Lepa knjizevnost, duboke misli

"Ali reci,u tom trenutku, nicemu nisu sluzile. Jer ljubav se samo ljubavlju otkriva."

"Nisi ni morao da pitas. Ljubav ne postavlja suvise pitanja, jer ako pocnemo da mislimo, pocinjemo i da se plasimo."

"Ti, Boze, razumi moju ljubav, jer je ona jedino sto mi zaista pripada, jedina stvar koju cu moci da ponesem u drugi zivot. Ucini da ta ljubav ostane hrabra i cista, sposobna da opstane, uprkos ponorima i zamkama sveta."

Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala-Koeljo

“Ne molim Te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno. Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da s vremenom na vreme nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu. Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji. Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života - uz koje rastemo i zremo. Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu. Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru. Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz propratno pismo ili bez njega. Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod". Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba. Nauči me umeću malih koraka.”

Antoine de Saint-Exupéry, „Umeće malih koraka”

"Kad jedno odredjeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu jer bolje neće biti, još manje pomišljajte da bežite natrag jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasili - idite napred! Terajte do vrhunca! Do apsurda! Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek!"

Ivo Andrić, "Znakovi pored puta"

„А као што је унапред предвиђала, та је њена толика лепота учини ако не гордијом, а оно срећнијом. И то не зато што је њоме мушкарце залуђивала и мучила, него што је тбог ње и сама собом била задовољнија. Саму је себе више неговала, више волела, јер је знала да код ње неће бити она обична свакидашња лепота, када се постане девојком, и која се састоји у бујности и набрекнутости снаге, него она друга, истинска, виша, јача, која се не рађа често, не вене брзо, све лепша и заноснија бива и од које се при ходу и покрету осећа мирис њен. Све се то тачно збило и испунило. Јер, када не само што порасте, већ пређе и двадесету, и пошто је било познато да се сваки не сме усудити њу да заиште, чак пређе и двадесетпету и шесту годину, она и тада не само да је једнако још била лепа, него раскошнија и заноснија...“

Бора Станковић, „Нечиста крв“

„...Само што јој нестало оне гојазности и сувишности меса, док све друго на њој непрестано је све лепше и изразитије бивало. Рамена и плећа једнако су јој била једра, пуна и развијена, горњи део руку, мишице, биле су обилније и једрије, те је заједно са пуним јој плећима чиниле и даље витком и правом, и због тога јој је свакад стас и бедра јаче истицали. Мало дугих, сувих руку, са истина, сувим али нежним прстима и са још нежнијим, више длана облим и пуним чланком руке који је показивао сву белину њене коже. Лица не толико свежа, колико бела, нешто мало дуга, омекшала кошчата али са чистим и високим челом, црним, крупним, мало уским очима, увек врелим јагодицама и стиснутим танким устима, тек при крајевима влажним и страсним. А од целе лепоте њена тела која јој је била стала, као скаменила се, да се не би трошила, једино коса, како јој је још у почетку бујала и расла. Коса јој је била црна, мека, тешка, тако да ју је увек осећала како јој, кад је распусти по врату и плећима, лако и сеновито лежи.“

Бора Станковић, „Нечиста крв“

" Oduvek je kod nas tako da po jedna devojka u svakom narastaju udje u pricu i u pesmu svojom lepotom., vrednocom i gospodarstvom. Ona je onda za tih nekoliko godina cilj svih zelja i nedostizni uzor ; na njenom imenu se pale maste , oko njega se rasipa odusevljenje muskaraca i plete zavist zena. To su ta izuzetna bica koja priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina ."

Na Drini cuprija / Ivo Andric

"Osetih, jednog dana, svu nemoć našeg života i zamršenost naše sudbine. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, do sada ne posmatrane ".

Miloš Crnjanski, "Objašnjenje Sumatre"

"...Kada udjem u vasu kucu,osetim onaj miris porodice koji mi se odavno izgubio iz nozdrva.Ti to neces znati , rece Danielu , nasi su ormani nekada bili veci , pa smo se uvlacili u njih, i tu,medju odelima,najvise je mirisalo.Moja pokojna majka,neka pociva u miru,cesto je govorila da svako zivi tamo gde je zasluzio,da ne mozes da budes na mestu koje ti nije odredjeno.A zar sam ja ovo zasluzio ?..."


Opis smrti / David Albahari

"...Kao da je nasao i poznao nesto znano i davno izgubljeno,kajmakam je zastao pred tom lepotom.Zagasita belina koze sakrivala je potpuno mocni krvotok , i samo se u ostroj crti ,naglo,bez najmanjeg prelaza ,prelamala u tamnu rumen usana ili se polako pretvarala u jedva primetno rumenilo oko nokata i oko uha.Celo to veliko skladno telo,svecano u svom miru,sporo u pokretima kao da je zamisljeno samo o sebi,bez zelje i potrebe da se ravna prema drugima,kao bogata carevina : dovoljna sama sebi,nema sta da sakriva i nema potrebe da ma sta pokazuje,zivi u cutanju i prezire tudju potrebu za govorom..."



Jelena ,zena koje nema / Ivo Andric

"...Moja mi kuca zbori : " Ne ostavljaj me,jer ovde obitava proslost tvoja."
A put mi zbori :"Dodji i sledi me,jer ja sam tvoja buducnost."
A ja prozborih kuci svojoj i putu :"Nemam proslosti ,niti buducnosti.Ostanem li ovde,u mom ostanku bice odlaska,a uputim li se tamo,u mom odlasku bice ostanka.Samo ljubav i smrt menjaju sve stvari..."


Pesak i pena / Halil Dzubran

"...Kako je dobro i istinito to sto si mi pisala,i kako bolno odjekuje tvoja ljubav,poput vecitog jada,poput vecitog prekora.Ali ti si na dobrom putu kada meni,a i samoj sebi,priznajes svako osecanje svog srca. Ali nemoj ni jedno osecanje nazvati malim,ne nazivaj ni jedno nedostojnim ! Dobro je,veoma dobro svako,pa i mrznja,i zavist,i ljubomora,i svirepost.Ne zivimo ni od cega drugog doli od nasih bednih,lepih ,predivnih osecanja,i ako bilo kome medju njima nanosimo nepravdu,to je zvezda koju smo ugasili..."


Srecan je ko ume da voli / Herman Hese

“Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.”

Ivo Andrić, “Na Drini ćuprija”

"...Necu se kajati ni za jednu ljubav koju sam ikad osecao,kao ni za mudrost ili glupost koju sam zbog nje pocinio.Tebe mozda volim zato sto si slicna meni.Druge volim jer su sasvim drugacije no sto sam ja.Pozna je noc,mesec stoji nad Saluteom.Kako se samo smeje zivot,kako se smeje smrt !..."


Srecan je ko ume da voli / Herman Hese

"Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovopravo područje. Dan je samo bela hartija na kojojse sve oe beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena."

"Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane. I ne samo jesen. Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba."

"Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se cini da je to bila obmana
samoobmanutog coveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo
za nju......
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja. "

Jelena, zena koje nema - Ivo Andric

"Bože, ako te ima, daj mi snage da prođem kroz ispaštanje do njegovog dna, makar sada, kad već nisam bio kadar onda! Snago moja, prikupljana godinama, pomogni da istinu ne izneverim, da lagodnim preinačenjem grube uspomene sebi ne olakšam nameravani, zakasneli obračun sa njom."

Slobodan Selenić, "Očevi i oci"

“Za ljubav je potrebna izvesna bezazlenost. Ti je imaš. Sačuvaj je, to je dar božji. Ako je izgubiš jednom, nikada je više nećeš povratiti.”

Erih Marija Remark, “Tri ratna druga”

“Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...”

Meša Selimović, “Tišine”

"...Po strani , prislonjena uz ogradu , ona je , kako izgleda , veoma pazljivo gledala mutnu vodu kanala. Nosila je koketni mali crni ogrtac i drazesni zuti sesiric. - Ovo je devojka i svakako je crnomanjasta , pomislio sam. Ona izgleda , nije cula moje korake , cak nije ni mrdnula kad sam prosao mimo nje zatajivsi dah i sa srcem koje je snazno pocelo da kuca. -Cudnovato ! , pomislih , - sigurno se o necem mnogo zamislila - , i odjedanput sam zastao kao ukopan. Cinilo mi se da cujem prigusen plac. Da ! nisam se prevario : devojka je plakala , i kroz minut , opet i opet jecanje. Boze moj ! Meni se steglo srce. I ,mada sam nespretan sa zenama , ipak , u ovakav trenutak !...Vratih se , podjoh k njoj i sigurno bih bio izgovorio: Gospodjo ! da nisam znao da je uzvik vec hiljau puta izgovarao u svim ruskim romanima visokog drustva. Jedino me je to zaustavilo. Ali , dok sam trazio rec , devojka se prenula , okrenula se , oborila oci i promakla pored mene kejom. Posao sam uzastopice za njom , ali ona se setila , napustila kej , presla preko ulice i posla trotoarom. Ja nisam smeo da predjem preko ulice. Srce mi je treperilo kao u uhvacene ptice..."



Bele noci / Fjodor Mihailovic Dostojevski

“...sedim u ovom tužnom gradiću, i umesto da smišljam prestojeći korak, živim pod uticajem prošlih osećanja, pod uticajem svežih uspomena, pod uticajem svega onog vihora koji me je onda uvukao bio u onaj kovitlac da me posle opet izbaci. Ponekad mi se čini da se još uvek okrećem u tome vihoru, i da će svakog trenutka opet naleteti ona bura, zahvatiti i mene svojim krilom, i da ću opet ispasti iz reda i osećanja mere, i vrteti se, vrteti , vrteti...Uostalom ja ću se možda nekako i zaustaviti da se vrtim, ako položim sebi, koliko je to mogućno, tačan račun o svemu što se dogodilo za ovo mesec dana. I čudim se sam sebi: baš kao da se bojim da ozbiljnom knjigom ili kakvim bilo ozbiljnim poslom razrušim mutni zanos nedavne prošlosti. Baš kao da su mi vrlo dragi, onaj ružni san, i sve uspomene što su posle njega ostale,pa se bojim i da ih dotaknem nečim novim, da se ne bi razleteli kao dim! Da li mi je sve to odista dragoceno? Da, razume se da mi je dragoceno, i možda ću se i posle četrdeset godina tuge sećati...”

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Kockar”

“...ali šta vredi da sada držim sebi predavanje o moralu! Ništa nije ružnije od morala, u ovakvo vreme!...O, vi samozadovoljni ljudi! S kakvim su gordim samozadovoljstvom spremni ti brbljivci da izlažu svoje sentencije! Kad bi oni, međutim, znali u kolikoj meri ja sam razumem svu odvratnost mog sadašnjeg stanja, sigurno im se ne bi okrenuo jezik da mi drže pridike. A i šta bi, šta bi mi novo mogli reći, šta ja već ne znam? I zar je stvar u tome? Stvar je u tome što je dovoljan jedan obrt točka, pa da se sve promeni, i ti bi isti moralisti prvi došli da mi čestitaju, s prijateljskim salama. Onda ne bi više okretali od mene glave, kao sada...Ali neka idu svi oni bez traga!Šta sam ja sad? Zero. A šta mogu biti sutra? Sutra već mogu uskrsnuti iz mrtvih i ponovo početi život! Mogu još naći čoveka u sebi, dok sasvim ne propadne...”

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Kockar”

"Braco moja,coveka koji ima strah Boziji ne treba niko da cuva da ne krade , ili da ne bude bludnik ,ili pijanica , ili lopov , ili da ne cini zlo. Ko ima strah Boziji svagda danonocno bdi nad sobom : da ne pomislim sto zlo o coveku , da ne govorim sto zlo , jer je greh , da ne ucinim sto zlo , jer je greh ! Ko ima strah Boziji postaje strazar citave mudrosti , cuva svoju dusu i um od zli pomisli , jezik svoj od zlih reci i sve bice svoje od delanja protiv Boga..."



Veliki je Bog / Starac Kleopa

“Sklone zlu, nesreća čini zlima. Nagrdi ih. Izjede im dušu kao rđa. Jefimija je umela da nosi patnju, a da ostane uspravna pod njenim strašnim teretom. Da se verom uzdigne iznad zavisti, zlobe i gneva na Gospoda. Nikada nije poredila svoj jad sa srećom svoje prijateljice. Svoje nemanje sa njenim punim rukama i srcem. Znala je da svako zlo ima i svoje dobro, da nam od tuđeg zla dobro ne može biti, pa ne treba ni tuđe dobro kao svoje zlo da gledamo."

Ljiljana Habjanović-Đurović, “Igra anđela”

“Šta je ljubav? Nema ničeg na svetu, ni čoveka ni đavola ni bilo čega, prema čemu bih gajio više podozrenja, jer ljubav prodire u dušu silnije od svih drugih stvari. Ne postoji ništa što bi toliko ophrvalo i sputalo srce koliko to čini ljubav. Duša se zbog ljubavi sunovrati u grdnu propast... Ljubav ima različita svojstva, zbog nje se duša prvo razneži, a zatim klone od nemoći.”

Umberto Eko, “Ime ruže”

“Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići, odrastao je sa njima. Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao i lepršao krilima, izdižući se jedan pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostario. Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu, moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru. Stari orao je zapanjeno gledao u vis.
“Šta je to?" - pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro medju kokošima, neznajući ko je.”

Antoni di Melo, “Buđenje”

"...Ne postoji ni jedan trenutak u vasem zivotu u kome nemate sve sto je potrebno da biste bili srecni. Vasa nesreca potice od toga sto usmeravate svoju paznju na ono sto nemate,umesto na to sto u odredjenom trenutku imate..."


Put ljubavi / Antoni De Melo