Lepa knjizevnost, duboke misli

"Majka igumanija sedela je nepomicno , sa stisnutim usnama i cvrsto isprepletenim prstima. Slike iz proslosti iskrsavahu i iscezavahu pred njom kao figure neke neobicne , stare kutije za muziku. Secala se svoga ljubljenoga koji je poginuo u francusko-pruskom ratu i svoga ulaska u samostan pre toliko vremena. Ta prilika iz paganskog sveta, sa crvenim cvetom u crnoj kosi, nabeljena lica i sjajnih ociju , uzbudila je u njoj ceznju za svojim rodjenim veselim otkucajima srca , koji su tada naizgled zamrli i koje je ona donela u crkvu da ih pokopa. "



SALTA PRO NOBIS / Dzon Golsvordi

“...O, Gospode, kada je duša u zanosu, onda je jedina vrlina voleti ono što vidiš, najuzvišenija sreća imati ono što imaš, onda se život u blaženstvu ispija na izvoru, onda se okusi istiniti život koji će nam po ovom smrtnom pasti u deo, da ga živimo kraj anđela u večnosti...I samo u magnovenju, dok se moja radost uspinjala k zneitu, prisetih se da možda doživljavam, i to noću, opsednutost podnevnim demonom, kome je dosuđeno da se konačno prikaže u samoj svojoj demonskoj naravi, duši koja se u ekstazi zapita „ko si ti?“...“

Umberto Eko, „Ime ruže“

" ...Ne,nije nju zanelo divljenje gomile,vec ushicenje jednog coveka.
A taj jedan ? Je li mogucno da je to on ? "

Svaki put , kad god bi on poceo da govori s Anom , u Aninim bi ocima sinula radost i srecan osmejak bi izvijao njene rumene usne. Ona kao da se trudila da te znake radosti ne pokaze ali su oni sami izbijali na njenom licu , ..." A sta on ?" Kiti ga pogleda i prestravi se.Ono sto je Kiti jasno videla da se ogleda na licu Aninom, videla je i kod njega. Kud nestade njegovo mirno , sigurno ponasanje i bezbrizno miran izraz lica ? Svaki put, kad god bi s njom progovorio , on je saginjao glavu ,kao da je hteo da klekne pred njom , a u pogledu mu je bio samo izraz pokornosti i straha. Njegov pogled kao da je svaki put govorio : "Ja necu da uvredim ,hocu samo sebe da spasem , ali ne znam kako ." ..."


Ana Karenjina / Lav Nikolajevic Tolstoj

„... – Samo nemojte govoriti sa mnom kao juče! – prekinula ga je ona. Molim vas! Nemojte počinjati. I tako je mučenja dosta...
Oboje su sedeli jedno uz drugo, tužni i utučeni, kao da su posle bure sami izbačeni na pustu obalu. On je gledao Sonju i osećao koliko mu je mnogo svoje ljubavi poklonila i, čudno, njemu dođe odjednom teško i bolno što ga toliko voli. Da, to je bilo čudno i strašno osećanje! Kad je išao Sonji, osećao je da je ona sva njegova nada i jednini izlaz; mislio je da skine sa svojih pleća makar deo svojih muka, a sad, kad se njeno srce okrenulo njemu, odjednom je osetio i razumeo da je postao neuporedivo nesrećniji no što je bio ranije...“

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Zločin i kazna“

"Dug letnji dan na obali mora razvija se kao beskrajno platno. Nedogledno dug niz trenutaka . Svaki od njih je znacajan i svecan , i mogao bi se, ako se zaustavim kod njega, pretvoriti u dozivljaj ,jedan od onih dozivljaja koji mogu da ispune ostatak mog zivota i okrenu ga u drugom pravcu. Zbog tog neprestano razgovaram sa ljudima koje slabo poznajem , o stvarima do kojih mi uistinu nije stalo,ili citam knjigu koja mi je potpuno tudja,ili svrsavam sitne poslove oko kuce,bez kojih bi mogao biti. Sve cinim samo da ne ostanem lice u lice sa nekim od tih trenutaka od kojih svaki moze da izazove presudnu eksploziju u mom zivotu , a moze isto tako da prodje nezapazen kao sto su prosli toliki do sada ."


Predeli i staze / Ivo Andric

„Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini.“

Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“

"...Bilo je lepo slediti svoj put, ne izneveriti...Baciti se preko neba kao duga , zasijati u tami kao munja...U sekundi trajanja obaviti nesto , ne sasvim obicno ; jer zasto se , inace , zivi ? Secao se tih zanosa. Nece ih izdati. Secao se strasti s kojom se predavao svemu sto je radio. Ne, nece izdati.Voleo je tog decaka u magli pred sobom, daleko iza sebe. Voleo ga je kao najdrazu knjigu, kao najsvetliju uspomenu. Ta uspomena je bila plamicak sto je goreo u njemu, i drzao ga. Mozda je njega stosta izdalo , mozda , ali on - on nikada nece izdati ono sto u sebi i drugima najvise postuje - nagon za uspravnim. Mora se verovati. Mora postojati razlog za ucinjeno. Vatru treba preneti dalje , ne sme zavladati mrak..."


Ludi jahaci / Nada Marinkovic

"...Tebe boli moja patnja i daljina , a mene Tvoja neizvjesnost , dok sjedis kraj male svjetiljke ; veze nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko , jer pada i po Tvom srcu..."


EX PONTO / Ivo Andric

"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš..."

Meša Selimović, “Tvrđava“

"Ne razumem zašto me ovde svi prikazuju kao bezbožnika. Ja u boga verujem kao u biće koje sebe tek u meni spoznaje. Pa ne mogu ja verovati kao moja Natasja, služavka, ili kao neki gospodin koji veruje "za svaki slučaj", ili kao Šapov - mada on prinudno veruje kao moskovski slovenofil...Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Zli dusi“

" Лепота је страшна језива ствар! Страшна је јер је још нико није докучио нити ће то ико моћи, зато што Бог стално ставља пред нас нове загонетке. У лепоти се сусрећу две обале и све супротности постоје упоредо. Ја нисам учен човек, брате, али сам моного о овоме размишљао. Заиста, тајнама нема краја! Много је у животу непознаница за човекова нејака плећа. Решавамо их како знамо и умемо и опет смо на сувом. Лепота! Неподношљива ми је помисао да човек племенита срца и узвишеног ума, који је кренуо у живот са идеалом Мадоне у срцу, заврши у Содоми. Још је страшније што се човек коме је Содома у срцу, не одриче лако идеала Мадоне и што у дубини душе може да изгара од истинске чежње за лепотом, као у доба младалачке наивности. Да, широко је људско срце, прешироко. Волео бих да није тако. Сам ђаво зна шта све то значи. Оно што је разуму мрско и срамно, често је срцу мило и драго. Има ли лепоте у Содоми? Веруј ми, многим је људима Содома лепа. Да ли си знао за ту тајну? Оно што ме ужасава је да лепота није само застрашујућа, већ пуна тајни. Бог и ђаво се ту боре, а бојно поље им је људско срце. Али, људско срце хоће да прича само сопствени бол...“

Фјодор Михајлович Достојевски, "Браћа Карамазови"

" Talenat jeste osnovna stvar , ali on bez upornog ,gotovo satiruceg rada ne vredi mnogo.Kroz citav zivot moja jutarnja molitva bila je ova nasa baletska greda koju sam svaki put doticala kao u transu...No , nije samo tehnika ! Treba prodreti u tajne ljudskih osecanja ,shvatiti sustine i dubine ljubavi , mrznje , smrti ; osetiti najtananije drhtaje prirode i sve ono sto nosi muzika u svom jednostavnom ili slozenom tkivu , otkriti tu muziku u sustanju lisca , u zuboru vode ,dahu vetra... I to jos nije sve. treba voleti ljude , zivotinje, ptice i cvece ciji je govor tananiji od onog poezije. Treba odbaciti zavist i mrznju ,narocito egoizam , uvek misliti vise na druge no na sebe. Jer ,nasa umetnost je davanje , i onaj ko uspe mnogo da da,mnogo ce i primiti za uzvrat..."


Prometej u traganju za vatrom / Nada Marinkovic

" ...Da, svet je velik , ogroman je svet i danju , kad visegradska dolina trepti od zege , i zita prostrta po njoj gotovo cujno zru , kad se beli kasaba , prosuta oko zelene reke a zatvorena pravilnom linijom mosta i crnim brdima. Ali nocu , tek nocu , kad ozive i planu nebesa , otvara se , beskrajnost i silna snaga toga sveta u kom se ziv covek gubi i ne moze da se priseti ni sama sebe ni kuda je posao ni sta hoce ni sta treba da radi.. Tu se samo zivi , istinski , vedro i dugo ; tu nema reci koje tesko obavezuju za ceo zivot ,ni smrtonosnih obecanja ni bezizlaznih polozaja , sa kratkim rokom koji neumoljivo tece i istice , a sa smrcu ili sramotom kao jedinim izlazom na kraju. Da, tu nije kao u dnevnom zivotu, gde ono sto je jednom receno ostaje neporecivo , a obecano neizbezno. Tu je sve slobodno ,beskrajno , bezimeno i nemo...."



Na Drini cuprija / Ivo Andric

"...Bila je to ona.Mada se nalazila daleko , video sam obris njenog lica , kao isecen od hartije: savrseni , prenerazeni oval. Oblik i boja zastrasujuce nevinosti.Uz grlo mi je navrla mesavina osecanja - ljubavi, prezira , odvratnosti , sazaljenja - kao da hocu da povratim. U tom trenutku se sadrzala vecnost , u tom prelomnom trenu kada obozavanje naglo zastane na vrhuncu , pa se sunovrati u haos ,ljutnju , mrznju , bes ; zelju da smrvis i zagrlis , volis i unistis. Izdaja ume to da postigne. Da izazove sudar vere i sumnje. Da pokaze coveku koliko je ljubav bezvredna kada je predmet ljubavi ravnodusan , nemilosrdan , nista vise od masine za prezivljavanje..."



Deveti zivot Luja Draksa / Liz Dzensen

„ Stara žena, rukama podobčena o kukove, gledala je u samrtnika, a iz očiju joj je kanulo nekoliko suza. I sam Genestas je stajao nepomično i šutio ne mogavši sebi da objasni kako da smrt jednog tako malo važnog stvorenja ostavlja na njega tako dubok utisak. On je već instiktivno osećao ono bezgranično saučešće koje ulivaju ta nesretna bića iz dolina lišenih sunca u koje ih je priroda bacila. Da to osećanje koje se u porodicama kojima pripadaju kreteni izrodilo u versku predrasudu ne potiče možda iz najlepše hrišćanske vrline, iz milosrđa, i iz vere u naknadu na onom svetu, jedine koja čini da se mirimo sa svojim nevoljama? Nada da će zaslužiti večno blaženstvo pomaže roditeljima tih jadnih bića i onima koji ih okružuju da uveliko vrše dužnost materinskog staranja uzvišenom zaštitom koju neprestano ukazuju jednom nepomičnom stvorenju koje je u početku ne razume i koje je kasnije ne zaboravlja. Divna je vera! “

Onore de Balzak, „Seoski liječnik“

“А мени се чини да је страх највећа срамота овога свијета, и највеће понижење човјеково. Измахнут је над њим, као бич, уперен у грло, као нож. Човјек је опкољен страхом, као пламеном, потопљен њима, као водом. Плаши га судбина, плаши га сутрашњи дан, плаши га владајући закон, плаши га моћнији човјек, и он није оно што би хтио бити, већ оно што мора да буде. Умиљава се судбини, моли се сутрашњем дану, послушно понавља закон, понизно се смијеши мрском моћном човјеку, помирен да буде наказна творевина сачињена од страха и пристајања.“

Меша Селимовић, „Тврђава“

"...Jedan, mocan, govorio je o nemoci ljudskoj : drugi , nemocan , govorio je o covjekovoj duznosti da ostane covjek ! Sta je ovo ? Jedan je blazio svoju nesrecu , trazeci joj visi smisao koji nece prihvatiti , drugi je odricao svoju slabost , hvaleci musku hrabrost , koju nece primijeniti ! ..."


Tvrdjava / Mesa Selimovic

"Ne moze se ni od cega pobeci prevarama i lazima. Ili, tacnije, moze se pobeci privremeno,a onda se one vracaju kada to najmanje ocekujemo i ne zvuce vise ni naivno ni bezopasno kao u trenutku kada su izrecene; naprotiv: pretvorile su se, u medjuvremenu ,ustrasne monstrume,u neman koja sve prozdire. Kada jednom izadju na videlo progutace tebe i sve sto je u tvojoj blizini, sa neverovatnom pohlepom."


"Pronaci nacin da se od sebe pobegne umesto da se u sebe pogleda,najlaksa je stvar na svetu. Uvek postoji jedna krivica izvan nas i potrebno je imati mnogo hrabrosti pa prihvatiti da je krivica - ili jos bolje, odgovornost - samo nasa. Ali, vec sam ti rekla, to je jedini nacin da se ide dalje. Ako je zivot put koji treba da se predje,onda on vodi uvek uzbrdo."


"Cuvaj se.Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju,a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.
Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih,samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon,samo tako ces se,kad za to dodje vreme,okititi cvetovima i plodovima. I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a tin e budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe,onako kako si disala onog dana kada si dosla na ovaj svet;ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kada cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

Idi kuda te srce vodi-Suzana Tamaro

"Ama, našto da se pozna to djavolsko dobro i zlo kad toliko staje? Pa vaskoliki svet poznanja ne vredi one suzice detenceta. I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one šume patnji koja je bila neophodna da se plati ta istina - onda tvrdim unapred da sva ta istina ne vredi te cene! Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da platimo toliku ulaznicu."

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Braća Karamazovi”

„Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje...A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.“

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Zločin i kazna“

"Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."



"Gresiti je prirodno,ali otici i ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj ,ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo ,koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."

Idi kuda te srce vodi-Suzana Tamaro

"Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve drugo moze da prevari to ne moze. Sve drugo moze da izmakne i ostavi nas puste,to ne može,jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kazem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem:biću ti prijatelj. Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom,kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo.
Prijateljstvo se ne bira,ono biva ko zna zbog čega, kao ljubav... A nista ja nisam poklonio tebi
već sebi..."

Mesa Selimović

„Uspomene, bile one radosne, ili gorke, uvek su mučne, barem je tako kod mene; ali i to mučenje je slatko. I kad je srcu teško, kad ga obuzmu bol, tegoba, tuga onda ga uspomene osvežavaju i oživljavaju kao što kapi rose u vlažno veče posle vrelog dana osvežavaju i oživljavaju jadni usahnuli cvet, spržen dnevnom jarom.”

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Jadni ljudi”

"...A potmuli bat , koji kao da dopire iz ugla sobe i za koji je dugo mislio da je glas skrivenog prijatelja , mozda patuljka , potice u stvari iz njegovog srca. Nema prijatelja , nema zblizavanja , samo strahotno razdvajanje od vlastitog bila , zaludno traganje za izvorom odijeka. Sad to zna . Star kao Stena . Dok sanja...."



Najlepse price / David Albahari

"...Za jednu zenu,koja sve sto je dobro ne nauci vaspitanjem,otvara Bog skoro uvijek dva puta koja njemu vode.Ti putevi su bol i ljubav. Nije lako ici njima i oni koji se zato odluce ,okrvave noge ,izgrebu ruke , ali i dopuste istovremeno da ih trnovito zbunje pored puta
zavede sjajem grijeha, pa do cilja stignu u onoj nagosti zbog koje se pred Bogom ne treba crveniti..."



Dama sa kamelijama / Aleksandar Dima