika Artemije, van crkveno-narodnog zajedništva, može nekome postati idol, što on ne želi ni sebi, ni drugima. Njegovo dosadašnje nastojanje da se raskol izbegne, a da se svedoči istina, narod je vrlo dobro razumeo. Neku drugačiju strategiju (puko juridičko „cepidlačenje“ i čisto kanonsku „kanonadu“, bez sagledavanja celine srpskog nacionalnog pitanja) ni narod, ni nacionalna inteligencija, ne bi razumeli, i sve bi se moglo završiti u eskapističkom izolacionizmu. To bi prividno dokazalo stav zlonamernih koji su „od početka znali“ šta će biti, tvrdeći da je vladika Artemije „17 godina stvarao raskol“.


Sukob patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja, koji je pred Drugi svetski rat takođe pretio da izazove raskol u SPC, završio se srećno: oni su se, zbog nevolja Srpstva u Jugoslaviji koja je počinjala da se raspada, pomirili krajem avgusta 1940. u manastiru Kaleniću

Piše Vladimir Dimitrijević

[You must be registered and logged in to see this link.]

POSTOJI LI „MODEL POMIRENJA“?
Ako je istorija učiteljica života, onda je došlo vreme da od nje nešto naučimo. U stvari, Srpska crkva se u sličnoj, napetoj, „predraskolnoj“, atmosferi našla pre više od sedam decenija.
Naime, 1938. godine, u doba posle Konkordatske krize (koja je odnela život patrijarha Varnave), za novog patrijarha izabran je mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo. Ovaj ugledan jerarh bio je veoma blizak Vladi Milana Stojadinovića, koja je pokušala da nametne Konkordat Vatikana i Kraljevine Jugoslavije (zbog čega je i došlo do teških sukoba i tzv. „Krvave litije“, kada je ministar policije u Stojadinovićevoj Vladi, katolički župnik Anton Korošec, naredio da se tuku episkopi, sveštenstvo i narod koji su se molili Bogu za zdravlje patrijarha Varnave i protestovali povodom davanja neopravdanih privilegija papi i papistima u Kraljevini).
Pošto je Stojadinović, pod pritiskom javnosti, morao da „adaktira“ ugovor s Vatikanom, patrijarh Gavrilo je, sa većinom episkopa, bio za to da se crkvena i državna vlast brzo pomire. Vladika Nikolaj je, sa svoje strane, kao duhovni vođa antikonkordatske borbe, zahtevao da se srpski poslanici Stojadinovićeve stranke, Jugoslovenske radikalne zajednice, izvine, i to javno, zbog svog glasanja za Konkordat u Skupštini, pa da budu primljeni u crkveno opštenje (Patrijarh Gavrilo je bio za brže, neformalnije izvinjenje). Nikolaj je smatrao da ne može biti: „Puj, pike, ne važi!“ Toliki ljudi su bili tučeni, zlostavljani, hapšeni zbog svog pravoslavnog držanja, mnogi su ostali bez posla, patrijarh Varnava, je po svemu sudeći, otrovan. I, odjednom – nikom ništa! Zbog toga je Nikolaj ostao u manjini. I – šta je uradio? Nije više hteo da dolazi na zasedanja SA Sabora SPC!
Nikolaj je, u to vreme, zaista bio oštar. Propovedajući u Leskovcu, 29. novembra 1937. godine, on je, između ostalog, rekao: „Mi nigde nismo videli da je neki papa radio nešto za našu državu, a videli smo ga uvek na strani naših neprijatelja. Nije ovde u pitanju konkordat samo, nego rušenje naše države u Jugoslaviji (…) Kad je bila u pitanju Crkva i njena nezavisnost, naš narod se borio, čak i protiv njenih vladika. Kad je jedan vladika u Crnoj Gori priznao papu za poglavara, odmah ga je narod zasuo kamenjem“.
Vladika Nikolaj je, februara meseca 1938. godine, pokušao da spreči mešanje Stojadinovića u izbor patrijarha SPC, predlažući da se isti bira kockom, ali je njegov predlog odbijen. Izabran je Gavrilo (Dožić), lično blizak Stojadinoviću. Zbog toga Nikolaj nije ni učestvovao u izborima (svoj glas je dao episkopu niškom Jovanu). Kasnije će, videli smo, razočaran u popustljivost prema „konkordatlijama“, podneti ostavku na aktivno članstvo u Sinodu i Saboru.
Odgovoreno mu je uklanjanjem sa mesta administratora Eparhije ohridsko-bitoljske (Vladika Nikolaj je, sa svoje eparhije, ranijom odlukom Sabora bio premešten na Eparhiju žičku – protiv svoje volje; zato je nastavio da izvesno vreme bude vladika u kraju koji je neizmerno voleo). Na ohridsko-bitoljsku eparhiju dovode vladiku Platona (Jovanovića), kasnije episkopa banjalučkog i sveštenomučenika. Uzbuđen zbog ljubavi naroda prema Nikolaju i neprihvatanja njegovog postavljenja za arhijereja u Ohridu, vladika Platon je održao nekoliko oštrih „antinikolajevskih“ beseda, i to u hramu, što je izazvalo dodatna uznemirenja.
Pošto je, uprkos pozivima, prestao da dolazi na Sabore, protiv Nikolaja se spremao i crkveno-sudski postupak. Kako je teška situacija u Crkvi bila, svedoče zapisnici sa saborskih sednica. Patrijarh Gavrilo je tvrdio da se neće povlačiti ako do raskola dođe.
U te dane, nikšićka „Slobodna misao“ (25. 12. 1938), objavljuje „antinikolajevski“ tekst „SPC pred problemima“, koji će biti preštampan u zvaničnom „Glasniku“ SPC. Otac Justin Popović reaguje više nego oštro:
„Šta hoće nikšićki ‘pravoslavni’ ideolog i iže s njim? Da obescene, da onemoguće, da ućutkaju, da uklone svetog Vladiku Nikolaja? Ako to hoće, onda hoće, onda oni hoće da obescene, da onemoguće, da ućutkaju, da uklone najvećeg proroka našeg naroda, od dana Svetog Save do danas…
Gone njega? Avaj, oni gone najdarovitijeg propovednika vere naše i najneustrašivog ispovednika pravoslavlja i svetosavlja od Svetoga Save do danas.
Smeta im on? On – ponos naše istorije, on najveći besednik posle Svetog Zlatousta u celom hrišćanskom svetu!
Ućutkuju njega? Gle, hoće da ućutkaju najvećeg i najdubljeg mislioca roda srpskog u svima vremenima.
Uklanjaju njega? Leprozno slepilo udarilo im u zenice: uklanjaju našeg najvećeg narodnjaka, kome nema ravna od Svetoga Save do danas.
Odbacuju njega? Znajte, odbacujući njega oni odbacuju najveću vrednost naše istorije posle Svetoga Save.
Uništavaju njega? Likujte bogovi nepravde i uništenja, jer žele da pod ruševine svoga pamfletizma zatrpaju najvećeg neimara srpskog od Svetog Save do danas.“
Ova Justinova reakcija nije bila procesuirana na crkvenom sudu, kao što bi se moglo očekivati: sloboda govora u SPC je, u odnosu na današnje vreme, bila na zavidnom nivou. Niko ga, čak, nije nazvao pripadnikom „sekte nikolajevaca“.
Ipak, sukob patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja završio se srećno: oni su se, zbog nevolja Srpstva u Jugoslaviji koja je počinjala da se raspada, pomirili krajem avgusta 1940. godine u manastiru Kaleniću.
Kasnije su skupa stradali, kao borci protiv nacista i Trojnog pakta: Nemci su ih držali u zatočenju od 1943. do 1945. godine, a zajedno su robijali u Dahau.
I sada je Srpstvo ugroženo, kao i 1941. godine.
I sada bi nas spasilo veliko pomirenje.


Justinova odbrana Nikolaja nije bila procesuirana na crkvenom sudu, kao što bi se moglo očekivati: sloboda govora u SPC je, u odnosu na današnje vreme, bila na zavidnom nivou. Niko ga, čak, nije nazvao pripadnikom „sekte nikolajevaca“

Uostalom, patrijarh srpski je, povodom slučaja vladike Artemija, 1. oktobra 2010. godine, dao izjavu TANJUG-u:
„Vladika Artemije je u jednom dugom periodu bio u raskoraku sa Saborom i Sinodom. Malo se izdvojio iz celine Crkve i za nas je bilo neprihvatljivo to što je on stanje u kojem se Kosovo našlo smatrao ličnim problemom, koji on treba da rešava na, za njega, najcelishodniji način, rekao je patrijarh srpski (…) Mi želimo da se ta stvar smiri. Mir je u interesu Crkve i vremena u kojem živimo. Mir je i u interesu samog vladike Artemija i njegovih monaha koji ga slede, a sada vise između neba i zemlje.“
Patrijarh kaže da je Sabor dugo ukazivao Artemiju da ne može stanje u kojem je Kosovo smatrati ličnim problemom koji treba sam da rešava, ali vladika to nije uvažavao.
On navodi da nije želeo da Sabor donese optužujuću odluku, ali je, kaže, vladika Artemije insistirao da bude glasanja, očekujući da će biti podržan.
‘Molili smo vladiku Artemija da se obrati monaštvu i zamoli ih da se vrate u svoje manastire. On je to učinio, ali na pomalo neozbiljan način, a kada smo mu mi na to ukazali, on je Sinodu uzvratio pismom koje praktično predstavlja raskol’, ispričao je patrijarh.
To je, kaže on, doprinelo da Sinod donese odluku kojom se vladiki Artemiju privremeno zabranjuje činodejstvovanje do odluke Sabora, održanog u novembru.
On je istakao da druga prava episkopa Artemija nisu dovedena u pitanje, ali da, prirodno, nije mogao da ostane na Kosovu već je morao da izabere manastir na nekom drugom mestu gde će moći da živi i da deluje.
Za njim je pošao i ‘jedan veliki broj monaha i monahinja’ što, tvrdi patrijarh, nije bilo opravdano, jer oni ničim nisu bili ugroženi.
Ipak, ‘vladika Artemije ima svoje mesto u crkvi, a njegovo arhijerejstvo nije dovedeno u pitanje i mogao bi i dalje da koristi Crkvi i sebi. On je pošao drugačijim putem i mi ne bismo želeli da tim putem nastavi… “
Iz izjave Njegove Svetosti patrijarha srpskog g. Irineja jasno se vidi da se finansijske malverzacije, kao početni razlog za odstranjivanje preosvećenog Artemija s katedre, više ni ne pominju. Tvrdi se samo da je on Kosovo i Metohiju hteo da brani na drugačiji način no što je o tome mislio, recimo, Sinod. Takođe, kaže se da za njega ima mesta u Srpskoj crkvi, što je više nego ohrabrujuće.
Situacija se ponavlja, sedamdeset godina posle sukoba Vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila.
Zato se, opet i opet, u Boga nadamo da će SA Sabor SPC na čelu s Njegovom Svetošću patrijarhom iznaći bogomudro i pravedno, crkvenoljubivo i čovekoljubivo rešenje kad je vladika Artemije u pitanju, što zahteva istorijski period u kojem živimo. Srbija se raspada, posle otimanja Kosova, na red će doći Raška oblast i Vojvodina. Zar da u takvim vremenima ne uvidimo vrednost sloge i mira, za kojima ljudi vape i koje očekuju pre svega u Crkvi? A kako reče patrijarh Pavle, Bog će pomoći – ako bude imao kome da pomogne.

Piše Vladimir Dimitrijević

[You must be registered and logged in to see this link.]

Преподобни Јустин Ћелијски

О АМЕРИЧКОМ РАСКОЛУ1

Светом Архијерејском Сабору
Српске Православне Цркве - Београд
Поредак држи и небески и земаљски свет, вели богомудри Светитељ Григорије Богослов, имајући у виду богодани добри поредак - ευταξία - којим је Творац украсио и одржава Своју творевину. Овај Божји добри поредак и законитост и мир потребно је свагда и свуда одржавати, а нарочито у Цркви Божјој, том "Дому Бога Живога", и у њеним светим установама и стварима. Због тога су Свети Апостоли и Свети Оци давали упутства, правила и каноне "како се треба понашати (άναστρέφεσθαι) и живети, владати се у Дому Божјем, који је Црква Бога Живога, стуб и тврђава Истине" (1.Тим. 3,15), и стуб и тврђава сваког богоугодног и спасоносног мира и поретка. Зато је и Св. Апостол Павле бурним и немирним Коринћанима нарочито саветовао: "Све нека буде благообразно и по поретку" - εύσχημόνως και κατά τάξιν (1. Кор. 14, 10).

За овим христоносним Апостолом то исто подвлаче и наглашавају за каснија поколења и богомудри Оци Цркве. Тако Св. Кирил Александријски вели: "Свака од наших (црквених) ствари, када се правилно чини по добром канонском поретку (κανονικής ευταξίας) не причињава нам никакав неред и ослобађа нас од било каквих погрда, или боље рећи доноси нам још и похвале од људи који здраво мисле" (Канон 1 Св. Кирила Александријског). Исто ово нам саветују кроз вековни живот Православне Цркве и сви остали Свети Оци и њихови свети Сабори и свети Канони.

За нас православне Србе, у Светој Православној Светосавској Цркви Христовој, уз разноврсне богомудре апостолско-светоотачке савете, правила и каноне, важе још и савети, речи, дела и правила Светог Родоначелника и Оца нашег по духу и по телу - Светога Саве, који је кроз цео свој равноапостолни живот и рад свима мир, љубав и поредак благовестио, и све то ревносно међу браћом својом и свима уопште православнима засађивао и најбрижљивије чувао и одржавао.

Све су ово Св. Апостоли и Св. Оци и наш Св. Сава чинили и саветовали у жељи и настојању да се са нај већом брижљивошћу очува мир, поредак и јединство у Цркви Христовој на земљи. Јер нема већег ни спасоноснијег добра од мира и јединства у Цркви Божјој, као што нема већег зла и пропасти од немира, раздора и разбијања јединства Цркве Божје. А нереде и расцепе у Цркви, који разбијају мир и јединство једног и јединог и јединственог Тела Богочовека Христа, изазивале су и изазивају јереси и црквени расколи, због чега су их Св. Апостоли и Св. Оци осуђивали, и упоређивали их са поновним распињањем тела Господњег. Како је огромно зло разбијање и цепање јединства Цркве Христове, јасно се види из учења светих великих Отаца Православне Цркве. Да наведемо само двојицу. Свети Дионисије Велики, архиепископ Александријски (3. век), пише у својој Посланици епископу Новату: "Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божју; и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву, него мучеништво које претрпи да не принесе жртве идолима. Јер оно прво мучеништво је веће од овога: тамо се страда за једну душу (=за своју), а овде се страда за корист целе Цркве" (код Евсевија Кесаријског, Црквена историја 1,6,45). Сунчано Светило Православне Цркве, Свети Јован Златоуст, патријарх Цариградски, благовести: "Ништа тако не гњеви Бога као цепање Цркве... Један свети човек је рекао (Златоуст овде има у виду Св. Кипријана Картагенског) да ни крв мучеништва не може да изглади грех цепања Цркве". (Омилија 11,4 на Посл. Ефесцима. РG 62,85).

У историји наше свете Српске Православне Цркве није познато да је постојао неки раскол у нашој Цркви све до наших несрећних дана.2 У наше дане, на жалост, постоје два раскола у нашој Светосавској Цркви: Македонски и Амерички. Моја је намера по Богу да овде говорим о расколу међу нашом браћом и децом светосавском - православним Србима у Америци, и да подсетим на светосавски дуг свих нас: да тај раскол што пре окончамо и уклонимо, да не би Господ светиљку Српске Цркве уклонио испред пресветлог и тужног Лица Свог да Му више не светли...

Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се "не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен". А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола? Да ли је и овога пута до тога морало доћи и то тако да се у резултату добио овај и овакав погубни раскол и расцеп Српског Црквеног народа? Да ли се тај разлог могао избећи, кад је свима било јасно да ће он користити само непријатељима Србиновим и непријатељима Светосавске Православне Цркве? А најважније од свих тих питања јесте питање овог историјског момента и часа. Зар није могуће да се на неки богомудри светоотачки и светосавски, а Богу угодни начин, тај раскол излечи и уклони управо сада после горког искуства, после судова, и при погодном расположењу многих српских синова с обе стране за узајамно покајање и помирење?

+++

Свети Оци Архијереји, ми православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним. Ако ли Он буде гледао на безакоња наша, ко ће од нас људи опстати? - говорио је велики Пророк Божји Давид (Пс. 130,3), а за њим говорили су то, и поступали по томе, и сви Светитељи Божји, особито богомудри Оци и Пастири Цркве Христове. Зато су они тако правдољубиво и милостиво, богоугодно и човекољубиво руководили Црквом Божјом и повереним им душама људским. Знајући да спасење људи може бити остваривано и достизано само у јединству Цркве, у јединству Црквене благодати, мира и љубави, они су као мудри, "економи различите благодати Божје" (1. Петр. 4, 10) тако мудро и спасоносно "економисали" спасењем поверених им душа браће и деце своје, да су и у далеко тежим и сложенијим приликама и околностима бурног живота Православне Цркве у историји васпостављали и обнављали мир и помирење једноверне браће по Богу и пред Богом. Сетимо се само богомудрог помирљивог поступка светих Никејских Отаца на Првом Васељенском Сабору према епископу Мелитију Ликопољском и Мелитијанцима у Александрији; па поступка светог и Великог Атанасија према Источним епископима на Александријском Сабору 362. године; па поступка Четвртог Халкидонског Сабора према епископу Јувеналију Јерусалимском; па поступка Св. Патријарха Тарасија и Седмог Васељенског Сабора према многобројним епископима иконоборцима - између којих је еп.Григорије Неокесаријски био чак оптуживан за јавне прогоне, бијења и мучења православних иконопоштовалаца -, итд. итд. У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него "човекољубивије неке одлуке", као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим - и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе "човекољубивије неке одлуке" (φιλανθροποτέραν ψήφον) о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас.Сабора). Знали Су добро богомудри Оци Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: "да ли нису неки услед малодушности (μικροψυχία =ускогрудости), или свадљивости (φιλονεικία) или неке сличне недобронамерности (αηδία) били искључени из општења".

Све пак ово говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови. Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, - а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу - може преиспитати и "икономијски" преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали "одличним и премудрим средством" (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и "леком" за болна места и ране на црквеном организму. Свагда, наравно, уз оно златно правило Св. Златоуста: Οικονουμητέον ένθα ου μη παρανομητέον - "Треба примењивати икономију тамо где то неће бити кршење закона".3 А сигурно је, и јасно је, и људима и Анђелима да уједињење једноверне и једнокрвне браће наше у Америци није никакво "кршење закона", него, напротив - спасење и исцељење и радост по Богу свих добронамерних људи, особито правих верујућих Срба хришћана.

Наша је нада и молитва Богу да ће такву добронамерност и смирену снисходљивост узимати и показати што скорије и Свети Архијерејски Сабор наше Свете Светосавске Цркве, као што ју је у једном моменту већ показао Свети Архијерејски Синод, и то својом одлуком број 634 и 723 од 10. марта 1967. године. Тога дана, заиста по надахнућу с више, Свети Архијерејски Синод дошао је до следећег "једнодушног и једногласног закључка: 1) Да смо као мајка Црква морално дужни и обавезни да том делу наше Цркве у САД и Канади пружимо помоћ да се извуче из ове тешке ситуације уопште а посебно код тамошњих грађанских судова; и 2) Свети Архијерејски Синод сматра као излаз да Свети Архијерејски Сабор повуче и стави ван снаге своју одлуку АСбр. 20 и 21/зап. 77 из 1963. године, о подели, односно стварању трију нових епархија од бивше Епархије Америчко-канадске. Тим поступком бивша Америчко-канадска епархија остала би и даље онаква каква је и била, са истим својим Уставом и у истим границама, које је и раније имала. Даље, Сабор би изабрао епископа за ту епархију, а даље би се поступало према постојећим законским и канонским прописима". Затим Св. Архијерејски Синод мудро и хришћански смирено додаје: "Повлачење ове одлуке било би донекле можда за Свети Архијерејски Сабор непопуларно, јер се признаје једна учињена погрешка, али је боље признати погрешку и исправити се, па до истог циља доћи у своје време редовним путем, тј. поново тамо успоставити три епархије када се и ако се за то да предлог од Црквено-народног сабора Епархије Америчко-канадске, што је у овом случају требало да предходи. Истина, овим би се признала једна погрешка Светог Архијерејског Сабора, али погрешка административно-управна, али не погрешка догматска ни канонска, где Свети Архијерејски Сабор не би смео да погреши".

Зар треба сумњати да је у моменту доношења овога акта -и упућивања истога свима Архијерејима, тадашњи Св. Архијерејски Синод био руковођен правим интересима православне црквене икономије, онакве какву су примењивали и Свети Оци и Свети Сава, и какву изискује наш садашњи историјски час? Истина, на такав акт Св. Синода извршио је изгледа свој утицај и објективни суд Америчких грађанских судова, о чему и сам Св. Синод говори у својој споменутој одлуци. Наиме, Амерички грађански судови: првостепени суд у Вокигену и затим Апелациони суд државе Илиноис (1967,1969. ид), констатовали су са правничке стране да поступак око поделе Америчко-канадске епархије није законито изведен, те одлука о томе нема правну снагу и ништавна је. То исто је поновио недавно (септембра 1974.г.) и Окружни суд за Лејк округ Илиноиса, пред којим се такође суде обострано браћа Срби у Америци. Тако су Св. Архијерејски Синод из 1967. године и Амерички грађански судови сагласни бар по питању да одлуку о подели Америчко-канадске епархије треба повући и ревидирати. Тиме би се, нема сумње, један разлог раскола уклонио.

По питању пак уклањања, суђења и рашчињења епископа Дионисија од стране Св.Архијерејског Сабора - почев од 10. маја 1963. до 5. марта 1964.г., - а то питање је други разлог Америчког раскола, Свети Архијерејски Синод и Сабор нису преиспитивали раније донету одлуку о томе, док код Америчких грађанских судова та ствар стоји овако: Напред споменута три Америчка суда признала су ту пресуду Св. Архијерејског Сабора као правилну. Међутим, у најновије време - март-април ове 1975. године, Врховни суд државе Илиноис, разматрајући одлуке нижег суда /Окружног суда за Лејк општину Илиноиса/ и потврђујући његову одлуку о непризнавању поделе епархије Америчко-канадске на три, не само што није потврдио него је чак поништио одлуку тога суда по којој се признаје да је смењивање и рашчињење епископа Дионисија било правилно. Јер тај Врховни суд државе Илиноиса у својој недавној одлуци - на чију пресуду постоји право жалбе још само на највиши суд САД, сматра да ни само смењивање и рашчињење епископа Дионисија није било правилно законски вођено и да је, шта више, несагласно Уставу СПЦркве и Кривичним правилима СПЦркве. Из опширног образложења пресуде тог Врховног суда,4 значајна је и поучна следећа констатација: "Покушај Епархије - Америчко-канадске под Дионисијем - да прогласи своју пуну аутономију сличан је покушају Св. Архијерејског Сабора да подели Епархију /на три/. Оба покушаја су у супротности са њиховим Уставима. Али ниједан акт, међутим, није био поништавање основне верске повезаности, који би дао право да раскину своју везу (подвлачења су моја) и да игноришу световне законе који управљају њиховим односима,5 Штавише, посматрајући ово питање у вези са постојећим Уставима - СПЦ и Америчко-канадске епархије, обе стране се слажу у томе да ниједна нема право да делује на своју руку".

Очигледно је да ова одлука Врховног суда државе Илиноис почива на уверењу америчких судија да су обе стране у српском Америчком спору /расколу/ погрешиле и да зато треба обе да исправе своје грешке, поготову када међу њима још увек постоји "основна верска повезаност" и "нераскинута веза". Иако светован, овај Амерички суд је констатовао да је на једној страни учињена грешка једностране поделе Епархије на три, а на другој страни грешка једностраног проглашења аутономије, што је све противно Уставу СПЦ и Уставу Америчко-канадске епархије. Што се тиче питања уклањања, суђења и рашчињења епископа Дионисија овај суд је закључио: "Пажљив преглед материјала показао је да поступак против епископа Дионисија, који је довео до његовог уклањања и рашчињавања, није био у сагласности са поступком предвиђеним у Уставу и кривичном праву СПЦ. Тужилац је тврдио да је евиденција показала да је епископ Дионисије био бунтовник и одметник од СПЦ, али ово није фактор који би одлучивао какав поступак да се води према њему. Према томе, суд је дошао до закључка да је уклањање и рашчињавање епископа Дионисија било производ самовоље, што је показао материјал на располагању. Питање суспендовања епископа Дионисија по црквеном поступку није овде постављено, и по свему се чини да је било на свом месту. Према томе судска одлука по овом питању неће се мењати. Штавише, пошто је уклањање и рашчињавање епископа Дионисија у супротности са црквеном процедуром, нема потребе да се улази у остале оптужбе".

Преосвећени Оци Архијереји, зар није срамота за све нас као хришћане што се уопште и судимо пред светским судовима? Спаситељево Еванђеље спасења је изричито против тога, а са њим и за њим и свети апостолскосветоотачки канони (1.Кор. 6, 1-. Наше православно охристовљено сазнање и охристовљено осећање, и охристовљена савест, треба да нам пре свих светских судова кажу када смо погрешили и у чему, па да се онда сами исправимо и на пут Светих Канона вратимо. Нема сумње, да смо за врховно мерило имали Свете Каноне Светих Отаца и Сабора, не бисмо дошли до овог убиственог раскола, јер бисмо гледали не само на Дионисијеве погрешке већ пре свега на опште црквено добро - спасење, мир и јединство деце Божије, једноверне и једнокрвне браће наше - и оне са мањим и оне са већим гресима, у јединству једног Црквеног Тела Христовог. Зар нам, на пример, Свети Канони: 62,65. и 109. Картагенског Сабора и 34. Апостолски Канон нису говорили, давно пре Устава СПЦркве и Устава Америчко-канадске епархије, како треба поступати при стварању нових епархија црквених него ваља да нам то укажу Амерички судови? Поред тога, зар нам Свети Канони и саборна пракса Васељенске Цркве Православне кроз векове не говоре како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског, и како опрезно и богомудро треба разматрати и водити питање оптужби и суђења једном епископу, па ма ко и ма какав он био. Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова. Зато Оцима није могла бити приписивана никаква пристрасност, журба, предубеђеност, или ма каква једностраност. То јасно сведоче сачувана до данас саборска акта Светих Васељенских и Помесних Сабора.

Са свих тих разлога нека ми буде допуштено предложити Светом Архијерејском Сабору: да мирне савести почне помирење преиспитивањем, на пример, рада, поступка и извештаја обеју делегација, слатих од Светог Синода у току 1962. и 1963. године у Америку. Управо њихов рад и захтева преиспитивање. За пример узмимо само ово: по којим би то Светим Канонима наше Цркве било исправно да такозвана "Иследна комисија" /очигледно прекорачивши овлашћења, дата јој одлуком Светог Синода бр. 1936/зап. 265 од 13. јуна 1963.г./, донесе на своју и брзу руку онакву одлуку каква је садржана у њеном "Саопштењу", датом 6. јула 1963.г. у Милвокију у Америци? Нема сумње, сваки ће православни теолог и канониста признати да: подбуњивање свештенства и народа против свога законитог епископа - који још није био ни свргнут, ни суђен, ни осуђен, против кога чак ни тужба још није покренута, само зато што је тај епископ одбио да се на својој епархији потчини дотичној комисији, јесте такође неканонски и противканонски акт, пошто ниподаштава и подрива неприкосновеност епископског чина и положаја у сопственој епархији пре коначне саборске одлуке и осуде /ср., на пример, Каноне: 31,38,55. и 74. Апостолски 5. Канон Првог и 8. Канон Четвртог Васељенског Сабора, нарочито Каноне 1316. Прво-другог Помесног Сабора Цариградског; 27. и 96. Картагенског Сабора, и 1. Канон Св. Кирила Александријског/.6

Преосвећени Оци Архијереји, Господ ми је сведок, немам ни намере ни жеље да у овом нашем расколу једне правдам а друге окривљујем, јер нам је заиста свима доста узајамног самооправдања и окривљавања других. Авај, језиви резултати тога су већ давно познати: узајамна и групна "деклараторска" рашчињавања, лишавање невине светосавске дечице и осталих српских душа светог Крштења, Причешћа, погреба, итд. Све жеље срца мога сливају се у вапајну молитву Сладчајшем Господу: да рану, ракрану српског црквеног раскола Његовим леком сви одмах лечимо и излечимо. Пред свима нама је један исти еванђелски светосавски дуг и задатак: срамотну и смртоносну бољку српског црквеног раскола у Америци што пре излечити, примењујући црквену икономију свеопштег покајања и праштања, ради враћања мира, љубави и јединства Цркве. О, када би сви православни Срби на свим странама света завапили ка Господу Христу овим спасоносним великопосним молитвеним вапајем: "Сагрешисмо, безаконовасмо, неправдовасмо пред Тобом; ми нити извршисмо нити сачувасмо заповести које си нам дао; али, Боже Отаца, не допусти да пропаднемо потпуно".

Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светога Саву, проналазећи неко "човекољубивије решење", по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење. Тако би се једино, уверени смо и ми и многи други Срби на обе стране, брзо васпоставило жељено јединство Православног народа Српског, народа Светосавског у Цркви Христовој Православној, тој јединој болници и лечилишту Србинове душе и свих њених личних и свенародних грехова.

+++

1. На крају, Преосвећени Оци Архијереји богоблагодатни, допустите ми мали узлет и излет у спасоносно царство Светоотачких благовести. Прва, која сву душу захвата јесте ова: "Сви смо криви за све". Раскол је толики грех, да је и лични грех свакога од нас, и свенародни грех. На првом месту: мој лични грех. Јер да сам ја, Архимандрит Јустин, био бољи него што сам, и сви Православни Срби били бољи него што су, нас не би могао спопасти и заробити тако страшилан грех као што је раскол. Никада са земље Српске није узишао на небо већи грех него што је раскол. Он оптужује све нас и пред небом и пред земљом, и пред свима световима Божјим. Раскол, то је у историји Српскога рода највећи пакао српских душа. Пакао који смо ми створили. И зато ћемо за њега одговарати сви. А пре свију ја - многогрешни Јустин. То је прва половина ове светоотачке благовести. А друга половина је ово: За сваки грех - чудесно Еванђеље Спасово има лек. Има и за овај наш највећи српски грех. То је покајање. А оно? Оно може исцелити и ову нашу најстрашнију духовну болест: раскол. И спасти све душе свих нас. Само наложимо на себе подвиг покајања. Претворимо срца своја у покајничке сузарнике. И Благи Господ смиловаће се на нас, и избавити нас из овог душегубног пакла.

Зато: "Горе срца!", ка Господу - срца, да нас свемилостиво ослободи овог самоубилачког ропства. Верујмо да ће нас Он услишити! Верујмо. Јер су Његова свеистинита божанска уста изрекла на нашу бесмртну радост и ову благовест: "Све што иштете у својој молитви, верујте даћете примити; и биће вам" (Мк.1,24).

2. Не заборављајмо ни у сну ни на јави: над нама је Небеска Србија. Она несумњиво ових тринаест расколничких година тугује над нама, плаче и рида над ојађеном Земаљском Србијом, и моли се за нас. Нарочито наши дивни Светитељи, на челу са Светим Савом. О, тешко је расколом оболела Земаљска Србија, и постала самртни болесник. Ево, већ пуних тринаест година ми срамотимо Небеску Србију. Неопходно је нама, и најнеопходније: молити се њој да нас непрестано има у молитвама својим, и да не одврати лице своје од нас због страшних грехова наших. Престане ли она молити се за наше свенародно покајање, ми ћемо постати њен вечити срам, њена вечита туга, њен вечити вапај. И још замислимо: како ћемо изаћи пред лице Небеске Србије: пред лице Светога Саве, Светога Немање, Светога цара Лазара и осталих српских Светитеља, пред лице безбројних српских Мученика што вековима гинуше за Крст часни и веру Православну? На земљи ми смо расколом створили себи пакао, међусобни пакао. И ако се не ослободимо њега покајањем, он ће нас пратити и у онај свет. А то ће бити на радост само демонима и свима непријатељима Земаљске и Небеске Србије. Зато: "простим всја воскресенијем" (=опростимо све Васкресењем) и васкрсном силом Васкрслога Господа васкрснимо себе из свих смрти, из свих грехова, из свих духовних гробова. Ми православни хришћани никад не заборављајмо еванђелску благовест: покајање је свелек и за сами свегрех. Притом сећајмо се и овог спасоносног наука Светих Отаца: "Самоиспитивање и самоосуда је почетак спасења".

Опет и опет: Горе срца ка Свемилостивом Господу и Спаситељу! Будимо Његови, и од нас ће побећи сви греси, све смрти, сви демони.

О Ускрсу 1975.
Ман. Св. Ћелије



Препоручује се светим апостолским молитвама
Светог Архијерејског Сабора
Архимандрит Јустин Поповић, с.р.
духовник Манастира Ћелије

__________

1. Рукопис-текст написан и упућен Св. Арх.Сабору о Васкрсу 1975.г. и објављен на српском и енглеском у Америци исте године у издању Манастира Св.Саве у Либертивилу (књижица 36 страна). - Прим. прир.

2. У време проглашења Српске Патријаршије под царем Душаном 1346.г., дошло је неколико година касније до расцепа са Цариградском Патријаршијом, али, као што нам сведочи Архиепископ Данило II, већ је сам цар Душан био решен да се измири, али га је у томе изненадна смрт спречила. Измирење Српске и Цариградске Патријаршије дошло је убрзо по обостраном настојању и по жељи свих: патријараха, епископа, клира, монаштва, народа и владара - у време деспота Јована Угљеше (1368.г.) и Св. Кнеза Лазара (1375.г.)

3. Ово мудро правило Св. Јована Златоуста наводи Св. Марко Ефески у свом "Исповедању вере".

4. Ова пресуда Врховног суда државе Илиноис, донета после жалби обеју завађених Српских страна на пресуду Окружног суда за Лејк општине Илиноиса, недавно је објављена на енглеском у "Обсерверу" Америчко-канадске епархије Дионисијеве, а у српском преводу у чикашкој "Слободи" и другим српским листовима у Америци, о чему је сигурно већ обавештен Свети Архијерејски Синод и Сабор.

5. Суд овде под "световним законима" очигледно подразумева УставСПЦ и Устав Америчко-канадске епархије, јер мало пре тога је рекао за њих: "Ови Устави су једноставно изрази световних закона који владају у тим верским заједницама. Акти који су супротни овим световним законима не представљају поништавање или укидање основних односа верског јединства". - У овој последњој реченици очигледно се види добронамерност овог Америчког суда, јер се том реченицом хоће да каже нашим Србима у Америци, као међусобним тужитељима, а и нама Србима овамо, да и поред свега ми ипак нисмо верски разједињени, него нас деле неке законске, а незаконите, одлуке које зато треба преиспитати и ревидирати. Суд, очигледно, налази да одлуке ни једне ни друге српске стране нису правилне те их зато треба повући.

6. Да споменемо овде и следећу антиканонску чињеницу из српског раскола у Америци: голим декретима (такозваним "деклараторним пресудама"), без икаквог суда и суђења, рашчињавани су групно свештеници који су остали верни Дионисију, или му накнадно пришли. Исто тако, чудновато је, како нико није постављао питање: како то да пленум Управе свештеничког удружења Америчко-канадске епархије већ 4. јуна 1963.г. /далеко пре доласка Синодске комисија, и осталих догађаја/ сам се одмеће, и позива остале на одметање од свога још увек законитог епископа Дионисија? И нико за ту непослушност и побуну није био кажњен, па чак ни опоменут. (Види шта о томе налаже 13. Канон Прво-Другог Цариградског Сабора). Ако се при томе Свештеничко удружење позивало на "непослушност" епископа Дионисија, зар је оно позвано да пре обављеног суда и осуде епископа суди о послушности или непослушности његовој? Или, зар ће оно своју канонску грешку правдати грешком другога? При томе, овде је велико питање, да ли се те две "непослушности" - свештеничка и епископова - могу ставити на исти ниво?

[You must be registered and logged in to see this link.]

Митрополит Иларион
СУСРЕТ ПАТРИЈАРХА И ПАПЕ СВЕ БЛИЖИ
Сусрет Московског патријарха и папе је сваким даном све ближи, саопштава Руска православна црква.

„Сваки дан нас све више приближава састанаку између папе и патријарха”, рекао је новинарима у Москви шеф Одељења Московске патријаршије за спољне црквене послове, митрополит Иларион волоколамски.

“У овом тренутку нисмо спремни да обзнанимо датум, нити смо укључени у неке конкретне припреме за састанак, али смо свакако ближи томе. То је само календарска и астрономска чињеница.” Рекао је Митрополит.

Руска Црква са католичком црквом ради у циљу “побољшања опште климе и постизања већег степена међусобног разумевања”, додао је он.

Интерфакс

[You must be registered and logged in to see this link.]

Извор: Светосавље.орг

Томислав Ерић

СВИ СМО МИ ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Сећамо се сцене из нашег култног филма ''Валтер брани Сарајево'' када окупаторски официр у речима ''Дас ис Валтер'' добија одговор који значи да цео тај град представља отпор окупацији односно да симбол отпора није садржан само у једном човеку тог имена.

Обруч око Архијереја Артемија се стеже, медијском кампањом наших дневних листова кроз коју се лицитира вредност наводне односно недоказане проневере у Епархији рашко-призренској његових сарадника директно и њега посредно.

Тако од почетних 350.000 Евра, дођоше до милион евра, потом даље до два-три милиона евра, док на крају као резултатом те медијске кампање овај Владика не буде можда дуговао и цео дуг државе Србије од 20-30 милијарди долара или евра колико потражује ММФ.

Његова сабраћа поједини Архијереји се утркују у производњи нових оптужби и различитих квалификација против њега, док Архијереј Артемије у свом великом смирењу не напада нити оптужује никога од њих поименце - одређује се само непризнавањем неканонских и неуставних одлука Сабора СПЦ и других црквених органа власти.

Зна високоумни и високоучени Архијереј Артемије да је ПРАВО НА ОДБРАНУ у сваком предмету оптужбе Уставно право сваког човека и грађанина, а потом и цивилизацијско право целокупног људског рода на овој планети земљи.

То што су изгласали његово рашчињење без контрадикторног поступка оптужба - одбрана, нема правно дејство нити правну снагу.

Ово би било исто као кад би Адвокатска комора преко својих чланова изгласала да неко више није адвокат већ се враћа у статус адвокатског приправника, Лекарска комора да неко више није лекар већ се враћа у статус стажисте, Занатска задруга да неко није више мајстор него је опет шегрт, и све тако даље по занимањима а без валидно проведеног поступка.

Валидног поступка значи: дисциплинског у фирми, кривичног преко надлежних органа - то јест законитог поступка у сваком случају, са пуним правом на одбрану оптуженог, како је то предвиђено по питању нечијег и било чијег статуса у занимању које та личност обавља.

Својевремено у свом тексту од 10.Априла 2010. године наслова: ''САДАШЊА НЕДОСЛЕДНОСТ - НАСПРАМ УГЛЕДА ПРВИХ ВЕКОВА ХРИШЋАНСТВА'' (http://borbazaveru), написао сам следеће:

''Јер све је на страни ''новотараца'': и састав Синода СПЦ, и медијско покриће њиховом сталном подршком-промоцијом од већине свих могућих електронских и штампаних медија, и њихова подршка од стране органа власти, уз истовремени изостанак подршке благочестивим од стране назови опозиције која се самопропагира као наводно ''национално опредељена'', све као у дане Римског царства и прогона ранохришћана.

Само још фале ''катакомбе'' за преостале верне - благочестиве као у време ранохришћана прогоњених од силе Римскога Царства.''

Није прошло много, само 6-7 месеци од тада, а прича из тог текста се наставља данас у свом много радикалнијем и опаснијем виду, и то прво по укупни радни и егзинстенцијални статус Архијереја Артемија, и друго по црквени статус њему следујућих благочестивих - правоверних монаха и лаика-мирјана.

И ако га недај Боже затворе, таквог благочестивог старца који је прави монах а и Архијереј био истовремено кроз читавих 50 година његовог монашког стажа, јединог правог следбеника Светог Аве Јустина, упркос томе неко ће даље и њему - Артемију у наставку нашег времена следовати.

Десиће се онда неки нови Рим или неки нови СССР када су били прогони прво свих Хришћана и потом Православних, па ће се у тим новим ''катакомбама'' (подрумима) скупљати два - три православна верника са јерејем и Антиминсом, и Господ Исус Христос ће по речи из Писма опет бити са њима, тако и без Владике Артемија али сада са неким новим Артемијем који ћемо сви ми постати.

Околности и појмови нису исти, из примера у уводу овог текста и тематике његове касније обраде али порука је недвосмислено индентична.

Ако је намера црквених власти да екскомуникацијом Архијерерја Артемија затру традиционалне, благочестиве и правоверне вернике Српске Православне Цркве у Србији, који по сваку цену тврдо остају у Светом предању и својој светоотачкој вери , верни Светосављу, наслеђу Светог Аве Јустина и Светог Владике Николаја са свима Светима српским, онда то неће имати ефекат који су представници тих власти претпоставили и очекивали.

Они верници који су стварно у правој вери Православној никада неће пристати на екуменизам, на стапање Српске Православне Цркве са Католичком вероисповешћу, Протестантском или неком другом, макар на крају остао само један једини доследни Православни хришћанин довољан да спаси целокупно хришћанство по речима Старца Клеопе из његове књиге ''Велики је Бог''.

Стога се ми молимо да прогон Архијереја Артемија престане, а они који га спроводе нека знају да је тај прогон по свом крајњем учинку неадекватан, имајући у виду да Православна вера остаје у срцима и поступцима оних хиљада и хиљада благочестивих верника који му следују где год он био - у цркви, стану, манастиру, затвору (недај Боже) или на сваком другом месту на свету.

На празник Светог Апостола и Јеванђелиста Матеја (почетак поста)

У Чачку, дана 29/16.Новембра 2010. године Томислав Ерић, адвокат

[You must be registered and logged in to see this link.]

Проф. др Србољуб Живановић

КАТОЛИЧКА ЦРКВА И ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У ВРЕМЕ I СВЕТСКОГ РАТА

Мало се говори, пише и зна и углавном је избрисано из сећања страдање српског народа, рације, прогони, велеиздајнички процеси, покољи и убијања Срба, који су мучени, линчовани, пљачкани, чије су куће пустошене и разорене у Босни и Херцеговини, које су окупирале Аустријска држава и у Хрватској која је била део Угарске, као и у самој Мађарској која никада није била наклоњена Србима. Посебно су страдали Срби у Србији под Аустроугарском и Бугарском окупацијом.


Католичка црква и разне клерикалне странке у Хрватској, Босни и Херцеговини као и у осталим деловима земље под аустроугарском окупацијом, као уосталом и у целој католичкој "светој" Аустроугарској царевини подстицали су или пак иницирали политику која је водила истребљењу православних Срба. Сви погроми, недела, убиства и геноцид у целини вршени су под окриљем и уз свесрдну помоћ државних власти. Аустроугарска царевина је као повод за геноцид над Србима наглашавала да је један Србин (Гаврило Принцип), иначе држављанин Аустроугарске и син једног префекта аустроугарске полиције, извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда приликом његове провокативне посете Сарајеву. Због чињенице да је Гаврило Принцип био Србин, оптужен је цео православни српски народ и сама краљевина Србија. Католички бискупи и свештеници у Хрватској, Босни, Херцеговини и у целој Аустроугарској позивали су народ да устане против Срба, да их пљачкају и убијају и да их све униште не штедећи ни децу, жене и старце. Тако је започет тежак геноцид. Навешћемо само неколико илустративних примера.

Само у једном дану је у Дубровнику убијено 75 виђених Срба. У Сплиту је у току једне ноћи депортовано и страдало више стотина Срба. У Челебићу код Фоче побијени су сви мушкарци од 14 до 60 година старости. А Аустроугарска окупаторска војска, састављена великим делом од Хрвата, наредила је српским заробљеницима у Лечници да ископају огромну раку, а затим су их ту стрељали. Швајцарски лекар и специјалиста за судску медицину Др. Арчибалд Рајс је у тој гробници поред војника идентификовао и 115 цивила, међу којима је било и деце од 8 година и стараца преко 80 година старих. У школи у Прњавору спаљено је преко 80 живих људи. Др. Арчибалд Рајс је међу њима нашао и децу. У Жупцу су обешене 82 особе оба пола; у Требињу 103; у Фочи 71; у Тузли преко 300. Далеко би нас одвело да поменемо све оне који су изгубили живот у Земуну, Бјељини, Сребреници, Сарајеву, Зворнику, Автовцу, Вишеграду, Билећи, у Славонији, Срему итд. Посебно је страдала Мачва у којој је свака породица изгубила мајку, оца, децу, рођаке. Аустроугарске власти састављене углавном од Хрвата (Др. Арчибалд Рајс наводи много њихових имена) су биле посебно свирепе према православним свештеницима. Њих су тешко и свирепо мучили, касапили и убијали.

Треба напоменути да је окупациони командант Београда био један Хрват, аустроугарски официр који се истакао у мучењу и убијању Београђана.

Са друге стране и Бугарска војска која је окупирала делове Србије извршила је подједнако свиреп геноцид над Србима. Пљачкали су све што су могли. Одвлачили су у Бугарску стоку, пољопривредни алат, покућство и сл. У месецу новембру 1915. год ухватили су патријарха Стевана Комненића и групу свештеника. Сви су побијени, а изгубио се и траг њихових гробова. Само из Ниша су 5. новембра 1915. године одвели и убили 24 свештеника. Дргу групу нишких свештеника су побили 9. новембра 1915. год. Зна се да су Бугари у току своје окупације Србије побили преко 7000 свештеника и учитеља.

Највећи број жена, деце и одраслих православних Срба је страдао у концентрационим логорима од којих су најстрашнији били онај у Добоју и у Араду у Мађарској. Зна се да је у Араду побијено преко 50 000 Срба. Услови у овим концентрационим логорима су били тако страшни да је преко 30% заточеника умирало већ после два до три дана, док су преживели били подвргнути таквим мукама да су "жалили што су још увек живи". Више стотина заточеника је умирало сваке ноћи. Одузимана је од сељака сва имовина, стока, алат, плугови и сва средства за производњу и живот. Затворене су све фабрике у окупираној Србији, све машине су опљачкане или уништене, радње и магацини опљачкани, шуме посечене, а цела земља је разрована. Ни један народ у свету није претрпео толике губитке и пустошења као српски народ који је изгубио 27% свог становништва. Нема већег геноцида у Првом светском рату од геноцида над Србима.

По свршетку Првог светског рата настала је заједничка држава од делова Аустроугарске и од Краљевине Србије. Водила се политика „братства триплеменог народа“ владе Краљевине СХС и потом Краљевине Југославије. Нису дозвољавали да се говори, пише и учи у школама да су у Првом светском рату страдали Срби, а да су извршиоци злочина и геноцида били Хрвати и Муслимани у редовима аустроугарске војске, затим Мађари, Албанци и Бугари. Владе СХС и Југославије су се бојале одмазде и узвратног крвопролића уколико се сазна истина.

Један од идеолога усташког покрета, оснивач крижара и сличних организација фрањеваца, часних сестара и католичке омладине који је био ђак Бањалучке гимназије, школовао је генерације будућих кољача и убица Срба, Јевреја и Рома. То је био Ханс Иван Мерц кога је папа Јован Павле II прогласио за блаженог. Он је за време I светског рата позивао Хрвате да се боре против православних Срба, Јевреја и Рома и свих оних који нису били католици. Његов утицај је остао толико јак да су из његовог самостана у Петрићевцу кренуле прве групе фрањеваца да кољу Србе у Бања Луци и околини (Мотике, Дракулци, итд).

Живот је немилосрдан, а истина увек изађе на видело. Дубоке ране остају незалечене и стално подсећају на претрпљене грозоте. Да истина није сакривана после I светског рата можда би се избегао геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у току II светског рата. Комунистичке власти нису дозволиле да се говори о стратиштима у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, о Јадовном, Шушњару, Гаравици и стотинама других стратишта, о јамама и вртачама разасутим по целој Независној држави Хрватској. Ћутало се, па се тако све поновило и у грађанском рату током деведесетих година.

Католичка црква никада није осудила злочинце из својих редова у време I светског рата. Није се одрекла ни злочинаца из II светског рата, већ је напротив прогласила за блажене Ханца Ивана Мерца, идеолога усташтва; Доминика Мандића, организатора "пацовских канала" за бежање хрватских кољаца из Југославије у САД и Латинску Америку и Алојзија Степинца, најближег сарадника Павелића и усташа, врховног свештеника Хрватске војске, који је лично благосиљао јасеновачке убице, насилно покрштавао децу итд.

У Србији нажалост има оних који кажу да би требало заборавити геноцид над Србима извршен у XX веку, да се не би омладина која живи у XXI веку оптерећивала грозотама из прошлости. Сада је потребна регионална сарадња и Срби поново треба да живе у некаквој љубави са Хрватима. Истовремено, католички свештеници, вероучитељи и учитељи у Хрватској и даље уче децу да мрзе све Србе. То се свакодневно манифестује у Хрватској у медијима, скуповима, спортским приредбама и сл.

Очигледно је да католичка црква не одустаје од свог "похода на Исток" и борбе против Православља. Подстичу раскол у свакој Православној Цркви. Православцима се намеће некакав православно-католички дијалог кроз који се провлачи идеја о признавању примата римском папи који треба да буде врховни поглавар свих Хришћана. Католички јеретици тврде да "догматске разлике" треба оставити по страни и да нису на дневном реду. Говори се о благодетима екуменизма у смисли прихватања католичке јереси. У томе успевају чак и код неких епископа који бивају заведени њиховом слаткоречивошћу. Срећом православни народ у свету и у Србији нико неће натерати да наседне тим идејама.

Проф. Др. Србољуб Живановић,

председник Фонда за истраживање геноцида "Др. Милан Булајић", Београд
Последњи пут ажурирано ( Monday, 29 November 2010 )
[You must be registered and logged in to see this link.]

БОГ И ЗАВЕТИ ЊЕГОВИХ НАРОДА
Пише: Матеј Арсенијевић



Бог толико воли разлике међу људима да је печате разлика утиснуо у и на свакоме човеку: црте лика, распоред шарица на мрежњачи, боја и јачина гласа, отисак сваког прста појединачно на рукама и ногама, распоред зуба у вилици, мирис зноја, густина косе, запремина плућа, телесни притисак и учесталост откуцаја срца, спољашња и унутрашња телесна грађа, непоновива структура ДНК у гену, физичке и интелектуалне могућности, животни дарови... а о „лику”, „отиску” и „боји” и „мирису” душе и ума, о унутарњем лику личности да и не говоримо – све је непоновиво у и на сваком човеку, све је достојно Оваплоћења Божијег и смрти Богочовекове на Крсту. Зато за Бога нема „малих”, ни „последњих”, ни „ружних”, ни „безвредних”.

Будући да је једини Човекољубац, Он је и једини Народољубац (сетимо се да је последња заповест Његовог земаљског живота – о крштењу тј. спасењу „свих народа у име Оца и Сина и Духа Светога”, о томе да је спас свих народа у Именима Свете Тројице!).

Господ је рекао: „Идите и крстите све народе” (као заједнице конкретних личности, по Божјем Промислу, повезаних органском историјском заједницом) а не апстрактне „људе” (метафизичке ванисторијске и негеополитичке индивидуе), јер „људи” не постоје осим као припадници конкретних историјских заједница (племенских, народних, политичких...), нити је рекао – крстите апстрактно „човечанство” (метафизички колектив индивидуа), јер „човечанство” у историји не постоји осим као сабор народа, који се у Библији назива „род људски”. Заповест Господња даље значи: идите и Јеванђељем обасјајте све народе и њихова Отачаства, и све их укорените у Царству Божијем живим корењем Сабора Светих тих народа и њихових Отачастава, јер Свети представљају небески основ, „небески народ” земаљске историје једнога народа. То су христолошке и сотириолошке димензије црквено-заветног народољубља и отачаствољубља после Христа, а нарочито после „царско-икуменске (ромејске) фазе” црквене историје, у – како вели прот. Александар Шмеман – трећој „автокефално-националној фази” светодуховског развоја историје Цркве, која траје и до данас и у којој нам Бог Живи непрестано открива колико је превисока и предубока тајна народа и Отачаства у историји, и како се око те тајне плете крсно-васкрсна историјска судба поколења земаљских на све четири стране света.

Бог воли различите Црквене Завете: воли да се крштени народи кроз своје помесне Цркве и историје своје светости потруде да препознају, именују и богословски искажу своје завете (Срби као Српски Црквени Завет тј. завет Христових Срба кроз Српску Цркву са Христом, Руси као Руски Црквени Завет...). Сваки народ уноси у Цркву све дарове и свецело наслеђе своје историје, венац својих духовно-историјских врлина, али и мана (јер, како вели Св. Владика Николај, на Косову „не расту само божури, већ и трње”), и преображава га, благодаћу Божијом и својим трудом, у средство и израз свог богослужења и приопштења Богу. Зато сваки православни народ има различите обичаје везане за црквени живот и празнике. И Бог се диви различитостима народа, диви се различитим језицима народа, различитим народним ношњама, обичајима, предањима која се у Цркви преображавају у језик, начин и стил Литургије њихове историје спасења у Светој Тројици. Бог воли да Му народи приносе различите дарове као што су Му три мудраца принели различите дарове, предобразивши тиме Педесетницу и тројичну пуноту Цркве. Бог је једини истинити Дивитељ разликама. Бог се диви тој свакодневној Педесетници која се у векове тајанствено збива и разбуктава по читавој васељени у Црквама и око цркава где се служи Богочовечанска Литургија.

Христос је „Један и Исти у векове”, Христос се не раздељује, али се Христос сваком човеку и народу открива (литургијски „ломи а не раздељује, увек једе а не нестаје”) на исти начин сагласан Његовој свељубвеној вољи, Промислу и науму о том нарочитом човеку и том нарочитом народу. На један начин се Христос откривао синаитима, на други оптинским старцима, на један начин Св. Теофану Критском, на други Св. Андреју Рубљову. Зато Бог воли да Му различити људи и народи долазе путем своје аутентичности и непоновивости, опитујући Га као „свог Бога”: да Му, као „српском Христу”, тј. Христу онаквом какав се Он по Својој премудрој вољи открива Својим Србима, Срби – подвижници и борци за Царство Небеско, на свеноћним бдењима, тепају словенски-нежно тепањем небесне нежности: „А-на-не” (како би словенска мајка тепала своме детету „ну-на, не-на”), а Грци – подвижници одрешито-ратничким, готово маршевским „те-ри-рем”, тим, како га Оци називају, „светогорским тепањем Христу” (које, на прво слушање, будући словенском уху звуковно-значењски неблиско, ни у ком случају не би личило на тепање). Но, уздигнути осаборњујућом Божијом благодаћу над све световне ограничености, ми Христом опитујемо реску и потресну красоту грчког „те-ри-рем” управо као израз древности и духовне чврстине истинске грчке побожности, којом ми треба да се укрепљујемо у часовима словенске духовно-историјске раслабљености и слабовољности, прихватајући га као грчки обогаћујући принос пред икону саборно-васеленског Христа Сведржитеља, Који је исти, свагда и занавек, Који је „Богат” – а то на језику Библије значи: различит по даровима – свима који Га призивају (Римљ. 10, 12).

Или узмимо, за наук, обрнут случај: како појмити, осим у благодати Божијој, непојамног и нетрулежног Светог Петра Цетињског, владику и ратника са сабљом у десници, с почетка 19. века, у поређењу са исихастом Преп. Силуаном Светогорцем који је, почетком 20. века, многу сузу пролио над мувом коју је случајно убио, видећи у њеној просутој утроби и њеном копрцању сав јад и уздисање пале твари. Оба Свеца. Чак, оба Словена. У свему неслична осим у светости, а оба радост Богу. Јер Бог се радује, на различит начин, кроз сву историју, грузијским и сиријским и египатским и галским и британским и словенским и америчким подвижницима, исповедницима и богожедницима, као што Му се и они радују на различите начине својих непоновивих љубави.

Бог воли да Му расе и народи и племена певају на различитим језицима једну песму благодарења, и да Му, чак, сами народи истога језика поју на различитим наречјима. Једнако су драги Богу и „хлеб” и „хљеб”. Бог воли и Витлејем (Дом Хлеба) и Крушевац (Град Круха, Хлеба). Боја туге је за једне православне Хришћане и народе црна (православни Европљани), за друге – бела (православни Јапанци). Срби, за разлику од осталих Православаца, освештавају колач крсне славе и ложе бадњак на Бадње вече уочи Божића сваки пут на тај начин сведочећи о огњено-благодатном преображењу свог идентитета и своје историје у Христу. Руси за парастос и помен, за разлику од Срба и Грка, припремају заупокојне палачинке, а за Васкрс васкршњи колач – кулич...

Бог воли псалмопојца Давида за израилском харфом и Св. Николаја Жичког са српском фрулом. Воли и григоријански корал православне Европе првог миленијума Хришћанства, и византијско једногласно појање, и руско манастирско вишегласје, и арапско православно појање... Бог воли да свештеници и монаси различитих помесних Цркава и народа носе дивно-различите мантије и расе. Бог не воли да се „ношње” (парадигме) једног Црквеног Завета намећу другима као једине могуће и обавезујуће (јер то је увек повођење за унификујућим духом овога света, увек тоталитарни анти-педесетнички универзализам, увек својствено анти-историјско насиље), јер свака „ношња” (парадигма) органски израста из непоновивог лика богослужења и пута спасења једног народа или заједнице у историји. Што једноме стоји, другоме не пристоји. Што је једноме на корист и спасење, другоме може, чак, да буде и на штету, и није за опонашање. Свако насилно униформисање парадигми спасења долази од човекове памети, а не од воље Божије о црквеној историји као саборној, непрестаној педесетници благодатних дарова, различитости и непоновивости (што, наравно, не укида слободу човекову да лично изабере парадигму спасења неког другог православног народа као своју, као свој аутентични пут спасења). Црква обухвата све и надилази сва ограничења пале историје, тако што све уткивљује у свој богочовечански живот, све преображава енергијама тог живота, освештавајући га за светост и Царство Божије.

Или, погледајмо Свету Гору – тај есхатолошко-екстериторијални врт Пресвете Богородице, ту атонску васелену у малом: чак ни ту Бог насилно не укида духовно-историјске разлике, већ на различите начине бескрајно воли тамноцрвени грчки Филотеј, бугарски Зограф боје песка и опеке, српски Хиландар боје зреле пшенице и зеленкасти руски Пантелејмон (чак су им и преовлађујуће „боје” различите, о каменим „ношњама” архитектуре, о стилу иконописа... да и не говоримо!) чији су монаси, на различите начине, а опет у складу са својим духовно-историјским особеностима и наслеђем, своју надсветовну монашку љубав према Богу артикулисали кроз различите типике и манастирске обичаје, и који су, чак, и околине својих манастира уредили тако да подсећају на њихове завичаје и Отачаства, чијег спасења ради се подвизавају и моле. (Тако српски монаси у Испосници Св. Саве у Кареји, по типику-завету Св. Саве, свакога дана прочитају читав Псалтир за „спас Рода својега”!).

Бог воли да Грку у невољи пошаље Ангела-Чувара у грчкој народној ношњи као што је учинио блаженом старцу Филотеју Зервакосу када је овај 1902. године, као младић, бос и без ичега, кренуо из родитељског дома да постане монах и када се, окрвављених ногу и обневидео од умора и глади, изгубио ноћу у планинском беспућу око Спарте. Св. Вукашин из Клепаца се на икону попео у српској народној ношњи. Свети Мученици Шангајски светле са икона у кинеским ношњама.

Бог воли да Му Срби приносе витку Грачаницу и Високе Дечане, милешевског Белог Ангела и душе праведника у манасијској Десници Божијој; и Слово Љубве Св. Деспота Стефана Високог; и острошко-васеленску целебност Св. Василија Острошког, и свештени кад мученичког збега живог спаљеног од Турака 1810. у пећини Кађеници под Овчаром; и пречисте нетрулежне детиње руке Св. Новомученика Станка Чобанина кога Турци за веру Христову посекоше 1712. код Никшића; и мистичку песму „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!”, коју Св. ђакон Авакум Београдски пева 1814. пред мучеништво у Београду; и голготско-исихастички мир Св. Вукашина Јасеновачког 1942. године („Само ти ради, дијете, свој посао!”) и дивну главу Св. Новомученика Харитона Косовског одсечену Христа и Царства Небеског ради руком безимених УЧК-убица 1999. у Призрену под КФОР-овском окупацијом.

Бог воли да Му Грци приносе величанствену Свету Премудрост Константинопољску, и блештаве Химне Божанске Љубави Св. Симеона Новог Богослова, и божанске Триаде Св. Григорија Паламе Боговидца, и најмириснију жртву храбре Деспо Боцарис – узвишеније по својој храбрости и од нашег чегарског орла Синђелића! – која се опкољена на Димуловој кули 1803. године у селу Риниасу епирском заједно са својим ћеркама, снахама и унукама дигла у ваздух и вазнела у светлост Небеске Грчке да не би жива пала у руке Арнаутима Али-паше, и тужно-радосне иконе Стаматиса Склириса и мартирску крв честитога двадесетчетворогодишњег Тасоса Исака који 1996. би уморен у Дернији на Кипру за Крст Часни и Слободу Златну, бесомучним батинањем од стране турске руље пред очима УН-„миротвораца”.
Бог воли да Му Руси приносе двадесет и два кубета Преображењске цркве у Кижију, саграђене почетком 18. века без иједног јединог ексера, као икону нежног преображења твари у Цркву; и снежнобелу вазнесенску лепоту тридесет и три суздаљске цркве; и онострано-светлосну нежност Рубљовљове Пресвете Тројице; и потресну јуродивост Св. Ксеније Петербуршке, која се обукла у униформу свога мужа официра, умрлог напрасно током једне пијанке, и одазивала се на његово име, и босонога трпела студен, глад и поругу не би ли му душу спасла; и светлосне кринове Св. Мученица-Девственица великих књегиња Олге, Марије, Татјане и Анастасије Романовне, измасакрираних у дому Ипатијевих 1918. у Јекатеринсбургу руком бољшевичких христомрзаца; и белу васкршњу мантију Св. Серафима Саровског и прот. Александра Шмемана, која све светове поздравља са: „Христос васкрсе, радости моја!”...

Бог воли да Му Шиптари приносе свог Св. Новомученика Јована Шиптара (23. септембар) који, иако пореклом од родитеља муслимана (отац му беше дервишки шеик), због тога што пређе у веру православну, после жестоког мучења би посечен од Турака у Етолији 1814. (исте године када и српски Св. ђакон Авакум).

Да Му Италија приноси примрачну красоту катакомби, порфиру безбројних и, по богољубивој јаркости, неупоредивих сазвежђа Мученика римских (поменимо само дивног Св. Иполита Римског, 30. јануар) и светлосне низове мозаичких живих-кринова Светаца у ранохришћанској цркви Св. Аполинарија у Равени.

Да Му Француска приноси Св. Мученика Виктора Марсељског (23. август) који је, пре смрти, стражаре у тамници својом брилијантском вером обратио у веру Христову и, потом, био разапет, попут Господа свога, у 3. веку; аскетску лепоту древнохришћанске цркве Сен Лорана у Греноблу, старију готово пола миленијума од Студенице; као и богожедност православног свештеника Патрика Рансона (1957-1992), који је у Француској открио ћелијско-таворску светлост Преп. Јустина Ћелијског.

Египат – Св. Марију Египћанку (1. април), негдашњу александријску блудницу из 6. века, која се, за четрдесет и осам година непојмивог пустињскога покајања, тако Богом очистила да је за сва поколења Цркве постала узор наднебеске чистоте и целомудрености.

Етиопија – Св. Мученика Мојсеја Мурина (Црнца) (28. август), најдивнији покајнички цвет Христове Африке.
Индија – Светих седамнаест Мученика индијских (27. новембар) који најстрашнијим мукама беху уморени за Христа Распетога.
Персија – Св. Мученика Јакова Персијанца (27. новембар), који је, док су му мучитељи секли прст по прст на обема рукама, певао о сваком од њих као жртвеном приносу своје неугасиве вере у Свету Тројицу.
Чешка – Преп. Прокопија Чеха (1. април), пустињака из 11. века који се у Христу уподобио у планинама око реке Сазаве.
Сирија – светодуховску распеваност и сазрцатељску богомисленост подвижничких Отаца Св. Јефрема и Исака Сиријског (28. јануар).
Америка – Св. Новомученика Петра Алеутског, пострадалог за Крст Часни и Слободу Златну у Сан-Франциску од руке језуита 1815. и калифорнијско новоисихастичко подвижништво јеромонаха Серафима Роуза...
Грузија, Ирска, Јапан, Шпанија, Кина... И тако у свештене бескраје...

Бог, даље, у оквиру истога Црквенога Завета једне помесне Цркве и њеног народа воли различите Свеце: учене, неписмене, простосрдачне, једноставне, строге, благе, оне који се никада нису насмејали, оне који су се свему радовали, снажне телесне грађе, болешљиве, песнике, чобане, научнике, возаче... Погледајмо само имена Светих и видећемо како Бог на чудесне начине воли различите Свеце: многи у своме светачком презимену носе, чак, и телесну или неку другу ману преображену у име њихове непоновиве светости (Козма Шкопац, Дидим Слепац, Пимен Многоболезни, Јулијан Подагрик, Ардалион Глумац, а можда најпотреснији – Св. Мученик Xелат, кога Црква празнује 30. октобра, а о коме се на земљи не зна ништа до да је био xелат, да је поверовао у Христа, да је због тога бачен у тамницу где је мученички и скончао!). Бог, по речима Преп. Амвросија Оптинског, од „сировог човека чини сировог свеца, а од суптилног човека – суптилног свеца”. Један завет склапа са човеком сиромашним, други са богатим. Један са талентованим и способним човеком, други са човеком несналажљивим и ограниченим. Један са угледником, други са ништим, али све изабране и позване види као могуће Свете, као „светлости света” (Мт. 5, 14), као „причаснике божанске природе” (2. Петр. 1, 4). Сваког Милутина Бог види као потенцијалног Светог Милутина, сваку Милостију као Свету Милостију, сваког Радоша као Светог Радоша... Сваког, свугде и свагда. О томе непоновиво сведочи литургијски возглас: „Светиње Светима!”, које значи: „Христос – Хришћанима!”, а који нам упућује Црква односно Бог Живи Који нас грешне тако види, већ сада, као Свете у могућности.

Али, то је важно истаћи, Бог воли различитости у једној Љубави и Истини Својој, истинску саборност Цркве, а не лажну саборност света и његових лаж-цркава, истинску васеленскост Цркве а не екуменизме (=лаж-васеленскости): религијске, културне или политичке. Црква – Тело Христово, тј. Христос Логос јесте живо и лично Средиште свих непоновивих Црквених Завета који се црквеним животом уткивљују у један јединствени Нови Завет свештене историје спасења. Бог воли свет као Педесетницу и Педесетницу као икону истинског света. Бог мрзи „уједињење света” мимо Цркве, он руши Вавилонске куле (Откр. 2, 6).

[You must be registered and logged in to see this link.]

ИЗДАЛИ СУ СВЕТОСАВЉЕ!



Епископ Артемије дао је интервју новинарки Биљани Живковић за магазин Печат. Интервју је међутим заустављен и није објављен. Интервју доносимо у целости.

Владика Артемије на педесетогодишњицу од монашења под полицијским надзором.

У историји СПЦ до сада се није десило да епископу не дозвољавају да служи! Нигде не постоји таква казна ни у једној православној цркви за две хиљаде година! Био сам отворено против политике Београда и актуелне власти која је прећутно прихватила Ахтисаријев план, дозволила Еулексу да дође на КиМ и тако потпомогла стварање такозване независне државе Косово. Мој став је увек био изричито против било каквих компромиса који су на штету нашег народа

Ви сте просвећени владико, ученик Ава Јустина, један од четворице: Амфилохија Радовића, Атанасија Јефтића и Иринеја Буловића. Сећате ли се тог периода вашег живота, и шта је све оно што је отац Јустин Поповић успео да пробуди, и касније распламса у Вама?

– Била би нам потребна цела књига да вам говорим о оцу Јустину, и просто је немогуће у једном разговору то изнети, толико је много лепоте и сећања на њега. Било је то пре равно 50 година, у време када сам завршио Богословију и када сам се определио за монашки пут у животу. За службу Цркви у монашком чину. Богу сам благодаран што сам имао поред себе оца Јустина, што сам га упознао, што је мени био духовник и старац. Отац Јустин ме је и замонашио у манастиру Ћелије! Од тада до данас много тога је прошло, пут дуг, ето неки и не преживе, доживе пет деценија. Данас се присећам тих давних година. У сваком случају, живети и радити поред оца Јустина, гледајући на његов живот, посматрајући његова богослужења, слушати његове мудре речи био је велики Божји благослов, али и надахнуће за све нас који смо били у његовој близини.

Рођени сте у Лелићу, није ли ваше родно место одакле је и владика Николај Велимировић предодредило да кренете стопама духовности, будете нераскидиви део СПЦ и борац, али и да имате много тежа искушења него неке друге Ваше колеге – владике?

– Нема сумње да је благослов Божји што сам рођен у истом месту где и свети отац Николај. Моја родна кућа била је на двеста метара од дома светог Владике Николаја. Разуме се да сам од малих ногу знао за њега. Нажалост, нисам се никада сусрео са њим, јер сам тада био дете, а владика је већ 1941. године кренуо трновитим путем. Био је заробљен, депортован, касније није могао да дође у Србију. Али дух Николаја Велимироваића остао је у Лелићу, његов дух био је у кући мојих родитеља. Сигурно је да су његове књиге, и „Мали мисионар” и друга његова дела, много утицала на животно опредељење да се после завршене мале матуре определим за упис у Богословоју. У исто време отац Јустин је већ био у манастиру Ћелије које је такође у селу Лелићу. Тако да сам имао и његов пример пред собом, и наравно благослов! Увек сам се трудио у животу да следим њихове стопе!

Докторирали сте у Грчкој, претпостављам да се радо сећате вашег школовања. Шта никада нећете заборавити?

– Сећам се свих детаља из Грчке иако већ дубоко газим осму деценију. Јер, ништа не може тако лако да се заборави. Ево, поменуо бих избор тезе докторске дисертације. То је била „Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику”, једном дивном светитељу из 7. века. Само његово име Исповедник говори да је страдао за веру. Мучен је, прогањан, затваран. Непоколебљиви борац за истину. У то време био је практично тај који је представљао, сачувао Православну Цркву. Наиме, тадашња четири Патријарха, четири помесне Цркве Патријаршије, цар, цео Сенат пали су у јерес монотелитства[1]. Свети Максим је био истински борац чистоте Православља. Страдао је страшно. Био је осуђен да му се одсече језик којим је сведочио веру, десна рука којом је писао списе бранећи Православну веру и био је послат у прогонство, где је у 82. години скончао. Управо његова ревност, истрајност у одбрани православне хришћанске вере су ме дубоко мотивисали и определили да баш његов живот и борбу узмем за тему докторске дисертације. Трудио сам се да га увек следим. Ко зна, можда су сва ова моја искушења по Божјој промисли и нека симболика!

Од краја седамдесетих до 1992. били сте игуман манастира Црна Река, све док тадашњи Владика рашко-призренски Павле није изабран за Патријарха. Патријарх Павле, увек вођен Јеванђељем проценио је ко ће, по његовом мишљењу, умети најбоље да брине о српском народу, светињама на КиМ. То је била огромна одговорност за Вас!

– У манастиру Црна Река био сам настојатељ, игуман, 13 година, по благослову тадашњег Владике Павла, касније нашег Патријарха, а када је он постао Патријарх СПЦ предложио ме је за за свога наследника на трону стародревне Eпархије рашко-призренске. Треба да се зна да се Епархија рашко-призренска први пут помиње у писаним споменицима још 918. године. Значи, постојала је пре више од хиљаду сто година. Радио сам у Епархији пуних 19 година, наравно трудећи се увек према сопственој савести и епископској заклетви. Колико сам и како чинио као Епископ рашко-призренски нека Бог просуди, мој верни напаћени народ, моје монаштво и свештенство. Истински резултати, све жртве и истине, запазе се, као што то обично бива, када прође време.

У Црној Реци сте успели за веома кратко време да окупите велику монашку групу. На тај начин јачало је монаштво у косметским светињама СПЦ.

– Не бих се у потпуности сложио са Вама да сам ја то окупљао. Бог је слао оне које је он одабирао. Ја сам био само тај који је прихватао с љубављу оно што Бог пошаље. Онолико колико је то било у мојој моћи трудио сам се да их упућујем у прави начин монашког живота. Све је то било по Божјој промисли, јер догађаји који су наступили 1998-1999, и потоњи, који су били пресудни за наш српски народ на Косову и Метохији, то су потврдили. Управо бројност монаштва и манастира на Космету постали су нека врста духовних центара, стожера за који се наш народ „држао”, у који је веровао. Поред свих невоља, ужаса, прогона, па и страдања народ је опстајао на нашим древним просторима. У том смислу, улога монаштва је непроцењива! А Бог је на КиМ припремио ревносно, непоколебљиво и бројно монаштво. Црна Река је била кошница која се повремено ројила. И као што кошнице, матице стварају нова друштва, тако је и Црна Река попунила све манастире на Косову и Метохији, а многе је и обновила, или саградила потпуно нове. Било је, дакле, више од 200 монаха. Од свих манастира на КиМ, пет је било женских, остало су били мушки. У некима је у почетку био по један или два монаха, у некима ниједан! Успели смо ревношћу и љубављу манастире да обнављамо, и монаштво да увећавамо. Рецимо, манастир Високи Дечани, у време када сам постављен за Епископа рашко-призренског имао је четири, а Црна Река је тада имала 17 монаха. Онда смо прво обновили, подмладили братство манастира Високи Дечани, превели из Црне Реке групу од девет монаха. Кренуло је попут чисте планинске реке. Многи манастири су били потпуно обновљени као што је манастир Кончул, Бањска, ту су и Ђурђеви Ступови. Изграђен је манастир Девине Воде, Улије, Тушимље, обновљен манастир Драганац који није имао монаха, и да не набрајамо. Био је то период процвата монаштва и монашког живота у нашим светињама на Косову и Метохоји, уопште у рашко-призренској Eпархији. Поједини монаси су, стицајем околности, одлазили у друге Eпархије, чак на друге континенте. Сада наших монаха имамо од Европе, Аустралије, Африке, до северне Америке.

Учестовали сте у преговорима Српског националног већа мотивисани борбом за опстанак нашег народа на просторима КиМ.

– У почетку су постојала два Српска национална већа. Мислим да је прво створено оно за северно Косово на челу са др Марком Јакшићем, а после прогона Срба када смо били принуђени да пређемо из Призрена у Грачаницу, формирали смо СНВ Косова и Метохије. Створили смо, дакле, Српско национално веће Косова и Метохије, националну организацију која је обухватила целокупну територију јужне српске покрајине. СНВ је бринуло о проблемима српског народа у сваком делу Космета. Учествовао сам у стварању Националног већа и био сам озбиљно укључен у његов рад, а извесно време био и председник. Када је СНВ стасало, ојачало, разуме се, повукао сам се, али сам остао његов члан. Српско национлно веће имало је огроман допринос за опстанак нашег народа, његову оријентацију у тим мрачним и смутним временима, када нас је наша матична држава на овај или онај начин остављала на цедилу, изневеравала. Све до дана данашњег!

Зна се да сте годинама путовали у САД и друге западне земље лобирајући за Србију, као и то да сте са Џимом Џатрасом формирали Амерички савет за КиМ. Колико сте успели у свему томе ?

– Бројна су путовања од 1997. до 2008. а било је година када сам и по пет пута ишао за САД, не ради туризма, провода, него искључиво због заштите интереса српског народа и одбране Косова и Метохије као дела државе Србије. И то не само у САД. Путовао сам по целој Европи, ишао у нашу братску Русију, стизао све до Африке, са циљем да истина о збивањима на Косову и Метохији оде у свет. О страдању нашег народа! Уништавању светиња! Сведочио сам као особа која живи на Космету и дели судбину са својим народом. Бранио сам истину о српском Космету. Такође сам указивао на високе духовне вредности Космета, говорио о нашој српској историји. Иако су то по природи веома напорна путовања, а ја у одмаклим годинама, ваљда Бог даје човеку физичку издржљивост да се све то поднесе. Идеали, наш народ и СПЦ на КиМ, којима сам служио уливали су ми додатну снагу да све то издржим. Када се почело припремати оно на шта сам упорно указивао, а било је очигледно да се иде према стварању независног Косова, указала се потреба за српским лобирањем. Да и српска страна презентује своје интересе. Не треба да Вам говорим о томе колико је био јак албански лоби у САД и како су организовани. Србија, као држава, на том пољу ништа није урадила, па смо ми у СНВ преузели и ту бригу на себе уз помоћ Џима Џатраса. Приликом бројних путовања у Америку упознали смо се. Џатрас се показао као велики, истински пријатељ нашег народа. Православац, пореклом Грк, Џатрас је у потпуности схватио косметску агонију, истински је разумео. Такође се укључила и Џатрасова мајка Стела, која је неуморно писала чланке о косметској, српској голготи у бројним америчким медијима, штитила Србе од напада, клевета, тако да су је убрзо амерички Срби прозвали српском мајком. Било је заиста дирљиво са колико су се љубави борили за нас Србе. Џатрас је и данас, без обзира на такозвано „самопроглашење” Косова остао доследан. Без икаквих материјалних интереса, финансијске помоћи са наше стране, он се и даље у Америци бори за Србе, за наш Космет. Том великом човеку треба дубоко да будемо захвални!

Својевремено сте сматрали да може да се нађе неко помирљиво решење са демократским Западом, барем сте веровали у то, међутим одмах после погрома 17. марта 2004. Ваши ставови, начин на који функционишете постају национално чврсти. Које је то искуство у сарадњи са демократским Западом које Вас је мотивисало да схватите шта су заправо њихови циљеви, а Вас апсолутно учврстили у националним позицијама?

– Видите, након повлачења наше војске, полиције, после потисивања Кумановског споразума, и пораза који је проглашен за победу, доласка КФОР-а и УНМИК-а, на Космету остаје потпуно незаштићен наш народ, и то само трећина. Две трећине је већ било протерано. Доживљавао је српски народ ужасне дане и ноћи. Било је отмица, киднаповања, Срби су убијани. Сваки дан - нови страх од злочиначке УЧК, која је безочно сатирала српски живаљ. Само захваљујући Цркви, нашем монаштву и свештенству многи су остали. Наравно да смо у таквим ужасним околностима и потпуно препуштени на милост и немилост Шиптара, са нестрпљењем чекали међународне снаге. Мислили смо да ће међународне снаге завести какав-такав ред, да ће успети да заштите православно становништво од албанских терориста, које је, чини ми се у том периоду било најзверскије малтретирано, тиранисано. У прво време требало је показати спремност за сарадњу са међународним институцијама због опстанка нашег народа, надајући да ће се тако стање поправити и касније се омогућити повратак прогнаног народа. Међутим, када смо и поред тога доживели мартовски погром 2004, био је то за мене преломни моменат. Од тада сам престао, прекинуо сваку сарадњу са међународним представницима на КиМ. Схватили смо да сарадња са њима не води никаквом решењу. Да не води нигде! Никакву заштиту Срби нису добили доласком КФОР-а, УНМИК-а. За све наше компромисе, уместо заштите и решења нашег проблема доживели смо ужас, страхоте, прави погром -Вартоломејску ноћ на КиМ! Од 17. марта променио се и мој лични став, и став СНВ. Изгубили смо апсолутно поверење у њих. Потом је „стигао” ЕУЛЕКС, који је, према Ахтисаријевом плану, само ту да припомогне да се створе, оснују косовске институције и да се омогући једнострано проглашење квази-државе на нашој територији. На то сам указивао, али није имао ко да ме чује!

Зна се да сте покренули тужбу против држава НАТО због уништавања српских светиња на КиМ. Ко је на Вас из СПЦ вршио притисак због те тужбе?

– До марта 2004. године било је порушено око 115 цркава и манастира, у првих пет година. У мартовском погрому, за само два дана, уништено је, запаљено, срушено, оскрнављено још 35 наших светиња. Поднео сам потом тужбу Међународном суду за људска права у Стразбуру, не против НАТО-а, већ против конкретне четири европске државе које су биле задужене, односно имале своје секторе. Космет је био подељен на пет региона: источни део контролисале су САД, Немачка - јужни, Италија - западни, Француска - северни и Велика Британија је држала централни део КиМ. Америка не потпада под јурисдикцију Међународног суда у Стразбуру, тако да сам могао да тужим поменуте четири европске државе које су биле дужне да штите наше светиње, а оне то нису учиниле! Значи, сносе непосредну одговорност за уништење српских цркава и манастира! О тужби сам одмах обавестио Свети архијерејски Синод СПЦ. И наишао сам на подршку. Синод је такав став имао три месеца да би га децембра 2004. нагло променио због тога што су неке западне земље, у првом реду, Италија, протестовале. Јер како то да тужимо, када они ето, нас помажу!!! Онда је Синод преко наше власти и притиска Запада захтевао да се тужба повуче. Борио сам се и то жестоко против повлачења тужбе. Сада ми и то приписују као један од „грехова непослушности”. У мају 2005. године Сабор доноси одлуку да се тужба против ових држава повуче. Нажалост тај подухват је пропао, на срамоту неких људи из наше Цркве а на огромну штету нашег народа.

Ваш став у јавности је познат и јасан са моралне и хришћанске стране - да не могу српске светиње да обнављају они који су их скрнавили, и постаје узрок Вашем озбиљном сукобу са Синодом. Ваш сукоб са садашњим патријархом Иринејом почео је у време када је испред Синода био задужен за контролу спровођења Меморандума, односно како Шиптари обнављају наше уништене светиње, чему сте се Ви жестоко противили. За узврат, Ваша браћа у Христу су отворено пребацивали да сте „поново” својеглави, и да не уважавате савете, одлуке Синода СПЦ.

– Увек сам бранио интерес нашег народа, Православље, Светосавље и Христа од оних који су га на Космету разапели. Од oних који данас отимају нашу земљу, угњетавају наш Православни народ! Могу да ми приписују данас у Синоду разноразне етикеције, али ћу увек бити непоколебљив у одбрани живота, опстанка, достојанства нашег народа на КиМ, и истине!

Теодосија сте произвели у викарног епископа, али он се убрзо окреће против Вас, мења политику, одједном се позива на Саву Јањића. Уосталом ко је ко у целој причи - знамо, био је ту Бајден да „потврди”! Ви сте, разуме се, после дрскости, непоштовања, отвореног рата против Вас, Теодосија хтели да смените, али сте опет под притиском - били беспомоћни! Чијим то све притисцима?

– Свети Синод и поједина браћа архијереји су се директно, неканонски и неуставно мешали у живот рашко-призренске Епархије уз апсолутно неуважавање мене као епархијског Aрхијереја, мог рада, залагања, што по канонима СПЦ никако није допуштено! То непристајање на њихово мешање у унутрашњи живот рашко-призренске Eпархије био је сукоб који је трајао пуних пет година да би се завршио мојим протеривањем из Eпархије, забраном служења, и ево садашњим околностима. Свима је позната „чувена тројка”: Амфилохије, Атанасије, Иринеј и њихове присталице Григорије, Фотије... који су директно оспоравали мој рад и постојање у својству Aрхијереја.

У верском смислу Ви сте увек били и остали непоколебљив Светосавац, чувар исконске православне вере. Свесни сте такође да је дошло време о којем су писали познати српски, руски, грчки духовници, када ће кренути да уништавају православље увлачећи га погубно у екуменизам, формирајући потом неку такозвану универзалну веру. Ви то видите данас јасније од других?

– То је један од озбиљних разлога разилажења, неслагања, или да употребим израз „моје непослушности”, јер никада нисам прихватао дух екуменизма. Екуменизам је, према речима светог оца Јустина, свејерес. Дакле, све старе јереси су оваплоћене у екуменизму. Контактирање са екуменистима због пристајања на екуменизам кроз Светски савет цркава, што неминовно води приближавању и утицају Ватикана, сходно томе и папизму, глобализму - потајно је издаја Православља и Светосавља. На то никада нисам и нећу пристати без обзира на цену! Због таквог става одавно сам трн у оку и црквеном врху, али и политичким структурама! Још као богослов, као монах, касније игуман, Eпископ, стаза којом сам ишао била је и остала очување чистоте Πравославља и светосавске Вере. Познато је моје потпуно неслагање са свим новотаријама које се уводе у литургијски живот наше Цркве! Све то је погубно за наш православни народ. И видите до чега је довело! Много је верника који престају да одлазе у цркву, јер не желе наметнуте новотарије, неки праве селекцију, па прелазе километре да би присуствовали старом богослужењу по Типику Светог Саве. Неки долазе најрадије у манастире. Траже преосталу светињу где се служи онако како се то у Срба радило више од осам векова. Јасан је и мој став по питању доласка папе у Србију. Дакле схватате зашто сам толика сметња, и у чему сам „непослушан”. Трудим се да будем послушан Светој Православној Цркви оној коју исповедамо у Симболу Вере.

На вас је покренута, у историји незабележена, прљава медијска и политичка кампања. Она се до данас води у самом политичким врху Србије, и у СПЦ. Како подностите тај, у исто време, духовни и људски линч?

– Пола века сам живео и радио у Цркви и за Цркву. За педестогодишњицу сам, добио братски поклон, „признање”, такозвано - рашчињење! Бог ће то најбоље просудити. Медијске и политичке кампање које су вођене пуних десет месеци заиста у историји наше Цркве до сада никада није било. Парадоксално је да су такозване финансијске малверзације, које ничим нису доказане, послужиле као доказ да будем уклоњен са трона Епископа рашко-призренског. Када је то уопште утврђено, питам се, ако је комисија Синода била 10. фебруара у Грачаници да изврши преглед пословања, а већ сутрадан Синод доноси „изненада” одлуку о мом уклањању због наводних финансијских проневера. Чак је покренута нека кривична пријава за 350 хиљада евра, све је то преко ноћи „утврђено”. А ево, након 10 месеци ниједан доказ нигде није показан! Отац Симеон Виловски био је у Грчкој у притвору око три месеца, и тражено је његово изручење Србији, а он је прибегао Врховном суду Грчке - Ареопагу, јер је на то има право. Ареопаг у своме разматрању захтева српског правосуђа донео је ослобађајућу одлуку! Зашто? Српске власти и правосудни органи поред захтева за екстрадицију нису могли да доставе никакве доказе о почињеној кривици Виловског. Зашто нису доставили? Просто зато јер нису имали никакве доказе. Предраг Суботички који је био на челу предузећа „Раде Неимар” 10 месеци је у притвору у Београду. Истражни суд није утврдио никакво чињенично стање, него се још увек, према потреби „оперише” са том цифром која је наводно исплаћена за „фиктивне радове! А ти „фиктивни” радови су у ствари - подигнуте светиње, манастири, црквени објекти и конаци које је својим очима гледао, у којима је боравио, пио кафу, улазио, исти онај који је и потписао ту несрећну кривичну пријаву -Амфилохије Радовић! Више се то уопше не помиње. Све је то трагично за СПЦ! Дакле, требало је у одређеном моменуту да се изазове гнев нашег народа! И сумња у мене! А то су, разуме се, неки медији даље „конструисали”.

Ваша политичко-национална димензија ни мало не заостаје за верском принципијелном. Ви сте на КиМ дуго година били не само верски, него и национални стуб опстанка и останка Срба на КиМ. И то је много сметало, зар не?

– У праву сте, био сам отворено против политике Београда и актуелне влсти, која је прећутно, незнанично прихватила Ахтисаријев план, дозволила Еулексу да дође на Ким, дакле да омогући, потомогне стварање такозване независне државе Косово. Мој став је увек био изричито против било каквих компромиса који су на штету нашег народа. Настојао сам да наша држава инсистира на изршавању Резолуције 1244, пре свега, праву на повратак који се све мање помиње у јавности! Јер не може се ниједно питање решити на КиМ у одсуству две трећине Срба! То је сметало многима, па и САД, јер нису могли лако да спроведу своју намеру, о стварању независног Косова, опет за сопствене интересе, а не због Шиптара, за своју базу „Бондстил” и друге амбиције и геостратешке претензије. Сметња и ЕУ која је радила здушно на извршавању америчке воље. Па и самим властима у Београду сам сметао, онима који немају алтернативу за Европу, и пошто-пото желе српски народ да уведу у ЕУ, причајући како нас тамо чека рај. Једно је сигурно - пре ће бити да они Србе воде у пакао, а не у рај, како покушавају да убеде наш осиромашени, ојађени, понижени народ.

Тржили сте од српских власти да се активније и отвореније сарађује са Русијом и предложили да наша држава од Русије купи модерно наоружање.

– Свакако да сам био за то, и сада сам, да се Србија окрене православној Русији. Једином народу који нас је заиста све време косметске Голготе истински помагао. Без обзира на све наше глупости и недоследности, изгреде које смо правили у званичној политици, Русија нас је увек подржавала и није нас напуштала! Оно што су нам поручивали да не могу бити већи Срби од Срба - сасвим је исправно! Увек су истицали, као и данас, да су спремни да подрже све захтеве Срба, а ако Срби немају адекватне захтеве - Русија нам то не може наметати! Уместо да се окренемо братској Русији, ми смо се окренули према Бриселу, прогласивши то као највиши национални циљ и интерес који нема алтернативу. Дакле, ни КиМ није алтернатива, ни српски народ није алтернатива, ни СПЦ! Ништа није алтернатива ЕУ. Нажалост, СПЦ са таквим властима има тесну сарадњу.

Насилно су Вам отели епархију, истичете, противно канонима СПЦ! Сабор је, поред свега, именовао Теодосија за новог владику Рашко-призренског. Ви сте, затим, служили литургију са својим монаштвом у Дубоком Потоку! Зашто?

– После свега што се збивало, од фебруара, маја и током целог лета, увидео сам да је узалудна моја кооперативност ради мира и јединства СПЦ! Прихватао сам и оно што није за прихватање, али се нисам слагао! Разлог неслагања јесте у чињеници да су спровођене неканонске одлуке. Прихватао сам такве одлуке Синода и Сабора ради неког узвишенијег циља. Нажалост, без икаквих позитивних резултата! Свети Синод је у току целога лета са појединим епископима наставио са изрицањем нових казни, нових санкција. Настављен је и медијски линч! Крајем августа Синод је упутио писмо у којем ме оптужује у неких 18 тачака, уз то, упућује ми се и претња. И као што је за мене погром на КиМ 2004. био преломан у односима са међународном заједницом, тако је и поменути акт био преломан. Проговорио сам језиком Православног Епископа. Одговорио сам да се убудуће нећу повиновати никаквим неканонским одлукама Сабора. Не свим одлукама, већ неканонским! Одмах сам кажњен, јер је убрзо уследила одлука Синода – забрана свих свештенодејстава! Та одлука је апсолутно неканонска, јер ниједан канон Православне Цркве не предвиђа такву казну за Eпископа! Упозоравам, у историји СПЦ до сада се није десило да Eпископу не дозвољавају да служи! И не само у СПЦ него нигде, ни у једној Православној Цркви на свету за две хиљаде година! Нигде не постоји таква казна! У пракси сам престао да богослужим. Чак пуна два месеца нисам то чинио да не бих нанео непријатности мом домаћину у манастиру Шишатовцу, брату Василију, Владики сремском. Он ме је са истинском братском љубављу позвао, примио и угостио у свом манастиру. Са друге стране, нисам желео да дајем материјални аргумент Синоду да настави са лавином оптужби и изрекне казну о рашчињењу о којој се већ увелико говорило. Претило! Забрана је била важећа до Сабора. Чекао сам. Очекивао сам на Сабору који је недавно завршен да ћемо имати прилике о томе да разговарамо. На моје запрепашћење, на Сабор ме нису ни позвали! Као да више не постојим! Као да нисам жив! И још једна у низу неканонскох одлука! Попуњавају Eпархију рашко-призренску новим Eпискoпом. Постављају Теодосија. А по црквеним канонима немогуће је за живота Архијереја поставити другог Eпископа у Eпархију. Увидевши да безакоњу нема краја решио сам и практично да покажем да сам Eпископ рашко-призренски. У манастиру Дубоки Поток смо одслужили архијерејску Литургију. Наравно да су неки из Сабора жељно чекали да опет будем „непослушан” како би имали напокон „корпус деликти” - да кршим каноне! За свештенике и ђаконе, наиме, постоји канон да ако под забраном служе, следи рашчињење. Али мени није следила ни забрана свештенодејства! Чудном брзином су донели одлуку о мојем рашчињењу! Такву неканонску одлуку не прихватам! И нећу јој се повиновати! „По плодовима њиховим, познаћете их! Не може добро дрво плодове рђаве рађати, нити рђаво дрво плодове добре рађати”, то су речи Господа! А борити се за исконско Православно Хришћанство, за истину - значи ходати уским, трновитим путем.То је пут крстоносни, али и спасоносни. Без те борбе и пута истине - нема спасења!

Да ли је било сличних примера рашчињења епископа у СПЦ?

– Бивало је кроз историју рашчињења Eпископа. Пре 50 година у СПЦ, такође из политичких разлога рашчињен је Владика Дионисије, под протиском Броза и његовог послушничког комунистичког апарата. Видите, и тада су Синод и Сабор СПЦ подлегли Брозовом захтевима и пресијама. Иначе, у историји Православне Цркве бивала су рашчињења. Рецимо, рашчињен је Свети Јован Златоусти, и он никада није признао то рачшиње. Служио је и даље Господу. Затим, свети Атанасије Велики, Григорије Ниски, Григорије Палама и многи други који су своју чврсту веру плаћали у тешким временима за хришћанство. Дакле, историја се понавља. Верујем да ће тога бити и у будућности, јер Црква је као брод на таласима мора, ветрови је шибају са свих страна, али је никада неће потопити!

Раскол у СПЦ, о којем се све чешће прича, био би најтрагичнији догађај у свеукупној историји српског народа. Коме је стало до раскола?

– Нема никаве сумње да је питање раскола велика трагедија за православни народ и Православну Цркву, и била би то наша трагедија са несагледивим последицама! Када говоримо о расколу питање је, ко ствара раскол? Коме он треба? За ових десет месеци непријатности, етикетирања, искушења, казни, понижавања које сам доживео од моје епископске браће, имао сам утисак да је некоме раскол у СПЦ веома потребан. Стичем утисак да је то неко припремао и да на њему озбиљно ради! Написао сам недавно да о расколу у нашој Цркви нико не мисли и не говори, осим светог Синода, поготово владике Григорија, који је својевремено у интервјуима „Политици” потегао ту причу. Као да је то некоме веома потребно! Међутим, онај ко на расколу СПЦ ради, не жели да понесе одговорност, него би да се она пребаци на неког другог. Схватио сам да ту одговорност покушавају да пребаце на Владику Артемија. Искрено се надам да је наш народ схватио суштину - да раскол ствара онај ко се тајно одваја од непроцењивих вредности, идеала Српске Православне Цркве којима су служили наши свети Oци, од пута којим су они корачали! Раскол праве они који одступају од Светосавља, Васељенских Сабора, од Канона. А то је тако очигледно! И свакако то није Владика Артемије и никада неће бити! Али остаћу до краја свог живота оно што сам био - Eпископ рашко-призренски! Напомињем да судски процес против мене никада није вођен и није започео. У сукобљавању са СПЦ због моје тужбе против оне четири европске државе НАТО, око Меморандума СПЦ и неслагању тим поводом, није било тужбе. Оно што неки покушавају сада да кажу јесте да наводно процес против мене траје пет година! Постоје само одлуке СПЦ које се базирају на чистој власти - сили! Нажалост једна група Aрхијереја постала је доминантна у СПЦ и намеће своје прохтеве, амбиције, жеље, пресуде изнад Синода и Сабора.

На једном од посећених православних сајтова „Борба за веру” пише да се спрема линч владикама банатском и сремском. Односно да ће бити насилно пензионисани. Оно што је „Блиц” својевремено лицемерно најављивао сада се дешава у СПЦ. Почели су са Вама и сада су и други „непослишни” на реду!

– Нисам читао, али сам чуо о томе. Не плашим се ни за себе, нити за њих, јер знам да свако од нас ради по својој савести. Односно сами одлучују да ли ће да остану верни, доследни принципима Светосавске Цркве, или ће прихватити било какву врсту компромиса. Дубоко сам убеђен да су та браћа веома добри Eпископи, да су се увек заузимали на Сабору за истину. На нашу трагедију, остајали су у мањини. И самом поразном чињеницом да се одлуке на Сабору доносе путем већинског гласања је веродостојан доказ да то нису никакве канонске одлуке. Шта су канонске одлуке Цркве? Према јеванђелском принципу: „Изволи се Духу Светоме и нама, да...!” Значи, јединство са Светим Духом. Сада су по среди одлуке као у Народној скупштини, без Духа Светога. Јер, ако је већ подељено, за или против, или уздржани, поставља се питање са којом је групом Дух Свети?!

Разговарала Биљана Живковић

Епископ Артемије: Интервју за Инфо службу Епархије рашкопризренске

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Артемије дао је краћи интервју за Инфо-службу Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске.


1. Ваше Преосвештенство, како коментаришете иступање у јавности Вашег „наследника“ Теодосија?

Одг: Епископ док је жив, нема наследника на својој канонској Епархији. Ми смо доживотни канонски Епископ Епархије рашко-призренске. Теодосије наступа као узрпатор, као онај који је од оца преотео његову невесту. Сва његова прича је покушај да себе увери да је он Епископ ЕРП. Сигуран сам да у томе није успео. Друге може обманути, али себе не може, јер он најбоље зна како се домогао тога места.

2. Преосвећени, шта кажете на позиве бившег Епископа херцеговачког А. Јевтића да вратите новац који сте узели од народа на Косову и Метохији, ако сте узели, и да ли стоје све те приче о новцу и Вашем иметку?

Одг: Замолио бих га да ми каже где је тај новац о коме прича, а ја, ево јавно обећавам, да ћу му га поклонити. О томе прича месецима, али никако да пружи некакве доказе. Оптужба без доказа је најобичнија клевета, која је по закону кажњива.

3. Да ли сте се у међувремену сретали са руским амбасадором Конузином и да ли заиста намеравате да од Русије затражите азил?

Одг: Да, срели смо се са господином Амбасадором и информисали га о догађајима у Дубоком Потоку. Што се тиче тражења „азила“ у Русији или у било којој другој држави, таква идеја не постоји ни у подсвести. То је још једна анонимна клевета од неког душебрижника.

4. Преосвећени, aко не намеравате ни у Русију, ни у Грчку, како се прича, а не враћате се ни у Шишатовац, куда ћете, у који манастир, на коју страну?...

Одг: Тамо ћемо где је могуће. Негде морам боравити и Богу своме служити. Никада се на почетку све карте не откривају. Треба нешто оставити да Бог решава. А и време.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ако СПЦ настави правцем којим се запутила, ускоро би се могло десити да добије мноштво нових чланова, а један од њих свакако ће бити и Соња Бисерко. Наиме, ”Хелсиншки одбор за људска права” по први пут је у врху СПЦ препознао и истомишљенике, те тако нашао и речи подршке за новије потезе дотичних. Сви знамо каквог је моралног интегритета друштво на челу са Бисерковом (”Polazeći od toga da je država Kosovo nova realnost na Balkanu, koja zahteva i uspostavljanje novih odnosa u regionu, posebno između Srbije i Kosova...”), тако да нас не чуди текст објављен у (де)билтену организације (цео билтен овде), насловљен са: SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA NA IVICI RASKOLA. Наравно, у тексту се кривица владике Артемија узима здраво за готово, док у истом тексту можемо прочитати и :

Цитат:
Ekumenizam je višedecenijski problem unutar SPC. Zato ekumenizam patrijarha Irineja smeta konzervativnim krugovaima u crkvi i izvan nje. Odnos prema Katoličkoj crkvi i Vatikanu je jedan od najtvrđih stavova unutar SPC. Zbog toga nijedan papa nikada do sada nije bio u Srbiji. Argument koga SPC najčešće koristi je navodna uloga Katoličke crkve u Drugom svetskom ratu, odnosno njeno nedistanciranje od genocida u Jasenovcu. To je povezano i sa navodnom odgovornošću zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca.


Аферим! Владика Артемије је сигурно одговоран за оно што му приписују, а Лојзек тек ”наводно”! Срећом, нови патријарх је пацифиста, те ће Лојзеку опростити наводну одговорност, док брату Артемију не само да неће опростити, већ ћу му још напаковати и шта је овај урадио и шта није.
Да не дужимо, ко жели може прочитати цео (де)билтен, а ми ћемо овде пренети још закључак из истог: Цитат:
ZAKLJUČAK
SPC, kao i sve ostale institucije, prolazi kroz svojevrsnu diferncijaciju na liniji profremskih i antireformskih snaga. To ceo politički spektar čini fragilnim i nedovoljno mobilnim da reaguje na prave izazove refrome i tranzicije.
Bez jake podrške Zapada ta orijentacija bi bila izložena mnogo jačim udarima i pitanje je da li bi uspela da se održi. Antizapadna orijentacija se oslanja na unutrašnje desničarke grupacije, ali i na rusku desnicu, uključujući i Rusku pravoslavnu crkvu. Obe crkve dele isti stav u pogledu ekumenizma i odnosa sa Vatikanom.
Srpska pravoslavna crkva je međutim uvek podržavala komunikaciju sa Vatikanom i uživala je njegovu pomoć. Unutar SPC postoji linija koja je uvek bila na vezi sa Vatikanom, kojoj pripada i Amfilohije Radović.
Država je imala aktivnu ulogu u sprečavanju raskola u crkvi, bar za sada. U tom smislu, patrijarh Irinej je pokazao odlučnost kada je jedinstvo crkve bilo dovedeno u pitanje, ali i u odnosu na ekumenizm i posetu pape Srbiji 2013. godine. Reakcijom na nedavne incidente u crkvi povodom Kosova, patrijarh Irinej je pokazao je da je podržao državni vrh u zaokretu njegove politike prema EU.


Да ли је потребан коментар? Деловање владике Артемија у тексту је означено као ”деструктивно”, а патријархово, како видимо, као ”конструктивно”. Еуро-унијаћење нема алтернативу!
Е да, да поменемо и другарско прикривање митрополита Амфилохија од стране другара из Хелсиншког одбора: Цитат:
Iako poznat po ekstremno konzervativnim i antievropskim stavovima, vladika Amfilohije Radović u najdelikatnijem trenutku po SPC – u slučaju vladike Artemija – nije stao na njegovu stranu.


Како члан савета Европске експертске групе може бити познат по антиевропским ставовима?? Та он је сав професионални кредибилитет уложио у промоцију ”европских вредности”, како и пише у статуту ЕЕГ.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Саопштење за јавност Великог Црквеног Суда Српске Православне Цркве
8. децембар 2010 - 13:13

Велики Црквени суд Српске Православне Цркве је на седници од 7. децембра 2010. године у Патријаршији српској на основу тач. В) ст. 2. чл. 79. Устава Српске Првославне Цркве по службеној дужности решавао по пресудама Црквеног суда Епархије рашко - призренске којим су одбегли клирици Епархије рашко - призренске лишени свештеничког и монашког чина или стављени под привремену забрану свештенодејства.


Суд је заседао у саставу Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј у својству председавајућег, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије у својству члана, Његово Преосвештенство Епископ захумско - херцеговачки г. Григорије у својству члана - заменика, затим протојереј - ставрофор др Радомир Поповић и протојереј - ставрофор др Драгомир Сандо у својству почасних чланова и ђакон Александар Секулић у својству референта. Председник Великог Црквеног суда Српске Православне Цркве, Митрополит црногорско - приморски г. др Амфилохије, сходно чл. 77. Устава Српске Православне Цркве, није учествовао у раду Суда по овом питању, с обзиром да је у својству Мјестобљуститеља Епархије рашко - призренске у односним предметима председавао Црквеном суду Епархије рашко - призенске у првом степену.


Имајући у виду да јеромонах НАУМ (Мирковић), јеромонах ИРИНЕЈ (Ристић), јеромонах КСЕНОФОНТ (Томашевић), протосинђел НИКОЛАЈ (Николић), јеромонах БЕНЕДИКТ (Прерадовић), јеромонах ВИСАРИОН (Шуловић), јеромонах ЈОВАН (Милојевић), јеромонах РОМАН (Папић), протосинђел ВАРНАВА (Димитријевић), јеромонах МАКСИМ (Новаковић), јеромонах ЕВТИМИЈЕ (Милентијевић), јеромонах ДОСИТЕЈ (Вукосављевић), јеромонах АГАПИТ (Бичанин), јеромонах ЈОВАН (Узелац), јерођакон ПРОХОР (Ацковић), јерођакон ПАВЛЕ (Дрековић), јерођакон ЈАКОВ (Купрешак) - сходно чл. 78. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, нису преко Црквеног суда Епархије Рашко-Призренске као надлежног изјавили призив (жалбу), Велики Црквени суд СПЦ је узео у обзир да су одбегли клирици у међувремену починили читав низ нових канонских преступâ и то:


- насилни упади у више манастира у Епархији Рашко-Призренској,
- вршење богослужења под забраном свештенодејства,
- саслуживање са умировљеним Епископом Артемијем, који се налазио под забраном свештенодејства,
- саслуживање са Епископом, лишеним у међувремену, епископског чина, сада монахом Артемијем,
- подизање паралелног жртвеника без благослова надлежног епископа,
- изазивање јавне саблазни.

На тај начин именовани су прекршили више Светих Канона и црквених правила, и то:

- 15, 31. и 39. Светих Апостола;
- 16. Првог Васељенског Сабора;
- 5. Трећег Васељенског Сабора;
- 4, 5, 13. и 18. Четвртог Васељенског Сабора;
- 31. и 34. Пето-Шестог Васељенског Сабора;
- 6. Гангрског Помесног Сабора;
- 3, 4, 5, 6, и 22. Антиохијског Помесног Сабора;
- 10, 11, 29. и 62. Картагенског Помесног Сабора;
- 1, 2, 4, 12. и 13. Прво-Другог Цариградског Помесног Сабора;
- тач. А. ст. 1. чл. 214. Устава СПЦ и
- чл. 12, 14, 15, 17, 18. и 20. Правила и поступка за црквене судове СПЦ.


Велики Црквени суд Српске Православне Цркве је, након расмотрења ранијих и нових преступâ почињених после изрицања првостене пресуде од Црквеног суда Епархије рашко - призренске, једногласно на основу чл. 79. и тач. А. ст. 8. чл. 216. Устава Српске Православне Цркве и тач. А. ст. 8. чл. 55. и тач. 7. чл. 57.

Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве донео одлуку да преиначи првостепену пресуду Црквеног суда Епархије рашко - призренске и да:

- Протосинђела НИКОЛАЈА (Николића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Негослав;
- јеромонаха НАУМА (Мирковића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Горан;
- јеромонаха ИРИНЕЈА (Ристића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Игор;
- јеромонаха КСЕНОФОНТА (Томашевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Ненад;
- јеромонаха БЕНЕДИКТА (Прерадовића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Бранко;
- јеромонаха ВИСАРИОНА (Шуловића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Милован;
- јеромонаха ЈОВАНА (Милојевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Иван;
- јеромонаха РОМАНА (Папића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Радослав;
- протосинђела ВАРНАВУ (Димитријевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Владан;
- јеромонаха МАКСИМА (Новаковића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Миливоје;
- јеромонаха ЕВТИМИЈА (Милентијевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Миодраг;
- јеромонаха ДОСИТЕЈА (Вукосављевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Дејан;
- јеромонаха АГАПИТА (Бичанина) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Љубиша;
- јеромонаха ЈОВАНА (Узелца) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Иван;
- јерођакона ПРОХОРА (Ацковића) - лиши свештенођаконског чина и врати га у ред лаика под именом Ивица;
- јерођакона ПАВЛА (Дрековића) - лиши свештенођаконског чина и врати га у ред лаика под именом Рајко;
- јерођакона ЈАКОВА (Купрешака) - лиши свештенођаконског чина и врати га у ред лаика под именом Желимир;


Сходно чл. 87. Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве, пресуде Великог Црквеног суда Српске Православне Цркве као другостепене су коначне и извршне. Рашчињени и у ред лаика враћени бивши клирици Епархије Рашко-Призренске канонски ће припадати оним Епархијама СПЦ у којима се као грађани буду настанили. Забрана причешћивања Светим Тајнама остаје на снази све док се именовани не покају и не врате у канонски поредак СПЦ у достојанству лаика.


Иако Свети Канони за почињене канонске кривице налажу и казну искључења из црквене заједнице, Велики Црквени суд СПЦ је, по крајњем снисхођењу и човекољубљу, именованима оставио могућност да у оквиру Цркве хришћанским животом, поштовањем вековног црквеног поретка и покајањем задобију спасење.Обавештавајући пуноћу наше помесне Цркве, још једном указујемо да су сва будућа евентуална "свештенодејства" горе наведених рашчињених бивших клирика Епархије рашко - призренске лишена божанске благодати, и као таква немају црквену валидност и значај.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ
ВЕЛИКОГ ЦРКВЕНОГ СУДА СПЦ
Епископ Бачки Иринеј

Komentari:

"По крајњем снисхођењу и човекољубљу" рече Иринеј Буловић и преживе.
Ма ја не знам зашто нисте одмах на вешала с` њима?
Биће да сте се препали. Јасно је да је већина народа уз владику Артемија и оце које сте овде тако "човекољубиво" казнили.
Упозорење о валидности, благодати и значају свештенодејстава можете да окачите, како Таса воли да каже: МАЧКУ О РЕП.


О, Господе, Ти помози!
Погледајмо, како Епископи СПЦ, показују своје крајње "снисхођење" и "човекољубље" према јеромонасима ЕРПКиМ. Замислите само, упркос чињеници да Свети Канони (о које се већ увелико оглушише!)
"налажу и казну искључења из црквене заједнице" - они ипак желе да нам свима покажу шта то значи - комарца цедити а камилу прождирати!
Још Вам је само то преостало, господо Епископи и господо протојереји-ставрофори!!! Да ли сте сувишак своје љубави и човекољубља истрошили на клир "сестринске цркве"?
О, да ли видимо да нам је задњи час да на коленима заридамо пред Јединим Човекољубцем да нам подари истинско покајање.
О, лицемерја! О чему ви то говорите?
Да ли позивате на хришћански живот који ви водите - прогањајући правоверне а љубећи јеретике?
Да ли позивате на поштовање вековног црквеног поретка онако како то ви чините - гажењем свега што је наша Свете Црква Православна премудро устроила?
Зашто не позвасте и себе да покајањем задобијете спасење?Треба ли и вама то? Или сте непогрешиви као папа римски кога толико величате. Имате ли ви неки други пут и начин?


Од самог почетка ове хајке једно питање ме сталнио интересује али нико ми до сада још није могао да постави задовољавајући одговор.
Колико могу да видим и у овој пресуди се покреће то исто питање:

„лишена божанске благодати“

Како људи били Владике и Патријарси или обични мирјани могу да укину божанску благодат?

Рецимо при рукоположењу кроз Владику та благодат прелази на монаха или свештеника.
Цео процес рукоположења није само минут два већ траје дуго времена као и припремање неког да буде рукоположен.
Значи да и кроз искушење и све остало Бог одобрава да се на ту особу пренесе благодет.

Како је онда могуће да неколицина обичних смртника седну за сто и донесу одлуку да се божанска благодат укида?


Дивно и сјајно...Ови кардинали српски и њихова камарила језуитска су у својој папској гордости заборавили једну малу ''ситницу'':

БОГ је тај који лишава Благодати Светога Духа, како појединце који му служе или наводно служе тако и читаве цркве (као на пример западне цркве и њихове педофиле, хомосексуалце, итд...).

Имајући у виду прелест западне службе богу за оне у смртном часу где они ''призивају'' св. Петра и Арх. Михаила и по сопственом нахођењу им дају налог да умируће Бог прими у Рај, да се поново подсетимо-БОГ је тај који у Рај прима по сопственом нахођењу, ни св.Атанасије Велики док је узлазио на Небо није био сигуран до самог краја у то-упркос подбадању бјесова поднебесних ''да је успео да им измакне'', иако је тамо био вођен мимо митарстава самим Анђелима Божијим. А кардинал Буљовић може своја маштања да, опет и опет ОКАЧИ МАЧКУ О РЕП!

Пошто овим последњим актом видимо да је врх СПЦ заглибио у јерес и отпао од Истине, можемо само да се надамо и молимо Бога и Спаса нашега Исуса Христа да Он сам или Пресвета Мајка Његова преузму кормило ове пресвете лађе док се ствари не исчисте и архијереји не врате Светосављу.

Што се вл.Артемија тиче и прогнане му и обесправљене духовне деце, желим им да се радују и издрже, јер ће им још већа плата бити на небесима, а Бог их, уверен сам, насупрот жељама паписта, неће никада без Благодати и своје помоћи оставити.


Ne treba da nas zbunjuje sto su to crkveni velikodostojnici, pa i juda je bio jedan od apostola pa je svojevoljno po nagovoru satane otpao, a Blagi Gospod ga je do krajnjih granica trpio i drzao uz sebe.


Ова расколничка банда у врху СПЦ све ниже пада. Кога брига за њихов разбојнички суд. А ако ова екуменистичка банда не буде осуђена на земаљском Црквеном суду, доћи ће на Божји Суд.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Божидар Христивојевић: Шта се то дешава
Wednesday, 08 December 2010
Божидар Христивојевић

Шта се то деШава

Господе,
Твоји знаци све нас више опомињу,
Твоји Свети једногласно сведоче,
да је близу што је проречено...
Пожари, поплаве, ратови, земљотреси,
цунами, чипови, свемирски бродови...


Поделе у Цркви, Осми Конгрес Интернационале,
илити “Сабор Васељенски”, Цариградски, припремано унијатски,
Кривљење Службе, стављање нечег новог у уши,
кварење Предања Богоносног,

Имање слике побожности, а силе њене одрицање,
терање анђела од себе.
Гордост, завист, клевете,
среброљубље, насладе, царевање у земаљском.

Европске уније, транзиције и тендерисање,
спонзори и менаџерисање,
Прелазни Споразуми, безвизни режими, чиповање.

Робовање, робовање, робовање...

Божидар Христивојевић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Транскрипт беседе Владике Артемија

(изговорена на ваведење приликом посете монасима у лозници код чачка)
Како је та прослава протекла, исто у Нишу, поводом 1600 година тога Едикта, повезано са царем Константином који је рођен у томе граду, и како је та прослава била спонтана, дивна, окупљени само православни народи, представници православних држава, православних цркава и све је то прошло у једном томе духу свеправославном. Ни једне једине речи није било о екуменизму, о католицизму, о било коме другом изван православних. То је права прослава. Ево за сто година, рецимо, колико се ситуација у свету променила и докле смо стигли, да ова 1700-годишњица Бог зна шта ће нам све донети.


Али ја хоћу да верујем да оно што је Господ рекао да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати, да ће и то искушење бити савладано милошћу Божјом и благодаћу Божијом и да ће и та годишњица проћи у знаку обједињавања православних, победи Православља над сваком лажју, над сваком јереси и над свејереси екуменизма. Ово је припрема за то, ове наше савремене катакомбе, ово окупљање по овим кућицама указује на то. Просто, историја се понавља. Ко има уши да чује, нека чује. Ко има очи да види, нека види. У сваком случају, то је пут Цркве Божије, пут Светих Отаца, пут толиких исповедника и страдалника за Веру Православну, за спасење душа својих. Као што је Господ рекао: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.“ Ићи за Господом значи ићи на крст, на распеће, на страдање, на прогонство, јер компромиса нема и не може бити између Истине и лажи, између Светлости и таме, између Бога и ђавола. Ту постоји јасна линија преко које се не може и не сме прећи. Ко год мисли да је могуће измирити те супротности, он се налази на путу који не води у живот вечни, него у погибао.

Нека би дао Бог да се ово друштво умножава, да се диференцијација у нашем народу настави. Верујте и знајте да ово што се догађа код нас прати цео свет, не само наша дијаспора, него и сви православни народи. Српска црква је и кроз векове била у неку руку пример борбе за чистоту вере. И онда када је и византијски цар и патријарх и многи други ишли на склапање уније са Римом, Српска црква у томе није учествовала, није слала свога представника. Па ето, можда и ово има ту поруку целоме свету да се не може ићи на компромис без граница. Никакав компромис између Истине и лажи није могућ. Између Праве Вере и било које јереси нема ништа заједничко.

Нека нам Бог даде свима снаге да издржимо и ово и све што Бог допусти, да буде на славу Божију, а на наше спасење. Амин. Боже дај.

[You must be registered and logged in to see this link.]

М. Мићуновић: "Источни Ватикан" и прогон еп. Артемија
Tuesday, 07 December 2010

ИСТОЧНИ ВАТИКАН И О НОВО-СТАРИМ «ГРЕСИМА» АРТЕМИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ

Ових дана са великом стрепњом и скоро угаслим надама испратисмо јесење заседање Светог Сабора СПЦ на којем се одлучивала судбина владике Артемија. Наде су нам се скоро угасиле јер после селективног драстичног кажњавања «одбеглих» рашко-призренских јеромонаха поче опет кампања у скоро свим новинама са насловом ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ ОСНИВА НОВУ ЦРКВУ.

Пре ове седнице Сабора СПЦ јави се неизбежни млађани (нови) владика херцеговачки са дневним редом, оптужницом и слабо прикривеним пројектом дефинитивне пресуде. Затресе се земља на дан великомученика Артемија, напрсну седмоврати храм у Жичи Светог Саве удаљен десетак километара од епицентра у Витановцу док на много мањем растојању (свега пар километара) од епицентра манастир у Годачици оста нетакнут. После «параде поноса» појави се оштро писмо АЕМ Црногорског против содомије које од светосаваца – новог богомољачког покрета – би оцењено као пуцањ у празно јер дође сувише касно при чему патријарх СПЦ и ниједан од наших врховних владика из Синода не крену у литију или ка преторијанској гарди да пробије њихов кордон као некад у време конкордата. Сабор са скором 21-13 изабра новог владику рашко-призренског поред живог Артемија коме не доказаше јерес или малоумност што би били ваљани разлози за овакав избор. Тада је уследила – многима се учини – импулсивна реакција владике Артемија да одржи бар једну литургију на Косову како би показао да је он легални владика док му се кривица на неком црквеном суду не докаже. На предлог патријарха Иринеја одржа се преки суд на поменутој седници Сабора СПЦ и свилени гајтан се затеже око врата владике Артемија као поклон за педесет година монашења. На крају (својевољно) пензионисани владика херцеговачки рече - са љубављу према брату своме – како је овај (Артемије) украо и сакрио милион евра. Густина ових догађаја је таква да се може рећи: 10 дана који су потресли СПЦ и Србију.

Недавно – пре само десет месеци после благословене кончине Његове Светости патријарха свесрпског Павла изабрасмо са великом радошћу новог духовног оца, новог патријарха српског, Његову Светост Иринеја. И рече нам речи велике наде које се улише у срца наша да 1. неће одступити од пута нашег равноапостолног Светог Саве чији ће му пут бити светионик у раду и молитви и 2. да ће му наше свето Косово бити прече од свега и да ће се за њега борити свим срцем. Иако кратак ово је заиста благословен програм. Бејасмо пуни наде да ће после дуге болести и физичке немоћи оца нашег Павла - на коју почеше поједини, нарочито горе поменути, архијереји СПЦ са нестрпљењем и немиром негодовати – доћи смирење и учвршћење православног народа српског. Благослов који смо сви осетили током сахране оца нашег Павла и нетљеност његовог тела нам је још трајао. Нажалост, догађаји који су уследили разбише овај програм у парампарчад.

После већ толико много разних изванредних чланака и дописа о страдањима владике Артемија, одбеглих монаха Рашко-Призренске епархије, екуменске Сциле и Харибде кроз које пролазимо усуђујем се и ја, чија су теолошка знања недовољна, да неколико речи кажем. Основно питање на које бих покушао да одговорим је: КОЈИ ЈЕ НАЈВЕЋИ И НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА?

Пре одговора погледајмо неке елементе који нам показују где одговор можемо тражити. Пре свега – од прве половине 20. века до данас уочава се неодољива тежња Васељенске патријаршија ка доминацији над свим православним помесним црквама. Зашто? По свој прилици почетак те кампање је био одговор агресивној турској власти после истребљења Јермена и егзодуса Грка. Поступак је свима добро знан – почело је приближавање моћним Римокатолицима на челу са челу са свемоћним папом. Опет се као у време неуспеле уније у Фиренци тражила помоћ од моћне и богате државе коју неки наши архијереји из Синода зову «света столица» иако ником здраво мислећем није јасно како столица може бити света.

Имовина неких манастира у Србији се преводи у катастрима на епархије које често у својим именима немају одредницу Српска. Овим се, као у време царице Катарине гуши монаштво и над њим уводи строга архијерејска контрола.

Неке од непослушности владике Артемија дуговечном Синоду СПЦ беху: (а) непримање Бајдена (б) тужба против „милосрдних“ бомбардера (в) оштри отпор терору Албанаца над Србима и независности Косова (г) неслагање са обновом православних храмова СПЦ на Косову од стране рушитеља Албанаца (д) инсистирање на Светолазаревском завету и клетви у садашњим условима (е) утаја црквених пара од стране Симеона (или Дејана како неки кажу) Виловског итд.

Све су ово у очима Синода СПЦ огромне његове кривице али најтежа је раскринкавање улоге цариградског патријарха као источног папе (деспота цара римског) који је заједно са папом читао у Ватикану Симбол вере и молитвено служио. Ово се види на адреси: [You must be registered and logged in to see this link.]

После ових основних чињеница може се поставити одакле дође свилени гајтан Артемију? Из Рима, Беча, Београда или Тврдоша? Не, него из Фанара – ИСТОЧНОГ ВАТИКАНА. Откуда дође ово име? Заиста, екуменска Цариградска патријаршија, иако територијално сићушна, има несразмерно велики број митрополита без верника и велику моћ у православном свету. Њену политику приближавања папизму усрдно спроводе најутицајнији архијереји СПЦ са новом плејадом младих и академски преучених архијереја и великим бројем модерних свештеника којима је гесло: КА ХРИСТУ АЛИ БЕЗ ПРЕТЕРИВАЊА У РЕВНОВАЊУ срцу прирасло. Овим „младим лавовима“ на челу са поменутим чувеним футбалером и високим клериком СПЦ је много милији Мерцедес (или Масерати) од подвижништва и светосавског хода босим ногама у некој испосници. Дакле, са њиховог становишта је боље царство земаљско него небеско.

Још једно питање је још увек важно - зашто су „Артемијеви“ монаси одбегли? Наизглед због одласка њиховог духовног старца. Ово јесте један од разлога али не и најважнији. Најважнији је протест против неумитног приближавања Синода СПЦ римокатолицима под скут папе. Да ли оптужнице против свештенослужитеља – одбеглих монаха заиста немају везе са случајем владике Артемија? Посредно имају. Наиме, главни узрок њиховог бега од првог и другог администратора је протест против екуменског приближавања папизму о коме је још у Сопоћанском апелу целокупно монаштво СПЦ изрекло суд. Други разлог је да је у борби против потчињавања СПЦ Источном Ватикану а тиме и Западном најјаснији критичар био управо њихов старац – владика Артемије.

Присетимо се како је из Цариграда Артемију стигла забрана да путује у Хиландар. АЕМ црногорски у интервјуу листу „Курир“ од 23. новембра 2010. рече да Синод СПЦ већ десет година чека да Артемија казни и расчини [You must be registered and logged in to see this link.] То је било много пре афере са Симеоном Виловским и „огромним утајама новца“ које Врховни суд православне Грчке порече. Знајући Његову Светост Павла Српског и то да он никога није рашчинио нити ломове изазивао већ само сједињавао може се са сигурношћу рећи да он такво рашчињење нити је подржавао нити једва чекао. Тиме би ова изјава требала да гласи: СИНОД БЕЗ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА. Још нешто је у овим бројкама занимљиво: девет година се чекало да Павле Српски премине па да се у току 10 месеци планирани посао заврши. Значи да је гајтан за Артемија још 2000. године био послат у Београд само неким – трајним - члановима Синода СПЦ.

Дакле, мислим да се на крају може закључити: неопростиви и далеко највећи грех Артемија Рашко-Призренског јесте заиста непослушност Источном Ватикану и екуменском уливању Једине Свете Саборне Православне Цркве у Римокатоличку „цркву“. Све остало се може опростити али у припреми ОСМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА незгодни Артемије је кост у грлу која се мора одстранити.



ИЗВОРИ СА МАЛИМ КОМЕНТАРИМА:

1.Владимир Димитријевић: ЖРТВА... [You must be registered and logged in to see this link.]

Митрополит Арсеније (Мацијевич) се, у суштини, борио против настојања царице Катарине да, одузимањем имовине манастирима, укине и само монаштво: „Да нас Бог сачува од таквог случаја ... да одступимо од наше древне Апостолске Цркве“. Најстрашније је, међутим, што је царица Катарина приморала епископе да владику склоне с катедре и рашчине га, па чак и лише монаштва. Нико се није усудио да брани невинога!

2. Патр. Иринеј забранио учешће владики Артемију на конференцији о усташком геноциду у Јасеновцу. Зашто је његово учешће опасно и непожељно?

Можда би владика Артемије, да је отишао у Петроград, цитирао неку реч светог Николаја Српског, чије је дело препуно осуда те латинске јереси. На пример, ове речи, из текста „Римска вера“ Српског Златоустог (текст погледати на [You must be registered and logged in to see this link.]

Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима. И тако даље, пуно и пуно, редом. Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина.

Када би браћа Руси чули ове речи српског Светитеља, можда би се запитали, да ли је Свети Владика Николај православан? Јер Патријарх Иринеј говори о „за нас Православне, мало спорним питањима“ а српски Светитељ Николај о „крвним душманима“! Зато владика Артемије не сме да иде у Русију на конференцију о геноциду над Србима, јер су се изгледа у Патријаршији забринули, да би браћа Руси могли помислити да свети владика Николај Српски уопште није био православан.

3.Владимир Димитријевић у свом чланку ИСТОРИЈА СРБА СЕ ПОНАВЉА [You must be registered and logged in to see this link.] поставља више питања за читаоце:

- Шта је данас Четврти Рајх и где му је престоница?

- Ко су квислинзи Четвртог Рајха у Србији?

- Ко је Четвртом Рајху сметао на светој србској земљи и као духовно лице и као родољуб?

- Којим методама је тај неко уклоњен с места на коме је сведочио да је света земља Лазарева неотуђива?

У низу његових сјајних чланака се сугерише да су два основна «греха» владике Артемија: антиекуменизам и борба за Косово.

4.О црквеним моћницима Србије

Свети Анастасије Синаит:

Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао: “Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома.“ Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ - несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавио Ангео Божији и рекао: „Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио.“

5.Свети Серафим Роуз (Платински)

Самоуништење Православља као Цркве Христове било би и самоуништење и самога Хришћанства; јер ако ниједна црква није права исконска Црква Христова, онда се таква Црква не може створити ни уједињавањем свих секти заједно, јер ми верујемо да је сам Господ Христос основао неуништиву Цркву већ у првом веку.

6.Јован Тацис из Грчке Цркве, текст објављен у часопису Православна Штампа.

Многострадална Српска Црква последњих месеци показује симптоме потпуне преданости јереси Екуменизма. Већ годинама планиран прогон антиекуменистичких предањских клирика Српске Цркве, остварује се одмах након упокојења Патријарха Павла и избора новог Патријарха Српског Иринеја.

7.Свети Јустин Ћелијски: О САЗИВАЊУ ОСМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА [You must be registered and logged in to see this link.]

Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови "Васељенски" Сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора - не дај Боже! - дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.

8.РИМСКИ ПОСМАТРАЧ (Osservatore Romano) је званичан и најрепрезентативнији часопис римске курије.

На њиховом линку [You must be registered and logged in to see this link.] је речено: A Ravenna le Chiese ortodosse hanno parlato di Chiesa universale e anche di un primato universale che può essere solo del Vescovo di Roma.

(превод) У Равени су православне цркве (пажња – множина!) говориле о универзалној Цркви али такође и о универзалном примату који може да буде само епископа римског.

Милан Мићуновић,

Професор Универзитета у Крагујевцу

[You must be registered and logged in to see this link.]

Јеромонах Дамаскин

Црква пред одступништвом и Антихрист

(текст садржи учење архиепископа Аверкија о продирању духа антихриста у Православље последњих времена)
Да би препознао антихриста и оно што сада припрема његов долазак, хришћанин треба да мало дубље обрати пажњу на оно што се у савременом свету сматра за добро и зло, праведно и неправедно. Хршћанин треба да разуме принцип који је у основи појаве коју називамо ``антихрист``, а тај принцип је ИМИТАЦИЈА Христа и свега онога што је Христово. Само његово име значи ``уместо-Христос`` или онај ко изгледа као Христос (ствара утисак да је Христос). Антихрист је завршно, најсаблазније ваплоћење древних стремљења сатане да имитира хришћанство, с тим да створи његову нову форму, која припада овом свету.


``Антихрист ће се појавити`, - пише И.М. Концевич, - не као апсолутни атеиста`. ``Напротив, - тврди св. Јефрем Сиријски, - он ће доћи као лопов, да превари све, доћи ће као притворно побожан, смирен, кротак, као онај ко (како ће рећи о себи) мрзи неправду, као онај ко уклања идоле, даје првенство побожности, ко је добар, љуби сиротињу, у највишој мери благоразуман, веома постојан, према свима љубазан, ко нарочито уважава народ јеврејски (зато што ће Јевреји очекивати његов долазак). Поред свега тога, са великом влашћу чиниће знамења, чудеса и страхоте, примениће лукаве мере да свима угоди, да би га ускоро заволео обичан народ. Неће примати поклоне, неће говорити гневно, неће показивати суморан изглед, него ће свагда бити љубазан. И у свему томе добро уређеном спољашношћу почеће да заводи свет док се не зацари``.

Поседујући светоотачки поглед на суштину антихриста, архиепископ Аверкије је схватио да уопште није обавезно да неко живи у време антихристовог зацарења, да би био његов следбеник. Човек може да постигне оно што антихрист ваплоти у себи - кривотворење хришћанства, због тога што у таквом човеку као ни код антихриста...нема Христа у себи. Назначење свега што је Христос даровао припремиће људе за његово небеско царовање, док ће, међутим, антихрист на све могуће начине привезивати људе за земаљско. Ова очигледна и једноставна разлика се заиста може показати као веома сложена и, будући да ће атихрист као и многи његови претходници бити веома ``духован``, прикиваће људе за земаљско чак и оним средствима која су предодређена да их воде на небо. Ову имитацију хришћанства могу да открију само они код којих се сачувало чуло које омогућава да разликују суштински своје земаљско и пролазно од небеског и вечног. Одступништво о којем говори епископ Аверкије је управо губљење овога чула и стремљења ка Небеском. И преподобни Јефрем Сиријски пише да долазак антихриста неће препознати онај ко има ум за ствари овога живота и ко љуби земаљско...јер онај ко је привезан свагда за ствари овога живота, ако и чује, неће веровати и осетиће одбојност према ономе ко говори. А свети ће јачати, зато што су одбацили сваку бригу о овом животу. Хришћанство које је изгубило снагу испуњава се световним – оним што себе издаје за духовно. Посветовњачење хришћанства чини га незаштићеним за искушењеа антихриста.

Кад проучавамо оно што је архиепископ Аверкије написао о одступништву, можемо да издвојимо три његова нивоа. При томе они се међусобно разликују по томе колико се њима лакше или теже може препознати одступништво:



ПРВИ НИВО

Први ниво одступиштва је у губљењу снаге свеукупног Хришћанства, као једне целине. Корен овога се испољава у расколу Запада и Истока и у постепеном формирању на Западу ``новог хришћанства`` у којем пали човечији разум постаје мерило истине, а не Духом Божјим предато Свето Предање. Суштина овога феномена је што се духовно замењује природним, и на крају крајева та је замена кроз-Ренесансу и ``просветитељство``- довела до вулгарног материјализма наших дана, до материјализма који је духовно ослепео савременог човека. ``У свему овоме, - писао је архиепископ Аверкије, - види се некаква црна рука која плански и систематски делује, која настоји да што је могуће јаче привеже људе за овај привремени земаљски живот и да их примора да забораве на живот будући, живот вечни, који све нас неизбежно очекује``.

Материјализам, како га схвата архиепископ Аверкије, разлаже веру хришћана тако да они то и не примећују. Па и ако се наглашено супротстављају ``светскоме`` или говоре о Небеском, они могу да се налазе у власти световних представа, ако изгубе правилно схватање ``света`` који се супротставља самој суштини хришћанства. Шта више поступци који су са становишта Православља неморални, постају допустиви у хришћанству зараженом таштином..

Архиепископ Аверкије наставља: ``О каквом истинском јединству свих хришћана у духу хришћанске љубави може да се говори сада када Истину скоро сви одбацују, када лаж скоро свуда влада, када је изворни духовни живот међу људима који себе називају хришћанима – пресахнуо и замењен је животом телесним, животом животињским који се уз то подиже на пиједастал и који се прикрива идејом тобожње добротворности и који свако духовно недело, сваку моралну разузданост лицемерно оправдава. Јер отуда и потичу сви ти небројени ``балови``, разне врсте ``игара``, ``игранки`` и забава, према којима се, без обзира на антихришћанску неморалну суштину, данас веома попустљиво односе чак и многи савремени свештенослужитељи, који их и сами понекад организују и у њима учествују.

Губећи ослонац у самом темељу своје вере, који је, да то изразимо укратко: у припадању другоме свету, хришћанство, заражено испразношћу, лишава своје верне живог контакта са благодаћу Светога Духа. Зато су хришћани принуђени да траже замену за ту благодат, изазивајући ``духовне доживљаје``(аутосугестијом).

Они траже замену у овом свету, будући да им други свет више није доступан. О овим ``неохришћанима архиепископ Аверкије је писао: ``Они траже блаженство у овоме свету оптерећеном мноштвом грехова и безакоња и очекују ово блаженство с нестрпљењем. Они сматрају да је један од најсигурнијих путева његовог достизања ``екуменистички покрет`, савез и ступање свих народа у једну нову ``цркву``, која уједињује не само католике и протестанте, него и Јевреје , муслимане и пагане, с тим да свако очува своја убеђења и заблуде. Та тобожња ``хришћанска`` љубав, у име будиће земаљске среће човечанства, није ништа друго до - гажење Истине``.

Архиепископ Аверкије је називао веру у будућу срећу на земљи ``нео-хилијазмом``(хилијазам - древно јеретичко веровање у хиљадугодишње царовање Христа као земаљског цара). Он је предвидео да ће спољашње (природно) ``екуменистичко јединство``(коме теже ``неохилијасти``) бити организација коју ће атихрист признати и подржавати. За архиепископа Аверкија савремени ``екуменистички покрет`` је био сведочанство о ширењу неверовања у постојање апсолутне Истине. Отуда проистиче одсуство жеље за заузимањем било каквог одређеног става и безвољно помирење са злом или његово оправдање, и то све у име најповршнијих представа о ``хришћанској љубави`` и ``миру``.

``У наше време , кад се појављују толике велике сумње чак и у само постојање Истине, када се свака ``истина`` цени као релативна и сматра да је сасвим нормално да се сваки човек придржава ``своје истине``, борба за Истину добија нарочито важан значај. И онај ко не подржава ову борбу, онај ко у њој види само испољавање ``фарисејства`` и нуди у замену ``да се смиримо`` пре лажју, (пошто је отпао од Истине), разуме се, мора да се сматра издајником Истине, ма за кога себе сматрао и ма како себе називао``.

Они који своју наду полажу у овај свет, свакако су принуђени или да западају у очајање, или да не примећују растуће изрођавање у свим формама друштвеног живота. Релативизам и неодлучност таквих само помаже ослобађању сатанских сила упоследње време, како што је истицао архиепископ Аверкије.``

Слуге сатане или (што је једно те исто) слуге долазећег антихриста, користе духовну слепоћу већине савремених људи и упорно и недопустиво раде свој посао са, збиља, сатанском енергијом, и специјалним напорима и на све доступне начине и уз помоћ средстава која су се нашла под њиховом контролом, они привлаче к себи присталице, које свесно или несвесно, желећи то или нежелећи – сарађују са њима, стварајући у свету услове и прилике које веома погодују скором доласку антихриста као владара свега света и господара целокупног човечанства.

Архиепископ Аверкиjе наставља: ``Основни задатак слугу долазеће антихриста јесте у томе да разруше стари свет са свим његовим представама и ``предрасудама`` и да на његовом месту изграде нови свет, спреман да прихвати свог ``новог господара`` који се очигледно приближава и који ће заузети у очима људи место Христа и пружити им на земљи оно што им Христ није дао...Човек мора да буде потпуно духовно слеп и да му истинско хришћанство буде сасвим туђе па да не би могао да разуме све ово``!!!

[You must be registered and logged in to see this link.]