ПРВИ ЉУДИ НА МАРСУ

Многима је промакло да су у фебруару шесторица астронаута посетила Марс и да су тројица провела једанаест дана на његовој површини, на коју су три пута излазили, па се сада с осталом тројицом, која су их чекала на орбити, враћају на Земљу



У време док читате овај текст, према Земљи јури међународна васионска летелица „Марс 500” са шест чланова посаде, на повратку из прве човекове посете Црвеној планети. Путовање кроз свемирско пространство започело је 3. јуна 2010, а завршиће се 5. новембра ове године, после 520 дана лета. Летелица је у орбиту око Марса стигла 2. фебруара, после 244 дана путовања. Десет дана касније тројица астронаута у Марсовом модулу спустила су се на површину да би обавила опсежан програм истраживања, с три изласка на површину ради прикупљања узорака. Друга тројица астронаута остала су у летелици на орбити и тамо сачекала повратак прве тројке 23. фебруара. После четвородневног „карантина” и још толико дана припрема, шесторка је 3. марта увече кренула на готово 250 дана дуг повратак на Земљу.

У стилу Радио Еревана

Да не би било забуне, вест је „радиоереванска”, дакле, није истинита – заправо је истинита, али се ради о симулацији. Радио Ереваном су се у „совјетско” време називале посебне шале које су обухватале и објављивање осетљивих вести у „прихватљивом” облику с пратећим „поправкама” које су им мењале смисао. „Свемирско пространство” из наше вести заправо је Институт за биомедицинске проблеме (ИБМП) на рубу Москве, „летелица” је „Експериментални комплекс на тлу” (ГЕЦ) постављен у институту, „површина Марса” унутрашњост огромног модула смештеног над комплексом, а „програм истраживања” низ рачунарских и других симулација. Пројект „Марс 500” у ствари је највећа, најпотпунија и најреалистичнија симулација путовања на Марс и уопште дуготрајног лета кроз свемирски простор. Посада „летелице” је стварна и чине је три Руса, психолог Александар Смолевски, хирург Сухроб Камолов и инжењер Алексеј Ситјов, који је командант мисије, и три странца – професионални кинески астронаут Ванг Јуе, француски инжењер Шарл Ромен и италијанско-колумбијски инжењер Дијего Урбина.

Нова година у „близини Марса”: марсонаути Италијан-Колумбијац Дијего Урбина, Кинез Ванг Јуе и Руси Александар Смолевски и Сухроб Камолов (стоје), те Француз Шарл Ромен и Рус Алексеј Ситјов (чуче)


На Црвеној планети: симулација површине Марса по којој су марсонаути у скафандерима три пута шетали и повремено управљали возилом


Пројект изводе Савезна космичка управа Русије (Роскосмос) и Руска академија наука, у сарадњи с Европском свемирском агенцијом (ЕСА), васионским агенцијама Кине, Немачке, Италије, Јужне Кореје и Малезије те још 14 научних партнера из разних земаља. Материјалну подршку пројекту пружају 32 спонзора, међу којима су и „Моторола”, „Нвидиа”, „Кнор” и „Келогс”, а главну информациону подршку 15 медијских партнера, међу којима су и „Гугл”, „ИтарТас” и „Интерфакс”. Главни циљеви пројекта су придобијање веродостојних искустава за обликовање почетних циљева лета на Марс, побољшање основне замисли биомедицинског надзора, практична провера система за одржавање живота и развој система за подршку астронаутима. У пројекту се проверавају и многа друга постојећа решења, оруђа, поступци и остале замисли, као и системи који су још у развоју.

Мали велики корак

У овом пројекту шесторица „марсонаута” већ дванаести месец живе, раде и изводе разноврсне огледе у потпуној изолацији у четири повезана модула великог комплекса и додатном модулу над њима, у коме се симулира површина Црвене планете. На „Марсу” су у фебруару боравили Смолевски, Урбина и Јуе, који су се прво 12. фебруара преселили у марсовски модул, чију улогу игра најмањи модул у комплексу, са запремнином од само 50 квадратних метара. Пре тога тројка је неколико дана преносила у модул гомилу опреме, потрепштина и намирница из складишта (највећег модула у комплексу). Први излазак из марсовског модула на симулирану површину Марса извели су 14. фебруара Смолевски и Урбан, док је Јуи остао у модулу, у непрекидној вези с њима. У стварности су двојица марсонаута изашла из симулатора модула, попела се степеницама у предворје, а онда ступила у симулатор површине планете.
Марсонаути су тако симболично поновили „мали корак за човека и велики за човечанство”, како је рекао Нил Армстронг 20. јула 1969, када је у подухвату „Аполо-11” први пут ступио на Месец. Наравно, овог пута радило се о спуштању на Марс, а не Месец, и то не у стварности него у врхунској симулацији. По изласку марсонаути су прво поболи заставе Русије, Европске уније и Кине, а затим прикупљали узорке Марсовог камења и тла, које је овог пута било земља не само у пренесеном него и у дословном значењу. За време другог изласка, 16. фебруара, Александра је пратио Ванг, док је Дијего „чувао кућу” и из модула одржавао с њима радио-везу, у складу с поступцима добро увежбаним пре почетка пројекта и у току његовог спровођења. У трећу шетњу по површини, 22. фебруара, поново су ишли Александар и Дијего.


Најзад на Марсу: Дијего Урбина у прилагођеном скафандеру „орлан”, с алатом који су Руси развили за излазак на Месец још шездесетих година 20. века, али нису имали среће да га тамо и испробају (фотографија Александра Смолевског)

У „пешчаној олуји”


Структура комплекса: опис главних делова модула (бројна ознака представља запремнину модула у квадратним метрима)

Све време симулираног боравка на Марсу, опсежније него иначе у току пројекта, надзорни центар пратио је сваки корак и сваку изговорену реч. У шетње и огледе није се много мешао, јер се веза између њега и посаде одвијала са симулираним закашњењем од двадесет минута, колико би у стварности поруке путовале од Земље до Марса или обратно. „Површина Марса” у црвеном модулу над комплексом у ИБМП опонашала је кратер Гусев. Дијего Урбина у свом дневнику (блогу), објављеном по повратку на „летелицу Марс 500”, детаљније је описао живот у модулу и изласке на површину.
„С Вангом и Александром провео сам у изолацији марсовског модула две седмице. (…) Упркос чињеници да нисмо били на стварној Црвеној планети, наш ’микрокосмос’ нам је пружио можда не баш таква осећања каква би доиста имао неко на Марсу, али сигурно сасвим блиска.”
Дијего је у дневнику објаснио да су у изолацији извели и већи број симулација у оквиру пројекта „Вирту”. У једном сценарију даљински су „возили” марсовско возило, а на повратку у базу акумулатор им се готово испразнио, а уз то их је ухватила пешчана олуја. У другом их је на шетњи по површини затекао метеорски пљусак, па су спас нашли у оближњим пећинама. У трећој од већег броја симулација „возили” су два ровера, прикупљали узорке, одржавали радио-везу и разврставали прикупљене податке, носећи на телу гомилу електрода за мерење реакција. Док марсонаути путују ка Земљи, научници већ проучавају прикупљене податке и сазнања о сложеним психолошким, биомедицинским, физичким и техничким тешкоћама дугих путовања у свемир. Ти подаци су за науку и, пре свега, за астронаутику јединствени и драгоцени, без обзира на то што је реч о симулацији. Садашња фаза повратка марсонаутима је вероватно најтежи део пројекта, јер су главне циљеве већ испунили, одушевљење је спласнуло, па сада морају да издрже дуге дане до 5. новембра у потпуно затвореном простору.


Под непрекидним надзором: контролна соба на Институту за биомедицинске проблеме у време друге „шетње на Марсу”

ПРОЈЕКТ ЗА ИСТОРИЈУ

У пројекту „Марс 500” изводе се многобројне рачунарске симулације, мерења и огледи какви би се обављали у стварном лету на Марс. Везе између „летелице” и контролног центра такође су прилагођене стварној „свемирској” ситуацији, па је од почетка пројекта уношено одговарајуће временско кашњење зависно од удаљености од Земље, које је „у близини Марса” достигло читавих двадесет минута. За време „боравка” на површини Марса, поред три излета из модула, који се званично означавају као „ванмодулске активности” (ЕВА), обављен је читав низ симулација с различитих подручја истраживања и стално су мерени разни параметри и реакције. Најважније групе огледа називају се „Вирту”, „Гуливер” и „Скафандер”. „Вирту” је заједничко име за све симулације у пројекту „Марс 500”, укључујући и симулације рада на површини Марса – или, да будемо тачнији, симулације на замишљеној површини Марса. „Гуливер” је име Марсовог возила (ровера) с роботском руком, прекривеног малим камерама, који су тројица марсонаута даљински возила по површини и уз његову помоћ прикупљала узорке. „Скафандер” је програм коришћења васионских одела у симулатору марсовског модула, у току „ванмодулских активности” и при повратку „у орбиту”. У програму се користе нови руски скафандери „орлан” (орао), који су овог пута уместо за Марс заправо прилагођени за Земљу – на којој се, не заборавимо, води читав пројект „Марс 500”. Маса „орлана” нормално износи око 100 килограма, што би, за разлику од свемира, на Земљи била озбиљна тешкоћа, па су инжењери са скафандера скинули разне делове и смањили им масу на 35 килограма, што одговара тежини под Марсовом силом теже, која износи само 38 одсто Земљине. Шетња на симулираној површини Марса у тако олакшаним скафандерима марсонаутима није правила веће тешкоће.


КОМПЛЕКС „МАРС 500”



Марс у Москви: експериментални медицинско-технички комплекс ГЕЦ састављен од четири модула укупне запремнине 550 кубних метара (десно су два, док се два највећа, један под симулатором лево и други попречни у позадини, не виде) и масивног симулатора површине Марса (црвени модул горе лево)
Комплекс за проучавање различитих аспеката дуготрајних свемирских летова „уживо”, који се користи у пројекту „Марс 500”, налази се у Институту за биомедицинске проблеме (ИБМП) у Москви. У њему су раније изведена два пројекта као „предигра” за „Марс 500”. У новембру 2007. године обављена је четрнаестодневна симулација са шесторо руских „космонаута”, пет мушкараца и једним женом. Годину и по дана касније, од 31. марта до 14. јула 2009, изведена је симулација у којој су сто пет дана у комплексу живела и радила два руска и два европска „астронаута”. Комплекс се састоји од четири модула с укупном запремином 550 кубних метара. Стамбени модул (150 квадратних метара) служи за свакодневни живот и рад посаде, а састављен је од заједничке дневне собе, шест личних кабина, кухиње и трпезарије, главне контролне собе и купатила. Медицински модул (100 квадратних метара) садржи сву опрему за медицинска, телемедицинска, лабораторијска и дијагностичка истраживања, а опремљен је с две постеље и купатилом. Сервисни модул (250 квадратних метара) садржи велики фрижидер, складишта некварљивих намирница и складишта других потрепштина, као и стаклену башту, простор за вежбање, сауну и купатило. Симулатор Марсовог модула (50 квадратних метара), који је коришћен само у току 30 дана „орбиталне фазе” пројекта, садржи три лежаја за марсонауте, две радне станице, као и системе за контролу и прикупљање података, видео и комуникације, анализе гасова, климатизацију, вентилацију, воду, отпатке, као и wc/туш и противпожарну опрему.
[You must be registered and logged in to see this link.]