PREGRST RUZA POKLANJAM TI...

Ево данас умор пао на ме.
У очима поглед заборава,
Моја свест ми, у даљини таме,
И дух, к'о цвет у јесени, спава,
И дух спава. Ја не појмим сада,
Да л' је било живота, и када?

Сјај и боли по'абани.
Дуге нема у сутону;
Не виде се ноћи, дани:
Моје доба све утону
У сан што ми сад не смета;
Немам више свог терета.

Каткад само у тишину равну
Ветар стреса шум и шапат с грања;
Видим неку силуету тавну,
Траг прошлости, залазак сећања
И све речи да с обликом стају
Ту, преда ме, где се распадају.

Смрт и време под покровом,
Свуд се хвата дремеж сиви
И меша се са отровом
И задахом свег што живи;
Све је дубљи јаз падања
Без савести и јадања.

Ја спавам по идејама ево,
С мирисом облака и прашине,
Али ти, којој сам некад пев'о,
Када уздах твој се за мном вине,
На последњем звуку виолине,
Потражи ме, о, потражи ти ме:
Једног дана нестало ме с њиме.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.

Кроз отворен прозор, несташан и мио,
На завесу ветрић невидљиви слеће,
И њоме се игра, безбрижан и чио;
Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.

Над земљом је сутон; а свуд по пучини
Тишина се дигла да спокојством лечи:
И у том часу мени се учини,
Да звук један дође, носи твоје речи.

Звала си ме себи. Ја се нисам мак'о;
Радост сва у тузи пригрли ме страсно:
„Ти си је љубио као огањ пак'о,
А она је дошла кад је све већ касно“.

И занех се потом. Мисао ми оде
До прошлости моје, у крајеве знане;
Да посети љубав коју боли воде,
Док сећања брижно од смрти је бране.

И ту виде доба, она светла, ведра,
Да их већ нестаје полако и тужно,
Да пролазност своја отвара им недра,
И да стварност свуда подиже се ружно.

Из мисли се тргох. Бацих поглед доле,
Никог није било. И дође ми жао:
„Можда је чекала, можда много воле,
А ја? – ја сам свиреп, бездушан и зао.“

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам мого наћи;
О, како је љубав велика и блага,
Мада као звезда и она ће заћи.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно:
К'о одблесци смрти сенке пале редом,
Лишће тек зашушти једнолико, плачно
У ноћи што дише месечином бледом.

Не знам како, зашто – али гласно реко` :
„Ја те волим, драга“ ; и осетих, тада
Ону љубав стару и доба далеко,
Доба које нама појави се сада.

И та љубав стара, као дух без гласа,
Поведе ме журно тамо, до твога стана:
На прозору нађох слику твога стаса,
Као знак љубави и ранијих дана.

Дошао сам кући. Ветрић се још пео,
По завеси игра сам у своме ору;
Док напољу сутон већ постаје бео
И пет'о се мучи да пробуди зору.

Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње и снови.

Сам крај мирне воде, у ноћи ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Слушам у мирној љубичастој ноћи
Гдје шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор свода.

Док блиснуше небеса у часу,
И шум чудан прође по самоћи,
Мирис липа долином се расу:
Једна душа мину посред ноћи...

А моја је драга тужна свако вече
И када заплачу ноћне камелије,
Заплаче и она; суза што потече,
Нико не зна шта је, ни шта она крије.

Пут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала.

Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.
Небо пепељасто. И копно и вода
Ко да ноћас дишу неким чудним болом,
Тиха туга веје са далеког свода...