Da se ne zaboravi - Srbsko rodoljublje

ХИМНА
Српског Црквеног Пјевачког
Друштва у Д. Тузли


Боже силни
Наших дједâ,
Ти, у ком је моћ и влас',
Данас братство
У те гледа -
Благослови, Боже, нас!

Благослови
Срцâ ови'
Свети пламен силом свом!
Ти нас буди,
Да нам труди
Слави воде мили дом!

Не дај да нам
Силе клону,
Нека буде врагу лом!
Пошљи благу
Милост ону
И помози Србу свом!

Ој, помози,
Да у слози
Дивље чете нађу нас!
Нек се плаше
Силе наше,
Боже силни, чуј нам глас!

1900.

СЕОБА


Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расадниче Српства, колијевко лâвâ!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно -
А наша будућност, гдје је она? - Спава...

Вјеровасмо у њу кô у свети ћивот
Василија светог што клонуле снажи;
Вјеровасмо у њу кô у вјечни живот -
Вјерујући у вас, о орлови наши!

А сада вјера наша умире и гасне
Мутно око гледа у небо без зрака...
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне,
Јер остаде земља без својих јунака...

Браћо, зар вас душа нимало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?

Зар вам није жао, на огњишту оном
Гдје вас огањ гријô, што ће туђин бити,
Што ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?

Ил' не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди,
Оставити брата, без снаге, у мраку,
С невољама дугим да сам борбу води?

О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите, браћо, од роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба...

Треба мушке снаге и витешких рука,
Треба Обилића и слободних лâвâ;
Треба ваше смрти и вашијех мука,
Јер, тамо далеко, наша зора спава...

ЈА НЕ МОГУ ОВДЈЕ...


Ја не могу овдје; овдје лед ме бије,
Овдје нема сунца што ме тако грије,
Сунца, милог сунца, сунца мога раја -
Мога завичаја.

Ја не могу овдје. Моја душа воли
И лијепу Рону и воду Лимана,
И далеке шуме што се виде доли
У подножју хладном вјечнога Монблана;
Моја душа воли овај крај слободе,
Ову земљу људи, једнакости, права.
Ал' тамо, врх кршâ гдје облаци броде,
Тамо, с голих брда гдје мирише трава,
Тамо, гдје су моји другови и браћа,
Тамо, роду своме душа ми се враћа.

Ја не могу овдје. Тамо гдје увече
Врх далеких брда као ватра плане,
Испод црног Хума гдје Неретва тече;
Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле,
Гдје се моја браћа за род Богу моле;
Тамо гдје сам снивô оне златне снове,
Тамо моја душа плачући ме зове.
Ондје нек ме једном и у гроб сахране.

Женева, 1902.

НЕ ЗАСТАНИ...


Не застани! Све даље и даље,
Тамо гдје те твоја вјера зове!
Бог, који ти своју милост шаље,
Водиће те на подвиге нове.

Не дај срцу да га слутња свлада,
Нити оку да га суза роси;
Тамо куд те зове снага млада
Свој крст тешки на плећима носи!

Благо оном кога провиђење
Под бременом пут Голготе спрема!
На њ свијетло чека васкрсење
И његовој слави конца нема.

Пред њиме ће поникнути злоба,
Што му негдје оштри вијенац сплела,
Кад он силан дигне се из гроба,
А зâр божји загрије му с чела.

Не застани! Кроз маглу дубоко
С крстом ступај уз голетну страну!
Своје чело подигни високо
И радуј се васкрсноме дану!

ВЕЧЕ НА СЕЛУ
Јанку Веселиновићу


Ево мога села, ево радовања!
Ево тихог мира гдје ми душа сања,
Гдје се срце снажи па весело бије,
Као да ми нигда заплакало није!

Ево мога села! На зеленом платну
К'о да, пуну душе, гледам слику златну -
Једну слику живу што је Господ ствар'о
Када се на земљи с љубављу одмар'о!

Гле, домови мирни кроз дрвета стара
Како мило руде од вечерњег жара,
А горе високо, при заходном блеску,
Прелијеће ор'о ширину небеску.

А тамо, од села, по стрмêни брдâ,
Ено блâга, ено, пребијелих крдâ!
Ено горе момче на врх ст'јене сједа
И далеко тамо пут запада гледа.

Гле под густим дубом, тамо гробљу ближе,
Гле како се скромно мала црква диже,
И кроз меко лишће, што се над њом сплело,
Како мирно гледа своје мирно село!

Док широким пољем, као сребро чиста,
Лијепа ријека трепери и блиста,
Па жубори, хуји и к'о да ми мрмља
Да обали сађем у сјен густог грмља.

Али ја ћу тамо гдје још ратар браном
Брана плодну њиву, што га храни храном,
И старим рукавом таре знојно чело,
Гледајући вôљан своје драго село.

На груди ћу ове загрлити брата -
Мученика часног, што за руљац хвата,
И крвавим знојем, под пламеним небом,
Клас одгаја плодни, што га храни хљебом.

Он ће мени скромно своју руку дати
И дому ме своме на починак звати,
А ја ћу ижљубит' поштено му чело,
Па ми, онда, збогом, остај, мило село!

ХИМНА
Београдског Певачког Друштва


Заиграјте, срца жива,
Једном жељом рода свог!
Што Авала давно снива
Нека благи даде Бог!
Као звона Васкрс-дана,
Која вјером дижу нас,
Да одјекне про Балкана
Српске славе бурни глас!

Боже, што си од в'јекова
Челичио српски над,
Благослови нас синова
Повјековни труд и рад!
Блегослови и пробуди
Наша срца силом свом,
Да и отсад наши труди
Прослављају мили дом.

Благослови стијег ови,
Благослови, пјесму, пој,
Да слободу дани нови'
Свуда јави браћи свој:
Тамо гдје се чују клетве
Са Косова жалосног,
И са Дрине и Неретве
Све до Мора Јадранског.

Благослови и обдари
Наше горе, њиве, плод,
Св'јетлом зором ти озари
Српске земље, српски род!
Као звона Васкрс-дана
Која вјером дижу нас,
Да одјекне про Балкана
Српске славе свети глас!

1903.

НОЋ ПОД ОСТРОГОМ

Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.

Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се богу моли.

Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.

Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.

У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.

Овдје у слободи близу бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.

Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти'о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.

О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води -
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!

Гледајући тебе ја, пун снага нови',
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.

Ја знам: једног дана са обала твоји'
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.

Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни'
И кандило славе на српском олтару.

Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, -
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!

Боже, на поља
Земље ове
Васкрса златним сунцем сјај!
Победу, венце
Славе нове
Краљу и роду српском дај!

Вером отаца
Што слободу
Прелише крвљу, даруј нас!
Да нам у свету
И у роду
Остане светлих дела глас!

К'о шарна светлост
Дуге пуне
Што с неба гони црни мрак,
Нек' драги камен
Српске круне
Спасења српског буде знак!

Нек' бели ор'о
Прене, сине,
И нове славе да нам плод;
С Авале плаве
Нек' се вине -
Јединством светим спасе род!

СЛОБОДА
Петру Кочићу


Она ће доћи! Из смрти, из гроба,
Из мука наших васкрснуће небу,
Да збрише сузе остављеног роба,
Што рањен живи о крвавом хљебу...

Она ће доћи! Ја видим: кроз таму
Пробија свјетлост божанскога лика,
Тирани гнусни даве се у сраму -
Док ланци прште силних мученика.

Она ће доћи, свијетла и чиста
К'о суза мајке, као љубав Христа,
Да сужње води из тамничких врата.

Ах, моја душа већ је ћути близу -
Ја видим њену божанствену ризу
И чујем ропац крвавих Пилата...

Volite li Isidoru?

Od radjanja svetlih svetova iz tame, do survavanja svetlih svetova u tamu, i opet iznova, i svugde, svakad, kroz večnost, prisutan ČOVEK. (Isidora Sekulić: Njegošu knjiga duboke odanosti)

Mi smo narod nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga što je ispod pojava (Isidora)

Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija (Isidora)

Kad srce može da preskoči liniju, zašto ne i mozak? (Isidora)



Isidora je mnogo pisala o prolaznosti srpskih i vojvođanskih gradjanskih porodica, kao i o prolaznosti uopšte, zbog koje je, smatrala je, nemoguće biti - gord. Svoj narod je videla kao mali: „Svi mali narodi, zato što su usamljeni, nose u sebi jednu melanholičnu stidljivost, koja rastvara aktivnost", govorila je - ali je uvek posedovala svest o „kulturi kao najtrajnijoj ljudskoj tekovini... u kojoj više nije važna regionalna prepoznatljivost, već udeo talenta i znanja". U isto vreme, smatrala je da Srbi moraju mnogo više raditi na stvaranju umetničkih i kulturnih dobara opšteg značaja, koje bi mogli ponuditi svetu. Govorila je sa pritajenom tugom da moramo biti svesni «da smo na našem doprinosu svetskoj kulturi siromašni; od slovenskih naroda najsiromašniji smo - jedino freske, narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube mnogo».

Isidora se mnogo bavila Njegošem, doživljavajući ga kao ponosnog i neprikosnovenog prvaka pesničkog i umetničkog izražaja na srpskom jezičkom području. Još na početku svoje knjige «Njegošu knjiga duboke odanosti» stavila je reči duboke posvećenosti velikom pesniku:

«Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi. Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja».

Kada je izbio Drugi svetski rat i Nemci zauzeli Beograd, Isidora je, zajedno sa Ivom Andrićem i helenistom Milošem Djurićem, odbila da potpiše famozni «Proglas okupatorskih vlasti srpskim intelektualcima, da saradjuju sa Nemcima», iz avgusta 1941. godine. Pričalo se da su Proglas bili potpisali skoro svi značajniji pripadnici kulturne, naučne, univerzitetske i crkvene elite (njih 411).

Stihovi: Vladislav Petković Dis

Uzdah sa Dunava

Na Kalemegdanu, posred starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,
Što ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se pruža
Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i ruža,
Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi,
Al' Nemac i Mađar večito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna - sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni,
Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:

"O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete."


PROSTO IME

Kroz moju dušu prošla su dva rata,
Dv stara orla zaveta i slave,
Prošla su crna, zasićena jata,
Pali krstaši i zastave prave.

Kroz moju dušu prošle su sve trube,
Doboši, pesme i krvave seče,
' Iljadu srca što ginu i ljube,
Dan pun grobova kao zvezda veče.

Kroz moju dušu prošli su pukovi,
Epolete, sablje i šinjeli sivi,
Oganj i juriš; i još novi, novi,
Junaci mrtvi junaci živi.

Kroz moju dušu prošle su sve vode,
Krvava polja i umrli krici,
Bregovi, klanci, stegovi slobode,
Beli krstovi, svetli ranjenici.

Kroz moju dušu prošla su stoleća,
Njih pet na broju, s topuzom i đordom,
Spaljena leta i mrtva proleća,
Podignut narod sa ljubavlju gordom.

Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci.

Stihovi: Vladislav Petković Dis

Medju svojima

U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja
Misao da jos zivis, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Boze! sta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je prolece. Dosle su vam laste.
Ozivele vode, djurdjevak i ruze.
I mirise zemlja, koja stalno raste
U grob i tisinu, moj daleki druze.

Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo
Ulicama straha, i dusa ti jeca.
Tvoje gladne oci, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka zive deca."

Ulazis u sobu. Suze te vec guse.
A dva nasa cveta iz cetiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suse:
"Mama, zasto places? Jel' pisao tata?"

U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plac ti trese grudi...
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da ce se dici grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to dusa svetinje
Ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.

Stihovi: Vladislav Petković Dis

Naši dani

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

1910.

Vladislav Petković Dis


Kako mi je

I

Od nekoga doba izgleda mi kao
Da ce se moje zamutiti oko,
Dusa i zelje i sve sto sam znao
Gubi se, pasce u mracno, duboko.

Miran sam... ni trun srdzbe ili cega
Sto pravi smesnim nemocne i jadne,
Smrt, vecno ziva, buducnost je svega –
Sveg sto rodjenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Vodjena strascu koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna –
Nekad, dok mladost zivljase u meni,

Smejah se cesto, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo,
Da onaj koji oblicja nam sazda
Ucini sramno, kukavicko delo.

I pricah sebi da cu jednom moci,
Sa mislju koju velicina daje,
Zderati zastor s neprovidnih noci,
Videti prostor i vecnost kakva je,

I da cu otud trag bezumlju znati,
I gde je proslost sa bezbrojno zrtvi,
Cije je vreme, ko je Bogu mati,
Nasto je zivot i kud idu mrtvi.

I tada kao sa vulkana lava,
Sipacu misli sto nas razum prze –
Tresce se vecnost i pucina plava,
I svi atomi koji svetlost drze.

ХРИСТОС ПЛАЧЕ


Овдје пуста поља, тамо брда сива,
Гдје жалосно шуми купина и драча;
Ред убогих села сан покојних снива -
Ја не видим нигдје рала и орача...

Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,
Не чује се звоно претходника овна;
Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна,
И запјевке тужне што срце сијеку.

Села наша, гдје су ваше руке радне?
Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?
Ах, другове ваше, невољне и гладне,
Одвела је судба преко Океана.

У подземљу црном, без сунца и неба,
Сад копају они комад црна хљеба,
Док за вама срце све им цвили јаче.

О, жали ли когод тебе, земљо гола?
Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.
Само негдје близу, чујем Христос плаче...

ХРИСТОВ ПУТ

Овдје нема храма; овдје нигда није
Зазвонило звоно празничкијех дана;
Ал' мени се чини преко ових страна
Да сам господ ступа и благослов лије.

Пољима се овим свето сјеме сије -
Сви су људи браћа, плод са једних грана;
Ту крв пала није са братских мејдана,
Ја чујем гдје свуда једно срце бије.

Овдје нема храма. Ал' света и чедна,
Ту у сваком срцу стоји црква једна,
Гдје се служи служба праведна и чиста...

О ви што се лажно молите у храму,
Не идите амо! Остајте у сраму!
Јер ту гдје вас буде неће бити Христа!

НЕ ЧУВА СЕ ТАКО ОБРАЗ И ПОШТЕЊЕ


Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, -
Он не пузи, он се уз Голготу пење.

Заставу ти своју бјеше народ предô,
И за тобом пође и у борбу стаде,
Ал' ти ето, вођо, посрну и паде...
Гдје ти очи бјеху? Што нијеси гледô?

Зар ти што до јуче бјеше орô смјели,
Ти у ког је вјера заложена била,
Зар блатом да сада каљаш своја крила?
Пред тираном нашим да поклекнеш, је ли?

Он ти пружи части, он те у вис диже,
А до јуче, знаш ли, с њиме си се клао!
Гдје је људски понос? Он је ето пао -
Преваљени соко у прашини гмиже.

Може ли ти народ простити то дјело?
Јесу ли то пути душа свијетлијех?
Не, то је знај, вођо, један тешки гријех
И љага што каља јунаково чело.

Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, -
Он не пузи, он се уз Голготу пење.

ПОД ОСТРОГОМ

Спокојно ћути манастир и спава.
Малени торањ стражари и бдије,
И доли мирно тече Зета плава.

Још позни мјесец на видику није,
Одблесак први тек што једва зâри
Врхове кршâ. Тихо. Само вије

Притајен вјетар из грмова стари'.
Но док под храстом од стољетних дана
Преда мном ватра кô јутро се жари

И црвен баца по рачвама грана,
С кивота светог сјај чудесни сину,
И сребрн блесак паде преко страна...

И видјех: уз крш свети отац мину,
На челу носећ једну мутну бору,
И сјајан на врх Острога се вину.

Пјесму звијезде почеше у хору,
И видар бола у одежди стану,
Погледа тамо према Дурмитору.

Клекну и поче да моли, и кану
Суза му једна... Као никад прије,
Небо затрепта, и над врхом плану

Пун крвав мјесец... И са страна свије'
Са грмљем болно јекну голет горња;
И кô срце једно гдје јад љуто бије,

Жалосно звоно зацикта са торња

КОСОВКА
Сјени Владете Ковачевића

Овамо на Шару! Погледајте доље:
Кô да хрпе круна блистају из траве!
Оно крсташ слете на Косово Поље,

Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве
Ту на старо гнездо спусти се и паде.
Сестре, црни вео скинимо са главе -

Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,
Нека нам се душа у свилу обуче:
Што Косово узе Косово нам даде.

Скрхали смо грубе вериге и кључе -
Јутрос на вратима мученика свије'
Својом златном алком бела зора туче.

Појмо! Откад сунце рађа се и грије,
Све откада звезде у висини броде,
Још Косово нигда лепше било није.

Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,
Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,
Змај Авале сиве. Са лучем слободе

Он калпаке гази тиранскијех трупа.
На молитву! Звони. Одјеци се хоре -
Сва се Грачаница у гримизу купа.

Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.
Ура! Сатана је пао, гротло тавно
Прождрло га... Милош попева из горе...

А уз алај-барјак, као јутро славно,
Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.
Погледајте! За њим низ Косово равно

Васкрснули трепте оклопници стари...

ЈУТРО НА КОСОВУ


Пробуђене трепте даљине и међе -
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе...

Пукло поље. Широм, на четири стране,
Преко дугих њива и равница свије',
Свуд ораче видиш и рала и бране,
И како из мрких бразда пара бије.

А тамо, кô гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље... Трепте даљне међе -

Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.

КАЈМАКЧАЛАН


Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

1920.

Исток са висине

Исток нам се са висине јави
Вечну светлост свету да објави,
Вечну светлост и вечно сијање,
Вечног Бога вечно постојање.
Син се јави Оца да објави
И Дух сиђе Сина да прослави.
Триједина слатка хармонија
Људска срца љубављу загрија.
Вечни Исток вечитога дана
На истоку сунчаном заруди
Од сна људе тешкога пробуди.
Сновиђења лажна ишчезоше,
Мрачне сени у ад побегоше.
Христос дође, људе страва прође,
Христос рече, пакао утече ,
Кад пострада, сатану савлада,
У смрт паде, у живот устаде.
Гроб се стресе, кад Христос воскресе.

ЂУРА ЈАКШИЋ

ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!"

ОСКАР ДАВИЧО

СРБИЈА


Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.

Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље,
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље.

И бриге твоје, ој, Србијо међу песмама међу шљивама
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза моста,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој, милошто мека, клик си дивље пловке
над јармом из које стаса

Црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа.

Али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руке, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

Буре у буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата од земље поплави
и скори се лице преко глади - кора;

То лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа - удари...
А свако од туге за дан
као век читав остари

И збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој Србијо међу песмама, мећу брдима,
ој Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лазигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

И покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

Ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.

MILUTIN BOJIĆ

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme
moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć
crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!