Zajdi, zajdi...

A ovde cemo malo da tugujemo, da zalimo za onim sto je proslo, a sto se nikad vratiti nece... jer covek ne bi bio covek kad ne bi tugovao, bolovao za necim i patio, jer samo patnja oplemenjuje dusu i uzdize je u visine ljudskosti gde se da spoznati da je covek nesto vise od coveka samo - da je bozansko bice.

Pa hajdemo onda, isplacite se, otvorite dusu, bice vam lakse...

Bora Stankovic

I jos jednom to isto pa ipak nekako snaznije, dublje...

PISMO PRIJATELJU
(dva dana pred smrt)

Dolazi jesen, pa zima... sa maglama, sa kisama, s mecavama. To je njihova obavezna pratnja. A kad stignu, zateci ce kod mene : bolest, siromastinu, brige. To je opet moja obavezna pratnja... Mozes misliti kako ce to biti zanimljiv prizor kad se obje pratnje uhvate za ruke i zaigraju oko mene vrzino kolo... A dva sina treba poslati na studije. Drva treba nabaviti za nas troje koji ostajemo ovdje. I duzan sam. I uopste, cijelog zivota ne uspjeh da odgonetnem tu, za mene nerjesivu, zagonetku: kako, na posten nacin, ne stedeci trud i dajuci uvjek kvalitetan ucinak, zaraditi dovoljno za zivot. Od svih mnogobrojnih puteva koji vode ostvarenju tog cilja, ja sam, izgleda, izabrao onaj jedini pogresni... Ne znam imas li kakve mogucnosti da mi pomognes... u nevolji sam pa rekoh: da ti se pozalim. Jer, covjek se zali prijatelju.

Aleksandar Leso Ivanovic


Njegovu pesmu "Kari Sabanovi" peva Toma Zdravkovic

Za mene jedna od najlepsih Disovih pesama, mozda isuvise tamna i duboka da bi se svakom dopala, ali mislim da samo veliki pesnici mogu ovako, na ovaj misticni nacin da zadju u dubinu stradanja jedne duse

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće – k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k’o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

DALEKOM SAMOUBICI

Samo da sam bio kraj tebe tada
da pomilujem recima tvoje namrsteno cutanje
i da u tvoje mracne oci kanem drugarski osmejak-
ti bi ziv bio sada.

Kako me nisi naslutio kroz svoje lutanje!
Ili nis bio toliko jak
da poverujes u dalekog mene!
I ugasile su se
ugasile
tvoje zelje.

Branko Miljković

Branko Miljkovic pismo prijatelju:


"Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: �Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik�.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko


Mesec je mrtav
Vode se osmehuju
Bude me otvorene oči sa pejzažima
Ako izadješ iz voza ostaćeš sam
jer ona je otišla iz malog prozora
gde se završava slepilo zida
A bilo je da reči su tražile plavu pticu
Tamo gde raste trava zelena i nežna
I bilo je da nam je vetar odneo reèi
nemi smo ulicom koračali
Tvoje su oči slepe ko belutak
Ne budi se
Jer ako se probudiš bićeš sam
I čućeš korake na vodi
Trčaćeš mokar od vetra
preko polja kroz šume
u susret sebi
I kada budeš umirao
čućeš kiša pada po lišću.

"A ono sto se u meni dogadja u rijetkim casovima radosti, sto je za mene slast,
dozivljaj, ekstaza i uzvisenost, to svijet voli i trazi mozda jedino u
pjesnickim djelima, a u zivotu smatra ludoscu. I doista, ako je svijet u pravu
- onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam doista kako sam sebe cesto nazivao -
stepski vuk, zivotinja koja je zalutala u tudj i nerazumljiv svijet, koja vise ne
nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu".

H.Hese

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a anđeli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre...

EMILI BRONTE - ORKANSKI VISOVI

Halo! Gde ste? Gde ste se izgubili svi vi tuzni i ranjeni? Pa niko od vas ne trazi ispovest, ili ste svi vi presli tamo gde mirisu jasmini i gde sunce vecito sja


O, to bi bilo divno!


Onda bi mogli da zatvorimo ovu tuznu temu ili da je prepustimo pesnicima bola...sta mislite !?

U malom gradu na obali Save, zavolese se ona i on.Nije to bila obicna ljubav vec iskrena sa puno straha da ih ne razdvoje i da ne izgube jedno drugo i to zbog ljudskog nesporazuma...Govorili su da nije on za nju i da ce joj upropastiti zivot.Njoj je bilo tesko kao nesrecnoj devojci, da sve na mestu zaboravi i to zbog obicne komsijske svadje i nesto manje razlike u godinama.Onoga dana kada je bilo najteze on je morao da ode.Otisao je da trazi srecu.Obecao joj je na rastanku punih suza da ce joj stalno pisati i da ce je zauvek voleti i ona ga je cekala...
PRVO pismo stiglo je nakon 2 dana.Beskrajno je pisalo da tuguje i misli o njoj...

DRUGO pismo je stiglo nakon dva meseca i bilo je puno tuge i bola...

TRECE pismo dobila je nakon 3 mesece, pisalo je da i dalje pati i da se polako privikava na novi zivot bez nje...

CETVRTO pismo stiglo je nakon 6 meseci i pisalo je da je u novoj sredini i da ima dobro razpolozenje...

PETO pismo stiglo je posle godinu dana, u njemu je pisalo o novim poznanstvima i drugarstvima

SESTO pismo
stiglo je posle godinu i mesec dana, u njemu je pisalo da je zaboravlja i da je voli kao dobru staru drugaricu...

SEDMO pismo dobila je nakon godinu i 5 meseci, u njemu je pisalo kako je nasao novu devojku i da je vodi na pice...

OSMO pismo stiglo je posle 2 godine pisalo je da je zavoleo drugu devojku i da misli ozbiljnu vezu.

DEVETO pismo stiglo je posle 2 godine i 9 meeseci, odusevljeno je pisalo o zenidbi nadajuci se da je ona srecna sa drugim

DESETO, poslednje pismo stiglo je posle 3 godine u njemu je pisalo:
"Oprosti sto sam se ubio posle 2 dana nakon naseg rastanka, a pisma su pisali moji drugovi da bi me lakse prebolela..."

Secam se, pre nekih dvadesetak godina, jedan mali, pogrbljeni starcic, prolazio je svakoga dana pored nase kuce sa torbicom na ledjima i sekiricom u ruci, iduci sporim, a ipak nekako lalim korakom, za svojih osamdesetak godina , prema svojoj nedalekoj sumi.

Bila je to stara suma sa ogromnim, cvornovatim stablima hrastova, belih i crnih jasenova koji su svojom visinom i bujnim krosnjama parali nebo i ponosno i cvrsto stajali ko zna koliko dugo, prkoseci vetrovima, kisi,suncu i mecavama. Ispod njih, stidljivo,ali harmonicno, ne smetajici jedni drugima rasli su brestovi i drenovi koji bi se cim grane prolecno sunce prvi zazuteli po obodu stare sume. A izmedju njih, tamo gde je sunce dodirivalo zemlju, cvetali su divlji bozuri, kukurek, ljubicica, zvoncici i drugo poljsko cvece.

Pravi mali raj bila je ta suma u cijim su krosnjama ptice svijale svoja gnezda i neumorno pevale celo prolece i danju i nocu... narocito nocu, ili pred samo jutro,i bilo mi je po nekad zao da zaspim kako ne bih propustila taj carobni poj, a nekad me bas ta njihova pesma prenosila u miran, cvrst san.

Starcic bi se posle sat ili dva polako vracao nazad, istim putem jos dublje povijen pod teretom bremena koje je nosio na ledjima. Torba je bila puna lepo slozenih, na istu duzini isecenih suvih grana koje obicno ta stara stabla sama odbacuju, a koje je on marljivo skupljao i nosio kuci, da se nalozi sporet, skuva hrana, ispece hleb.

I tako godinama, sve dok je bio ziv...retko kada se neko veliko, staro stablo iseklo, obicno pred zimu i to bi bilo sve...

A jednog dana, kad sam ugledala njegovog sina, sa onom istom torbom i sekirom, znala sam da ce i on, na isti nacin kao i njegov otac, cuvati i postovati tu staru sumu i osetila sam toplinu oko srca za sve te ljude koji umeju da koriste razumno i mudro darove prirode i Tvorca.

Medjutim, covek je umro, i veoma kratko vreme bilo je tiho u staroj sumi i oko nje, a onda su nastupili sinovi i unuci, oni koji nit oru, nit kopaju... zacuo se zvuk motornih testera i velika stara stabla padala su ko pokosena lomeci i krseci sve oko sebe pri svom padu...

Mnogo puta sam sa suzama u ocima gledala kroz prozor kad bih cula motornu testeru i preletala pogledom od jedne do druge krosnje pitajuci se - koje li ce sada stablo biti zrtvovano bezumlju ljdskog roda... i kad bih videla da je neka krosnja prvo zadrhtala, pa onda i samo stablo pocelo da se naginje u stranu, brzo bih se okretala od prozora i s tugom u srcu cekala da obave posao i odu, i tad bih se uputila tamo... a tamo... ne, ne mogu da opisujem sada sta bih tamo videla, jer me boli... tada pomislim na starcica pogrbljenih ledja sa torbicom suvih grancica i pitam se - gde li nestadose ljudi...

A nestade i ptica, ili ih je sve manje... mozda negde drugde svijaju svoja gnezda, gde i dalje u prolece procvetaju bozuri i prve ljubicice

Dobro drvo - Shel Silverstein

Bilo jednom jedno drvo...
Dobro drvo,puno ljubavi za jednog malog dečaka.Dečak je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće.I isplevši,lisnatu krunu zamišljao je da je šumski kralj.Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama.Jeo je njegove slatke plodove,jabuke.Dobro drvo i dečačić bi se ponekad igrali žmurke i kada bi se umorio,dečačić bi zaspao u senci drveta.
Mali dečak je veoma voleo drvo.Zaista voleo ga je srcem i dušom.I Dobro drvo je bilo sretno.Ali,vreme je neumitno prolazilo...I dečak je odrastao.Dobro drvo je sada često ostajalo samo.A onda,jednog dana,dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče:"Hajde,dečače popni se na mene i poliuljaj se na mojim granama,najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci.I budi sretan."
"Ali,suviše sam veliki da bih se peo tebe i igrao se sa tobom,"odgovori dečak Dobrom drvetu. "Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam...Ali,znaš potreban mi je novac.Možeš li mi dati malo para?"
"Žao mi je,"odgovori Dobro drvo "ali para nemam.Sve što imam jesu jesu lišće i jabuke...Ipak dečače,mogao bi da ubereš moje jabuke i da ih prodaš u gradu...Tako ćeš doći do para i biti sretan."I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke,potom ih odnese sa sobom. Dobro drvo se opet oseti sretnim.
Dugo je vremena opet prošlo,a dečak nije navraćao...I dobro drvo je bilo veoma tužno.A onda, jednog dana,dečak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. "Hajde dečače",reče drvo."Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama...I uživaj !"
"Nemam vremena za to,imam previše posla,"odgovori dečak."Želim kuću,u kojoj će mi biti toplo",objasni dečak."Želim da imam ženu i decu i zato mi je potrebna kuća...Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?"
"Ni ja nemam kuću",odgovori drvo."U stvari, čitava šuma je moja kuća...Ali,evo.možeš poseći moje grane i od njih sebi napraviti kuću. I tako ćeš biti srećan." I tako dečak poseče grane Dobrog drveta,odnese ih i od njih sebi sagradi kuću. I Dobro drvo se ponovo osećalo srećnim.
Još podosta vremena prođe,ali dečak nije navraćao. I kada se ponovo pojavio,Dobro drvo je bilo toliko sretno da je jedva bilo u stanju da izusti reč. "Hajde dečače,"pozva ga drvo šapatom. "Dođi i poigraj se."
"Odveć sam star i tužan da bih se igrao,"odgovori dečak."Ali bih želeo čamac,koji bi me odvezao daleko,daleko odavde...Možeš li mi naći neki čamac?"
"Pa poseci moje stablo i načini sebi čamac,"odgovori drvo."Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i da budeš srećan." I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta i načini sebi čamac... i odjedri daleko,daleko. I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.
Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi. "Žao mi je,dečače," dočeka ga drvo. "Ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati...Znaš ne rađam više jabuke..."
"Zubi su mi se istrošili ne jedem više jabuke,odvrati dečak. "Nemam više ni grana,"nastavi Dobro drvo,"na kojima bi se mogao ljuljati."
"Odveć sam star za takve stvari...mislim za ljuljanje na granama,"primeti dečak. "Nemam više ni deblo,"reče Dobro drvo, "na koje bi se mogao uzverati."
"Odveć sam umoran da bih se penjao po drveću,"zaklima glavom dečak. "Žao mi je,"uzdahnu Dobro drvo. "Želeo bih da mogu bilo šta da ti dam...ali mi ništa nije ostalo.Sada sam samo jedan stari panj.Žao mi je zaista..."
"Pa više mi mnogo i ne treba,"uzdahnu dečak. "Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti.Znaš,veoma sam umoran."
"U redu onda,"odvrati Dobro drvo istežući se koliko može."Stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi,sedi i odmori se."Dečak postupi kako mu je rečeno. I Dobro drvo se oseti beskrajno srećnim.

Usamljenost - Alfons de Lamarten

Na bregu, pod hrastom, koliko li puta
Pri zalasku sunca ja zamišljen stojim,
Dok mi setan pogled po vidiku luta,
Preko plodne ravni pod nogama mojim.

Ovde tutnji reka, bujna, penušava,
Zmijasto se gubi u tamnoj daljini;
Tamo nepomično jezero već spava
I večernja zvezda blista na visini.

Još vrhove gorske zracima rumenim
Odsjaj sunca zari, no već u tom času
Gle, evo kraljice noći, s kolima maglenim!
Pojavi se i svud belu svetlost rasu...

I zabruji zvono sa drevne zvonare,
A pobožna pesma s njim put neba leti.
Putnik staje, sluša: to glas crkve stare
Sa smirajem dana peva koncert sveti.

Al’ i pored svega ovog, moje grudi
Prazne su i srce ništa ne pokreće;
Zemlja je za mene senka koja bludi,
Sunce živih – mrtve ogrejati neće.

Od brega do brega zalud pogled traži
Zapad, istok, mesta bliska i daleka –
Sve je zalud! Ni beskraj tugu mi ne blaži,
Svugde čitam: da nigde sreća me ne čeka!

Šta će mi doline, kuće, zemna blaga,
Kad čar svega toga dušu mi ne greje?
Samo vodopadi, stene i samoća draga.
Jednog bića nema i već pusto sve je.

Da l’ zalazi sunce, il’ tek jutru zrači?
Ravnodušan ja sam spram sunca i neba!
Da li se vedrinom il’ maglom oblači?
Šta će meni sunce? Dan meni ne treba!

I kada bih mog’o ići kud sunce ide,
Preda mnom bi bila praznina očajna.
Ja ne volim ništa to što oči vide,
Nit’ što od vas želim, nebesa beskrajna!

Ali, možda tamo, iza ovog sveta
Gdeno sija Sunce nad suncima samo –
Kada bih otresao prah što duši smeta
Ono što sanjah – video bih tamo.

Na izvoru želja opio bih grudi,
Tamo ja bih našao i ljubav i nadu
I onaj ideal kom duh svaki žudi,
A kome na Zemlji ni imena ne znadu!

O, zašto ne mogu, na krilima Zore,
Vinuti se cilju koji želje sniše?
I zašto da ovde još me jadi more
Kad za Zemlju ništa ne veže me više?

Kad lišće s drveća na ravnice pada –
Noćni vetar njega vitla i raznosi.
Pa i ja sam sličan svelom listu sada.
Vetre! Uzmi mene i dalje me nosi.

OTPADNICI

Stoje sa strane ceste i gledaju svijet sanjarskim očima, sanjaju ono što svi drugi imaju. Stoje sami kao stabla poslije kiše, mirno spokojno. Sanjaju da su cvijeće, lijepi, rumeni, vitki. Da ih gledaju, dive im se, mirišu ih, beru, stavljaju u kosu. No oni su samo stari hrastovi. Oni nemaju takav život. Osjećaju se kao suze koje klize nečijim licem. Skliznu preko obraza, kapnu s lica i nestanu u prašini. Nisu stalne poput rijeke koja žubori, teče u ljepoti. Oni su suze i ne ostavljaju tragove u svijetu. Sanjaju o nekoj nedostižnoj ljepoti, no njihovi snovi ostaju samo snovi. Gledaju sreću drugih i zavide na nečemu što nisu zaslužili. Gledaju lažne osmjehe, lažnu ljepotu a nitko ne primjećuje njihove iskrene. Stoje na kiši koja ih nemilo moči i sanjaju o suncu. Nitko im neće ponuditi kišobran. Oni su otpadnici. Ne poznaju svijet a žele biti njegov dio. Kada pronađu prijatelje, misle pronašli su nekoga sličnog ali onda ih otme svijet. A oni ostanu opet sami. Otpadnik si, shvati to, svi ostali pripadaju svijetu. Ti ćeš uvijek stajati po strani dok se bučno društvo smije i udaljava, daleko, daleko u tebi nedostižna prostranstva. Nema prijatelja koji ostaju za tebe jer ti ne shvaćaš njihov svijet a nitko ne želi biti dio tvoga. Kao svjetiljka na pustoj ulici. Rasprostire tužno svjetlo po sivom pločniku a pod svjetlom nema nikoga. Takav je i njihov svijet- prazan, pust. Stoje, nitko ih ne oslovljava, ne zove. Slušaju o životima drugih . Pišu pjesme u noći pod svjetiljkama, pjesme o ljubavi, sreći, tuzi, o životima izmišljenih junaka i heroina. Pjesme ponekad pune boli a ponekad i sreće. Nema nikoga tko će ih htjeti pročitati a oni pišu, stvaraju svoje svjetove. Olovka škripi, nova slova izniču na papiru, nove riječi, nove boli. Lažni cvjetovi utjehe koji će uvenuti sljedeće jutro. Noć postaje sve dublja, sve tamnija, mračnija. Sve same laži skrivene u zakutcima svijeta. U njihovom svijetu vjetar na pustim ulicama raznosi samo tragove suza. Nema ljudi, zvukova. Samo suze koje će vrijeme zamesti u prašinu. Bol ostaje ali nitko neće mariti. Oni su otpadnici, njihovo mjesto nije ovdje. Eno ih stoje, samo podigni glavu i vidjet ćeš. Njihov pogled gubi se u daljini jer oni vide ono što drugi ne vide. Imaju samo snove ali svijet je i njih razbio, ostale su krhotine. Slomljeno staklo, i u njemu vidiš samo bol, bol koja uvijek ostaje.


Da, bas tako...bas tako...

Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i
da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se
izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na
dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari
zlatari. Cesto mi se pricinjava.
Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga,
od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola …

Ivo Andric

A meni valja ziveti, i cekati.
Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.
Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu.
Ali sad mi se cini da je to bila obmana samoobmanutog coveka.
U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju……
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.
Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam…..
Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.
Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

Ivo Andric – Jelena,zena koje nema

Kasno je. Lezis u krevetu i ne mozes da zaspis. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u bastama pomeri drvece. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.
…
A sna nema.
…
Ne pomaze ti da ides gore-dole, da ustanes i ponovo legnes. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegnes od samog sebe. Tobom ce zagospodariti misli i kretanja duse, a drustva nema da se, kao obicno, ispricas.
Onome ko je u tudjini, pred oci izlaze kuca i basta u domovini i detinjstvo, sume u kojima je proziveo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepenista na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruza ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruzi desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspolozenjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tuznim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najblizima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tudj ponos, ili se ogresio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ruznim i uvredljivim ponasanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore nista i cudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.
…
U nasem uzurbanom i neosetljivom zivotu zacudjujuce je malo sati u kojima dusa moze da bude svesna sebe, u kojima zivot ustupa mesto smislu i duhu, a dusa neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno desava pri prezivljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u zivot, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je bas u tome. U njima dusa uspeva da bez snaznih spoljasnjih potresa dodje do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrasujuce, da li je za osudu, ili za zaljenje.

„Umetnost dokolice (Besane noci)“ – Herman Hesse