Ustaj, radnice!

УСТАЈ РАДНИЧЕ!

Пише: Љубодраг Симоновић
четвртак, 21 април 2011 09:43



УВОД
Радник није “радна снага“ и „најамник“.
Радник је човек.

Човек је животворно, историјско, слободарско, стваралачко и друштвено биће.

Рад није само средство за обезбеђивање опстанка, већ основни начин самопотврде
човека као људског бића.

Природа није само предмет рада, већ животворна целина и као таква животни, историјски, слободарски и естетски простор човека.

Карактер савремене радничке борбе условљен је природом савременог капитализма.

Капитализам се заснива на екоцидном тероризму.

Уништавање природе као животворне целине истовремено је уништавање човека као природног и хуманог бића.

Уместо Марксовог појма „отуђење“, основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција.

Није више сфера рада као изворишта друштвених вредности та путем које се дефинише конкретно друштвено биће радника, као што је то код Маркса, већ је то капиталистички рад који је постао уништење природе и човечанства.

Експлоатација радника од стране капиталиста треба да се сагледа у контексту уништавања живота путем капиталистичког система репродукције чији су радници саставни део.

Стварајући од рада средство за уништавање живота капитализам је свео раднике на саучеснике у уништавању света.

Све драматичније уништавање живота неминовно радикализује питање одговорности за опстанак човечанства.

То што су радници из егзистенцијалне нужде приморани да буду најамници капиталиста не лишава их одговорности за саучествовање у уништавању света.

Најважнији критеријум по којем се одређује исправност људске праксе је да ли она спречава уништење живота и ствара нови свет.

Уместо борбе за увећање потрошачког стандарда, радници треба да се боре за увећање животног стандарда.

Еманципована еколошка свест постала је нужни услов за стварање савремене револуционарне свести.

Капитализам је „преобратио“ историјско биће радничке класе и довео до тога да се њен историјски задатак не састоји само у томе да укине класно друштво и ослободи човечанство од угњетавања, као што је то код Маркса, већ да спречи уништење човечанства.

Конформизам радника је последица класне доминације буржоазије, а не процес који се одвија сам по себи и који има фаталистички карактер.

Страх од радника као потенцијално револуционарног субјекта била је и остала најважнија одредница капиталистичке политичке праксе.

Нема, нити може бити “поштеног капитализма“.

Нема, нити може бити „организованог капитализма“.

Капиталистичка „демократија“ не темељи се на људским и грађанским правима, већ на апсолутизованом принципу профита који се заснива на апсолутизованом принципу приватне својине.

Када је приватна својина апсолутни принцип онда су легални и легитимни најгори злочини уколико се путем њих спречава распад владајућег поретка.

Право човека на живот и слободу подређено је праву капитализма на опстанак.

Капитализам уништава човека као друштвено биће.

Усамљеност је добила размере најстрашније пошасти.

Капитализам претвара човека у идиотизованог конзумера, а друштво у потрошачку гомилу.

Произвођење страха човека од човека један је од настрашнијих злочина који капитализам чини човечанству.

„Паре не смрде!“ је категорички императив капитализма.

Капиталистички тоталитаризам је најгори облик тоталитаризма који је створен у историји.

Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције.

У току је завршна фаза борбе на живот и смрт између човечанства и капитализма.

Најпогубнија карактеристика капитализма је да од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин основ за свој даљи развој.

Фашизам је стиснута песница капитализма у кризи.

Хитлеров фашизам заснивао се на биолошкој експанзији Немаца.



Владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ је
генератор савремене фашистичке праксе како у економској, тако и у политичкој сфери.

Однос према будућности полазиште je за однос према прошлости.

Није историјски онај народ који ствара митове о прошлости, већ онај који ствара будућност.

Слободарска прошлост треба да постане извориште животворне снаге човека у борби за опстанак човечанства.

Тврдња да је човек стваралачко-слободарско биће одговор је свету у којем је човек отуђен од себе као стваралачког и слободарског бића.

Тврдња да је човек животворно биће одговор је свету који се заснива на уништењу живота.

„Криза левице“ као организованог политичког покрета резултат је обрачуна капитализма с еманципаторским наслеђем грађанског друштва, при чему се дегенеришу и уништавају сви они политички покрети и идеје које пружају могућност за стварање новог света.

Капитализам је од политичке сфере створио политичко тржиште на којем свака партија настоји да уновчи свој утицај у друштву полазећи од интереса бирократизованих и корумпираних партијских олигархија.

„Криза левице“ је, истовремено, криза оних политичких партија које у својим програмима имају идеје социјализма, а постале су део корумпираног владајућег политичког система.

Непосредна последица корумпирања „левичарских“ партија је стварање све ширег анти-капиталистичког покрета који не прихвата доминацију партија које припадају политичком естаблишменту.

Левичарска мисао, она која инсистира на слободи и социјалној правди, најприсутнија је међу обесправљеним радним слојевима и младима - онима који су животно заинтересовани да изворне идеје левице буду реализоване.

И поред најцрње анти-комунистичке пропаганде, при чему се идеја комунизма своди на праксу стаљинизма а ова на „гулаге“, комунизам се појављује као једина реална алтернатива капитализму и једина могућа будућност човечанства – у есенцијалном и егзистенцијалном смислу.

Свеопшта криза капитализма, која је добила драматичне размере у јесен 2008. године, довела је до тога да Карл Маркс постане најчитанији мислилац на Западу.

Питање победе левице постало је питање опстанка човечанства.

Рат против капитализма може се добити само на основу искуства стеченом у изгубљеним биткама за хумано друштво.

"Слобода" робова капитализма своди се на могућност да купе све разноврсније и деструктивније начине "бекства" из свакодневног живота које им нуди индустрија забаве.

Капиталистички дегенерисани човек изгубио је веру да може било шта да учини у друштвеној равни и настоји да се забарикадира у свом атомизованом безнађу и створи свој микро-свет.

Пражњење потиснутих потреба врши се на такав начин да се убија људско.

За човека изгубљеног у мраку и ломача је извор светлости и путоказ.

Савремена индустрија забаве заснива се на "синдрому Титаник": брод тоне - музика је све јача.

Капитализам лишава живот људског смисла и на тај начин битног.

На делу је капиталистичка уравниловка: све је стандардизовано, све је на потрошачкој траци која се све брже креће.

Нема замишљеног човека на рекламној разгледници капитализма.

„Друштво спектакла“ (Дебор) је појавни облик света у којем влада деструктивно ништавило.

Животне боје избледеле су под бљештавим светлима „потрошачког друштва“.

Боја смрти скривена је под шаренилом пропагандних порука.

На рекламама сви су „срећни“.

Трагично је удављено у „кока-коли“.

Consumer-man убио је homo sapiensa.

Капитализам производи патолошког човека који прихвата деструкцију као начин живота.

Малограђанин је на капиталистички начин дегенерисани човек.

Нагон за животом претвара се у нагон за (само)уништењем.

Малограђанин је у тој мери постао жртва капиталистичког ништавила, да у визији коначног и спектакуларног уништења човечанства проналази утеху за свакодневну патњу коју доживљава.

„Тероризам“ је на капиталистички начин дегенерисани облик борбе против капитализма - деструктивно насиље које се користи средствима и методима капитализма - који само доприноси интензивирању процеса деструкције.

"Борба против тероризма" је изговор за успостављање глобалног терора од стране најмоћнијих капиталистичких концерна.

Фанатици капитализма најгори су терористи: они уништавају живот на земљи.

Економска логика монополистичког капитализма, која се заснива на принципу "Велика риба прождире мању рибу!", постала је владајући политички принцип који одређује односе између држава.

„Европска унија“ не заснива се на слободарским (културним) традицијама европских народа, већ на империјалистичким традицијама европског капитализма.

"На путу за Европу" балкански народи треба да изгубе историјску (културну) самосвест и слободарско достојанство и постану “прљава“ радна снага, а Балкан септичка јама Европе.

Само на основу борбе за нови свет еманципаторско наслеђе европских и других народа који живе у Европи може да се реализује.

Европа (свет) треба да постане башта у којој заједно расту цветови свих европских (светских) култура.

Није важно који је цвет "већи", већ да сваки мирише својим мирисом.

Европа ће превазићи све дубљу друштвену кризу стварањем новог света - или ће пропасти.

Усвајање "америчког начина живота" за европске народе значи самоубиство.

Све је очигледније да капитализам ствара све дубљу друштвену и еколошку кризу коју не може да контролише.

Специфичност капитализма је у томе што он, за разлику од "класичног" варваризма (који има рушилачки, убилачки и пљачкашки карактер), уништава живот тако што ствара "нови свет" - "техничку цивилизацију" и њој одговарајућег дехуманизованог и денатурализованог човека.

Капитализам је исадио човека из његове животне (природне) средине и сасекао корене преко којих је црпео животворну снагу.

Градови су "баште" капитализма у којима "расту" дегенерисана бића.

"Хуманизовање живота" своди се на стварање микро-климатских услова, својеврсних капиталистичких инкубатора - потпуно комерцијализованих вештачких услова живота којима одговарају дегенерисани људи.

Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића.

За капитализам "традиционални" човек само је привремено средство за његово репродуковање.

"Човек-потрошач" представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка "највишем" облику капиталистичког човека: човека-робота.

Западна „демократија“ је политички облик владавине капитала над људима.

"Правна држава" је идеолошка маска капиталистичкој тиранији.

"Паре не смрде!" је основно политичко начело, а политика индустрија за производњу "демократских" лажи и опсена.

Криминализовање друштва је најважнији облик интегрисања потлачених у духовну и егзистенцијалну орбиту капитализма и начин обрачуна са слободарском (класном) борбом.

Специфичност капиталистичког криминализовања друштва је у томе, што треба да уклони "вишак" становништва који се своди на "неупотребљиву радну снагу": оно има геноцидни карактер.

Метафизички мистицизам и религиозни фанатизам су друга страна „техничке цивилизације“ која је лишила живот смисла и од човека створила средство за репродуковање капитала.

Религија је све мање духовна потреба, а све више бекство из капиталистичког ништавила и израз страха од нестанка.

У савременом капитализму позивање на бога је, заправо, један од начина на који малограђанин лишава себе одговорности за уништавање света.

Владајуће религије нису само средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва, већ и с вером да је могуће сачувати живот на земљи.

Од средства за уништавање слободарског достојанства човека, религија је постала оруђе за уништавање воље за животом.

У крајњем, људи се не деле на теисте и атеисте, већ на оне који се боре за капитализам и оне који се боре против капитализма – за очување живота на земљи и за стварање хуманог света.

Све веће могућности техничког „комуницирања“ преко Интернета постају замена за све мање могућности аутентичног људског споразумевања.

На компјутерском екрану не појављује се прави лик човека, већ његова маска.

Преко Интернета не успостављају се међуљудски односи, већ техничке везе у којима су људи „ослобођени“ чулног, еротског, емотивног, у крајњем, друштвеног постојања и друштвеног посредовања.

Путем Интернета стиче се „слобода“ од света у којем човек не може да оствари своју људскост и то на начин који своди човека на технички маскирану приказу.

Прихватање виртуелног света је, заправо, прихватање постојећег света у којем нема места за младост, за љубав, за будућност...

Уништавање човека као друштвеног бића путем технике и „потрошачког“ начина живота представља најефикаснији начин његовог деполитизовања.

Основни задатак „мондијалиста“ је да очисте свет од слободарске историје и националних култура и претворе га у капиталистички концентрациони логор.

У току је завршни процес капиталистичког дегенерисања човека као људског и биолошког бића.

Холивудске наказе, као што су „терминатори“, су симболични појавни облици мондијалистичког духа савременог капитализма.

У космолошкој варијанти коју нуди наука, човек постаје део космоса на атомизованом нивоу, што значи тако што је лишен своје специфичне природе као живо и духовно биће.

Капитализам је геноцидни поредак par excellence.

Уништење све већег броја људи постаје основни предуслов за опстанак све мањег броја људи.

Американци, Европљани и Јапанци, којих има око једне милијарде, уништавају онолико воде, хране и енергије колико би трошило 500 милијарди људи са данашњим потрошачким стандардом у неразвијеним земљама света.

У светлу владајућих тенденција развоја капитализма, и најмрачније Орвелове слутње изгледају као безазлена прича за децу.

Филозофија је постала забављачка вештина, а филозофи „дворске луде“ капитализма.

Човечанство ће наново да схвати значај озбиљног мишљења када људи почну да се баве основним егзистенцијалним питањима.

Научници су постали плаћене убице капиталиста и ударна снага у уништавању живота на планети.

Техника је постала средство за стварање илузије да је космички „свет“ устројен по владајућим принципима капиталистичког поретка.

Принцип профита постаје владајући космички принцип.

Капитализам је успоставио универзалну експлоатацију жене.

Жена је сведена на домаћицу и проститутку, на радну снагу и конзумера, на мајку и рекламну лутку, на полицајца и војника, на капиталисту и политичара...

Сваки део женског тела, од ноктију до материце, постао је средство за стварање профита.

Жена је антрополошки појавни облик животворне моћи живог света и у том смислу је симболично биће.

У материци се одвија процес еволуције живог света, што значи у њој се догађа стварање живота.

Капиталистички облик „еманципације жене“ постао је уништавање жене као родног бића, и самим тим уништавање репродуктивне способности друштва.

Стерилисање животворне (родне) снаге живих бића постао је универзални принцип капиталистичког развоја.

Подређивање целокупног живота све већој динамици обрта капитала један је од основних узрока драматичног пада наталитета у развијеним капиталистичким земљама.

Обнављање животворне способности човека као родног (животворног) бића представља један од најважнијих задатака које капитализам поставља пред човека.

Обрачун с илузијом да је могуће спречити глобалну апокалипсу у оквиру капиталистичког поретка путем науке и технике и „еколошких пројеката“ представља један од најважнијих задатака хуманистичке интелигенције.

Основни недостатак пуке природе није тај што је неумна, већ што не може да спречи уништење живота на земљи.

Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека и природе од капитализма основни услов како слободе, тако и опстанка.

Успостављање рационалног и оплемењујућег односа према природи представља основни услов за поновно успостављање еколошке равнотеже и за обнављање природног бића човека.

Никада у историји човек није стајао пред задатком да сачува живот на планети и спречи уништење човечанства.

У борби за очување живота и за стварање новог света човек ће постати истински човек.

„Анти-глобалистички покрет“ има историјски и егзистенцијални смисао једино уколико је саставни део светског анти-капиталистичког покрета.

Права слобода не састоји се у могућности избора између онога шта човек може и онога што не може да учини, већ између онога што може - а жели или не жели да учини.

Животворна потреба човека за човеком основни је квалитет човека као животворног бића.

Покрет човека ка човеку, као оплемењени покрет живог бића ка живом бићу, основни је покрет човека као специфичног природног бића и као такав је основа животворности.

Стваралачки колективизам основ је играчког колективизма.

Љубавна игра између мушкарца и жене највиши је облик игре у којем долази до израза неспутано играчко биће, што значи “произвођење” људског у најнепосреднијем облику.

Игра је специфични космички феномен: она је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса.

Без борбе за слободни свет игра постаје бекство и празна форма.

На капиталистички начин дегенерисана уметност сакати људско у „уметничкој“ форми која добија спектакуларну димензију.

Слеп човек није слепац.

Слепац је онај ко није у стању да препозна људско у човеку.

На капиталистички начин дегенерисина техника лишила је уметност елитистичке ексклузивности тако што ју је лишила хумане суштине.

Развој „естетског чула“ своди се на уништавање чула људскости.

Показало се да су узалудни покушаји да се од уметности створи средство за преображај света уколико она није саставни део свеобухватног политичког покрета који настоји да створи нови свет.

Питање опстанка човечанства решиће се на земљи, а не у космосу.

Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на земљи.

Суштина физичког космоса је детерминизам; суштина људског космоса је слобода.

У физичком космосу влада однос између небеских тела (честица); у људском космосу влада однос између људских бића.

Неограничене стваралачке моћи човека “мера” су бесконачности: увећавање људског представља ширење граница новог универзума.

Мисао, песма, слика, загрљај - више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно.

Догађање човека једино је истинско космичко догађање; постајање човека човеком једини је истински космички процес.

„Потрошачко друштво“ је последњи јуриш капитализма који наговештава његову потпуну и дефинитивну пропаст.

Борба за слободу постала је борба за опстанак.

Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку.

Друштвеност је егзистенцијални императив.

Никада у историји човек није стајао пред задатком да сачува живот на планети и спречи уништење човечанства.

Опстанак сваког основни је услов за опстанак свих.

Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио истину да капитализам уништава живот на планети и човека као људско и биолошко биће.

Есенцијални релативизам заменила је егзистенцијална очигледност.

Савремена трагичност заснива се на томе, да човек доживљава пропаст света као сопствену пропаст, а сопствену пропаст као пропаст света.

Време је почело да тече уназад – од нултог еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена.

Почело је одбројавање.

Човеку не преостаје друго него да се бори за опстанак.

Вера у будућност постала је не само основни есенцијални, већ основни егзистенцијални императив.

Само човек који није изгубио најсуштаственију људску особеност, потребу за људима, може да жуди за хуманим светом.

Када у човеку нестане људске топлине он постаје мртвац који хода.

Невероватна је величина зла које капитализам наноси људима...

Невероватна је количина патње коју човечанство доживљава...

А нови, хумани свет је на дохват руке.

Треба се, само, организовати и борити.


Љубодраг Дуци Симоновић рођен је 1.1.1949. у Врњачкој Бањи. Одиграо је 109 утакмица за кошаркашку репрезентацију Југославије. Освојио је златну медаљу на Светском првенству у Љубљани 1970. Играо је 7 пута за најбољу селекцију Европе. Био је учесник Олимпијских игара у Минхену 1972. У знак протеста због заташкавања допинг-афере са Порториком напушта Игре, након чега је избачен из репрезентације.

Аутор је магистар правних наука и доктор филозофије. Објавио је књиге: "Побуна робота", "Професионализам или социјализам", "Олимпијска подвала ’божанског барона’ Пјера де Кубертена", "Спорт, капитализам, деструкција", "Филозофски аспекти модерног олимпизма" (у енглеској верзији „Philosophy of Olympism“), „Олимпизам и нови светски поредак“ (на руском), „Нови свет је могућ“ (у енглеској верзији „A New World is Possible“ ) и „Приче из рупе“.

Адреса: Индире Ганди 6, 11 000 Београд
Телефон: (11) 289-36-69
E-mail adresa: [You must be registered and logged in to see this link.]