Lepa knjizevnost, duboke misli

Рабиндранат Тагоре: Градинар
Чувам јој руке, грлим је и тражим

Да пољупцима опљачкам њен смех,
У наручју да отмем јој дражи
Да испијем јој усне, тамне као грех.
Али ко небу плаветнило да узме?
Лепоту ми се додирнути хтело,
Ал' измеђ' руку она ми испуже:
У рукама ми оста само тело.
Где је лепота? Где је њен свет?
Враћам се натраг преварен и сможден.
Ах како телом да дотакнем цвет
Што само дух га дотакнути може?

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance.
I rije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ta ista reka,
čudno je meka.
I čas je srebrna i čas je plava,
u njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne,
zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne



Miroslav Antić

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati, na primjer: "Noc je puna zvijezda,
trepere modre zvijezde u daljini".
Nocni vjetar kruzi nebom i pjeva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene voljela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me je, a katkada sam i ja nju volio.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu, kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je hoce pribliziti moj je pogled iste.
Moje je srce iste, a ona nije uz mene.
Ista noc odjeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirne uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

Pribranost

Smiri se Patnjo, malo tise tuzi!
Trazila si vece, evo stize sad;
Tmina, sto vazduhom oko grada kruzi,
Jednima mir nosi, a drugima jad.

I dok rulja smrtnih prezriva sabira
Pod bicem Naslade, sto je krvnik strog,
Tek grize savjesti se ropskog pira,
Patnjo, daj mi ruku, bjezi od zla tog.

Ovestala ruha Godine pokojne
S nebeskih balkona gledaju bezbrojne;
S osmejkom Kajanje sa dna voda nice;

Sunce na samrti zaspa vec pod lukom.
A ko pokrov dug sto s Istoka se mice,
Cuj, draga, to blaga Noc koraca mukom.
Charles Pierre Baudelaire

Pjesma mrtvog pjesnika
Moj prijatelju, mene više nema.
Al’ nisam samo zemlja, samo trava.
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ‘ko je čita – u život me budi.
Probudi me i bit ću tvoja java.

Ja nemam više proljeća i ljeta,
Jeseni svojih nemam niti zima.
Siroti mrtvac ja sam, koji u se
Ništa od svijeta ne može da prima.
I što od svijetlog osta mi života,
U zagrljaju ostalo je rima.

Pred smrću ja se skrih (koliko mogah)
U stihove. U žaru sam ih kovo.
Al’ zatvoriš li za njih svoje srce,
Oni su samo sjen i mrtvo slovo.
Otvori ga i ja ću u te prijeći,
K’o bujna rijeka u korito novo.

Još koji časak htio bih da živim
U grudima ti. Sve moje ljepote
Ja ću ti dati. Sve misli, sve snove,
Sve što mi vrijeme nemilosno ote,
Sve zanose, sve ljubavi, sve nade,
Sve uspomene – o mrtvi živote!

Povrati me u moje stare dane!
Ja hoću svijetla! Sunca koje zlati
Sve čeg se takne. Ja toplinu hoću
I obzorja, moj druže nepoznati.
I zanosa! Zvijezda kojih nema
U mojoj noći. Njih mi, dragi, vrati.

K’o oko svijetla leptirice noćne,
Oko života tužaljke mi kruže.
Pomozi mi da dignem svoje vjeđe,
Da ruke mi se u čeznuću pruže.
Ja hoću biti mlad, ja hoću ljubit
I biti ljubljen, moj neznani druže!

Sav život moj u tvojoj sad je ruci.
Probudi me! Proživjet ćemo oba
Sve moje stihom zadržane sate,
Sve sačuvane sne iz davnog doba.
Pred vratima života ja sam prosjak.
Čuj moje kucanje!
Moj glas iz groba!

D.Cesarić

Halil Džubran -Mirisni plodovi duše

Poput orijaškoga debla prekrivena jabukovim cvijetom golemi je čovjek u vama. On vas može saviti k zemlji, njegov vas miomiris diže u prostor, u njegovoj ste izdržljivosti besmrtni.

Rečeno vam je: poput lanca, vi ste slabi kao njegov najslabiji biočug. Ali, to je samo polovica istine. Vi ste, takodjer, snažni kao njegov najsnažniji biočug. Mjeriti vas najmanjim od vaših djela jest računati snagu oceana po slaboći njegove pjene. Suditi vam po vašim propustima jest blatiti godišnja doba zbog njihove promjenjivosti.

Da, vi ste kao ocean.

I premda teški brodovi čekaju plimu na vašim žalima, ipak, poput oceana, ni vi ne možete ubrzati svoje plime. Isto ste i kao godišnja doba, i premda u svojoj zimi poričete svoje proljeće ipak proljeće, odmarajući se u vama, smije se u svojoj pospanosti, i ne vrijedja se.

Odista, često se veselite i neznajući.

Ja vam dadoh manje od obećanja, a ipak darežljiviji bijaste prema meni. Dadoste mi dublju žedj za životom. Zacijelo nema većeg dara čovjeku od onoga koji preobraća sve njegove ciljeve u goruće usne i sav život u vrelo.

I u tome je moja čast i moja nagrada – kamo god dodjem na vrelo da se napijem, otkrivam da je i sama živa voda žedna; i ona mene pije dok ja pijem nju. Neki me od vas smatraju ponosnim i odveć stidljivim da bih primao darove. Odviše sam ponosan, doista, da bih primao plaće, ali ne i darove. I premda sam jeo jagode medju brdima, kad biste me pozivali za trpezu, i spavao u trijemu hramskom, kad biste mi radosno nudili noćište, nije li vaša ljupka brižnost zasladjivala hranu mojim ustima i omatala snom moje vizije?

Za ovo vas moram blagosloviti:
Mnogo ste davali i ne znajući da uopće dajete.

Hermann Hesse - Umijeće dokolice
Besane noći

U sitne sate ležiš u postelji, a san ne ide na oči. Ulica je tiha, u vrtovima s vremena na vrijeme povjetarac dotakne stabla. Negdje laje pas; ulicom u daljini prolaze kola. Čuješ ih jasno, po lelujavu zvuku prepoznaješ da su na oprugama, u mislima ih slijediš, zakrenu za ugao, najednom ubrzaju, a užurbano se kotrljanje uskoro raspline u veliku tišinu. A onda, kasni prolaznik. Hoda brzo, korak mu čudno odjekuje u pustoj ulici. Zastane, otključa vrata, zatvori ih za sobom, a onda opet zavlada muk. Ponovno i još jednom u sobu dopru zvuči mrvice života, sve rjeđe, sve tiše, a onda nastupe sati kada je sve umorno, a svaki i najtiši povjetarac i najsitnije zrnce žbuke što se kruni ispod tapete biva glasno i moćno i u tebi budi čula. I nemaš sna. Samo ti umor na oči i misli spusti tanak veo, u uhu slušaš šum neprekidna kolanja krvi, u bolnoj glavi slušaš sićušni, grozničavi život, a u žilama osjećaš ravnomjeran, a ipak zbunjujuć ritam bila.

Ništa ti ne pomaže prevrtanje s boka na bok, ustajanje i ponovno lijeganje. To je jedan od onih sati kada nikako ne možeš od sebe pobjeći. Tobom sad gospodare misli i pokreti tvoje ćudi i tvoga sjećanja, a nemaš društva da ih, kao obično, razgovorom odagnaš. Tko živi u tuđini, u sjećanje mu dolaze kuća i vrt iz njegova zavičaja i djetinjstvo i šume u kojima je proživio svoje
najslobodnije i najnezaboravnije dječačke dane, sobe i stubišta u kojima su odjekivale njegove dječačke igre, i slike roditelja, nekako stranih, ozbiljnih i ostarjelih, s ljubavlju, brigom i tihim prijekorom u očima. On pruža ruku uzalud tražeći uzvraćenu desnicu, no preplavi ga plima tuge i samoće, a neki drugi likovi što izranjaju u zbunjenosti i ozbiljnosti toga časa gotovo nas sve rastužuju. Tko nije u mladim danima svojim najbližima katkad zagorčao život, odbio ljubav i prezreo njihovu dobrohotnost? Tko nije prkosno i oholo propustio neku sreću koja mu se nudila, tko nije bar jednom povrijedio tuđe ili svoje dostojanstvo ili uvrijedio prijatelje nepromišljenom riječju, neispunjenim obećanjem, ružnim i uvredljivim pokretom? Oni sad pred tobom stoje i mirnim te očima u tišini čudno promatraju, a tebe je sram pred njima i sram te je pred sobom.

Pada ti na pamet koliko si samo noći u tom istom krevetu bezbrižno prospavao između dana punih pokreta, buke i razonode, i kako si nezamislivo davno, kao danas, bio sam svoj šutljivi, nenašminkani zabavljač. Živio si intenzivno, u to si vrijeme neizmjerno mnogo vidio, razgovarao, slušao, smijao se, a sada, kao da se nikada nije dogodilo, sve ti je to strano i od tebe se otuđuje, a plavi su ti nebeski svodovi tvoga djetinjstva, davno zaboravljene slike tvoga zavičaja i glasovi davno pokojnih strahovito bliski i prisutni.

San je jedan od najdivnijih darova prirode, prijatelj i utočište, čarobnjak i tihi tješitelj, i žao mi je iz dubine duše svakoga tko se, pateći od dugih nesanica, naučio zadovoljiti s pola sata grozničava drijemeža. Ne bih, ipak, mogao voljeti čovjeka za kog znam da u životu nije imao neprospavanih noći; to bi morala biti neka dječji čista, neiskvarena duša.

U ovom našem užurbanom, opojnom životu zastrašujuće je malo trenutaka kada duša postaje svjesna sebe same, kada se život čula i život duha povlači, a duša raskriljena stoji pred zrcalom sjećanja i savjesti. To se zbiva, možda, kada doživimo veliku bol, možda uz majčin odar, uz bolesničku postelju možda, ili na kraju dužega usamljenog putovanja u prvim satima povratka, no uvijek je praćeno smetnjama i sjetama. U tom je vrijednost probdjevenih noći. Samo se tada bez silnih vanjskih potresa duša može izraziti, bilo kroz čuđenje ili strah, osudu ili tugu. Duševni život koji vodimo tijekom dana nikada nije toliko čist; naša čula u njem snažno sudjeluju, razum se nameće pridodajući osjećajima i trunku glasa osude, finu draž usporedbe i finu, razornu draž šale. No duša utonula u snohvaticu ne opire se, pa u toj ovisnosti i potlačenosti koje traju danima i mjesecima, proživi pola života sve dok ne kucne njezin čas i u jednoj tjeskobnoj, besanoj noći ne zbaci okove i svekolikom nas puninom svoga samovoljnoga života iznenadi ili užasne. Dobro nam je s vremena na vrijeme primijetiti da naš život nije samo oblik, da u sebi nosimo moć otpornu na sve vanjske utjecaje i nepotkupljivu, da u nama progovaraju glasovi nad kojima nemamo vlast. Tko doista nešto jest i posjeduje neku vrstu vjere, rado se pokorava tim glasovima i iz takvih trenutaka izlazi produbljena pogleda. (...)

Svaka bolest i nužnost čekanja učitelj je kojeg treba pravilno shvatiti. No škola svih živčanih tegoba osobito je prodorna. "Sigurno je puno propatio", kaže se za ljude koji u pokretima i govoru očituju neobičnu mjeru suzdržane profinjenosti i nježne obazrivosti. Ovladavanju vlastitim tijelom i mislima ne uči nas nijedna škola tako dobro kao škola nesanice. Nježno doticati i obazrivo postupati može samo netko komu je i samome potreban nježan dodir. S blagošću promatrati i stvari s ljubavlju ocjenjivati, sagledavati duševne razloge i sve ljudske slabosti, dobrohotno razumjeti može samo onaj koji je često u neumoljivoj tišini samotnih sati bio izručen na milost i nemilost vlastitim nesputanim mislima. U životu nije teško prepoznati ljude koji su mnoge noći preležali budna oka.

Htio bih navesti još i odgojnu vrijednost nesanice koja svakako zaslužuje da se podrobno razmotri u nekom drugom kontekstu. Nesanica je škola strahopoštovanja - strahopoštovanja sviju stvari, onoga strahopoštovanja koje i najskromniji život može poškropiti mirisom trajno uzvišena raspoloženja, onog istog strahopoštovanja koje je prvi i najvažniji uvjet pjesničke i umjetničke veličine.

Zamislimo besana čovjeka dok leži u postelji. Sati teku tiho i užasno sporo, između dvaju otkucaja sata zjapi široka, crna provalija nepodnošljiva beskraja. - Koliko smo često čuli trčkaranje miša, kotrljanje kola, kucanje sata, žubor zdenca, huk vjetra, škripu namještaja! Čujemo ih ne mareći za njih. No, sada se u toj samoći i grobnoj tišini čeznutljivo hvatamo za svaki dašak života koji nas okrzne. Kola u prolazu živahno nas zaposle, procjenjujemo im težinu i model, umor ili snagu konja, pokušavamo pogoditi kojom se ulicom kreću i kamo će skrenuti. Ili pak vodoskok! Slušamo ga zahvalno kao nježnu glazbu, kao što bolesnik sluša riječi prijatelja koji mu dolazi u posjet unoseći u njegovu samoću miris zdravlja i dašak vanjskoga života. Slušamo pad vodenoga mlaza u pun zdenac, zatim blaže i neujednačeno otjecanje. U neprestanom šumu nastojimo čuti neki ritam, tiho pjevušimo u taktu glazbe, a zatim zašutimo slušajući ga kako sam nastavlja svoj poj.

Sanjareći, u mislima pratimo vodu što otječe kao potok i rijeka natrag u more i kolijevku vječnoga postanka, htijenja i obnove. Tu počinje tkivo duše, polovičnih misli, naš se život pred nama prostire, odnosi i zakoni najednom bivaju jasni u doživljaju koji nam se dosad činio nerazjašnjenim i zbrkanim. Taj put od osluškivanja zdenca do divljenja dosljednosti svega zbivanja te strahopoštovanja pred skrivenom zadnjom tajnom života nećemo prijeći nikada tako strpljivo, pažljivo i ozbiljno kao u tim noćnim satima.

Na taj su način, zasigurno, već svi besani ljudi svoju nevolju pretvorili u vrlinu. U njihovoj im patnji želim strpljenje i, ako je moguće, ozdravljenje. Svima lakomislenima, a navlastito onima vitalnima što se hvastaju zdravljem, želim gdjekad pokoju besanu noć u kojoj će šutke morati zastati pred prijekornom pojavom vlastita unutrašnjeg života.

Put kojim se redje ide - Skot Pek

Priroda moci

Dosli smo do tacke gde mozemo razumeti prirodu moci. To je predmet u vezi sa kojim postoje mnogi nesporazumi. Jedan razlog za nesporazum je cinjenica da postoje dve vrste moci - politicka i duhovna moc.
Religiozna mitologija je definisala razlike medju njima. Pre nego sto se Buda rodio, proroci su informisali njegovog oca da ce Buda, kada poraste, postati najmocniji kralj na svetu ili ce biti siromasan covek i najveci duhovni vodja koji je ikad postojao. Ili jedno ili drugo, ali ne oboje.

I Hristu je satana ponudio sva zemaljska carstva i slavu, ali on je odbio i umro na krstu, naizgled nemocan.
Politicka moc je sposobnost da se nateraju drugi, otvoreno ili prikriveno, da rade po nasoj zelji. Ova sposobnost se nalazi u polozaju, kao sto je kraljevski presto ili predsednicka pozicija, ili o novcu. Ona nije u osobi koja zauzima taj polozaj ili ima novac. Prema tome, politicka moc nije u vezi sa dobrotom ni sa mudroscu. Vrlo glupi i vrlo zli ljudi su bili kraljevi na zemlji. Medjutim duhovna moc se nalazi iskljucivo u induvidui i nema nikakve veze sa sposobnoscu da se drugi podjarme.

Ljudi velike duhovne moci mogu biti bogati i mogu zauzimati vazne politicke polozaje ili biti vodje, ali je verovatnije da ce biti siromasni i da nece imati politicku moc. Sta je osobina duhovne moci, ako to nije sposobnost da se drugi potcine? To je sposobnost da se donose odluke sa maksimumom svesnosti. To je svest.
Vecina ljudi uglavnom donosi odluke, a da nije ni svesna sta radi. Oni preduzimaju akciju slabo razumevajuci svoje sopstvene motive. Da li zaista znamo sta radimo, kada prihvatamo ili odbijamo potencijalnog klijenta? Znamo li sta radimo kada udarimo dete, unapredimo podredjenog ili flertujemo sa poznanicima?

Svako ko je ranije radio u politickoj areni, zna da se akcije pokrenute sa najboljim namerama cesto izjalove i na kraju pokazu cesto kao skodljive. Ljudi nepostenih motiva mogu da amoralan cin preokrenu u konstruktivan.
To se isto desava kod podizanja dece. Da li je bolje uraditi pravu stvar iz pogresnih pobuda ili pogresnu stvar iz pravih pobuda ?
Cesto smo u velikom neznanju onda kada se osecamo potpuno sigurni, a cini nam se da smo prosvetljeni kada smo najkonfuzniji.
Sta da radimo? Da li da otplovimo u more neznanja? Neki su nihilisti i kazu :" nista".

Oni predlazu da nastavimo sa plovidbom, jer se nijedan pravac nemoze ucrtati u to ogromno more koje ce nas odneti istinskoj jasnoci ili svrhovitom cilju.
Ali drugi, jednako svesni cinjenice da su izgubljeni, usudjuju se da se nadaju da oni mogu da se izdignu iznad neznanja, razvijajuci jos vecu svesnost. Oni su u pravu. To je moguce. Ali ta povecana svesnost im ne dolazi u jednom zaslepljujucem momentu prosvetljenja. Ona dolazi polako, deo po deo, i za svaki delic se mora strpljivo raditi, proucavati, promatrati, posmatrati sve, ukljucujuci i nas.

Oni su pokorni ucenici. Staza duhovnog sazrevanja je staza dozivotnog ucenja.
Ako se ova staza sledi dugo i ozbiljno, komadici znanja dolaze na svoje mesto. Postepeno sve dobija smisao. Postoje corsokaci razocarenja, koncepti koji se odbacuju. Ali, postopene postaje moguce da dodjemo do sve dubljeg razumevanja nase egzistencije i postepeno dolazimo do toga da znamo sta radimo. Mi mozemo postati mocni. Dozivljaj duhovne moci je u osnovi radostan dozivljaj. To je radost koja dolazi nakon ovladavanja sobom. Zaista ne postoji vece zadovoljstvo nego biti ekspert, stvarno znati sta raditi. Oni koji su duhovno najvise sazreli su oni koji su majstori zivljenja.

Fridrih Nice - Tako je govorio Zaratustra

Nije vis: vec provalija je ono sto je strasno!
Provalija gde pogled pada sunovrat u bezdan a ruka poseze u vis. Tu zadrhce srce pred svojom dvostrukom voljom.

Ah, prijatelji, da li Vi pogadjate dvostruku volju i moga srca?
U tome je eto, za mene provalija, i opasnost sto moj pogled pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se drzi i oslanja - na dubinu!

Moja se volja grcevito hvata za coveka, vezujem se lancima za coveka, jer me nesto nosi silno u vis ka natcoveku: onamo hoce moja druga volja. I toga radi zivim medju ljudima slep, kao da ih i ne poznajem: da ne bi moja ruka izgubila sasvim svoju veru u ono sto je postojano.

Ja ne poznajem vas ljude: ta pomrcina, i uteha, cesto su se vec sirile oko mene. Svaka varalica moze me naci kraj kapije i na drumu, i ja pitam: da li hoce da me prevari? To je moja prva ljudska mudrost, sto pustam da me varaju da se ne bih morao cuvati od varalica.

Ah, kad bih se cuvao od coveka: kako bi onda mogao covek biti kotva za moje uze! I suvise lako odvio bi se, i mene odbacio bestraga! To je prividjenje koje upravlja mojom sudbinom: da treba da sam bez obazrivosti.

Ko nece da ugine medju ljudima, mora da nauci da pije iz svih casa; a ko hoce da medju ljudima ostane cist, mora se umeti oprati i u prljavoj vodi.

Zaboravljeni miris - Slavko Celap

U potrazi za bicem svog zivota



Ni K- sal ni Rea nisu mogli znati da ce u potrazi za drugom polovinom svog bica prolaziti, samovoljno, izabranim krugovima ziveci zivote koje, razdvojeni, nisu zeleli da zive.

Osecali su medjusobno prisustvo, ali se nisu prepoznavali. Osecali su medjusobnu blizinu i nesebicnu pripadnost jedno drugom.

Osecali su ceznju za medjusobnim poljupcima, dodirima i pogledima.

Usamljenost i praznina koju su osjecali nije se mogla ispuniti, knjigu njihovih zivota ispisivao je neko drugi. Vladari pogresnih verovanja su ga sve vise udaljavali od visevekovnog sna, sna koji se sve vise pretvarao u uspomenu zaustavljenu u vremenu.

Uporno mu je izmicala krecuci se prostranstvima, na koja njena noga nikada ranije nije krocila. Ona je bila njegovo vecito iskusenje. Stavio je sve na kocku i posao u potragu sa ubedjenjem da ce konacno pronaci trag koji se bezbroj puta pojavljivao i isto toliko puta gubio.

Magle iz praiskona terale su je sve cesce i sve bolje skrivale u svojim njedrima. Glas sa kojim ju je dozivao bivao je sve jaci i sve vise je licio na urlike gladnih vukova, urlike prepune nemoci.

Nemusto izgovorene vapaje niko nije mogao utisati. Ni ljubav nosena ceznjom nije mogla biti zaustavljena, kao sto se s proleca nabujale reke ne mogu zaustaviti.

Trazice je do sudnjeg dana, preplavljen bujicom najcistijih osecanja. Intezivno prezivljavajuci svaki tren, bio je spreman da se izbori za ono sto je toliko zeleo. Trazice je i pored toga sto je potraga stvarala razdirucu bol u grudima i tugu nosenu kroz vekove.

Iako je pripadala svetu koji je on odavno napustio, svetu izvan vremena i prostora, svi putevi su ga vodili ka njoj i od nje. Svakog dana, meseca, godine, veka, ljubav jasno usmerena sve je vise rasla. Znao je da je Rea njegova sudbina i zato nije gubio nadu. Pruzice joj toliko potrebnu sigurnost, kada je pronadje, ako je uopste postojalo mesto na kome bi oni mogli biti sigurni…

Uvreda prijatelja

Kada ti uvredis svoga prijatelja, ko moze tu uvredu ponistiti: ti ili tvoj prijatelj?

Jasno je, da ne mozes ti sam ponistiti uvredu, nanetu prijatelju, nego ni svi oni ljudi na zemlji, niti sva priroda zajedno sa svim ljudima ne mogu to uciniti. Jer prijatelj je primio uvredu od tebe i odneo je sobom. Uvreda je, dakle kod njega i s njim. I jedini on moze obesnaziti je i unistiti.

Svaki greh, u poslednjoj liniji, uvreda je Boga. Sve uvrede, svi gresi zemlje, hitaju k Bogu, vapiju Bogu. On ih prima sve, i drzi sve. Ko mu ih moze oteti? Ko ih, osim njega, moze ponistiti?

Kada ti uvredis svoga prijatelja, on je primio uvredu, i odneo je sobom. Mozes ti za tu uvredu sto godina prostiti, i cistiti se, i kajati se, i vezbati sve vrline, i ne vredjati nikoga vise, pa sve to moze ostati zalud. Ako uvredjeni prijatelj tvoj ne blagovoli, da obesnazi i ponisti uvredu, ti se sam ne mozes ni kroz svu vecnost spasiti od toga greha, posto ovaj nije vise u tvoju vlasti nego u vlasti tvoga prijatelja. Tvoj post pak, i ciscenje i kajanje, i vezbanje u svim vrlinama, moze samo pobuditi prijatelja, da greh tvoj obesnazi, odbaci i unisti.

No, ti nemas vlasti nad ucinjenim svojim grehom. U tome je beskonacan uzas greha. Jer ucinjeni greh je slobodan od tebe, a ti nisi slobodan od njega. Sve strele, koje upravljas na zivot ljudi ili na sopstveni zivot, padaju na Boga.

Kao sto strela prolazi kroz maglu i zaustavlja se u drvetu, tako sve tvoje strele prolaze kroz sva tela, kroz sve duse, kroz svu vasionu, kao kroz maglu, i zaustavljaju se u Drvetu Zivota, u Bogu.

Strela ostaje u Bogu, a rana u tvom srcu. I dokle god se strela iz Boga ne izvadi, rana u srcu ne moze zarasti.

Onaj ko moze izvaditi strelu iz Boga, moze i ranu u srcu izleciti. No, ko to moze? Gle, ti ne mozes ni pomisliti da to sam ucinis, jer strela je vec odletela; ona vise nije u tvome domasaju; i ti je ne mozes ni naci ni istrgnuti.

Ni stotine godina tvoga kajanja, posta i molitve, ciscenja i vezbanja u vrlini, i vezbanja u unistenju zelje za zivotom, ne mogu strelu istrgnuti niti ranu isceliti.

Takvo je nedomislivo dejstvo greha.

(Misli o dobru i zlu - Vladika Nikolaj)

Iz "Gradinara" Rebindranat Tagore

Secam se jednoga dana iz svoga detinjstva, kada sam spustio cunic od hartije u jarak da plovi. Bio je vlazan julski dan; a ja sam bio sam i srecan igrom svojom. Pustio sam svoj cunic od hartije u jarak da plovi.

Odjednom su se poceli gomilati burni oblaci, vetar je duvao na mahove i kisa je pljustala. Potocici prljave vode jurnuse, recica nabuja i moj cunic potonu. Gorko sam mislio da je vihor jedino dosao da razori moju srecu; sva njegova pakost ticala se mene.

Oblacni julski dan traje jos i danas, i ja razmisljam o svima igrama u svom zivotu u kojima sam gubio. Stao sam da korim moju sudbu za mnoge pakosti, kada mi na um pade cunic uod hartije sto potonu u jarak.

Neki ludak krenu na put da trazi kamen mudrosti. Kosa mu je bila razbarusena, pobledela od sunca i pokrivena prasinom. Bio je mrsav kao senka, stisnutih usana kao zatvorene vratnice njegovoga srca, upaljenih ociju kao svetlost svica koji trazi svoga druga.

Pred njima je rikao beskrajni okean. Brbljivi talasi caskahu neprestano o skrivenim bogatstvima, rugajuci se bezumlju koje ne razume sta oni misle. Moze biti da mu nije vise preostala nikakva nada, pa ipak nije hteo odmora, jer mu je trazenje postao zivot.

I kao sto okean uvek nebu podize svoje ruke, za nedokucivim, i kao sto zvezde kruze u krug, a traze ipak metu koja je nedostizna. Isto je tako isao i ovaj ludak sa prasnjavom i izbledelom kosom, usamljenom obalom da trazi kamen mudrosti.



Jednoga dana dodje k njemu seljace i zapita ga: "Kazi mi otkuda ti zlatni lanac oko pasa?" Ludak se zapanji: lanac, koji nekad bejase gvozden, bese zaista zlato; dakle ne bejase san, ali on nije znao kada se preinacio. On se besno udari po celu: gde, ah, gde mu je to ispalo za rukom, a da on to ne zna?! Bejase navikao da skuplja sljunak, da njim dodiruje svoj lanac i da kamenove baca ne motreci da li sto preinacilo. Tako ludak nadje i izgubi kamen mudrosti.

Sunce tonjase duboko na zapadu, i nebo bejase od zlata. Ludak podje natrag svojim sopstvenim tragom, da trazi ponovo izgubljeno blago sa izgubljenom snagom, pogrbljenim telom i prasnjavim srcem, kao drvo iscupano iz korena.

Jednoga jutra naidje u moj cvetnjak jedno slepo devojce i ponudi mi u lotosovom listu cvetnu ogrlicu. Obesih je oko vrata, i suze mi podjose na oci. Poljubih devojce i rekoh: "Slepa si kao i ovo cvece. Ne znas ni sama kako je lep tvoj poklon."

Lekcija biserne skoljke - Aivanhov

Kako i zasto dolazi do toga da skoljka proizvodi biser? Kao prvo, to je zrno peska koje je prodrlo u skoljku i predstavlja teskocu za nju, nervira je. " Ah", kaze ona sebi, " kako da se oslobodim ovoga?" "Grebe me, nagriza me, sta da radim?"

I evo je gde pocinje da razmislja, sabira se, meditira, trazi savet do dana kada shvati da nece moci nikada da se oslobodi tog zrna peska, vec da moze da ga obradi na takav nacin da ono postane glatko, sjajno, oblo.

I kada joj to uspe, ona je srecna i kaze sebi :" Ah, savladala sam jednu teskocu". Hiljadama godina biserna skoljka obrazuje covecanstvo, ali ljudi nisu shvatili lekciju. Koja je to lekcija? Da ako uspemo da obavijemo nase teskoce i sve sto nas nervira, u svetlu, prozracnu i blagu materiju, imacemo neprocenjivo bogatstvo.

Evo sta treba razumeti. Zato vec odsad, umesto da se zalite, kukate i jedete u sebi ne preduzimajuci nista, potrudite se da proizvedete tu izuzetnu i specijalnu materiju kojom cete obaviti svoje teskoce.

O mislima u ogledalu - Sveti Nikolaj Zicki

O, kada bih i ja i vi, prijatelji moji, bili zauzeti samo takvim mislima, koje bi bez ustezanja i stida smeli pokazati u ogledalu! Mi ne bi bili daleko od savrsenstva. No, ako posmotrimo iole kriticki nase posvednevne misli, mi cemo se nazalost uveriti, da je savrsenstvo samo jedna obecana zemlja, koja jos nije na pomolu. Pokusajmo samo jedno vece, probe radi, da u vecernjim sumraku i tisini reproduciramo sve nase dnevne misli i izvrsimo smotru nad njima. Posmotrimo ih u jednom zamisljenom ogledalu pred sobom, pustimo ih, neka se nizu pred nama kao slike u kinematografu. Kakva raznovrsnost! Kakav mozaik velicine i mizerije, od lepog i odvratnog, od vrline i greha! I to sve za jedan dan. Srce bi se nase radovalo, kad bi videli neku svoju uzvisenu misao u ogledalu. Mi bi smo s ponosom i samopouzdanjem govorili tad sami sebi: "Gle, to je moja misao, to sam ja!" No, lice bi nase oblivao rumen stida ili bledilo straha, kad bi opazili svoje niske i nedostojne misli u ogledalu, sa odvratnoscu i prezrenjem mi bi tad krili svoje poglede od svojih sopstvenih misli i u sebi saptali: "Gle, ja sam podlac i cudoviste, a ne covek!"

I tako potrebno je samo jedno vece obnoviti i pregledati svoje dnevne misli, pa da se covek uveri, kakave sve cudovisne biljke mogu isklijati i nici i razrasti se, bez njegove kontrole, u njegovoj najintimnijoj i najdrazoj gradini. Mi prolazimo pored jedne cvecne gradine i srdimo se, kad vidimo u toj gradini mnogi nabujali korov, pored koga se cvece bojazljivo promalja, kao rob pored svoga spahije, medjutim, dopustamo bez brige i srdzbe da u najmilijoj nam gradini, u dusi nasoj, nabuja takav korov, od koga bi se uzasnuli i mi sami i nasi bliznji, kad bi tu nasu gradinu videli u ogledalu. Vi bi se zazidali, kad bi vam se otkrilo u ogledalu, kakav se sve korov od misli nalazi u ponekoj elegantnoj, ocesljanoj i namirisanoj ljudskoj glavi.

Jedna cvetna gradina moze biti ogradjena primamljivim raznobojnim ruzama. No, iza tako lepe ograde, u samoj gradini, mesto cveca moze biti izdjikalo barsko siblje i otrovne gljive. Takva je i jedna zena koketa, koju sretate na ulici, - nasaranom i okicenom i namirisanom glavom, no sa mislima nedostojnim tako skupocene spoljasnjosti. Nekoliko sati provede ta koketa posvednevno pred ogledalom, posmatrajuci svoju glavu, a nijednog trenutka ne pokloni ona posmatranju onoga, sto joj je u glavi, - svojih misli. Ona rasporedjuje boje na svom licu po svom ukusu i uziva sama u tim bojama, kojima zeli da maskira prirodu, da obmane ljude, dok misli njene ostaju najruznije, najnemarnije obojene. Ona uredjuje svoju kosu pazljivije nego vestalke svoju sto su uredjivale kad su pred bogove izlazile, kiti usi i vrat sjajnim kamenjem, no misli joj ostaju neuredjene i divlje kao barsko siblje i ruzne kao grmljavina u ritu, ispod kojih se kriju zuti poljski skakavci. Kad tako namaskira svoju glavu, da jedva sama sebe moze poznati, ona pokriva celu tu laz jednim fantasticnim oblakom u vidu sesira. Taj oblak ne skriva Sunce, ne varajte se, no haos! U tom oblaku, ispario je ceo mesecni prihod muza, medjutim, misli zene nisu postale skupocenije, no ostale su isto tako siromasne i zalosne, kao sto su i pre bile.

No zamislite da jednog dana, kada takva koketa gleda sebe u ogledalu, ugleda onaj kraj svoje glave, uoblicene, ovaplocene! Kakvo zaprepascenje! U kakvo razocarenje! Glava spolja i glava iznutra – kao leptir i gusenica! Kad bi videla u ogledalu sboje sicusne i nistavne i neocesljane i neuredjene misli, koketa bi spustila pogled, smanjila bi svoju gordost i postala smirenija i stidljivija.

Jedina bedna uteha za one mnogobrojne zene, koje bi svoj pogled morale oboriti pred ogledalom misli, mogla bi se naci u tome, sto bi i mnogi ljudi, daleko jaci od njih slavom i pamecu, morali takodje oboriti svoje oci, kad bi videli svoje misli izlozene u ogledalu.

"Misli su naivna stvar", reci ce neko. "Misli jos nisu delo, a po delima ljude cene." Nije tako, izvesno nije. Misli su inicijativa dela. Nase misli daju impuls i pravac nasim delima. Prljava misao uprlja razum, srce, uprlja jezik, pa ruke. Kain je pomislio, da bi bio srecniji bez svog pravednog brata Avelja. Ta pomisao uprljala mu je najpre razum, pa srce, pa jezik, pa ruke.

Dokle god je jedna misao nejasna i tamna, dotle nam ona ne izgleda tako strasna. Ona nam postane strasna onda, kad nam postane jasna. A na zalost, mnoga zla misao postane nam jasna ne pre nego tek onda, kad je vidimo privedenu u delo. Kam' da smo u stanju mnoge svoje misli cenzurisati i ugusiti pre nego sto se one razviju i uzmu maha nad nama, goneci nas vlasnicki ka delu!

Cenzura je za misli potrebna kao plevljenje u gradini. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci sam sebe vaspitati. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci uci sam u svoju dusu bar jednanput svakoga dana i razgledati sta je u njoj sve novo poniklo i sta se od starog izmenilo. Cenzurisanje svojih misli ne znaci unistenje slobode misljenja, - niukom slucaju, - no, naprotiv, oslobodjenje uzvisenih i svetlih misli od misli sicusnih i prljavih. Sloboda misli znaci oslobodjenje misli od misli. Sloboda misli je smelost plevljenja svoje duse od sitnih i nedostojnih misli, koje kao korov gusto nicu izmedju retkih redova velikih misli. Ah, budimo tirani svojih prljavih misli, pre nego sto one postanu tiranin nas. Ako ne budete prvo tirani sami sebi, vi nikada necete postati slobodni ljudi. Ako ne budete tirani sebe, vi cete morati biti tiranin drugih.

Covek koji gaji u sebi sitne misli, taj gaji sebi najstrasnijeg tiranina, koji ce ga pre ili posle uciniti necovekom. Covek u cijoj dusi imaju pristupa i najgore i najludje misli, slican je domacinu, koji sagradi kucu od mermera, no ostavi je bez vrata, tako, da u njegovu lepu kucu mogu slobodno ulaziti i izlaziti svinje i guske. Domacin se najpre iznenadi kad vide u svom elegantnom domu tako neprilicne goste, kao sto su svinje i guske, no on ih ne goni, i – malo po malo privikne se na njih i ljudi pocnu za njega bivati vece iznenadjenje u njegovom domu no svinje i guske.

I nase ce se misli ogledati u delima nasim. No, pre toga nase misli ogledaju se u jednom velikom ogledalu, u kome se ogledaju svi i najtananiji, pokreti duse nase, u kom se ogleda cela priroda. Jedan galeb leti nad okeanom i svaki pokret njegovih krila pokazuje se na ogledalu vodenom, Kudikamo jasnije se pokazuje pokret naseg duha na ogledalu duha Bozijega, u kome se ogleda ceo svet. Pazimo na pokrete svoje duse, jer svaki pokret duse ostaje za navek otisnut u duhu vasionskom.

Zelite li, da imate prijatelja, vase misli moraju se podudarati sa vasim jezikom i vasim delom. Inace ce vase prijateljstvo biti kao otrovni cvet maka, koga se svako kloni, jer mami bojom, a truje sokom.

Zelite li, da budete ljudi, vi morate disciplinovati i urediti i uzvisiti misli svoje, vi morate posvednevno posmatrati misli svoje u jednom zamisljenom ogledalu.

POLJE

Vecer polako umire
ko sto se skromno ognjiste gasi.

Gore, na brdima,
pokoja iskra ostaje.

A ovo slomljeno stablo na belome putu
tjeskobom suze izaziva.

Dvije grane na ranjenom deblu, po jedan
list, suh i crn, na svakoj grani.

Places? ... Medju topolama zlatnim,
daleko, sena te ljubavi ceka.


Antonio Machado

Srecan je ko ume da voli - Herman Hesse

Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla.

Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.

Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

A.P.Kezele - Izmedju mene i tebe

Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.

Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.

Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.

Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Zal Kopp - Govorim poljupcem

Pokajaces se lijepa zeno, kad cujes. Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti. I po izrazu patnje na licu, kakvo vise nikad nisam vidio, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao.

Zbog te zene, jedine koju sam volio u zivotu, nisam se ozenio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome. Osjecao sam se poharan, i nisam davao ni drugima ono sto nisam mogao dati njoj. Mozda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice i neznajuci. Boljela me, odsutna. A onda sam zaboravio, zaista, ali je sve bilo kasno.

Steta sto moju neistrosenu njeznost nisam dao ma kome, roditeljima, bratu, drugoj zeni. Ali, mozda to govorim bez razloga, sad, svodeci racune. Jer i nju sam ostavio i otisao na vojnu, nezaleci, a pozalio sam kad nista vise nisam mogao izmjeniti.

M.selimović - Derviš i smrt

Sudbinu svoju sledi,
Zalivaj svoje biljke,
Voli svoje ruže.
Ostalo je senka
Drveća tuđeg.

Stvarnost je
Uvek više il' manje
Od naših želja.
Jedino smo mi vazdan
Jednaki sami sebi.

Slatko je živeti sam.
Uzvišeno i plemenito
Stalno živeti jednostavno.
Ostavi bol na žrtveniku
Kao bogovima zavetni dar.

Posmatraj život izdaleka.
Nikad ga ne pitaj.
On ti ništa ne može
Reći. Odgovor leži
Izvan bogova.

Al' spokojno
Oponašaj Olimp
U svome srcu.
Bogovi su bogovi
Jer ne misle o sebi.

Fernando Pesoa

Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gdje je više nema,
a to ničemu ne služi.

Sjećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sjećati se znači ne vidjeti.

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti.

Fernando Pesoa

Nezaštićena duša - Ernesto Sabato

Strašno je vidjeti čovjeka koji vjeruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvijek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se mjenja ovisno o ulozi koju trebamo odigrati u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nježnog brata.

Ali koju masku stavljamo ili kakava nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas nitko, baš nitko na svijetu, ne promatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahtjeva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovjek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savješću.

Možda nitko neće oprostiti onome tko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu.

Prvi poljubac - Halil Dzubran

To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica izmedju sumjne što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čovjeku.

To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajena osjećanja do pjevanja. To je riječ koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospijeva na prijestolje, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna.

To je nježan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog svijeta u svijet nadahnuća i snova.

To je primicanje cvijeta sase šipkovom cvijetu i miješanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.

Ako prvi pogled liči na sjeme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvijetu na vrhu prve grane na stablu života.