Lepa knjizevnost, duboke misli

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo cesce susrecemo oholost, sujetu, uobrazenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi, Da bi se potpuno ispoljili i "iziveli", njima treba tudje divljenje i priznanje, cesto i tudje ponizenje; oni su za onoliko veci za koliko drugog umanjuju, a te velicine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, trazeci na sta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim sto je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.
Ponosni ljudi, prirodno, cesto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaze da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponozavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao cudljiva zena iz rdjavog drustva, odjednom okrece i prebacuje im sto su zbog nje ucinili.
A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaze : "Jos, jos!"; sto joj vise dajes i zrtvujes, ona samo odlucnije i glasnije trazi jos vise.
Ponos drzi, hrabri i pomaze coveka na njegovom putu, sujeta mu truje zivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog coveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasicena i nezasitna, trazi odmah novu zrtvu.


Ivo Andric

Sva ulica tada najednom zablista, ogrezla u jarkoj svetlosti. Sve kuce kao da tek najedared zatrepere od sjaja. Sive, zute i mutnozelene njihove boje izgube na trenutak svu svoju sumornost; u dusi ti se razvedri, cisto zadrhtis, ili se prenes, kao da te je neko gurnuo laktom... Novi pogledi, nove misli... Cudna stvar, sta je kadar da ucini jedan suncev zrak od duse covekove...


Fjodor M. Dostojevski

Svi mi imamo s Bogom jedan ugovor. Polovina svega što imamo, ili činimo, polovina vremena, snage ili lepote, naših poslova i putovanja ostaje nama na raspolaganju, a druga polovina ide Bogu. Tako je i sa ljubavlju. Pola naše ljubavi ostaje nama, a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na lepšem mestu i traje zauvek, ma šta se s našom polovinom naše ljubavi ovde desilo…


Milorad Pavić

Čim smo dobili brodove, pohitali smo na more, ploveći preko okeana u papirnatim čamcima. Čim smo dobili automobile, otisnuli smo se na put. Čim smo dobili avione, poleteli smo do najudaljenijih uglova zemljine kugle. Sada žudimo za tajnom stranom meseca, za stenovitim dolinama Marsa, Saturnovim krugovima, međuzvezdanim dubinama. Poslali smo mehaničke fotografe u orbitu, ili na bespovratna putovanja do zvezda, i jecamo kada vidimo čudesa koja nam oni donose; ponizno stojimo pred snažnim prizorima dalekih galaksija koje, kao stubovi oblaka stoje na nebu i nadevamo imena vanzemaljskim stenama kao da su nam kućni ljubimci. Gladni smo beskonačnosti, daleke granice vremena. A govorimo o vrsti koja zavarava sebe da voli da bude kod kuće, da se - kako ono beše? - veže.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.


Salman Ruždi

Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavsi ih, mi bismo upropastili nase
druzenje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica
na tom cudesnom putu izmedju Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?


Ricard Bah

Moja usta su izgovorila i izgovaraće očenaš hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimično razumem. Jutros, prvog jula 1969., hoću da pokušam molitvu koja će biti lična, ne nasleđena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost veću nego što je ljudska. Očigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nešto tražim. Tražiti da noć više ne pada na moje oči bilo bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu naročito srećne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sačinjena od posledice i uzroka tako da tražiti neku milost, ma koliko ona bila sićušna, znači tražiti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znači tražiti da je već polomljeno. Niko ne zaslužuje to čudo. Ja ne mogu moliti da mi moje zablude budu oproštene.Oproštaj je čin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oproštaj očišćuje uvređenog, ne onoga koji nanosi uvredu koga se takoreći i ne tiče. Sloboda moga odlučivanja je možda iluzorna ali ja mogu davati ii sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni, mogu da ulijem volju da se nauči ono što ja jedva znam ili tek nazirem. Želim da me se sećaju manje kao pesnika nego kao prijatelja, a neko ponavljajući stihove Dambara ili Frosta, ili reči čoveka koji je u ponoć video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put čuo sa mojih usana. Ostalo mi nije važno; nadam se da zaborav neće kasniti. Ne znamo ciljeve sveta,ali znamo da pronicljivo rasuđivati i pravedno postupati znači pomoći te ciljeve koji nam neće biti otkriveni.
Želim da potpuno umrem; želim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.


Jorge Luis Borges

Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.


Miroslav Antić

Ovaj svet je tvoja vezbanka, na cijim stranicama pises.
On nije stvaran, premda u njemu mozes izraziti stvarnost, ako pozelis. Slobodno mozes pisati besmislice, ili lazi, ili cepati stranice.

Ricard Bah

Život je vrelo radosti; ali gde pije i ološ, tu su svi izvori otrovani.
Uživam u svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih.
Oni su svoj pogled bacili u vodu izvora; i sad nihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca.
Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i – reči.

Fridrih Niče

Nikada ne obracam paznju na ono sto obicni ljudi govore i nikada se ne uplicem u ono sto cine privlacni ljudi. Ako me neka osoba ocara, apsolutno mi je divan bilo koji nacin izrazavanja koji ta osoba izabere.


Oscar Wilde

Postoje razne ljubavi. Jedne se mogu nabosti samo viljuskom; druge se jedu rukom k'o ostrige, neke se moraju nozem seci, inace te zadave, a ima ih i tako corbastih da pomaze samo kasika. Ili se opet, beru kao jabuka koju je ubrao Adam.

Milroad Pavic

Poluostrvo, naročito kad je vitko i vretenasto, dakle mnogo otrgnuto od zgrudvanog kontinenta i zgrudvanog ljudstva, to je zaista zaseban svet. Po svemu zaseban: po klimi i egzistenciji živih bića; po čudnim putevima, koji sa stena padaju u mora i galije; po duhu i kulturi, po veri, po društvu i politici. Zato što je takvo poluostrvo mnogo obliveno morem, i čuvano mnogim moreuzima, teško prodire u njega čovek, običaj, ideja i roba, ali kad uđe, onda samo teško može natrag i napolje. Poluostrva mnogo apsorbuju, rezervoari su. Na poluostrvima stoga, izvode se mnoge promene, vrši se u toku vremena veliki broj eksperimenata, teorijskih i praktičnih, u oblasti čiste misli, kulturnog rada, državnih ustrojstava, političkih metoda. Treba se setiti Skandinavije: njen mir traje više od sto godina, međusobni politički sporazumi ostvareni su na osnovi razuma i prijateljstva – da li su zbilja tamo na dalekom severu išli za Platonom! – njihove kulturno-društvene tekovine jedinstvene su. Setiti se treba Italije: raskidana na onoliko država i raznih državnih uprava koliko cela Evropa nije imala, a ipak sa humanizmom i umetnošću od koje je sva zemlja muzej, a muzeji svih drugih zemalja puni i ponosni. Setiti se treba Balkana: sa antičkom Grčkom i srednjovekovnom Vizantijom na njemu, sa najčudesnijim produktima staroga i srednjega veka…


Isidora Sekulić

Pre nego sto sam krenuo, rekla mi je:
Kasno je! Rec koja opominje na nepovratnost vremena. Jer ma sta govorili
o prividu vremena, za mene je sustina vremena u njegovoj nepovratnosti,
a ne u vracanju, u ponavljanju. Zamisli!? Stalno kasnjenje,
kao otpadanje od tzv. stvarnosti, ma kakva, i ma sta, ona bila.
Ali sve koncepcije vremena su potrosene, mozes da uzmes bilo koju,
ne znace nista - "Vreme proslo i vreme buduce..." Ipak, vreme koje
pruza sansu, to je ono uznemirujuce, ta mogucnost, ali na kraju
uvek prestize neke, ne sve. Reka vremena. Verovatno, postoje i oni
koji su se izbavili od vremena, koji su prestigli vreme. Svi dobri
plivaci u knjigama. Knjiga je more, okean, svaka stranica je pucina,
redovi, recenice su talasi raznobojni, talasi koji se svadjaju, koji se
bore. Kasno je!, te reci odjekuju u mome secanju. Kasno je! i Seti se!.


Slobodan Tisma

Ulazimo u razdoblje zbunjenosti, u jedan čudan čas kad ljudi pronalaze svjetlo sred očajanja i vrtoglavicu na vrhu svojih nadanja. To je i religijski trenutak također i evo gdje se krije opasnost. Ljudi će htjeti slušati glas Autoriteta i mnogi će se čudni konstrukti o tome što Autoritet jest javiti i svim umovima. Obitelj će se ponovo ukazati kao Temelj, vrlo štovan, vrlo hvaljen, ali oni među nama bušni od drugih mogućnosti, naprosto će i dalje otaljavati svoje radnje, pa makar to bile i radnje ljubavi. Javnost koja čezne za Redom pozvat će mnoga tvrdokorna i neumoljiva lica da ga nametnu. Tuga zoološkog vrta sručit će se na čovjekovo društvo.

Ti i ja koji čeznemo za prisnošću bez krivnje, mi nećemo imati volje
Izustiti čak ni one prve riječi znatiželjna ushićenja zbog straha od odmazde. Svako očajanje obitavat će skriveno u šali. Ali ja se kunem da ću ostati negdje unutar domašaja tvog parfema.

Kako li se samo strog čini Mjesec večeras, poput lica Gvozdene Djeve, mjesto da podsjeća na običnog bezličnog idiota.

Ako misliš da su danas pretreni Freud i Einstein, i Hamingway, samo pričekaj i vidjet ćeš što sve neće učiniti s tim bijelim vlasima oni koji tek dolaze.

Ali preostat će Križ, taj znak koji će neki razumjeti; tajno sijelo, upozorenje, Jeruzalem skriven u Jeruzalemu. Odjenut ću bijelu odoru, kao i obično, i ući u ono Najskrovitije Mjesto, kao što sam to već iz generacije u generacij učinio kako bih kumio i molio, preklinjao i nudio izlike. Ući ću bez ičije sljedbe u ložnicu Mlade i Mladoženje.

Vjerujte mi na riječ, jer u bliskoj ćemo budućnosti gledati i slušati puno više ovakvih stvari od ljudi kao ja.


Leonard Cohen

Covek nikada ne moze mrzeti neprijatelja neznalicu koliko neprijatelja razvratnika.
Neprijatelj iz neznanja nikada nije toliko odvratan koliko neprijatelj iz pokvarenosti.
Mi postajemo neprijatelji jednom coveku kada poznamo njegove zle osobine a ne poznamo njegove dobre osobine.I mi postajemo prijatelji jednom coveku, kada uocimo njegove dobre osobine a previdimo njegove zle osobine.
Jacina naseg prijateljstva i neprijateljstva prema ljudima, dakle, ne zavisi od tih ljudi nego od nas samih-od nasih poznanja i nase uocljivosti.


Vladika Nikolaj Velimirovic

Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE.


Ivo Andric

Jedna muza trazi i nalazi drugu, a svi potoci poezije se slivaju u veliko zajednicko more. Razum je jedan jedini, i to isti kod svih; ali kako svaki covek ima svoju sopstvenu prirodu i svoju sopstvenu ljubav, tako poezija zblizava i sjedinjuje neraskidivim vezama sve duse koje je vole. Mada one uostalom u svom zivotu traze najrazlicitije stvari, neke potpuno preziruci ono sto je za druge svetinja, i mada ne cene niti primecuju jedna drugu, ostajuci vecno tudje, u ovoj sferi one su ipak sjedinjene i uspokojene visom carobnom moci. Svako u sebi nosi i svoju poeziju.

Fridrih Slegel

A željeti snagu i bezosjećajnost, znači svetiti se sebi zbog razočarenja.
I onda, to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega što čovjek može da bude.
Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć, jer se boji.

Meša Selimović

“Ako ide polagano, covek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica.” Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.

Cesto sam tada mislio, kad bi me neko prisilio da zivim u kakvom deblu suvoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovde ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suvom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covek napokon na sve nauci.


Albert Kami

Kada tvoj prijatelj kaze sto misli,
neces se bojati onoga "ne" u svom duhu,
niti ces suzdrzati "da".

A kada suti tvoje srce i dalje
slusa njegovo srce;

Jer u prijateljstvu bez rijeci radaju se
i dijele sve misli, sve zudnje i sva ocekivanja,
uz nepriznatu radost.

A kada se rastajete od prijatelja, ne tugujte;
Jer ono sto u njemu najvise volite
mozda ce biti jasnije kad bude daleko,
kao sto penjac jasnije vidi
planinu iz doline.

Halil Dzubran

Ako jezike covecije i andjeoske govorim,
a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje jeci,
ili kimval koji zveci.

I ako imam dar prorostva
i znam sve tajne i sve znanje,
i ako imam svu veru da i gore premestam,
a ljubavi nemam,
nista sam.

I ako razdam sve imanje svoje
i ako predam telo svoje da se sazeze,
a ljubavi nemam,
nista mi ne koristi.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je,
ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
ne cini sto ne pristoji, ne trazi svoje,
ne razdrazuje se i ne misli o zlu,
ne raduje se nepravdi, a raduje se istini
sve snosi, sve veruje, svemu se nada
sve trpi.

Ljubav nikad ne prestaje,
dok ce prorostva nestati,
jezici ce zamuknuti, znanje ce prestati.
Jer delimicno znamo, a delimicno prorokujemo.
A kada dodje savrseno,
onda ce prestati sto je delimicno.

Kada bejah dete, kao dete govorah,
kao dete misljah, kao dete razmisljah.
A kada sam postao covek,
odbacio sam sve sto je detinjasto.
Jer sada vidimo kao u ogledalu, u zagonetki,
a onda cemo licem u lice.
Sad znam delimicno
a onda cu poznati kao sto bih poznat.

A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje.
Ali od njih najveca je ljubav.

Sveto Pismo - Apostol Pavle

Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji, mi često hvalimo druge zemlje i narode, stvaramo od njih nedostižne uzore. Pri tom i preterujemo, hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. Tako da sve što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zemlje, a više idealisanom liku naše otadžbine, kakvom bismo hteli da je vidimo.

Sve to, razume se, nije ni tačno ni pravo, ni zdravo, jer tako mnogi od nas stvara sebi, negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene, neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u obe odjednom) razočara. Takav čovek živi nemirno i nekorisno, čas kao izbeglica i iseljenik, a čas kao povratnik. I nije srećan.

Ivo Andrić - Znakovi pored puta

LJUBAV
nije luksuzni artikal za dobrocudne ljude
i blage tipove.

LJUBAV
nije poput suncanih pega,
koje neko dobije a drugi ne,
a da pritom ni jedan ni drugi
nista ne mogu uciniti.

LJUBAV
pretpostavlja stvari koje vise nisu u modi:
ziveti jednostavno, biti kadar odreci se necega,
prijateljstvo, dobrotu i vernost.

LJUBAV
ne treba zamenjivati
sentimentalnoscu ili milostinjom
delima iz milosti i milosrdja.

LJUBAV
nema nista zajednicko sa solidarnoscu
unutar mocnih grupa i stranaka,
gde se pomaze samo sebi i sebi jednakima

ZRACITI ljubav:
Zraciti Toplinu
i nikoga ne povrediti

Biti vatra i nikoga sprziti


Phill Bosmans

Traži se jedna reč...

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao...
Traži se nada...ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži...

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.....

Momo Kapor

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ..."


Dordje Balasevic