Pravoslavlje i ekumenizam

Обраћање групе угледних српских интелектуалаца српској православној јавности
Thursday, 16 December 2010

За очување црквеног јединства

(Обраћање српској православној јавности)

„Што смо даље од Бога,

то смо даље једни од других.”

(Патријарх Павле)



Они који се мире са расколом и поделом

чине тежи грех од оних који су то изазвали,

јер поричу вољу Божију да сви буду заједно

и једно на крају историје.

(Патријарх Иринеј, у Бечу, септембра 2010)

Историја нас учи да ништа тако силно не радује наше непријатеље као српске деобе и омразе, јер је сваки братски раздор неповратно смањивао број потомака Св. Саве и истовремено повећавао број балканских топонима који само именом сведоче да су део српског раскућеног народног имања. После свих историјских деоба, поделе с почетка трећег миленијума прете да Србе коначно претворе у патуљасти и духовно обогаљени народ европске периферије. По линијама фолклорних и језичких посебности, планери глобалне Империје усецају границе којима откидају делове српског националног организма. Тако се пред очима политички обезглављених и идејно дезорјентисаних Срба, спроводи геополитички експеримент окултне мотивације и фантастичних размера - наречја и дијалекти постају непостојећи језици, завичајност се претвара у националну свест, а географске области и историјске творевине окупатора у нове приватне државице расрбљених и србомрзачких псеудонационалних елита. Остатак народа, који себе још увек сматра наследником Св. Саве, подељен је на социјалне разреде колонијалног типа и поцепан и посвађан, одавно мртвим, европским идеолошким „измима”.

И најзад, почетком ове године отров братског раздора излио се и на сам темељ српског народа - његову светосавску Цркву. Историјско искуство нас опомиње да се ради на реализацији завршног чина пројекта духовне разградње Срба, јер је Српска Црква у прошлости, и у условима окупације и слома државних установа, успевала да буде сигурна чуварка нашег националног етоса. Зато свесни свих опасности овог историјског часа, али и тежине греха братског раздора у Цркви Христовој, због кога тугује и рида сва Небеска Србија, морамо да још једном вапајно укажемо на узроке који су довели до тога да Црква Св. Саве почетак Божићног поста дочека подељена и завађена.

Спорови који данас потресају Српску Цркву и прете да разбију мир и јединство Тела Христовог, последица су урушавања ауторитета црквеноправног поретка, које је започело 11. фебруара ове године, одлуком СА Синода о привременом уклањању епископа Артемија (Радосављевића) са управе над Епархијом рашко-призренском. Већ тада је постало јасно, да ће два елемента ове несрећне синодске одлуке код највећег броја православних Срба побудити сумње у добронамерност њених доносилаца. На удару Синода нашао се, нико други, него „владика-мученик” са распетог Косова и Метохије, и то одлуком која је противна 12. правилу Картагенског сабора, Правилу Седмог помесног цариградског сабора, као и чл. 111. Устава СПЦ, који прописују да епархијска служба епископа може да престане само на основу одлуке СА Сабора. Ова неканонска и противуставна одлука убрзо је посејала горко семе раздора и смутњи, како у самој Рашко-призренској епархији, тако и у целој Српској Цркви. Уклоњени владика, мноштво рашких и косовскометохијских црноризаца, али и велики број верних чеда наше светосавске Цркве, изразили су јавно неслагање са оваквом одлуком СА Синода. У таквој ситуацији СА Синод, уместо да у духу црквене икономије преиспита једну црквеноправно разарајућу одлуку, доноси акте којима кажњава неутихнуле бранитеље Светих Канона. Тактика СА Синода, да демонстрацијом силе брани сопственом одлуком урушен црквеноправни поредак, показала се као нецелисходна и штетна за интересе СПЦ. Неповерење између рашко-призренског монаштва, које се са сваком казном и медијском пашквилом поистовећивало са збегом прогоњеним у сопственој Цркви, и Синода и његовог администратора, расло је из дана у дан.

Мудрост која је недостајала Синоду, очекивала се од мајског заседања СА Сабора – да случај владике Артемија врати у канонске и уставне оквире. Било је то најмање што су за добро своје Цркве могли да ураде архијереји, који су се у епископској заклетви обавезали да ће „чувати Свете Каноне чврсте и ненрушене до краја свог живота”. У овом случају то је значило да СА Сабор поништи неканонске и неуставне одлуке СА Синода, а потом покрене канонски ваљан црквеносудски поступак, у коме би епископу Артемију било омогућено право на одбрану и правично суђење. Уместо тога, Сабор је тесном већином од 21 епископа (од укупно 44) одлучио да владику Артемија трајно разреши дужности епархијског архијереја, али мимо случајева предвиђених у чл. 111. Устава СПЦ (канонска осуда, доказна немоћ, престанак једног од услова који се захтевају код избора архијереја и оправдана молба за пензију). Каснији медијски покушаји да се уклањање владике Артемија оквалификује као канонска осуда, посебно у вези са објављивањем тзв. опширног и документованог извештаја СА Синода о канонској одговорности епископа Артемија, нису могли да оповргну чињенице, садржане и у самим актима СА Сабора и СА Синода. Тако се у акту о разрешењу епископа Артемија од 4. маја (АС бр.66/зап. 161), СА Сабор позива на чл. 69. тач. 29. Устава као правни основ своје одлуке („врши и друге послове који му по овом Уставу и по црквеноканонским прописима спадају у надлежност”), а не на тач. 27. истог члана Устава, која уређује судску надлежност Сабора.

Свесни да се ћутањем нећемо оправдати пред Богом, светим прецима и потомцима ако се буде цепао свети хитон наше светосавске Цркве, још тада смо упозоравали да ће неуставна и неканонска мајска одлука СА Сабора бити „извор трајног беспоретка у СПЦ, а владика Артемије тек прва жртва таквог стања” (Апел за одбрану правног поретка СПЦ).

Да су ауторитет црквеноправног поретка и јединство СПЦ озбиљно нарушени, показали су догађаји који су уследили после мајског Сабора. Синод је наставио са покушајима да силом власти васпостави собом урушени поредак, док су владика Артемије и њему одано монаштво чинили канонске преступе дисциплинског карактера, како би сопствено ревновање догматима и Светом Предању заштитили од прогона црквених власти. Низале су се, једна за другом, одлуке Синода којима се владики Артемију забрањивало: да борави у неком од манастира своје Епархије, да духовно руководи својим монаштвом, да говори на конференцијама у Београду и Петрограду, и најзад, као врхунац овакве неканонске праксе, изречена му је забрана свештенодејства. У међувремену, привремена административна управа Епархије рашко-призренске покренула је црквеносудске поступке против десеторице јеромонаха, од преко 80 монаха, монахиња, искушеника и искушеница који су напустили Епархију без канонских отпуста, јер се нису мирили са неканонским и неуставним стањем у њој.

Због тога смо на почетку Петровског поста јавно упозорили епископе СПЦ да се наставило са доношењем „непромишљених и исхитрених одлука”, којима су се „отварале нове тешке ране на многострадалном косовскометохијском и светолазаревском телу Епископије рашко-призренске” (Прозба за удомљење Рашко -призренског монаштва - отворено писмо епископима СПЦ ). Међутим, добронамерности и снисходљивости није било, а сваком новом одлуком међу браћом у спору бацано је ново семе подозрења и раздора. Тиме је, на жалост, Српска Црква била све даља од „човекољубивијег решења”, којим би се зацелиле ране нејединства на њеном Светом Телу.

Како се за трагичне и непромишљене одлуке црквених власти у вези са Рашко-призренском епархијом тешко могло наћи упориште у црквеноправним прописима и светоотачком учењу, њихови доносиоци су их здушно ојачавали позивањем на патријарашки ауторитет. Тако се сваког дана пред очима српске јавности немилице трошио на дневне црквенополитичке потребе углед Патријарха Српског, који је тако високо уздигнут за време блаженопочившег Патријарха Павла, а свенародно потврђен на његовој сахрани.

Стрепећи за целину наше мученичке Цркве, али и бринући да се не изгиби душа ни једног православног Србина, а посебно најбољих од нас – монаха и монахиња, обратили смо се пред јесење заседање још једним отвореним писмом СА Сабору СПЦ, уверени „да у случају владике Артемија одлука новембарског, историјског сабора, неће противречити Духу Светоме и да ће потврдити целомудреност наших архијереја” (За превазилажење смутње - отворено писмо епископима СПЦ ).

Нажалост, светодуховска мудрост није била показана ни на овом заседању СА Сабора СПЦ, јер су се по други пут у овој години појединим члановима Сабора учинили ближим и кориснијим поступци народних посланика, од поступака Светих Отаца Васељенских и Помесних сабора. Скупштинским прегласавањем, за разлику од светоотачког „спасоносног економисања повереним душама”, донета је трагична одлука о рашчињењу владике Артемија[1].

Ако смо после мајске одлуке СА Сабора били даље од човекољубивијег решења, после новембарске одлуке СА Сабора ближи смо сверазарајућем расколу. И док за раније одлуке највећим делом сносе кривицу они који су их доносили, као чланови синодских и саборских већина, грех раскола би био, речју Св. Јустина Ћелијског, „лични грех свакога од нас, и свенародни грех”.

Јер, и на једној и на другој страни, још увек потенцијалног раскола, има чињења која, нажалост, не доприносе да се јаз превазиђе и рана исцели. Не смемо дозволити да будемо жртве сопствене сујете - не признајући своје грешке, јер како рече Достојевски: „сви смо криви за све”.

Да би у задњи час учинили одсудни подвиг, и на радост Небеске Србије, а на жалост српских непријатеља отклонили несрећу деоба и раскола која се надвила над Српском Црквом, морамо да се наоружамо и укрепимо саветом наших светих предака. Тај спасоносни, богоподобни савет налазимо, управо, код Св. Јустина Ћелијског, духовног родитеља владике Артемија и његових земаљских „судија”.

Свети Јустин, пишући СА Сабору поводом америчког раскола[2], изазваног сменом епископа Дионисија, најпре се бави духовним узроком овог раскола. „Не би дошло до овог убиственог раскола”, вели он, „да смо за врховно мерило имали Свете Каноне Светих Отаца и Сабора, јер бисмо гледали не само на Дионисијеве погрешке већ пре свега на опште црквено добро – спасење, мир и јединство деце Божије, једноверне и једнокрвне браће наше – и оне са мањим и оне са већим гресима, у јединству једног Црквеног Тела Христовог”. Зар се на исти начин на минулим СА Саборима није гледало и на ничим доказане „погрешке” владике Артемија?

Св. Јустин даље опомиње српске епископе да следе примере Светих Отаца, „који су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасење поверених им људи и народа”. „Код њих није било свадљивости и осветољубивости”, упозорава Св. Јустин Ћелијски, „злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде”. Он посебно истиче „праксу Васељенске Цркве Православне” из које видимо „како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског”. „Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка, трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова”. Да ли се у случају владике Артемија било шта применило од светоотачке праксе на коју се позива његов духовник Св. Јустин Ћелијски, или његово духовно дете не заслужује ни црквеноправни статус који су у историји Цркве уживали оптужени јеретици?

И најзад, Св. Јустин Ћелијски нас упућује на начин којим једино можемо да спречимо цепање наше Мајке Цркве. „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светог Саву, проналазећи неко човекољубивије решење, по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење”. Да поновимо, то би у случају владике Артемија значило поништавање свих неканонских и противуставних одлука и омогућавање правичног и на канонима утемељеног суђења. Зато сви треба да имају на уму општеобавезујућу поуку 1. правила Св. Кирил Александријског: „Свака од наших ствари, када се правилно чине по канонском добропоретку, не могу нам произвести никакав немир, а ослобађају нас и од ружења од неких, и већма нам и похвалу изазивају од добромислећих. Јер, ко неће одобрити беспристрасни суд, када се о нечему доноси? Или, како неће бити без прекора кад се право и законито суди, а већма ће бити сваке хвале?”

Оно што нам се данас чини немогућим, постаће могуће, учи нас светитељ Ћелијски, после истинског покајање свих православних Срба, како верног народа, тако и његових црквених старешина, како осуђених, тако и оних који им данас суде. По узору на ревнитеља Ћелијског, нека се у ове дане Божићног поста свако најпре покаје за своје грехе. „Претворимо своја срца”, саветује нас Св. Јустин, „у покајничке сузарнике. И Благи Господ смиловаће се на нас, и избавити нас из овог душегубног пакла”.

На Св. цара Уроша и

преп. Јоникија Девичког, 2010. г.

1 О таквој врсти несаборног „парламентаризма” писао је владика Атанасије (Јевтић), критички упозоравајући поједине епископе да не сматрају „да се гласањем и надгласавањем (једва натполовичне већине) може решавати било које битно питање Цркве: о Цркви, њеном животу, раду, богослужењу”.

2Реч је о тексту који је Св. Јустин Ћелијски упутио СА Сабору о Васкрсу 1975. године, а који је под насловом „О америчком расколу” објављен у његовим сабраним делима.




ПОТПИСНИЦИ:

- Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

- Прим. др сци мед. Љиљана Абрамовић Савић, педијатар

- Проф.др Вера Бојић, лингвиста

- Проф. др Драгиша Бојовић, теоретичар књижевности

- Мр Владимир Димитријевић, књижевник

- Предраг Р. Драгић Кијук, књижевник

- Слободан Драгутиновић, адвокат

- Спасоје Јованић, редитељ

- Проф. др Мирољуб Јоковић, теоретичар књижевности

- Момир Лазић, књижевник

- Проф. др Љубомир Протић, математичар

- Милунка Малбашић, економиста

- Ангелина Марковић, правник и информатичар

- Проф. др Марко Павловић, правник

- Проф. др Милан Петровић, правник

- Проф. др Тиодор Росић, теоретичар књижевности

- Проф. др Коста Чавошки, ЧЛАН САНУ

- Мр Зоран Чворовић, правник

[You must be registered and logged in to see this link.]

Жељко Которанин: Оптужба против Патријарха Иринеја и епископа бачког Иринеја
Thursday, 16 December 2010

Жељко Жугић - Которанин

ОПТУЖБА

Против:

1. Патријарха српског Г.Г. Иринеја и

2. Епископа бачког Г.Г. Иринеја

Због тога што су 9. децембра 2010. године заједно са Јеврејима прославили јудејски празник Ханукe, којом приликом су молитвено запалили свеће у београдској синагоги. Овим делом повредили су канонско предање Православне Цркве. Набројаћемо каноне из Законоправила Светога Саве који највише одговарају почињеноме делу. Узимамо Законоправило Светога Саве зато што је то званичан зборник канона наше Цркве, и зато што Патријарх Г.Г.Иринеј управо седи на трону Светога Саве, па би требало видети колико поштовање гаји према ономе што је Св. Сава уградио у темеље наше Цркве.

Канон 65. Светих Апостола гласи: „Ко се моли са Жидовима да се одлучи“.

Канон 70. Светих Апостола гласи: „Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, или свако лице свештеничког реда пости са Жидовима, или празнује са њима, или прима од њих на дан њиховог празника честицу опреснака или нешто слично чини – да се извргне, а мирјанин да се одлучи“.

Канон 71. Светих Апостола гласи: „Ако који Хришћанин донесе уље у жидовско збориште, или у храм јеретички или погански, на празник њихов, или кандило, или свећу ужеже – да се одлучи“. (Горе наведене свештене каноне в. у М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, манастир Жича 2004, стр. 148; 150).

Наведени канони 70. и 71. код Светог Саве немају тумачење. Свети Отац наш Сава је мислио да су канони довољно јасни сами по себи. Ипак, да све не би остало умовањима појединих људи, Свети Сава је оставио неколико реченица као тумачење 65. канона Светих Апостола које гласи:

„Ко улази у јудејско збориште, или у јеретички или погански храм и помоли се с њима ако је мирјанин – да се одлучи, а ако је свештено лице да се извргне, јер размишља као Јудеји...“

Патријарх српски Г.Г.Иринеј и Епископ бачки Г.Г.Иринеј, ушли су у збориште јудејско на њихов празник, помолили се са њима, свећу запалили, заобишавши наведене наредбе Духа Светога, Светих Апостола и Светога Оца нашега Саве. Зар нису читали посланицу Апостола Павла Галатима? Зар нису видели шта рече Павле онима који почеше духом, а завршавају телом? (Гал. 3,3)

Питам се зашто скренуше за неразумним Галаћанима?

После паљења свећа у јеврејској синагоги и ранијих извињења мухамеданцима неће се Патријарх Иринеј двоумити да сутра, на неки исламски празник, уђе изувен у Бајракли џамију и са мухамеданцима принесе Алаху заједничке молитве. Осећа ли Патријарх Иринеј потребу да се сада барем извини нама правовернима?

Овим оптужујем Патријарха Српског Г.Г. Иринеја и Еп. бачког Г.Г.Иринеја за канонске преступе. Ово је јавна оптужба, као што је и њихов преступ био јаван. Није у пракси Цркве да се оптужба на архијереја подиже на овакав начин. Али, не верујем да би мој парох, коме би требало оптужбу да уручим, исту предао архијерејском намеснику, а овај Патријарху Српском Г.Г.Иринеју, а овај Светом Архијерејском Сабору... На крају, не верујем ни да би СА Сабор о тако урученој тужби уопште расправљао. Моје неверовање има оправдање у чињеници да је СА Сабор одбио да расправља лажно учење Еп. Браничевског Г.Г. Игњатија на иницијативу Владике Рашко-Призренског Г.Г. Артемија.

У складу са канонима износим да никада нисам био под црквеном кривичном истрагом, нити од црквених власти осуђен, нити под духовном епитимијом, нити да сам у Цркви био познат као клеветник. Такође, гарантујем да ћу у случају да не успем да докажем изречене оптужбе, поднети ону казну која би иначе требало да буде изречена у случају да оптужбе докажем. А та казна је по канонима само једна – одлучење од Црквене заједнице (канон 71. Светих Апостола).

Свети Сава говори о Хришћанима, не разликујући епископе, клирике или мирјане. За све њих налаже једну једину казну, а то је одлучење од црквене заједнице.

У прилог ове оптужбе, као доказ, прилажем фотографије са лица места, како је поносно пренето на званичном сајту СПЦ. Такође, предлажем да се испитају оптужени да ли су починили оно што им се оптужбом ставља на терет.

Свестан сам да надлежан суд за ову моју оптужбу не може бити грађански суд, али ни црквени суд јер овај су запосели екуменисти, пацифисти и глобалисти. Једини и прави суд је Божји суд, исказан устима правоверних архијереја и народа који носе Цркву и у себи осећају Царство Божје.

Ову оптужбу формално подносим ја, Жељко Жугић – Которанин, али у бити то је оптужба читаве војске Правоверних Хришћана Српске Православне Цркве.

Да ли треба да приложим и њихове потписе? Сви они су такође спремни да прихвате одлучење у случају да кривица оптужених не буде доказана.

О, Свети Саво, продрмај правоверни српски народ да отворених очију види ко седе на твој трон, разграђујући међе које си од црквених Отаца примио као непомичне и у својству утемељача Српске Православне Цркве потомцима непромењене предао. Страх осећа и казну Божју очекује правоверни народ српски због недопустивих застрањивања поменутих двају Иринеја (и не само њих) па се пита са које ће га још стране страшне казне снаћи попут земљотреса, поплава, клизишта. И хоће ли на такве појаве равнодушни остати сви архијереји СПЦ? Није ли ово време – време тешког изазова до мере да праве епископе свећом треба тражити, помоћу којих би верујући народ, по Божјој вољи, спасавао Цркву од залуталих пастира и архипастира?

У Београду,

3./16.децембар 2010. године






Напомена:

Фотографије преузете са званичног сајта СПЦ

Линк: [You must be registered and logged in to see this link.]

Поводом синодског сапштења од 16.12.2010.
Friday, 17 December 2010


ПОВОДОМ СИНОДСКОГ САОПШТЕЊА ОД 16.12.2010.

Да ли овај човек који је пљунуо на Светог Саву и Светог Марка Ефеског, о коме је радио докторат, и гроб оца Јустина који му је био духовник, годинама газећи догматско учење Цркве и њен канонски поредак, има морално право да било коме дели лекције о проклетству и да било кога назива секташем?!








ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ: МОЛИМО СЕ ДА ПАПА ОПЕТ БУДЕ ПРВИ


[You must be registered and logged in to see this link.]

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода СПЦ – 16. XII 2010.
17. децембар 2010 - 17:45

Свети Архијерејски Синод са своје седнице одржане 16. децембра ове године обавештава црквену и ширу јавност, поводом антицрквеног понашања бившег епископа рашко-призренског, монаха Артемија, о следећем:

1. Као што је познато Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању, на основу именованом писмено предочених канонских преступа и кривица, трајно и неопозиво разрешио епископа Артемија дужности епархијског архијереја рашко-призренског, што је и он сâм прихватио, прихвативши уједно да по разрешењу борави у манастиру Шишатовцу. Од септембра и октобра месеца, нажалост, епископ Артемије је Светом Архијерејском Синоду изразио своје „кајање" због прихватања саборских и синодских одлука, тврдећи, противно здравом разуму, да је он „доживотни Епископ рашко-призренски". То је био повод да га Свети Архијерејски Синод стави под забрану свештенодејства до следећег редовног овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора у новембру.

Наместо да затражи од Сабора опроштај за своје преступе, за гажење канонског поретка Цркве, како би био ослобођен забране свештенодејства, епископ Артемије је насилно, са групом својих следбеника, који су се такође налазили под канонском забраном свештенодејства и под судом, покушао да узурпира манастире и Рашко-призренску епархију, започевши своје непочинство антиканонским и антиуставним служењем Литургије у манастиру Дубоки Поток, под забраном свештенодејства. При томе, користећи фалсификовани печат, почео је да доноси противзаконске одлуке у Епархији рашко-призренској.

Све се то догађа у току рада Сабора, па је Сабор био принуђен да, са дубоким жаљењем, лиши епископског чина бившег рашко-призренског епископа Артемија и да га врати у ред монаха. То противзаконско служење и учествовање у њему, као и други, додатни разлози, допринели су такође да Велики црквени суд потврди одлуке Црквеног суда Епархије рашко-призренске и седамнаесторицу јерођакона и јеромонаха, Артемијевих следбеника, лиши свештеничког чина. Наместо отрежњења и покајања, монах Артемије и његови рашчињени следбеници су наставили да "служе Литургију" у узурпираном храму Светог Јована Крститеља Епархије жичке, прогласивши га за манастир, додајући тиме безакоње на безакоње.

2. Са наведених разлога Свети Архијерејски Синод сматра својом дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши Епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Цркве. Не губећи наду и призивајући именованог на покајање, Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да "Литургија" бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово "Причешће" није свето Причешће, њихове "Tајне" нису Свете Тајне Цркве Божје; да све што чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да Богу службу чине, они уствари под видом одбране Православља разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице и лишавајући себе и друге вечног спасења. Зато, сви они који им лаковерно следују - нека добро размисле о томе коме и чему следују, одвајајући се од Цркве Христове и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
Доставља: Епископ бачки Иринеј
Синодска саопштења |

Џим Џатрас: Владика Артемије мора бити оклеветан и уништен
субота, 18 децембар 2010 16:15

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]



Београд, Брисел и Вашингтон раде на исламизацији Косова и Метохије и Босне
Њихов је посао – згромити и деморалисати Србе и СПЦ

Изјава Џима Џатраса, Директора ”Америчког савета за Косово” (http://www.savekosovo.org), поводом интервјуа Епископа Артемија објављеног 3. децембра 2010.

Ради се о интервјуу који је Епископ Артемије дао за Печат, као и о интервјуу за Инфо службу Епархије рашко-призренске .


Имао сам прилику да мало прегледам размишљања Владике Артемија, како су наведенa у његовом интервјуу који је објављен раније данас. Остављајући простора да је могуће да нешто нисам добро и разумeо, због чињенице да уствари радим са непрецизним аутоматским преводиоцем са српског, ипак треба обратити пажњу на следеће:


1. Они који су одговорни за неканонске, безаконе и нељудске напоре да се Владика Артемије уклони са Епархије рашко-призренске, имали су утисак да је Владика утишан и да ће да оде тихо. Такве особе и интереси којима они служе веома су се преварили. Исто као и његов небески заштитник, Свети Артемије, Владика остаје борац у сваком смислу те речи.

2. Нема дилеме у томе да ли третман коме је изложен Владика Артемије има било шта са ''нерегуларностима'', или ''оптужбама за корупцију'', или било којим другим клеветама које су циркулисале по српској жутој штампи. Уколико је то тачно, пита он, где су докази? Он истиче: Ево, и након десет месеци, нема нигде никаквих доказа! Чак је и захтев Београда за екстрадицијом о. Симеона Виловског из Грчке одбијен на Ареопагу. Зашто? – пита се владика Артемије. Због тога што нису имали доказа. Дакле, најбоље што су могли да учине је да понављају недоказане клевете против владике Артемија (а исто тако, случајно, и против мене, иако је мој рад за Владику Артемија и Српско Национално Веће, који је започео марта 2006, био потпуно јавно транспарентан од првог дана (http://www.antic.org/Weblog/2010/02/statement-by-james-george-jatras.htm).

3. Стварни разлози вендете[1] против Владике Артемије су кристално јасни, а он то данас објашњава у детаље: његово одбијање да даље сарађује са страним окупационим силама на Косову и Метохији након погрома марта 2004; тужба у Стразбуру против Немачке, Италије, Француске и Велике Британије за штету која је нанешена његовим верницима; противљење недозвољеном улазу у манастир Дечани потпредседнику САД-а Џозефу Бајдену; његово одбијање да дозволи да наводну обнову цркава и манастира на Косову, на неадекватан начин врше косовски Шиптари - муслимани, тј. људи који су их уствари својевремено и уништавали; његов отпор садашњој влади у Београду која одбија помоћ братске православне Русије, а у корист безбожног (http://www.balkanstudies.org/blog/eastern-europe-versus-open-society) и антисрпског програма Брисела и Вашингтона ( [You must be registered and logged in to see this link.] његова одбрана Православља и Српске Православне Цркве од свејереси екуменизма; његово потпуно одбацивање политике Београда и актуелне владе, који су прећутно прихватили тзв. Ахтисаријев план, дозволили ЕУЛЕКС-у да дође на Косово и тако потпомогли стварање тзв. Независне ''државе'' Косово.

Због тога је, како је неуморна Џулија Горин известила (http://www.juliagorin.com/wordpress/?p=2324), на регионалном састанку о сигурности у Пећи, још јануара 2010. године, ''официр КФОР-а информисао окупљене да ће вероватно владику рашко-призренског Артемијa заменити нови Епископ СПЦ, кога би поставили на његово место, а који би био отворенији за сарадњу са Западом и отворенији за дијалог''. И због тога, кад се владика Артемије физички вратио у своју Епархију пре две недеље (http://www.savekosovo.org/default.asp?p=9&sp=559), ужурбано су га, заједничким снагама, уклониле ''власти'' НАТО окупационих снага, садашњег режима у Београду и ОВК мафије из Приштине, а, наравно, и уз помоћ њихових колаборациониста из СПЦ.

4. Владика Артемије категорички одбија било какву могућност раскола у СПЦ и захтева, једноставно и без квалификација, да се следе црквени Канони. Наглашавајући своју неспремност да се покорава неканонским директивама, он до краја свог земног живота остаје Епископ Епархије рашко-призренске.

Чињеница је да се одговорни у Београду, Бриселу и Вашингтону неће смирити док не заврше свој рушилачки посао, и док Косово и Метохија, заједно са Босном, не буду поново исламизирани (http://www.nezavisne.com/novosti/intervju/Dzejms-Dzatras-BiH-I-Kosovo-model-za-americke-prijatelje-u-islamu-73211.html).

Да би се то остварило, морају згромити и деморалисати српску нацију и СПЦ. Владика Артемије мора бити оклеветан и уништен. Све се једноставно своди на то.

Џејмс Џорџ Џатрас
3. децембра 2010.

превод са енглеског
Јеромонах Ксенофонт

Професор Теодор Зизис: Митрополит Пирејски треба да следи Артемијев пример
субота, 18 децембар 2010 16:29

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]



Протопрезвитер Теодор Зисис, у гостопримници солунске цркве светог Антонија у недељу 05. 12. 2010. осврнуо се, између осталог, и на Бугарску и Грузијску Цркву и на став који оне имају по питању екуменизма. Наставивши, пропратио је најзначајнија обележја става епископа Рашко-призренског Артемија према тим темама, као и шта би тачно требало да се промени у Грчкој Цркви. Ево шта је, између осталог, рекао о. Теодор:

„Бугарска Црква одржава веома добар став према екуменизму. Иступила је из „Светског Савета Цркава“ и не узима учешћа у Дијалогу са Папистима. Исто то чини и Грузијска Црква. Две Православне Цркве.

И ја додајем: то исто је тражио од Српске Цркве Епископ Артемије. Узастопним дописима тражио је да се заустави Дијалог са Папистима и да Српска Црква иступи из ССЦ. Зашто се не окрену екуменисти и против Бугарске Цркве и против Грузијске Цркве, већ су нашли једног усамљеног Eпископа и сурово га ударају? Плаше се да се сукобе са једном целом Црквом?


Пре више од десет година Васељенска Патријаршија је забранила Eпископу Артемију да посећује Свету Гору због његове антипапске и антиекуменистичке борбе. Зашто не учини то исто и са Патријарсима и Eпископима Бугарске и Грузије? Зашто? Плаши се јер су то две Аутокефалне Цркве? Нека забрани и њима. Иступиле су из ССЦ и антиекуменистичке су. Нека и њима забрани да одлазе на Свету Гору.

Можда је време да Свештена Општина Свете Горе насупрот томе забрани улазак екуменским Патријарсима и Eпископима?

Свакако, поводом случаја Eпископа Артемија и става појединих наших добрих Епископа треба да кажемо следеће:

Постоје заиста сада у нашој Јерархији неки примери добрих Eпископа који су почели да протествују. За време Aрхиепископa Христодулa није се чуо нити један глас. Нико се није усуђивао да каже нешто против Папе, против екуменизма. И остали смо ми, поједини Светогорци, поједини оци који смо говорили.

Сада срећом постоји доста Aрхијереја који негодују. Сматрам међутим да то није довољно. Нису довољне само изјаве. Као што се усудио и учинио Eпископ Пирејски и затражио својим дописом да иступимо из Дијалога са Англиканцима, јер по његовим речима тамо доминира најгори пад – ради се о „цркви“ која одобрава брак истополних, која венчава „свештенике“ хомосексуалце, која је дозволила свештенство женама. Каже Eпископ Пирејски: „од каквог је значаја да имамо дијалог са том „црквом“? Нека се прекине дијалог.

Треба, међутим, и Митрополит Пирејски и остали Eпископи да следе Артемијев пример. Не само пуцњи у празно - изјаве православне (добре су и оне) - него крвљу и мучеништвом, тако се и Артемије прогони. Треба да траже званично да престане Дијалог са Папистима и да иступимо из ССЦ. И да видимо шта ће тада да чине јавни и тајни екуменисти.

Треба дакле да изађемо из скривене борбе, пушкарања, и да коначно започнемо снажну борбу, као што је то чинио и свети Сава (Освећени) који је спасао Цркву од Монофизитске јереси, и као касније свети Јован Дамаскин“.

Превод са јелинског
м. Пелагија


[You must be registered and logged in to see this link.]

Професор Теодор Зизис: Епископ Артемије следи пут Јована Златоустог!
субота, 18 децембар 2010 15:58

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]



Након завршетка новембарског заседања Сабора СПЦ, професор емеритус Богословског Факултета у Солуну Теодор Зисис, одржао је беседу у храму светог Антонија у Солуну, где се између осталог осврнуо и на случај Преосвећеног Епископа Артемија.

ПРОФ. ТЕОДОР ЗИСИС О ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

Случај прогона Епископа Артемијa је веома болан, али и пун наде, јер нас поново враћа у време Отаца, показује да живимо у времену Отачком, у времену изазова. А велики Отац Цркве који је данас прогоњен и понижаван јесте Косовски Епископ Артемије, за кога сам, чим сам сазнао за нановијa догађања, схватио да следи пут светог Јована Златоустог.


Сви знамо шта је све поднео свети Јован Златоусти, будући неправедно рашчињен, протеран и гоњен. И који је на коначно (свети Јован Златоусти), након што је у почетку рекао ”у реду, нећу се успротивити, нека прихвате наследника” (овај његов првобитни став је имао за циљ да се избегну немири, убиства и проливање крви), када је затим отишао у прогонство и када су се ствари смириле, рекао ”ја сам канонски Епископ, Архиепископ Цариградски, а сви остали моји наследници су прељубници”…

У својим писмима ђакониси Олимпијади свети Златоуст много пута понавља ”ја сам канонски Епископ”.

Епископ Артемије, такође, након што је неправедно прогнан и протеран у један манастир, као и случају светог Јована Златоустог, постао је стециште одушевљеног сабирања верника и монаха. Светог Јована Златоустог су током читавог његовог путовања у место прогонства следили монаси и верни народ.

И Епископа Артемија у манастиру где су га прогнали посећивао је велики народ, што је узнемиравало прогонитеље.

У време док се дешавају ови тужни догађаји, ја у себи осећам радост, јер се Артемије показује као велики Исповедник и велики Светитељ по узору на велике Свете Оце.

И нека му сви остали, па и читав свет, чине шта хоће. И нека будe против њега цео свет и сви Сабори.

Канони и Истина су на страни Епископа Артемија.

Артемије је симбол Православља и патриотизма за Србе. Косово се продаје муслиманима, продаје се Шиптарима, и једини који се противи је Артемије.

И није то једини разлог (његовог прогона). Други разлог је његова борба против Екуменизма и за заштиту Православне вере.

22.11.2010.

превод са јелинског
архимандрит Симеон

[You must be registered and logged in to see this link.]

Раба Божија Александра: Литургија у Љуљацима - Љубав и Истина
четвртак, 16 децембар 2010 18:24

Патријарха Павла сам први пут видела у Београду, на Спасовдан, када је моје познавање и поимање Бога и вере било на нивоу школског знања, онако како су нас то учили родитељи и наставници - комунисти и титови (намерно написано малим словом! прим.аут.) поштоваоци, силом друштвених прилика. Био је почетак гладних ’90-тих, и ја гладни, уморни, исцрпљени студент, вукла сам се са факултета ка Зеленом венцу да ухватим бус за Студењак, једва, тромо, као да су ми ноге од олова. Београдско немилосрдно сунце подигло је јару толико да се чинило да ваздух трепери, или је то мозак полако прокључавао. Пажњу ми је привукло шаренило неких барјака и одора, које су светлуцале на сунцу. Из правца Саборне цркве, негде код Бранковог моста долазила је литија, на чијем челу је крепко и бодро, радосно корачао неки старчић.

Народ, и то непрегледна колона, ступала је за њим, као једно. Ни на једном од лица нисам видела умор, нервозу од страховите врућине и зноја који се са чела и обрва сливао у очи. Са фотографија сам препознала да је тај старчић, за којим је тако присно и радосно ишао народ, био тадашњи Патријатрх Павле. Годинама се та слика чувала у мојој души и свести. Та љубав, која ме је у тренутку облила, као и цео простор и улицу којом је Он више лебдео него ходао, и благодат коју сам тако снажно осетила, ја, случајни пролазник (хм, да ли баш случајни?!), је нешто што чувам као драгоцени дар од Бога, мени недостојној.




Још један такав бесцени дар примила сам јуче, када сам милошћу Божијом први пут присуствовала Литургији коју је служио Епископ (намерно написано великим словом! прим.аут.) Артемије. Мада је снег већ прошарао лепим шумадијским селом Љуљаци и зима почела да нас ледено милује, ништа ми друго није било у памети док су точкови савладавали разлокани блатњави пут, осим радости што ћу га видети. У ушима су треперили звуци тропара светом Николају Мирликијском, који је моја сестра у Христу М. полугласно певушила, борећи се са воланом, док су кола малкице плесала и заносила по расквашеном, блатњавом путу.


И да је било, а није, и мрвице сумње, да ли је тачно све оно чиме га клевећу и блате, чинећи тако да још снажније засија пред нама, то што сам јуче видела и осетила, развејало би сва двоумљења. Не знам како бих другачије именовала јучерашњу Литургију и све у вези са тим осећајима, него као Љубав и Истину. Како је Бог лепо и мудро уредио да у телесно невелико, стане толико немерљиво доброг и богонадахнутог. И пре него што сам се удостојила да лично будем на Литургији коју Епископ Артемије служи, за срце су ми се залепиле речи једне монахиње која ми је, врло искрено и убедљиво, рекла: „Да је од њега одступила Божија благодат, служио би у празној цркви, нико не би долазио. А, види, колико је народа увек кад служи!”


Апсолутни доказ у моје уверење да сам на правом месту, била су и дечица, која су тако радосно трчкарала по трпезарији после Литургије, као да су међу својима, најрођенијима, а ту и јесу била међу својима. Зар би у инстинктивном доживљају живота могла да погреше та мила, малена створења, која свет опажају много више срцем, него ми, одрасли, са разумом често помућеним греховима, привезани за овоземаљско, смутњама и саблазнима. Зар би они, малени, чисти анђелчићи, тако слободно прилазили да узму благослов, бомбоне и иконице, и вијали се у игри око монаха који су сијали, радосни као и ми, убоги мирјани.


Хоћу да помоћу ових речи што дуже сачувам осећај такве Љубави, једноставне, чисте, присне, која ме је запљускивала из сваке речи и покрета Епископа Артемија, оне најлепше љубави, која не тражи захвалност за уздарје и која не измишља којекакве мерне јединице да би себе или друге уверила колико је убедљива и истинита.


Нека би драги Бог дао још много таквих излива Љубави, да се њоме хранимо, учимо, исправљамо, јачамо, постојимо, ми грешна и недостојна чеда Божија!


13. децембар 2010. раба Божија, Александра

Istina njegove posrnule duše

Посрнуо и повукао народ…


П
равославни српски народ све више кроз светосавску душу упознаје личност епископа Иринеја Буловића.

за новинар.де Ленка Летић, 20.12.2010
+++


Дуго скривана тајна његовог бића данас се чита са мало труда као и када се чита сликовница неписменом детету. Сада се може рећи да се о њему много зна, да су његове намере и његови путеви јасни свима. Толико тога што разочарење носи „украшава“ његово биће, да негде у нечијој души постоји питање да ли у том епископу има и једна честица истине…има. Истина постоји у њему. То је истина његове посрнуле душе и она много тежа, одговорност према свим посрнулим душама које је он без људскости, без помисли на Христа, повукао у понор обмане или у прах саблазни.

Има још једна истина, а она је у томе да тај човек није сам одговоран за јачање својих нељудских дела. Ту величину и незаштићен простор по ком је он слободно мешетарио дали су му обучени у ризе и обучени у цивилна одела.
Иринеј Буловић, или поглавар расула у српској православној вери, није био епископ, већ цар, није био Божији слуга, већ „Месија“ који доноси науку да је човек бог, а Бог религија која ће се десити тамо негде и у неком периоду када се богови на земљи наживе и науживају. Он сам од себе није направио ни цара, ни „Месију“. Направили су они који су се вером скупили под мантију, или неку цивилну шарену крпицу.

Машта и пут некадашњег гимназијалца засигурно је била планирана, али и за њега самог, планови су се испуњавали без његовог великог залагања. Великом брзином је добио оно што можда ни он сам, као смелост жеља, није носио у себи. Ко му је „чаробним штапићем“ остварио све то?, опет они скупљени неком вером под мантијом, и они који напустише униформисаност једне владавине и одлучише да се сада испробају и у хришћанству.

Верски неписмен народ, Богом необдарен, постао је дуга колона „хришћанства“. Динар по динар из те колоне, девиза по девиза из центра сатанизма, направило је банку свих ћелија за верско владање и верско уживање. Тако је постало уносно бити свештеник, бити заветник. Без жуљева, одрицања и мукотрпне штедње, добијао си име, скупе плахте, удобне домове, келије, брза „магарад“ која ће те превозити од „јерусалима“ до „јерусалима“, и оно што је најважније, добијаш реку поданика (читај верујући народ) где на свако пуцкање прстију падају пред твоје ноге, испуњавају твоје жеље, пуне твоје касе. Одједном пред тобом се отварају сва врата…где год да крочиш сви ти чине и нигде не мораш да платиш или да се задужиш. И ко онда не би пожелео тај свет царства и владавине?, само онај ко је искрено себе Богу заветовао, само онај ко се искрено одрекао и власти и сласти, и дипломе и еминенције, само онај ко је пристао на јуродивост, на бунт, на просјачење, на „каприц“…само онај ко је пристао да данас буде на коленима, сутра поносно на ногама…само онај ко „намазан медом“ улази међу мраве (читај хришћане) и стојички проматра како се заборављају и како љутом киселином нападају…

Тако…пре него што „печатом“ оверимо грехе епископа Иринеја Буловића, окренимо се према онима који су верски необдарен народ учили „не осуђуј свештено лице“, „не осуђуј епископа“, „не осуђуј њихова дела, јер кад обуку одежду и када уђу у олтар њима су греси опроштени“, „ћут…како смеш тако да причаш о Божијем заветнику…то ниси могао видети…на њима је благодат Божија…грех је тако говорити о Божијим пастирима“…и, док се народу „чупао“ језик због истине, док се народу „копало“ око због виђеног, док се народ застрашивао причама да је грех видети грехе оних који су се скупили под ризом, да је грех о том греху проговорити и на време то зауставити, на време страдалном паћенику под ризом помоћи…те мале душе са проданим умовима јачали су свој телесни апетит под мантијом…затезала се мантија, попуштали су конци, пуцало је по свим шавовима…светост ризе се распала и на поду светосавља сада палацају змијске неистине…говорници „ћут…како смеш тако да причаш…то је грех“…су се ућутали, пре него што су заћутали себе су материјално опскрбили и сада стоје по страни…испале по коју реч рафалном паљбом и ућуте се…народ ко народ, остављен опет на цедилу, препуштен својој муци, остављен на ветрометини…од њега ће велики број наставити по инерцији путем хришћанства, други број ће се престројити тамо где је интерес већи, трећи број ће одмахнути руком и вратити се пролазном животу, а само мали број ће спустити руку на груди и рећи „Слава теби Господе, све ово ће проћи и Ти ћеш доћи“.

И када дође поновиће речи „Много званих, мало изабраних“…и зато, сва срца која се боре са прљавштином у себи и прљавштином око себе, све душе које се стиде својих падова и кају због својих издаја, свог дволичења, обмана над мањима, сви умови који се хране Христовом истином, неће се спотаћи ни од Иринеја, ни од све друге издаје које су сузама изнели, већ ће се сачувати за Његов долазак и за истину да за веру у Њега није требало богатство, није требала ни част, нису требали ни поданици, ни моћ, ни вештина…требало је само смирење које ће изнети све оно што је око парало, душу кидало, све оно чиме су Истину сабијали у пукотину земље и преко тог постјања прелазили својим ђоновима да би своје лицемерство склонили…све можемо склонити једни пред другима ако смо вешти, ако имамо масу поданика око себе који ће што шта за нас учинити, али пред Богом смо онакви како су нас нечије руке узеле када смо у живот ушли.

Ленка Летић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kaine gde ti je Avelj?


П
рошло је десет месеци од када је 13 фебруара 2010 године Синод СПЦ-е донео дуго припреману одлуку о

за новинар.де из Москве, Младен Олујић, 18.12.2010

+++

удаљавању са Епархије рашко-призренске владике Артемија. После овог, у правом смислу речи аутогола, поставља се питање мотива који су руководили црквену владу да на тако примитиван и провидан нацин, без прикупљања било каквих доказа, напарави такву пометњу и потпуно уруши поверење у једину преосталу институцију у држави, поверење које је тешком муком грађено протеклих деценија.
Са ове временске дистанце, може се са сигурношћу тврдити да је прогон епископа Артемија верске и политицке природе, знаци прогонитељи владикини из Цркве, којима се не допада начин на који је владика Артемије успостављао Епархију рашко-призренску у протеклих 20 година, нашли су се на истом задатку са прогонитељима из редова државних структура, који су само пуки извршиоци налога страних амбасада, а којима је сметао чврст став владике Артемија по питању признања Косова и Метохије.

Верски прогонитељи (савремени инквизитори), дуго су чекали овај момент. Док је био жив Патријарх Павле нису се усуђивали да оду толико далеко. Полако, са латинском препреденосцу, припремали су терен за будуђе догађаје. Пажљиво су одабирали кога ће хиротонисати за будуће епископе и на тај начин временом себи обезбедили САБОРСКУ већину. И данас Срби више не треба да гледају преносе народне скупштине, могу до миле воље да се смеју одлукама Сабора СПЦ-е. Постоје формалне и неформалне групе, лобији, зна се тачно ко је гласачка машинерија (21 глас за, а ако затреба ту је још неколико у резерви). Ту су и измишљени верски аналитичари, спин мајстори црквеног мњења и остали циркузанти разних фела. А читаву представу пажљиво режира велечасни, који је такав капацитет, да боље говори старогрчки од самих грка и латински од латина.

Прогонитељи, који су све до пре неколико година добро глумили велике патриоте и национални трудбенике, благосиљали су оснивање многих патриотских организација (”Српски народни покрет Светозар Милетић”, “Двери”, “Образ” …). На крилима националног поноса Срба градили су свој углед, гуслали са Радованом, пили кафу са Миром, дружили се на трибанама са покојним Небојшом Крстићем (оснивач “Образ”-а), преводили светотачку литературу, величали предањски црквени поредак и учили нас како да чувамо веру Светог Саве. И сви Срби и верни и неверни, временом су дошли до сазнања да српска Црква има три веома обдарена архијереја, уз то и духовна чеда аве Јустина Поповића. Изгубили су из вида да чим медији некога непрестано промовишу, то није пука случајност, већ плод нечијег интереса.

И њих троица (епископи Иринеј, Атанасије и Амфилохије) заузимају већ тада најистакнутије положаје у Цркви (епископска достојанства, професорске катедре, углед у друству),једном речју узимају српску Цркву под своје. Иако имају своје епархије далеко од Београда, Патријаршија је постала њихово место боравка. У исто време јеромонах Артемије се одриче професорког позива у богословији у Призрену и настањује се у напуштеном и опустелом манастиру Црна Река код Тутина. Ту он, у безмоловју и великом духовним и физичком труду, окупља око себе будућу монашку матицу. Јеромонах Артемије је у то време био познат само малом броју верника, јер се он одлучио за живот у пустињи Црне Реке, градећи старчество, слично оном које је руска Црква неговала у деветнаестом веку у Оптинској и Глинској пустињи.

А када је 1986 године Душан Чкребић, тадашњи Председник Скупштине Србије, предао дозволу за наставак градње храма Светог Саве на Врачару, у неформалном разговору скренуо је Патријарху Герману пажњу на тројицу јеромонаха. Његове су речи биле да ће они урушити углед српске Цркве. Патријарх се само насмејао и није поверовао речима искусног обавештајца.

Године 1991 за новог српског патријарха изабран Епископ рашко-призренски Павле, тада је на његов предлог за новог епископа постављен владика Артемије. Утврђен у светотачком предању, са чврстом вером у Христов пут, а свестан чињенице да је српског народа на тим просторима био из дана у дан све мање, он је кренуо да духовно подиже напуштена и опустела огњишта. Тамо где више није било народа, на темељима некадашњих светиња ницале су нове цркве и манастири. Једни Срби су одлазили, други су долазили, облачили црне монашке ризе свесни тежине Крста који ће понети.

Године 2001 монаштво Епархије рашко-призренске упућује Сопоћански апел Сабору СПЦ-е, у коме тражи да Сабор спроведе у дело своју одлуку из 1997 године о иступању из Светског свеза цркава као јеретичке организације, затим да СПЦ-а престане са својом екуменистичком делатношћу, и на крају да се престане са гласинама о позиву папи да посети Србију. Борба против свејереси екуменизма постала је један од главних праваца духовног рада владике Артемија и вернога монаштва. То је био трн у оку гордим преставницима српске црквене дипломатије, који већ тада увелико делују на плану стварања једне светске религије. Полако уводе новотарије, одбацују светотачку догматику а појединци отворено пропагирају јерес. Под плаштом братске подршке, увелико вршљају по Епархији рашко-призренској тражећи пукотине и подршку од појединих старешина у манастирима епархије.

После прогрома 2004 године и одбијања владике Артемија да потпише Меморандум о обнови светиња од стране шиптаских власти, било је јасно да је црквена власт решила да прекрши каноне Цркве и да је узела себи нецрквено и некакнонско право да се меша у живот епархије. Било је гласина да су фалсификовали потпис Патријарха Павла на документу који им је послужио да пониште одлуку легитимног Епископа раско-призренског. А када је владика Артемије тужио четири европске државе, које су требале да штите народ и светиње у погрому марта 2004 године, тада су западне земље извршиле притисак на српску владу, а ова на црквену бирократију, и владика је на жалост био принуђен да поново повуче своју одлуку. Његов останак на епископској катедри је био питање времена. Тога је био свестан и владика и монаство и његови непријатељи у Цркви.

После пузећег признања Косова и Метохије, од стране српских власти, на терену је остало мало осиромашеног народа и владика са својим монаштвом. Владика је успео да за непуних двадесет година сакупи скоро половину монаства читаве српске Цркве. А Косово треба да буде независна и самостална држава, оно мора да има своју културну баштину, своје манастире и своје монахе. Како се решити српских монаха и владике које неће ни да чује за институције нове “државе?. У помоћ прискачу осведоточени “пријатељи” - американци. После одбијања владике Артемија да да благослов америчком подпредседнику Бајдену да посети манастире на Косову и Метохији, одлука о прогону владике Атемија више није могла да се одлаже. Већ су били усаглашени ставови између црквених и државних органа и владика је оптужен за смешну цифру од 300.000 евра, коју је “проневерио” његов секретар. Истрагу су спровели троица “финансиских експерата”, од којих је један лични секретар владике бачког Иринеја Буловића - Владан Симић. Протосинђел Симеон, главни оптужени, човек са дипломом економског факултета, оптужен је од стране синодалних експерата за крађу века. У земљи у којој појединци дневно краду милионе евра, земљи у којој је све покрадено и упропаштено што се могло уновчити, држава одлучује да подигне ничим подкрепљену оптужницу за проневеру новца који није њен. То је новац народни, новац од добровољних прилога народа, Црква и држава су одвојени и Црква има своје судове под којима би требало да поведе и оконча поступак по канонским и црквеним законима. Било би боље црквеним бирократама да провере пословање манастира Високи Дечани, где се већ годинама обрће огроман новац, у чије токове није имао увид ни надлежни епископ, а када је покушао да изврши контролу, отац Симеон је завршио у болници са поломљеном ногом. Постоје монаси из Високих Децана који данас ћуте, али ће једном проговорити.

И данас када је владика, као канонски и доживотни епископ Епархије рашко-призренске, одшкринуо врата свима онима који су се годинама бусали у прса да су истински исповедници вере православне, они којима су уста била пуна критике екуменистичког пута СПЦ-е, данас су се ућутали и побојали да не изгубе угрејане епископске и професорске катедре. Ко ће све то да напусти и да оде Богу да се моли у неку пустињу?. Има ли данас таквих у Срба?. Има, владика Артемије и монаси Епархије рашко-призренске су нам улили наду да таквих духовних дивова јос увек има у земљи србиновој. Све ово се односи и сваког истинског православног хришћанина, следбеника светосавског пута СПЦ-е, на сваког од нас, који смо својим речима, усменим и писаним, за све ове године давали подршку владики и монаству да нису сами, да истрајемо на путу исповедниства праве вере,. Не смемо да се уплашимо и одступимо из овог духовног рата, већ да истрајемо на том путу, јер по рецима аве Јустина “то није наш пут, то је пут Христов, Он је тим путем ишао и победио”.

А за наше прогонитеље шта још рећи?. Они данас прогоне владику Артемија, монахе, сутра ће нас обичне вернике. Биће још рашчињавања, биће још смењивања са истакнутих положаја у Цркви, а биће и прогона до анатемисања. То је тај инквизитоирски дух и све би то могли по људској слабости и разумети, али откуд толика количина острашћености код прогонитеља?. Откуд такви духовни суноврати код људи који се свакога дана моле Богу ујутро и увече, свих ових година?. И какав ће они бити путоказ својој “духовној деци”, негујући истовремено поданички однос према јеретицима – својој “возљубљеној браћи”?. Све ово делује разарајуће по српско национално биће, али пошто батина има два краја ускоро ће и прогонитељи да осете њене последице. Један од могућих начина биће да Срби из дијаспоре заврну новчане прилоге па нека се обрате онда папи и нека им Рим попуњава испразњене црквене касе. Од новотараца никако не узимати благослове, већ их братски молити да се врате на исправни пут исповедања православља.

А данас српски Патријарх Иринеј, у кога смо полагали велике наде да ће се окренути истинским црквеним проблемима, има друга посла. Држи две огромне епархије, а и пола треће. Није се лако снаћи у свим тим играма и бројкама, поготову у деветој деценији живота. Сву енергију је уложио у припрему дочека папе 2013 године у Нишу. Нема слуха да чује мишљење Срба о тој “посети”. Уз пут даје изјаве типа “што виси нека и отпадне”, и “ја сам екумениста и пацифиста”. Такве изјаве не приличе истинском хришћанину, а патријарху поготово. То нису речи човека који је испуњен Духом Светим. Знамо из Јеванђеља причу о једној изгубљеној овци. Пастир оставља стадо и иде да тражи ту овцу. Само што су данас прогонитељи владике Артемија у улози оне изгубљене овце и нама једино остаје да се молимо за њих да их Господ помилује и врати на пут покајања, истине и правде.

На крају само да истакнем, истина своје лични став, да ово [то се дешава са прогоном владике Артемија, већ се протеклих година десило у Руској Православној Цркви. Наиме, ослањајући се већ у дужем периоду на државну власт, и следећи њену политику на глобалном плану, РПЦ-а се последњих година обрачунала на неканонски и антицрквени начин са догматским противницима у својим редовима. Да подсетим само да се ни данас тачно не зна шта се десило са Епископом Диомидом (предпоставља се да су га руске тајне службе отеле и да је касније по њиховом диктату писао сва она саопштења), Епископа Иполита су пензионисали и довели на његову епархију другог, а њега (под претњом рашчињења) ставили у неку врсту добровољног притвора. Недавно је Синод РПЦ-е пензионисао највећег живог руског старца, архимандрита Богољубског манастира Петра Кучеру, главног противника екуменистичке јереси на простору данашње руске државе. Истовремено се врши медиска припрема острела старца Рафаила Берестова, као будуће колатералне штете на путу РПЦ-е у загрљај папистима и осталим јеретица.

Данас је у РПЦ-и више скоро да и нема отпора екуменизму и глобализму, односно по подрумима се прича, али у јавности, после онога шта се десило са набројаним духовницима, као да је отпор потпуно угашен. Данас је остало само мало православних, који се усуђују да се супроставе клерикалној власти. Отпор се пружа у Грчкој, у Грузији и у Бугарској, као и у неким манастирима на Светој Гори, Синају …

Моје мишљење је, да после доласка Патријарха Кирила на чело РПЦ-е, (човека по свом менталном склопу најсличнијег Иринеју Буловићу), улазак РПЦ-е у екуменистичке воде иде веома глатко, а све остало што се пише по неким новинама и форумима је плод чисте неинформисаности или у најбољем случају резултат лепих жеља.


Младен Олуић из Москве

[You must be registered and logged in to see this link.]

Подсећање на још једну изјаву еп. Лаврентија: "Папа је волео Србе"
Thursday, 16 December 2010
Папа је волео Србе

Јован Јањић (НИН, 7. април 2005)

Владика Лаврентије, пре доласка на садашњу дужност епископа шабачко-ваљевског, пуне две деценије, од 1969. до 1989. године, обављао је епископску дужност међу Србима у расејању, од Аустралије до западне Европе, где су православни хришћани мањина у односу на римокатолике. И већ по томе био је у прилици да разговара са бројним великодостојницима Римокатоличке цркве, а за то време пет пута и са папом Јованом Павлом II. Са првим човеком Свете столице и Ватикана разговарао је и касније, у два наврата, испред Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Седам пута, дакле, с различитим поводима, разговарао је са римским папом Јованом Павлом II.

– Као представник Српске православне цркве, папу Јована Павла II Војтилу први пут сам срео 1980. године у Оснабрику (у Немачкој), после тога у Лондону, Женеви, Бечу и Лорету, а потом и два пута у Риму – предочава владика Лаврентије.

Епископ Лаврентије сматра да о папином односу према Србима најбоље сведоче речи којима је, у лето 2000. године, у Ватикану поздравио групу српских свештеника. Папа их је поздравио на српском језику, па су потом и новине Л‘Оссерваторе Романо, које у целини излазе на италијанском језику, у броју од 19. августа 2000. године, тај његов поздрав штампале и на српском језику, ћирилицом.

А ево шта је папа рекао, а поменуте новине, на српском и италијанском, пренеле:

„Моју реч сад управљам вама, драги свештеници Српске Православне Цркве, из Шабачко-ваљевске Епархије. Са љубављу поздрављам вас и вашег Владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коадјутором монсињором Станиславом Хочеваром.

Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову Блаженству Павлу.

Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом српском народу који се у последње време налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице ваших верника у којима живите и делујете као служитељи у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за Царство Божије.

Вашој отаџбини Србији желим да успе у савлађивању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајмично уважење са суседним земљама.”

Подсећајући на те папине речи, владика Лаврентије додаје:

– Мислим да је отишао у гроб са једном великом раном на души: посетио је цео свет, успоставио контакте са свим хришћанским доминацијама и осталим црквама, осим са Руском црквом, где постоји проблем унијата у Украјини, и са Српском црквом, због оптерећених односа из Другог светског рата. Због онога што су тада Србима учинили представници Католичке цркве и није могло да дође до његове посете Српској православној цркви. А то је била његова посебна жеља. Ми смо најближи суседи. Изостанак те посете био му је велики политички минус.

Међутим, упркос неким другачијим уверењима, епископ истиче и ово:

– Врх Српске цркве радовао се његовој посети. Не заборавимо, Католичка црква догматски је најближа Православној цркви. То су две једине канонске цркве. Међутим, историјске околности су отежале наше међусобне односе.

Било је неколико планова, каже Лаврентије, и да се папа Јован Павле II сусретне са српским патријархом. Покушавано је преко власти. Власти су, напомиње, још и у време Милошевића желеле да се са папом сретну у Београду, али позива није било и од Цркве. А папа није желео да посети државу а да не посети Цркву.

Ипак, како владика открива, радило се на томе да до сусрета српског патријарха и римског папе дође.

– За то се створила повољан прилика када је папа долазио у Бањалуку – предочава владика Лаврентије. – Било је планирано да и наш патријарх оде тамо. Пошто је католичка дијецеза свега стотињак метара удаљена од српске цркве, планирано је да поглавар Католичке цркве дође и посети нашег патријарха, као поглавара Српске цркве, пошто је на том подручју, у Републици Српској, српска црква најбројнија. Међутим, локални организатори направе грешку, нису то предвидели, него прославу ради које је папа дошао закажу у католичком самостану, у којем је у Другом светском рату неколико стотина Срба на најзверскији начин уморено. Патријарх тамо већ, због тих дубоких рана, није могао да оде. И тако је та шанса пропуштена.

– Верујем – каже – да је Ватикан горко ожалошшћен што је због ситница пропуштена шанса да се састанемо!

– Многи су очекивали да ће се у овом последњем рату разбуктати сукоби на верској основи. Али, хвала Богу, до тога није дошло. Вера је ту у много чему допринела. Ја сматрам да су наши екуменски сусрети највећи допринос овог времена хришћанству уопште, посебно на Балкану, где су ти односи били увелико нарушени – каже преосвећени.

И додаје:

– Папа Павле II је од свих одлука Другог ватиканског концила највише пажње посветио екуменизму. Сви смо сведоци колико је он на том пољу учинио, како је неуморно ишао од места до места, посетио хришћане широм света, ширећи мир, слогу и добру вољу. И да је на том пољу учинио више него иједан од његових претходника. Показао се као човек коме је стало до Христове мисли.

Владика Лаврентије напомиње да је и сам слушао на телевизији изјаве бивших хрватских премијера како им је папа Јован Павле II доста помогао да се отцепе од Југославије, али не би да их коментарише, јер је то политика, а он жели ствари да посматра хришћански.

Шта ко мисли ми то не знамо, али се на делу све познаје!

А папа је Србе, каже, волео и ценио.

[You must be registered and logged in to see this link.]



Питање еп. Лаврентију:

Било би добро да еп. Лаврентије да одговор српском народу на питање: када је папа Јован Павле Други највише волео Србе: да ли када је тражио, приликом своје посете Денверу, од Била Клинтона да бомбардује Србе у Босни и Херцеговини, или када је прогласио „блаженим“ предводника „цркве у Хрвата“, загребачког надбискупа Алојзија Степинца, који није био само главни духовни ослонац злочиначког усташког режима, већ и војни викар усташке војске „sine titulo“, а био је и на челу комисије за католичење Срба. Он и његова војска у мантијама је злочиначку државу прогласила за Божју - civitas dei и за „predziđe kršćanstva“.

Или је ту своју „љубав“ према Србима ипак најизобилније излио приликом једног „приватног обеда“ када је неким српским епископима поклонио „крст и прстен“ које даје само римокатоличким бискупима, чиме их је посебно „гануо“?

Тако је, Владико! Шта ко мисли ми то не знамо, али се на делу све познаје!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Програм папине посете Хрватској 2011.
Monday, 20 December 2010

Središnji događaj Papinog posjeta Hrvatskoj misa na Hipodromu 5. lipnja
Hrvatska biskupska konferencija i Državni odbor za pripremu i praćenje pohoda Svetog Oca Benedikta XVI. Hrvatskoj objavili su program posjeta. Sveti Otac boravit će u Zagrebu u subotu, 4. lipnja, i nedjelju, 5. lipnja 2011. godine, a geslo pohoda bit će Zajedno u Kristu.


Nakon svečanog dočeka u zagrebačkoj zračnoj luci Papa će se susresti s predsjednikom Republike Ivom Josipovićem u njegovu uredu na Pantovčaku te s predsjednicom Vlade Jadrankom Kosor u Apostolskoj nuncijaturi.

U Hrvatskom narodnom kazalištu Sveti Otac susrest će se s predstavnicima kulture, akademske zajednice, poduzetnika, civilnog društva, politike, diplomatskog zbora te s poglavarima vjerskih zajednica.

Na kraju prvoga dana, Papa će biti na molitvenom bdijenju s mladima na Trgu bana Josipa Jelačića.

Središnji događaj pastirskog pohoda Hrvatskoj bit će svečano euharistijsko slavlje u povodu Nacionalnog susreta hrvatskih katoličkih obitelji koje će Sveti Otac predvoditi u nedjelju, 5. lipnja, na Hipodromu. Poslije svete mise Benedikt XVI. predmolit će molitvu Kraljice neba i iz Zagreba, u svojem tradicionalnom nedjeljnom podnevnom obraćanju, uputiti poruku vjernicima diljem svijeta, piše HRT.

U nedjelju popodne Papa će u zagrebačkoj katedrali predmoliti molitvu Večernje u zajedništvu s biskupima, svećenicima, redovnicima, redovnicama, bogoslovima i sjemeništarcima. Zatim će se Sveti Otac pomoliti na grobu blaženog kardinala Alojzija Stepinca.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Екуменизам и долазак Антихриста
Tuesday, 21 December 2010

Јеромонах Нил Аркашу и јеромонах Варвар Моројану
ЕКУМЕНИЗАМ И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА
Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?

Антихристов дух је притајен, тамо где је Христос и Његово учење и најмање изобличено. Ако древни антихристи беху магови и врачари, који су делали у тмини историје, данас су нови антихристи изашли на светлост, узевши лик политичара, философа, уметника, теолога.

Одувек је постојало неко зло које је манифестовано кроз законе и права овог света, у философији, теологији, људској култури и уметности. Поступци и делања хулитеља Христових се уплићу са историјом света, са друштвеном садашњошћу, са религиозним феноменом, настављајући и утврђујући у свим формама нечасну и безумну жељу првог палог анђела са неба: жељу да буде као Бог.

Непрестано умножавајући кукољ зла, сатана је одабрао да у свакој од појава хришћанских јеретичких вера у овом свету, поред креирања „сенке“ једног лажног божанства, једног аријанског, револуционарног, хуманистичког, пантеистичког, прогресистичког, екуменистичког или либералног „христа“, остављају и неколико „теолошких вратанаца“, кроз која ће у погодно време антихрист да учини – на „законит“ и „исправан“ начин – чувствен и осећајан зов и присуство, директно у срж и срце хришћана. Друкчије речено, онај „христос“, пажљиво искреиран теолошким учењима нових или старих хришћанских јереси није у основи, ништа до други антихристов изглед.

Све оно што је Христово има дубок смисао постојања и бивствовања, савршенство према коме се све исправља, има пуноћу Постања у Апокалипсису. Оно што је изван овог „назначења“, представљају заметке антихриста, којима се једна епоха, или култура, или нека религија испуњава злим духом, да би се касније излило зло заразивши и разболевши читаву творевину.

Сада, плодови оних који се „нису одрекли сатане и свих дела његових“ опонашају дела Христова у свету, управо зато да би порекли и заменили Господа Христа. Заправо се држе антихристове религиозне природе како би представили Царство небеско као своје, док царство смрти, као да је то погрешно дело Распетог Христа. Зато је екуменизам „добар“ и „пун љубави“ покушај ревитализације „неуспелог“ и „разједињеног“ хришћанства.

Шта је посебно предодредило настанак екуменизма?

Ваистину, један нови социјални систем или нова хуманистичка философија увек долазе после реакција (негације или еволуције) на неки концепт или петходну културу. Када је реч о социјалистичким начелима, дошло је до припајања једне од религиозних струја, тако да је на тај начин рођен екуменизам. „Братство“ између ово двоје више је него евидентно:

1. обоје се зачело на Западу, у окриљу револуционарних мисли и под паролом „слобода, једнакост, братство“.

2. није случајно да су и комунизам и екуменизам имали за своје утемељиваче и лидере масоне, показујући како исти дух зла влада њима и тајанствено им инспирише душе;

3. обоје се боре за „златну епоху“ овде на земљи, озакоњујући републике и демократије, бројна хришћанства и утопистичке религије где ће блаженства човечанства бити достигнуто када буду све класне, расне, а особито религијске разлике нестале;

4. екуменизам представља један вид „бега“ из социјализма довевши у другу врсту екстрема – „доброчинстава“ тоталитаризма, јер тамо где је комунизам доживео крах, екуменизам би требао да успе;

5. комунизам нас је ослободио „монархизма“ и буржоазије, а екуменизам нас „ослобађа“ традиционализма и Православља;

6. екуменизам не христијанизује социјализам, већ практично хришћанство приводи социјализму;

7. хришћанство би требало да представља „опште добро“ једне заједнице, у подршци социјалном изједначавању и нивелисању (да сви буду исти) и хуманистичкој праведности (да сви имају иста права);

8. и комунизам и екуменизам имају пирамидалну структуру што постепено озакоњује „права“ неких који су „изабрани“ и који могу апсолутно одлучивати о свему у име заједнице или хришћанства. Ова „централизација“ мало по мало доводи до камуфлаже друштвене и верске диктатуре;

9. као у свакој од диктатура, опозиција и супротни ставови нису прихватљиви, а „дисиденти“ су окривљени за побуну, заверу, подривање „универзалних вредности“, оптуживани за борбу против мира, универзалног јединства и слободе, окривљујући их за неуспех „система“;

10. Практично, није битно, како се остварују идеали, за све време колико циљ и финалитет и комунизма и екуменизма остају исти: једна јединствена вера, једна држава и један владар;

11.Комунизам је био демонски, док екуменизам садржи у својој суштини дух антихриста – онако како је социјализам припремао долазак екуменизма, тако екуменизам припрема долазак антихриста.

Необично је, ипак држање и став православних Румуна, који бежећи од једног комунизма који је свим силама одрицао и оспоравао Христа Бога, радосно се бацају у загрљај једног екуменизма који долази и признаје све богове света.

Зар данашњи екуменизам (још несхватљив) неће бити потпуност, испуњење хришћанства у последња времена?



Свето писмо нам у 24. глави Јеванђеља по Матеју описује знаке Христовог доласка, лик Цркве и живот овог света у последња времена, посебним и забрињујућим речима: „Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити… И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе“ (Мт. 24, 5 и 11).

„Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 15 – 16)

Где је онда овде очаравајућа визија, где је златна будућност екуменистичког хришћанства, онда када нам јеванђелист каже „И многе ће преварити“, где је јединство у различитостима када нас Свето писмо упозорава и потстиче да бежимо, да се склањамо, јер ће сав свет проћи кроз „невоље тих дана“ (Мт. 24, 29), где је онда уједињена светска црква, у којој ће сви људи бити збратимљени свезом љубави, када Јеванђеље сведочи овако: „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24, 12)?

Где се налази „обећана земља“, обећана нам од екумениста, у којој ће сви људи бити браћа у истој вери и заједнички, држећи се за руке радосно трчати по зеленом земљином шару, када Јеванђеље сведочи: „Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету… И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога“ (Мт. 24, 7 и 10)?

Где је победа „добрих“ и „верујућих“ људи који ће ујединити „свету цркву“ и седети на престо заједно са Христом на овој земљи, када нас Спаситељ поучава и саветује да бежимо онда „Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме“ (Мт. 24, 15)?

Према томе, будућност Хришћанства ни у ком случају неће бити лепа и очаравајућа, неће имати ништа заједничко са светским прогресом и благостањем, са унионистичким стремљењима царева и религиозних вођа овог света. Црква „оних који ће остати у мањини“, биће изложена прогону од стране „оних који су у већини“, будући да Православље неће имати ништа заједничко са ништавилом овог света. Истински хришћани ће се разликовати на јединствен начин од осталих „верујућих“ људи, по ономе како је Спаситељ рекао: „Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога“ (Мт. 24, 9).

Зато је Христос Православља Онај који нас истински љуби, јер нам није усладио чула, говорећи нам да ће све бити лепо и да не би требало да ни о чему бринемо, већ да ћемо пити из чаше страдања.



Они који желе да уједине тзв. хришћанске цркве, не верују у апостолску Цркву, нити у Христа проповеданог од светих апостола и исповеђеног од светих мученика. Екуменисти се само користе хришћанством и црквом, како постигли сопствене интересе. Њихов циљ јесте оснивање једног земаљског царства у коме ће покорити и потчинити све људе овог света.

У чему се састоји кривица екуменизма у погледу антихристовог доласка? Да ли нам Свето писмо даје некакву поуку у том смислу?

Књига Откривења нас извештава о подизању једног новог Вавилона, на чијем ће трону сести антихрист, црвена звер. И на леђима црвене звери ће седети блудница велика, отпадничка црква, која ће читав свет вером у екуменизма привести поклоњењу звери: „И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена беше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистота блуда свога. И на челу њезину написао име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских“ (Отк. 17, 3-5).

Колико само свети јеванђелист Јован Богослов јасно и недвосмислено описује блештавост и раскошност којом ће бити обавијена нечистота: порфира и скерлет накићени златом и драгим камењем и бисером, златна чаша.

Попут Светог писма и свети Лаврентије Черниговски (+ 1950) божанским откривењем прориче, показујући лик будуће екуменистичке цркве:

„Долази време, и није далеко када ће много цркава и манастира бити отворено за службу Божију, уређиваће се, биће преуређене не само изнутра, већ и споља. Златом ће прекривати кровове цркава, као и звонике, али свештенство неће бринути о душама верника, већ само фараоновим циглама. Свештеник више неће мисионарити. Када се буду завршила дела, неће више моћи да се радују духовним службама у њима, јер ће доћи време царства антихристовог и он ће бити устоличен за цара“.

Из горе реченог разумемо да ће за веома кратко време црква добити други изглед, сасвим другачији од данашњег. Грађевине ће тада имати велики сјај и раскош, много народа ће се у гомилама тискати да би се причешћивали из „златних чаша (путира)“, очи многих ће бити опчињене лепотом служби и сјајем и раскошју одежди „накићених златом и драгим камењем“, беседе ће објављивати победу љубави над мржњом, уједињења насупрот разједињености. Тако заслепљени толиким лажним сјајем и раскоши, „верници“ више неће примећивати да благодат Божија више не пребива међу њима.

Тако задовољни и слављени, без прогона и неосуђивани, тада више, сироти, неће моћи да расуђују и процене једину неопходну ствар коју би требало да сачувају ради спасења душе – праву веру.

Благодат Господа Христа ће се повући и напустиће високе цркве, красне службе, златне путире, и сићи ће тамо где ће бити исповедана истина, тамо где буду били прогони правде ради, тамо где буде било жеђи и изгладнелости због истините вере.

Горње пророчанство се даље наставља:

„Нека вам је на знање о свему оном што вам говорим, јер се све припрема на веома лукав и подмукао начин. Све цркве и сви манастири ће бити у огромном благостању, препуни богатства као никада до сада, али немојте ићи у њих. Антихрист ће бити устоличен као цар у великој цркви у Јерусалиму у присуству клира и патријарха. Цркве ће бити отворене, али православни хришћанин који тада буде живео неће моћи да уђе у њих да би се молио, јер у њима више неће бити приношена бескрвна жртва Господа Исуса Христа. У тим црквама ће бити сва скупштина сатанска“.

Велика храброст ће требати малом стаду православних да се успротиви таласима искушења овог света, са ризиком да буду сматрани безумнима, ненормалнима или одметницима и да тако буду подвргнути насиљу моћника овог света. Православном хришћанину тог времена ће бити неопходна велика мудрост како би распознао истину, тамо где сви остали буду видели безумност. За наша времена, превара и перфидност векова јесте безверје прерушено у веру и отров који је заслађен. Сваки онај који буде дозволио да буде обманут привидом и ко не буде разликовао Цркву од Вавилона, биће погубљен.

Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам а не гностицизам или сатанизам, да га претстављао?

Зато што ће данашња универзалност екуменизма сутра постати антихристов тоталитаризам. Зато што ће христос данашњег екуменизма, сутра бити антихрист свих религија. Зато што антихрист жели да превари и обмане оне који су Христови, а не оне који су већ његови.

Свети Доротеј поучава: „Ни једна од зала и нити једна од јереси, ни сам ђаво не може некога да обмане, једино ако узме изглед добрих дела“, као што и сам свети апостол вели: „И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости“ (2. Кор. 11, 14).



Народ Вавилона ће бити скупштина хришћана збратимљена са јеретицима и паганима, један свет који неће прихватити да неко може бити песимиста у погледу „универзалне религије“, како је данашњи уображени објављују.

У антихристовом краљевству се неће дозволити „неред“, неће постојати „аутономне“ вероисповести или свађа због „богова“. Ђаво са телом човечијим ће стати у храму Божијем, као бог и сви људи са земље чија имена нису уписана у Књизи живота, поклониће му се у оквиру једног религиозног култа, јер звери „дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланог од постања света“ - Отк, 13, 7-8.

За ове православне, католике и протестанте, постојаће само једна религија – антихристово „хришћанство“.

Пре или касније, сви култови, „цркве“ и религије биће уједињене. У тој универзалности безверја, чак ће и изабрани бити у опасности да скрену са правог пута. Када Син Човечији буде дошао, Он ће затећи човека у потпуној тмини и бездану ауто-обожења, поновно враћеног у првородни грех.

[You must be registered and logged in to see this link.]

В. Димитријевић: Како замишљам да бих разговарао са о. Јустином данас? (1.део)
Wednesday, 22 December 2010

Владимир Димитријевић

КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ОЦЕМ ЈУСТИНОМ ДАНАС?

(1.део)

Повод за овај разговор

Својевремено је др Владета Јеротић написао „Како зaмишљам да бих разговарао са Владиком Николајем данас“. Нешто слично паде нам на памет ових дана, када се, због ситуације у Србској Православној Цркви, остаје без памети. Зашто о свему што се збива не бисмо разговарали са Светим Јустином Ћелијским, нашим великим заступником пред лицем Божјим? Ко ће нас боље од њега учити и научити?

Зато смо у руке узели његову књигу „Сетве и жетве“, и тамо потражили одговоре на питања која нас раздиру. Кренули смо од приче о расколу и „случају Артемије“. Овај разговор треба схватити као покушај да се у нашој Цркви настави дијалог, трагично прекинут догађајима на заседању СА Сабора СПЦ у новембру 2010. године. Уосталом, зар „дијалог“ није чаробна реч наших дана?

На скупу у Бечу, свечаној академији римокатоличке фондације “Pro oriente”, 10. септембра 2010. године, патријарх србски г. Иринеј изјавио је да је природа Цркве – „дијалошка“. Он је тада рекао:

>>Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави. <<

Чврсто верујући да ће Његова Светост патријарх србски имати снаге и воље, да, са својом браћом архијерејима из Синода и Сабора, одлучно крене у дијалог са епископом Артемијем и његовим монаштвом (зар се СПЦ сме одрећи толиких људи који су живот дали Христу и Богородици?), е да би се несрећа раскола што пре избегла, и да би Србска Црква показала да се, јер је дијалошка, с расколом не мири.

Помисао ми каже: „А шта ако те власт имајући казне јер користиш израз „епископ Артемије?“ Помисли, тој и таквој, одговарам: „Немогуће! Отац Јустин је 1975. владику Дионисија, иако СА Сабор СПЦ није делио његово мишљење, називао владиком, па га нико није казнио никаквом казном. Зар данас, у 21. веку, и у епископату који се толико борио за одлазак комунизма и демократске петооктобарске промене, да буде оних који нису спремни да се држе Волтерове максиме: „Можда се не слажем с оним што Ви мислите, али ћу се до смрти борити за право да то кажете“. Дакле, смућујућа помисли, одступи и пусти ме да радим, колико знам и умем, на добро Цркве и народа!“ Уосталом, видим да се терминoлошка слобода у СПЦ раскошно упражњава, па што бих ја био изузет од права на исту? Ако називају „Његовом Светошћу“, иако је реч о јересијарху (за кога је Свети Козма Етолски рекао: „Папу да проклињете, јер ће он бити крив!“, а Свети Јустин Ћелијски да је, после Адама и Јуде, његов пад највећи у историји), и ако је, у свом бечком говору папску јерес назвао „сестринском црквом“, надам се да ће и мени бити допуштено да користим терминологију с којом се извесни не би сложили. Искрено верујем да моја слобода терминолошког типа неће бити повод за казне. Јер, ако врх СПЦ није казнио одговорне у власти за организовање параде содомита у Београду, који је Св. Стефан Високи посветио Пресветој Богородици, него они и даље уживају све црквене почасти и права, онда ми изгледа невероватно да ће казна снаћи и мене, који сам (да не да Бог да се хвалим!) сав свој досадашњи живот посветио мисији православног хришћанства међу Србима, и то само зато што мисим другачије.

Уосталом, и актуелни министар вера у Влади Србије, наш угледни философ, професор др Богољуб Шијаковић је, поводом права на сопствено мишљење у Цркви, у једном интервјуу из 2009, објављеном у књизи „Огледање у контексту“ (стр. 140-141), рекао:

>>Ваш коментар о актуелном стању у Српској православној цркви која није добила новог патријарха и посебно о писму епископа захумско-херцеговачког Григорија, који је изнео мишљење да СПЦ слабо функционише у одсуству поглавара.

Не бих улазио у коментаре везане за унутрашње односе у Српској православној цркви, нити бих улазио равноправно у дискусију између епископа. Оно што бих желио да кажем у начелу јесте да та дискусија говори о томе да је Српска православна црква прије свега црква слободних људи, који слободно износе своја мишљења, да то није црква у којој сви размишљају по некој команди, него да јавно, са најбољом жељом и дубоком бригом и увјерењем да ће на тај начин помоћи рјешавању проблема, расправљају о ономе што цркву тишти. Зар је то нешто тако страшно, како су неки у медијима покушали да нас лармом убиједе, ако Црква са неким реалним проблемом изађе у јавност, без обзира колико спретно? Зар то није нешто што треба да уважимо као став јавне забринутости?

Уосталом, сви ми вјерујући смо црква, наиме сви православни хришћани у овој земљи су такође та Црква и као чланови Цркве имају прзво да учествују у заједничкој бризи за Цркву. И брига епископа и брига свих нас је брига за Цркву. Док год постоји та брига за Цркву, а ми је сад јавно видимо, то значи да је та Црква здрава и да о њој има ко да брине.<<

Знајући да је овакав став актуелног министра вера, г. Богољуба Шијаковића, ја не сумњам у право на слободу говора у Цркви.

Али, да чујемо оца Јустина!

О нашим несрећама

- Шта мислиш, оче наш драги Јустине, о несрећaма које нападају нашу Цркву?

- Отац Јустин:

>>Многа зла нападају нашу Цркву, али су најужаснија она што је нападају изнутра. А сваки свештеник, сваки архијереј је унутра, у сред саме Цркве. Све што чини, чини унутра у средишту Цркве. Зато су у многоме прави они који Цркву изједначавају са њеним званичним представницима. Сваким својим поступкком архијереј и свештеник или праслављају или срамоте Цркву Христову. А то, гледано са гледишта Страшнога Суда, значи: они или оживљавају или убијају душе своје пастве; а какав ће одговор дати за те душе, када свака од њих вреди више него сав свет? (ср. Мт.16,26)<< (Из „Хришћанског живота“).



Црква је љубав

- Ако народ гледа данашње сукобе у Цркви, шта ће помислити? На чему почива Црква, оче наш Јустине, и шта народ од ње очекује?

- Отац Јустин:

>> Црква је Тело Христово. У то тело човек узидава себе хришћанским подвизима; но сваки подвиг и свака врлина мора бити од љубави, у љубави и љубављу. Тело је једно зато што је органска целина. Тело је свето зато што је Христово, и само свети људи могу учествовати у сазидавању Тела Христовог. Само сједињен са свима Светима, човек може узрастати ка јединству вере, узрастати у познању Сина Божјег, узрастати у човека савршена. Циљ је човекове личности да узрасте у меру раста пуноће Христове. Но једино живети у љубави и љубављу, човек може у свему узрастати у Ономе Који је Глава - Христос. У Цркви, у том Телу Христовом, Христос сам очувава јединство. Од хришћанина се једно тражи: да љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И апостолство, и пророштво, и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као тваралачку силу и као суштину. Само човек који је постао органски део Тела Христовог, који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божје, сигуран је да га никакав ветар учења људског, науке људске не може поколебати: "Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, и једне еванђелисте, и једне пастире и учитеље; да се свети усаврше за дело службе, за сазидање Тела Христовог. Докле достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове, да не будемо више мала деца, коју витла и заноси сваки ветар учења (=науке), лажју човечјом, путем преваре, него истинујући у љубави, да у свему узрастамо Ономе Који је Глава - Христос; из Кога све тело састављено и сједињавано оним што сваки зглавак даје (=доприноси), по мери свакога уда, твори узрастање тела на сазидавање самога себе љубављу" (Еф.4, 11-16). Због свега тога Апостол Павле саветује Ефесцима: "Живите у љубави као што је и Христос љубио нас и предао Себе за нас у принос и жртву Богу на слатки мирис" (Еф.5,2, ср. Гал.2,20). Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве, као што је и Христос то чинио: "Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу"(Еф.5,25).

Осећање које није порођено и прожето љубављу, није хришћанско; то важи и за знање: "И зато се молим Богу, да љубав ваша још више и више изобилује у знању и у сваком чувству (= осећању); да кушате шта је боље, да будете чисти без спотицања на дан Христов" (Флб.1,9-10). Љубав даје непролазну вредност и знању и осећањима и вољи. Љубав синтезира све психофизичке особине човечје личности, али се она не може синтезирати никаквом синтезом: она има све, али не може бити сваимана ни од чега и ни од кога, сем од Свете Троице. Љубав може ољуботворити и разум и вољу и срце, али њу разум никада не може рационализирати. Хришћани који живе Христовом љубављу: "исто мисле - једномислени су, исту љубав имају - једнодушни су, пуни су смиреноумља, мисле само оно што је у Христу Исусу, смиравају себе Христовом смиреношћу" (Флб.2,17).

У Хришћанству је љубав та сила која саборнизира разуме свих верних и срца свих верних, и оспособљава их на слободно познање Тајне Христове, и на познање тајне Цркве Христове, "у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене" (Кол.2,2-3).

Кроз оваплоћење Сина Божјег у природу људску усељује се сва пуноћа Божанства. Нема ничег Божјег што није постало људско; зато нема ничег човечјег, што не може постати Божје (Кол.1,19). Усвајајући Христа за природу своје природе, човек васпоставља допадно јединство Божјег и човечјег, и почиње да живи Богочовеком и по Богочовеку. Кроз грехопад човек је уништио (унаказио) богочовечански карактер свога живота на земљи и усвојио ђаволски метод, ђаволски план живота. Од грехопада до Христа човечанство живи не по Богочовечанском плану живота, већ по ђавочовечанском. Од разних ђаволских зала и порока човек је створио читавог човека у себи, човека сазданог по образу и подобију ђаволском. Зато је први подвиг оваплоћења Бога: да уништи тог ђаволског човека у човеку; а други подвиг: да човека обуче у новог човека, у човека сазданог по Богу (Еф.4,24).

Природа старог ђаволиког човека изаткана је од блуда, нечистоте, сладострашћа, зловоље, лакомства, идолопоклонства, гњева, љутине, пакости, хулења, срамотних речи и свих осталих порока -Кол.3,5-8. То је стари човек. Спаситељ тражи од Својих следбеника да тог старог човека свуку са себе и да се обуку у новог човека. Нови човек је сав саздан од Христа и по Христу, за њега је Христос све у свему. У природу таквог човека, као састојци улазе све Богочовечанске врлине: срдачна милост, благост, смиреноумље, кротост, трпљење, молитва, опраштање, мир. Но сила и моћ, која омоћује све ове богочовечанске врлине, која их једносуштава, која их спаја у једно јединство, која их узводи до личности, јесте Христолика љубав: "Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља у познању по образу - Онога Који га је саздао - тј. по образу Тоичног Божанства (ср.Еф.4,25); где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака, ни скита, роба или слободњака, него све и у свему Христос. Обуците се, дакле, као изабрани Божји свети и љубљени у срдачну милост, благост, смиреноумље, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога, као што је и Христос вама опростио, тако и ви. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства" (Кол.3,9-14). Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Троици; љубав је свеза Божјег и човечјег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и човека, у Христу-Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од човека ствара новог човека.

Братољубље је последица Богољубља, као што је друга заповеет последица прве. Христос је не само љубав, већ Бог човекољубља, Бог братољубља. Он је тај Који новозаветном човеку даје моћи да љуби браћу и Који га учи братољубљу. Никада човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање истинском Богољубљу. "А за братољубље не требујте да вам се пише, јер сте сами Богом научени, да љубите један другога" (1Сол.4,9).

Љубав ће бити и на дан Страшног Суда - знак, по коме ће се познати Христови следбеници. И у само предворје Страшног Суда, када се антихрист буде зацарио на земљи и саблазнио многе хришћане, прави хришћани ће се одржати правом љубављу и вером. Љубав ће и у те страшне дане чинити праве хришћане буднима и трезнима за све што је Христово. Само обучени у окове вере и љубави, хришћани ће моћи угасити све стреле нечастивог -1Сол.5,8.

Љубав и вера стоје увек у правој сразмери. Ако вера расте, расте и љубав; ако љубав опада, опада и вера (2Сол.1,3). Љубав Христова је у самој ствари љубав Истине, јер је Христос Истина. Истина се налази љубављу; и та љубав Истине јесте средство, којим се човек спасава (2Сол. 2,10).

Богочовечанску љубав луче из себе чисто срце, добра савест и вера нелицемерна. Љубав је саборна врлина, у којој се сабирају све новозаветне врлине. Она је централна заповест, која обухвата све новозаветне заповести. Она је циљ и крај новозаветних врлина. Ако се нека новозаветна врлина не заврши љубављу, није новозаветна: "Крај и циљ заповести је љубав од чистог срца и добре савести и вере нелицемерне" (1Тим.1,5).

Кроз веру и љубав умножава се и благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему, у толико више благодати добија. На човеков подвиг вере и љубави Бог одговара благодаћу (1Тим.1,14).

Без љубави спасење је немогуће. Љубав је увек верујућа, увек света и увек целомудрена. Без такве љубави спасење је немогуће (1Тим.2,15). Од свештенослужитеља нарочито се тражи: да буде углед вернима у љубави и да иде за љубављу (1 Тим.4,12; 6,11; ср. 2 Тим.1,1З; 2,22; 3,10). <<

- Дакле, Црква је Црква – љубављу!

- Отац Јустин:

>>Господ поступно открива богочовечански карактер Цркве; постепено је објављује за мисао и циљ и мерило живота: „Ако ти сагреши брат твој, покарај га. Ако те не послуша, узми са собом још двојицу... Ако ли њих не слуша, /кажи Цркви/; ако не послуша ни Цркву, да ти буде као незнабожац и цариник" (Мт.18,15). Богочовечанска савест Цркве је највиши критеријум, који најтачније /и/ најправилније одмерава грех. Отуда Господ непослушност према Цркви жигоше као диретно незнабоштво и цариништво. Црква једино зна и може одвојти грех од грешника, спасти грешника и уништити грех. Једино се васељенска савест Цркве не може огрешити о човека: последњи, завршни суд припадањој. „Не судите, давам се не суди" (Мт.7,1); не судите, већ кажите Цркви нека она да свој суд.

Црква се постепено формира: почиње са Господом Христом и кроз Духа Светога добија своју Троичну, Богочовечанску пуноћу и саборност. Силаском Светога Духа на Апостоле принцип саборности улази у темељ Цркве. Дух Свети је један, но Он се саборно и различито пројављује кроз многобројне чланове Цркве. Он чини живот њихов благодатно-саборном духовном заједницом (ДАп.2,44). Он ствара у њима осећање саборности и оно их гони да тековину и имање продају и раздају свима по потреби (ДАп.2,45). Дух Свети им сједињује душе до једнодушности: они се сви осећају као делови једног истог организма (2,46). Дух Свети им саборнизира душу: сваки осећа живот брата као свој сопствени, бригу брата као своју, страдање брата као своје сопствено; заједничка душа их побуђује на материјалну заједницу: све имање заједничко: у свих је „једно срце, једна душа"; и ни један не говори за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (ДАп.4,32). Дух Свети саборнизира, комунизира њихове душе и срца; и комуна светих (=заjедница свeтих), духоносних душа решава материјални проблем на најбољи начин, без крви и међусобног прождирања. Сви верни проводе једнако у науци апостолској и у заједници и у ломљењу хлеба и у молитвама (ДАп.2,46). Једино саборност црквена, коју ствара Дух Свети, носи у себи решење свих социјалних проблема (ДАп.4,32).

Свети Дух чува и одржава тајну Цркве и црквености. Црквоборство је у самој ствари духоборство; противљење Цркви је у самој ствари противљење Духу Светом; лагати Цркву значи лагати Духа Светог. Но хула се на Духа Светог не опрашта, зато није ни Ананији опроштено, првом духоборцу и црквоборцу (ДАп.51-11).

Људи тешко подносе присутство Духа Светога; огрезли у гордости и егоизму, они прогоне са ове планете све што је од Духа Светог. Отуда гоњење на Цркву почиње од првог дана њене појаве -ДАп. 8,1-3. Но гоњење постаје најблагопријатнија атмосфера за узрастање Цркве. Црква је примила од Христа страдање у наслеђе. Он је страдао, да би и она страдала Његовим страдањем; Он је био гоњен и мучен, да би и она могла подности гоњење и мучење; Он је кроз страдање примио савршенство (Јевр.5,1-9), да би Црква ишла савршенству кроз страдање. Први пример, најсветији и најчаробнији, пружа нам страдање Архиђакона Стефана: и кад га засипају камењем, он се моли Богу: „Господе! не прими им ово за грех" (ДАп, 7,59-60). Молити се за гониоце - то је најмоћније оружје којим Црква ратује са гониоцима. Гоњена од људи, она налази свој мир и утеху у Духу Светом. Чланови Цркве се не боје људи они се боје једино да Духа Светог не ожалосте и похуле (ДАп.9,31).

Духоносна Црква има један метод одбране од гониоца: то је молитва за гониоце и за гоњене. Када избија први сукоб имеђу властодршца Ирода и Цркве, када Ирод погуби Јакова, и Петра баци у тамницу — Црква противставља Ироду молитву Богу, она се моли Богу без престанка (ДАп.12,1-5). То је ново оружје, /не/чувено и невиђено и исмевано. Ирод објављује рат Цркви, Црква мобилише молитвом своје чланове, облачи их у свеоружје Божје (Еф.6,11-18). На молитву Цркве Анђео Гоподњи ослобађа Петра, а Ирода — у једанпут удари га, јер не слави Бога; и будући изеден од црва - издахне (ДАп. 12,23); а реч Божја растијаше и множаше се (12,24). Такав је крај првог црквоборца - властодршца; такав би био крај свих црквобораца - властодржаца где би Црква увек молитву употребљавала као своје ратно оружје. Светост, саборност и апостолство Цркве се међусобно допуњују и помажу у узрастању: Апостоли и презвитери са свом Црквом обављају најглавније црквене послове (ДАп.15,22; 14,23;15,41; 16,5).

Саборност и светост и апостолство се појачавају постом и молитвом (ДАп.14,23). У својој богочовечанској суштини Црква је безгрешна - у колико је њена суштина безгрешна Личност Христова; но у својој емпириској даности, у своме историјском животу, она подлеже злоупотребама и гресима. Грех кружи око ње, може пасти на њу, но не може бити у њој, у суштини њеној. Коринћани су пали у страшне грехе. Апостол Павле их и даље назива Црквом Божјом, освећенима у Христу и позванима светима (1Кор.1,2). Ни један пад није последњи пад; нема греха који може победити љубав Христову, парализовати је и онемогућити њену пројаву. Отуда је неопходност угледати се на Христа (1.Кор.11,1); све чинити у славу Његову (10,31); не бити свадљив, јер је свадљивост недопустљива у сфери богочовечанске делатности Цркве (11,16); свадљивост долази од нетрпељивости, нетрпељивост од несмирености, несмиреност од нељубави ка Христу, нељубав ка Христу од немања вере и молитве и поста, од окамењене безосећајности (1.Тим.2,14-15; Тит 3,5).

У Цркви су дарови различни, али је Један Дух, и различна су дејства, али је Један Бог Који чини све у свему (1Кор.12,4-6 и 27). Све је у Цркви богодано и духоносно: све је даровано и Богом назначено. Бог постави у Цркви: 1. Апостоле, 2. Пророке, 3. Учитеље, а потом Чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различне језике (1.Кор.12,28). Но сви ти дарови сачињавају једно недељиво Тело, један организам, у коме су они удови међу собом (1Кор.12,27). Јединство и хармонију Тела (Цркве) Бог одржава међусобним смиравањем: Бог сложи тело тако да не буде распре у телу (1Кор.12,24-25). Но љубав се јавља као синтетичка, кохезивна сила која одржава оранизам у јединству: она даје живот свима даровима и врлинама, она их осмишљава и испуњује богочовочанском садржином: „...ако језике човечје и анђелске говорим – а љубави немам... ако знам сва знања, све тајне и имам сву веру, а љубави немам — ништа сам" (1Кор.13,1). Својим богочовечанским својствима љубав одржава јединство тела Цркве -1Кор.13,1-8. - Љубављу се назидава Црква сваком врлином, која је проникнута љубављу као својом душом (1.Кор. 14,5)

Љубав је тај најбољи пут који сваку врлину уцрквењује, углавњује у тело Цркве, етернизира је, испуњава је богочовечанским смислом и вредношћу. Она је то „савршенство", она једино узноси душу људску у наднебесне висине, ставља је лицем у лице са Васкрслим Господом; она је метод правог Богопознања, она је највећа у етичкој трида: вера, љубав, нада (1Кор.13,10-13).

Неопходно је за сваког верника да се држи љубави, да је има за своју суштину, еда би њоме привукао и остале врлине и уткао их у богочовечанско ткиво своје христољубиве душе (1Кор.14,1; 12,28; Еф.1,4-23). <<



О епископу

У свом тексту „О Цркви“, Ти си, оче Јустине, изложио основно учење о архијерејској служби. С обзиром да је „случај Артемије“ настао у нашем епископату, шта је учење Цркве о архијерејској улози и позиву?

- Отац Јустин:

>> По духу и устројству Православне Цркве: епископат-извор свих животворних снага Цркве. Од њега зависи дух и делатност свештенства и монаштва. Најочигледнији пример: Свети Сава, његови непосредни сарадници и најближи наследници. Чак и норма у Православљу: какав епископат - таква Црква. То рашчлањено: какав епископат - такво свештенство, такво монаштво, у крајњој линији - такав народ.

Стога најважније: обновити епископат млађим монасима светосавскога духа. Не узимати удове свештеника за епископе, јер обично више брину за чланове своје породице него за паству, и немају еванђелске полетности духа која је својствена правим монасима. У немањићком периоду: Светосавски дух носили монаси - непосредни и посредни ученици Светог Саве.

Одлике епископата: висока еванђелска духовност; еванђелско мерило за све и сва; увек се већма покоравати Богу него људима (ДАп.5,29); поседовати светосавске историјске смернице и видике. Епископи треба да буду углед еванђелског живота у ревности: да сваки своју епархију претвори у свој дом, у своју породицу.

Управљати Црквом без бирократизма; упростити администрацију; редуцирати Закон и Устав Српске Цркве на канонске и еванђелске елементе; све вратити еванђелској простоти и непосредности.

Епископ према свештенству: углед у вери, побожности, братољубљу, смерности, ревности, молитви, неустрашивости и осталим еванђелским врлинама.

Епископ према монаштву: углед у подвижништву, у самопрегорности, у молитвености, у испосништву.

Епископ према народу: правило вере и образац кротости; духовни отац који тугује тугом своје духовне деце, страда њеним страдањима, радује се њеним радостима; не повлађује манама и слабостима своје деце, већ их мудро лечи; епископ- смели челник и предводник народни у свему еванђелском и светосавском.<<

- Очито је да је епископат наше Цркве у озбиљној кризи – иначе „случај“ владике Артемија не би био могућ. Какав би, по Теби, оче наш Јустине, требало да буде епископат?

- Отац Јустин:

>> Епископ - огњени стуб; око епархије; око васионе, којим Истину Спасову видимо! Срце епархије. Савест епархије. Савест човечанства. Тице селице. Зашто/?/. Ви сте наше вечно пролеће.

Отидете од нас - зима цича напада на слаба срца наша и претвара их у лед. Лед за Христову Истину. А ако њу не осећамо, нисмо ли марва за јаслима, марва - ми: људи. А ви - тице селице. А ви сте: вера вере наше, со соли наше, зеница ока нашег, савест савести наше. Не селите се. Остајте овде.
Молитве ваше - пламени појасеви око нас. Зашто нас напуштате?

Тешко вам је. А зар не знате: да је ваш позив најтежи од свих позива и на земљи и на небу? Ваш позив - одговорнији од Анђелског. Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете. Како ћете ући - када мењате епархије као кукавице гнезда? Велике тешкоће у овој епархији по тебе, велике опасности, али - када смо слаби онда смо снажни. Када нас гоне - благосиљамо; када хуле трпимо, постасмо сметлиште света, по нама газе сви (1Кор.4,12-13). И - ђаволи. Пастир добри душу своје полаже за овце (Јн. 10 ,11) баш кад су у опасности, а најслабије...

Архијерејски сан (чин, служба) - Христов сан: Он - главни, вечни Првосвештеник. Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт. Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама.
Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци - зар не и Христоборци?

Ја никога не учим, ја само себе мучим. И пријатна ми је ова мука. Зато што је ради Еванђеља, ради еванђелске светости и узвишености епископског чина. А хтело би ми се, да сваки Епископ блиста Атанасијевом славом, Василијевом неустрашивошћу, Григоријевом скромношћу, Златоустовом молитвеношћу, Савиним народољубљем.

Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвено лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука? Чији пад није њихов пад? Чија туга - њихова туга?
Епископ који без потребе мења епархију - то личи на оца који напушта своју децу, мења их.

Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин? Та ни по чему не личи на ствари овога света, и његове вредности.
Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије.

Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребрника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде. Замахни српом, и пожањи прву /? - нејасна реч/ њиву Запуштену /? - нејасна реч/ (Откр.14,18 . /највероватније крај записа/ <<

-А шта нам можеш рећи о нарочитом лику србског владике?

- Отац Јустин:

>> У овом земаљском свету који „у злу лежи"(Јн.5,19), сваки прави епископ је не само мученик него и великомученик, јер се даноноћно бори са безброј видљивих и невидљивих непријатеља који пастви његовој краду, отимају, убијају душу. Колико је оваца у епархији сваког епископа! и колико духовних вукова који јуришају на њих! и колико смрти са којима се сваки епископ има борити до крвавог зноја за сваку душу својих словесних оваца! И у свима тим хрвањима са смрћу, у свима тим гушањима са смрћу, у свима тим биткама са смрћу за душу своје пастве, прави епископ побеђује, увек побеђује, али не собом већ божанском силом Јединог Победитеља смрти у свима световима — Васкрслог Господа Христа.

Јер шта је Епископ, прави Епископ? — Оно што и Свети Апостоли: сведок Васкрсења Христовог, и нашег, људског; сведок победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. И то:

сведок вечног живота усред хучне и бучне пролазности овога света;

сведок вечне правде усред мора људских „релативних", хуманистичких правди;

сведок вечне истине усред прашуме људских назовиистина и истиница;

сведок вечне љубави усред џунгле лажних љубави, мржње и освете;

сведок вечнога добра усред змијарника људских зала.

Сваки прави епископ је апостол и неустрашиви борац за бесмртност сваке душе људске, за њену вечност, за њену вечну истину и правду. Он сваког човека гледа из Христове вечности, а најпре себе сама: и из ње суди и о себи и о људима око себе.<<

(Поводом двестагодишњице храма у Сремским Карловцима)

Наставиће се...

Душа је последња линија одбране

Преузето са [You must be registered and logged in to see this link.]

Пажљиви посматрач данашњих интегративних процеса може уочити прилично јасне паралеле између европских (ЕУ) интеграција и укључења православља у екуменистички покрет, са једне, и атлантских (НАТО) интеграција и уједињења православља са папизмом, са друге стране.
Као што су ЕУ интеграције настале ради побољшања заједничке позиције европских држава чланица у односу на друге велике светске субјекте – САД, Русију, Кину – тако су и екуменистичке интеграције настале спајањем више протестантских секти почетком 20. века како би оне имале већу снагу у односу на велике субјекте у духовној сфери – римокатолицизам, православље, ислам. У оба случаја у основи повезивања је жеља за повећањем снаге, тј. задобијање светске моћи, што би требало да буде потпуно страно Цркви Божјој, која није (или не би требала да буде) од овога света. Такође, у оба случаја постоји велико непознавање предности и мана које европске и екуменистичке интеграције носе са собом.
НАТО пакт је у светским размерама окупатор и освајач који своју пљачку (нафта и др.) и стратешко позиционирање (испод меког трбуха Русије, поред Ирана, близу Кине) оправдава лажним, наизглед добрим, циљевима. Поред тога, НАТО је пун старих српских непријатеља (Немачка, Аустрија, Велика Британија, Италија, Мађарска, Бугарска…), и савезник наших ратних непријатеља у свим последњим сукобима (Муслимана, Шиптара и Хрвата). НАТО је Србе у последњих 20 година бомбардовао у Републици Српској, Србији и Црној Гори, подржао је и организовао протеривање Срба из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије, и окупирао Републику Српску и део Србије.
Ватикан је у духовном свету уопште, а према Србима посебно, у сличној позицији као НАТО у материјалном свету. Папизам је кроз историју починио низ са Христом неспојивих злочина – спаљивао на ломачи ради вере, унијатио, насилно и под претњом смрћу покатоличавао, инспирисао и организовао заузимања туђих територија и богатстава, увео у западни свет језуитско/антихришћански концепт „циљ оправдава средство“, што је данас срж вредносног система запада, правдајући то наизглед добрим циљевима. А према Србима Ватикан је далеко гори од НАТО пакта, јер је вековима радио на унијаћењу и покатоличењу Срба, што се као неуспешан пројекат (јер је до 20. века имао релативно мали успех у односу на уложено време и труд) завршило инспирисањем, помагањем и директним учествовањем римокатоличког клера у геноциду над Србима у НДХ 1941. и 1991. године. Резултат тог геноцида је да је пре рата 1941. по попису било 1.826.000 Срба у Хрватској, а данас тешко да их има 100.000. Зато без имало зазора можемо рећи да је за цео свет, а за Србе посебно, ПАПА је духовни НАТО.
Евроатлантске интеграције воде промени система вредности српског народа, што пак води промени српског погледа на живот, који је заснован на истини и правди, а то неминовно чини лошијим сваког човека као личност. Екуменистичко-папистичке интеграције ударају печат на пут отпадања у лаж и неправду тиме што одводе и у јерес, која је сама по себи лажна вера, тј. лажни духовни и животни пут. Тим и таквим антиспасењским интеграцијама брише се нада у спасења човека, јер „јереси неће наследити Царство Божије“ (Галатима, 5,20-21). Као што би улазак Србије у НАТО за дуго време онемогућио ослобађење од окупације и зацементирао данашњи марионетски режим на власти, тако би и јединство СПЦ-а са Ватиканом, због јереси, онемогућило спасење православне и српске душе. Православни би тиме престали да то буду у својој суштини, и остали би само по форми, што је и суштина процеса унијаћења – споља гладац а унутра јадац.
Како искуство са поунијаћеним народима (Западна Украјина и сл.) показује, православни би мало-по мало примали јеретичке римокатоличке концепте и погледе на свет, и брзо би се према њима уподобљавали свему што данас представља западни човек, а по законитости изнетој у српској пословици „с ким си такав си“. Ова пословица је дата управо као упозорење добром да се чува лоших, јер у друштву лоших добар лако и брзо падне, те постане лош. Искуство је показало и да се лош у друштву добрих много теже и спорије поправља, и то само ако је утицај добрих на њега велик, а у овом накарадном уједињењу би било управо супротно, и ако је његова жеља за напредовањем искрена, тј. ако постоји покајање, за шта код папе нема ни назнаке, а пошто се сматра непогрешивим – ни потребе. Човек који напусти истину и правду и крене путем лицемерја и неправде, покајањем се може спасити (мада се то дешава ретко и уз велике напоре покајника), али улазак у јерес, показало је вишевековно искуство, у занемарљивом броју случајева води покајању. Такав потез практично запечаћује мрачну судбину онога ко је тим лажним путем кренуо.
Тај вечносни аспект овог проблема код екуменистичко-папистичких интеграција је кључан, јер уласком у јерес човек се опредељује за вечну смрт а мисли да је на добром путу, те се зато више и не труди да било шта измени. То је разлог што на такво лажно јединство, које води у духовну смрт, православни нису пристајали ни по цену великих патњи, па чак и смрти (Јадовно, Јасеновац…). Нису пристајали ни по коју цену и без обзира на то ко води у датом правцу, а у многим покушајима уније са Римом предводник је често био из редова највишег клера, па често и сам патријарх дате помесне Цркве. Народ није дао веру за вечеру – ни међу Грцима, ни међу Русима, ни међу Србима.

Управо зато су се Свети оци Цркве (Свети Марко Ефески, Свети Григорије Палама, Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Јован Кронштатски, Свети Василије Острошки, Свети Николај Велимировић, Свети Јустин Ћелијски и многи други) тако одлучно у последњих 10 векова борили против јереси свих боја, а пре свега против оне најмоћније – римског папизма. Знали су да око душе нема компромиса.Знали су да је душа последња линија одбране.

Аца Миљевић

Прота Љубо Милошевић: Екуменизам је промашена инвестиција Православне Цркве
Friday, 24 December 2010

Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

Екуменизам је давно промашена, велика и скупа инвестиција Православне Цркве

- Поводом прославе Хануке у Грузији-
Од 20-их, а посебно 60-их година прошлог века, екуменизам нам је донео само зло. Никог организовано, нити групно, нисмо привели Православљу, нити ће то икада бити могуће, а разјединили смо се на разне групе и зло замрзели. Оно постаје мерило нашег општења у нашој јавној мисли; зло говоримо, злом мислимо, злом се гледамо, злом се делимо цепајући ту, већ у правом смислу апстраховану ризу Христову, која као да постоји само ради дијалектичке реторике. Нигде више стварности!

То нам је донео тихи православни протестантизам, који почиње негде од времена патријарха Мелетија, чије понашање се није мерило љубављу и сагласношћу са Светим Оцима - Предањем Цркве, тим њиховим договором и сагласношћу да у "јединомислији исповјеми", него охолим и бахатим односом на рачун цепања Цркве. Та неодговорна понашања и даље трају уз грубу, чак охоло-безобразну замену теза појма послушања и очувања дисциплине у Цркви, а посебно уз лицемерно тумачење њених канона.

Екуменизам је избор појединаца са систематизованих билатералних скупова, и тог елитистичког представништва Цркве (засвојатане само уз своје име), и тог личног религиозног убеђења, а све уз експлоатацију датог положаја службе у Цркви. И та служба суштински престаје да буде то послушање, већ кроз институције власти (понекад обе), а ван оног еванђелског искуства "Пастира доброг", и оног "прања ногу Великог четвртка", изискује служење нечем новом и нама Црквом у свом искуству никада показаном. Дакле, одбацује службу као примљено послушање, па тражи службу у елаборисаном појму послушања, а ван Тела Христовог - Цркве. Зато "Православље" у екуменизму не заступа себе, већ ко зна кога!

Православље у сакраменталном екуменизму је изнасилован и измалтретиран теолошки појам. Он је ропство или неприродна појава коју Црква трпи све док она не прође, као и сва она друга зла која су прошла. То је "запењено шкргутање зуба" које злокобно удара валовима "кнежевства овог века" о Лађу, док га неко образовани Христом не одбаци као оно "треће" - али и најјаче ђавоље искушење. И најслађе! Јер ђаво зна да је власт за човека лепа и слатка, и у историји Цркве многи јерарси у формалној црквеној власти су се попут оног еванђелског "безмног богаташа" њоме наслађивали (требали да се толико ниско спустамо и доказујемо?).

Никада се нисмо договорили како, а посебно докле - до којих граница ми екуменизам упражњавамо? У њему постоје разне нијансе довитљивости, као и неодговорних и ужасних понашања у којима се приватизује Црква и вређају религиозна осећања њених добрих чланова.

У екуменизам никада нисам веровао, зато што је он фарса, утопија, чак по својој суштини космолошка бесмислица - измерена појмом Домостроја нашег спасења. Тим јединим "религиозним појмом" који човеку нуди све одговоре! Постоји "алтернативни" екуменизам или икуменизам пилатовског "прања руку", о којем се понегде говори само тада када Правда и Истина притесне и доведу у ћорсокак. Али, у њему се открива еклектика (тај уметнички неукус), која не садржи праве вредности, јер бижутерија и злато не могу себе да представљају исто, јер је прво лаж, а друго истина за ону општу Вредност коју треба да представљају. Када се у једном пакету нуде драгуљи и бижутерија, за логику здравог разума појмљиво је да се негде умотава лаж са истоном. Ко то ради? Ми већ знамо и видимо. Икуменизам је само лингвистичка доскочица, излаз са великог и широког аутопута по којем је човечанство кренуло, до, одмах ту поред, где постоји нови улаз у исти, јер је тако савршено технолошки трасиран да данас човека брзо и лако поведе и у духовно безнађе. Он је тај православни "икуменизам" који постоји само ради обмане, ради тренутног успоравања, када се очигледно измалтретирају православни интереси.

Палење свећа у Београду и оно у Тибилисију на први поглед изгледају исто. Пале их српски и грузијски патријарх - један јавно изражени екумениста, а други јавно изражени антиекумениста (и официјални), па се у томе открива нека врста парадокса.


Патријарх српски Иринеј у београдској синагоги


Грузијски патријарх Илија II и рабин Михелашвили пале ханукалне свеће

Малопре поменух довитљивост. Палење свећа у Грузији, на Хануку, извршено је у Грузијској патријаршији, у пријемној просторији те институције, а до тога патријарх Илија је био позван да то уради у синагоги. Он је то одлучно одбио и рекао им да може то да уради само у својој резиденцији ради показивања своје добре воље.

Није исто палити свеће на Хануки примајући учешће у некој богослужбеној форми, у институцији храма (после Христом пророчки предсказаног и разрушеног Храма - заувек у историји овог човека несталог), са оним у суштини симболичним палењем које је извршено у Грузији. Никако није исто. Симболика је једно, а сакраменталност је друго. Патријарх Илија је заштитио институтцију патријарха у Грузијској Цркви и величину своје службе и одговорности, јер као духовни отац (патријарх) грузијског народа није трчкарао по синагогама Тбилисија, него је једноставно дао услов докле он са овим иде (а религиозни јудаиста, како је већ овде речено, не залази у богомоље гоја). А Грузија је за нека геополитичка схватања и религиозне интересе поробљена земља. Ако је она поробљена, шта смо онда ми?

Не верујем у екуменизам који Патријарх Српски Иринеј од недавно јавно исповеда, јер је утопија; јер је лаж; јер је јалова ствар и бесмислица која својим раскалашним и гала системом једе наше "удовичке лепте" - сиротињу српског или било ког другог народа. Опет, верујем у доброкомшијске односе; верујем у богообразност сваког човека на овој земљи; верујем у поштење и једнакост свих људи; верујем у права човека Богом загарантованом слободом; верујем у добру реч и осмех, у куртоазију, у руковање, у добро расположење, у духовитост, у добру песму и радост народног стваралаштва - било којег народа (а не у тамна и ледена лица, и хладне металне речи које долазе са хладних предикаоница неких наших јавних екумениста, који као да нису у овом свету). Трагедија човека се продужава од Адама, и она траје ван Цркве Православне и ван Богочовека Христа. Свако поистовећење са том трагедијом је обацивање Домостроја нашег спасења и окретање леђа Цркви. Јасно и гласно ово исповедам.

Једино спасење човечанства може да се деси кроз васкрсење сваког човека поистовећеног у свему са Христом. Дакле, нема друге вере нити система у овом Космосу, у ком човек може да оствари себе, осим само у Богочовеку Христу. Али, о Њему треба и говорити, и то не само речима, него и делима; свако по својој примљеној служби у Цркви која је у личном спасењу најпростије и најједноставније послушање. Послушност и укроћавање себе у институцији која треба да оствари сазнање да је сваки члан Цркве и Христос пред нама.

Сакраментално присуство православних хришћана у туђим богомољама је за осуду од стране Цркве. И она ће доћи раније или касније у зависности од њене слободе коју она неким допуштењем и Промислом Божијим ужива. Сада је овако, а доћи ће времена када ће бити другачије, а наше је да до тог дана сачувамо човека од саблазни и безнађа. Јер наше пропадање не може да се оправда туђим грехом, па и оних највиших људи на највишим службама у Цркви.

[You must be registered and logged in to see this link.]

На католички Божић уговор о подизању "Нишког крста"
Friday, 24 December 2010
Ниш: На католички Божић уговор о подизању крста
Поглавар Српске православне цркве патријарх Иринеј (Гавриловић) и градоначелник Ниша Милош Симоновић потписаће у суботу - на велики верски празник по садачњем грегоријанском календару и који је у српском народу познатији као католички Божић - уговор о сарадњи СПЦ и овог града на изградњи комплекса "Цар Константин" на 13 хектара земљишта, у оквиру којег треба да буде подигнут највећи крст на Балкану висине 80 метара, а који би требало да кошта око милион и по евра.

Поменути комплекс, према одлуци нишког Градског већа, налазиће се на брду Виник и радови би требало да почну у марту 2011. године.

Очекује се да комплекс "Цар Константин" у родном граду истоименог римског императора буде завршен до 2013, када целокупно хришћанство прославља 1.700 година од доношења Миланског едикта, акта којим је овај Нишлија по рођењу легализовао у четвртом веку до тада прогоњено хришћанство.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Коментар Уредништва:

„Нема места за случајност у царству Свемогућег Бога“. (Свети Јован Кронштатски)


[You must be registered and logged in to see this link.]

Бура у Српској Цркви!
петак, 24 децембар 2010 11:52

Подигла се силна бура у Србској Цркви, хоће да потопи све нас, и да нас одвуче у дубине пакла. Зашто? Због греха наших. Због злобе ђавола. А и због спасења нашег.

Зашто због греха? А који грех није својствен Србском народу, које ли зло не чинимо, скоро без стида? Ни у чему не заостајемо ни за незнабожним Западом, а ни за многобожним Истоком.

Зашто због злобе ђавола? Па зато што смо, иако грешни и прегрешни и никакви, ипак још колико-толико Православни, и што се код нас још увек служе истинске Свете Литургије, али на жалост, не и у сваком храму Цркве наше, као што то беше до пре десетак година. И што још у нашем народу има оних који желе да буду, а и јесу, истински Православни, Православни свим својим бићем, од појединих архијереја, појединих јеромонаха и монаха (монахиња), појединих јереја и појединих верника и њихов прави број само Свемогући Господ зна. А то ђаво мрзи, јер суштинско својство његовог бића је управо мржња на све оно што је Божије. А Божија је истинска Православна Света Литургија, Божији су истински Православни архијереји, јеромонаси, јереји, монаси и монахиње, и истински Православни Хришћани.

А зашто се због спасења нашег подигла ова бура, која, како се чини, ће бити све већа? Па због тога што би се мало ко од нас спасао на мору живота које нема ни једног таласића, ни једне недаће и искушења. Овом буром у Србској Цркви Господ нас решета као пшеницу, да види ко је истински Његов, по цену исповедништва, па ако треба и мучеништва. Јер, овако утопљени и ушушкани у ове хладне зимске дане, сити и напити (па макар и постили, јер је време поста), ипак смо недостојни спасења, јер не светлимо као град који на гори стоји. Будимо искрени, и једни према другима, а и према себи самима. Ми који смо релативно активни у Цркви (редовно посећујемо Богослужења, постимо све постове, исповедамо се, причешћујемо се) и упознати смо са Тајном спасења и знамо све јеванђељске заповести, да ли испуњавамо све то што знамо да је потребно за спасење, баш одистински, без остатка, без окретања натраг, а узели смо плуг да заоремо бразду ка Царству Небеском. Нису ли нам очи разроке, па стално погледамо иза себе и око себе, на онај широки пут, којим иде већина, и који је, авај, толико привлачан оном старом човеку у нама. Међутим, кад је у питању спасење, кад је у питању Вера Православна, која једина има моћ да спасе човека, јер је њена суштина Сам Господ Исус Христос, Спаситељ наш, може ли бити ту имало компромиса. Може ли се ту помирити непомирљиво, добро и зло, истина и лаж, Бог и ђаво. Не може. Танка је граница између овога што набројасмо, тања од оштрице ножа, и по њој се не може никако ићи, него увек и увек, или једном или другом страном. Али, једна страна води у вечне муке, а друга у вечну радост.

Господ је рекао да најпре у свом животу иштемо Царство Божије и правду његову, а све друго ће нам се већ додати. А ми, како рече, свети отац Јустин Србски, прво иштемо додатак, и углавном додатак, а Царство Божије врло, врло млако, и увек после додатка. А хоће ли нас слава, уживања и богатство овога света одвести у Рај? Свакако да неће, јер то није пут спасења. И зато Господ полако, али сигурно, пред нас поново поставља, можда и последњи пут, узану стазу спасења, једва ширу од стопа наших, али осигурану Његовим свемогућим присуством.

И ево, сада, пред 2010. Божић, Господ нам опет и опет нуди руку да пођемо са Њим и за Њим. И архијерејима и јерејима, и монашком и лаичком чину, свима, па чак и заблуделом патријарху, који из дана у дан, из дела у дело, као да ту руку све више одбацује. Злобом ђавола, семе које се деценијама, па и вековима, сеје у Србску Цркву, као да даде свој коначни зли плод. Они који воде Цркву, нису више добри пастири, већ вукови у јагњећој кожи, нажалост. И као такви, они нас полако, али сигурно стављају у ситуацију, пред избор, хоћемо ли, нажалост, за њима, или за Господом Христом. О туге! Уместо да нас њихов глас води ка Христу, он нас води ка папи и свим светским папићима, кроз светски савез, не цркава, већ ђаволових зборница.

Међутим, Господ увек има своје верне слуге, које Он изабира по свом непреварљивом промислу, и које Га сведоче у свим временима. За сада је то у Србској Цркви, владика рашко-призренски Артемије, који опет јавно и гласно, после једног периода ћутања, мира ради, сведочи без страха Господа Исуса Христа и Веру Православну. Верујем да ће му се убрзо придружити и још неколицина непоколебљивих владика, којима је важније спасење, и своје, и народа којег воде, од позлаћене митре и богатих владичанских двора. Јер садашње вођство Србске Цркве неће моћи дуго да трпи изобличавање њихових дела, него ће све које мисле другачије, и по питању Вере, и по питању Богослужења, и по питању односа са римским папом и свим светским религијама, покушати да одстране.

Архијереје ће да пензионишу, смене, рашчине, а вернике ће да покушају да уцене, па и да избаце из Цркве. Али, Црква није где су они, модерни фарисеји, него где је Господ Христос, где је истина, а не папа и разни светски гуруи, пастори, фарарке (женске назови свештенице). И за сваког од нас ће, надамо се, врло брзо доћи питање: јеси ли за Христа, или си против Христа, али у једној врло лукавој форми: јеси ли за нас, званичну Цркву, или за монаха Артемија (и можда за још понеког „бившег“ владику) и његову секту, како кажу? И како ћемо одговорити?

Ако желимо да спасемо своје душе, има ли избора. Зар нећемо ићи за Оним чије су речи, речи вечног живота, јер владика Артемије је на Његовом путу. Одлука неће бити лака, јер на једној страни ће бити званична Црква, храмови и манастири, и највећи део владика, свештеника и монаха, па и верника, а на другој страни, надамо се ми, који само желимо да спасемо своје душе. У том часу, видеће се да ли смо заиста волели Господа Христа, и да ли смо одистински спремни да све своје и сав живот свој само Њему предамо.

Али, и данас важе оне речи Христове: „Ја сам победио свет (Јн. 16, 33)“ Ако смо с Богом, нико нам онда ништа не може. Може да нам убије тело, али душу не може да нам узме, ако ми то не будемо желели.

О, Господе, уброј и нас у свештено стадо своје, а пут и начин да дођемо до Тебе, Ти изабери. И немој нас оставити, ако се поколебамо, ако поклекнемо, ако можда и посумњамо да је то баш тај прави пут, него нас води и руководи ка Теби, јединој Нади и Уточишту нашем, јер ми желимо само једно:

Да спасемо душе своје, и дођемо у Царство Твоје вечно. И ако га не можемо наследити делима, јер их немамо, нека то макар буде због вере коју исповедамо у Тебе.

Уочи Светог оца Николаја,
Лета Господњег, 2010.
П. С. - теолог

Православни Молдавије: Патријарх Иринеј пали свећу издаје своје Вере и свога рођеног народа!
петак, 24 децембар 2010 08:43

Захваљујемо Православној браћи из Молдавије који су овим чином показали високу Православну свест и самосвест, јаку веру, спремност за сведочење Вере и доследно следовање догматском учењу – да је Црква Једна!

У питањима Вере није одржив изговор – не можемо се мешати у ствари друге Помесне Цркве, то су унутрашње ствари сваке Помесне Цркве, које она мора сама решавати!

То је управо жеља екумениста, да се тело Христово раздели на делове, јер ће се, сматрају, тако лакше обрачунати са Православнима у свакој Помесној Цркви. Али, Вера је једна, као што је и Црква једна, и стога не може бити члан Цркве онај ко има другачију Веру, ко верује и учи другачије од Учења Цркве! Отуда и не може бити општења са Папистима докле год не одступе од догматских заблуда у које су упали, и не врате се Истини Цркве. Нити је њихово свештенство исправно, нити друге Свете Тајне. Нити је апостолско прејемство очувано, јер апостолско прејемство подразумева непрекинути континуитет Вере са Апостолима, исту и непромењену Веру коју су нам Апостоли предали. Променивши Веру, уневши новачења у Апостолску Веру, Паписти су прекинули и обеснажили и апостолско прејемство, и одвојили се од Цркве.

Стога све, само не Православно, може бити сматрање, титулисање и обраћање Папи Римском као Епископу Рима! Признајући свештенство Папи, признаје се свештенство свим бискупима, кардиналима, фратрима; признају се Свете Тајне крштење, венчање, Причешће, итд, које они врше.

Једино још што је преостало, то је признати папски Примат; тиме ће се признати и непогрешивост човека Папе! И зато је то једина (централна) тема римокатоличко-православног дијалога данас, који се води у оквирима Мешовите Комисије за Дијалог - доћи до признања папског Примата и признати Папу за главу Цркве!

Али, Глава Цркве је Христос, и нико други не може то изменити. Сви такви покушаји воде у пропаст. Отуда и такво противљење Црквене пуноће у Помесним Православним Црквама дијалогу који се води са Римокатолицима, тенденцији да се дође до наметања папског Примата Православнима и унијаћења Православних.

Чин Патријарха Иринеја, посетом синагоги и учешћем у јеврејским обредима, изазвао је згражање Православних у читавом свету, и захтеве да се врати канонски поредак у Цркву.

У временима када је права Вера угрожавана, будне Православне савести увек су упозоравале на опасност и позивале на отпор. Тако је и данас.


Православно Друштво
„БЛАЖЕНА МАТРОНА МОСКОВСКА“
Митрополија кишињевско-молдавска
Бр. 25/12
17.12.2010.



Отворено Обраћање свим Предстојатељима
Помесних Православних Цркава

Ми, Православни верници Молдавије, дубоко смо осрамоћени и огорчени антихришћанским гестом Српског Патријарха Иринеја (Гавриловића) који је 9. децембра ове године упалио ханукалну свећу у Београдској јудејској синагоги. Тужни због овог отпадничког поступка Патријарха, сматрамо да он не сме да прође без одговарајуће реакције свештеноначалија свих Помесних Православних Цркава.
У име свих верујућих молимо Вас да не прођу незапажено канонска одступања Српског Првојерарха:

„Ако који клирик или световњак пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде сргнут и одлучен“ (Правило 64. Светих апостола);

„Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, или други из имена клирика буде постио заједно са јудејима или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове, као пресне хлебове или што слично, нека буде свргнут. А ако то учини световњак, нека се одлучи“ (Правило 70. Светих апостола);

„Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свеће пали кад су празници њихови, нека се одлучи“ (Правило 71. Светих апостола);

Учествујући у јудејском ритуалу паљења ханукалних свећа, Патријарх Иринеј не само да је прекршио свете каноне Православне вере, него је и издао своју православну паству, јер „онај који туђу веру хвали, тај се над својом изругује“ (Преподобни Теодосије Печерски).
За нас, православне вернике Молдавије, православна Србија је увек била пример отпора и непоколебљиве вере у борби за своју Отаџбину. НАТО бомбардовање мирне браће Срба, наносило је бол нашим срцима. Невоље и страдања наше православне браће биле су и нашe невоља. На свакој Божанственој Литургији свештеници из Молдавије су заједно са својом паством у молбама Господу, молили се и да дарује мир многострадалном народу српском. Колико је страдалника, мученика, исповедника, простих невиних људи, било убијено у тој неравноправној борби са силама зла. Најбољи синови Србије положили су своје главе за Веру Православну и за Отаџбину.
Зато видети како после свих тих проливених суза и крви, страдања и жртава, глава Српске Православне Цркве пали свећу издаје своје вере и свог рођеног народа, свећу робовања новим господарима, је још теже, него видети бомбардовање: зато што су тада убијали тело народа, а сада убијају његову душу. Нека не буде тога!


Православно Друштво
„Блажена Матрона Московска“
Молдова

Председник
Лариса Бурке

17. децембар 2010, на дан празновања светог Генадија Новгородског

[You must be registered and logged in to see this link.]

ГП Црква: Предали смо се обманама


Wednesday, 22 December 2010

Црква Грчке је у жалости због окупације земље од стране кредитора
Грчка је под ”окупацијом” иностраних кредитора након што се предала због ”лажног богатства” и лаке зараде – јавно је речено од стране Цркве Грчке на служби прошлог петка.

Утицајна Православна црква такође критикује грчке политичаре јер не предузимају ништа што би спречило продубљивање кризе због које би земља банкротирала прошле године да није било позамашног зајма од Европске Уније и Међународног Монетарног Фонда.

”Изгледа да наша земља више није слободна већ њоме очигледно управљају њени кредитори” – речено је у проповеди коју је Синод грчке цркве проследио свештенству за службу у недељу.

”Смело тврдимо да смо постали окупирана земља која испуњава наређења својих господара.”

”Питање које се намеће јесте: да ли се њихови захтеви и потражња односе само на питања финансија и социјалног осигурања, или се они протежу и на духовни и културни профил наше земље?” – додаје се у тексту од четири стране.

Као чувар грчког културног и духовног наслеђа од пада Византијског царства 1453. године, кроз четворовековно турско ропство, Православна Црква је део државе и има активну улогу у њеним пословима.

У земљи, у којој је око 90% популације православно, она значајно утиче на стварање политичког мишљења – попут коришћења своје моћи у прошлости када је зауставила напоре државе да повећа порезе на њено (црквено, пр. пр.) значајно богатство.

”Економска криза која је погодила нашу земљу је само врх леденог брега, она је последица духовне кризе ” – наводи се у проповеди.

”Као људи смо се држали неодговорно, предали смо се изобиљу, комотном животу, лакој заради и обманама.”

”Изабрали смо лажно богатство и због тога изгубили личну слободу, слободу своје земље” – каже се у проповеди, која поручује и да је ”противотров потрошачком начину живота… аскетизам.”

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

Ведрана Савић: Црна Река остала без душе
петак, 24 децембар 2010 15:08

Црна Река остала без душе



Пресвети Господе, Ти, који уређујеш све, услиши молитве моје, и помози ми да нађем речи, којима бих исказала осећаје моје душе на месту где Ти обитаваш, где умирујеш и милујеш сваку душу жељну радости. По први пут у животу не налазим речи којима бих описала осећања, јер је свака реч мала у односу на пружену радост Твоју, на Светом месту у манастиру Светих Архангела Михаила и Гаврила у Црној Реци. Зато те молим Пресвети Господе, молитвама Пресевете Мајке Твоје, дај ми реч да опишем светост и лепоту Светиње црноречке.



Ходочастила сам по многим светињама. Увек и на сваком месту, осећала милост Божију, заштиту и помиловање. Душу напајала мирисом најмириснијим светога тамјана, а очи лепотом и топлином очију Христа Бога и Његове Пресвете мајке. Мисли освећивала молитвама за опроштај грехова, за мир међу људима, за здравље и благостање. Ко је спознао милост Божију, зна да све друго повређује, Господ једини вида и исцељује. Захвална сам што Господ, живот мој води путем православним у овим суманутим временима кад човек човеку бива вук. Захвална сам и срећна што сам православна и што идем путем Богочовека Христа, што знам да човек човеку треба да буде човек. Као и на предходне позиве сестара тако и овога пута поступих - одазвах се позиву. Како ја, тако и моје сестре Српкиње, следећи пример и част Косовке девојке и многих других честитих Српкиња, пођосмо путем Црне Реке, како бисмо помогле монасима у манастиру, кором хлеба и сољу, јер им је тада, у тим данима, Духовни отац Владика Артемије забрањен, а његовој духовној деци забрањено да служе Богу и народу.



Не траже монаси помоћ од људи, Господ Бог је њихова храна и једини помоћник, али Господ нас шаље да подржимо правду, јер су правда и истина једини извори живота. Пут је радовао и мене и моје сестре. Спремне да на сваком месту и у свакој прилици спречимо кварење вере, корена, народа, тако се и овог пута показасмо. Од стране монаха смо срдачно дочекане. Дочекане смо с љубављу. Њихова благост при самом сусрету, човека ваздигне до небеса. Корачајући стазом до чудесног манастира у стени осетих радост у срцу, избрисах све слике из мог живота и осетих као да се ту тога трена родих. Како моје очи угледаше Часни Крст, који се налази на високој стени, делујући као да је на небу, схватих како је човеку потребно само небо, стена, пећина за живот и радост уколико је уз њега Господ.



Уђосмо у манастир клањајући се. Сав је у стени и од камена, али најтоплије место у које крочих за живота. Господе, хвала ти што си ме удостојио да крочим својом ногом у ову Светињу, помислих, где и камен има душу и топлоту коју Ти дајеш. Пожелех да моје осећаје доживи сваки човек, да драги Бог обрадује сваког човека. Тада на том месту пожелех добро свима, болеснима здравље, несрећнима срећу и утеху, радоснима вечну радост. Помоћи ће Господ и Свети, биће боље за све.



Пећинска Црква савија човека на колена, као што рекох Господ показује присутност своју тако што и камену даје топлину. Покрај кивота Светог Петра Коришког клекосмо моје сестре и ја а душе нам завапише: „Господе спаси наш страдални народ, нашу земљу, наше светиње не избриши печат прошлих времена, и подржи нас у борби за истину. Не дозволи страдање невиних. Неизмерна је Милост Твоја на нама многогрешним слугама Твојим. Велику милост Твоју људи презреше. Услиши наше сузне молитве, сачувај наш народ, његов идентитет, веру и част. Сачувај осећања на страдале нам претке за Крст Часни и слободу златну, историју давну, болну али часну“. Клечећи тако, сузе нам теку, и напајају Свето место покрај кивота Светог Петра Коришког. Тргоше нас анђелски гласови монаха у манастиру, озарише лице радошћу и надом, а само свети то могу, да исцеле у трену. Света су браћа наша схватисмо, и зато страдају од ђавола на земљи. Свети су и истрајаће смирено као Господ наш. Захваљујемо теби Свемилостиви, како Они, тако и ми, што још увек имамо снаге да сведочимо истину, и да се боримо против неистине. Захваљујући Теби поносно кажемо да смо Срби, да никога не мрзимо, никога не гонимо, али бранимо веру, јер нам је света дужност бранити веру, истину и част, светиње и свете. Захваљујући Теби постоји ово Свето место на коме показујеш да човек није напуштен са Твоје стране и да те налази, само ако има жељу да те затражи. Захваљујући Теби и мојој браћи монасима постоји на овом Светом месту гроб мог брата оца Харитона, настрадалог за Крст Часни, помоћника и пријатељима и непријатељима. Зверски убијеног, растргнутог, само зато што је Србин, што је монах, што је ширио љубав и славио Бога. Убивши њега мислили су убиће Бога у нама. Убивши њега убили су себе. Покрај гроба стојимо моје сестре и ја, поносно јер је рода нашега. Господ не дозвољава да га жалимо већ га славимо, јер је овоземаљским животом заслужио Царство Божије. Отац Харитон је зверски убијен, од стране Шиптара, сахрањено је његово обезглављено тело. Глава оца Харитона ни данас није пронађена.



У манастиру смо провеле ноћ, свака са својим мислима и молитвама. Ујутру нас је чекао растанак са монасима и одлазак на неко друго место како бисмо присуствовале Светој Литургији. Није нам се одлазило, где би могла Литургија имати већу моћ и помоћ него овде, али је у тим данима нашој браћи монасима било забрањено да служе. Зашто? Зато што је Света, зато што би била на живот и здравље људи, зато што би била на радост Божију.



Кренусмо путем ка другом манастиру, растасмо се са скромним монасима надајући се да ћемо се ускоро видети поново на истом месту. Ни кренули нисмо а већ желимо поново да смо ту. Ни слутиле нисмо да се задуго нећемо срести на истом месту. Задуго ...? Можда никада више! У другом манастиру нас дочекаше непријатно. Рекавши да смо из Кола српских сестара, да долазимо из Црне Реке и да доносимо свеже млеко послато им од браће монаха одатле доживесмо такво негостопримство као да у том манастиру не бејасмо добродошле, јер се представисмо као Хришћанке и Српкиње. Срца нам утрнуше. Наша срца, пуна љубави искрене коју понесмо.



Убрзо после наше посете Црној Реци, монаси из манастира су протерани, само зато што су Хришћани, зато што чувају и желе да очувају Светосавље, само зато што нису Антихристи. Црна Река остала без душе, а ми верни и жељни остали ускраћени поновног доживљаја блаженства на том Светом месту. Гледајући неправду и протеривање са Свете косовске земље, исте те моје Свете браће, који васкрсавају светошћу и духовношћу, не могу да ћутим. У глави су ми речи Светог Василија Великог: „Један човек са истином је већина“. Ако ћемо ићи путем Господњим онда не смемо остати неми у временима када нам је вера у опасности. Говорим јер је на нама одговорност да веру одржимо онаквом каква нам је предана. Постављам себи питање: Ко се сада моли у Црној Реци, за страдали народ? Ко ли сада стоји покрај гроба оца Харитона захваљујући Богу што је постојао? Ко ли тражи његову главу како би је спојио са телом? Осећам - нико. Господе Исусе Христе, зар и данас људи не знају шта раде? Зар и данас да им опростимо? Узнемирени смо оправдано, али се надамо Господе, послаћеш смирење.



Србине роде мој, окрени се ка истоку, одакле ти је Христос јављен, не окрећи се ка западу и кривоверству, одакле ти долази последњи ударац, у намери да те поразе како би изгубио идентитет. Не заборави поруку Светог Владике Николаја: „Ова је земља бедем хришћанства. Тако писаше прађедови твоји из Милошевог устанка православном цару Руском кад искаше од њега помоћ. Бог ће ти помоћи а ти ћеш победити. Бог ће те благословити и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје. Србине, брате мој. Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећава Створитељ благословеним Својим“.



Молим Ти се Господе сачувај веру нашу од отрова екуменизма. Укрепи страдално монаштво - молитвенике за наш многострадални народ. Хвала ти Господе што си услишио молитве моје и подарио ми речи достојне да говоре о Теби. Хвала мојој браћи монасима из црноречког манастира који су нас срдачно дочекали и показали примером љубав истиниту. Подржи их Господе у борби за правду и састави нас поново на месту где се човек „рађа“. Господе, врати душу Светом манастиру .



Уочи Светог Николе

18. 12. 2010. год.

Ведрана Савић

26. 12. 2010. 07:11h | Vestionline

Danas ustoličenje Artemijevog naslednika

Novoizabrani episkop raško-prizrenski Teodosije biće ustoličen danas u Prizrenu, sedištu Eparhije Raško-prizrenske i Kosovsko-metohijske. Svečani čin uvođenja vladike Teodosija u tron episkopa raško-prizrenskog obaviće patrijarh srpski Irinej u hramu Svetog Đorđa.



Činu ustoličenja i liturgiji će, pored više arhijereja Srpske pravoslavne crkve, prisustvovati zamenik predsednika vlade i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović, kao i predstavnici Kfora, Euleksa, UNMIK-a i međunarodnih kancelarija u Prištini.



Očekuje se da će u Prizren, na jedan od najvažnijih skupova u novijoj istoriji ovog grada i eparhije Raško-prizrenske, doći oko 1.500 vernika i gostiju sa Kosova i Metohije, drugih delova Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije.


Vernici dolaze organizovano autobusima i pojedinačno, a za njihovu bezbednost na svečanosti i u samom gradu staraće se pripadnici Kfora.


Kosovska policija je pripremila poseban plan za obezbeđivanje ustoličenja episkopa Eparhije raško-prizrenske, po kojem će biti angažovano 300 policajaca.



Direktor regionalne policije u Prizrenu Nedžmi Krasnići izjavio je da će policija preduzeti sve mere bezbednosti pre, za vreme i nakon ceremonije ustoličenja.


Svečano ustoličenje novoizabranog episkopa Raško-prizrenskog prilika je da se naglasi značaj Prizrena kao drevnog eparhijskog centra, koji ponovo dobija na svom značaju nakon završene obnove sabornog hrama Svetog Đorđa i zgrade Episkopije, kao i drugih objekata koji su bili zapaljeni u naletu albanskih ekstremista 17. marta 2004. godine.

Patrijarh Irinej: Teodosije zaslužio ovako veliki zadatak



Patrijarh je, obraćajući se ustoličenom episkopu Teodosiju i prisutnim vernicima, ukazao na stradalnu sudbinu Prizrena, Crkve i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, podsetivši na reči vladike Nikolaja "Bože poštedi ostatak".


"Ovo je veliki dan, dan ustoličenja episkopa koji treba da nastavi istoriju i život srpske crkve na prostoru Kosova i Metohije i da ulije novu snagu, novu blagodat istoriji", poručio je patrijarh Irinej.


On je ukazao da je Crkva izabrala čoveka u koga ima puno poverenje i za koga veruje da će moći da odgovori teškom, strašnom vremenu u kojem živi srpski narod na Kosovu i Metohiji.


"Na osnovu onoga što do sada znamo, na osnovu mudrog upravljanja Visokim Dečanima, vladika Teodosije je zaslužio da mu se poveri ovako veliki zadatak, pre svega povratka i obnove naroda i svetinja na Kosovu i Metohiji", kazao je patrijarh Irinej.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Teodosije nije kanonski izabran za episkopa ERP-e


В
икарни епископ Теодосије није канонски изабран за епископа Рашко-призренског и не може бити устоличен као канонски епископ ове Епархије!

24.12.2010

+++

Образложење:

Слушајући речи Апостола који вели „све нека бива благообразно и уредно“ (1. Кор. 14, 40), а следујући богоносним Оцима који установише светим канонима и освештаним правилима црквену благообразност и поредак, ревнујући у том светом и богоугодном делу чак и до смрти, ми покретани том истом ревношћу захтевамо да се викарни липљански епископ Теодосије као један од главних виновника нарушавања црквеног благоустројства и мира у богоспасаваној епархији Рашко-призренској, будући такође неканонски изабран за епископа ове Епархије црквеносудски процесуира, а не устоличи, како је то намеравано дана 26. 12. 2010. год у саборном храму св. Георгија у Призрену, јер је НЕДОСТОЈАН тога.

Обустављањем устоличења овог духовног прељубочинца и извођењем истог пред Црквени суд, била би исправљена још једна од многих крајње безаконих мера, које су у циљу прогона канонског епископа ЕРП Артемија предузете од стране Синода, а касније и Сабора СПЦ.

Сабор архијереја СПЦ је неканонску одлуку о избору викара Теодосија за епископа на попуњени трон поменуте Епархије накалемио и придодао читавом низу савршено безаконих одлука и мера Синода СПЦ у односу на ЕРП, почев од фебруарског суспендовања надлежног епископа Артемија, па све до његовог неканоснког и неуставног, самим тим неважећег рашчињења, које је Сабор надглашавањем донео на последњем саборском заседању новембра ове године. Безакоње које је Синод и Сабор СПЦ на један потпуно неканонски и антицрквен начин завео као правило фунгционисања наше Цркве, представља покушај немогућег „озакоњење“ безакоња, које врхуни управо у избору и покушају интронозације викара Теодосија на трон ЕРП поред живог, каноског епископа исте Епархије. Кршење канона, које порађа урушавање црквеног поретка, као у поменутом случају избора викара Теодосија за попуњени трон ЕРП, представља безакоње увек и у сваком смислу, чак и када је оно изгласано од стране већине, јер безакоње је немогуће озаконити ничим, па ни прегласавањем или надгласавањем!

Будући да је Сабор оваквим одлукама прекршио велики број свештених канона и правила предањског, озакоњеног управљања Црквом и црквеним пословима, верни народ СПЦ и ЕРП позива тај исти Сабор архијереја да све те безаконе одлуке по питању ЕРП обустави и обеснажи и тиме поврати поредак и мир у ЕРП и читаву нашу Светосавску Цркву.

Сходно томе епсикоп Теодосије не сме и не може бити постављен на трон ЕРП, већ је потребно извести га и процесуирати са осталим виновницима читавог канонског хаоса у нашој Помесној Цркви на Великом Црквеном суду СПЦ.

Свеукупним безакоњем које се у виду прогона канонског епископа ЕРП Артемија, а особито избором викара Теодосија за епископа већ попуњеног трона ЕРП, нарушени су сами темељи православне еклисиологије, као и мноштво светих канона и чланова Устава СПЦ, који уређују питања епископског достојанства и власти. Свим поменутим на најстрашнији начин је унижен наданђелски епископски чин и његово равноапостолско достојанство, а самим тим и епископоцентрично утемељење здраве, православне црквености.

Пре свега ваља напоменути апсолутну недопустивост из аспекта канонског предања Цркве, отимање трона епископу Артемију и његов прогон из ЕРП, који је спроведен током текуће године, почев од 13. Фебруара па до 20. Октобра, када је и физички прогнан из своје Епархије. О томе да је епископ једне епархије дужан остати до своје смрти на њеном трону, сведоче многи канони и параграфи Устава СПЦ, изузев евентуалног избора истог за неки виши управни положај у једној Помесној Цркви, тј. избора за архиепископа или патријаха, или након регуларно донешене црквено-судске пресуде, која показује недостојност архијереја, или, пак, из оправданих здравствених разлога, тј. доказане немоћи, а овде ћемо навести неке од тих канона и чланова Устава СПЦ:

14. апостолски канон: „Епископ не сме оставивши своју епархију прелазити у другу, макар био од многих на то наговаран (принуђуван)…“

21. канон Антиохијског сабора: „Епископ… мора остајати при цркви (тј. епископској области), за коју је из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати…“ такође: I Вас. 5; II Вас. 2; IV Вас. 19; Трул. 8; 7. Вас. 6; Лаод. 4.; Карт. 18, 43.

15. канон Првог Васељенског Сабора: „Због смутњи и раздоре који бивају, одређује се: сасвим укинути обичај – који се, против (Апостолског) канона (14. И 15.) нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (намештаљка) и повратиће се Цркви (епархији) за коју је као епископ или презвитер био постављен.“

члан 8. став 3. Устава Српске православне цркве: „Епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих управних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се овим Уставом предвиђају“

Чланом 13. став 3. Устава Српске Православне Цркве: „На челу сваке епархије стоји епархијски Архијереј, као њен НЕПОСРЕДНИ ПОГЛАВАР. Он је, по црквеноканонским прописима, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији, и управља епархијом уз помоћ свога свештенства и народа“

Члан 107. Устава Српске Православне Цркве: Сва црквена надлештва и органи у епархији потчињени су епархиском Архијереју.

Члан 111. Устава Српске Православне Цркве Епархиског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљном престанку једнога од услова из члана 104. Устава СПЦ, као и на основу оправдане молбе за пензију (ниједан(!) од наведених услова за регуларну смену епархијског архијереја, није испуњен у безаконом смењивању и прогнању епископа РП Артемија)

Набројаним свештеним канонима додајемо потресне речи светог Јустина Ћелијског, који вапајним речима, моли, али и прети онима који мењају епархије, то се наравно односи и на оне који насилно смењују епархијске архијереје, као што је то случај са насилно смењеним и прогнаним епископом Артемијем, који је безаконо прогнан и безаконо рашчињен ни од кога другог већ од САСабора, али узурпираног Сабора СПЦ.

„Првосвештеник.

Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт.

Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама.

Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци - зар не и Христоборци? „

Овде се јасно види да је у случају разбојничког смењивања канонског архијереја ЕРП Артемија, прекршено много канона и уставних одредби, због чега је апсолутно немогуће признати његову смену и свргнуће, јер су такве одлуке неправоснажне будући савршено неканонске и безаконе, зато је такав разбојнички акт Синода и Сабора антиканоског и антицрквеног духа, без икакве утемељености у канонском или било ком другом предању Цркве.

Стога је постављање Теодосија на трон епархије која већ има свог канонског архијереја Артемија, преседан у нашој Помесној Цркви, који ће, уколико се не исправи, покренути невиђено урушавање целокупног црквеног благопоретка и предањског црквеног устројства.

Што се самог викара Теодосија тиче, навешћемо неколицину канона које је исти прекршио и тиме себе учинио недостојним трона ЕРП, чак и да је он упражњен, а као што смо показали, није упражњен.

30. Апостолски канон: „Ако се који епископ послужио световним властима, да преко њих задобије цркву (епископију) нека буде свргнут и одлучен.“ Такође: I Вас. 4; Ант. 19,23; Лаод.12,13; Сард. 6; Цариград. 1; Карт. 13,49,50.

Да су ови канони прекршени од стране викара Теодосија сведоче најаве безаконог смењивања епископа Артемија пре свега из ванцрквених, световних кругова, окупаторске администрације КФОР-а, још средином јануара текуће године.

Такође, слични гласови чули су се и од стране самог председника Р. Србије Бориса Тадићa, честог госта у манастиру Високи Дечани, у коме је боравио без благослова надлежног архијереја ЕРП Артемија, у више наврата, као и отворена подршка овог политичара коју на све начине у јавности показује викару Теодосију.

Најбезочнији доказ у прилог тврдњи да је в. Теодосије прекршио овај канон јесте његова тесна сарадња са полицијским органима Р. Србије, као и фиктивне Косовске републике, чији је отворени колаборациониста управо викар Теодосије.

Не треба изоставити ни веома уиграну медијску кампању, вођену од стране режимских медија, а све у циљу сатанизовања епископа Артемија и промовисања викара Теодосија, за „легитимног наследника“, тачније узурпатора ЕРП.

Даље каноне које је викар Теодосије прекршио, учинивши себе недостојним епископског чина, а сaмим тим и трона ЕРП су следећи:

45. Апостолско правило: „Епископ, или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде само и молио, нека буде одлучен…“ Канони који поред наведеног такође строго санкциониши овакав преступ су: Ап. 10,11,46,64,70; III Вас. 2,4; Лаод. 6,9,32,33,34,37; Тим.Алекс. 2.

(Постоји небројено фотографија које сведоче екуменско прегалаштво, синодског типа, почев од отварања џамија, којима је Викар присуствовао, па до Васкршње вечерње службе у Призрену, на којој је присасутвовао и призренски римокатолички бискуп, свакако ту има још пуно сличних блиских и антиканонских контаката, верског, а не дипломатског карактера, Викара са јеретицимa)

18. канон Четвртог Васељенског Сабора: „Преступ завере и групашење, сасвим је забрањено спољним (грађанским) законима, а тим је више потребно забранити да то бива у Цркви Божијој. Ако се, дакле, неки клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке епископима, или (својим) саклирицима, нека буду сасвим свргнути из свог чина.“ Као и њему сличне каноне: Апостолски 31; Ант. 5; Карт. 10,53; Прводруги 13-15.

(Докази у прилог кршења наведених канона од стране Викара су многобројни, и настали су као последица његовог апсолутног, опструкцијског, непослушног односа према свом канонском епископу Артемију током низа година, особито након што је дотични Викар хиротонисан 2004. Викар је таквим својим неканонским и разбојничким деловањем у ЕРП отпадио целокупно братство манастира, у коме је као настојатељ, спречавао спровођење редовне канонске власти надлежног архијереја Артемија над манастиром и шире, а такође упорно радио на припреми и спровођењу безаконе смене и прогона свог канонског епископа Артемија, уз помоћ братства које је пре тога отпадио од редовног црквено-канонског поретка послушности свом надлежном архијереју Артемију и такође уз помоћ појединих синодских архијереја СПЦ, који су учествовали и учествују у безаконом прогону надлежног епископа ЕРП Артемија и постављању на његов трон духовног прељубочинца и узурпатора Теодосија)

Канон 8. Гангрског помесног сабора: „Ако неко плодове (доношене Цркви) раздаје или узима без епископа, или онога који је постављен за управљањем доброчинством, нека је и који тако раздаје и који прима анатема.“ Њему слични канони, који говоре о истом преступу су: Ап.4,38,39,41; IV Вас. 26; Трул. 25; VII Вас. 11,12; Анк. 15; Гангр. 7; Ант. 24,25; Карт. 26,33; Прводруги 7; еоф.Алекс. 10; Кирило Алекс. 2.

(У прилог кршења наведених канона подсећамо на општепознату чињеницу и горепоменути проблем непостојања канонске власти над управом дечанског манастира, на челу са викаром Теодосијем, који је управљао многим фондовима и донацијама, како оним упућеним самом манастиру, тако и оним упућеним страдајућем народу на Косову. Контролу над свим финансијама у манастиру и увид у њих надлежни епископ Артмије није никада имао у потпуности, често чак ни формално.)

Овде је изнет само део канона који су најгрубље прекршени у безаконој смени и прогоњењу епископа ЕРП Артемија, са његовог епископског трона, и у још безаконијем постављању на исти викара Теодосија, који је и сам лично, и у сарадњи са поједином синодским епископима СПЦ прекршио небројено канона и чланова Устава СПЦ, од којих смо овде изнели само неколицину.

Због свега наведеног, верни народ ЕРП и читаве СПЦ, викара Теодосија сматра НЕДОСТОЈНИМ епископског чина, самим тим захтева спречавање интронизације истога, у трон ЕРП, будући да је за ту катедру изабран као НЕДОСТОЈАН и то безаконим саборским преглашавањем и извикивањем, а не регуларним црквено-канонским процесом, што пре свега потврђује чињеница да је трон ове богоспасаване Епархије већ попуњен и украшен њеним канонским епископом Артемијем, те у складу са тим, ми верници и чада наше Светосавке Цркве захтевамо повратак нашег канонског архијереја Артемија на његов трон и извођење епархијског узурпатора Теодосија на Црквени Суд и његово праведно свргнуће.

Остајући верни путу Светих Отаца, који нам они предаше, као једином путу Цркве, ми уносимо молитвену наду да ће Сабор СПЦ смоћи снаге и исправити ову страшну и трагичну неправду учињену ЕРП, владици Артемију и васцелој црквеној пуноти, као и свеукупном апостолском, светоотачком, еванђелском и богочовечанском предању Цркве у којим и у којој се спасавамо.

Уколико архијереји у Сабору СПЦ не смогну снаге да исправе трагичну грешку по питању прогона епископа Артемија, на њима ће се стравично испунити речи оца Јустина, они ће уместо христољубаца бити христоборци и еванђељоборци!


извор: ФЕЈСБУК ГРУПА: Истина је само једна владика Артемије