Lepa knjizevnost, duboke misli

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće. I „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Mladić“

Kako je dobro i istinito to sto si mi pisala, i kako bolno odjekuje tvoja ljubav, poput vecitog jada, poput vecitog prekora. Ali ti si na dobrom putu kada meni, a i samoj sebi, priznajes svako osecanje svog srca. Ali nemoj ni jedno osecanje nazvati malim, ne nazivaj ni jedno nedostojnim! Dobro je, veoma dobro svako, pa i mrznja, i zavist, i ljubomora, i svirepost. Ne zivimo ni od cega drugog doli od nasih bednih, lepih, predivnih osecanja, i ako bilo kome medju njima nanosimo nepravdu, to je zvezda koju smo ugasili…

Srecan je ko ume da voli – Herman Hese

Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari zlatari. Cesto mi se pricinjava. Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga, od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola …

Ivo Andric

PISMO PRIJATELJU
(dva dana pred smrt)

Dolazi jesen, pa zima... sa maglama, sa kisama, s mecavama. To je njihova obavezna pratnja. A kad stignu, zateci ce kod mene : bolest, siromastinu, brige. To je opet moja obavezna pratnja... Mozes misliti kako ce to biti zanimljiv prizor kad se obje pratnje uhvate za ruke i zaigraju oko mene vrzino kolo... A dva sina treba poslati na studije. Drva treba nabaviti za nas troje koji ostajemo ovdje. I duzan sam. I uopste, cijelog zivota ne uspjeh da odgonetnem tu, za mene nerjesivu, zagonetku: kako, na posten nacin, ne stedeci trud i dajuci uvjek kvalitetan ucinak, zaraditi dovoljno za zivot. Od svih mnogobrojnih puteva koji vode ostvarenju tog cilja, ja sam, izgleda, izabrao onaj jedini pogresni... Ne znam imas li kakve mogucnosti da mi pomognes... u nevolji sam pa rekoh: da ti se pozalim. Jer, covjek se zali prijatelju.

Aleksandar Leso Ivanovic

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

J. Dučić

O, nikad više, nikad moja ruka
Stisnuti neće tvoju ruku b'jelu,
K'o tužni odjek tajanstvenog zvuka
Kidaće jadi moju dušu c'jelu

A. Šantić

Ševa



Bio jednom jedan stari isposnik i živeo je u šumi samo u društvu ptice, koja se zove ševa. Jedanoga dana dođoše mu dva izaslanika i pozvaše ga da pođe sa njima u zamak njihovog gospodara, koji je ležao teško bolestan.
Starac, u pratnji ševe, pođe sa izaslanicima i odmah bi uveden u bolesnikovu sobu.
Tamo su četiri doktora odmahivala glavama, šapćući nešto među sobom.
- Ne može više ništa da se učini – promrmlja naizgled najugledniji od njih. – Nažalost, on umire.
- Ozdraviće – reče tada isposnik.
- Ma, odakle ovaj prostak može da tvrdi tako nešto! – uzviknuše doktori u jedan glas.
Umirući otvori oči i ugleda ševu koja je zurila u njega, te pokuša da se nasmeje.
Malo-pomalo, obrazi mu se ponovo zarumeneše, vrati mu se snaga, i na opšte zaprepašćenje prisutnih, on reče:
- Osećam se malo bolje.
Posle nekog vremena, gospodar zamka, već sasvim oporavljen, otide u šumu da se zahvali starom čudotvorcu.
- Nemoj meni da se zahvaljuješ – reče isposnik. – Ova ptica je učinila da ozdraviš. Ševa, - dodade – je vrlo osetljiva ptica: kada se nađe pred bolesnikom, ako ga ne gleda i okreće glavu na drugu stranu, to znači da više nema nade; ako ga, međutim, gleda, kao što je uradila pred tobom, to znači da bolesnik neće umreti. Štaviše, ševa mu svojim pogledom pomaže da se oporavi.

Kao osetljiva ševa, tako i ljubav prema vrlini ne gleda ružne i tužne stvari, već se saživljava sa onim plemenitim i čestitim. Pticama je dom u šumi, a vrlini je dom u nežnom srcu.
Prava ljubav se pokazuje u nevoljama. Ona je kao svetlost koja to više sija što je noć tamnija.

Da li znate zemlju s granicom bez kraja
Gde stanuje duga i zivot proleca?
Noci gde ne bese vec tolko stoleca?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cvece mirise,
Cije vreme nema buducnost ni sate,
Gde su venci, boje - da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema vise?

Kao uzdah bola, kao sreca ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noc i jedan vetar... I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A vec u toj zemlji gde je bilo cvece,
Zivela je ona, i mladost, i duga;
A vec u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen krece.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noc i vetar bio, i duvao jako,
Pa cvece i mladost umrli polako...
Posle jesen dosla na sranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveca i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve sto je bila njena vasiona.

I u toj grobnici mladosti i cveca
Disala je ona jos lepotom svojom
U jesenjoj noci, u noci sa kojom
Grlila je zivot svih mrtvih proleca.

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oci dana,
Njene oci cveca, sred zivih obmana,
U jeseni tuznoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez zivota
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi - mrtvo cvece, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.

Dis

SVITANJE

Nad zemljom mojom
senka nestaje,
jer napokon sviće-
posle svih onih sivih dana,
punih beznadja i smrtnih rana.

Poklekli,dižemo se svi,
i uspravni i ponosni krećemo,
korak po korak,stazom svetlosti!

Imati dušu, privilegija odabranih, teret koji nam stoji na leđima i nosimo ga uvek, bez odmora, bez predaha, bez osećanja težine i, često, sa velikim umorom.

E, taj čovek, čovek sa dušom, neretko bude neshvaćen, ogoljen, povređen, očajan, izgubljen, poklekne, padne, ali se i uzdigne, uzdigne se iznad svega svakodnevnog, otužnog, prostog i realnog. Uzdigne se jer ima dušu. I, opet ta duša, duša koja svoj umor utapa u nekoj večnoj inspiraciji, uspomenama, u nečem što, opet, običan, sasvim običan čovek ne može da pojmi.

Taj čovek, čovek sa dušom teži da pronađe sebi srodnu dušu i očekuje, a i zna, da će taj spoj biti nešto posebno, nešto izvan planeta. Ne pristaje na kompromise, ne uzima od života po principu "daj šta daš", on zna, zna da negde tamo, vamo, ovde, onde, negde postoji duša koja naleže na njegovu.

Kada se dotaknu, u deliću svemira, lako se prepoznaju, i to je onda za ceo život. Kada se pronađu, a pronađu se same, bez kompasa, bez svih pomagala za navigaciju, ostaju povezane za ceo život. Šta je život? Prolaznost? Srodnost duša ne priznaje prolaznost, ne priznaje ništa opipljivo, ništa čime se bilo kada, u trenutku slabosti, može manipulisati.

Srodnost duša ne priznaje različitost u dimenziji tela, jer se svaka tačka na telu poklapa sa tačkom naše srodne duše, prsti nečije leve ruke "nalegnu" medju prste nečije desne ruke i tako spojeni u čvrstom preplitaju ostaju vezani zauvek.

Zbog onih koje volimo

Ostavljamo one koji nas vole zbog onih, koje volimo, a ne pitamo se, hoćemo li povrijediti one, koji nas vole i hoće li nas voljeti oni, koje mi... volimo.

Ernesto Sabato - "Otpor"

"...U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.

Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje."

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

REMARK - TRIJUMFALNA KAPIJA

Bilo je zena


Bilo je žena

Kojima nikad nisam napisao stih

Korisnih lepih pa i pametnih čak

Prosto me nije imala većina od njih

Nije me možda jer nisam bio lak.

Bilo je žena

Raskošnih divljih tuđih u šum

Koje ne zovu ne pitaju već love

Od kojih se svaki nerv izbezumi

Nagle bez stida dok mi snom plove.

Bilo je žena

Mirnih i radnih sa dušom u šaci

Onih koje mole za milost da vole

Plavih i crnih pa uzmi ili baci

Pa ćuti ili reci sve sem istine gole.

Bilo je žena

Koje su samo bile i ništa nisu htele

Luckastih đavoljih i naročitih tek

Onih potrebnih za čije sam voćke zrele

Ginuo pa životu ih nudio kao lek.

Bilo je žena Kojima jedno moje srce beše malo

Pa mi po grudima drugo srce traže

I onih čije je u meni kucalo pa stalo

Kada je čulo šta nije smelo da kaže.

Bilo je žena

Zbog kojih postoji proleće pa leto

Koje zaslužuju da im se pesma piše

Ali samo jedna je jedina bila sve to

Zajedno i od svih još nešto malo više.

Ljubivoje Ršumović

Mati čovjekova - Vesna Parun

Bolje da si rodila zimu crnu, o mati moja, nego mene.
Da si rodila medvjeda u brlogu, zmiju na logu.
I da si poljubila kamen, bolje nego lice moje,
vimenom da me je dojila zvjerka, bolje bi bilo nego žena.

I da si porodila pticu, o mati moja, bila bi mati.
Bila bi sretna, krilom bi ogrijala pticu.
Da si porodila drvo, drvo bi oživjelo na proljeće,
procvala bi lipa, zazelenio šaš od pjesme tvoje.

Do nogu bi ti počivalo janje, da si mati janjetu.
Da tepaš i da plačeš, razumjelo bi tebe milo blašče.
Ovako sama stojiš i sama dijeliš muk svoj s grobovima;
gorko je čovjek biti, dok nož se s čovjekom brati.

Žena - Jovan Dučić

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao Božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pre čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

Nepriznajem tugu
a tugu u ocima drugi vide.
Ne priznajem poraz
a hodam savijena skoro do zemlje.
Ne priznajem prolaznost
a odavno nema nicega.
Ne priznajem da nema nas
a odavno ne postojimo.



Jer bio si i ostao
masta u krilima leptira,
uzdah u grudima nemira,
dodir na vrelim bedrima,
srce sto kuca u nedrima.
Bio si i ostao,
moja jedina zelja!

““Dosta je”govorio sam sam sebi dok su me noge,koracajuci lijeno po strmoj padini planine,nosile dolje,prema mirnom potocicu;”Dosta je”,ponavljao sam udisuci smolasti miris borova gaja koji je postao narocito jak i prodoran od svjezine veceri koja se spustala;”Dosta je”,rekoh jos jednom posto sam sjeo na humak obrastao mahovinom upravo nad potokom i zagledao se u njegove tamne i spore valove iznad kojih je gusti trschak dizao svoje blijedozelene stabiljke…

“Dosta je” trebam da se ostavim tumaranja i zanosenja,treba da se obuzdam;vrijeme je da stisnem glavu sa obje ruke i naredim srcu da cuti.Necu vise da se predajem slatkom blazenstvu nejasnih,ali zanosnih osjecaja,necu vise da letim za svakim novim oblikom ljepote,necu vise da hvatam svaki treptaj njenih finih i jakih krila…
Sta imam od toga sto se upravo sada vecernje rumenilo sve sire i sve crvenije razlijeva nebom,kao da ga raspaljuje neka strast koja sve pobjedjuje?Sta imam od toga sto je na dva koraka od mene,usred vecernje tisine,sjaja i miline,odjednom zapjevao u rosnoj dubini nepokretna zbuna slavuj,tako carobnim glasom kao da prije njega nije na svijetu bilo slavuja,pa on prvi zapjevao prvu pjesmu o prvoj ljubavi?....Sve je to vec bilo,bilo i ponavljalo se i ponavlja se tisucu puta,pa kad pomislis d ace se sve to nastaviti tako kroz cijelu vjecnost-kao po naredbi,po zakonu-bude ti cak krivo!Da…bude ti krivo!…”


I.Turgenjev

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

JADNI LJUDI

Kažu da kajanje olakšava dušu – naprotiv!

Uspomene, bile one radosne, ili gorke, uvek su mučne, barem je tako dok mene; ali i to mučenje je slatko. I kad je srcu teško, kad ga obuzmu bol, tegoba, tuga onda ga uspomene osvežavaju i oživljavaju kao što kapi rose u vlažno veče posle vrelog dana osvežavaju i oživljavaju jadni usahnuli cvet, spržen dnevnom jarom.

Uopšte uzevši, žena neće obmanuti muža, neće ga izdati, sem ako joj on sam pokvari ili pogazi srce, ili ako je ne obeshrabri i odgurne svojom sitničavošću, svojim egoizmom, svojom uskogrudošću, svojom ništavnom i bednom prirodom. Pri tom, voli! Neka se ona ne oseća kao tvoja ženka, nego kao tvoja najdraža glava, tvoje dete, tvoj prijatelj; nosi je u nedrima, nek joj bude toplo, i budi spokojan; iz godine u godinu ona će se sve čvršće pribijati uz tebe, dok ne srastete kao sijamski blizanci. Ako joj ne daš to, ako je pokvariš, uništiš svojom ništavnošću - otići će! Otići će čim se neke plemenitije ruke pruže prema njoj, jer mora da ode, jer je njoj ta toplina i priznanje potrebno kao vazduh da bi mogla da diše.


Henrik Sjenkjevič, Život bez dogme

Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutaš
tražeci ljubav,
našla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.
Dotakla bih te
kao želja;
znam da me želiš
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju cežnje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
tražeci samo
da me cvrsto stegneš,
da mi samo kažeš
da sve prošlo je.
Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu nadješ
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek osecaš
miris poljskog cveca,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije još kraj,
još uvek cekam te...

Napustam ovu mracnu ulicu gdje spavaju mrtve duse prosijaka
Vi nikada necete nauciti sta je Ljubav
Necete pronaci ni tragove njene
Ako se to i dogodi i dalje cete biti zatvorenici svojeg vlastitoga sumraka
Zatvor tame je vase prebivaliste
Niste naucili uzimati darovani Smijeh i nemate Duha
Vase duse su sjenke aveti, ostanite tamo gdje pripadate
Zakljucajte i onako vec zakljucana srca...

Alhambra

Laku noc ljubavi
spomeni me u molitvi
kao sto tvoje ime ja
spominjem u svim
mojim pjesmama
laku noc ljubavi
moram ti tajnu otkriti
i kad te nisam poznao
tebi sam pjesme pisao

..."Ljubav je nesto sto te ceka 'tamo negde'.Ona je u tebi u tvom sopstvenom srcu-u onome sto si voljan da das...
Svi smo sposobni za ljubav,ali nemamo svi hrabrosti da volimo kako treba.Plasimo se da dajemo jer strepimo da nam nece vratiti.Nikad ne odbijajte i ne iskljucujte ljubav zato sto mislite da je ne dobijate u pravo vreme.Nikada ne omalovazavaj te one sto vam necije srce nudi.
Ako vas voli,primite njegovu ljubav,zadrzite je pa mu je vratite u jos vecoj meri nego sto vam je dato.
Ako je tako budete razmenjivali,srca ce vam biti kao zlato,a duse dovoljno snazne.
Ako u ljubavi ne mislite na sebe,necete se ni zbog cega kajati."

Kejt Karigan

Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Nevjerovatno je iznurujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za šta te je baš briga. Ali ako slijediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.

Ako iscijediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi sve obično oko tebe postaće neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod ćebeta i drago ti je što je svanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.

Baš kao kad prsneš u smijeh, pa onda još neko počne da se smije sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smijeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete.

Ali ipak je od svega najbolje to što kad radiš ono od čega ti se brkovi ukovrdžaju (naravno, pod pretpostavkom da imas brkove) time ohrabruješ i druge da slijede svoje snove, i tako ti, prijatelju, mijenjas svijet!

Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj nevjerovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i uveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutru ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.

A znaš šta još? Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!


Bradley Trevor Greive : SMISAO ŽIVOTA