Mudrost pustinje

Ko su bili pustinjski oci, starci i monasi iz perioda ranog hrišćanstva



U četvrtom veku naše ere, pustinje Egipta, Palestine, Arabije i Irana bile su naseljene vrstom ljudi koji su za sobom ostavili neobičnu reputaciju. Bili su to hrišćanski pustinjaci koji su napustili gradove paganskog sveta da bi živeli u samoći. Zašto su oni to uradili?

Razlozi su bili brojni i različiti ali svi se mogu sažeti u jednoj reči – potraga za spasenjem.



A šta je bilo spasenje? To u svakako nije bilo nešto što se moglo naći u jednostavnom formalnom prilagodjavanju običajima i nalozima bilo koje društvene grupe. U to vreme ljudi su postalo svesni krajnje indivudalnog svojstva spasenja. Na društvo, što je u biti značilo pagansko društvo, ograničeno horizontima i izgledima o „životu u ovome svetu“, oni su gledali kao na brodsku olupinu sa koje svaki pojedinac mora sebe da spasava plivajući za život.

Nije neophodno zastajati i raspravljati o ispravnosti ovoga gledišta: ono što je važno zapamtiti je da je to bila činjenica.

To su bili ljudi koji su verovali da je prepustiti se plutanju, pasivno prihvatajući dogme i vrednosti jedinog društva za koje su oni znali, naprosto predstavlja katastrofu. Činjenica da je Imperator njihovih država sada bio hrišćanin (od Konstantina Velikog pa na dalje) i da je svet spoznao krst kao znak ovozemaljske moći, samo je još više povećavalo njihovu rešenost.

Ovo paradoksalno bekstvo iz sveta koji je dostigao svoje najveće dimenzije (skoro da sam rekao mahnitost) u trenutku kada je svet zvanično postao hrišćanski, trebalo bi da nam se čini mnogo čudnijim nego što je to zaista slučaj. Ovi ljudi izgleda da su mislili, kao što je to mislila nekolicina modernih mislilaca poput Berdjajeva, da „hrišćanska država“ kao takva ne postoji. Oni su, čini se, sumnjali u to da se hrišćanstvo i politika ikada mogu pomešati u tolikoj meri da dovedu do nastanke jednog potpuno hrišćanskog društva.

Drugim rečima, jedino hrišćansko društvo za njih je bilo duhovno i nezemaljsko, Mistično Telo Hristovo, sama Crkva.

Ovo su nesumnjivo bila ekstremna gledišta i skoro da je skandalozno prisetiti ih se u vreme poput našeg kada hrišćanstvo na sve strane optužuju da propoveda negativizam i povlačenje – da ne raspolaže nikakvim efikasnim načinom za suočavanje sa problemima ovoga vremena. Ali ne budim o suviše površni. Pustinjski oci su se zapravo suočili sa „probleima svoga vremena“ u tom smislu što su oni bili jedno od retkih ispred svog vremena i što su prosekli put za razvoj novog čoveka i novog društva. Oni predstavljau ono što moderni filosofi društva (Jaspers, mamford) nazivaju pojavom „aksijalnog čoveka“, preteče modernog personalističkog čoveka.

Osamnaesti i devettnaesti vek su sa svojim pragmatičnim individualizmom degradirali i korumpirali psihološko nasledje aksijalnog čoveka sa njegovim dugom prema Pustinjskim ocima i ostalim kontemplativnim pojedincima, i pripremili teren za veliku regresiju u mentalitet krda koji se sada odigrava.

Bekstvo ovih ljudi u pustinju nije bilo ni potpuno negativno niti potpuno individualističko. To nisu bili buntovnici koji su ustali protiv društva. Istina, oni su u jednom odredjenom smislu bili „anarhisti“ i neće ništa smetati ukoliko ih gledamo u tom svetlu. To su bili ljudi koji nisu hteli da se pasivno prepuste dekadentnoj državi da ih vodi i da vlada njima, verujući da postoji način života bez ropske zavisnosti od prihvaćenih konvencionalnih vrednosti.

Oni nisu odbacili društvo s ponosnim prezirom, smatrajući sebe superiornijim u odnosu na druge ljude. Naprotiv, jedan od razloga zbog koga su oni pobegli iz sveta ljudi bio je taj što su u tom svetu ljudi podeljeni na one koji su uspešni i nameću svoju volju drugima, i one koji moraju da im popuštaju i da se pokoravaju. Pustinjski oci odbili su da njima vladaju drugi i nisu imali želju da sami vladaju drugima. Oni nisu bežali od ljudske zajednice – sama činjenica da su izgovorili ove „reči“ saveta jedni drugima dokaz je da su bili prevashodno društveni.

Društvo za kojim su tragali bilo je ono društvo u kome bi svi ljudi bili istinski jednaki, gde bi jedina vlast pod Bogom bila harizmatična vlast mudrosti, iskustva i ljubavi. Naravno, oni su priznavali dobronamernu, hijerarhijsku vlast svojih patrijarha, medjutim patrijarsi su bili daleko i govorili su malo o tome šta se dogadja u pustinji sve do velikog origenističkog sukoba krajem četvrtog veka.

Ono za čim su oci iznad svega tragali bilo je vlastito, istinsko sopstveno u Hristu. A da bi to postigli, morali su u potpunosti da odbace lažno, formalno sopstvo, fabrikovano pod društvenom prinudom u svetu. Tragali su za putem ka Bogu koji je bio neucrtan i slobodno izabran, nenasledjen od drugih koji su ga prethodno ucrtali na karte. Tragali su za Bogom koga su samo oni mogli da pronadju, a ne za Bogom koji je bio „dat“ u utvrdjenoj, stereotipnoj formi formi od strane nekog drugog. Nisu odbacivali nijednu od dogmatskih formula hrišćanske vere: oni su ih prihvatili i pridržavali ih se u njihovom najjednostavnijem i najelementarnijem obliku. Ali su se sporo, barem u početku, u vreme svoje izvorne mudrosti, uključivali u teološke rasprave. Njihov beg u spržene horizonte pustinje značilo je takodje i odbijanje da se bude zadovoljan sa argumentima, konceptima i stručnom terminologijom.

Ovde imamo posla isključivo sa pustinjacima. U pustinji je takodje bilo kenobita – na stotine i na hiljade njih koji su živeli „svakodnevni život“ u ogromnim manastirima poput onog osnovanog od strane Svetog Pahomija u Taveni. Medju njima postojao je društveni poredak, i skoro vojnička disciplina. Pa ipak, duh koji je tu vladao bio je još uvek u velikoj meri duh personaliizma i slobode, jer su čak i kenobiti znali da su njegova Pravila samo spoljašnja konstrukcija, jedna vrsta skele koja je trebala da mu pomogne da izgradi duhovnu strukturu svog sopstvenog života s Bogom.

Medjutim, pustinjaci su bili u svakom pogledu mnogo slobodniji. Nije postojalo ništa čemu su morali da se „prilagode“, izuzev tajanstvene, skrivene, nedokučive volje Božije, koja je mogla primetno da se razlikuje od jedne do druge ćelije! Veoma je značajno da je jedna od prvih Verba (broj III) ona u kojoj se delo Svetog Antonija navodi kao ono što predstavlja osnovni princip pustinjskog života: Bog je jedina vlast u pored Njegove nesumnjive volje postoji samo još nekoliko važećih principa: „Prema tome, uradi sve ono za čim vidiš da ti duša žudi u skladu sa Bogom, i tvoje srce biće bezbedno“.

Očigledno, takvim putem mogao je da putuje samo onaj koji je bio veoma budan i krajnje svetsan graničnih znakova u bespuću divljine. Pustinjak je morao da bude čovek verski zreo, skroman i u zastrašujućoj meri distanciran od samog sebe. Duhovne kataklizme koje su se ponekad dogadjale nekim od neskromnih vizionara pustinje tu su da ukažu na opasnost samotnjačkog života – poput kostiju koje se belasaju u pesku.

Pustinjski otac nije mogao sebi da dopusti da bude iluminat. On nije smeo da se usudi da rizikuje da bude vezan za svoj vlastiti ego, ili za opasnu ekstazu sopstvene volje. On nije mogao da se ni u najmanjoj meri identifikuje sa svojim površnim, prolaznim, lično izgradjenim sopstvom. Njegov cilj je bio da izgubi sebe u unutarnjoj, skrivenoj stvarnosti sopstva, koja je bila transcedentalna, misteriozna, polupoznata i izgubljena u Hristu. Kao i da umre za vrednosti prolaznog postojanja kao što je Hristos umro za njih na Krstu, i digao se iz mrtvih sa Njim u svetlosti potpuno nove mudrosti. Otuda i život žrtvovanja, koji počinje potpunim prekidom – odvajanjem monaha od sveta.

Ćivot se nastavljao u „promišljanju“ koje ga je učilo da oplakuje ludilo vezanosti za nestvarne vrednosti. Život samoće i teškog rada, siromaštva i isposništva, milosrdja i molitve, koji su omogućavali starom, površnom sopstvu da se pročisti i dopuštali postepeno pojavljivanje istinskog, tajnog sopstva u kome su Vernik i Hristos bili „jedan Duh“.

Konačno, neposredan cilj celokupne ove borbe bila je „čistota srca“ – jasno, neometeno vidjenje pravog stanja stvari, intuitivno shvatanje sopstvene unutranje stvarnosti, usidrene, ili pre izgubljene, u Bogu posredstvom Hrista. Plod ovoga bio je quies – smirenje. Ne smirenje tela, pa čak ni usredsredjenost egzaltiranog duha na neku tačku ili vrh obasjan svetlom. Pustinjski oci nisu bili, u najvećem broju slučajeva, ekstatici. Oni koji su to bili ostavljali su za sobom čudne i varljive priče koje samo zbunjuju.

„Mir“ za kojim su pustinjaci tragali bila je jednostavna zdravost sagledavanja i ravnoteža bića koje više ne mora da gleda sebe, jer ga od toga odvlači savršenstvo slobode koja je u njemu.

. . .

Jedan starac je rekao: Čovek koji pred svojim očima ima smrt uvek će pobediti svoj kukavičluk.

. . .

Jedan od staraca je rekao: Moli se pomno i ubrzo ćeđ ispraviti svoje misli.

. . .

Jednog od staraca su pitali su šta je to poniznost, a on im reče: Ako oprostiš bratu koji te je povredio pre nego što te on zamoli za oproštaj.

[You must be registered and logged in to see this link.]