Lepa knjizevnost, duboke misli

Iskrena pesma
O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,

kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva -
da ja u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reci: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakić
1876-1938

"Ne plači zato sto se završilo. Smej se zato što se desilo. "

G.G.Marquez

Velika srca vole, mala traže da budu voljena

"Svako od nas kao Mesec, ima svoju tamnu stranu. Može da okrene lažljivu stranu nevoljenja ka osobi koja nas je najviše volela."

Lorens Darel "Aleksandrijski kvartet"

"Zasto nam se,kad gledamo unatrag,cini da je ono sto je bilo lepo,okrnjeno time sto je skrivalo ruzne istine?Zasto nam secanje na srecne godine braka postane gorko kad saznamo da je onaj drugi sve vreme imao ljubavnika ili ljubavnicu?Zato sto se u takvoj situaciji ne moze biti srecan?Ali bili smo srecni.Nekada secanje porice srecu vec i zbog toga sto je kraj bio bolan.Zar sreca moze biti srecom samo ako traje vecno?Zar bolan zavrsetak pripada samo onom sto je bilo bolno,mada neosvesceno i neprepoznato?Ali sta je neosvescena i neprepoznata bol?"


Bernhard Slink-Citac

Kad vam ode mladost, s njom ce otici i vaša lepota, a onda cete iznenada otkriti da vas ne cekaju nikakve pobede ili cete se zadovoljavati onim malim bednim pobedama koje ce vam secanje na prošlost uciniti gorcim od samih poraza. Svaki mesec koji prohuji, približava vas necem strašnim, vreme je ljubomorno na vas i ono vodi rat protiv vas i vaših krinova i ruža. Lice ce vam pobledeti, obrazi upasti a oci se zamutiti. Užasno cete patiti. Ostvarite mladost sada dok je imate.

Oscar Wilde

Opijajte se

Треба увек бити пијан. Све је ту: то је једино питање. Да не бисте осећали страшно бреме Времена које вам слама плећа и повија вас према земљи, треба да се опијате без предаха.

А чиме? Вином, поезијом или врлином, како вам воља. Али опијајте се!

Па ако се каткад, на степеништу какве палате, на зеленој трави у неком јарку, у суморној самоћи своје собе пробудите, кад је пијанство већ попустило или нестало, запитајте ветар, талас, звезду, птицу, часовник, све што јури, све што кружи, све што хучи, све што пева, све што говори, запитајте који је час; и ветар, талас, звезда, птица, часовник одговориће вам: „Час је да се опијате! Да не бисте били мученичко робље Времена, опијајте се без престанка: вином, поезијом или врлином, како вам воља!

Шарл Бодлер, Париски сплин

Samo se jedan čovek rodio,

samo jedan čovek je umro na zemlji.

Tvrditi suprotno čista je statistika,

sabiranje je nemoguće.

Ne manje nemoguće nego sabrati miris

kiše sa snom koji ste sanjali onomad.



Taj čovek je Odisej, Avelj, Kain,

prvi čovek koji je rasporedio sazvezđa,

čovek koji je podigao prvu piramidu,

čovek koji je napisao heksagrame Knjige mena,

kovač koji je urezao ruze

na Hengistovom maču,

strelac Ejnar Tambarskelver,

Luis de Leon, knjizar koji je rodio

Semjuela Dzonsona, Volterov vrtlar,

Darvin na pramcu Bigla,

Židov u odaji za mrtvace,

vremenom ti i ja.



Jedan jedini čovek je umro u Ilionu,

kod Metaura, Hestingsa, Austerlica,

Trafalgara, Getisberga.

Jedan jedini čovek je

umro u bolnicama, brodovima,

u teškoj samoći, u loznici navike i ljubavi.

Jedan jedini čovek je gledao široku zoru.

Jedan jedini čovek je na nepcima

osetio svezinu vode, ukus plodova i mesa.

Govorim o jedinom, jednom, onom što je uvek sam.



Horhe Luis Borhes

Осванеш и погледаш: све је већ ту, и дрво и змија и камен и сунце. Ништа на тебе није чекало.Ништа се на тебе не осврће, ништа тебе не пита, све то стоји и иде по своме.
И онда, из неког дубљег ината, из чега ли, кренеш и ти да од блата, од сна, од голог даха, од чега год стигнеш нешто, нешто своје, онако по своме да створиш.

Пустиш то у свет и стрепиш: не знаш хоће ли проходати, проговорити, хоће ли опстати.
И буде ли тако, а тако бива ретко, убрзо то твоје, од тебе створено, стане по белом свету да хода, и оно, по своме.
Па да ли то онда волиш?

Васко Попа

Истоку окренута,

срна под бором клечи,

моли се молитвом звериња,

без речи.

Од јутарњег сјаја

очи су јој црвене,

не види око себе ништа,

ни околно дрвеће,

ни језеро, ни мене.

.

Хиљаду је векова дизао

њен високи храм,

вајао стубове у њему,

Господ сам.

Маховином је застро

камен голи,

да би срна имала

где да се моли.

.

Истоку окренута,

моли се дигнуте главе

да борови право расту,

да зиме не буду љуте,

да дрво ново никне

на месту где старо се осуши,

да у језеру вода

никада не пресуши,

да јасне буду зоре,

да шуму мимоилази гром.

.

Истоку окренута

моли се за свој дом.

И свуд из борове коре,

кроз шуме храм,

миришу тамњан и смола.

И док се моли, свећу

држи јој Господ сам.

.

Десанка Максимовић

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori sest jezika,obicno mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo ceznu za takvima! Ja, licno, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reci koje su mi potrebne za sva cuda koja nam se dogadjaju.
Jos u gimnaziji, redovno sam isao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.

Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naucim taj engleski!

Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom drustvu pokusala je da me uvredi:
"Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?"- pitala me je.
"Gospodjo", kazao sam, "Kolumbo je, takodje, otkrio Ameriku, a nije znao ni reci engleskog!"

Siroti nasi prevodioci! Koliko li je tek njima tesko kada pokusajuda prevedu neprevodivo.
Pise mi jedan iz Amerike:
"U vasoj prici, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pisete da je to kostalo kao “kajgana svetog Petra”. Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da kosta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je placena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: “St.Peter's scrambled eggs?”

Kada smo kod jaja, kod vas sam pronasao izraz “jaje na oko”? Sta je to? Egg on eye? Zasto bi neko stavio jaje na oko? Da se mozda, kod vas ocna oboljenja ne lece jajima? Unapred zahvalan itd."

Jedan drugi me pita u pismu, sta to znaci da je malisan bio "pljunuti otac"? Ko mu je i zasto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju ocevi i kojom prilikom?

Zanima ga, takodje, izraz "buni se k'o Grk u apsu".Zbog cega je taj Grk zatvoren kod nas I zasto je protestovao? I kako je, uopste, moguce da nekome "padne sekira u med"? Otkud sekira u medu? Zar se med ne cuva u teglama ili zatvorenim posudama?

Sa izrazom "spava k'o zaklan" imao sam najvise neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj vec usao u metaforicne snove?

No, najvise pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip "prdnuo u cabar", to jest, cabrirao, sto je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to tesko, covek bi, ipak, lakse mogao da objasni kakav je neko koga zovu "mrtvo puvalo" (mrtav a puse) ali kako objasniti tipican beogradski izraz koji ima toliko skrivenih znacenja, a ne znaci nista – “landara pisore”?!? Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu “indi-mindi-saja-paja”? Da ne pominjem stari izraz: “satro Pera, Mika, Laza”!

Prevodioce zanima jos i to zasto su za nas toliko udaljena bas “spanska sela” (To su za mene spanska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao sto su, na primer, novozelandska ili peruanska?
Dobro je da se nisu setili da me pitaju sta znaci “rasturi ga k'o Bugarin curku” i zbog cega se neko “smeje k'o lud na brasno”? Sta ima smesno u brasnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?
Ipak lakse mi je da odgovorim na pitanje o recima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.
Ukratko, da se posluzim recima jedne novokomponovane pesme:
“Ne placi mi na kucnome pragu
da mi vrata ne povuku vlagu.”

Momo Kapor

Сунцем прегажен бели град

у коме сам се једног дана родио,

улице на падини, мост на Римелу,

баште пуне наранџи


не, нисам заборавио,

иако се мој живот променио,

али тишина је често

начин на који (нешто) волимо.

Не, нисам заборавио

сва та тужна лица,

али човек нема права да жртвује

садашњост прoшлости.


Улица која пева, лето које је дошло...

Не заборави ружну зиму

и ране које се више не виде,

али које још увек боле!

Толико искуство одједном је однео

ветар лудости,

толико невиности одједном зачуђено

преклиње да je одложимо.


Када олуја засенчи небо,

мора да падне киша

пре него што опет угледамо сунце,

жељу за животом.

Све везе којима смо били везани,

уже којим је био везан брод,

све споне које смо покидали

остављајући на кеју своје колевке


не, нисам заборавио,

иако се мој живот променио,

али тишина је често

начин на који волимо.

Не, нисам заборавио

и никад нећу заборавити,

али данас ви и ја

не можемо променити ништа.

Не, не, не,

нисам заборавио…


Enrico Maсias

Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. "
"Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću? "
"Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i žigošu.

Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj. "

"Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.

Mika Antic

Kisni dani u potpunoj samoci. Osvane suncano jutro, ali odjednom dnom stane da se koleba i mraci i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nadje se pod oblacnim zvonom iz kojeg naizmenicno cas pada gusta kisa, cas prosijava sunce.
Tako se igram zmurke sa neuracunljivim kvarnerskim pljuskovima. Cas prevarim njih, cas oni mene. Kad uspem da promaknem kroz zatisje izmedju dva luda pljuska, osmehnem se tiho i neprimetno. A kada pljusak prevari mene, onda nastane veseo grohot krupnih kapi po sirokom liscu i limenim krovovima. Tada bezim pod prvu kapiju ili gusto drvo. A dok trcim put sklonista, pljusak se smeje meni, i to glasno i nepostedno. Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan. I tako se ja, iako sam potpuno sam, i nasmejem, sto je veliko zadovoljstvo, i imam iluziju da sam zasmejao drugog, sto je jos vece. I tako talasi neistrosenog i nezadovoljenog smeha, koji su nagomilani u meni, nadju neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu. A ja osecam neveliko, ali skupoceno olaksanje i zadovoljstvo.

Ivo Andric

S koliko god nežnosti i mudrosti negovali taj naš odnos tananog prijateljstva, ono nije moglo da potraje zauvek. Ono što smo imali u rukama, bilo je kao samo produžena slepa ulica. To mi je bilo sasvim jasno.

Sputnik ljubav (Haruki Murakami)

Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni svih žudnji, a dotle neka samo žudimo, i neka što opipljivije osećamo da se onome ko ima, tome se i daje. Praznik je uvek razuzdanost, vanredno izobilje, radovanje jedno drugome, duševno-telesna gozba. Zaslužujemo zbunjenost tim izobiljem, bilo nam je u životu dovoljno i dosade, i čemera, a biće ih još. A što se onoga sveta tiče, ne možemo znati, da li će biti zanimljiv.

Đerđ Konrad

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Ducic

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Erih Marija Remark

Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde,
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja. Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu lepotu, govori.

Sanja Domazet

Jedno od najvaznijih ljudskih osecanja je ljubomora, zavist. Zato se ne treba hvaliti. Ljudi suvise zavide. Oni vise vole sazaljenje nego neciji uspeh.Cak ne treba govoriti ni neku istinu o sebi koja vas istice. Sazaljenje izaziva simpatije, a uspeh neprijateljstvo. Na svim nivoima drustva, kod bogatih i kod siromasnih to je jednako. Nesreca nekog prijatelja vas ne pogadja onoliko koliko to izgleda. Treba se stalno paziti, biti obazriv da bi covek prezivio i izbegao nesrece. Nikada se, znaci, ne treba hvaliti ni najmanjim uspehom, cak ni u vrlo rafiniranom drustvu…cim neko napusti drustvo, odmah postaje meta razgovora. Nije se cak radilo o licnim stvarima, gde se neko zamerio nekom, ne, to je jednostavno ono da covek mrzi coveka. To nisu bili zli ljudi, ali instinkt da umanje drugog su sacuvali kao neophodnu potrebu. Ja mislim da je covek uvek takav. Mozda toga nema kod monaha.

Emil Sioran

Ovdje sam postao, ovdje ću nestati. Ovdje sam ugledao i nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamijenio ni za jedan kraj na svijetu. Ljepših možda ima, dražih nigdje.

Ovaj kraj, to sam ja, to je moj život i moja ljubav, to je moja kolijevka i moja grobnica, moj početak i moj svršetak. Znam svaki prevoj, svaki ugib, svako uzvišenje na ovom vidokrugu, znam svaki miris što se javi od proljeća do zimske bure. Znam svaki preliv svjetla, od ružičastih jutara do crvenih sunčevih zalazaka, od pamučnih oblačića do tmastih oblačina što najavljuju nevrijeme.

A sve je to moje, kao moje vlastito tijelo, i još više i još važnije, jer je to nešto vječno što me je prihvatilo, privezalo, obilježilo, sebe sa mnom, mene sobom. Zato ne mogu reći: Volim svoj zavičaj. Kao što ne mogu reći: Volim svoje tijelo. Mnogo je tačnije ako kažem: Živim s njim, bez njega moj život ne postoji...

Mesa Selimovic