Tajanstvenim stazama duse...

"Većina ptica stvorena je za letenje.
Kad su prikovane za tlo, ograničene su unutar svoje sposobnosti da lete, a ne obrnuto.
Ti si stvoren da budeš voljen.
Znači za tebe je život u kom si nevoljen ograničenje, ne obrnuto.
Živeti nevoljen isto je kao odseći krila ptici i oduzeti joj sposobnost da leti. Ja ti to ne želim.
Mek, bol ume da nam odseče krila i spreči nas da letimo.
A ako ostane neisceljen duže vreme, možemo zaboraviti da smo uopšte stvoreni da letimo."

Cutljivi povetarci doletahu leprsajuci
kroz mirise mnogih dalekih polja.
Golubovi neumorno gukahu u hladu,
i jedna pcela, koja u moju sobu zaluta,
zujase mi novosti mnogih dalekih polja.
Selo je spavalo u podnevnoj zezi...

Zaboravih da ispletem kosu svoju.
nezni vetric igrase se njom,
na mojim obrazima.
Reka je bez nabora klizila
pod hladovitom obalom.
Leni, beli oblaci stajahu nepomicno.
Zaboravih da ispletem svoju kosu.

Golubovi gugukahu u gustome liscu.
Sedela sam sama na cardaku kada ti otide...

Ljudima ne mogu udahnuti svoju ljubav,i oni ne mogu da mi je vrate.Gledaju me hladno,sumnjicavo odmeravajuci opasnost koja im od mene preti i,zatvoreni svakako,zatvaraju se jos vise na prvu neocekivanu rec,na prvi nenaviknut pokret,ili odmah napadaju braneci se,jer vise vole da ubiju,nego da strahuju.

S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primjećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići...

Sve sto mi ostaje to je moje srce,
veliko kao nebo
i duboko kao more.
Zamisli,
to je sve što ostaje,
a ja sam mislio da će
mnogo više toga biti.
Cak ni svoju zvezdu nemam,
reka mi je davno protekla,
ali ipak imam jedno veliko srce
i u njemu beskraj tuge,
belu zoru predivnu na dlanu,
imam zaista mnogo...
Veruj mi ne žalim
za mnom sjaj ne bledi.

Čovek nije ni dobar ni rdjav,radja se sa nagonima i sposobnostima.
Društvo ga čini savršenim,boljim,ali tada interes strahovito razvija
njegove rdjave sklonosti.

Univerzum je prijateljsko mesto,ali, samo ako ga takvim napravimo za sebe.
Ako postignemo svoj unutrasnji mir.
Ako prihvatimo tok nasih zivota, postanemo otporniji i manje se plasimo promena.
Ako ucinimo zivot punim strasti, a ne kajanja.
Ako savladamo strah i ispunimo zivot pravom, iskrenom ljubavlju.

Kad god je oko vas tišina - slušajte je. To znaci - primetite je. Obratite pažnju na nju. Slušanje tišine budi dimenziju spokoja unutar vas, jer samo kroz tišinu vi možete postati svesni tišine. Uvidite da u trenutku primecivanja tišine oko vas vi ne razmišljate. Svesni ste, a ne razmišljate.

Kada postanete svesni tišine, odmah nastupa stanje unutrašnje spokojne budnosti. Postajete prisutni. Iskoracili ste iz hiljada godina kolektivne ljudske uslovljenosti.
Pogledajte drvo, cvet, travku. Dopustite da ih obuhvati vaša svesnost. Kako su oni smireni, kako ukorenjeni u Bicu. Dozvolite da vas priroda poduci spokoju. Kada gledate u drvo i opažate njegov spokoj, i sami postajete spokojni. Povezani ste sa njim na
jednom veoma dubokom nivou. Osecate jedinstvo sa svime što opažate u smirenosti i kroz smirenost. Osecanje jedinstva sa svim stvarima jeste istinska ljubav.

Spoljna tišina pomaže, ali nije neophodna za pronalaženje unutrašnje tišine. Cak i kada je oko vas bucno, možete biti svesni tišine koja se nalazi ispod te buke, tog prostora u kojem buka nastaje. To je taj unutrašnji prostor ciste prisutnosti, same svesti.

Uvek kada istinski prihvatite trenutak kao ono što on jeste - bez obzira na formu u kojoj se pojavljuje - zadobili ste tišinu, nalazite se u miru. Obratite pažnju na prazninu - prazninu izmedu dve misli, kratki tihi prostor izmedu dve reci u razgovoru, izmedu nota klavira ili flaute, na prazninu izmedu udaha i izdaha. Kada obratite pažnju na te praznine, prisustvo „necega" postaje - samo prisustvo. Tada se u vama rada bezoblicna dimenzija ciste svesnosti i zamenjuje poistovecivanje sa oblikom. Istinska inteligencija dela u tišini. Tišina je izvorište kreativnosti i rešenja problema.

Da li je tišina samo odsustvo zvukova i
sadržaja? Ne, to je inteligencija sama - jedna dublja svest iz koje je roden svaki oblik. A kako bi to moglo biti nešto razlicito od onoga što ste vi?
Oblik za koji mislite da ste vi proizišao je iz te svesti i na njoj i dalje pociva. Ona je suština svih galaksija kao i vlati trave, sveg cveca, drveca, ptica i svih ostalih oblika.
Tišina je jedina stvar na svetu koja nema oblik. Ali, ona zacelo nije stvar, i nije od ovog sveta. Kada posmatrate drvo ili drugog coveka iz te tišine - ko je posmatrac? Nešto dublje od osobe.To svest posmatra svoju kreaciju...

Ali šta je mudrost i gde je tražiti? Mudrost dolazi iz sposobnosti da se bude miran. Da se samo gleda i samo sluša. Ništa drugo nije potrebno. Smirenošcu, gledanjem i slušanjem budi se duhovna inteligencija unutar vas. Dopustite da taj spokoj upravlja vašim recima i postupcima.

Mudrost nije proizvod mišljenja. Duboka spoznaja koja je mudrost izvire iz jednostavnog akta poklanjanja nekome ili necemu potpune pažnje. Pažnja je primarna inteligencija, sama svest. Ona rastvara barijere koje je stvorilo pojmovno mišljenje i sa njome dolazi spoznaja da ništa ne postoji po sebi i za sebe. Ona združuje posmatraca i posmatrano u jedinstveno polje prisustva. Ona je vidar podvojenosti.

Uvek kada ste uronjeni u prisilan tok razmišljanja, vi izbegavate ono što jeste. Vi tada ne želite da budete tu gde jeste. Ovde, sada.

Egoisticno „ja" je uvek zauzeto traženjem. Ono traži više ovoga ili onoga da bi ga dodalo sebi, da bi ucinilo da se oseca potpunije. To objašnjava kompulzivnu preokupaciju ega
buducnošcu. Kad god uhvatite sebe da „živite za naredni trenutak", vec ste zakoracili izvan obrasca egoisticnog uma, i istovremeno nastaje mogucnost da izaberete da svoju punu pažnju posvetite sadašnjem trenutku. Posvecivanjem pune pažnje sadašnjem
trenutku, inteligencija daleko veca od egoisticnog uma stupa u vaš život.

Kada živite kroz ego, vi uvek svodite sadašnji trenutak na sredstvo. Vi živite za buducnost, i kada postignete svoje ciljeve, oni vas više ne zadovoljavaju, barem ne zadugo.
Kada posvetite više pažnje samom delanju a ne buducem rezultatu koji želite njime da
postignete, razbicete staru egoisticnu uslovljenost. Vaše delanje tako postaje ne samo neuporedivo efektnije, nego beskrajno više ispunjavajuce i radosnije.

Površno gledajuci, izgleda kao da je sadašnji trenutak samo jedan od mnogih, mnogih trenutaka. Izgleda kao da se svaki dan vašeg života sastoji od hiljada trenutaka u kojima se dogadaju razlicite stvari. Pa ipak, ako malo bolje pogledate, nije li to samo jedan trenutak, uvek? Zar život nije uvek „ovaj trenutak"? Taj jedan trenutak - sada - jeste jedina stvar od koje nikada ne možete pobeci, jedini stalni cinilac u vašem životu

Bez obzira na to šta se dogada, bez obzira na to koliko se život promeni, jedna stvar je sigurna: uvek je sada. Buduci da ne postoji beg od sadašnjosti, zašto joj ne poželeti dobrodošlicu, zašto se sa njome ne biste sprijateljili? Kada se budete sprijateljili sa sadašnjim trenutkom, osecacete se kao kod kuce gde god da se nalazite. Ako se u sadašnjem trenutku ne osecate udobno, nosicete u sebi nemir bez obzira kuda krenuli.
Sadašnji trenutak je takav kakav jeste. Uvek.

Kada se šetate kroz šumu koja nije ukrocena, gde se covek nije umešao, vi vidite ne samo izobilje života svud oko vas nego i brojno palo drvece i natrula debla, istrulelo lišce i, uopšte, materiju koja se raspada. Gde god pogledali videcete smrt kao i život.
Smrt nije suprotnost životu. Život nema suprotnost.
Suprotnost smrti jeste rodenje. Život je vecan.

Price i pesme u svim vremenima su uocavale tu slicnost ljudskog postojanja sa snom - ono je prividno tako cvrsto i stvarno, pa ipak tako nestalno da svakoga trena može da nestane. U momentu vaše smrti, prica vašeg života vam zacelo može delovati kao san koji je došao do kraja. Pa ipak, cak i u snu mora biti jedna srž koja je stvarna. Mora postojati svest u kojoj se san dogada, da je drugacije, ni sna ne bi bilo. Ta svest - da li nju stvara telo ili ona stvara san o telu, san o nekome? Zašto je vecina onih koji su doživeli iskustvo blisko smrti izgubila strah od smrti? Razmislite o ovome.

...Ponoć je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja...

Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji vise ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...