Lepa knjizevnost, duboke misli

Prosut mozaik jednog zivota
kao sudbina tu pred ocima mojim,
krhotine i parcad
opet i opet iznova brojim
koloritom boja igara se svjetlost
a sutra donosi oblik broja.
Prosut mozaik prepun slika
staklo krhko,razbacano svuda,
skuplja ga jedna pusta ruka
i kapi krvi padaju svuda
svaka krhotina po jednu ranu otvara
svako parce u dusu se zabada.
Prosut mozaik,pomjesane boje,
zvuk tisine sto pricu nosi,
prsti sto krvlju pisu stih
prosuta slova proslog vremena
pomjesano sve u casi cemerea
cuvano u dusi prepunoj nemira.

Prijatelju...


Kada zvijezda moja na nebu ugasne
umjesto suza,osmjehni se,
prijatelju,
ciganima moju pjesmu trazi,
violina nek place
umjesto tudjih suza laznih.
Kad dusa moja slobodno poleti
ne tuguj druze,osmjehni se,
rastjeraj one sto cvijecem i vjencem
hoce dusu da mi sputaju
okovima tuge lazne okuju.
Kad osmjeh mi vidis,a ja ne budem tu,
osmjehni se,mirna sam znaces,
tek jednu ruzu bijelu
za sobom ostavi
i samo onom sto s bjelom ruzom dodje
dozvoli da ime moje tiho pomene.
Kad ne budem vise s tobom,
vjerni druze moj,osmjehni se,
tek po nekad,kad ciganin stari
moju pjesmu zasvira,
jednu ruzu bijelu uberi
pokloni je usput nekom neznanaom
i idi druze dalje,idi i
vise se ne okreni.

Ptico bijela...


Poleti ptico bijela
poleti,kud vjetar leti,
s vjetrom mu na
prozor sleti,na prozor sleti
vjetar ce ti prozor otvoriti,
krilima jako mahni
pa se opet meni
ptico moja vrati,
a vjetar ce oluju dozvati
oluja dusu da mu slama
da mu suze liju dok spava,
suze liju,lice bolom miju,
munju ce oluja dozvati
munja u srce da ga pogodi
po sred srca ranu otvori
da mu rana do vjecnosti krvari.
A ti,ptico moja bijela,
sa mnom kroz samocu leti
krilaima svojim suze mi brisi
krikom svojim,moj krik zatomi,
da drugi ne vide ni suze,
ni tugu,ni boli...
Ptico,moja bijela...

LUTAJUCA BALADA




U noci prepunoj sjaja,
u jednoj od onih najljepsih noci,
kad jasno vidis kako zvijezda pada
pogledaj dobro i vidjeces,
bezbroj izgubljenih dusa sto
nebeskim prostranstvima luta.
U noci,kada mjesec ima cudesnu moc
kada ti pogled zvjezdano nebo krade
oslusni dobro i moraces cuti-
lutajuce duse pjevaju balade.
Oslusni,mozda cujes
i neki poznat glas
jer to su duse tvoga naroda
kojemu je jedino jos nebo ostalo
kao zadnja nada za spas.
U noci,jasnijoj od mnogih noci,
hiljade svijeca zapali sine,
za umorne duse naroda svog
mozda im makar malo ublazis bol
na dugom,predugom,putu njihovom.
Zapali svijece i pomoli se
tiho za njihov mir
jer i ti si dio njihovog stradanja,dio njih
i ne zaboravi nikad,kada su noci posebno jasne,
tuzne zvuke zacuces tad
to je,sine,vapaj naroda tvog
njihovih dusa lutajucih,tuznih,
najtuznija lutajuca balada.

Pod udarima vjetra
voda se talasa,propinje
siva i cudljiva
poput moje sudbine.
i dok vjetar i jezero
hladnu bitku biju
bacam u talase
bijelo i crveno cvijece
pecate moje prekinute srece
pogleda nijemog
od Neba,jezera i vjetra
odgovor traze suzne oci;
"zasto si sudbino
moja prokleta?"
A sivo se jezero
propinje jace
ledena ruka vjetra
iz oka mi suzu ote
kao sto i jezero uze
sve sto sam zvala
MOJ ZIVOTE

Nikad nema onih koje trazis.
Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je , da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, ni cistog zivota. Dave se i osporavaju, neprestano.
Gde ce se zatvoriti taj krug u kom se strast hrani a ne trosi?
‘Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran ni da je umrlo ono sto je proslo. Ali zasto se budi kad mu je najmanje potrebno.
Covjek treba da se odrice svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbjezni. Moramo se odreci ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav, da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja, zbog moguceg zaljenja. Misao je surovo beznadna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo, uvijek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi.
Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi?

Derviš i smrt

Moj sasvim posebni prijatelju, zahvaljujem ti na spremnosti da me saslušaš. I samom ti je znano koliko se silno trudim da opravdam veru koju imaš u mene.
Hvala ti, takođe, i za ovo mesto na kojem sada prebivam. I neka me nikad, ništa, ni posao, ni zabava, ma koliko časti ili zadovoljstva u sebi nosili, ne odvoje na duže vreme od ljubavi koja drži na okupu moju milu porodicu.
Pouči kako da igru života igram pošteno, odvažno, samouvereno i srčano.
Daruj mi nekoliko prijatelja koji će me razumeti, a ipak mi i dalje ostati prijatelji.
Podari mi blagostivo srce, kao i um koji neće zazirati od putovanja, premda na mom drumu, možda, neće biti putokaza.
Omogući mi da imam smisao za humor, kao i, tu i tamo, malo slobodnog vremena koje ći provesti u dokolici.
Pomozi mi da se izborim za najviša, opravdana priznanja za zasluge, za težnje koje u sebi nosim i za prilike što ih stvaram;a opet, učini da da ne zaboravim da predusretljivo i prijateljski pružim ruku svima onima kojima su potrebni ohrabrenje i pomoć.
Daj mi snagu da se suočim sa svime što će naići, kako bih bio odvažan u opasnosti, postojan u nedaćama, umeren u gnevu i uvek pripravan za svaki obrt sreće.
Omogući mi da se osmehujem umesto da se mrgodim, da sejem ljubazne umesto grubih i gorkih reči.
Učini da budem samilostan prema čemeru drugih, da shvatim da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko mogao izgledati da je ispunjen vedrinom.
Učini da uvek ostanem dostojanstven u svakom svom životnom preduzeću-da ne budem, neosnovano, pun sebe, ali, isto tako, da ne podležem ni još ozbiljnijoj grešci, samopotcenjivanju.
U čemeru, neka mi mi dušu čini vedrom saznanje da bez senki ne bi bilo ni sunčeve svetlosti.
U neuspehu, učini da sačuvam veru.
U uspehu, učini da ostanem smeran.
Učini da postojano odrađujem svoj deo posla, pa i preko toga, što većma mogu;i kada svoj posao privedem kraju, zaustavi me i isplati onoliko koliko misliš da zaslužujem. I omogući, na kraju, da sa ljubavlju u srcu izreknem… jedno zahvalno: Amin

Og Mandino – Najveći trgovac na svetu

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

„Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znaci biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas žudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove.
Ljubav je, kažu ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo.“

Janet Vinterson, „Strast“

Ukoliko covek odmice u zivotu i ukoliko stvari pocinje sagledavati s vece visine, ono sto svet obicno naziva lepotom znatno gubi od svoga znacaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U ocima koje su izgubile iluzije i postale ubuduce pronicljive, sva godisnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota ce postati samo obecanje srece, Stendal je to, cini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbedjuje najvise dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvrsavanju ugovora, prefinjenosti u opstenju s ljudima. Ruznoca postaje svirepost, tvrdicluk, glupost, laz. Vecina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju stetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva nasa zadovoljstva, sva nasa zadovoljstva bi postala samo mucenja i kajanja.

Sarl Bodler, beleske

„Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“

Anatol Frans, Crveni krin

Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu. Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda. Noć je bila studena i tužna. Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti. U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog. Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja? Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči. I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova.

Jovan Dučić, “Ravnodušnost“

SUZA I OSMEH
Ne bih menjao tuge srca moga za radosti koje osecaju mnogi.Niti bih suze,koje pecal u svakom delu moga bica izaziva,pretvorio u smeh.Zelim da moj zivot ostane jedna suza i jedan osmeh.
Suza da procisti moje srce i pruzi mi razumevanje zivotnih tajni i skritih stvari.Osmeh da me ucini blizim mojoj braci i da simbolise moje velicanje bogova.
Suza da me sjedini sa ljudima slomljenih srca,osmeh da bude znak moje radosti sto postojim.

Halil Dzubran

Razumljiva pesma

I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, k’o cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jadne taljige
Što ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al’ nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.

Dis

Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa ocima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i tece,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, vece
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,

I da beže zvezde iz mojih ociju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rada sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih ociju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao bice moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reci:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leci.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja poceh ja živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrecem oci daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna poceh ja da živim.

Da osecam sebe u pogledu trava
I noci, i voda; i da slušam bice
I duh moj u svemu kako mocno spava
K'o jedina pesma, jedino otkrice;
Da osecam sebe u pogledu trava

I ociju što ih vidi moja snaga,
Ociju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina
I ociju što ih vidi moja snaga.

Dis

Grobnica lepote

Da li znate zemlju s granicom bez kraja
Gde stanuje duga i zivot proleca?
Noci gde ne bese vec tolko stoleca?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cvece mirise,
Cije vreme nema buducnost ni sate,
Gde su venci, boje - da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema vise?

Kao uzdah bola, kao sreca ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noc i jedan vetar... I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A vec u toj zemlji gde je bilo cvece,
Zivela je ona, i mladost, i duga;
A vec u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen krece.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noc i vetar bio, i duvao jako,
Pa cvece i mladost umrli polako...
Posle jesen dosla na sranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveca i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve sto je bila njena vasiona.

I u toj grobnici mladosti i cveca
Disala je ona jos lepotom svojom
U jesenjoj noci, u noci sa kojom
Grlila je zivot svih mrtvih proleca.

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oci dana,
Njene oci cveca, sred zivih obmana,
U jeseni tuznoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez zivota
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi - mrtvo cvece, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.

Dis

Utjeha

Misao se gubi,
nestaje i tone
u dolini placa gdje se nada kupa,
gdje stradanja zive,gdje se suze rone
i gdje tocak patnji klapara i lupa.

I dok miso spava,
klonula u miru
izvija se ljubav na krilima noci,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i krece se,cebdi po mojoj samoci.

Kao eho srece,bez suma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zracno se talasa,
kao vece u noc gubi se i nijemi.

I trag joj ostaje i slika se stvara:
nebo plavo,vedro,kao njeno oko,
pogled koji prica,tjesi,razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osjecam dusu i svoju i njenu:
obje vjecno,stoje na jednom osmjehu,
na jednom prostoru,u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i sapce utjehu.

VIĐENJE

Noćas kada sam ja spavati hteo,
Željan da telo umorno odmaram,
Duh stare sreće obuze me ceo,
I ja sam poš’o srce da otvaram.

Iz snova prošlih, prijatnih ko duge
Nisam video ovaj život grubi,
Već moje nebo, moj zavičaj tuge
I tebe s vencem što ti kosu ljubi.

I tebe s vencem. A tuga se splela
U tajnu želju, punu nežne tame,
Koja ti skriva lice sve do cela,
Pod kojom misliš, nepomična, na me.

Pojava tvoja pričaše mi kako
Patiš, zajedno s pogledom ti holim:
Ja sam te gled’o i zanesen tako
Šaptao da te ko smrt svoju volim.

Noć je spavala pokrivena mirom,
Mrak se širio ko more duboko,
A ja sam budan, s tobom i sa lirom,
Doček’o zoru, ne sklopivši oko.

Danas sam šet’o ulicama tužan,
Svaki mi korak beše prava beda:
Znam da izgledah tada vrlo ružan,
I tebe spazih, ti si bila bleda.

UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada,
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja,
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi k meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duse.

Dis

POENTA

Jedva čekam veče da i meni svane
Jer ja nemam dana. Ko pustarom pesak
Misli, zraci pali u sjaj, ledni blesak.
I vidi se život, zima ko dve rane.

Mladost i sve cveće stvori se pred okom.
Ja osećam iz njih kako bol se vije:
Zamirisa uzdah iz onog što nije,
Što ostaje, trune, u snu u dubokom.

Al' zemlji će sunce veselo da grane,
Maj će vedar ići, probudiće goru:
Njoj promena nosi proleće i zoru;
Jedva čekam veče da i meni svane.

Dis

VIOLINA


U trenucima kada tako klone
I bol i nada, i mladost i cveće,
Kad strah i očaj i sudbina zvone
Samrt, koja se neumitno kreće

Na moju ljubav, na sve želje moje,
Na moje nebo, moju baštu krina -
U tim časima nađu se nas dvoje,
I tad plačemo ja i violina.

U trenucima kada vetar muka
Ode nečujno preko moje glave,
I pojave se san, dubine zvuka
I melodija - tad prijatne jave

Opkole mene, i tad moje oko
Ne vidi više predeo od splina:
Ja se osećam podignut visoko,
I tad pevamo ja i violina.

Mračan i vedar ja idem životom
Do starih, crnih i svetlih obala,
Gde diše pustoš i mir sa lepotom,
Gde propast živi i gde nema zala.

Gde nema zala. Sa zanosom nekim
Ja često idem iz tužnih dolina
Negde, daleko sa zvucima mekim,
I tu smo srećni ja i violina.

Dis

NJENO IME

Kad sklopim oči – i to jednom biće —
nestaće svesti gde su moje bile
ideje, misli; i pokrov od svile,
poklopac, zemlja telo moje skriće.

Videti neću zoru kada sviće,
molitvu, suze onih koji cvile,
ni vlagu, crve što po meni mile,
U oblik idu čas dublje čas pliće.

Sve mi se čini da pre nego veo
na misli, snove i ideje siđe,
u svesti ona javiće se tada.

Bojim se da će lica izraz ceo
odati lik joj svetu, kad mi priđe,
i ime koje ne rekoh nikada.

Dis

Hodi. Ostavi sve što je za nama.
Neka naš susret pokrije minute,
velike misli po kojima ćute,
gdje život ide ko jesen granama.

Ponoć i sunce odjek su menama.
Zavoli sebe kroz nesreće krute
i mene s njima. Nek lepoti pute
pokaže mladost dok je još sa nama.

Osmehom dušu i rane zakloni.
Zapali čula. Neka srce tako
pređe u usne ko vetar u zvuke.

Nek trenut ovaj i bol što nas goni
rasklopi nebo i utuli pako:
Poljubac, ko smrt, ne vidi jauke.

Dis

SLUTNJA

Nebo mutno, izdubljeno, kobno;
dan ubijen pritisnuo boje,
svetlost, oko; i mrtvilo grobno,
mir i strava oko mene stoje.

Kroz prirodu, preko drva, ružno
jesen ide; gole grane ćute.
I crnilo obavilo tužno
koru, vidik, vreme i minute.

Bol klonuo, magla i bregovi
nose miso ... i želje se kriju;
tamne slike, blede kao snovi,
šušte propast, ko bi znao čiju!

Spava mi se. Još da legne telo
u taj sumor, mrtav što se vije.
U tu dušu, u ropac, opelo,
da potone sve što bilo nije.

Da potone ... i da magle sinje
obaviju: na časove bone
i na ljubav da popadne inje
i zaborav ... I da sve potone

Dis

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće – k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k’o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Dis