Lepa knjizevnost, duboke misli

..."Jer nista ljude ne veze tako kao zajednicka i srecno prezivljena nesreca.I oni su se osjecali cvrsto vezani secanjem na tu minulu nevolju.Zato oni tako vole te uspomene na najtezi udarac koji ih je u zivotu zadesio,i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladim nerazumljiva.Njihova su sjecanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sjecanja neumorni,dopunjavaju se u razgovoru i podsecaju,pogledaju samo jedan drugom u te staracke oci sa skleroticnim,pozutjelom beonjacom i vide ono sto mladi ne mogu ni da naslute,zanose se sopstvenim recima,tope svoje svakodnevne brige u sjecanju na vece koje su davno i srecno prosle"...
_________
..."Takav je "nas covek"onaj pravi.Ne misli mnogo ni istrajno.Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi,prva mu je briga ne da tu misao razradjuje,proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle,nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu,a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dubljji rov prezira,mrznje i borbe do istrage.U toj borbi,oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i dela.
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih koji su drugaciji i koji nisu pravi "nasi ljudi".

Ivo Andric ( Na drini cuprija)

"Ali da zivot jeste jedna tesna kosulja,jasno biva tek onda kada se izadje iz tamnice mesta i vremena.
I kao sto je bestelesna dusa istinski razlog srece u svetu mrtvih,tako bi najveca sreca medju zivima bilo telo koje nema dusu.
Kakva je steta sto niko to ne moze da shvati pre nego sto umre.

Zovem se crveno-Orhan Pamuk

"Sa uzasom ujutru se budim,
gorko bih hteo zaplakati,
jer novi dan od onog za cim zudim
nista,bas nista,nece meni dati...
...Pa i u gluvi nocni sat
u strahu moram na odor svoj da klonem,
ni tu mi pokoj nije dat,
u divljih snova uzas tonem.
Bog sto se stani sred mog srca ziva
kadar je da mi celu dusu prene,
Bog koji iznad mojih sila svih prebiva
ne moze nista pokrenuti van mene.
I postojanje mi je zbog toga teret ljut,
smrt zelim,zivot mi je omrznut".

Gete-Faust

..."Ljubav je nesto sto te ceka 'tamo negde'.Ona je u tebi u tvom sopstvenom srcu-u onome sto si voljan da das...
Svi smo sposobni za ljubav,ali nemamo svi hrabrosti da volimo kako treba.Plasimo se da dajemo jer strepimo da nam nece vratiti.Nikad ne odbijajte i ne iskljucujte ljubav zato sto mislite da je ne dobijate u pravo vreme.Nikada ne omalovazavaj te one sto vam necije srce nudi.
Ako vas voli,primite njegovu ljubav,zadrzite je pa mu je vratite u jos vecoj meri nego sto vam je dato.
Ako je tako budete razmenjivali,srca ce vam biti kao zlato,a duse dovoljno snazne.
Ako u ljubavi ne mislite na sebe,necete se ni zbog cega kajati."

Kejt Karigan

Nikada nemoj da kukas nad izgubljenim zivotom.
Mozda ga nisi ni ziveo sasvim do poslednje ljuske.
Jer,ne moze se izgubiti stvar koju nemas.
Probaj da izgubis,recimo,more koje ja sanjam.
Ili probaj da izgubis sve one ergele konja koje sam izmislio,
da bih izdvojio sebi dva najbolja,najbesnija.
Izgubi ako mozes vizije kojima crtam svoje dane u vremenu,
dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvisno.

Mika Antic

Када полако почне да струји нови измењени живот, када се туга заувек усели у срце и престане да доноси подстицаје који смањују бол, када почну да пролазе јднолични дани без икакве наде, тек онда стиже очајање, тек се онда осети страховита глад душе и чежња за неком незнаном тајном која би могла ублажити нашу патњу”

“Воденице на Флоси” - Елиот

Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Nevjerovatno je iznurujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za šta te je baš briga. Ali ako slijediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.

Ako iscijediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi sve obično oko tebe postaće neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod ćebeta i drago ti je što je svanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.

Baš kao kad prsneš u smijeh, pa onda još neko počne da se smije sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smijeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete.

Ali ipak je od svega najbolje to što kad radiš ono od čega ti se brkovi ukovrdžaju (naravno, pod pretpostavkom da imas brkove) time ohrabruješ i druge da slijede svoje snove, i tako ti, prijatelju, mijenjas svijet!

Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj nevjerovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i uveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutru ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.

A znaš šta još? Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!


Bradley Trevor Greive : SMISAO ŽIVOTA

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu,bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada…
I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste,sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj…i samo postoji taj trenutak…

Paulo Koeljo – Alhemicar

Među javom i med snom - Laza Kostić



Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
sto pletivo pletes tanko
medju javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
sta ti mislis s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan sto plete, noc opara,
medju javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te zivi grom!
sto se ne das meni zivu
razabrati u pletivu
medju javom i med snom!

kad te bol satre i kad dodje do toga da pozelis da se vjecna noc spusti na ovaj svijet, pomisli na zelenilo koje se presijava nakon kise, pomisli na budjenje djeteta...

Omer Hajjam

Ljudske misli su kao sobe. Ima tu raskosnih dvorana, ima tavanskih cumeza. Ima ih suncanih i sumracnih. Neke gledaju na reku i nebo, a neke na svetlarnik ili podrum. Reci u njima su kao stvari i mogu se premestiti iz sobe u sobu. Misli u nama, zapravo te odaje u nama, nanizane u dvorce ili kasarne, mogu biti tudja obitavalista u kojima ste podstanar. Ponekad, narocito nocu, naidjemo na zabravljene izlaze iz tih soba i ne mozemo da ih napustimo. Zatoceni smo u njih kao u tamnice dok nas snovi ne izbave i ne puste napolje.

Sedam smrtnih grehova - M.Pavić

Herman Hese - Herman Lauser

Besane noci-Treca noc

Stavi mi tvoju glavu na rame,jadna moja muzo! Na tvom lepom čelu vidim te ovlašne setne crte,pri povijanju tvog vrata taj umorni,bolesni pokret i takodje sam u stanju da čitam tu nežnu,nežnu igru žila tvojih jasnih,belih slepoočnica.
Hodi,plači samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti.Ti je možes takodje u mojim očima pročitati,ona takodje stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mučno,jecajuće osećanje bola:suviše je rano,suviše je rano!

Hodi, plači samo!Još nismo na kraju,ako jos možemo dalje da plačemo.Mi ćemo nad tim suzama i tom žaloscu bdeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi. Možda iza tih suza stoji naše blago, naša poezija, naša pesma, na koju čekamo.

Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko nežnih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolaženje.Zelimo da im doviknemo imenima od milošte i pesmama želimo da zadržimo njihove svetle uspomene kao strašljive,ljubljene goste nežnošću i negom..Takodje ne želimo više da govorimo o tome koliko proleća smo mi sami prelistali,ja i ti. Želimo da mislimo: Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo-na nasu pesmu.

Naša pesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme naše ljubavi? To je bilo u manastiru, u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nežno preplitao sa manastirskom ćutljivoscu gotskih hodnika. Znaš li još? Pa one večeri! Sveze, mesečinom obasjane večeri one pozne jeseni koje su tako meko i začarane snom ležale na manastirskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svežim brdima!

Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cveće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima,mesečina je prelazila preko širokih simsova i belog poda oratorijuma. A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuće božje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima, vitezovima, graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesečini. Onda sam imao više prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik. Ti si ga često vidjala sa mnom, naročito za vreme takvih mesečinom obasjanih noći, a takodje i druge; vitke odusevljene dečake slične meni. Nemoj pitati gde su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva! Sada takodje imam prijatelja, dva, tri - medju njima nema ni jednog odondašnjih. Ali ti si još tu i još me volis, i pre ili docnije, kada ne bude ni jednog čoveka da samnom govori o mojoj mladosti, ti ćeš još uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim, lepšim vremenima.

Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tužno danas ce nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost. I možda će se onda, iz toga, davno postalog, uspomenom obasjanog danas,u zdići naša pesma!
Pesma bi onda bila meka, mirisna slika puna čarolije i duše. Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi, mekani kao san, pesnik bez sna, bodra čela, naslonjena na vrelu ruku, a na njegovo rame naslonjena lepa, umorna plava glava njegove mile na kolenima. I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nežna slika; dugo posle moje smrti bi je još kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli. "Jadni pesnik!" - rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave, klečeće muze.

Opet se smejes? Poljubi me, plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše pesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili."

Ledeno - Bora Stankovic

Ne volim ono sto je mnogo doterno, umiveno... Sliku, figuru, pricu. Sve sami slatkisi... To je zanat, nesto tacno i interesantno skrojeno, izglacano…… Dobro za oci, ali nema dusu. Hladno i ledeno. Mrtvo.

Pitam ja Evropejca, mog dragog S. Vinareva:

“Dobro, to je lepo, ali gde je tu meso? Gde su koske? Gde je krv? Gde su osecanja? Gde je, bre, lupanje srca? Gde su oci duse? Nema.”

Glatko, svilasto – da, samo ako je prirodno, zivo. Ako je na primer, zena. Mlada, brizgava zena... Tu glatkocu, taj preliv snage u pokretu, u pogledu, u osmehu, ali da je u isto vreme i vatra, ja volim. Pa neka je malo i divlja i razbludna, samo da je od boga stvprena i onako kako oko trazi i dusa sanja….. Ono za cime se uzdise i posrce celog zivota... I zeljan odlazi sa ovog sveta.

Ali je i Stankovićev čovek redak i komplikovan u jednoj posebnoj rasnoj crti, tako da odista ne liči nijednom drugom čoveku naše zemlje. To je najpre po njegovoj duhovnoj uzrujanosti, po erotičnosti, i naponu njegovih varvarskih strasti, u borbi sa pravoslavnim moralom. Zbog toga slučaja, njegov grad Vranje izgleda ponekad kao neko ostrvo, koje nema ničeg drugog ni pred sobom ni za sobom, nego stoji odvojeno od ostalog sveta, zatvoreno i nepristupačno.

U ovom Stankovićevom Vranju izgledalo bi da se nikad ne spava, nego da se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurokoj Provansi. Kad padne noćni mir, to je samo za trenutak, jer brzo odnekud udari tursko dahire, ili zajeca cigansko ćemane "što se čuje čak u Tursko". Najzad, nasred ulice iznenada gruvu zurle i doboši, i zaigraju čočeci. . . Muzika i igračice Ciganke prate nekog voćnika, raspikuću, bekriju; ali čoveka koji se pronevaljalio ne zato što mu gori grlo, nego zato što je sevdalija kojeg ubija ljubav, i kome mesečina krv ispi.

Ovaj prosti svet kalajdžija i zlatara, i mesara i vinogradara, pun je obesne mladosti i čežnje, vatre i tuge, kao da je svakom dvadeset godina. Mala Nuška, kojoj mirišu nedra, i kojoj sedamnaest godina ključaju u krvi, sva izgore maštajući o čoveku. I Lenka, koja u ljude gleda "zamagljevim i poluotvorenim očima", ali za kojom i ljudi izgiboše po vinogradima, "gde miriše vazduh na ispucalo grožđe". Tonče se zapio u svom "dertu", tuče raspevane Cigane što ga izbezumiše vranjavskim napevima o prokletoj ljubavi. Svugde i čamerna "žal za mladost", čak i kod mladih, koji ne znaju šta je beda starosti.

vivijen ::

zato svako može biti ponosan na sebe ako je umetnik

Prijatelje ne tražimo, oni se jednostavno dogode. Život nam ponekad donese teške trenutke ali život je nalik na potok, na vodu. Voda juri, žubori, pjeva, plače, nabuja i širi se, probija si nov put. Zimi se ponekad smrzne ali to nije njen kraj. Ona samo čeka novo proljeće, ptice, travu, cvijeće. Tada ponovo poteče. Možda naiđe na drugi potok, sjedini se s njim. Zajedno teku dalje, jače i bučnije, veselije.

Iz romana "Vode teku dalje", Ivica Smolec

"Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno sta je, isao sam od covjeka do covjeka, i vidio da svi zajedno imaju manje nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponesto od onoga sto nemam i sto trazim."

Ivo Andric

Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Nevjerovatno je iznurujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za šta te je baš briga. Ali ako slijediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.

Ako iscijediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi sve obično oko tebe postaće neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod ćebeta i drago ti je što je svanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.

Baš kao kad prsneš u smijeh, pa onda još neko počne da se smije sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smijeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete.

Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj nevjerovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i uveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutru ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.

A znaš šta još? Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!


Bradley Trevor Greive : SMISAO ŽIVOTA

Jadni ljudi. Ne mogu reći da mi se gade, ali me napunjaju neizmernim milosrđem. Od svih tajni ljudskoga života jednu sam misteriju shvatio. Najveća naša muka u životu proizlazi odatle što smo večno sami, a sva naša nastojanja, svi naši činovi teže za tim da izmaknemo toj samoći... Od nekog vremena patim, živinski patim jer sam shvatio, jer sam otkrio užasnu samoću u kojoj živim, a znam da je ništa ne može dokončati, čujes li, ništa! Što god pokušali, što god učinili, kakav bio i polet naših srca, doziv naših usana i zagrljaj naših ruku - uvek smo sami, sami. Otkako sam osetio samoću svoga bića, čini mi se da svakoga dana dublje silazim u mračno podzemlje. Idem, a nikoga nema iza mene, ponirem sve dublje, a niko oko mene. Niko živ koji bi krenuo krenuo istim ovim putem u mrak...

Želja
Kad i meni dođe čas da mreti treba,
Bože, daj da umrem u jesenje noći,
nasmejan i vedar, u mladačkoj moći,
pod raskošnim sjajem septembarskog neba.

Smrt je tako laka. Al' pratilja njena -
sva taština što se pred smrt snova budi,
i zanatske suze zabrađenih žena,
i bol izveštačen ravnodušnih ljudi,

i mantije crne, čiraci, i čoja,
sve to tako grubo i surovo dira
i gusobom vređa osećanja moja
pred skromnom lepotom večitoga mira.

O, umreti tako: bez piske, bez sveta,
bez dosadne, glupe komedije smrti,
nečujno, ko miris uvenulog cveta,
i život i dugo očajanje strti,

kao jednim mahom, u mladačkoj moći,
pod raskošnim sjajem septembarske noći!

Ti bi došla k meni bez suza u oku,
iako te boli razdiru i guše,
skrivajuci jade i tugu duboku
u kutima tajnim nezne tvoje duse.

Ti bi došla k meni i pogledom jednim,
poslednje bi zbogom rekla starom drugu,
i miloštom krasnom i poljupcem čednim
zbrisala bi tajnu neizbežnu tugu.

Dođi! Čas je kucn'o! Ko u srećne dane
poći ćemo sami iz dosadnog grada,
poći ćemo sami u pitome strane,
daleko od ljudi, daleko od jada.

O hajdmo u svetlost, u polja, u cveće,
u čednu tišinu uspavane noći,
u miloštu tajnu što iz zvezda sleće
i svečano struji po vedroj samoći!

Gledaj kako mesec nad poljima sija
i oblačke retke rastura i vedri,
i trava miriše i rastinje klija,
i šumore tužno kukuruzi jedri!

Nad nama će nebo treptati u sjaju,
Grliće nas blago vaseljena nema,
lepršnuće krilom u obližnjem gaju
slepi miš, poslednji što se na put sprema,

pa dok iz daljine grmi gradska jeka
i zabave puste što nize čoveka,
i bučno veselje tajanstveno huji,
zapevaće negde skriveni slavuji,

i priroda cela zašumeće strasno,
i polja, i gore, i bašte, i vrti,
sve što u njoj živi pozdraviće glasno
svečani dolazak ravnodušne smrti.

Zaćutaću tada. Nema reči više,
poljubiću samo tvoju ruku bledu,
i dišući mirno, sve tiše i tiše,
ostaviću život, nevolju, i bedu,
bezbrižan i vedar, nasmejan i čio

i sklopiću oči zanavek. I tada,
osetiću čudno, kao kad se sniva,
sa miloštom tajnom što iz zvezda pada
i svežinom skoro pooranih njiva,
sjaj očiju tvojih bolećiv i mio.

Milan Rakić
1876-1938

Čežnja
Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

Milan Rakić
1876-1938

Čekanje
Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
a ja još čekam, - i večno bih ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
za jednu put, za jedan oblik tela,
i što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada,
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha,
posrćem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strasnim prelivima mrače,
tvoja dva crna neumitna oka...

Milan Rakić
1876-1938

Kondir
Počuj, draga, reči iskrene i jasne
jedne bolne duše, tvojoj duši prisne,
pre no oluj stigne i grom strašni prasne,
i nemirno srce najedanput svisne,
počuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
starinski junaci, po čemu ćeš mene
pomenuti kada stigne udes zao
i zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži leš do leša.
Plemići i sebri. Leži strašna smeša.
Noć se hvata. Samo munja katkad blisne.
Dok poslednje žrtve stari krvnik veša,
nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hoće li me naći među njima tvoje
bistre oči, draga? Hoće l' iz kondira,
ko preteča skromna večitoga mira,
pasti kap na rane što zjape i gnoje?
Hoće l' pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove kasne,
ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
- Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Milan Rakić
1876-1938

Očajna pesma
Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita,
stopi se u meni strašću tvojom celom,
da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
i da duša moja najzad bude sita...

- Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao dim i pena,

a da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole, i voljenih ljudi,

vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim...

Milan Rakić
1876-1938