Lepa knjizevnost, duboke misli

"Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno sta je, isao sam od covjeka do covjeka, i vidio da svi zajedno imaju manje nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponesto od onoga sto nemam i sto trazim."

Ivo Andric

PAMTIM KAKVA SI BILA

Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni.Bila si siva kapa i mir u srcu skrusen.Plamenovi sutona u tvom se oku borili i lisce je padalo u vodu tvoje duse.
Poput kakva brsljana uz moje ruke pripita,lisce je sabiralo tvoj glas tih i skrusen.Krijes zaprepascenja u kom je zedj mi gorjela.Umilan plavi zumbul savijen vrh moje duse.
Osjecam,oci ti putuju i jesen je daleko.Siva kapa,pticji glas i srce kuce prema kojoj su se selile moje duboke ceznje i gde sam slao poljupce vesele ko zar vruce.
Nebo s nekog broda.Polje sa bregova.Spomen na te je svjetlo,dim i mir jezera skrusen.Tamo za ocima tvojim sutoni su izgarali.Suho jesenjsko lisce kovitlalo usred tvoje duse.

Pablo Neruda

..."Tako je u mnogome,naoko sredjenom zivotu,razlika izmedju dana i noci ogromna...
Ima ih dosta koji,kao i ova srecno udomljena zena,na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani,a nocu podnose takve muke da same sebe ne mogu poznati u vrelom mraku svoje postelje.Ali kad u takvom jednom zivotu,razlika izmedju dana i noci postane suvise velika,iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje.
I usled nejednakog pritiska izmedju dana i noci-prsne ceo taj zivot u komade"...

Ivo Andric- Ex ponto

"Mozemo li biti kompletan covek,a da ne prozivimo neku tragediju?
Jedna tragedija koja postoji na ovom svetu je neznanje-svo zlo izvire odatle.Jedna tragedija na svetu je nedostatak svesnosti.Iz toga izvire strah,a iz straha sve ostalo.
Nemojte traziti od sveta da se promeni,promenite se prvo vi.Tada cete biti u stanju da sagledate svet onakav kakav je,ondacete promeniti sta god vam se cini da bi trebalo da promenite.Uklonite povez sa ociju.Ako to ne ucinite izgubili ste pravo da promenite bilo koga i bilo sta.
Sve dok ne budete svesni samih sebe,vi nemate pravo da se uplicete u svet i druge ljude"...

Budjenje svesti -Antony da Melo

LJUBAV JE UVIJEK NOVA

Svejedno je volimo li jedan,dva,deset puta u zivotu,uvijek smo pred situacijom koju ne poznajemo.Ljubav nas moze odvesti u pakao ili raj,ali uvijek nas nekamo odvede.Treba je prihvatiti,jer ona je hrana naseg postojanja.Ako je odbacimo umrijet cemo od gladi,gledajuci bremenite grane na stablu zivota,bez hrabrosti da ispruzimo ruku i oberemo plodove.Treba ici za ljubavlju ma gdje ona bila,cak i kad to znaci sate,dane,nedelje razocarenja i tuge.
Jer u casu kad krenemo u susret ljubavi,i ona krece u susret nama".

Paolo Koeljo (Na obali rijeke Piedre)

..."Neprestano se trudim da saopstim nsto nesaopstivo,da objasnim nesto neobjasnjivo,da ispricam nesto sto nosim u kostima i sto se u tim kostima moze doziveti.
Mozda to u biti i nije nista drugo doli onaj strah o kojem je vec cesto bilo govora,upravo strah protegnut na sve,strah i od onog najveceg i od onog najmanjeg,strah,grcevit strah od izricanja jedne reci.Uostalom.mozda taj strah i nije samo strah nego i ceznja za necim sto je vise od svega onoga sto uliva strah?"

Franc Kafka

..."Svaki put kada se necega odricete,postajete ovisni o predmetu odricanja.
Sta kazete na to?
Postajete ovisni?
Cega se odricete?
Svaki put kada se necega odricete,postajete trajno vezani za predmet odricanja.
Neki indijski Guru jednom prilikom je rekao:
"Svaki put kada mi prostitutka dodje na razgovor,ona neprestalno govori o Bogu.No,isto tako kada razgovaram sa svecenikom,on prica samo o seksu".
Dakle kada se necega odricete,samo se jos vise vezete,i to zauvek.Kada se protiv necega borite,to vas trajno zarobljava.Sve dok se borite protiv necega,dajete mu moc,i to upravo onoliko moci koliko energije ulazemo u borbu".

Anthony de Melo (Budjenje svesti)

Putovanje na kraj noci

..."Za nekoliko meseci svaka se soba promeni,cak i kad se nista ne pomeri.Ma koliko stare i propale bile stvari ipak nadju snage,ne znam gde da ostare.
Sve se promenilo oko nas.Predmeti nisu promenili mesto,razume se,ali same stvari su se promenile u sustini.Drugacije su pri ponovnom susretu,i reklo bi se da s vise snage deluju na nas,tuznije i jos dublje,mekse nego nekad,da bi se stopile s nama u onom umiranju koje se lagano zbiva u nama,neosetno,iz dana u dan,od kojeg se svakog dana kukavicki malo manje branimo no juce.Od susreta do susreta,vidimo kako se zivot raznezava,bora u nama,a s njim i stvari i ljudi,koji su bili obicni,ili dragoceni,ponekad i opasni.
Strah od bliskog kraja obelezio je sve to svojim borama,dok smo mi kasali gradom za svojim zadovoljstvom ili za hlebom.
Uskoro ce svud oko nase proslosti ostati samo bezazleni,jadni i bezpomicni ljudi i stvari,sve same zanemele greske"...

L.F.Seline

"Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i zveri koji nas proganjaju lepo slažu međusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dečiji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osećam dobro."

Ana Gavalda - Voleo sam je

Zapisi iz podzemlja

..."I ko zna,niko ne moze garantovati,mozda se na ovoj zemlji sav cilj kome covecanstvo tezi sastoji jedino u toj neprekidnosti procesa postizanja tog cilja,drugacije receno u samom zivotu,a ne,u stvari,u cilju koji,naravno,ne moze biti drugo nego dva puta dva su cetiri,to jest formula,a ova puta dva je cetiri,gospodo,nije vise zivot,vec pocetak smrti.
Covek se,u najmanju ruku,uvek plasio tog dva puta dva je cetiri,a ja ga se i sad bojim"?...

Dostojevski

"Glavno je, ne lažite sebe samog. Onaj ko laže samog sebe i svoju laž sluša,dolazi dotle da više nikakvu istinu ni u sebi, ni oko sebe ne primjećuje, i prema tome, ne poštuje ni sebe ni druge.
A, ne poštujući nikoga, prestaje da voli, i nemajući ljubavi da bi sebe zaposlio i zabavio, odaje se strastima i grubim nasladama, i u svojim porocima dolazi sasvim do životinjizma, a sve je to zbog neprekidne laži, ljudima i sebi!"


Braća Karamazovi-F.M.Dostojevski

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

„Hodajuci na rukama“, Mika Antic

..."Slobodan sam:nedostaje mi vise ni jedan razlog da zivim,svi razlozi koje sam pokusao da pronadjem propali su,a ja vise ne mogu da izmislim druge.
Jos sam dosta mlad,imam jos dovoljno snage da ponovo pocnem.Ali sta treba ponovo poceti?Tek sad shvatam koliko sam,u trenutcima najvecih uzasa i mucnina,racunao na Ani da me spase.Moja proslost je umrla,g,de Rolbon je umro,Ani se vratila samo zato da mi oduzme svaku nadu.Sam u toj beloj ulici oivicenoj vrtovima.Sam i slobodan.Ali ta sloboda lici na smrt"...

Mucnina-Zan Pol Sartr

..."Svi putevi su isti-nikud ne vode.Jedan put je samo jedan put.Ako osecas da ne bi trebalo njim da podjes,onda niposto ne smes ostati na tom putu.Postavi sebi jedno pitanje.Ima li ovaj put srca? Ako ga ima,to je dobar put,ako ga nema,ne valja.Ni jedan ni drugi nikuda ne vode ali jedan ima srce a drugi nema.Na jednom je putovanje radosno,dok god se po njemu kreces,dok god si sa njim sjedinjen.
Drugi put ce te naterati da proklinjes zivot.Jedan ti daje snagu,drugi ti je oduzima"...

Karlos Kastaneda

Smrt svakog covjeka smanjuje mene,jer ja sam okruzen covecanstvom,zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni ono zvoni za tobom"..

E.Hemingway-"Za kim zvona zvone"

"Sa uzasom ujutru se budim,
gorko bih hteo zaplakati,
jer novi dan od onog za cim zudim
nista,bas nista,nece meni dati...
...Pa i u gluvi nocni sat
u strahu moram na odor svoj da klonem,
ni tu mi pokoj nije dat,
u divljih snova uzas tonem.
Bog sto se stani sred mog srca ziva
kadar je da mi celu dusu prene,
Bog koji iznad mojih sila svih prebiva
ne moze nista pokrenuti van mene.
I postojanje mi je zbog toga teret ljut,
smrt zelim,zivot mi je omrznut".

Gete-Faust

..."Ljubav je nesto sto te ceka 'tamo negde'.Ona je u tebi u tvom sopstvenom srcu-u onome sto si voljan da das...
Svi smo sposobni za ljubav,ali nemamo svi hrabrosti da volimo kako treba.Plasimo se da dajemo jer strepimo da nam nece vratiti.Nikad ne odbijajte i ne iskljucujte ljubav zato sto mislite da je ne dobijate u pravo vreme.Nikada ne omalovazavaj te one sto vam necije srce nudi.
Ako vas voli,primite njegovu ljubav,zadrzite je pa mu je vratite u jos vecoj meri nego sto vam je dato.
Ako je tako budete razmenjivali,srca ce vam biti kao zlato,a duse dovoljno snazne.
Ako u ljubavi ne mislite na sebe,necete se ni zbog cega kajati."

Kejt Karigan

Nikada nemoj da kukas nad izgubljenim zivotom.
Mozda ga nisi ni ziveo sasvim do poslednje ljuske.
Jer,ne moze se izgubiti stvar koju nemas.
Probaj da izgubis,recimo,more koje ja sanjam.
Ili probaj da izgubis sve one ergele konja koje sam izmislio,
da bih izdvojio sebi dva najbolja,najbesnija.
Izgubi ako mozes vizije kojima crtam svoje dane u vremenu,
dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvisno.

Mika Antic

Jesi l' cuo da ce sutra padati dinari s neba?
Nisam.
A jel' verujes da ima tica sto donosi kolace?
Ne verujem.
Jesi l' cuo da ima negde da je stalno leto?
Nisam.
A jel' verujes da u radio zivu mali ljudi?
Ne verujem.
Mars iz naseg sokaka kad ne umes da sanjas!
Da te pokrljam napola k'o lebac...Eto!

M.Antic

..."Razum nas zestoko odvraca od ruba ponora i bas zato mu se nedovoljno primicemo.Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast onoga koji,strepeci na rubu ponora,smotri tako o vratolomnom skoku.Prepustimo li se na tren razmisljanju,neminovno smo propali,jer premisljanje nas tera da se obuzdamo a upravo zato,kazem ne mozemo razmisljati.Ako u blizini nema prijateljske ruke da nas zadrzi ili ako ne uspemo u nenadanom pokusaju da se bacimo nauznak na zemlju,skocit cemo u dubinu i zaglaviti"...

A.E.PO

..."Posmatrajte tjeskobu koja caruje svuda oko nas,posmatrajte usamljenost,strah,izgubljenost,sukobe u srcima ljudi.Zamislite da vam neko pruzi priliku da se svega toga oslobodite.Zamis-lite da vam neko pruzi priliku da zaustavite sve to uzasno tracenje energije,zdravlja,emocija.Zamislite da vam neko pokaze put kojim se moze postici da stvarno volimo jedni druge,da budemo spokojni,potpuno prozeti ljubavlju...
Ljudi ne zive.Vecina vas ne zivi,samo odrzava zivot u svom tjelu.To nije zivot.Vi ne zivite,sve dok vam ne postane potpuno nevazno da li cete zivjeti ili umrijeti.Na toj tacki pocinjete da zivite.Kada ste spremni da izgubite sopstveni zivot,tek tada ga zivite.Medjutim,ako neprestano stitite svij zivot,vi ste mrtvi...
Da li ste spremni da sve stavite na kocku?"...

Anthoni de Melo-"Budjenje"

..."Vremenom ces navici na rastajanje.Naucices da se secas.A secanje je isto kao i susret.I pomalo ces navici da volis mnoga bica u uspomeni.
Kao sto deo sebe dajes prijateljima,tako ce i oni tebi davati najbolje od sebe.
Na kraju ces videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ces morati da das sve i da te ne boli.Naucices da sanjas.Da lecis dodirom.Da zadajes mali,da bi ublazila veliki bol.
Vrlina je postupati u skladu sa sobom.Biti zadovoljan sada.Ne u ime buducnosti i od secanja na proslost,nego zbog ovog trenutka.
Vrlina je biti potpuno ziv"...

M.Pavic

Usamljenost - Alfons de Lamarten

Na bregu, pod hrastom, koliko li puta
Pri zalasku sunca ja zamišljen stojim,
Dok mi setan pogled po vidiku luta,
Preko plodne ravni pod nogama mojim.

Ovde tutnji reka, bujna, penušava,
Zmijasto se gubi u tamnoj daljini;
Tamo nepomično jezero već spava
I večernja zvezda blista na visini.

Još vrhove gorske zracima rumenim
Odsjaj sunca zari, no već u tom času
Gle, evo kraljice noći, s kolima maglenim!
Pojavi se i svud belu svetlost rasu...

I zabruji zvono sa drevne zvonare,
A pobožna pesma s njim put neba leti.
Putnik staje, sluša: to glas crkve stare
Sa smirajem dana peva koncert sveti.

Al’ i pored svega ovog, moje grudi
Prazne su i srce ništa ne pokreće;
Zemlja je za mene senka koja bludi,
Sunce živih – mrtve ogrejati neće.

Od brega do brega zalud pogled traži
Zapad, istok, mesta bliska i daleka –
Sve je zalud! Ni beskraj tugu mi ne blaži,
Svugde čitam: da nigde sreća me ne čeka!

Šta će mi doline, kuće, zemna blaga,
Kad čar svega toga dušu mi ne greje?
Samo vodopadi, stene i samoća draga.
Jednog bića nema i već pusto sve je.

Da l’ zalazi sunce, il’ tek jutru zrači?
Ravnodušan ja sam spram sunca i neba!
Da li se vedrinom il’ maglom oblači?
Šta će meni sunce? Dan meni ne treba!

I kada bih mog’o ići kud sunce ide,
Preda mnom bi bila praznina očajna.
Ja ne volim ništa to što oči vide,
Nit’ što od vas želim, nebesa beskrajna!

Ali, možda tamo, iza ovog sveta
Gdeno sija Sunce nad suncima samo –
Kada bih otresao prah što duši smeta
Ono što sanjah – video bih tamo.

Na izvoru želja opio bih grudi,
Tamo ja bih našao i ljubav i nadu
I onaj ideal kom duh svaki žudi,
A kome na Zemlji ni imena ne znadu!

O, zašto ne mogu, na krilima Zore,
Vinuti se cilju koji želje sniše?
I zašto da ovde još me jadi more
Kad za Zemlju ništa ne veže me više?

Kad lišće s drveća na ravnice pada –
Noćni vetar njega vitla i raznosi.
Pa i ja sam sličan svelom listu sada.
Vetre! Uzmi mene i dalje me nosi.

Ernesto Sabato - "Otpor"

"...U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.

Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje."

Alesandro Bariko - Svila


Vremenom je poceo da se prepusta jedinom zadovoljstvu koje je ranije sebi uskracivao: onima koji su dolazili da ga obidju pripovedao je o svojim putovanjima. Slusajuci ga ljudi iz Lavildjea upoznavali su svet, a deca otkrivala cudesa. On bi pripovedao polako, posmatrajuci u vazduhu stvari koje drugi nisu videli... Kad bi mu usamljenost okovala dusu, odlazio bi na groblje, da razgovara sa Elen. Ostatak svog vremena prepustao se liturgiji navika koje su mu pomagale da odagna tuzne misli. Povremeno, za vetrovitih dana, spustao bi se do jezera i provodio sate posmatrajuci ga, jer mu se cinilo da pred sobom vidi, ispisan na vodi, neobjasnjiv prizor, blag, koji bese njegov zivot.