Lepa knjizevnost, duboke misli

"Kad god mi se činilo da suvereno vladam situacijom, uvek bi se nešto desilo, i bacalo me na dno. Pitao sam se: Zašto? Nisam li ja osuđen da uvek stignem nadomak ostvarenja, ali da nikad ne prekoračim liniju cilja? Možda je Bog toliko okrutan da mi dopušta da vidim palme na obzorju, samo zato da bi me umorio žeđu, usred pustinje? Dugo mi je trebalo da shvatim da to nije baš tako. Postoje stvari koje se smeštaju u naš život da bi nas vratile na pravi put naše Lične Legende. Druge iskrsavaju zato da bismo mogli da primenimo usvojena znanja. I, naposletku, neke se javljaju zato da bi nas nečemu naučile."

Paulo Koeljo, "Peta gora"

"Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plaše svačeg. A najviše straha. Da ih ne bude strah."

Borislav Pekić, "Besnilo"

"Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalima. A pri tom ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju."

Ivo Andrić, "Prokleta avlija"

"Kad bismo svi mi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, šta smo i kakvi smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo. Srećom za većinu nas, ta mogućnost ne postoji i mi ne prelazimo nikad od maštanja i prolaznih suludih pomisli na dela i očite postupke. Ali onaj kome se to po njegovoj zloj sreći desi, taj nalazi u svima nama nemilosrdne sudije. U strogosti ili ravnodušnosti prema tom nesrećniku ispoljava se i nesvesno naša dvostruka osveta. Mi mu se svetimo i zato što je našao smelosti da učini to što je učinio, i zato što je mi nismo našli i nećemo nikad naći. Ili pak iskorišćujemo njegovu propast da se svetimo nekom trećem, protiv koga inače ne možemo i ne smemo ništa."

Ivo Andrić, "Omer-paša Latas"

"...U slijedecih deset godina je moj zivot bio previse ispunjen da bih razmisljala o svojoj prvoj ljubavi.Nisam morala na na prvu ljubav misliti.Tek kasnije stigne nostalgicno zaljenje,kada druga ljubav,ona zbog koje zivot stavimo na kocku , odjednom okrene svoju udarnu stranu.Ono nedozivljeno,okruzi se tada opasnom magijom...."


So na nasoj kozi / Benoite Groult

"...Ali imali su zajednicki san : doci ce trenutak kada ce taj freneticni zivotni ritam postati davna uspomena.Oziljci koje je taj period ostavio bice zaleceni borbom koju su vodili u ime vere i svojih snova.Na kraju krajeva, ljudski rod - tako je tada verovala - stvoren je da bi voleo i delio zivot s voljenom osobom..."


Pobednik je sam / Paulo Koeljo

"...Ili će iz crnih podruma moje krvi suknuti nepoznate želje, i biće kasno kad izađu, nikad više neću moći misliti da su pomrle ili ukroćene, i nikad više neću biti ono što sam bio. A činilo mi se da nemam snage da ih zaustavim, da ih vratim u tamu njihovog prinudnog boravka, nisam to čak ni želeo. Nejasno mi je kakve su, znao sam samo da su veoma snažne. Nevine nisu, sigurno, ne bi se krile."

Meša Selimović, "Derviš i smrt"

"...Uvece je setao po pustinji,osetio vetar koji ledi kosti , i vratio se do hotela u kojem su stranci odseli. " Blagosloven bio onaj koji svojoj deci moze dati krila i korene " , glasi jedna arapska poslovica.

Koreni su mu bili potrebni :
postoji mesto na svetu gde se rodimo , naucimo jezik , otkrijemo kako su nasi preci resavali probleme. U jednom trenutku , pocinjemo da smatramo da smo odgovorni za to mesto.

Krila su mu bila potrebna. Zahvaljujuci njima , vidimo beskrajne horizonte maste , nose nas do nasih snova , vode nas na daleka mesta. Krila nam omogucavaju da upoznamo korene onih koji su nam slicni , da bismo s njima ucili..."


Pobednik je sam / Paulo Koeljo

"Sad mi je jasno da sam se već dugo kretao prema Tebi i Ti prema meni. Premda ni jedno od nas nije bilo svesno postojanja drugoga pre nego smo se upoznali. Za sve vreme u našoj je nesvesnosti radosno lutala neka slepa izvesnost koja je garantovala da ćemo se sresti. Poput dveju usamljenih ptica što svoj put preko golemih prerija pronalaze pomoću nebeskih znakova, tako smo se i mi sav svoj život kretali jedno prema drugom."

R.J.Walker-Mostovi okruga Madison

...Žene su tužne. Razlog za tu neminovnu tugu je taj što žene rado sanjaju o vernosti, o ljubavi. To je samo san, a snovi se uvek opasni. Muškarci ne mogu biti verni. Njihova priroda im to ne dopušta. Kad pas spazi zeca, zadrhte mu čeljušti i poteče pljuvačka. On to ne može sprečiti. Isto tako kad muškarac vidi, lepu, mladu ženu, ma kako želio da bude veran svojoj supruzi, vilice mu zadrhte i voda mu pođe na usta. Bićeš luda ako dozvoliš da te to zaboli...
... Ljubav nikada ne može biti greh. Ona može da bude samo blagoslov. Čak i ako ta ljubav nije uzvraćena - mada to ne mogu ni da zamislim - ljubav je dokaz žiivota... u stvari jedini dokaz, jer kako više ne možeš da voliš drugo ljudsko biće ti više nisi živa...
...Ljubav je važna sama po sebi - ta sposobnos da voliš, bez obzira na to koga voliš. Jer, ako ne možeš više nikoga da voliš, nisi živo biće. Srce umire ako izgubi sposobnost da voli...

Mandala, Perl Bak

"A ono sto se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svet u pravu onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tu i nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju postojbinu vazduh i hranu."

Herman Hese, "Stepski vuk"

"Svaka velika ljubav, kada se dogodi, nazdravi samoj sebi i iskapi do dna ideju da će trajati večno. I opije se. Istih ljubavi nema, kao što nema ni istih ljudi, ali ovaj zanos i strast s kojom se otimaju nestajanju, čine da ipak sve pomalo liče jedna na drugu. Kao pijanac na pijanca."

Sonja Atanasijević, "Crveni krug"

"Melanholičan čovek postaje kad razmišlja o životu, a ciničan kad vidi kako većina ljudi postupa... Najzad, sasvim je dobro što ljudi imaju svoje sitnice koje čuvaju i brane. Biti sam, zaista bez ikakve iluzije, to dolazi neposredno pred ludilo ili samoubistvo."

Erih Marija Remark. "Tri ratna druga"

"Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici između dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne među sobom i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celoga veka, biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac; ukratko: živeti razapet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme."

Ivo Andrić, "Travnička hronika"

"Људски живот је сачињен од снова, као што је хаљина коју носим саткана од чворова. Сваки дан је један сан који смо ноћу изаткали. Ми ставарамо своје снове као што градимо куће, па онај ко је вешт и умешан, живи у лепом и топлом сну, као и онај што уме, живи у лепој и топлој кући. Но једно упамти, младићу: сан је важнији од куће. Човек може да се склони у свој сан у свако доба, у свакој прилици, у било којем крају света и да у њему живи сигурније него у било каквој кући."

Миломир Ђукановћ, "Коктел Менхетн"

GOSPODE

"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odvec,
onda se u meni dusa okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodusnost
i crni ponos onih koji odvise pate.
Ne udaraj nas odvec , Gospode i ne daj nam teret iznas nase snage,
da nam se ne pomraci sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama..."

Ivo Andric

" Kada ih nateras da te mrze onda si siguran da dobro radis svoj posao...
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav...
S vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i prijatno...
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s njima u svakodnevnim situacijama - tako sam citao i tako su mi govorili i tako sam gledao na filmu...
Ali otkrio sam da nije tako...
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima - bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami..."


Carls Bukovski

Jovan Dučić

Blago Cara Radovana

"Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgrađivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošću, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena među lepoticama, kao i lepih ljudi među glupacima. Ali je to bio svagda redak slučaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili veću pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obično svrše život u katastrofama i skandalima, često i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tuđih strasti i tuđih sujeta. Ako su lepotice često neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladić u Grčkoj, ali i najveći heroj; a Sofokle je bio najlepši mladić, ali i najveći pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i učenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na naročito izabrape među ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osećanje. Kao što su antički Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišćani su najzad slikali lepim sve najveće ličnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Đorđa i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan čovek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najvećeg ljubavnika među svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospođica Lavalijer je bila čak vrlo malenog stasa, bogknjava, smeđih očiju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koračala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rođak slavne gospođe de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reči pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila učena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Čerčil i Katarina Sidle. Bilo je sličnih ukusa i među filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima očiju koje se smeju, i očiju koje govore, i očiju koje ćute; a ima očiju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i čekaju. Najlepše oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. "

Carobni breg, Tomas Man

Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah, pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi, dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?

PJESMA O BISERU

Čovječe, što nijesi kao svi drugi, ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati bogaljima sva blaga svoje duše.
Sjeti se da na dnu dubokih okeana čami bezbrojno biserje u školjkama. Niko ga ne viđa, niko ga neće vidjeti, možda ni trak zvijezde što se ogleda nad vodom, pa ipak ljepota vasione dobiva od njegove ljepote.
Neće ono blistati izloženo na grudima žene, niti će ikada da resi sjajne prstenove. Naše ga smrtne oči neće ugledati, ali mi slutimo da postoji.
I radujemo mu se više što ga naslućujemo nego što bismo uživali kada bismo ga imali pred sobom. Pa zato, čovječe, koji nijesi kao svi drugi, ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati prostoti svih blaga svoje duše.

Tin Ujević

Bele noci, Dostojevski

Ali da pamtim uvredu koju si mi ti nanela, Nastenjka! Da navucem mracan oblak na tvoju vedru, nepomucenu srecu, da gorko prekorim tvoje srce, da ga opteretim potajnom grizom savesti i da ga primoram da u trenucima blazenstva tuzno kuca, da izgnjecim makar i jedan od onih neznih cvetaka, sto si ih uplela u svoje crne uvojke, kada si zajedno s njim stala pred oltar... O, nikada, nikada! Neka bude vedro tvoje nebo, neka bude blistav i nepomucen ljupki osmeh tvoj, neka te bog blagoslovi za trenutak blazenstva i srece, sto si ih podarila drugom, usamljenom, zahvalnom srcu!
Boze dragi

KAD MENE NE BUDE
Kada mene ne bude, kada se sve što sam bio ja raspe u prah – o ti, moja jedina prijateljice, o ti, koju sam tako jako i tako nježno volio, ti, koja ćeš me zacijelo nadživjeti – ne dolazi na moj grob... Što ćeš ondje?
Ne zaboravi me... Ali i ne sjećaj me se sred svakodnevnih briga, zadovoljstava i potreba... Ja ne želim ometati tvoj život, ne želim priječiti njegov mirni tok. Ali u časovima samoće, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna sjeta, tako poznata dobrim srcima, uzmi jednu od naših najmilijih knjiga i nađi u njoj one stranice, one retke, one riječi od kojih su nam ponekad odjednom – sjećaš se? – oboma udarale na oči slatke i nijeme suze. Pročitaj ih, sklopi oči i pruži mi ruku... Nenazočnom prijatelju pruži ruku svoju. Ja je neću moći stegnuti svojom rukom; ona će ležati nepomična pod zemljom, ali sada mi godi misao da ćeš možda na svojoj ruci osjetiti lagan dodir. I prikazat će ti se moj lik, a ispod sklopljenih vjeđa tvojih poteći će suze, slične suzama kakve smo nekoć, opijeni Ljepotom, zajedno ronili, o ti, jedina moja prijateljice, o ti, koju sam volio tako snažno i tako nježno!

Turgenjev

BEZ GNIJEZDA
Što ću sa sobom? Čega da se prihvatim? Ja sam kao osamljena ptica bez gnijezda. Nakostriješena, sjedi ona na goloj suhoj grani. Odvratno joj je ostati... a kamo da poleti? I evo, ona širi krila – i hita u daljinu plahovito i ravno kao golub u strahu ped jastrebom. Neće li se negdje naći kakav zelen, udoban zakutak, neće li negdje moći, barem privremeno, saviti kakvo gnjezdašce? Ptica leti, leti i pozorno gleda u nizinu. Pred njom se prostrla žuta pustinja, nijema, nepomična, mrtva... Ptica hita, prelijeće pustinju i sve gleda u nizinu, pažljivo i sjetno. Pod njom se proteglo more, žuto, mrtvo, kao pustinja, Ono doduše šumi i talasa se, ali u neprestanoj tutnjavi, u jednoličnu zibanju njegovih valova isto tako nema života, nigdje nema utočišta. Jadna se ptica umorila... Zamah njenih krila slabi; njen let postaje sve niži. Vinula bi se ona u nebo... ali ni u onoj bezdanoj pustoši ne može saviti gnijezdo! Naposljetku je privukla krila... i s otegnutim jecajem pala u more. Val ju je progutao... i odvaljao se dalje, šumoreći besmisleno kao i prije. A kamo ću ja? Nije li i meni vrijeme da se survam u more?

Turgenjev

[KRSTARIO SAM GOROM, DOLOM]
Krstario sam gorom, dolom, niz bistre rijeke, uz vrleti,
I što god vidjeh naokolo, sve me samo jednog sjeti:
Ta ja sam voljen, voljen bio! Sve drugo sam zaboravio.

Nada mnom nebo jasne boje, šum lišća i živ cvrkut ptica,
Oblačići se žustri roje i plove nekud hrlimice.
Sve naokolo puno sreće, Al je srce moje neće.

I mene nose, nose vali, široki kao vali mora;
Tišina mi svu dušu zali svrh radosti i gorkih mora...
I ja sam zbunjen; što sam htio? Ta cio svijet je moj tad bio!

O zašto nisam umro tada? I zašto živimo nas dvoje?
A dan za danom, kao sada, ne doniješe nam ništa svoje!
Pa što je slađe, milovana, od onih glupih, sretnih dana.



Turgenjev

Tužan sam zbog tebe, ali neću da ti kažem. Danima i sedmicama sam putovao da te vidim. Uveče sam lijegao pod šumsko drvo, gladan, izubijanih nogu, promrzao od ledene kiše i zaboravljao na sve, razgovarajući s tobom. Koračao sam drumovima bez kraja, i uplašio bih se koliko ih ima i kakve su strašne razdaljine na svijetu, da te nisam držao za ruku i išao uz tvoje bedro, uz tvoj bok, jedva čekajući ravan drum, da zatvorim oči da mi budeš bliža.

Zašto si došla?
Hoćeš li da pođemo zajedno u svet?
Meša Selimović (Tvrđava)