Nesto veoma interesantno

Originalni naslov dela: The Lost Mode of Prayer

Greg Brejden

Ovo telo informacija koje ćemo zajedno podelitii zove se Izgubljeni Način Molitve. Razlog što sam mu dao takav specifični naslov je taj jer sam hteo da podelim sa vama jednu mogućnost, jednu prastaru mogućnost, poruku nade, koja je po mom mišljenju veoma bitna za specifično ovaj period u našoj istoriji, vremenu i sećanju.Hteo bih odmah preći na stvar i pričati o molitvi. Molitva je nešto veoma duboko, veoma intimno za svakog od nas. Tokom godina, imao sam priliku da razgovaram na tu temu sa mnogim ljudima, koji su mi objasnili šta molitva predstavlja za njih. Svakom predstavlja nešto pomalo drugačije. Tako da bih voleo da odmah sada u startu naglasim, da je bilo koja ideja, bilo koji način praktikovanja molitve koji ste ikada probali u toku svog života, nešto što vam je veoma služilo.

Zato me, molim Vas saslušajte, ja ne govorim da je neka vrsta molitve pogrešna, loša, niti da je glupo koristiti bilo koji specifični način molitve, već govorim o tome, da postoji jedan način molitve koji je za zapad bio izgubljen dugo vremena, a taj način molitve čini još kompletnije, celovitije, i moćnije naše sećanje na odnose jedno prema drugom i odnos sa našim svetom, pogotovo u ovom trenutku naše istorije. Pozivam vas da sagledate mogućnost da u svakome od vas živi prastaro sećanje, visoko sofisticirane, vibratantne tehnologije koju zovemo molitva.

Zajedno ćemo istražiti i ispitati ovaj izgubljeni način molitve. Zašto je uopšte izgubljen? Kada se to desilo? Šta to znači za nas u ovom trenutku? Kako bi naš svet bio drugačiji, da smo imali tu informaciju ranije?

Da bi razvio ovo telo informacija, voleo bih da podelim nekoliko priča sa vama. Počeću da ih pričam sada, a završiću ih kasnije, kada budemo imali sve informacije koje će upotpuniti smisao priča koje ću vam upravo ispričati.

Voleo bih započeti sa par misterija kojima sam imao priliku prisustvovati nedavno. Misterije kojima današnja, moderna nauka ne pravi nikakvog prostora za postojanje. Kažem misterije, u smislu onoga sto smo navikli da očekujemo da vidimo u našem svetu, danas, u kontekstu onoga što nam naša nauka, fizika i hemija dopuštaju da vidimo.

U prastarim tradicijama, i onima koje održavaju svoj tok i dan danas je ono što mi vidimo kao čudo, njima sasvim normalna stvar, nešto veoma uobičajeno i očekivan u obruču njihovih shvatanja, jer im njihov sistem verovanja dopušta to. Njihov sistem verovanja kaže: Naravno! Dok reagujemo jedno sa drugim u našem svetu, dok reagujemo sa kreativnim silama našeg kosmosa, naravno da očekujemo ove rezultate! Dok smo se mi sa druge strane, u našem zapadnom svetu, u poslednjih 1700 godina separatisali od kreativnih sila kosmosa , i u toj separaciji smo zaboravili svoja čuda.

Prva priča koju bih ispričao je za neke ljuder jedna od najdirljivijih i najkraćih, koje sam imao priliku da podelim. Nedavno sam svedočio jednom video snimku koji je snimljen u bolnici u kojoj ne koriste lekove popularne medicine, i koja se nalazi u Kini, gde se praktikuje na dnevnoj bazi, nešto što bi mogli nazvati način molitve, oni to možda ne bi tako nazvali, ali taj način obuhvata sve stavke molitve o kojima ćemo pričati u ovoj knjizi. Ovaj video je toliko moćan i inspirišuć, jer nam dozvoljava da vidimo sopstvenim očima, u realnom vremenu, velike mogućnosti našeg odnosa sa kreativnim silama našeg sveta. Video počinje u bolesničkoj sobi, gde leži pacijent- žena, koja ima kancerogeni tumor veličine 7,5 cm, u svojoj bešici. Na stolu pored, nalazi se kompjuter i CRT monitor, na kome vidimo ultrazvučni snimak, baš kao što se koristi na zapadu, sa trudnicama za posmatranje nerodjene dece, kako bi se video fetus u ženinoj utrobi. Ultrazvuk kancera ove pacijentkinje, postavljen je sa leve strane tog monitora. Skenirali su njen kancer, i stavili njegovu zamrznutu ultrazvučnu sliku na levu stranu monitora, da bi služila kao referenca. A na desnoj strani monitora, prikazali su skener ultrazvuka u realnom vremenu, iste pacijentkinje, kako bi posmatrali njegovu reakciju na ovaj način molitve, i kasnije ga uporedili sa levom stranom, gde je slika zamrznuta.

Tri tehničara, koji praktikuju ovaj način molitve, stoje oko ženinog tela. Ona je potpuno budna, potpuno svesna, neanastetizovana, ona je voljni učesnik celog tog procesa, a to je ključ svega, ona veruje, ona ima poverenja u proces koji će se uskoro odigrati u njenom telu, i ona dozvoljava onima oko nje da učestvuju u tom procesu. Ono što su trojica tehničara počeli da rade je sledeće: zatvorili su oči, započeli su proces tišine, koji ću vam jasnije objasniti kako idemo dalje kroz knjigu, i jedini vidljivi znak kao dokaz da se nešto dešava, koji mi vidimo, je fraza koja se ponavlja medju njima trojicom, dok jačaju jedno drugog, a ona je jednostavna i glasi: Wasah… Wasah… Wasah…

Što u slobodnom prevodu znači: već učinjeno, već postignuto, već izlečeno. U njihovom umu, telo ove žene je već izlečeno i to je njihovo verovanje.

U prvih nekoliko trenutaka, kao da se ništa ne dešava, medjutim, nakon dva minuta i trideset sekundi, na desnoj strani monitora, gde je prikazan ultrazvuk tumora u realnom vremenu, vidimo ga kako počinje da se smanjuje, počinje kao da se topi i polako nestaje, dok se nije potpuno raspršio u ništavilo! Nestajući toliko potpuno da su zidovi bešike ostali bez ikakvih rana i ožiljaka, kao da ga nikad nije ni bilo! A sve se desilo za samo 2 minuta i trideset sekundi!

Kada su završili, trojica tehničara su se ljubazno naklonili, lupili šakama i rekli: Sledeći! Spremni za svog sledećeg pacijenta, jer je za njih ovo sasvim normalan tok dogadjaja.

Kada sam podelio ovaj video sa nekim ljudima u našoj zemlji, svi su bili zaprepašćeni, rekli su: Ovo je čudo! Svi moraju da vide ovo! Kako su to postigli?

A moje pitanje je sledeće: šta je to u našoj nauci što ne dopušta ovakav način lečenja? Šta se desilo izmedju ta tri tehničara? Šta se desilo izmedju njih i te žene na postelji? Šta se desilo sa tim tumorom prečnika 7,5 cm za dva minuta i trideset sekundi? Zašto je on nestao? Kakav je to mehanizam?

Odgovoriću za neko vreme na to dok budemo išli kroz scenario knjige.

Druga priča koju bih hteo da podelim sa vama, je dogadjaj kome sam ja, lično prisustvovao 1995 godine.

Upravo sam završio konferencju na zapadnoj obali, i krenuo sam da se nadjem sa kolegama sa konferencije na večeri u jednom restoranu, kako bi održali sastanak. Koračao sam prema restoranu, gde smo dogovorili da se sastanemo, hodajući kroz mračni parking. Video sam ljude u holu restorana koji se kreću vamo-namo, i video sam jednog starijeg gospodina i njegovu ženu, kako izlaze iz gužve restorana, kroz ulazna vrata. Skrenuli su mi pažnju, jer je stariji gospodin jako teško hodao, pažljivo, svaki sledeći korak, i imao je metalnog ‘šetača’, koji mu je pomagao da se kreće, korak po korak. Zajedno, gospodin i gospodja su sišli sa platforme restorana, i očigledno nisu primetili stepenik koji se spuštao sa trotoara na nivo ulice, visine 15,5 cm.

Video sam sve kao usporeni snimak: gospodin, stavljajući ispred sebe svog ‘šetača’ verujući da će napipati sledeću čvrstu potporu, promašio je, i počeo da pada, još uvek čvrsto držeći se za metalnu spravu, kojoj je toliko verovao. Njegova žena, čučnula je pored njega, pridržavajući ga. Pojurio sam prema njima, misleći da sam ja jedini koji je video šta se dešava… Medjutim, do trenutka kad sam stigao na mesto dogadjaja, neko je već bio tamo. Žena, koju nisam zapazio, i nemam pojma odakle se pojavila, video sam je samo krajičkom oka kako stiže do njih…

Pažljivo je pregledala čoveka, koji je bio potpuno budan i svestan, doduše pomalo šokiran udarcem. Iznad nas je bila ulična lampa, karakteristična za autoputeve u Americi, na čijem svetlu boje deluju poremećeno. Posmatrao sam čitav ovaj scenario pod tim svetlom. Posmatrao sam ženu koja je pažljivo stavila glavu ovog gospodina na svoje krilo, sa čijeg se vrata spuštao tanak mlaz krvi na njegovu košulju… Svojim prstima, pažlivo je pratila tu liniju na njegovom potiljku dok nije našla izvor rane, koja se nalazila tik ispod njegovog uveta, a ispod te lampe izgledala je kao tamna mrlja, bez imalo boje…

Bez i jedne jedine reči, prstima svoje desne ruke počela je lagano pristiskati njegovu ranu, mesto gde je udarac rascepio kožu. I za samo nekoliko minuta, ja i ljudi koji su se sad već okupili okolo da gledaju šta se dešava, videli smo ranu koja nestaje! U roku od dva minuta! Za to vreme, stigla je i hitna pomoć, sirene su pištale, lekari su dotračali, a žena je nežno predala glavu gospodina, koji je još uvek zgrčen ležao u njenom krilu, i udaljila se. Ljudi iz hitne pomoći su učinili isto, videli su krv na košulji, i napipali trag natrag do mesta gde je trebao biti rascep rane. Pogledali su u čudu oko sebe u ljude koji su stojali, i pitali: odakle ide ova krv? Ne možemo ništa naći, tu nema nikakve rane!

Rana se zacelila toliko brzo, za samo nekoliko minuta, kada smo pogledali okolo žena nije više bila tu.

Kasnije sam otkrio ko je ona i razgovarao sam s’njom. Pitao sam je: Šta se dogodilo u tom momentu? Zašto je to izlečenje trajalo tako kratko? I zašto je bilo tako kompletno? Šta je to u našoj zapadnoj nauci što takve stvari naziva čudom? Šta je to što smo zaboravili, a što bi nam omogućilo da tako nešto bude naša istina, u našem svetu?

Dok zajedno budemo istražili mogućnosti za izgubljeni način molitve, ja ću vas još jednom pozvati da razmotrite mogućnost da molitva prevazilazi granice zapadne nauke, onakve kakvu je danas vidimo. Ovakav način molitve prevazilazi granice religije. Pozivam vas da ispitate mogućnost da molitva nema nikakve veze sa religijom i da su religije izgradjene na specifičnim načinima molitve. Ona je veoma sofisticirana vibraciona tehnologija koja je inkorporirana u našim ćelijama. I dok posedujemo mudrost da sakupljamo i usmeravamo moć u sebi, ta čuda postaju normalna, uobičajena stvar, način života.

Molitva zasigurno prelazi granice, jednostavnim lečenjem našeg tela, ponudjeni su nam prastari tekstovi i tradicije, i mi čujemo moderne izveštaje o tome kako molitva takodje utiče i na dogadjaje našeg spoljnjeg sveta. I to je jedan od razloga zašto želim da podelim sa vama ovaj izgubljeni način molitve, baš u ovom trenutku u vremenu .

U poslednje vreme, bio sam surovo iskritikovan od strane nekih činovnih ličnosti, koji su znali za ovaj način molitve, i koji tvrde kako je on sa razlogom bio skrivan od javnosti, i da je sa razlogom oduzet iz naše Biblije 1700 godina ranije, i da mi nismo spremni za ovaj način molitve. A ja im kažem: Ako sad nismo spremni, kad ćemo biti? Evo nas ovde, na odlučujućem mestu prozora mogućnosti , koji su prastari preci nazivali promena doba , trenutak kada se svi parametri vremena prebacuju u ovom periodu u istoriji, po svim kalendarima i starim tekstovim, sve tradicije pre nas, usmene i pisane, sve one ukazuju na ovaj trenutak u istoriji, one kažu da je ovo redak trenutak, trenutak mogućnosti, kažu da je ovo prozor koji nam je otvoren kako bi ponovo definisali ono ko smo zaista u ovom svetu, i da dalje nosimo tu novu definiciju onoga ko smo, i da to nosimo preko membranevremena, prostora i iskustva.

Preko momenta koji su naši preci nazivali Promena Doba, a koji mi prepoznajemo kao trenutak rodjenja novog milenijuma. Mnogi stari tekstovi i tradicije nas podsećaju da je milenijum koji se upravo zatvara bio veoma jedinstveno iskustvo za ljude ovog sveta koji su iskusili veličinu mržnje, straha, besa i razjarenosti, a koji su sa druge strane dobili alat kojim je moguće prevazići tu mržnju i strah. Pozvani smo da ponesemo tu moć prevazilaženja svih granica preko mosta onoga što je bilo, i onoga što će tek biti. Time, postavljajući kamen temeljac, svemu onome što dolazi. Ako ne sada, ako smo sada u ovom trenutku u istoriji nespremni da povećamo svoju moć ovom unutrašnjom tehnologijom, kad ćemo ikad biti?

Ja verujem da je ovo taj trenutak, i verujem da smo spremni da dopustimo i prigrlimo mogućnost ove prastare mudrosti koja živi u našim telima. Postoji jedan specijalan razlog zašto ovo govorim sada, postoji velika misterija u tradicijama onih koji su doši pre nas , univerzalno, svi kalendari, predskazanja, tekstovi ukazuju na ovaj trenutak u istoriji. Neki od njih su toliko precizni, da su identifikovali sve predhodne krugove koji su vodili ka ovom vremenu. Na primer, kalendar Asteka, identifikuje četiri predhodna sveta pre našeg. Oni kažu da je postojalo četiri sveta, i da mi živimo u petom, koji se upravo završava, i mi se selimo u šesti svet, toliko jasno identifikovali kako se koji završio.

Postojao je veliki svet koji se završio, u toku doba divova na ovoj planeti. Džinovskih životinja i ljudi, koji su u suštini proždirali jedni druge, kako kaže priča. A sada, kroz tekstove Aramejskih prevoda, koji su nedavno otkriveni, predstavljaju mentalnu podršku i prihvatanje, celoj toj priči, postojao je svet koji se završio vatrom, pre našeg sveta, takodje i svet koji se završio ledom, i svet koji se završio velikom poplavom, pre našeg sveta, a kako mnogi spekulišu, ta poplava se povezuje sa biblijskom poplavom. Kalenar Asteka je toliko jasan i precizan, u svom identifikovanju i karakterisanju tih svetova, ali nijedno predskazanje, kalendar, nijedna prastara tradicija ne ide toliko daleko, da zna kako će se završiti ovaj peti svet, koji mi upravo zatvaramo. Oni nam nude mogućnosti i scenarija koja vode do ovog trenutka u istoriji, ali nam nijedan od njih ne opisuje kako ovaj svet izgleda dok se mi pomeramo u vremenu i završavamo ovo veliko vreme, koje je sada identifikovano kao nulto vreme, završetak milenijuma.

Za to postoji razlog. Zato što su prastare tradicije pronašle, identifikovale promenljivu, promenljivu u jednačini ljudskog iskustva, ljudske evolucije. Oni su identifikovali promenljivu, koja se još uvek otkriva. i definiše. A ta promenljiva je opisana kao način na koji ljudi ovog vremena u istoriji reaguju na velike izazove u njihovim životima individualno, a ti individualni odgovori obezbedjuju kolektivnu mudrost koja odredjuje kako mi evoluiramo. Odredjuje šta dolazi sledeće u ovom trenutku u istoriji. Odredjuje scenario koji se još uvek definiše u ovom trenutku.

Postoji uobičajena nit koja je protkana kroz mnoge od ovih prastarih tradicija, a to je sledeće: sve te ranije civilizacije koje su došle pre nas, imale su odredjeni pogled na budućnost i na dolazeće svetove, i videli su velike količine katastrofa , uništenja i gubitaka života, baš u ovom trenutku u istoriji, i mnogi ljudi sada to i očekuju da vide. Ono što vam ja nudim, je da na to gledate baš kao na jedan csenario, jedan mogući scenario, jednu od mnogih mogućnosti. Sada imamo već dobru količinu dokaza koji ukazuju na to da postoji još jedna mogućnost koja se može ostvariti uz pomoć naših izbora. Kroz načine na koje živimo život, naš svet.

Moderni naučnici, fizičari koji istražuju, sada sumnjaju da vreme i odnos sa iskustvima ima mnogo drugačije karakteristike nego što smo ikada verovali u prošlosti. Oni sugerišu na mogućnost da se u bilo kojem trenutku u vremenu, simultano dešava nekoliko mogućnosti. Neki to nazivaju teorija paralelnog univerzuma. Zvuči pomalo apstraktno, zvuči pomalo ezoterično, ali je to veoma važna činjenica, objasniću vam i zašto. Naučnici takođe veruju, kroz istraživanja koja su obavljana u poslednje četiri godine, i koja su dokazala da izbori koje pravimo, svakodnevno, i kako reagujemo na ‘nebitne’ stvari… na konobara koji nam je doneo piće ili način na koji reagujemo jedni na druge svakog dana. Ta mala, ‘nebitna’ sikustva, na njima pokazujemo svoje ‘znanje’ svakodnevno, kao individue. A kolektivno, naše ‘znanje’ određuje kojoj se ‘realnosti’ priključujemo. Kao TV stanica.

Ono što ja verujem da se desilo, je da je u ovim prastarim tradicijama ,dok su brilijantni proroci vrhunskog znanja gledali u budućnost vremena u kojem mi sada živimo, pa i dalje od toga, oni su videli sve te mogućnosti uništenja , ali su to sve posmatrali kroz hodnik koji je bio poravnan sa ukupnim ljudskim znanjem, na globalnom nivou u tom specifičnom momentu u istoriji. To je veoma realistična mogućnost. I ono što takođe znamo, sada, je da su proroci videli i mnogo lepše mogućnosti, koje prevazilaze uništenje i gubitak života. One nude veliki zrak nade i mogućnosti, a upravo su te vizije oduzete iz naših svetih tekstova pre 1700 godina. Pre tačno 1700 godina mi smo počeli da gubimo mogućnost za radost. A predskazanja o uništenjima za ovaj trenutak u našoj istoriji, bila su konstantni podsetnici.

Mnogi ljudi se slažu, imali smo prilike da se u to i uverimo, moja žena i ja, putujući kroz USA, i kroz ceo svet, pitali smo mnoge ljude, šta očekuju da će se desiti u ovom trenutku u našoj istoriji. Sa jedne strane, mnogi ljudi su veoma pozitivni i osećaju veliko uzbuđenje u vezi mogućnosti koje nam dolaze, a sa druge strane, mnogi kažu da je ovo vreme strašnih uništenja jer tako kažu proročanstva.

Želeo bih da podelim sa vama malo detaljnije, kako se zadubljujemo u temu, nešto o prorocima. Mnogi od njih su veoma stari proroci, ali ima i onih koji su veoma skorašnji. Jedno od najstariih proročanstava možemo naći u mističnoj knjizi naše biblije, koja se zove ‘Otkrovenje’. Ono što mi imamo danas, kao ‘Otkrovenje’ je više udešena , prilagođena verzija teksta, nego original Aramejski tekst koji je bio mnogo opširniji, i koji je uključivao i poruke nade i mogućnosti za ovo vreme, a ne samo poruke propasti i uništenja. A razumećete i zašto je taj tekst preuređen: prorok Džon, autor te knjige, objasnio je kroz aramejsku tradiciju da je u snu tražio da sazna šta će se dogoditi sa ljudima na ovom svetu. I kroz san je bio odveden čak i dalje od našeg vrmena u budućnost, gde su mu pokazane sve mogućnosti velikih uništenja, mašine oružije… Koje je opisao sa toliko detalja, da je veoma teško reći da je to sve izmislio u to vreme pre biblije, jer ih je tako tačno opisao…Svo oružije i uništenja koje danas vidimo. Pokazana mu je knjiga, koja je imala sedam poglavlja , sedam zapečaćenih delova koja su otvorena pred njim, i on je lično video i posvedočio mogućnosti, videvši ljude koj su okrenuli leđa silama prirode. Video je kako smo okrenuli leđa anđelu vetra, anđelu vazduha, anđelu zemlje…Video je kako smo gajili moć koju smo koristili za uništenja, umesto za stvaranje. Džon je bio slomljenog srca kada je to video i pao je na kolena pred onima koji su mu to pokazali. Pitao ih je: Da li je ovo jedina mogućnost? Da li je ovo ono čemu treba da se radujemo? Rekao je: ja sam samo jedan čovek, ali ću učiniti sve kako bi ovo promenio.

Džon ih opisuje kao anđele sveta, a ako vam se ne dopada reč ‘anđeo’ , možete ih jednostavno zvati elektromagnetne sile, beztelesne svesti koje su došle i objasnile Džonu ovaj sled mogućnosti događaja. Anđeli su ga gledali, i u njihovim očima bilo je tuge koliko i radosti. Rekli su mu: Džone, ovo je samo jedna od mogućnosti, a sve što je potrebno je samo jedan čovek koji će odabrati život, i živeti ga u potpunosti, a ako se to desi ovaj scenario uništenja se nikada neće dogoditi. Džon je rekao: ja ću to učiniti, ja ću biti taj koji će to učiniti.

Anđeli su ga pogledali i rekli mu: Ti koji si u istom trenutku najvišlji od visina, najsvetliji od svetlosti, najniži od dna, i najtamniji od tame, upravo zbog tebe stvoreni su zemlja i nebo, kako bi spoznao sebe, kao i ljubav dublja od ijedne ljubavi kojom vole anđeli.

Džon je dalje podelio sve to što je oduzeto iz naših svetih tekstova pre tačno 1700 godina, o čemu ćemo detaljnije pričati u knjizi. Tako da, kad pričamo o proročanstvima, ovo je jedno od najstarijih.

Jedan od skorašnjih proroka je prorok iz 16. veka znan po imenu Nostradamus. Ono što je veoma zanimljivo kod Nostradamusa, je da su njegovi tekstovi konstantno u štampi od 16. veka. Nikada nisu prestali da se štampaju! Već 300 godina! Kakav rekord za jednog autora! Njegovi tekstovi su u najmanju ruku zbunjujući, zato što on piše u katrenima (strofa u 4 stiha), a oni su veoma poetične forme. Jedno od njegoovih najpoznatijih dela zove se ‘Vekovi’, jer postoji 100.000 katrena koji opisuju vekove. Ono u čemu se naučnici slažu je to, da kada su proverili datume o kojima on govori u proročanstvu, saznali su da je 1988. godina po Nostradamusu prozor u vremenu koji se prostire do našeg vremena, kada ćemo početi da uviđamo te velike kataklizmičke promene u našem svetu.

Edvard Kejsi, jedan od skorašnjih proroka, koji je poznat kao ‘spavajući prorok’, zbog toga što je svoja viđenja i informacije delio tako što bi upao u duboki trans. Mnoga njegova proročanstva su zapanjujuće tačna, na primer, on je predvideo da će 1998. biti godina početka, kada će se otvoriti veliki prozor novog perioda u vremenu kada će Zemlja pretrpeti velike geografske promene, tako velike da je nikada više nećemo prepoznati, kao i unutrašnje promene u nama samima. Išao je tako daleko, da je predvideo pomeranje u rotacionom pristupu Zemlje, kao i retrakcije u polarnom magnetskom polju. Retrakcije magnetskog polja od 1800 stepeni.

Naši naučnici su pogledali u geološke podatke od ranije, i sada znamo da za to postoji dokaz, polovi su se zaista zamenili za 1800 stepeni, ono što je nekad bio jug, postao je sever… Zemlja je to doživela najmanje 14 puta u poslednjih 4,5 milion godina, to smo videli, ali nismo videli kako to izgleda sa 6 miliona ljudi koji žive na Zemlji, tako da ne znamo precizno ni šta to predstavlja za nas.

Još jedan od skorašnjih proroka je Gordon Majkl Skalijon, koji je poznat po svojim mapama Zemlje koje je stvorio, opisujući svoje vizije. Ja verujem da je Majkl jedno divno srčano biće, koje najiskrenije deli sa nama svoje vizije, radeći najbolje što može, želeći da ‘pripremi’ ljude na ono što ih očekuje. On govori o velikim geofizičkim promenama, veliko more unutar kopna koje smo videli u toku Kreda perioda (Cretaceous) Zemlje pre 300.000.000 godina. On u svojim vizijama vidi da su velika jezera povezana sa Meksičkim zalivom, a interesantno je to da su satelitske fotografije sa poplava iz 1993. kada su se reke Misisipi i Mazuri izlile nekoliko nedelja, bile veoma slične tim njegovim mapama Zemlje, kao i saizmičke aktivnosti, globalne vulkanske aktivnosti, zemljotresi…

Sva ta proročansta ukazuju na katastrofalne promene i uništenja. Moje verovanje koje delim sa vama, je da sam ja optimista, to mi je bitno da naglasim, ja ovaj prozor u vremenu vidim kao veliki prozor nade i mogućnosti, radije nego kao prozor propasti i uništenja. Ono što ja vidim, i ono čemu sam svedočio proučavajući mnoge drevne tekstove, tradicije, uključujući i našu izvornu Indijansku tradiciju, skoro univerzalno, kada pogledamo izbliza sva proročanstva i predviđanja su veoma jasna, ona nas podsećaju da je to potencijalno uništenje samo jedan od puteva i da je taj nepoznati element, ta promenjljiva koja se još uvek proučava, ljudksa savest, kako tretiramo jedno drugo iz dana u dan, da je to ključ, to je nauka koja nam omogućava da utvrdimo ishod ovog vremena u istoriji i koji nam dopušta da izgradimo temelje za našu budućnost. A unutar te nauke saosećanje, oproštaj, mir između ljudi, između naših tela, i mir na globalnom nivou igraju glavnu ulogu. Mir se događe prevashodno između dve individue, mnogo pre nego što se dogodi na globalnom nivou, između nacija, vlada…Ostavili su nam tehnologiju, ključ koji nam omogućava da stvorimo taj mir i da još jednom uspostavimo kontakt između kreativnih sila našeg sveta.

Razlog zašto sam ja ovako strastven u vezi ovoga je taj, da ako ikada prihvatimo najveće mogućnosti onoga šta predstavlja činjenica da smo ljudska bića, ako ikada budemo u stanju da dopustimo da se naš najveći potencijal ispolji u našem životu, ovo vreme u istoriji, ovaj momenat pomeranja doba, zatvaranje milenijuma, nulta tačka…ovo je vreme da tvrdimo i pozovemo natrag ono što nam pripada, unutrašnji dar tehnologije koja je oduvek bila naše nasleđe i da kreiramo i stvaramo od ovog momenta pa na dalje ono što izaberemo, da postanmemo mir, saosećanje, oproštaj u ovom svetu, jer je upravo to ono što nosimo kao ‘živi most’ u vreme koje nazivamo novi milenijum. To je ta velika mogućnost ovog momenta u našoj istoriji.

Ako pogledamo tradicije onih koji su došli ovde pre nas, vidimo da stari kalendari kao i pisani dokumenti, skoro univerzalno upiru sa čudesnom tačnošću na ovaj trenutak u istoriji. Kalendari Maja su bili predmet velikih istraživanja u poslednjih nekoliko godina. Prema podacima naučnika, kalendar Maja počinje pre 18.000 godina, a završava se jula 1992. Oni kažu da se 1992. godine vreme, onakvo kakvim ga mi poznajemo zaustavlja, i da sledi prozor vremena od 22 godine, znači do decembra 2012. a koga oni nazivaju ‘Bezvremeniski’. I da u toku tog vremena dolazi do konačne promene, reorganizacije obrazaca energije koji određuju šta će se dešavati dalje u budućnosti od tog trenutka. Ja često podelim sa ljudima jedno svoje iskustvo, koje me obavezno nasmeje svaki put kada se setim… Pre nekoliko godina imao sam priliku da upoznam Majanskog sveštenika, koga sam upitao, po svojoj proceni jedno veoma jednostavno pitanje: ‘Ako su tvoji preci imali znanje i mudrost o ovoj zapanjujućoj tehnologiji sistema čuvanja vremena, koja je veoma precizna, zašto onda nemamo kalendar od 1992. pa nadalje? Zašto nemamo novi sistem čuvanja vremena i za period posle 1992.? ‘ On mi se toliko smejao kada sam mu postavio to pitanje, govoreći: ‘Nemoj ni pokušavati da stvoriš novi kalendar, zato što ti vreme nikada više neće biti isto, nećeš ga percepovati na isti način kao do sad, kao i tvoje telo, ni ono neće više doživljavati vreme kao do sad.’ Mi smo navikli da vreme odbrojavamo svojim telima, u biološkom smislu, kao i svojojm logikom. A u ovom trenutku u istoriji oba se menjaju.

Inače, Majanska tradicija je u svojoj tačnosti predvidela da će stanovnici Zemlje, i ciklusi Zemlje prolaziti jedan period tame, pre 500 godina, i prema Majanskoj tradiciji mi smo izašli iz te tame u maju 1996. godine. Svi vi koji čitate i osećate da se nešto promenilo u poslednjih nekoliko godina (napomena: ova knjiga je prvi put objavljena 2006. godine), može značiti da je Majanski kalendar usko povezan sa planetarnim, solarnim i lunarnim ciklusima , a znamo da je svaka od naših planeta, zvezda imaju svoje obrasce vibracija koje utiču na naš život u ovom svetu u kojem živimo.

Postoji još jedna interesantna činjenica koja je dugo držana za tajnu, a to je proročanstvo Hopija. Postoji stena u Severnoj Arizoni, koja se zove ‘stena proročanstava’ kod sela Oribi. Ona na sebi ima veoma jednostavnu i elokventnu mapu kao vodilju za ‘ljude mira’ (misli se na Hopi indijance) kroz nekoliko stotina godina patnje do ovog trenutka u istoriji.

Slika na steni počinje sa dve paralelne staze, koje idu horizontalno po zemlji, jedna od njih (ona gornja) konačno počinje da se uvija na gore oštrim, nejednakim linijama koje se na kraju završavaju u nešto što predstavlja munju i kišu. Staza na dnu je ravna i prava, i završava se sa poljem kukuruza.

Hopi kažu da su te dve staze dve mogućnosti koje svako ljudsko biće ima pravo da izabere u svom životu. Ona gornja, je staza komfora, pohlebe i profita. Ja sam pitao šta to znači, pogotovo ovo u vezi profita. Rečeno mi je da se ne misli na profit u smislu novca, već o profitiranju pojedinca na račun drugog bića. Na to se misli… Kada gaziš preko ‘mrtvih’ samo da bi došla do svog cilja, i time profitiraš na osnovu nečijeg bola i patnje. Donja staza je put ljubavi, mudrosti, saosećanja.

Ono što je zanimljivo je to, da gornja staza prikazuje tri čoveka koja stoje jedno pored drugog, sa šeširima na glavi, koje su odvojene od tela. Znači ljudi koji hodaju stazom komfora, pohlepe i profita nemaju glave na svojim ramenima. Ta staza se u početku čini kao veoma dobra staza, međutim kasnije ona postaje stenovitija, nestabilna i na kraju vodi u nevreme i ništavilo!

Donja staza je ravna i mirna, i završava se setvom kukuruza, i prikazuje ljude u poodmaklim godinama na polju kukuruza, i kažu da je ta staza, ljubavi, mudrosti i saosećanja staza koja nas graciozno vodi kroz život u prisustvu svih izazova koji nam dolaze. Otprilike na dve trećine od leva na desno, ove dve staze spaja jedna linija, i Hopi proročanstvo kaže da svaki čovek ima pravo da se kreće sa jednog na drugi put, sa jedne na drugu stazu. Te dve staze deluju veoma slično, neki ljudi se daju prevariti…

Mi prelazimo iz jedne staze u drugu, ali sve do određenog trenutka u istoriji, a od tog trenutka pa na dalje, izbori su napravljeni, i onda je veoma teško da se ponovo izabere, ako je jedna osoba izabrala stazu komfora, pohlepe i profita, mnogo joj je teže da ponovo izabere drugu stazu. Hopi sada javno govore o svom proročanstvu, i kažu da smo veoma blizu trenutku u istoriji kada ćemo morati da napravimo izbor. A taj izbor nije uvek stvar koje smo svesni, kao na primer da se probudimo ujutru i kažemo sebi da ćemo danas izabrati komfor, pohlepu i profit, ili ljubav, mudrost i saosećanje. MI pravimo izbore svakog trenutka, svakog dana svoga života u prisustvu ljudi koji nas okružuju, i svakog trenutka smo opomenuti da ili prihvatamo ili odbijamo život u svojim telima. Mi ili afirmišemo ili odbijamo život u našem svetu. Dar života na ovom svetu. Svaki pojedinačni izbor koji pravimo na dnevnoj osnovi, sa sobom povlači kolektivni izbor mnogih individua na ovom svetu, a to određuje stazu kojom će se ovaj svet kretati.Hopiji su veoma jasni što se toga tiče, kažu da život svakog od nas, događaji koje smatramo nebitnim, su u stvari veoma bitni.

U jugozapadu Američke pustinje Čako kanjon (Chaco Kanyon, Severni Novi Meksiko) postoji stena koja govori o sličnom proročanstvu, prolasku kroz ovaj trenutak u istoriji. Prikazuje bića ovog vremena, kako drže veliki kovitlac života, i taj život je pun izobilja u smislu životinja, hrane, pokazuje kako su začeta deca i rođena posle ovog perioda vremena. A pre tog perioda bila su vremena puna izazova, velikih kosmičkih turbulencija. Sadašnja istraživanja pokazuju neke od kosmičkih fenomena koji se dešavaju upravo sada.

Čak su i Tibetanci merili vreme velikim krugovima vremena prateći Juge (velike razmake vremena). Navodno smo sada u periodu Kali Juge. I sve ono što će se dešavati od ovog trenutka pa nadalje, kreira se upravo sada, oni nam ne mogu otkriti šta je to, jer se još nije stvorilo. I takođe, oni ovaj period vremena vide kao krucijalni period, gde se temelji za novo i ono što nam dolazi, razvijaju upravo sada. Oni kažu da molitve ljudi ovog vremena, kao i izbori koje pravimo u našim životima, u suštini diktiraju temelje onoga što će tek biti.

Morate priznati da je to veoma inspirišuća mogućnost, kada samo pomislite na to… Sva ta pisana i prenešena predskazanja i vizije, priče… pričaju o vremenu završetka. I dok je to zaista tačno, jedan deo mene, optimista, poistovećuje se sa optimističkim stavom Tibetanaca. A oni kažu, u šta ja duboko verujem, da ako je ovo taj završetak velikog kruga, i ako je ovo zaista kraj Kali Juge, i ako je ovo zatvaranje kalendara Maja, i ako je ovo poslednja decenija ovog milenijuma, onda to mora značiti samo početak i rađanje neček potpuno novog. Početak nove dekade, novog milenijuma, novog ciklusa koji još uvek nema ni ime.

Maje nisu znale kako da nazovu ovaj period vremena, a oni su predviđali vreme tačno i precizno preko 18.000 godina!

Stare tradicije srednjeg istoka, što možemo videti kroz skrolove Mrtvog mora i preegipatske tradicije, su bile prilično jasne što se tiče ovog momenta u istoriji. Oni su pisali čitave tekstove, knjige, delove knjiga, posvećene generaciji, za koju su oni mislili da će biti poslednja koja će sazreti pred zatvaranje ovog milenijuma. Govorili su, da će postojati generacija sa takvom moći usađenom u svojim bićima, moć na koju su zaboravili, zbog bola koji će postojati na svetu. I dok je ta generacija veoma snažna, zatvaranje milenijuma i iskustva i izazovi koje donosi taj period, pokrenuće ljude da pomere svoje granice u smislu verovanja ko su zapravo. To će ih pokrenuti i pomeriti do same srži onoga u šta zaista veruju, načina na koji definišu svje živote u prisustvu svojih bližnjih…

A kada pređemo tu granicu, doćićemo do mesta na kojem nikada nismo bili, stare tradicije nazivaju to mesto ‘tamna noć duše’. Možda ćemo izgubiti voljene osobe, dom, posao, pravac i smer života, fokus, veru… Izazovi života će nas gurnuti do ivice i testirati naše sisteme verovanja tako što ćemo izgubiti sve ono što smatramo dragim, i u tom momentu naćićemo se ogoljeni sa sobom, našim svetom, našim životom, a onda moramo posegnuti unutar sebe i pronaći svoju snagu, svoje najdublje nivoe ljubavi, svoje najveće izražaje saosećanja da bi uspeli da preživimo. Preci su rekli, da smo mi veoma moćna generacija, i da smo mi generacija koja će premostiti ovaj momenat u vremenu. Da ćemo premostiti sve što je nekada bilo, u ono što će biti. Da ćemo živeti period koji su Maje nazvale ‘bezvremeni’ period. Da ćemo hodati između svetova, duhova, materije, svetlosti, tame, vremena i bezvremena. Rekli su da ono što ta generacija postane na zatvaranju ovog ciklusa, postaje temelj za rođenje svih nadolazećih generacija novog ciklusa. Ta generacija ima moć da prizove to prastaro sećanje koje ima, i da postavi te temelje, u svetu suprotnosti najsvetlije svetlosti i najtamnije tame, najvećih zadovoljstava i najvećih patnji, i upravo će ih ta suprotnost naterati da se uzdignu iznad, još uvek živeći u njoj, i izaberu da se izdignu iznad stvari koje ih bole i naprave izbore koji postaju temelji za novi način života.

I po njihovim rečima, mi smo ta generacija. MI smo ti koji koračamo između svetova. Izbori koje praviš ovog trenutka ili afirmišu ili odbijaju život u tvom telu. Kao individua deo smo kolektivne svesti koju stvaramo upravo sada. To je veoma uzbudljivo!To otvara gigantski zrak novih mogućnosti, i u tom smislu, izgubljeni mod molitve naših predaka, postaje jedan od naših najvećih talenata, kao i izraz jednog od naših najvećih darova, poštujući jedno drugo u kreativnoj sili našeg vremena.

Često puta me ljudi pitaju za istu ovu temu samo u smislu Hrišćanske tradicije. U hrišćanskoj tradiciji je takođe ovaj trenutak u istoriji zabeležen, i ukazuje se na tradicije koje su bile pre Hrišćanstava, takozvane Esene (Essenes). Hrišćanstvo se fokusiralo na jedan aspekat Esenske tradicije i tokom vremena, kroz istoriju, kroz prevode spisa, i kroz one koji su se bavili tim radom, drugi aspekti Esenske tradicije su ostali tajna. Čak i u hrišćanskim školama misterije, oni se fokusiraju na ovaj period vremena u istoriji, i umesto da to predstave kao prozor mogućnosti, oni ga predstavljaju kao period velikog suda, period koga su mnogi ljudi počeli da se zaista plaše, umesto da prigrle taj period i požele mu dobrodošlicu. Ispitaćemo kako je tačno došlo do ovoga i zašto se to događa.

Mi živimo u veoma tehničkom sistemu verovanja, i na različite načine molitve gledamo kroz nauku. A sada naša sopstvena nauka svedoči događajima, meri informacije, poredi podatke silnih fenomena koji se upravo sada odigravaju pred našim očima. Nauka svedoči takvim fenomenima koji nikada ranije, u čitavoj ljudskoj istoriji nisu zabeleženi. I oni ne dolaze samo sa Zemlje, već i sa mesta od kojih se nismo nadali.

Kada pričamo o proročanstvima, ma koliko se razlikuju jedna od drugih, postoje određene oblasti u kojima se do tančina slažu i poklapaju u celosti. Sva proročanstva se slažu u jednom, a to je da će se Zemlja promeniti u ovom trenutku u istoriji, da se nešto dešava Zemlji u ovom trenutku. Takođe nam govore da su naša tela sastavljena od elemenata koji čine ovu Zemlju, i ako se Zemlja menja, mi se takođe moramo promeniti kako bi se prilagodili tim velikim promenama. Podsećaju nas da smo jedinstvo, unija sa tom misterioznom silom koju nazivamo ‘Duh’, kao i sa fizičkim svetom naših tela materijom.

Mi smo jedinstvo ta dva. I kako se približavamo ovom trenutku u istoriji, način na koji interpretiramo sebi te promene, određuje kako ćemo iskusiti posledice. A Hopi su nam veoma jasno pokazali da postoje dve staze, dva puta. Neki će ovo vreme u istoriji doživeti kao strah, biće uplašeni nesigurnosti, i zbog toga će se izgubiti, zaboravi će svoj put koji su došli da prate. U isto vreme, postojaće i ljudi kojima će biti veoma jasno šta žele u ovom trenutku u istoriji, i koji će te turbulencije promena videti kao priliku da demonstriraju svoje visoke nivoe umeća u stvaranju nečeg potpuno novog. Svi su se složili da će se naša tela promeniti, shodno promenama koje doživljava Zemlja. A to je upravo trenutak, koji je po mom mišljenju zapostavljen u mnogim zapadnjačkim tradicijama. Kao individue svedočimo promenama u našem svetu, postojalo je verovanje u toku jednog perioda, da jednostavno možemo izgraditi skloništa ispod zemlje kako bi se zaštitili, i kada velike promene prođu, mi bi izašli i nastavili sa svojim životom. To više nije verovanje. Sada, ljudi koji su u to verovali, sve više veruju da su promene unutar njihovih tela, a ne tamo negde u daljini, izvan njihove moći. A upravo je ta unutrašnja promena ono sa čime smo pozvani da se suočimo u ovom trenutku.

Teksovi Esena su jedni od najmanje iskvarenih i prepravljanih podataka, najjasnijih, i oni su nam ostavili da vidimo koja su bila njihova mišljenja i stavovi o tome kakvim tokom naši životi mogu krenuti, i kako da se postavimo pred velike promene i životne izazove koji nas čekaju. I sve to kroz dela kao što su skrolovi sa Mrtvog mora, Nag Hamati biblioteka, manastiri Koptskih tradicija, i manastiri u Jordanu, kroz Aramejski jezik Esena. Neki od ovih tekstova idu toliko daleko u objašnjavanje, da identifikuju nekoliko stavova. I ono što sam ja uradio je, da sam prešao preko čitavog spektruma prevoda izgubljenih knjiga i biblioteka koje su pronađene, i uredio ih veoma jasno, u jedinstveno delo: Četiri ključne istine, koje su prikazani u njihovim tradicijama, a u našim zapostavljene. Četiri ključna stava koja govore:

Prvi nas podseća da smo jedinstvo po prirodi. Da ovim svetom hoda bezbroj tela, ali da postoji samo jedna jedina svest.

Drugi nas podseća da se ta naša kolektivna svest, jedna svest, kreće ka ovom retkom momentu u istoriji, dragocenom vremenu u ljudskoj istoriji, gde redifinišemo parametre naših života i našeg sveta.

Treći nas podseća da smo oduvek imali tehnologiju, sada je sa preciznošću možemo nazvati ‘unutrašnja tehnologija’, koja nam omogućava direktni pristup kreativnim silama našeg sveta i naših tela. Tu tehnologiju nazivamo MOLITVA.

I četvrti nas podseća da je veoma davno razvijena nauka, hiljade i hiljade godina pre nas, SAOSEĆANJE, jer kroz saosećanje, mi smo u stanju da prenesemo velike izazove istorije i života, sa veličanstvenošću.

Da smo imali ovu informaciju ranije, naši životi, tehnologija, i društvo, bi se sigurno razvili vema drugačije nego što smo bez nje. Sada smo se našli na stazi poslednjih 7000 godina, pitajući se kako da interpretiramo velike promene našeg sveta, izazove života bez ikakvog konteksta, bez ikakve reference, i to nas je dovelo do tačke gde se trenutno nalazimo, Pogledaj kako smo uspešni u tome da shvatamo šta se dešava u našem svetu, bez pomoći ove drevne tehnologije.

Naučnicima sa kojima sam ja sarađivao, a sarađivao sam sa mnogo vrhunskih naučnika iz mnogih oblasti, kada im spomeneš reč ‘proročanstvo, drevna predviđanja’ , njima to ne znači mnogo u intelektualnom smislu, često se to smatra fantazijom, snovima, a upravo oni sada mere i ispituju fenomene, koji se veoma jasno pojavljuju i o kojima se govori u drevnim tradicijama, i koji nemaju neke naučne osnove već idu daleko izvan granica naše Zemlje.

Većina proročanstava jasno ukazuje na godinu 1998. kao godinu početka velikih promena. U proleće te godine, naučnici su počeli da mere promene, koje ne spadaju u uobičajeni obrazac događanja koji zapadna tehnologija predviđa.

Krajem 1997. godine, desio se događaj, koji nije prijavljem sve do početka 1998. : astronomi i astrofizičari su izmerili eksploziju koja se desila na samoj granici Univerzuma koji nam je poznat, što je veoma, veoma daleko od Zemlje. Naučni magazin koji izlazi nedeljno, zabeležio je priču o toj eksploziji koja se desila, i izjavio da je ona bila toliko masivne proporcije, jačine odmah posle Big Beng-a.

Big Beng je eksplozija koju mnogi fizičari i teoretičari objašnjavaju kao početak svemira. Iz ništavila došlo je do te eksplozije, i mi danas živimo posledice toga. Ova eksplozija koja se desila krajem 97′ godine, je najveći događaj od početka sveta, koji je ikad zabeležen u našoj istoriji. I ako je ta eksplozija bila jačine skoro kao Big Beng, postavlja se pitanje: da li je to onda bilo rođenje novog Univerzuma?

To je bilo 1997. godina, a do danas, naučnici su zabeležili dodatnih 2.000 sličnih eksplozija, iste jačine na ivicama našeg univerzuma. Da li to znači da je stvoreno 2.000 novih univerzma? Nešto se dešava tamo negde na pročelju našeg univerzuma. Pozivam vas da ispitate ove informacije, ispitajte ih sa svih mogućih izvor sa kojima dođete u dodir.

Kada podelimo ove informacije, sa ljudima koji žive u malenim selima u Tibetu, u Andima i u Južnoj Americi, selima na obalama Nila u Egiptu, njihove tradicije ne samo da odobravaju ove promene, već ih i predviđaju da će se desiti, a kako vreme prolazi, oni to i očekuju da će se desiti, imaju osnova za to u svojoj tradiciji. Mi smo izgubili to znanje u našoj zapadnoj tradiciji. Zašto? Kako? Kada se to dogodilo?

U sledećim stranama, želim da podelim sa vama zašto su se desili ti gubitci, i šta su oni značili nama, i kako bi naši životi bili drugačiji sada, da smo ih imali ranije.

Pre 17.000 godina ogromni delovi naših drevnih nasledstava, dodeljeni su tradicijama ezoterije, školama misterija i Svetim redovima tog vremena. To se desilo godine 325. AD.

Te godine, Konstantnin je sastavio savet, koji je postao poznat pod imenom ‘Savetništvo Najseje’ u četvrtom veku, i tokom tog perioda ovo savetništvo je preporučivalo da bi mistično i slabo organizovana grupa informacija koju danas znamo kao našu Bibliju, tebala biti malo preciznije uređena. S’toga je savet prešao preko svih tih podataka koji su obuhvatali mnoge knjige i izmešane tekstove, od kojih mnogi nisu bili ni povezani, samo naslagani rolovi papirusa.

Oni su tokom tog filtriranja materijala, otkrili da su pojedini izgledali toliko mistično da ih jednostavno nisu razumeli, i predpostavili su da ih niko u budućnosti takođe neće razumeti, I jednostavno ih nisu uvrstili u finalnu kolekciju infromacija. Predpostavili su da su pojedine informacije previše moćne za ljude tog vremena i da im to jednostavno ne bi služilo u korist. Zato su ih uklonili. Ukupno 25 knjiga uklonjeno je iz našeg biblijskog teksta, na osnovu zaključka tog saveta. I to ne samo tih 25 knjiga, već i mnogo dodatnih tekstova i referenci. Tako da je ukupno 45 knjiga, za koje ja pouzdano znam, uklonjeno iz naše istorije. A one koje su ostavili, su preuređene i usklađene u ono što danas zovemo Biblija.

Među knjigama koje su izgubljene iz našeg biblijskog teksta, nalazi se gospel o rođenju Marije, fascinantna knjiga, koja je sada pronađena, prevedena i dostupna. Ona priča priču o majci Isusa iz Nazareta, i o njenoj majci. Knjiga kaže da je Isusova majka Marija, imala majku, koja je imala 88 godina kada ju je rodila. I da su njih dve bile školovane po ezoteričnoj tradiciji Asena. Čiju je tradiciju Isus primenjivao. Ovo je fascinantna knjiga, koja prikazuje detinjstvo Isusa u najsitnije detalje, život mladog proroka, koji se miri i prihvata moći i sposobnosti sa kojima je došao na ovaj svet kako bi otkrivao.

Ono što ova knjiga takođe govori, je to da je svako na ovaj svet došao upravo sa tim istim moćima i istim sposobnostima koje ne priznajemo, odbacujemo i zaboravljamo veoma rano u životu, i kasnije živimo posledice toga. Jedina razlika između Isusa i nas, je ta da on nije zaboravio te moći, čak šta više, bio je ohrabren i imao je podršku da ih razvije i poštuje, od strane roditelja koji su održavali ezoteričnu tradiciju Asena.

Knjiga Nekodemusa, knjige Barnabusa… pisma Heroda i Pilata, za mene ovo je jedna od najinteresantnijih i najfacinantnijih knjiga koja je oduzeta iz naših biblijskih tekstova, zato što nam daje potpuno novi pogled na Pontija Pilata i kralja Heroda, u trenutku raspeća.

Da ne dužim, odmah nakon raspeća Pilat je poslao pismo Herodu, govoreći: ‘Kralju, mislim da smo upravo napravili veliku grešku.’ Herod je pokušavao da se distancira od raspeća, i odgovorio je na pismo Pilata: ‘Kako to misliš mi? Ja nisam napravio odluku da razapnem ovog čoveka, država nema nikakvog interesa za to, to je urađeno na lokalnom nivou. ‘

Knjiga veoma detaljno i na jedan ljudski način opisuje, kroz šta su sve prošli ovi ljudi, shvativši šta su napravili, i kakvu su ulogu odigrali u čitavoj ljudskoj istoriji. A mi smo to sve izgubili pre 17.000 godina. Opis mladog Isusa, kako se miri sa svojim moćima i prihvata ih, kroz ovu knjigu, mi se možemo zaista poistovetiti sa njim na jednom ljudskom nivou, bliži nam je, umesto da verujemo da je on došao na ovaj svet i odmah počeo primenjivati te moći u punom sjaju.

Takođe je postojala ‘Knjiga Vizija’ mnogih proroka, prepuna vizija raznih proroka, koje govore baš o ovom trenutku u našoj istoriji, našem trenutku, koji opisuju kao trenutak zatvaranja kruga. To su samo biblijske knjiga, a pored toga su postojali i tekstovi koji podupiru celu tu filozofiju, koji su isto toliko fascinantni. Postojale su knjige koje su predstavljale 12 plemena Izraela. Svako od njih je imao svoju knjigu: knjiga Livaja, knjiga Danijela, knjga Adama i Eve u dva dela, koja pruža detaljni opis stvaranja njihovih tela i svesti u ovaj svet. To nam je sve oduzeto.

Možda jedna od onih koje daju najveći opis, je knjiga tajne proroka Inaka.

Ovo je u suštini dodatni dokument .Ovo je potpuno drugačija knjiga od moderne knjige: ‘Ključevi Inaka’, koju mnogi ljudi mešaju. Inak je bio prorok pre vremena Isusa. On je bio odveden iz svog vremena, još napred, dalje i od našeg vremena u budućnost, da bi svedočio ono što će postati ljudi ovog sveta. Vratio se nazad u svoje vreme i diktirao sve to što je video svom sinu Mtuzeli, da bi se ta poruka sačuvala kroz čitavu istoriju.

On je veoma jasno video da će u ovom trenutku u istoriji postojati mnoge promene, koje je i identifikovao, na primer: rekao je da će se obrasci vremena promeniti i da usevi neće rasti u svojoj sezoni, da će kiše padati snažno u nekim delovima sveta, dok će u drugim presušiti, i da će jedan deo zemlje ući u drugi, i to je nešto sa čime se geolozi bore već neko vreme, kako je moguće da se polovi pomeraju? Magnetski polovi su se pomerili, kao i geografski .

Knjiga Inaka opisuje i razne mogućnosti naše unutrašnje tehnologije i uloge koju igramo u ovom trenutku u istorji. U ovom trenutku u istoriji, sve tajne Nebesa su konačno prenete na decu ove planete i kroz te tajne, oni prave izbore kako će živeti svoje živote od ovog trenutka pa na dalje.

Ovo su samo neki od primera tih knjiga koje su bile izgubljene, a danas su dostupne. Tokom 12. veka, knjige koje su ostavljene, a to su one koje su preuređene, su dalje bile prevedene veoma jadno i neprecizno na jezike zapada, na engleski jezik. I sve je to samo još više zbunjivalo nas i misteriju naše svrhe, naših mogućnosti i naših međusobnih odnosa u ovom svetu. Tako da u najboljem slučaju, način na koji smo interpretirali ovaj svet, našu potencijalnu ulogu u ovom svetu je nekompletan bez ovih tekstova.

Pitam sada ovo pitanje: da li je moguće da je sam temelj na kojem smo izgradili svoje društvo: naša nauka, tehnologija, jezik, religija, pa čak i način na koji se međusobno povezujemo i volimo jedno drugo, baziran na osnovu nekompletnog skupa informacija, i ako je tako, kakvi bi naši životi bili, da smo imali ove nedostajeće informacije? Izgubljeni način molitve, deo je svega toga što smo izgubili pre 17.000 godina. Elementi toga su opisani uzduž i popreko u Aramejskim prevodima ovih tekstova. Kada bismo pregledali samo ovih 45 knjiga za koje do sada znamo da su bile izgubljene, i sakupili sve informacije o četiri ključne istine koje sam podelio ranije sa vama u knjizi.

Prvi koji kaže da smo jedinstvo po prirodi, drugi nas podseća da se ta jedinstvena svest pomera kolektivno ka ovom retkom momentu u istoriji, treća nas podseća da imamo direktni pristum krativnim silama ovog sveta, dok poslednja sugeriše da je nauka saosećanja jedna od najdrevnijih nauka, koja nam dopušta da premostimo velike izazove naših života, sa veličanstvenošću. Dva od tih četiri stavki bih želeo još malo da proširim. Jedan od njih je onaj koji govori da je samo jedan od nas prisutan i da je naša svest hologram u prirodi. Izraz ‘hologram’ označava različite stvari različitim ljudima. Da li mi zaista razumemo u potpunosti sve implikacije toga šta znači živeti u hologramskoj svesti? Kada izgovorim reč ‘hologram’, šta podrazumevam pod tim?

Hologram je jednostavno jedan obrazac. Obrazac koji je ceo i kompletan sam za sebe, a u isto vreme je deo još većeg obrasca . Taj veći obrazac može biti nefizička energija, ili veoma fizička materija. Ćelije tvog tela su hologram po svojoj prirodi, jedna jedina ćelija poseduje sve moguće informacije da bi stvorila još jednu tebe.Znači ona je cela i kompletna sama za sebe, i deo je jednog još većeg obrasca koji nazivaš svoje telo.

Svest funkcioniše na sledeći način: Mi smo mnogi izrazi, individualni u jedinstvu svesti. To je lepota holograma. Bilo koje mesto u obrascu holograma gde napravimo i najmanju promenu, ona se reflektuje na preostali deo holograma. Ako napraviš makar jednu malenu promenu, ona se jednostavno prenese na čitav hologram.

Možda je dobar primer za to, priča iz španskih dnevnika, kada su istraživači dolazili u potrazi za novim predelima, u ove krajeve 1400.-1500. godine. Jedna od tih putanja, ih je odvela duž obale Južne Amerike, i španske galije koje su putovale, ponekad mesecima, čak i godinu dana, ukotvile su se da bi napunile rezerve hrane, na mestu gde nikada ranije nisu bile, gde su ih na obalama dočekali starosedeoci tih obala, koji do tada nikada ranije nisu videli bele ljude, niti zapadnjačku tehnologiju. Jedan od prvih ljudi koji ih je dočekao na obali bio je šaman, sveti čovek tog plemena.

Španci su ostavili galije dalje od obale, i došli u manjim čamcima. Uspeli su nekako da se iskomuniciraju na neki način, i šaman ih je pitao: ‘Odakle ste vi upravo došli?’ Oni su tu već godinama, i nikada nisu videli ovakve ljude da dolaze na njihove obale, a španci su mu objasnili da su došli preko malenih čamaca, sa velikog broda sa drvenim veslima, koji je ukotven na horizontu okeana. Sveti čovek je gledao u pravcu u kojem su mu španci pokazivali brod, ali nije nikako uspevao da ga vidi. Međutim, brod je zaista bio tamo, ali je njegov obrazac bio toliko stran šamanu, da jednostavno nije imao smisla njegovom svesnom prepoznavanju. Jednostavno ga nije prepoznao.

Dok slušam ovu priču, uvek se zapitam, koliko se to puta desilo u našem svetu? U našim životima? Koliko puta se dogode stvari, tačno ispred našeg nosa , a mi ih ne dopuštamo jer nam nemaju smisla, u našem obrascu prepoznavanja.

Moguće je da postoji jedan apsolutno zaseban svet, a da ga mi nismo prepoznali jer to jednostavno ne dopuštamo.

Šaman je bio fasciniran činjenicom da su ti Španci došli od nečega što on nije bio u stanju da vidi. Radio je na tome, i konačno je rekao, da ako pogleda ka horizontu i začkilji na odgovarajući način, kutak njegovog oka je u stanju da vidi nešto na horizontu. I u samo nekoliko trenutaka, naučio je sebe, da vidi obrazac materije kakav nikad do sada nije video.To se sve desilo na obali, a nekoliko milja odatle nalazilo se njegovo selo, gde ljudi nisu imali to iskustvo koje je on imao. A za samo nekoliko dana, i oni su imali korist od šamanovog iskustva, i oni su onda mogli da vide šta se dešava na obali.

Kako li je to moguće? Oni nisu bili tu, na licu mesta sa šamanom, a opet su naučili iz njegovog iskustva. Termin koji se danas koristi za to je kolektivna rezonanca. To znači, da svaki put kada osoba odabere da reaguje na nov način, na izazove života, svaki put kada individua izabere novu opciju, ta osoba onda postaje živi most za sve ostale koji odaberu da prate stazu koju prati ta osoba. Ne radi se o nametanju volje, već o tome da je ta osoba koja je izabrala novi put, novi način, stvorila je obrazac nove mogućnosti, veoma blizu svesti svih onih koji izaberu da je prate, i taj obrazac postaje sve više dostupan sledećem, i sledećem, i sledećem…

Šaman je na obali odabrao da vidi novi put i kroz kolektivnu rezonancu, drugi su izvukli korist iz njegovog iskustva, to je lepota holograma. Ako imamo određeni obrazac, na primer, obrazac pahulje, koja je cela i kompletna sama za sebe, a u isto vreme je i deo neke veće pahulje, koja je takođe deo još veće pahulje… I u svakom od ovih obrazaca nalazi se jedan maleni, zašiljeni vrh pahulje. Kada bi otkinuli taj vrh, on bi prestao da postoji u bilo kojem obrascu tih pahuljica. To je ta lepota holograma. Ako se promena desi na nekom mestu, ona se automatski ogleda kroz ceo sistem.

Šta to predstavlja za nas:

Evo nas, na ivici novog milenijuma, stvaramo nove načine reagovanja na život. Živeli smo u svetu dva kontrastna principa, gde smo sudili, ubijali, plašili se, mrzeli, i oduvek smo imali alate koji bi nam pomogli da se izdignemo iznad te osude, mržnje, straha i ubijanja. Svaki put kada neka individua izabere novi način da odgovori, izabere nešto drugo od mržnje, nešto drugo od ‘moralno’ zaslužene kazne, što je veoma snažno u našoj kulturi, ako uradiš nešto moraš platiti cenu za to, i to nije pravi put, ili krivi put, nije dobro ili loše, već samo način, određena staza, put, a pored toga postoji višlji put. Svaki put kada individua izabere taj put, ona olakšava taj izbor svakom sledećem. Dakle, zapitajmo se da li želimo da u ovaj novi milenijum ponesemo mržnju, osudu, ratovanja i ubijanja, ili biramo mir, oprost, saosećanje i ljubav, odajući poštu svoj različitosti koja nas je dovela do ove tačke. Mržnja, ubijanje, osuda, bes, ratovi… Sve nam je to služilo da nas dovede na ovu stazu, i da upoznamo sebe da možemo biti i takvi, a sada smo pozvani da izlečimo tu stazu i da izaberemo nešto sasvim novo, radije nego da osuđujemo stazu i osećamo bes prema njoj, nego da krenemo napred, dalje. To je lepota holografskog modela svesti, i zbog toga postoji samo jedan, i svi zajedno prolazimo kroz ta vrata i niko nije ostavljen iza, i svako profitira sa svakim izborom koji načinimo, dok rađamo ovaj novi milenijum.

U proleće 1996. moja žena i ja smo imali priliku da vodimo jednu malu količinu ljudi u centralne planine Tibeta. Najvažniji razlog za mene, što smo otišli na taj put, je bio moj osećaj, radije moja sumnja, da možda njihova velika biblioteka sadrži pisana dokumenta i da možda manastiri tamošnjih monaha i monahinja čuvaju tradiciju kulture koja je postojala pre njih- stari Aseni.

O njima najviše znamo preko njihovih spisa sa Mrtvog mora, znamo da su nastali 500 godina pre Hrista, da su stvarali zajednice shodne njihovom načinu života koje su poštovale velike tradicije ezoterijskog učenja našeg sveta, i znamo da su se nakon Hristovog raspeća razišle po čitavom svetu.

Neke od tih zajednica su otišle u pravcu džungli i planina između Bolivije i Perua. Neki su otišli u Severnu Ameriku, i jugozapadno u Američku pustinju, a neki su otišli na Himalaje, u Tibetanske tradicije. Zbog toga sam posumnjao da bismo mogli pronaći te tradicije Asena, sačuvane i dan danas, u Tibetanskim manastirima, i ako bi to bila istina, onda bi taj naš put imao neprocenjivu vrednost. Radije nego da spekulišemo šta je značenje njihovih molivi, čitavši ih iz tekstova hiljadama godina starih, mogli bi konkretno da pričamo sa ljudima koji žive tu tradiciju danas. Imali smo veoma divnu, srčanu razmenu sa ljudima koje smo posetili, i u toj razmeni je bilo iskrenosti i otvorenosti kojom su nam se otvorili i sa nama podelili svoje molitve.

Kroz njihovu tradiciju molitve, meni se potvrdio moj osećaj onoga što sam video kao referencu iz najsatrijih tekstova, sa svitaka Mrtvog mora, na primer u knjizi Inaka, što se tiče tog izgubljenog načina moliitve.

Za vreme mojih studija, a ja sam odrastao u jednoj konzervativnoj srednjeistočnoj američkoj zajednici, gde je molitva predstavljala ili nešto čemu se zahvaljujem, ili nešto za čega molim da mi se ostvari, i to je otprilike postao moj stereotip za način molitve. I kako sam, odrastao putovao po svetu i studirao drevne tradicije i kulture, saznao sam da postoje i drugi načini za molitvu, za koje se nije ni znalo u zapadnoj tradiciji. Zapadni naučnici danas, registruju četiri načina molitve, kažu da ih koristimo pojedinačno, ili u kombinaciji, razlog zašto vam to sad govorim je taj, da u školama misterija i tekstovima Asena piše da postoji još jedan način molitve koji se ne uklapa u ove četiri naučničke kategorije. Peti način molitve. I sada, kada smo otkrili izgubljene tekstove, svitci sa Mrtvog mora, Vatikanske trezore, izgubljene knjige Biblije, i kada smo to sve spojili sa našim razgovorima sa Tibetanskim monasima i povezali, znamo da sigurno postoji još jedan, taj dodatni, izgubljeni način molitve, koji nam dopušta direktan pristup našim telika, i krativnim silama našeg sveta.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nova, veoma interesantna tema:

Citati iz knjige - Ispovest palog andjela!!!



“Kod ljudi postoji samo malo neprijateljstvo protiv Sotone i njegovih
dela zato što vlada veliko neznanje u pogledu njegove moći
i zlobe, kao i u pogledu univerzalnosti njegove borbe protiv Boga
i Njegove crkve. U ovome su mnogi zavedeni.
Oni ne znaju da je njihov neprijatelj moćni vojskovođa koji gospodari
nad umom zlih anđela i da sa svojim dobro promišljenim
planovima i veštim spletkama vodi rat protiv Boga da bi sprečio
spašavanje duša.
Među tobožnjim religioznim ljudima, pa čak i među samim
sveštenicima, malo se spominje Sotona, osim možda uzgredno.
Oni ne vide znakove njegove stalne aktivnosti i njegovog uspeha;
zanemaruju mnoge opomene o njegovom lukavstvu, i izgleda da
se i ne osvrću na njegovo postojanje.”
Da, mnogi ovo ne znaju... A ne znaju zato što ja nisam hteo da to
znaju. Do sada je moj rad bio obavljan u potpunoj tajnosti. Razlog
tome je što najbolje delujem onda kada ljudi ni ne znaju za moje postojanje,
za moje namere i za moj način rada. Odlučio sam to da
promenim. Od sada ćeš znati za mene.


Misliš da je ono što činiš i što si do sada činio plod tvog razmišljanja?
Nije. Ja tobom manipulišem. Zaveo sam te u gotovo svim područjima
tvog života. Ispunjen si predrasudama, imaš pogrešno postavljene
životne prioritete, nametnuo sam ti pogrešne životne stavove i
uverenja. Naveo sam te na pogubna zadovoljstva. Postavio sam ti
pogrešne ciljeve. U potpunom si mraku. Moj trijumf je time veći što
sam sve to uspeo učiniti ostavljajući tebe u uverenju kako si pametan
i mudar, kako si slobodan da radiš što želiš, kako imaš mogućnosti uživati
u životu, kako si do svega toga došao sopstvenom kreativnošću.



Nije mi više zanimljivo da te držam u neznanju. Shvatio sam da
sam ljudsku vrstu toliko unizio da i nakon što saznaš gotovo sve o
meni, i nakon što shvatiš da je sve ono što činiš zapravo rezultat
onoga što sam ti ja nametnuo, nećeš imati snage promeniti bilo šta.
Ići ću toliko daleko da ćeš, budeš li pažljivo čitao, moći da shvatiš
kako da se izvučeš iz mojih ruku, ali će tvoj uzvišeni ego biti moj
saveznik koji će te i dalje držati u mojoj vlasti.



Jesi li spreman? Jesi li spreman upoznati biće koje je uzrok svega
ružnog i zlog na ovoj Zemlji? Jesi li spreman shvatiti da, bez obzira što
misliš da nemaš nikakve veze sa mnom, zapravo pripadaš meni i služiš
meni? Jesi li spreman na spoznaju da si sam odlučio da ja gospodarim
tvojim životom? Nisi? Niko nije spreman za to. Ali činjenice su takve.
Misliš da nisi pod mojom vlašću zato jer si religiozan? Jer si hrišćanin?
Dobar hrišćanin? Misliš da nisi pod mojom vlašću jer nisi religiozan?
Jer ne veruješ u Stvoritelja? Jer ne veruješ da JA postojim?
Počni da čitaš i pronađi mnoga životna područja gde sam te zaveo,
gde si, i kada, svojevoljno prešao na moju stranu i pod moju vlast.
Razotkriću ti svu bedu u koju sam te uveo, bedu koju ti zoveš životom.
Shvatićeš da posledice koje sada snosiš nisu posledica nekog
slučaja, već mog pažljivo i istrajno sprovedenog plana nad tobom.
Smešno ti je ovo? Samo nastavi da čitaš, obećavam ti da ću JA biti
taj koji će se na kraju smejati.
I na kraju ove knjige, i na kraju tvog života.
Prvi deo ove knjige će slediti biblijsku hronologiju. Ako nisi pročitao
Bibliju, prednost na mojoj strani je time veća, a tvoj položaj utoliko
gori.
Drugi deo knjige je onaj u kojem upravo ti igraš glavnu ulogu. Pod
mojom režijom.
Lucifer

Najuzvišenije stvorenje

Iz Stvoriteljevih ruku sam izašao kao najuzvišenije stvoreno biće
koje je do tada postojalo. Mudrost, lepota, sposobnosti i veštine koje
su mi usađene prilikom mog stvaranja bile su iznad svega do tada
viđenog. Ostala stvorenja su se divila onome što sam bio. Dodeljena
mi je najveća moguća uloga koju jedno stvorenje može imati – heruvim.
To je najviši red anđela koji su u neposrednoj Stvoriteljevoj blizini.
Uživao sam posmatrati kako me ostala stvorenja gledaju s ljubavlju,
uživao sam im pokazivati svoju lepotu, svoju mudrost, svoje
veštine, ali nešto je nedostajalo. Iako je bilo oduševljenja mojom
prisutnošću, iako je bilo iskrene ljubavi prema meni, iako su s radošću
izvršavali ono što sam im rekao, u njihovim očima nije bilo one iskre
kojom su gledali Stvoritelja i Njegovog Sina.
Obuzeo me je do tada nepoznat osećaj. Nisam znao kako da se
ponašam. Sve u svemu, mislim da sam uprkos savršenom skladu u
kojem je celi svemir bio, počeo osećati nešto suprotno od zadovoljstva.
Nije postojala reč za to, tada sam to u sebi nazvao nezadovoljstvo.
Pokušao sam dokučiti šta mi nedostaje da bi ostala stvorenja
mogao pridobiti u potpunosti – ali nisam mogao pronaći nikakav
nedostatak na sebi. Bio sam jednostavno savršen. Zar nije to samo po
sebi dovoljno da budem cenjen i poštovan više nego do sada? Gledao
sam okupljena stvorenja, anđele oko Stvoriteljevog prestola. Razmišljao
sam šta im On to nudi, šta ja ne mogu ponuditi. Šta im je dao?
Život, ljubav, zakon, sklad, lepotu... Zakon?
Zakon. Meni se činilo da je to nešto šta ograničava našu slobodu.
Kako možemo biti srećni ako smo ograničeni nekakvim zakonima?
Stvoritelj je to nazvao “zakonom slobode”. Kakva je to sloboda ako se
moraš pokoravati nečemu? Niko do tada nije tako razmišljao pa nisam
imao s kim podeliti mišljenje, a prema Stvoritelju i Njegovom Sinu sam
počeo osećati nešto šta me je guralo podalje od Njihove blizine. Videlisu da nešto sa mnom nije u redu, trudili su se da porazgovaraju sa
mnom o tome, ali nisam mogao jer ni sam nisam znao šta mi se događa.
Odlučio sam svoja razmišljanja podeliti s nekim anđelima koji su mi
pokazivali veliku naklonost. I oni su bili zbunjeni. Počeo sam im govoriti
kako mi se čini da bismo bili slobodniji kada bismo bili bez Zakona.
Odjednom mi se učinilo kako bi ta tvrdnja mogla biti uporište da
postignem ono šta sam želeo imati - onu iskru u njihovim očima dok
budu gledali mene. Postao bih njihov osloboditelj. Izbavio bih ih od
ropstva Zakona. Jednom po jednom govorio sam o svojim zaključcima,
sugerisao im ono šta sam želeo da zaključe. Bilo je to iznenađujuće
lako zbog njihovog poverenja i ljubavi koju su imali prema meni.
Otišao sam korak dalje. Počeo sam govoriti ono šta nije bilo istina
kako bih pridobio njihovu naklonost. To je bilo tako jednostavno. Niko
do tada nije niti čuo da je neko rekao nešto šta nije bilo istina, pa tako
nešto nije ni očekivao. Stoga su u potpunosti verovali baš sve šta sam
govorio. Bilo mi je u početku čudno i nelagodno šta sam im rekao takvu
neistinu, ali rezultati koje sam postigao u njihovoj naklonosti prema
meni nadjačali su osećaj nelagode. Posle sam im ionako nameravao
objasniti da je to bio brži put da postanemo slobodni.
Stvoritelj je došao k meni pokušavajući mi objasniti gde će me
odvesti takvo razmišljanje i delovanje. Molio me je da se ostavim toga
i vratim se gde sam bio, ali ja nisam dopustio da i meni ispere mozak
kao i ostalima. Ostao sam pri svome. Ubrzo mi je rekao da ne mogu
više obavljati dužnost koju sam do tada imao. Dobio sam još jedan
povod da pokažem kako Njegova načela nisu baš pravedna i da me
pokušava još i poniziti - mene, najsavršenije stvorenje. Jedni za drugim,
novi osećaji su me preplavljivali. Nisam im znao ime, ali su me u
potpunosti obuzeli. Bojao sam se gde će me to odvesti, ali anđeli koje
sam pridobio, nisu na meni, najmoćnijem anđelu, smeli videti ni tračak
odsutnosti samopouzdanja.
Što sam više ustrajavao u onome šta sam činio, to sam više
shvatao koliko je Stvoritelj nemoćan da mi bilo šta učini. Istina, On je
Darodavac života i mogao mi ga je oduzeti, ali shvatio sam da On to
neće učiniti jer bi to samo dokazalo da sam ja u pravu. To me je još
više ohrabrilo. Shvatio sam da On ima ograničenja koja ja nemam. To
sam odlučio da iskoristim kao svoju prednost.
Sve veći broj anđela mi se pridruživao i stajao na moju stranu. One
koji su nas opominjali i nisu nam se hteli pridružiti optužili bismo da,
iako imaju slobodnu volju, služe Stvoritelju iz koristi ili straha. Bio sam čak pomalo i iznenađen Stvoriteljevom reakcijom na ovo
šta sam radio. Da sam ja bio na Njegovom mestu, ja bih odmah uklonio
onoga ko bi širio takvo nezadovoljstvo među mojim stvorenjima.
Možda bi mi onda ostali služili iz straha, ali barem u budućnosti ne bi
bilo sličnih pokušaja, a svakako ne bi bilo ovoga šta se danas događa
kao rezultat dozvoljavanja da jedna pobuna eskalira.
Umesto da preduzme sve kako bi me sprečio u mojoj nameri da se
izjednačim sa Njim, dočuo sam kako Stvoritelj i Sin planiraju da stvore
još jednu planetu i da je ispune živim bićima svih vrsta, a kao krunu
svega stvoriti biće koje će po obličju biti slično Njima.
To me je prilično uzbudilo. Osim šta me je izbacio s mog položaja,
činilo se kao da me ignoriše i ponaša se kao da ne postojim, kao da
ovo šta radim ne predstavlja nikakvu pretnju Njegovom veličanstvu.
Pojavio se još jedan novi osećaj, danas to zovemo – gnev.

nastavice se....

POGLAVLJE 2: Zemlja — MOJE Vlasništvo.
Upravo mi je to trebalo, planeta i njeni stanovnici u njenim počecima. Svi ostali do sada stvoreni svetovi su već imali predrasude prema meni.
Pažljivo sam posmatrao šta se događa. Stvorena je planeta Zemlja i, pošto je bila pusta, Stvoritelj je odlučio da je ispuni životom. Gledao sam kako to radi da bih na neki način i ja to mogao da učinim. Bilo je to neshvatljivo iskustvo. Kada je Stvaranje bilo završeno, gledao sam sva ta živa bića i nisam našao nikoga sličnog Stvoritelju. Video sam da Sin nešto pravi od praha zemaljskog, ali nisam mogao da priđem. Zatim sam video kako tome udahnjuje život i kako onda ustaje biće prelepog izgleda — po obličju Stvoritelja. Nedugo zatim je na njega pustio dubok san i od njegovog rebra napravio biće iste vrste, ali drugog pola.
Pomislio sam da, ako i ta prelepa bića zadobijem za sebe, moja pobeda će da bude potpuna. Međutim, nikako nisam mogao da pronađem trenutak kada bih im prišao nasamo. Na moje razočarenje, čuo sam da su bili upoznati sa onim što radim, tako da je svaka prilika da im otvoreno priđem bila onemogućena. Morao sam nešto da smislim. Bilo mi je veoma važno da neko stvoren prema Stvoriteljevoj slici i prilici bude uz mene.
Počeo sam da otkrivam da sposobnosti koje imam, osim za ono za šta su prvobitno namenjene, mogu da se upotrebe i za nešto drugo. Shvatio sam da su stvorenja na Zemlji ipak nižeg reda i manjih sposobnosti od nas anđela, pa sam počeo te svoje sposobnosti da koristim kako bih novostvorena bića mogao da upotrebim na svoju korist.
Želeo sam kao svog predstavnika da upotrebim tada najlepšu životinju na Zemlji — zmiju. Shvatio sam da mogu da iskoristim telo i um zmije kako bih govorio pomoću nje. Pitao sam se da li bih mogao isto to da učinim i sa ljudima.
Ali pitanje je bilo kojim povodom mogu da pristupim čoveku? Šta mogu da upotrebim u svoju korist? Naravno, opet mora da bude nešto vezano uz zakon. Shvatio sam da i oni imaju Drvo Poznanja Dobra i Zla. Stvoritelj je to postavio kao jedinu prepreku kojom bi mogla da se vidi poslušnost stvorenih bića. Zašto bi čovek bio zakinut za znanje i spoznaju o tome šta je dobro, a šta je zlo? Zar to nije prednost? Kako da se braniš od nečega ako nisi sa tim upoznat? Šta je, uopšte, bilo zlo? Niko do tada nije ni čuo za tako nešto. Zašto ne bismo imali mogućnost da saznamo šta je to? Zar mi nismo bića koja imaju slobodnu volju i koja sama mogu da odlučuju šta da čine?
Da sam im direktno prišao, imali bi predrasudu koju im je Stvoritelj ispričao o meni. Mada im je sa žalošću govorio o tome, smatrao sam da su bili izmanipulisani i da me je predstavio u pogrešnom svetlu. Morao sam da im kažem svoju verziju.
Eva je bila sama. Činila mi se nekako slabijom i manje odlučnom nego Adam. Odlučio sam da joj priđem. Dok je prolazila pored mene, obratio sam joj se. Nije ništa posumnjala. Telo zmije je bilo savršen paravan. Počevši razgovor, namerno sam naveo pogrešnu informaciju. Mada sam znao sa kojeg drveta ne smeju da jedu plodove, pitao sam je da li ne smeju da jedu plodove ni sa jednog drveta. Ispravila me je. Rekla mi je da smeju da jedu sa svih osim sa Drveta Poznanja Dobra i Zla, jer bi, u suprotnom, umrli. Niko od nas se nije usudio to da učini, pa sam odlučio da to pokušam sa njom da vidimo šta će se desiti. Rekao sam joj da to nije istina, da neće umreti, već da će postati kao bogovi koji razaznaju dobro i zlo. Pitao sam je šta bi bilo loše u tome. Zar to ne bi bila prednost i još jedan dodatak njihovom savršenstvu? Ni ona nije čula za neistinu. Još je manje to očekivala od Božjeg stvorenja, a najmanje u ovoj sredini gde je sve odisalo ljubavlju i skladom. Po njenom pogledu sam znao šta će se desiti. Izraz njenog lica mi je odavao šta se događa u njenom umu. Gledala je taj predivni plod i razmišljala o njemu. Razmišljala je o tome kako je smrt nešto što, u stvari, ne postoji i da sam ja verovatno u pravu. Prišla je i ubrala plod. Ništa se nije desilo. Prinela ga je ustima i počela da jede. I dalje se ništa nije desilo. U tom trenutku je stigao i Adam. Videvši šta je Eva učinila, skamenio se. On je znao šta je čeka. Odlučih da pokušam ono što sam pokušao sa zmijom — da uđem u njegov um. Nisam mogao, ali sam otkrio da mogu da mu govorim šta da misli i oseća. Probudio sam u njemu osećaj da ne može da zamisli dalji život bez Eve i da bi trebalo da deli njenu sudbinu. I uspeo sam. Znajući u potpunosti šta radi, znajući koja mu je sudbina posle toga, uzeo je i on plod i pojeo ga.
Odjednom, svetlost koja ih je okruživala je nestala. U isto vreme sam shvatio da je sva snaga koju su imali da mi se odupru nestala. Oni su samo izgledom bili slični Stvoritelju, ali nisu imali Njegovu snagu. Imali su je zahvaljujući povezanosti sa Njim kroz poslušnost. I nisu baš bili neko remek delo kako mi se u početku činilo. Sada su bili moji istomišljenici. Bili smo na istoj strani. Posedovao sam celu novostvorenu planetu sa Njegovim bićima. Svi su bili pod mojom vlašću. Ljudska vrsta je počela da mi se sviđa i osećao sam da im trebam upravo ja kako bih ih zaštitio.
Ubrzo posle toga sam čuo Stvoritelja kako dolazi. Nisam želeo da odem. Oni su sada bili na mojoj strani i polagao sam pravo na njih. Ostao sam u njihovom prisustvu kako bih im pomogao da se opravdaju jer je ovo za njih novo iskustvo. Stvoritelj je znao šta su učinili. Znao je da više nisu mogli da poprave učinjeno. Ali bio sam u pravu. Oni nisu umrli mada je Stvoritelj rekao da hoće. Pitao je Adama šta je učinio. Govorio sam mu da odgovornost prebaci na Evu. Ona je bila veoma iznenađena time što je on rekao. Predložio sam joj da odgovornost prebaci na zmiju — i tako niko neće da bude kriv osim zmije. Zmija više-manje. Stvoritelj tada proklinje zmiju, oduzima joj noge i krila, ali nešto me je zbunilo. Rekao je da raspaljuje neprijateljstvo između njenih potomaka i Evinih potomaka. Nisam odmah shvatio, ali to se, u stvari, odnosilo na mene i na moje potomke — ljude koji će služiti meni.
Obuzeo me je gnev kad sam shvatio da će ljudskom rodu, uprkos neposlušnosti, ostaviti mogućnost da mi se odupre. Ljudska vrsta mi više nije bila simpatična. Video sam koliko je Stvoritelju bilo stalo do tih jadnih bića. Ali kada će umreti? Zašto još uvek nisu umrli?
Ispalo je da je moje nagađanje bilo ispravno. Stvoritelj nije govorio istinu. Nije bio dosledan onome što je govorio. Da jeste, trebalo je odmah da ih liši života. Ovako, čini se da je On promenio sopstveni zakon, za koji je govorio da je nepromenljiv, kako bi ih poštedeo.
Ali... zašto to radi?
Stvoritelj pokazuje Adamu šta treba da uradi. Adam hvata malo jagnje, kolje ga, guli mu kožu, obavlja nešto čudno, nekakav obred... Šta to znači? Morao sam to da čujem. Stvoritelj im objašnjava da postoji samo jedan način da se popravi ono što su uradili. On će morati u isto vreme da bude pravedan i milostiv. To sam smatrao nemogućim jer se to međusobno isključuje. On im govori da će On da plati kaznu za greh, za neposlušnost prema Zakonu. On će preko Svog Sina umreti za čoveka kako bi čovek mogao da živi. On će da bude milostiv i oprostiće im prestup, ali će buti pravedan i Sam će snositi kaznu za njihovo delo — smrt. Zbog toga oni nisu odmah umrli.
Nisam mogao da verujem onome što čujem. Kako On, koji tvrdi da je besmrtan, može da umre? Zašto bi On uopšte nešto tako učinio za dvoje jadnika koji Mu nisu bili čak ni poslušni? Zbog ljubavi? Počelo je da mi se muči od te reči. Zbog te reči su počeli da propadaju svi moji planovi.
Neće to tako da ide. Ova planeta je MOJA. Oni su pokazali poslušnost MENI. Nema mogućnosti povratka i praštanja. Ipak, moja sreća je to što ljudi nisu umrli i što su i dalje imali pristup Drvetu života, a time i besmrtnost, tako da ću preko njih i njihovih potomaka ipak uspeti u onome što sam nameravao da učinim. Carstvo sa većom slobodom. Carstvo bez zakona koji će drugi više da cene nego Stvoriteljevo. Gledao sam Stvoritelja kako ih izvodi iz Edenskog Vrta. Čemu to, pitao sam se. Gledao sam kako ispred Drveta postavlja anđele sa plamenim mačevima da ljudi ipak ne bi živeli večno u stanju u koje sam ih doveo. Ogorčenje i mržnja prema ljudskoj vrsti su naglo rasli. Ljudi su bili preslabi i previše ograničeni da bi sa njima moglo nešto da se napravi. Nisu mogli da lete, nisu mogli da razgovaraju mislima, nisu mogli da menjaju oblik kao ja, nisu mogli da putuju iz jedne dimenzije u drugu... Bili su beskorisni i jadni. A ipak, Stvoritelj im je dao mogućnost da meni, koji sam nekoliko hiljada puta moćniji od njih, mogu da se odupru. Ostavio im je Svoju silu jer u sebi nisu imali ništa šta bi me moglo sprečiti da sa njima učinim šta mi je volja.
Morao sam čoveka da onesposobim i zaokupim svime kako ne bi mogao da dođe u posed sile kojom može da mi se odupre. A to sam mogao jedino tako da ih na svaki način odvojim od Stvoritelja. To i onako činim za njihovo dobro. Za njihovo oslobođenje od zakona. Za njihovu potpunu slobodu.

POGLAVLJE 3: Počeci Čovečanstva.
Stvoritelj nije imao nameru da prepusti ovu planetu meni iako sam ja na njoj stekao istomišljenike. Tačnije rečeno, više to nisu bili, jer su se smatrali prevarenim, pa su se kajali zbog onoga što su učinili. Ali ipak su, zbog neposlušnosti Stvoritelju, bili pobunjenici kao i ja. Pokušavao sam da ih zadobijem da mi se pridruže, ali oni su ostali uporni u svom pokajanju i, sa obzirom na to, dobijali su potrebnu silu da mi se odupiru u svemu onome što sam pokušavao. Ali vreme je bilo na mojoj strani. Čuo sam kada im je Stvoritelj rekao da će imati potomstvo. To potomstvo je moja prilika.
Želeo sam ovu planetu. Shvatio sam da bih trebalo da prisilim ljude da rade upravo protiv zakona kako bi ih Stvoritelj u potpunosti prepustio meni. Stvoritelj ne može da bude tamo gde nema zakona i gde nema onoga što On naziva — greh.
Počeo sam da proučavam ljude i njihove slabosti. Morao sam da nađem načine da ih, što je više moguće, dovedem u nesklad sa Stvoriteljevim zakonom, a da oni, u isto vreme, nađu zadovoljstvo. Morao sam da ih navedem da žive slobodno, da rade ono što smatraju ispravnim — što JA smatram ispravnim.
Stigli su i potomci. Kain i Avelj. Čim su odrasli video sam da ću sa Aveljom imati problema. On je, na osnovu onoga što su mu roditelji govorili, čvrsto odlučio da se vrati Stvoritelju. Kaina nije bilo toliko briga za ono što je slušao, pa sam tu njegovu slabost iskoristio da ga pridobijem za sebe. Avelj je bio uporan u žrtvovanju i razgovoru sa Stvoriteljem. Shvatio je da ništa ne može da ga vrati nazad u zajednicu sa Stvoriteljem osim da prizna i prihvati Njegovu smrt kao kaznu umesto svoje.
Nisam mogao da ih pridobijem da ukinu žrtvovanje i da ga smatraju nepotrebnim, ali sam zato mogao da malo izvrnem smisao. Umesto da u toj žrtvi gledaju Stvoritelja koji će da umre umesto njih, predložio sam im da je to, u stvari, čin da Ga odobrovolje i da se Njegov gnev prema njima stiša. Morali su da misle da ih Stvoritelj osuđuje i mrzi kako bi lakše došli meni.
Uspeo sam. Bar kod jednog. Kainu sam predložio da je dovoljno da prinese bilo šta na žrtvu. Zašto bi kupovao žrtvu? Neka prinese ono što ima. I to je dovoljno. Bitno je da je bar delimično poslušan. Onda se dogodilo nešto zanimljivo. Kada je Stvoritelj sa odobravanjem odgovorio na Aveljovu žrtvu, a na Kainovu nije ni pogledao zbog njegove neposlušnosti, primetio sam kod Kaina nešto veoma slično onome što sam lično osećao. Povređen ponos. Zavist. Gnev. Vrata njegovog uma su mi bila širom otvorena.
Avelja sam i onako mrzeo jer nisam mogao nikako da utičem na njega. Zbog njegove vernosti nisam imao priliku da mu naudim. Razmišljao sam da li bih mogao da okrenem njegovog brata protiv njega. Da mu naudim preko onoga ko je pod mojom kontrolom. Sa obzirom na to, predložio sam da ga snažno udari. Zanimalo me je šta će sa čovekom da se dogodi kada primi udarac. Potpuno obuzet onim što sam mu predložio, učinio je to. Udario je sopstvenog brata. I, gledaj, Avelj je izdahnuo. Onaj životni dah koji mu je Stvoritelj dao izašao je iz njega. Bio je ne-živ. Mislio sam, ovo je kraj Stvoriteljevom strpljenju na Zemlji. Ovo više neće moći da trpi. Možda će da kazni Kaina oduzimanjem njegovog života zbog toga što je učinio, ali će planetu da ostavi meni. Međutim, On je pokazao naklonost i ljubav i prema takvom biću. Ubici. Da je Kain hteo, On bi bio u stanju da i njemu oprosti jedan takav čin. Shvatio sam da šta god ja uradio, na šta god naveo čoveka da uradi, Stvoritelj neće dići ruke od ove planete.
Obuzeo me je bes. Moji planovi da zavladam Zemljom i izgradim bolje carstvo postajali su sve komplikovaniji. Umesto želje da osnujem carstvo, polako je dolazila želja da i Stvoritelju zakomplikujem planove. U borbi za carstvo činilo se da nisam mogao da pobedim, ali u borbi za čoveka sam mogao. Stvoritelj je imao cilj da ih sve vrati nazad ka Sebi, da im omogući povratak na mesto gde su bili — u besmrtnost, u jedinstvo sa Njim. Ali ja sam imao za cilj da ih što više zadržim u svojoj vlasti.
Naravno, ne mogu da pobedim ako se borim otvoreno. Šta je trebalo da kažem ljudima — da je bolje da ostanu uz mene i da će jednog dana svi da pomru, nego da budu poslušni Stvoritelju i žive večno u sreći i skladu? Ne, morao sam to da postignem bez njihovog znanja. Morao sam da im zamaglim predstavu o večnim vrednostima. Stvoritelja sam morao da prikažem kao Onoga koji ih je nepravedno kaznio, kao Onoga koji ih mrzi i osuđuje, kao Onoga zbog osuđuje, kao Onoga zbog kojeg više nemaju besmrtnost.
Ja sam bio u prednosti time što nisam više mogao da zadobijem njihovu ljubav i pažnju. Teško da bih u tome uspeo. Brzo bi shvatili ko je uzrok njihove nesreće. Ali meni njihova ljubav nije bila ni potrebna. Ono što ja želim jeste samo to da ljudi budu moji podanici i da mi se klanjaju. Da li će da me vole ili neće, svejedno mi je.
Shvatio sam da je dovoljno da svu njihovu pažnju okrenem prema njima samima. To će najbrže da ih odvoji od Stvoritelja. Trebalo je da se radi na njihovom samopouzdanju. Oni će na taj način da prestanu da se oslanjaju na Stvoriteljevu silu i da pokušaju da žive sopstvenim snagama. A onda...
Da li si ikada manipulisao jednim mravom? On misli da ide gde hoće, ali ti postaviš ruku ispred njega i on mora da skrene. I na taj način ga, uz više ili manje manipulisanja, dovedeš tamo gde si hteo. Ili, ako nije hteo, jednostavno si ga zgnječio palcem.
Eto, to je čovek prepun samopouzdanja u poređenju sa mnom — taj mali i bespomoćni mrav. Da stvar bude bolja, veoma je jednostavno i lako da se manipuliše čovekom tako da mu najvažniji cilj bude njegova sopstvena udobnost i zadovoljstvo — ma koliko ga to koštalo.

POGLAVLJE 4: Prepotopski Svet.
Prepotopski svet je brzo napredovao. Polagao sam pravo na stanovnike Zemlje. Bili smo na istoj strani. Sa tom razlikom što ja više nisam mogao nazad. Zahvaljujući obredima žrtvovanja dobijao sam sve bolju predstavu o onome što Stvoritelj namerava da uradi. Planirao je da otkupi ljude Svojom smrću mada još nisam znao kako to namerava da uradi. Avelj više nije postojao. Šta više, već je od davno istrunuo. Njega Stvoritelj nije otkupio mada Mu je bio veran.
Setio sam se da bih još više mogao da izvrnem Obred Žrtvovanja. Predložio sam ljudima da što je žrtva veća Stvoritelj će biti milostiviji. Može li da bude veće žrtve od ljudske? Dečje? Tako sam uspeo da zadobijem i veliki deo onih koji nisu otvoreno stali na moju stranu. Samo neka oni vrše obrede, ali ne onako kako je Stvoritelj rekao, već onako kako sam ih JA nadahnuo. Cilj je bio da oni, mada u uverenju da ispravno postupaju, mada u uverenju da služe Stvoritelju, rade nešto što će Njemu da bude odvratno.
Na dalje, shvativši da čovek može da umre i pre nego što ga stignu posledice odvajanja od Drveta Života, i da umre “prirodno”, počeo sam da podstičem i nadahnjujem ljude da svoje protivnike fizički uklanjaju — ubistvima. Bio sam uveren da je morala postojati tačka na kojoj će Stvoritelj da digne ruke od ove planete. Uvideo sam da ljude najviše zadovoljavaju tri stvari. Moć, požuda i apetit. Podstakao sam čoveka da sebi kao cilj postavi sopstveno zadovoljstvo. Da bi ostvario ta zadovoljstva, on je bio spreman na sve. Iskoristivši veliku ljudsku inteligenciju i veliku mogućnost u okvirima njihovog ograničenja, gotovo cela planeta je bila pod mojom vlašću. Njihova velika inteligencija mi je išla u korist jer je isto toliko bilo lakše da uzdignem samopouzdanje i ponos. Tada sam postavio temelje svoje vladavine nad ljudskom vrstom proučivši sve slabosti onih ljudi koji nisu imali snage da mi se odupru, tim više jer su za sve ono što su radili bili u uverenju da je plod njihovog odlučivanja. Pošto im je to pričinjavalo zadovoljstvo, nisu previše razmišljali o dubljim vrednostima života. Odvojivši se od Stvoritelja, bili su potpuno u mojoj vlasti. Izvrnuo sam smisao žrtvovanja, podsticao ih na nasilje, na neobuzdanu požudu, izopačio sam im apetit... Da sam ja bio na Stvoriteljevom mestu, odavno bih digao ruke od njih. Samo šačica ljudi predvođena Nojem bila je na Stvoriteljevoj strani. Stvoritelj u ovoj borbi nije imao nikakvih izgleda. Od milijarde i milijarde ljudi koji su tada živeli, On je samo njih osam imao na Svojoj strani.
Stvoritelju se kajao što je stvorio čoveka. Od svega onoga što je želeo da mu pruži, čovek je pod mojim uticajem uspeo da odabere samo kratkotrajna i prolazna zadovoljstva ovog malog i gotovo beznačajnog sveta. Razumem Njegovo razočarenje. Ali Sam je kriv što mi se suprotstavio. Mogao je ovu planetu da prepusti meni i tako mi pruži priliku da dokažem da bi to carstvo, koje bih ja uspostavio, bilo slavnije od Njegovog Kraljevstva. Ovako, neću ga imati ja, ali neće ga imati ni On. Što je više pokazivao naklonost prema ljudskoj vrsti, to mi je ona postajala sve mrskija, tako da sam radeći jedan posao, obavljao dva. Nanoseći nesreću i bol čoveku, nanosio sam nesreću i bol Stvoritelju.
Govorio je Noju o sveopštem potopu. Nisam znao kako, ali sam znao da On to može da uradi. Ljude koje je Noje opominjao nadahnuo sam da iznose navodne naučne dokaze protiv njegove tvrdnje da bi ga ismejali. Pa do tada nikada nije bilo kiše — kako onda može da bude potop? Kako nešto tako može da se desi u jednom, bukvalno, savršenom sistemu? I tako smo sto dvadeset godina ismejavali Noja i one koji su sa njim gradili barku. On je bio od onih koji se nisu razdvajali od Stvoritelja, tako da ništa drugo nisam mogao ni da postignem. I, konačno — barka je bila gotova. Ušli su u nju. Noje, porodica i određeni broj od svake vrste životinja. Mada su ljudi počeli da se pitaju kako to da životinje same ulaze, smirio sam ih uverenjem da je nauka na njihovoj strani i da nema opasnosti ni od kakve katastrofe.
Stvoritelj je poslao ogroman asteroid koji je probio vodeni omotač oko Zemlje. Udario je u tlo. Zemljina kora je pukla i voda koja je bila ispod Zemljine kore kao toplinska izolacija, izbile su napolje terane pritiskom tektonskih ploča, dok je, u isto vreme, sva voda iz vodenog omotača iznad atmosfere padala na Zemlju. Ljudi su bili u panici. I trebali su biti. To je bio njihov kraj. Nije važno, doći će drugi. Sada će to ići mnogo lakše. Imao sam već oko hiljadu i sedamsto godina prakse u obmanjivanju i manipulisanju ljudima. Ne računajući svoju intelektualnu i fizičku nadmoć. Nisam video razloge zbog kojih bi Stvoritelj pokušao ponovo nešto da napravi sa ljudskom vrstom. Kako sam Ga porazio sada, tako ću Ga poraziti opet.
Šta može novo da preduzme?

POGLAVLJE 5: Posle Potopa.
Razmišljao sam da bi Stvoritelj, ako bi želeo da umre i tako plati kaznu za ljudski greh, morao i Sam na neki način da postane smrtno biće — čovek. To će biti moja prilika. Do sada nije bilo čoveka kojeg nisam uspeo da nadmudrim. Bar jednom. A to mi je sasvim dovoljno da dokažem kako niko, BAŠ NIKO, ne može da održi Stvoriteljev zakon u potpunosti. Pa tako ni On Sam, ako postane čovek, neće imati nikakve šanse. I Stvoritelju ću, na Njemu Samom, dokazati da niko ne može da drži zakon koji je On uspostavio. Svi moji ciljevi i napori bili su usmereni na to da se usavršim za taj trenutak.
Kroz razne nove životne navike, koje sam, u cilju da greše protiv Stvoriteljevog zakona, osmislio za čoveka, primetio sam da su ljudi kao vrsta skloni poniženju i da njihove sposobnosti kroz generacije slabe. Sa obzirom na to, odlučio sam da čoveka kao biće učinim još slabijim i bespomoćnijim, kako fizički tako i intelektualno.
A pošto se činilo da će proći dosta vremena pre nego što se ostvari ono na šta su obredi ukazivali, ja ću ljudsku vrstu prilično da ponizim. Ako prvi, savršeni čovek u savršenim okolnostima nije mogao meni da se odupre, još će manje moći čovek kojeg ću tokom vremena da unazadim, makar i Sam Stvoritelj bio u takvom telu. Ništa nisam hteo da prepustim slučaju.
A najbolji saradnik da uspem u svojoj zamisli postao mi je sam čovek. Zanimljivo, zar ne? Prihvatanje navike koja će da ga ponizi, onesposobi, razboli... to može samo čovek. Naravno, uslov je da uživa u tome. Zbog toga je spreman na SVE.
Voda koja je uništila celu planetu se povukla. Nisam nikada video ništa ružnije. Ona prelepa planeta, koju sam zbog njenih lepota želeo samo za sebe, sada je bila ruglo univerzuma. Prelepi bregovi, prelepe šume, divni vodopadi, sve je to bilo potpuno uništeno. Ekosistem na Zemlji se potpuno promenio. Kada su se ljudi i životinje namnožili, oko sto godina posle potopa, došlo je do razdeljivanja kontinenata, polovi su se zamrzli, pojavilo se ono što vi danas zovete oblacima. Vodenog omotača oko Zemlje više nije bilo. Prostor za život se smanjio za trećinu.
Pitao sam se šta Stvoritelj sada namerava. Kako je mogao da dozvoli nešto tako ružno i nesavršeno u savršenom univerzumu?
Noje i njegova porodica su izašli iz barke. I oni su se zgrozili nad onim što su videli. Uhvatila ih je panika. Šta će da jedu? Od čega će da žive? Ubrzo je Stvoritelj progovorio Noju. Govorio je sa njim o nekakvom savezu. Obećao im je da više neće da im šalje potop. Zapovedio im je da se namnože i da napune Zemlju. Zar nije video da ne može da dobije bitku protiv mene za čovečiju naklonost? Koji drugi cilj bi mogao da ima?
Ako je On hteo da se ljudi rašire po celoj Zemlji, ja sam morao da radim da do toga ne dođe. Hteo sam da držim ljude na okupu kako bi ih ujedinio da rade protiv onoga što je Stvoritelj rekao. Hteo sam da se sami izbore za svoju nezavisnost. Skupio sam ih u jednoj dolini sa namerom da izgrade kulu koja će da bude simbol njihove moći i nezavisnosti. Stvoritelju se to nije svidelo. Učinio je nešto neobično. Učinio je da različite grupe ljudi govore različitim jezicima. Nisu mogli da se razumeju. Ali mene su svi razumeli, a to je JEDINO bilo važno.
Veoma kratko vreme posle potopa svet je opet bio u onakvom stanju u kakvom je bio ranije. Pitao sam se kako će sada Stvoritelj da uništi svet? Da li tako što će ga konačno prepustiti meni? Onda sam video kako dolazi jednom čoveku i govori mu da ga je izabrao da od njega načini jedan poseban narod. Bio je to Avram. On je bio pobožan čovek. Nisam uspeo i njega da zavedem jer mi je planove stalno ometao ostareli Noje, koji je bio poput živog fosila među njima. Stvoritelj ga je ostavio da još dugo poživi kako bi svedočio o onome što se dogodilo čovečanstvu zbog njihovog bezakonja. Avram je upijao svaku njegovu reč i odlučio je da će ići Nojevim stopama i da će slediti Stvoriteljevu volju. Sa obzirom na to, Stvoritelj ga je, čini se, i odabrao.
Pa šta? Šta će On posredstvom tog izabranog naroda moći da učini? Da izvrši veći uticaj na ljude nego što mogu ja?
Avram se doselio u kraj koji mu je bio određen. Smetalo mi je što je to bilo baš na raskrsnici tadašnjih kultura. Svi su tuda prolazili. Svi su mogli da vide Avramov blagoslov koji je proizlazio iz njegove zajednice sa Stvoriteljem. Njegova porodica je rasla. Malo po malo. Nikako nije u ...potpunosti prihvatala tadašnje oblike ponašanja, navike i obrede koje sam uspostavio u svim okolnim narodima. Avram je, oslanjajući se na Stvoriteljevu sliku, bio veliki autoritet i primer. Istina, slomio sam ga nekoliko puta, ali sve to je bilo beznačajno i kratkotrajno. Morao sam po svaku cenu da sprečim da se jedan takav narod raširi i bude opomena i uzor ostalima.
Uspeo sam da razdvojim tu porodicu. Predložio sam Lotu da se preseli u jedan od tada najlepših gradova — Sodomu. Bio je zaveden njegovom spoljnom lepotom, ali nije znao da sam mu tamo spremio zamku. On je želeo da te ljude pouči istinama o Stvoritelju, ali ja sam njega hteo da poučim svim zadovoljstvima koje ljudsko telo može da oseti. U tom gradu sam razbuktao nemoral svake vrste. Stvoritelj nije dugo čekao. Ponovo se odlučio za uništenje. Ovoga puta samo Sodome i ostalih gradova. I dok je on razgovarao sa Avramom o tome šta planira da učini, dvojica mojih bivših kolega su otišli da izvide situaciju. Avram je molio Stvoritelja da izbavi Lota, i anđeli su to učinili. Ništa zbog toga. Predrasude kojima sam ga tamo naučio, a posebno njegovu decu, ostaće sa njima zauvek. Gradovi su zatim uništeni. Ljudi su izgubljeni. Ko je pobedio? JA!

POGLAVLJE 6: Izrael.
Još uvek nisam shvatao šta znači otkupljenje čoveka. Avelj je još uvek bio mrtav. Ostali koji su bili poslušni Stvoritelju bili su mrtvi isto tako. Nije valjda mislio da ih oživi? To mi je jedino imalo smisla. Ali kada će to da uradi? Zbog čega to nije uradio odmah? Razmišljanje o tome mi je dalo još jednu predivnu ideju kako mogu da zavedem čoveka. Zašto čovek ne bi mislio da se posle smrti, u stvari, živi? Bilo je vreme da ga podsetim na svoju prvu neistinu. I dok su ljudi proučavali Stvoriteljeve istine o njihovom spasenju, počeo sam da im predlažem da zaključuju kako ono mora da se odnosi na trenutak posle smrti. Uverio sam ih da smrću, u stvari, ne prestaje da se živi, već da život prima novi oblik. Da umrli, u stvari, žive. Fascinantno! To mi je otvorilo mogućnost da ja i anđeli koji delimo istu sudbinu možemo da komuniciramo sa ljudima, a da oni budu u uverenju su to njihovi umrli — u stvari, duše njihovih umrlih. Ta zamisao je imala i svojih nedostataka, ali nakon što bi se ljudi susreli sa nama u liku ili glasu njihovih umrlih, ne bi previše razmišljali kako to nije u skladu sa onim što im je Stvoritelj govorio.
Samo neka se Stvoriteljeva porodica drži svojeg. Ja ću sve ostale tako da zavedem da ni Njegovi izabranici, u blizini onih koji će da pripadaju meni, neće moći večno da ostanu tako neporočni.
Nekoliko generacija kasnije nastupila je velika suša. Stvoritelj je, na Njemu stvojstven način, Svom narodu omogućio da bude zbrinut u vreme suše. U Egiptu.
U stvari, On ih je tamo odveo da bi se brže množili i brže bogatili, jer je taj kraj bio najplodniji na celoj Zemlji. Ovo je bio direktan izazov meni. Tadašnje središte mog carstva je On odlučio da učini privremenim boravištem za Svoj narod? Videćemo koliko će tamo da budu sigurni.
Faraon, koji je poštovao Izraelce i koji ih je zbog Josifa smestio u najbolji kraj Egipta, umro je. Drugi koji je došao bio je pod mojom vlašću. Razbuktao sam u njemu mržnju prema Izraelcima, kao i strah od toga da ih oni ne bi brojčano nadjačali i jednog dana preuzeli njihovo carstvo. Preko faraona sam Stvoriteljevom, sada već brojnom narodu, nanosio tešku patnju, kako fizičku tako i duhovnu. Došaptavao sam im da ih je Stvoritelj napustio, čak sam im govorio da On ne postoji, već da postoje samo egipatska božanstva. Narod je bio na ivici toga da se u potpunosti prepusti meni. Odlučio sam preko faraona što više da oslabim taj narod i trajno ga zadržim u ropstvu. Zbog toga sam mu predložio da naredi da sva muška deca pri rođenju moraju da se ubiju. Zar je Stvoritelj mislio da će meni pred nosom moći da ojača Svoj narod?
Faraon, koji je poštovao Izraelce i koji ih je zbog Josifa smestio u najbolji kraj Egipta, umro je. Drugi koji je došao bio je pod mojom vlašću. Razbuktao sam u njemu mržnju prema Izraelcima, kao i strah od toga da ih oni ne bi brojčano nadjačali i jednog dana preuzeli njihovo carstvo. Preko faraona sam Stvoriteljevom, sada već brojnom narodu, nanosio tešku patnju, kako fizičku tako i duhovnu. Došaptavao sam im da ih je Stvoritelj napustio, čak sam im govorio da On ne postoji, već da postoje samo egipatska božanstva. Narod je bio na ivici toga da se u potpunosti prepusti meni. Odlučio sam preko faraona što više da oslabim taj narod i trajno ga zadržim u ropstvu. Zbog toga sam mu predložio da naredi da sva muška deca pri rođenju moraju da se ubiju. Zar je Stvoritelj mislio da će meni pred nosom moći da ojača Svoj narod?
Kada je Mojsije porastao, shvatio sam da ga je Stvoriteljevo proviđenje dovelo do ovog položaja. Shvatio je i on da Stvoritelj ima neki plan za njega. Pokušao sam da mu predložim kako bi bilo nerazumno da se poistoveti sa tim robovima kada može da nasledi presto najmoćnijeg carstva na Zemlji. Ali video sam da ga to ne privlači onoliko koliko sam hteo. Onda sam odlučio da se umešam u Stvoriteljeve planove i nateram Mojsija da sam preuzme inicijativu kako bi se pouzdao u sebe, u svoje obrazovanje i u svoju mudrost.
Stalno sam mu govorio da je on Stvoriteljev izabranik i da bi trebalo sam da izbavi iz ropstva svoj narod velikom oružanom pobunom. Za čudo, naseo je i počeo je da razmišlja o tome. Dalje je išlo prilično lako. Kada je video da jedan Egipćanin ponižava njegovog sunarodnika, rekao sam mu da ga ubije. To je i učinio. Naveo sam ga da pomisli kako će taj čin da ga učini vođom i zaštitnikom njegovog naroda. Ali Stvoritelj nije želeo da Mojsija upotrebi na taj način. Kada je sledeći put pokušao da razdvoji svoja dva sunarodnika, umesto da ga pohvale kao zaštitnika, Stvoritelj ih je naveo da ga ponižavaju, zbog čega je dozvolio da se pročuje za Mojsijevo ubistvo. Ubili ga Egipćani ili ga ja naveo da svojom silom pokuša da izvede narod, meni je bilo svejedno. Bilo je bitno da taj izabrani narod ostane tu gde neće imati nikakav uticaj ni na koga.
Mojsije je, na žalost, uspeo da pobegne. Ali narod je ostao. Pitao sam se šta Stvoritelj sada namerava. Godine su prolazile. Mojsije je, mada živ, bio prestar da bi Stvoritelj mogao da ga upotrebi za bilo šta. I tada, kada su Mojsijevi planovi ostali neispunjeni, kada je o životu počeo da razmišljao kao o nečemu što je pri samom kraju, kada je u njemu nestalo svake snage i ponosa na koji bi mogao da se osloni, kada sam i ja počeo da se pitam posredstvom koga bi Stvoritelj mogao da izvrši Svoje obećanje o povratku Izraelaca u svoju zemlju, Mojsije prima poziv od Stvoritelja da se pripremi za službu. Nisam mogao da verujem. Šta taj oronuli starac može da uradi? Ali Stvoritelj je mogao da ga osnaži i da ga ispuni silom jer su tek sada bili stvoreni preduslovi za to.
Mojsije se vraća u Egipat, traži od faraona da dozvoli narodu da izađe, ali meni ne pada na pamet da to uradim. Pokušaću svim silama da ga zadržim. Stvoritelj pokušava posredstvom Mojsija da čini čuda kojima bi ljude uverio kako će On da ih vodi. Pre svega, pokušavao sam da oponašam ono što je Stvoritelj činio, ali, na žalost, nisam uspevao. Stvoritelj je, ipak, Stvoritelj. Umesto čuda uspevao sam samo da stvorim iluziju. Ali nije važno. Ja mogu ljude da učinim prilično tvrdoglavim. Ipak, Stvoritelj je bio spreman da ide do kraja, i, naposletku – faraon je popustio. Tada je Stvoritelj u narodu Izraela uspostavio novi obred. Pashu. Morao sam da proniknem duboko u značenje tog obreda iz dva razloga: 1) da bih mogao da mu izvrnem smisao, 2) da bih se sam pripremio kada dođe do ispunjenja simbolike koju je sadržavao u sebi.
Mislio sam da bi bilo mudro kada bih Egipćane, koji su mi bili odani, podstaknuo da se, iz straha od Stvoritelja, pridruže Izraelcima u napuštanju Egipta pod izgovorom da žele da služe njihovom bogu. I, naravno, to mi je bio jedan od boljih poteza. Moji ljudi među Stvoriteljevim ljudima. Moja merila i pravila među Njegovim narodom. Zahvaljujući Egipćanima, Izraelcima sam, a posebno Mojsiju, to putovanje učinio, najblaže rečeno, veoma mučnim. Pobune koje su se događale podsticao sam pomoću mojih sledbenika među Izraelcima. Ali to nije dugo ni trajalo. Stvoritelj je veoma brzo kažnjavao te prestupe, tako da se broj mojih podanika sveo na beznačajan i neuticajan broj.
Kada su došli pred Hanan, odabrali su dvanaest uhoda da izvide zemlju. Tokom tog izviđanja, dok su uhode uživale u lepotama one zemlje, neprekidno sam im skretao pažnju na jačinu njenih stanovnika i utvrđenost njihovih gradova, i obeshrabrivao ih u nameri da odluče da uđu u Hanan.
I uspeo sam! U stvari, uspeo sam kod njih deset. Dvojica su znali šta je Stvoritelj u stanju da učini za one koji Mu veruju i koji se pouzdaju u Njega. Ali ovih deset je bilo dovoljno da Stvoritelj ceo Svoj narod vrati nazad u pustinju. I to na četrdeset godina.
To vreme sam iskoristio da bih narodu onog kraja, koji je bio pod mojim uticajem i koji je poštovao mene, još više utvrdio i pripremio za nadolazeći sukob sa Izraelcima.

POGLAVLJE 7: Ostatak Sveta.
Ljudi su se, posle potopa, prilično brzo razmnožili. Posle problema sa jezicima kod gradnje Vavilonske kule razišli su se po celoj zemlji. Ali, gde god da su otišli, ja i anđeli koji su delili moju sudbinu išli bismo sa njima. Još uvek smo bili mnogo brojniji od čovečanstva. Svi krajevi zemaljske kugle su bili pod mojom vlašću. Znao sam da u ljudima postoji od Stvoritelja usađena potreba za vezom sa Njim. Tu ljudsku osobinu sam veoma lako iskoristio za svoje ciljeve. Izmislio sam razna imena božanstava u svakoj kulturi. Pomoću meni odanih ljudi, koji su imali duhovni autoritet među svojim narodom, izgradio sam čitave sisteme religija koje su se, više ili manje posredno, klanjale meni — najmoćnijem stvorenju. Val — to sam ja. Ištar, isto tako. Šiva, Višnu, Krišna, Zevs, Odin, Mitra, Ra i sva ostala imena koja nisu Stvoriteljeva, nisu ništa drugo nego imena posredstvom kojih su se ljudi klanjali MENI.
Kada ljude jednom vaspitam u nečemu, gotovo ništa više ne može da ih vrati niti uputi na nešto drugo. Predrasuda. To je nešto iz čega gotovo niko i ništa ne može da izađe. A ja sam stručnjak za predrasude. Budi strpljiv pa ćeš i ti da se pronađeš u jednoj od njih.
U religijama koje sam osnivao izmišljao sam svakakve obrede. Od onih nemoralnih pa sve do onih morbidnih. Na moju radost, čovek je bio spreman na svaku od njih. Pokazao se kao odličan podanik. Vremenom sam shvatio kako izvor radosti počinje da mi bude upravo to da povredim čoveka. To je postao jedini način da se Stvoritelju osvetim za ono što mi je uradio. A On mi nije mogao NIŠTA.
Najjednostavnije mi je bilo da manipulišem sa najnaprednijim civilizacijama. Kod njih sam mogao da uspostavim najmorbidnije obrede. Žrtvovanja ljudi, žena, dece. Mučenja i patnje, smrt i užas. Sve su to mogli da čine ljudi koji su bili pod mojom vlašću. Jednom poučeni od mene, ljudima nije trebalo puno podsticaja sa moje strane.
Ako je Stvoritelj hteo Sebe da predstavi svetu posredstvom jedne šačice ljudi, onda to znači da je podcenio mene — vladara OVE planete. Kako će neko moći da ukaže na nekog drugog Boga onima kojima sam JA bio božanstvo? Svoje sledbenike sam doveo do takvog fanatizma u služenju meni da sam bio u stanju da nateram da ubiju svakoga ko ne misli kao oni. Radilo se to o onima koji im donose takve vesti ili o njihovom sopstvenom ukućaninu koji ju je prihvatio. Stvoritelj to zna. Ali da li On ima nekih drugih planova? Zašto dopušta da na takve načine nanosim patnju, bol i smrt Njegovim stvorenjima? Zašto me jednostavno ne ubije?
Bilo kako bilo, posebno sam se pobrinuo da u najvećim predrasudama i najvećem otpadu od Stvoritelja budu ljudi koji su živeli u Obećanoj zemlji. U blizini Stvoriteljevog izabranog naroda. Želeo sam da preko njih na Izrael izvršim poseban uticaj. Verovatno će Stvoritelj da naredi Izraelcima da ih istrebe, ali ja ću već pronaći način da neke od svojih sledbenika zbližim sa nekim Izraelcem. Ni oni nisu imuni na moć i požudu...

POGLAVLJE 8: Ulazak u Obećanu Zemlju.
Posmatrajući Stvoriteljev narod u pustinji počeo sam da shvatam šta namerava sa njima. Želeo je da ih postavi na raskrsnicu tadašnjeg sveta kao uzor. Odabrao je jedan potpuno prosečan narod, ni po čemu poseban. I onda je učinio to da im je dao zakon Neba. Posledice toga bi za mene bile veoma nepovoljne jer bi okolni narodi, gledajući uzvišena načela Neba u ovom narodu, počeli da shvataju da je uzrok njihove bede i patnji upravo nedostatak takvih zakona.
Gledajući svečane izraelske religijske obrede pune smisla i upoređujući ih sa svojim krvavim orgijama mogli su poželeti da i sami čine tako, i da čekaju Otkupitelja. Gledajući bračne zajednice i uzajamno poštovanje izraelskih supružnika koji su bili verni jedni drugima, mogli bi da shvate da uzrok njihove porodične nesreće leži u kurvarstvu, nepoštovanju braka i bračnih obaveza i odnošenju prema ženama kao prema robinjama. Gledajući izraelsku decu koja poštuju roditelje, mogli su da uvide prednosti porodične sreće i posledice pravilnog vaspitanja u poređenju sa njihovim grubim ponašanjem prema deci i otuđenosti od njih. Gledajući kako Izraelci nemaju zaključana vrata ne plašeći se krađa i nasilja, mogli su da shvate da je takav život mnogo mirniji i prijatniji od njihovog koji je bio prepun toga. Gledajući zdrave Izraelce, mogli su da pronađu uzrok svojih bolesti u svom pogrešnom načinu ishrane...
Stvoritelj je to lukavo smislio. Izraelski narod ne bi tada morao o Stvoritelju da kaže ni jedne jedine reči. Ljudi bi sami dolazili ka njima želeći da prihvate njihovo verovanje i da služe Bogu. To mi nikako nije odgovaralo. Morao sam samim Izraelcima da izvrnem smisao zakona koji im je Stvoritelj dao. Neka ni ovde ne vide blagoslove koji mogu da proizađu iz poslušnosti tim zakonima. Na sreću, to nije bilo teško da se postigne. Predložio sam im da je bitno da se drže oblika zakona umesto da razmišljaju o njegovom smislu i odista dozvole da ih taj zakon suštinski promeni. Uspeo sam da učinim da im Stvoriteljev zakon postane sam po sebi smisao. Nikada Izrael neće moći o Stvoritelju da svedoči na način kako je to Stvoritelj zamislio.
Posle ulaska u Obećanu zemlju Izrael je počeo više da se bavi sobom, nego svojim pravim zadatkom — najavljivanjem otkupljenja čovečanstva koje će Mesija da ostvari tako što će umreti umesto čoveka.
Ko li ih je naveo na to, pitam se? Pa JA, naravno. Pokušao sam da ih međusobno zavadim, da ih učinim da ratuju međusobno, ali, osim manjih sukoba, ništa nisam uspeo. U jednom sam, ipak, uspeo. Nisu u potpunosti poslušali Stvoritelja i nisu istrebili ceo hananski narod.
Nikada neće naučiti. Ni uz sve primere i iskustva koja su imali u pustinji dok su Egipćani bili među njima i navodili ih na odpadništvo od Stvoritelja, oni nisu shvatali da ja razvijam opet tu istu strategiju. A nisu to shvatali jer nisu imali onakvu zajednicu sa Stvoriteljem kakvu je trebalo da imaju. Opet sam ih držao u šaci.
Morao sam da smislim nešto bolje. Morao sam da ih navedem da odbace Stvoritelja kao svog cara i umesto Njega da postave čoveka za cara. I, pogledaj, uspeo sam. Ponovo. To je bio veoma težak udarac za Stvoritelja. Direktno odbacivanje svega onoga što je On učinio za njih. Takvu nezahvalnost sam do tada mogao da pokazujem jedino ja. Ali, kao što sam rekao, čovek je odličan i pouzdan podanik kada ga odvojiš od Stvoritelja.

POGLAVLJE 9: Kraj Stvoriteljevog Carevanja.
Stvoritelj je ponovo izgubio. Po ko zna koji put čovek Ga je odbacio. Pitao sam se zašto ne odustane? Zašto konačno Zemlju ne prepusti meni? Zaključio sam da će On to verovatno da uradi onog trenutka kada na Zemlji više ne bude nijednog čoveka koji će Mu biti odan. Nikako nisam uspevao da baš sve ljude pokorim sebi. Koliko god se ja trudio, uvek bio se našao jedan veoma mali, po meni beznačajan broj Njegovih sledbenika. Njemu očigledno nisu bili beznačajni jer, koliko god ih bilo malo, On je zbog njih i dalje polagao pravo na moju planetu.
Morao sam da postignem da na Zemlji ne bude ljudi odanih Stvoritelju. Nisam to mogao dok god je On vladao njima. Nije bilo posebno teško da navedem Izraelce da traže samostalnost i da požele da izađu iz okrilja prave sigurnosti koju su imali u Stvoritelju – pod moje okrilje. Ako njihov zemaljski car bude pod mojom kontrolom, i oni će da budu. To je već bila moja običajena praksa sa drugim narodima.
Morao sam da postignem da na Zemlji ne bude ljudi odanih Stvoritelju. Nisam to mogao dok god je On vladao njima. Nije bilo posebno teško da navedem Izraelce da traže samostalnost i da požele da izađu iz okrilja prave sigurnosti koju su imali u Stvoritelju – pod moje okrilje. Ako njihov zemaljski car bude pod mojom kontrolom, i oni će da budu. To je već bila moja običajena praksa sa drugim narodima.
Stvoritelj se, uprkos bolu, složio sa njima. Izabrao im je veoma naočitog cara. Meni je on odgovarao. Imao je mnogo toga što sam mogao da okrenem protiv njega samog. Pre ili kasnije, ja ću pomoću njega da upravljam Stvoriteljevim izabranim narodom. Bolje rečeno – pre. Pošto je bio veoma lep i visokog stasa i iz imućnije porodice, pridodati mu još i moć bila je sigurna i proverena formula da on bude na MOJOJ strani. Kada je došao na vlast, govorio sam mu da je on sada car, da nema nikoga iznad njega, da može da radi sve što poželi, da je on sada taj koji postavlja zakone. Naravno, postavljaće moje zakone. Uverio sam ga da ni sveštenici nisu iznad njega i da može, ako je to potrebno, i sam da vrši obrede i prinosi žrtve. Tako sam ga doveo u položaj da oskrnavi i same obrede. Zatim, posle jedne bitke u kojoj mu je Stvoritelj naredio da izvrši potpuno uništenje Amaličana, čiji sam moral uspeo da izopačim do krajnjih granica, uverio sam ga da ne mora baš sve da istrebi. Bilo bi mnogo bolje kada bi cara zarobio i prikazao ga svom narodu. Pobedu može da prikaže kao Stvoriteljevu, ne smeta mi. Meni je bilo bitno da on ne radi baš onako kako mu je Stvoritelj rekao. Isto tako sam mu govorio da bi Stvoritelju bilo drago kada bi stoku, koju je trebalo samo da ubije i ostavi, odveo u svoju zemlju i prineo Njemu na žrtvu.
Narod nije previše razmišljao o tome. Uverio sam ih kako je sve to normalno sada kad imaju cara. Moj plan je počeo da se ostvaruje. Sve više sam imao pristalica među Stvoriteljevim narodom. Istina, oni to nisu znali, ali ne biti sa Stvoriteljem znači jedno ― i samo jedno ― znači biti sa mnom. Uskoro je moj cilj bio ostvaren. Stvoritelj je ukorio i odbacio Saula kao Svog izabranika zbog njegove neposlušnosti.
Na Saula sam, pored osećaja krivice koji mu se javljao zbog neposlušnosti Stvoritelju, veoma snažno vršio pritisak uveravajući ga kako mu je nanesena nepravda i kako je nepošteno okrivljen, jer je hteo samo najbolje. Mada, nije bilo opravdanja za njegov postupak jer je on znao šta je bilo ispravno. Ali vremenom je popustio i zbog onoga što je napravio nije osećao ni najmanju krivicu. Da jeste, Stvoritelj bi mu oprostio, ovako – on je bio moj.
Ali umesto da odustane i narod ostavi meni, On je potražio drugog cara. Zar misli da sa ovim drugim neću moći da učinim isto? Nema tog čoveka koji, kada ga ispuni osećaj moći, oseća zavisnost od bilo čega, pa radilo se tu i o samom Stvoritelju. Odlučio sam da će svaki car postati moj, jer je to najjednostavniji način da posredstvom jednog čoveka celi narod držim pod kontrolom. Na moje iznenađenje, On bira golobradog mladića koji mi je od ranije bio poznat zbog svoje skromnosti i povezanosti sa Stvoriteljem. Davida. Nisam se previše brinuo. Ljudi se menjaju. Moć menja ljude.
Nakon što mu je dao veliku pobedu protiv Golijata, gde je bio samo oruđe u Stvoriteljevoj ruci, narod je postao sklon Davidu. Pošto sam sa Saulom mogao sve više i više da manipulišem i da utičem na njegovo ponašanje, da ne bih morao posle da se mučim sa Davidom kako bih ga zaveo, odlučio sam da se uz Saulovu pomoć rešim njega pre nego što u opšte dođe na vlast. U nekoliko navrata sam mu govorio da Davida ubije kopljem dok mu je ovaj svirao, ali David je bio neobično brz i vešt i tako bi uvek izbegao smrt. A i Stvoritelj ga je posebno čuvao.
Kada je Samuilovom smrću Saul ostao i bez poslednjeg oslonca, uspeo sam da ga nagovorim da pribegne onome što je u vreme svoje vernosti Stvoritelju dao da se skoro uništi. Vračari. Neka od vračare traži savet kada mu Stvoritelj ne odgovara. Ona je prizivala duh proroka Samuila i pojavio sam se JA. U Samuilovom obličju, naravno. I onda ― moj trijumf. Stvoriteljev izabranik kleči ispred MENE. Da mi je samo da vidim Stvoriteljevo lice. Nije mi bilo teško da kažem Saulu šta će se desiti sa obzirom na ono što sam do tada znao o filistejskoj snazi i odlučnosti za ovaj obračun, a posebno i zbog toga što Stvoritelj neće biti sa njima. Ali moralo je da izgleda kao da sam ja duh umrlog i kao da je ono što govorim poruka iz budućnosti.
Tada su temelji savremenom prizivanju duhova (ili spiritizmu) bili udareni i u samom Stvoriteljevom narodu. U vekovima koji su dolazili, to će mi biti jedno od najsnažnijih sredstava za zavođenje ljudi.

POGLAVLJE 10: David.
Saula, koga sam godinama uspešno opsedao, nije bilo teško da nagovorim da izvrši samoubistvo. Ispunio sam ga tolikim osećajem beznađa da mu je moj konačni predlog izgledao kao jedino pravo rešenje.
David je došao na presto. Bilo je gotovo nemoguće da tog čoveka odvojim od Stvoritelja. Imao je sve neophodne osobine da se Stvoriteljeva sila poveže sa čovečijom. Ali on je, ipak, samo čovek, pa zato mora da dođe trenutak neopreznosti i u njegovom životu. A niko nije toliko strpljiv i uporan kao što sam JA. Vreme je prolazilo. I prilika se ukazala. Vitsaveja je bila izrazito lepa.
Šetajući se, David ju je ugledao kako se kupa. Poznavajući ga, predpostavljao sam da će zbog vernosti Stvoritelju, kada ugleda tuđu obnaženu ženu kako se kupa, da se okrene i da ode. Ipak, bio sam uz njega. Dogodilo se ono što sam najmanje očekivao ― on je zastao i krišom je posmatrao. Ja ne propuštam prilike. Ni jednu. Taj kratki trenutak njegove odvojenosti od Stvoritelja sam iskoristio da mu ispunim um strašću, da mu telo ispunim požudom, da mu razum pomutim do te mere da učini neko zlo i da konačno i on bude odbačen od Stvoritelja.
Nije više imao snage da mi se odupre. Učinio je to. Doveo je Vitsaveju ka sebi, mada je ona bila žena jednog od njegovih najvećih i najpouzdanijih ratnika. Um sam mu toliko zamutio da mu više ništa nije bilo važno. Ni Stvoritelj, ni njen muž Urija Hetejin, ni posledice koje će zbog toga podnositi ― ništa ― osim njenog predivnog tela. Mislio je da će ostati samo na tome, ali ja sam imao za njega još nekoliko iznenađenja. Vitsaveja je ostala trudna. On je brže-bolje pozvao njenog muža da bi sada on spavao sa svojom ženom i da bi rođeno dete moglo da se podvali njemu. Ali ovaj junak je toliko bio privržen Stvoritelju da je zbog složnosti sa svojim vojnicima odlučio da ne ide svojoj kući, već da prenoći sa vojnicima. Uverio sam Davida kako nema ni jedne druge mogućnosti osim da ubije njenog muža. Da njegov zločin bude veći, predložio sam mu da njegovu smrtnu presudu pošalje po njemu samom. Kada je moja pobeda bila potpuna, nije bilo teško da uverim Davida da je sve dobro prošlo i da je učinio šta je mogao. Ipak je on car. Ipak on ima vlast nad svima.
Ali Stvoritelj nije tako mislio. Preko proroka Natana je ukorio Davida. Kao i Saulu, i Davidu sam govorio da je nevin, da, kao car, ima pravo to da radi, ali Stvoriteljeve reči su ga slomile. Umesto da počne da se opravdava i tako ode od Stvoritelja, David je počeo silno da se kaje zbog onoga što je učinio. Mislio sam, kada Stvoritelj ni Saulu nije oprostio onu sitnicu, kako će Davidu da oprosti ovaj zločin? Ali David nije prestajao da žudi za oproštenjem. Promenio je čitav svoj život. I Stvoritelj ga je primio nazad i oprostio mu je. Bio sam izvan sebe od besa. Zbog toga sam odlučio da Davidu zagorčam život. Ostatak njegovog života je protekao u silnom stresu i brizi. Bio je car, ali zbog onoga što je učinio niko ga nije poštovao. Ni njegovi sinovi, ni njegove vojskovođe, ni njegov narod, niti njegovi sveštenici. Otuda izdaje, otuda pobune, otuda ponovo izbeglištvo.
Ipak, uprkos bedi kojoj sam ga izložio, Stvoritelj mu je ukazao čast da pribavlja potreban materijal za izgradnju hrama. Nisam bio srećan što čujem tako nešto. Imajući takav hram pred sobom, Izraelci bi bili u boljoj prilici da razmišljaju o smislu svega što bi tu videli i radili, a time sam ja imao manje izgleda da ih zadobijem za sebe. Ali imao sam plan i za ovakvu situaciju.

POGLAVLJE 11: “Najmudriji” Čovek na Zemlji.
Davida je nasledio njegov sin Solomon. Bio je to, isto tako, veoma pobožan i skroman mladić. On je trebalo da izgradi Stvoriteljev hram. Bio je uplašen i smatrao se nedostojnim za taj poduhvat, kao i za vladanje jednim narodom. Molio je Stvoritelja da mu podari mudrost. To je dirnulo Stvoritelja jer je čovek pod mojim uticajem do tada bio u stanju da traži samo bogatstvo, dug život, smrt neprijatelja i ostale prolazne vrednosti, imajući u vidu to da sam pogled na večne vrednosti uspeo gotovo u potpunosti da mu zamaglim.
Kada sam čuo da mu je Stvoritelj dao mudrost kakvu nije imao ni jedan čovek, postao sam radoznao. Da li je to konačno dostojan protivnik? Kao i na svakom početku čovekove zajednice sa Stvoriteljem, i Solomon je za mene bio nedodirljiv. Bio je jedno sa Stvoriteljem. Gradio je hram. Nije hteo ni jedan detalj da prepusti slučaju. On je bio čovek kojem je Stvoritelj ukazao najveću čast. Tako se i ponašao. Ali vreme uvek radi za mene. I on će da padne. Svaka dobra osobina kod čoveka je veći adut u mojoj, nego u Stvoriteljevoj ruci. Pre ja mogu da je iskoristim kako bih, zbog te osobine, čoveka ispunio samopouzdanjem i ohološću, nego što Stvoritelj može da je iskoristi kako bi je čovek upotrebljavao da proslavlja Njega. A Solomon je imao previše dobrih osobina da ja to ne bih mogao da okrenem protiv njega. Bio je stvarno inteligentan i pronicljiv kao niko do tada, bio je bogat kao niko do tada i bio je car. Imao je najpovoljnije zemaljske uslove za život koje je jedan čovek ikada imao.
Da je ostao uz Stvoritelja, njegov uticaj bi uveliko proširio istine o Stvoritelju i o otkupljenju za čoveka. Mnogi narodi bi bili osvedočeni o prednostima poslušnosti prema Stvoritelju, a ja to nikako nisam želeo. Mada je na početku izgledalo kako se Stvoriteljev cilj osvedočavanja ostatka sveta o Njemu konačno ostvaruje, ja sam znao da ću, pre ili kasnije, sve uspeti da okrenem u svoju korist. Tako se uskoro i dogodilo.
Najmudriji čovek na svetu protiv mene nije imao nikakvih izgleda. Nije on bio nikakav izazov. On je bio razočarenje. Kao i svaki drugi čovek bio mi je nedohvatljiv dok je bio uz Stvoritelja. Bez Njega, ni uz svu svoju inteligenciju nije bio ni približno dostojan protivnik. Naprotiv, shvatio sam da njegova velika inteligencija može da bude oruđe u mojoj ruci kojim ću da ga potpuno porazim. Nivo njegove inteligencije bio je blizu inteligencije nebeskih bića, ali on je, živeći na Zemlji, bio ograničen materijalnim, jer sam ja ljudsku vrstu uspeo da odvojim od duhovnog – od Stvoritelja. Bio je ograničen i smrtnošću, jer sam čoveka odvojio od Drveta života. Bio je upoznat sa duhovnim svetom, ali nije mogao do njega. Bio je upoznat sa večnošću, ali je bio ograničen prolaznošću.
Stalno sam mu ponavljao da šta god na ovoj Zemlji uradio, nema smisla. Ionako će umreti. To je u njemu proizvelo toliki stres i brige da je uložio sve napore i mogućnosti da pokuša da od života izvuče maksimum kako bi uspeo u njemu da pronađe nekakav smisao. I izvukao je maksimum. Ali smisao nije našao. Jer ga nema. Ja sam ga oduzeo. Od svega onoga što mu je Stvoritelj stavio na raspolaganje ostao je samo na tome da uživa u telesnim i materijalnim zadovoljstvima ovog sveta. Uspeo sam da ga uverim kako je smrt potpuni kraj. Oduzeo sam mu nadu i u otkupljenje koje je Stvoritelj pripremio.
Kao da će meni smetati ako čovek to zna.
Da li misliš sada, kada si shvatio kako sam uspeo da zavedem i upropastim najmudrijeg čoveka svih vremena, da ćeš moći da mi pobegneš? Da li ćeš moći da mi se odupreš? Da li ćeš moći da pobediš svoj ego koji ti JA stalno hranim kako bih te odvojio od Stvoritelja? Ne možeš ni da naslutiš kolika je moja moć, koliko su raznoliki moji metodi. Kolika je moja upornost. Kolika je moja motivisanost. Kolika je moja mržnja. Put ka Stvoritelju postoji, ali ti nećeš moći do Njega. Postoji prepreka koju ne možeš da savladaš. Samog sebe – i MENE na tvojoj strani.

POGLAVLJE 12: Raspad Carstva.
Solomonov život kao izabranika i pomazanika toliko je povredio Stvoritelja da je On odlučio da mu oduzme carstvo. Ali zbog obećanja datog Davidu, odlučio je da to učini u sledećem naraštaju. Zar je Stvoritelj mislio da će moći jedan celi narod da drži na MOJOJ planeti? Ostao je samo mali broj onih koje nisam uspeo da zavedem da čine suprotno od Stvoriteljeve volje. Koliko god se trudio, nikako nisam uspevao da ih baš sve pokorim.
Kroz sledeće generacije Stvoriteljev narod je bio moj. Baš kao što sam i planirao. Posredstvom careva koji su bili odani meni, pokorio sam i narod kojim su oni vladali. Stvoritelj je bio očajan.
Posredstvom Solomona sam udario temelj paganstva u izraelskoj religiji. Video sam da Stvoritelj uz pomoć Jerovoama planira da uzme vlast Solomonovom sinu. Mada je iz početka bio veoma veran i odan Stvoritelju, i njega sam uspeo da zavedem. Kada je došao na vlast, nadahnuo sam ga da zadrži odvojena plemena, koja su bila na njegovoj strani, na način da im osigura nova svetilišta u koja će da idu kako ne bi išli u Jerusalim kao do tada. Učinio je ono što sam mu govorio. Načinio je dva zlatna teleta i svih deset plemena koja su bila uz njega klanjali su se kipovima, a ostavili su ono što je Stvoritelj zapovedio. Sledeće generacije su samo sledili ovaj primer. Nije bilo nikoga ko bi uspeo da učini neke drastičnije promene. Neki carevi koji su bili na Stvoriteljevoj strani su to pokušali, ali sve je to veoma kratko trajalo.
Kada se moja konačna pobeda bližila kraju, Stvoritelj je podigao proroka Iliju. Za kratko vreme je Izrael bio osvedočen u Njegovu silu i Njegove namere, ali vreme je opet bilo na mojoj strani i tokom sledećih naraštaja se sve opet vratilo tamo gde sam ja želeo.
Odlučio sam da potpuno uništim taj narod i na taj način moju pobedu učinim očiglednom svima.
Kada se car Jezekilj razboleo, Stvoritelj mu je posredstvom proroka Isaije rekao da će da umre. Toliko je počeo da plače i da moli da mu se Stvoritelj smilovao. Čak je odlučio da mu da znak da ga je On lično ozdravio. Vratio je senku na sunčanom satu deset stepeni unazad. Veoma upečatljivo. Setio sam se da bih to mogao da okrenem sebi u korist, a Izraelu na propast.
Bilo je to čudo koje je preplašilo celi svet. Haldejski astronomi su bili preneraženi. Nisu mogli ni na koji način da objasne to što se desilo. Ljudi su počeli da govore o kraju sveta. Ja sam ih, naravno, podržavao u tome. Uživam kada su ljudi u panici. Posle nekog vremena su dobili vest da je to čudo Stvoritelj napravio kao znak ozdravljenja izraelskog cara. Spremili su se i pošli na put. Došavši caru Jezekilju, želeli su da im Jezekilj govori o Stvoritelju koji je to učinio, ali ja sam mu govorio kako bi stranom izaslanstvu bilo mudrije da pokaže svu svoju silu i bogatstvo umesto da im govori o Stvoritelju. I, naravno, sujeta gotovo uvek odnosi pobedu nad razumom.
Haldejci su bili uskraćeni za istine o Stvoritelju, uskraćeni za poziv koji je On posredstvom Izraela želeo da uputi celom svetu. Jezekilj se, pod mojim uticajem, samo hvalio svojom moći, svojim bogatstvom. Toliko sam ga obuzeo da im nije ostavio skrivenim baš ništa. Pitaš se šta sam postigao time? Prvo, Stvoriteljevo ime je ostalo nepoznato ljudima koji su to svojim autoritetom mogli da prenesu drugima u svojoj zemlji. Sprečio sam haldejski narod da se zbog tog čuda i istina koje bi čuli okrene poštovanju Stvoritelja. Drugo, postavio sam temelje konačnom uništenju Izraela. Šta misliš, šta su Izraelci mogli da pričaju svojim zemljacima na povratku? Samo o bogatstvu i blagu Izraela. Bogatstvo, blago... – dovoljan povod za istrebljujući rat u ono vreme.
Stvoritelj je video moje planove. Želeo je da me spreči da to uradim sa Njegovim izabranim narodom, ali nije imao ni jedan izgovor da to uradi. Da su oni ostali verni Njemu, ja ne bih mogao ništa da uradim. Ovako, preostali su Mu samo jadni pokušaji da, preko ljudi koji su Mu bili verni, upućuje poruku narodu da će, ako se ne budu popravili, nastupiti istrebljenje i ropstvo. Njegovi ljudi – proroci, dolazili su jedan po jedan. Pozivali su narod na pokajanje, na povratak pravom poštovanju Stvoritelja, ali nisu imali uspeha. Zašto? Zato što sam ja predvideo takav Stvoriteljev potez pa Njegov narod nisam zaveo na uobičajene načine, odnosno da se direktno klanjaju meni pod imenom nekog božanstva, ili, još bolje, da budu potpuno bezbožni. Ne. Ja sam ih zaveo tako da su oni ostali u uverenju kako su odista pobožni, kako odista služe Stvoritelju. Uspeo sam u njihovom umu da potpuno razdvojim religioznost od svakodnevnog života. Za vreme njihovih službi Stvoritelju i njihovih molitvi, od njih nije bilo pobožnijih ljudi, ali u svakodnevnom životu nije bilo većih zlikovaca. Ponosio sam se svojim uspehom.
Šta misliš, kako je bilo Stvoriteljevom proroku da dođe jednom, po sopstvenom uverenju religioznom čoveku, i da mu govori kako treba da se obraća Stvoritelju? Takve pozive sam u umovima Izraelaca prikazao kao najveću uvredu njihovoj ličnosti, pa i kao uvrede samom Stvoritelju. Nije bilo teško da ih podstaknem da te proroke tuku, teraju, ismejavaju, pa čak i ubiju. Sve ozbiljne opomene koje su im oni upućivali ja sam ih, uz pomoć meni odanih ljudi, prikazao kao neistinite. I kome je čovek više verovao? Meni. Jer ja idem na ruku ljudskom egu.
Stvoritelj je bio ožalošćen što na pozive Njegove ljubavi čak i ljudi koje je izabrao i kojima je Sebe neposredno objavio ostaju tako hladni. Onda je konačno posegnuo za određenim obećanjima o Otkupitelju koja sam toliko želeo da čujem. Zahvaljujući Njegovim prorocima saznao sam i mesto gde će Otkupitelj da se pojavi. Saznao sam i način na koji će da se rodi. Rodi? Zar će Otkupitelj da dođe kao novorođenče? Pa, nije imao nikakvih izgleda ni ako bi se pojavio kao odrastao čovek. Kako onda misli da će to novorođenče moći da preživi?
Imao sam sve više informacija o vremenu koje je dolazilo. Vremenu pokušaja otkupljenja palog čoveka. Zahvaljujući Davidu sam još ranije saznao i kako će da umre. Pažljivo sam pratio sve ono što su proroci govorili. Svaki detalj mi je bio važan kako bih se pripremio za ono što je trebalo da se dogodi. Usput sam sve te poruke uspeo pogrešno da predstavim ljudima i da im izvrnem smisao, da oni ne bi slučajno mogli da se pripreme.

POGLAVLJE 13: Ropstvo.
Među haldejskim narodom sam širio glasine o bogatstvu i dragocenostima izraelskog naroda. Kako u njihovom glavnom gradu Vavilonu, tako i u celoj zemlji. Tako pripremljene, nije bilo teško da ih podstaknem na osvajački rat protiv Izraela. U nekoliko navrata sav Izrael je odveden u ropstvo. Moj plan je uspeo. Kroz određeno vreme izraelski narod će potpuno da se utopi među narode gde sam ga rasejao i od njega više neće ostati ni spomena. Neće biti više nikoga ko bi živeo po Stvoriteljevim načelima i pravilima. Tako sam bar mislio. Stvoritelj je imao druge planove i drugu strategiju. Mada nije bio u mogućnosti da me spreči da izraelski narod rasejem po zemlji, mada je sa tugom gledao posledice izraelskog odpadanja od Njega, On se nije odvajao od njih. Shvatio sam, mada prekasno, da će On Svoj narod da upotrebi da izvrši ono što u uslovima mira nije hteo – da nagoveste istine o Stvoritelju i o planu otkupljenja svih ljudi i drugim narodima. Ali Izraelci to neće biti u mogućnosti ako ih istrebim.
Desilo se ono što nisam predvideo. U nevolji, pritisnuti ropstvom, Izraelci su počeli da se prisećaju obećanja koja su im davali Mojsije i proroci. Što sam ih više ponižavao i zlostavljao pomoću mojih ljudi, to su se oni više i čvršće držali Stvoriteljevih obećanja. Umesto da Ga okrive za nevolju, što sam im stalno govorio, oni su Ga molili da im oprosti i priznavali su svoju krivicu koja ih je dovela do ovde. Svaki pokušaj da ih istrebim je propadao, mada sam u vreme cara Asvira gotovo uspeo.
Ni u vavilonskom ropstvu Stvoritelj nije prestajao da opominje i poziva Svoj narod posredstvom Svojih proroka.
U jednoj grupi mladića koji su došli iz Izraela nalazio se Danilo. U svojoj dugogodišnjoj praksi već sam znao da na njega neću moći da utičem, ali takva spoznaja me ne obeshrabruje da prestanem da se trudim. David je bio takav u početku, ali je ipak pao. Vavilonski car je u Danilu i njegovim prijateljima video pouzdane saradnike zbog vernosti načelima i pravilima koja su pokazali. Ubrzo ih je uzeo u službu. Nisam video ništa loše u tome jer vernost Stvoritelju uvek slabi kada je čovek u blagostanju, a to mi je bilo u interesu u njihovom slučaju. Verovao sam da će, pod uticajem bogatstva i moći koje je vavilonsko carstvo moglo da im pruži, oni veoma brzo da zaborave na Stvoritelja. Nisam imao pravo. Sa obzirom na to, odlučio sam da ih uništim. Cara Navuhodonosora sam nadahnuo da na slavu sebi i svojoj moći izgradi kip kojem će svi morati da se poklone. Znao sam da ne postoji sila koja će mlade Izraelce naterati da se poklone bilo kakvom kipu, jer ih je Stvoriteljeva zapovest sprečavala u tome. Sudbina im je bila zapečaćena. Ljubomorne kolege su ih prijavile i oni su završili u užarenoj peći. I onog trenutka kada sam počeo da likujem zbog uspešnosti svojih planova, Stvoritelj se umešao. Poslao je Sina da ih izbavi iz peći. Ovo je bilo veoma loše za moje dalje planove jer se ispostavilo da je meni odan car, zbog ovog događaja, postao naklonjen Stvoritelju. Čak je naredio čitavom narodu da je dužan da poštuje Stvoritelja kao jedinog Boga. Umesto da sam izraelski narod uništio, on je u ovim uslovima bolje govorio o Stvoritelju nego u uslovima mira i blagostanja. Bio sam besan zbog toga. I uznemiren.
Stvoritelj je proroku Danilu u vizijama otkrivao budućnost. Danilo je sve to zapisivao i govorio svom narodu. Ja sam veoma pažljivo slušao i proučavao ono što je govorio. Na taj način mi je postalo poznato kakav će biti tok ljudske istorije. Koja će carstva nastupiti, šta Stvoritelj u budućnosti namerava. Spoznao sam da Stvoritelj planira da uništi sve na Zemlji, ali isto tako posle toga i da je obnovi i na njoj osnuje Svoje novo carstvo. Video sam da su većina proročanstava koja je Stvoritelj do sada davao, uslovna. Pitao sam se da li je i ovo? On planira da uspostavi novo carstvo na Zemlji – ako bude imao sa kim. Ali ako svi ljudi budu na mojoj strani...? Još više sam počeo da se trudim kako bih zadržao vlast nad Zemljom. Ako izgubim, preti mi izgnanstvo. To sam shvatio iz obreda Izraelaca. Jarac Azazel, na kojeg su simbolički prenošeni gresi naroda, predstavljao je mene. A on je bio samo isteran u pustinju. Nije bio ubijen.
I konačno! Stvoritelj je rekao Danilu ono što sam dugo i sa nestrpljenjem očekivao. KADA...?
U viziji je prorok dobio objavu o tačnom vremenu kada će se pojaviti Otkupitelj. To je bila informacija koju sam čekao. Imao sam punih pet stotina godina da se pripremim za odlučujuće događaje.
Počeo sam da planiram svaki detalj kako bi uslovi u kojima će Otkupitelj da se pojavi biti što nepovoljniji. Prema proročanstvu, Izraelci su u ropstvu trebali da budu još neko vreme. Jedan deo se već vratio, jedan deo je odlučio da ostane. U ropstvu, Izrael je shvatio lekciju. Odlučili su da se promene i da ostanu verni Stvoritelju. Ni takva odluka nije za mene bila posebna prepreka. Ja u ljudima mogu i tu želju toliko da naglasim da ih iz krajnosti potpune bezbožnosti odvedem u, za njih jednako pogubnu, krajnost fanatizma.
To je bila prva tačka na kojoj sam počeo da radim. Predpostavljao sam da će Otkupitelj pokušati da Svoj narod na praktičan način poučava istinama koje Mu je bio dao, a koje su oni uz moju svesrdnu pomoć pogrešno shvatili i sprovodili. Sa obzirom na to, stvaranje atmosfere verskog fanatizma bilo bi najbolje okruženje u kojem će ljudi odbaciti sve što će Otkupitelj da im govori.
Pošto sam imao spoznaju o carstvima koja će doći, trudio sam se da oblikujem okolnosti da Rimsko carstvo posebno pripremim za ono vreme. Posle pada vavilonskog, među-persijskog i grčkog carstva, Rimsko carstvo sam, zahvaljujući njegovoj organizaciji, disciplini i odlučnosti, učinio toliko moćnim da niko nije mogao da mu se odupre. Imao sam veliki uticaj na njih jer su mi se direktno klanjali kroz božanstva koja sam im nametnuo. Odgovarao sam na sve njihove zahteve, pomagao sam im u osvajanjima. Ubrzo, pomoću Pompeja sam pokorio i izraelski narod. Nametnuo sam im teško ponižavanje i mučenje, kao i velike poreze. Ali nisam hteo da diram njihove verske obrede. Sa obzirom na to, govorio sam Rimljanima da im dozvole ispovedanje njihove vere i da se u to ne mešaju. Cilj mi je bio da stvorim teške ropske uslove koji će, uz verski fanatizam, potpuno da izobliče proročanstva o Otkupitelju. Sve više je Otkupitelj postajao Izbavitelj, Mesija, Onaj koji će ih osloboditi od rimskog ropstva, a sve je manje ostajao Otkupitelj koji će ih izbaviti od njihovih grehova i da im omogući da se vrate Stvoritelju. Pomogao sam im da obredi ponovo izgube smisao. U obrede sam uveo jak narodni osećaj. Politika i religija su se snažno isprepletale. Glavni cilj njihove vere postala je nada u oslobođenje od Rimljana. Jedina svrha Otkupiteljovog dolaska svela se na isto – oslobođenje od Rimljana.
Bio sam zadovoljan onim što sam postigao. Stvorio sam najnepovoljnije okolnosti za doček Otkupitelja? Svi moji ciljevi su bili ostvareni – tokom vekova pod mojim vođstvom, izraelski narod je bio fizički i umno oslabljen, verski fanatizmom, ropstvom, religijom usmerenom jedino zadovoljenju telesnog i oslobođenju od ropstva. Probuđena i raspaljena pogrešna očekivanja...
Sve ovo su bile savršene pripreme za razočarenje!
A tom razočarenju niko neće moći da pobegne. Ni narod koji će, umesto oslobođenja od Rimljana da dobija samo duhovne pouke, niti Otkupitelj, koji će zbog razočarenja naroda da bude odbačen.
Posle toga, On će moći samo da se vrati Svom Ocu i da ostavi ovu planetu MENI.

POGLAVLJE 14: Superiornost.
Do sada si već mogao da shvatiš neke od mojih osobina. Shvatio si da su tvoja snaga i moć, u poređenju sa mojim, neuporedivo male. Zbog tvoje ograničenosti neću moći u potpunosti da pokažem svoju superiornost ne samo u odnosu na tebe, već i na obične anđele.
Ja sam Herufim. Spadam u najviši i najmoćniji red anđela. Od svih Herufima, ja sam najmudriii, najlepši i najmoćniji. Šta? Pa zar ja nisam rogato čudovište sa vilama i kozijim papcima? Kao što sam rekao na početku ove knjige, moj uspeh zavisi od tajnosti. Ako ne znaš da postojim, ili ako znaš, ali imaš pogrešnu predstavu o meni, moje delovanje ne nailazi na prepreke. Namerno sam o sebi stvorio takvu sliku, tako da i oni koji sumnjaju u moje postojanje, zbog tako čudovišnog izgleda, moje delovanje ne smatraju ozbiljnom pretnjom. Ko se u opšte zabrinjava zbog jedne takve nakaze?
Ali stvarnost je potpuno drugačija. Onog trenutka kad bih se pojavio pred tobom, tvoje telo bi doživelo toliku traumu da bi posle toga, u prvom trenutku, ostao slep, dok bi ostatak života proveo vegetirajući kao biljka. Ako bih ti se prikazao u smanjenoj sili i dozvolio ti da me pogledaš, shvatio bi da nikada u svom bednom životu nisi video ništa lepše.
Nemoj da se brineš. Videćeš me jednog dana. Što se moje moći nad ovim svetom tiče, ona je za tebe neshvatljiva. Morao bi u isto vreme da budeš najizvrsniji i najgenijalniji naučnik na područjima biologije, hemije, fizike, matematike, psihologije, medicine, genetike, vojne strategije i drugih grana nauke, kako bi mogao da shvatiš samo delić onoga što ja mogu. Ali pokušaću to da objasnim tvom ograničenom umu na najjednostavniji mogući način.
Mogu da upravljam prirodom. Mogu da upravljam vremenskim prilikama. Mogu da upravljam životinjama. Mogu da upravljam ljudima. Šta više, mogu potpuno da preuzmem kontrolu i vlast nad svim živim bićima na Zemlji. Na moju žalost, Stvoritelj mi je ograničio delovanje kako na prirodu i životinje, tako i na ljudski um. Što se tiče ljudi, ostavio mi je samo mogućnost da mogu da im saopštavam misli koje god želim. Zabranjeno mi je da nateram ljude da rade po mojoj volji. Dozvoljeno mi je samo da im govorim mislima. Ali i to je više nego dovoljno. Dakle, ako želim da čovek učini nešto po mojoj volji, namećem mu svoju misao. U stanju sam to da činim godinama bez prestanka.
Vi biste takav govor nazvali telepatijom, ali to je JADAN izraz za ono što ja radim. Čovek je u uverenju da je to njegova misao koja mu je “pala na pamet”.
Ali to je moja misao i ona ostaje moja sve dok je čovek ne preuzme i dok ne počne da razmišlja o njoj i da je razrađuje. Tog trenutka to postaje njegova – tvoja misao. I ti za nju preuzimaš potpunu odgovornost. Kada čovek prihvati moju misao, ja to znam po raznim izrazima njegovog lica i ponašanju. Tada mu svesrdno pomažem da tu misao razradi i sprovede onako kako sam JA zamislio. Posebno mesto u tim govorima zauzimaju najprljavije misli u odnosu na one koje su najbliže Stvoritelju. Mnoge uspem da obeshrabrim uverivši ih da su to njihove sopstvene misli, to jeste da nikada neće biti u jedinstvu sa Stvoriteljem.
Nemam mogućnost da znam sadržaj čovekovih misli, ali to meni nije ni potrebno. Svakog čoveka na Zemlji posmatram i proučavam od njegovog rođenja pa do smrti. Činim to uz pomoć anđela koji dele moju sudbinu i koji su pod mojom vlašću. Ni jedan čovek ni u jednom trenutku nije bez pratnje jednog od nas. Sa obzirom na to, nije nam teško da znamo šta ljudi misle. Izraz lica, pokret ruku, govor tela – to je skoro kao da ljudima direktno čitamo misli. U skladu sa našim pažljivim i upornim proučavanjem života svakog pojedinog čoveka, u stanju smo da svakome govorimo ono što je za njega posebno dobro kako bi ga odvojili od Stvoritelja i doveli pod moju vlast.
Ni jedan tvoj gest, ni jedan tvoj postupak koji si učinio, pa i u najvećoj mogućoj tajnosti, meni nije nepoznat. Znam sve o tebi i imam u izobilju ono što mogu da iskoristim protiv tebe. Znam o tebi i ono što ni ti sam više ne znaš. Ja nikada i ništa ne zaboravljam.
Svaki čovek ima od Stvoritelja usađen osećaj za ispravno i dobro. Bez obzira da li se radi o čoveku koji veruje u Stvoritelja ili sam ja uspeo da ga zadržim pod svojom vlašću, svi ljudi posredstvom savesti, pomoću koje im Stvoritelj progovara, znaju šta je ispravno i dobro. Svi oni koji rade protiv toga, dobrovoljno odlaze iz sigurnosti koju im pruža Stvoritelj i prilaze sve više ka meni. Kada se dovoljno približe, imam vlast da ih u potpunosti obuzmem i činim sa njima šta god želim. Stvoritelj nema više na osnovu čega da ih brani.
Zahvaljujući poznavanju ljudskog mozga i sposobnosti da delujem na njega, mogu u čoveku da izazovem razna stanja bolesti svih vrsta. Isto tako, ako je potrebno i za čoveka pogubno, mogu da ga izlečim. To činim u slučaju da se za ozdravljenje moli nekome drugom osim Stvoritelju. Tada više ne može da ga izbavi nikakva sila iz mojih ruku.
Možda bi moje delovanje mogao lakše da shvatiš kada bih ga uporedio sa jednom velikom kompanijom. Ali ono što nećeš moći da razumeš jeste da kompanija koju JA vodim ima milijarde zaposlenih, da ima na stotine različitih područja delovanja, da su sva ona u savršenom skladu i da su podređena jednom jedinom cilju – uništenju čoveka. U mojoj kompaniji nema svađa, nema plate, nema karijere, nema odmora. Zlo, rasulo i nesklad smo namenili vama – ljudima. Nema područja ljudskog života gde nismo angažovani i na koji nemamo uticaja. Ali to ćeš tek imati priliku da vidiš.
Uprkos ograničenjima koje mi je Stvoritelj nametnuo, uz sve moći koje imam nije mi teško da dovedem ljude tamo gde želim. Uz savršenu psihologiju, veliku upornost i praksu od skoro šest hiljada godina, ovaj svet je, uz manje izuzetke, tačno u stanju kakvo ja želim. Šteta što si ograničenog uma. Šteta što u vašem ljudskom rečniku ne postoje određene reči kojima bih detaljnije mogao da ti opišem svoju moć. Ovako, moraćeš da se zadovoljiš sa ovim.
Da li ti je sada jasno o čemu sam govorio na početku? Ja tobom manipulišem. Pitaš se kako možeš da znaš koje onda misli dolaze od mene, a koje su tvoje sopstvene? Da bi dobio odgovor na to pitanje morao bi veoma dobro da poznaješ Stvoritelja, a ja ću da pronađem milijardu razloga koji će te sprečiti da Ga upoznaš. Svi oni će da budu u obliku malih izgovora. I svi oni će da idu u prilog tvojoj sujeti. Tvome Ja. Kadkad će ti izgovori biti plemeniti, jer će neki “viši” cilj, kao što je navodna briga o porodici i požrtvovanosti prema njima, da te spreči da upoznaš Stvoritelja.
I zbog toga ti ne možeš da pobediš. Mogao bi kada bi hteo. Stvoritelj bi ti dao Svoju silu za to. Ali ti to ne želiš. Zar ne? Želiš da budeš svoj. Želiš da budeš slobodan. Ne želiš ništa da menjaš. Da li ti ovo zvuči poznato? Jesu li ovo tvoje misli?
Ili moje?

POGLAVLJE 15: Dolazak Otkupitelja.
Sve je bilo spremno. Sada je Otkupitelj mogao da se pojavi. Od proroka Danila sam saznao godinu Otkupiteljovog dolaska. Od Isaije sam saznao da će da dođe kao novorođenče i da će da ga rodi devica. Od Miheja sam saznao gde će to da bude. Pažljivo proučavajući jevrejske obrede znao sam i u kojem će mesecu to da se dogodi. Otkupitelj je trebalo da dođe za godinu dana. Počeo sam da tražim koju bi to mladu devojku Stvoritelj mogao da odabere da nosi Njegovog Sina. U okolini Vitlejema nije bilo takve devojke. Sve sam ih u većoj ili manjoj meri udaljio od Stvoritelja. Postojala je devojka na drugom kraju Izraela koja je bila posebno verna Stvoritelju. Shvatio sam da će Stvoritelj na neki način baš nju da dovede do Vitlejema da rodi Sina. Nameravao sam svim silama da tu devojku učinim nedostojnom i tako da sprečim Stvoritelja da ostvari Svoj plan. Nisam uspevao.
Ubrzo joj je stigla objava da je ona izabrana. Objavljeno joj je da će da nosi Njegovog Sina. Pošto je bila upravo udana, morao sam njenog muža da učinim sredstvom kojim ću da sprečim Stvoriteljeve namere. Nadahnjivao sam ga ljubomorom, poniženjem, besom. Podsticao sam ga da je javno kamenuje, ali i on je bio veoma blizak sa Stvoriteljem i od svega što sam pokušao, uspeo sam samo da ga nagovorim da je napusti. Ali Stvoritelj se umešao i u snu mu je objasnio o čemu je reč. Nekoliko meseci kasnije, Stvoritelj, koji je uzeo pravo da određuje vladare na mojoj planeti, podstakao je Cezara da sprovede popis stanovništva. Na taj način je Josifa i Mariju doveo u Vitlejem. Računao sam da ne bi bilo loše kada bi se dete rodilo u nehigijenskim uslovima i kada bi zbog toga, kao i mnoga druga deca, umrlo od bolesti. Trebalo je samo da im se zatvore sva vrata u prenoćištima. Uspeo sam. Svi su ih odbili, mada su većina imala mesta. Bilo mi je zabranjeno da priđem štali gde su na kraju završili. Da se Sin rodio saznao sam gledajući veliko mnoštvo anđela koji su se za ovu priliku pokazali ljudima dok su pevali himnu Sinu.
Anđeli su, u isto vreme, bili veoma ožalošćeni jer narod, uz sva proročanstva koja je do tada dobijao, nije imao pojma šta je te večeri trebalo da se dogodi i šta se dogodilo. Značenje proročanstava sam tačno protumačio jedino JA. U isto vreme sam ljudima govorio da ih pogrešno tumače i tako da za Otkupiteljov dolazak ostanu potpuno nespremni. Anđeli su to tada objavili jedino pastirima. Oni su bili jedini posetioci koji su te noći došli u štalu. Niko drugi.
Pastiri su brzo otišli među ljude i počeli su da im govore o događajima te noći. To je bila prva prilika da proverim da li sam narod dovoljno pripremio da odbace sve što o Otkupitelju budu slušali. Naravno. Mada su poslušali neuke pastire, ipak je prevagnulo ono što su im govorili njihovi fariseji i književnici koje sam poučio kako da tumače proročanstva. Mesija treba da dođe da ih oslobodi od Rimljana, a novorođenče to ne može da učini i, sa obzirom na to, nije ono taj Mesija. Narod je nastavio da živi kao i do tada. Ništa se nije promenilo.
Josif i Marija su se nastanili u Vitlejemu. I ostali su u njemu. Dete je, po obrednom zakonu, doneseno u hram na posvećenje.
Saznao sam da su neki astronomi i učeni ljudi sa Istoka videli ono mnoštvo anđela koje je pevalo na nebu i da su pomislili kako se radi o zvezdi. Uz pomoć jevrejskih spisa koje su imali još od vremena jevrejskog ropstva, počeli su da proučavaju šta bi ta zvezda značila. Nastojao sam da im sakrijem značenje proročanstva. Nisam uspeo. Postigao sam samo to da ga nisu otkrili odmah. Nekoliko meseci kasnije su pronašli odgovor na svoje pitanje i zaključili da je to zvezda koja najavljuje dolazak izraelskog cara. Spremili su se i krenuli na put. Deset meseci kasnije su stigli nadomak Izraela. Očekivali su da će svako sa lakoćom da ih uputi prema novorođenom caru. Ali, zahvaljujući meni, niko nije ništa znao o tome. Odlučili su da pođu pravo u glavni grad tadašnjem caru, Irodu. Ni on o tome nije ništa znao, pa je poslao svoje ljude po književnike i sveštenike da mu razjasne pitanja mudraca. Oni su samo znali da Mesija treba da se pojavi u Vitlejemu.
Irod je bio savršen za izvršenje mojih planova. Moje misli su postale njegove misli. Ispunio sam ga mislima da će ostati bez carstva. Tražio je da mu mudraci kažu gde su našli Mesiju kako bi i on otišao da ga vidi. Tek sada se mudracima na putu ukazala zvezda koja ih je dovela do kuće u kojoj je bio Stvoriteljev Sin.
Nakon što su Ga darivali i odali Mu počasti, Stvoritelj im je otkrio moje namere i oni su u svoju zemlju otišli drugim putem. Nije bilo teško da nagovorim Iroda na drastičan postupak. Pošto je saznao da se Mesija rodio pre nešto više od godinu i po dana, nisam želeo da rizikujem pa sam ga nagovorio da izda zapovest da se sva deca do dve i po godine ubiju. Stvoritelj se opet umešao i rekao je Josifu i Mariji da pobegnu u Egipat. Ceo pokolj je bio uzaludan. Nisam uspeo. Ali biće prilike. U proteklih pet stotina godina sam sve pažljivo pripremio i Otkupitelj u ljudskom telu nije imao nikakvih izgleda.
Dovoljan je bio jedan jedini, mali greh u bilo kom obliku. I onda bi ovaj svet pripao meni. Nisam imao ni najmanjih sumnji da ću konačno uspeti.

POGLAVLJE 16: Suočavanje.
Zbog Josifove i Marijine prisnosti sa Stvoriteljem, tokom svih godina Otkupiteljovog detinjstva na Zemlji, nije bilo moguće da ih na bilo koji način učinim neopreznim. Stvoritelj im je u potpunosti objasnio njihovu nemoć u borbi protiv mene, tako da su se oslanjali isključivo na Njega i Njegovu silu.
Posle povratka iz Egipta i naseljavanja u Nazaretu neumorno sam tražio priliku da bih Otkupitelja naveo da pogreši. Svi moji napori, i najveći broj anđela koji su bili pod mojom vlašću, bili su usmereni na jedini cilj – navesti Njega da pogreši. Zbog roditeljskog vaspitanja i spoznaje o Sebi da je Stvoriteljev Sin, Otkupitelj je i u svojoj mladosti odolevao svim mojim napadima u vidu zamki koje sam Mu postavljao. Konačno, kad je navršio trideset godina, pristupio je obredu krštenja. Time je odpočeo Svoju službu. Stvoritelj Ga je odveo u pustinju da bi Ga pripremio za nadolazeća direktna suočavanja sa mnom. Nakon što je četrdeset dana razgovarao sa Svojim Ocem i postio, bio je spreman.
Nisam čekao da mi promakne najbolja prilika koju ću možda imati. Istina, bio je duhovno osnažen, osvedočen u Očevu naklonost, ali je fizički bio iscrpljen. To nisam smeo da propustim. Ja najbolje znam koliko je čovek slab kada je u pitanju apetit. A On je bio gladan. Veoma gladan. Kada bih uspeo da Ga navedem da pokaže Svoju božansku silu, svi Njegovi planovi bi propali. Sva Njegova postignuća ne bi imala težinu jer bi ljudi smatrali nemogućim da ih ostvare.
Ali glad Njemu nije pomutila razum i moja zamka je propala. Zatim sam Ga uveravao da bi trebalo da dokaže Sebi koliko je Stvoritelj na Njegovoj strani tako što će da se baci sa hrama. Čak sam citirao i Bibliju uveravajući Ga da će Stvoritelj da Ga sačuva. Ali odbio je. Znajući ljudsku potrebu za moći i vlašću, ponudio sam Mu celu ovu planetu sa svim njenim bogatstvima ako mi se pokloni. Silom koju Mu je Stvoritelj dao oterao me je. Mom besu i stresu nije bilo kraja. Čoveka u njegovom najslabijem izdanju nisam mogao da navedem da me posluša. Nisam kod Njega mogao da probudim ni najmanju sumnju u Stvoritelja. Čak ni moć koju sam Mu nudio nije imala baš nikakvog uticaja na Njega.
Ali tokom moje prakse pokazalo se da, mada su neki ljudi bili sposobni da mi se odupru u velikim stvarima, makar to bilo i u direktnom sukobu, padali su na malim stvarima na koje sam ih indirektno naveo. Znao sam da nemam razloga za brigu. Okolnosti su bile savršeno pripremljene za ovaj trenutak i sva moja moć je bila usmerena samo na to.
Pažljivo sam posmatrao Otkupiteljov rad. Počeo je oko Sebe da okuplja učenike. Sve su to bili neuki ljudi. Nisam razumeo takvu strategiju. Kada bih ja želeo da izvršim veliki uticaj na narod, otišao bih carevima, sveštenicima, bogatašima, uglednim ljudima. To sam i radio. Veoma uspešno. Ali On je znao da su ti ljudi pod mojom upravom i da su Mu vrata kod njih odavno i čvrsto zatvorena. Pitao sam se kako je On Svoj uticaj mislio da proširi uz pomoć ovih neukih i neuglednih ljudi. Dok je prikupljao učenike, odlučio sam da i među njih ubacim nekog odanog meni. Izabrao sam Judu. On je, za razliku od ostalih, bio inteligentan i pronicljiv. Imao je veoma izražene nacionalne sklonosti i shvatio sam da bih pomoću njega mogao da izvršim uticaj na ostale učenike, ali i na samog Otkupitelja.
Kao što sam i očekivao, Otkupitelj je živeo na način koji je Stvoritelj zamislio za čoveka. U potpunom skladu sa Njim. Želeo je ostalim ljudima sopstvenim primerom da pokaže kako je to, uprkos ljudskom stanju, u potpunosti moguće. Govorio je o uzvišenim moralnim načelima Neba, o međuljudskim odnosima, o bratskoj ljubavi. Govorio je o Stvoriteljevom zakonu, ali ne o njegovom obliku, već o njegovom smislu. Smislu koji sam JA uspeo da sakrijem. Govorio im je o potrebi promene karaktera. Govorio je o Svojoj ulozi. Ispravno je ljudima tumačio proročanstva i obrede koji su hiljadama godina ukazivali na Njega. Govorio im je o Otkupitelju i spasenju. O večnom životu. Pokazivao je savršenu poslušnost Stvoritelju i ljude ohrabrivao na nju. Pokazivao je šta savršena poslušnost omogućava običnom čoveku. Hranio je gladne, lečio je bolesne, vaskrsavao mrtve. Brojno društvo je dolazilo Njemu. Mučilo mi se od toga. Sve ono što sam vekovima gradio polako je počelo da se raspada.
Pomoću fariseja i književnika pokušavao sam da Ga prevarim na razne načine. Postavljao sam Mu na stotine zamki. Pokušao sam da Ga prikažem kao Onoga koji narod podiže protiv vlasti, kao Onoga koji huli na Stvoritelja,
pokušao sam da Mu potkopam autoritet dovodeći u pitanje Njegovu vlast, predstavljao sam Ga kao Onoga koji radi protiv obreda i običaja, kao Onoga koji želi da sruši hram. Naveo sam Ga da plaća hramski porez kako bih Ga obezvredio jer su proroci bili oslobođeni od toga.
Najviše od svega sam nastojao da Ga obeshrabrim da ne bi nastavio do kraja sa svojom službom. A nema većeg obeshrabrenja od toga kada vidiš da ono što radiš uvek biva pogrešno protumačeno i obezvređeno. Uspeo sam da većina Njegovih čudesa bude protumačena kao moje delo. Toliko sam uspeo da zaslepim ljude da su, zbog predrasuda o Mesiji koja sam im nametnuo, obezvredili sve što je On radio.
Ljudi su ipak istraživali da li je On Mesija, ali ovo što je činio nikako nisu mogli da uklope u ono što su očekivali. Oni su očekivali oslobođenje od Rimljana, a On im je nudio oslobođenje od greha. Oni su očekivali da će da caruju nad svim narodima, a On im je nudio Nebesko Carstvo. Mesija je trebalo da se pojavio u Vitlejemu, a oni su mislili da se pojavio u Nazaretu. Oni su očekivali cara, a dobili su slugu. Sva proročanstva koja su govorila o Njegovom prvom dolasku uspeo sam u umovima ljudi potpuno da zamračim njihovim težnjama i željama da se oslobode Rimljana. Proročanstva o Njegovom drugom dolasku oni su primenjivali na prvi dolazak. Ponosio sam se svojim uspehom. Razočarenje u ljudima je raslo.
Bilo je vreme da delujem posredstvom svog čoveka – Jude.