Lekovito Bilje

Pa ljudi ovo je fenomenalno!

"Sve livade i pašnjaci, brda i doline su apoteke"
Paracelzus

Uvod
Upotreba biljaka u svrhu ishrane i lečenja stara je koliko i samo čovečanstvo. Koristeći bilje u svakodnevnoj ishrani, čovek je postepeno uočavao njihova lekovita svojstva. S obzirom na to da tada nije imao velika saznanja o uzročnicima bolesti niti o tome koja bi biljka mogla i na koji način da se upotrebi za lečenje, sve se zasnivalo na iskustvu. Sa vremenom su otkrivani razlozi specifične upotrebe lekovitih biljaka za određene bolesti, tako da je primena lekova postepeno izlazila iz empirijskog okvira i zasnivala se na objašnjivim činjenicama. Sve do pojave ijatrohemije u 16. veku, biljke su predstavljale osnov lečenja i profilakse.


Lekovito bilje kao afrodizijak, lek i otrov
Koliko je čovek verovao u lekovitost pojedinih biljnih vrsta, najbolje ilustruje podatak da su biljke postajale zaštitni znak bogova i božanstava lekova i lečenja. U minojskoj civilizaciji na Kritu mak je bio zaštitni znak Velike boginje lekova i lečenja koja se uvek predstavljala sa čaurama maka na obodu kape na glavi. (1) Neke biljne vrste su zbog lekovitosti i široke upotrebe prerasle u svete biljke, kao što je to slučaj sa crnim i belim lukom, u koji su se zaklinjali egipatski lekaroapotekari, a lukovice ovih biljaka stavljali su kao darove u grobnice kraljeva. Zahvaljujući jakoj aromi, koristili su ih u magijskim obredima, za teranje zlih duhova, mada su u osnovi toga, i ne znajući, koristili dezinfekciona i antibiotska svojstva sumpornih jedinjenja. (2,3) I tropanske alkaloidne biljke su se slično vekovima koristile u magijskim ritualima i kao afrodizijaci zbog opijatnog i halucinogenog delovanja, pa su u mnogim kulturama dobijale magijsko ili simbolično značenje. Najčešće su se u te svrhe upotrebljavale biljke iz familije Solanaceae: mandragora (Mandragora officinarum L.), velebilje (Atropa belladonna L.) i tatula (Hyosciamus niger L.). Mandragora je jedna od najpoznatijih svetih biljaka, čija je magijska moć posledica slučajnog sklada dvaju faktora: korena u obliku ljudskog tela sa izraženim muškim i ženskim polnim organom i alkaloidnog sastava koji je proizvodio halucinogene efekte, čime je mandragora potvrđivala široko polje svojih moći. Ona se pominje i u Starom zavetu. Narodi Mesopotamije i Egipta su je mešali sa drugim tropanskim alkaloidnim biljkama familije Solanaceae u različitim preparatima koji su se pili ili mazali na kožu. (4,5) Koren u vinu koristili su kao opijajuće i omamljujuće sredstvo i od njega su pravili figurice koje su nosili kao talismane za dobro zdravlje i zaštitu od svih bolesti, a žene za lečenje neplodnosti. (6) Osim neobičnog korena, korišćeni su i plodovi poznati pod nazivom “Afroditine jabuke”, koje su predstavljale simbol ljubavi, što se u simboličnom smislu održalo do danas. U Tutankamonovoj grobnici pronađeni su plodovi mandragore u cvetnom vencu faraona. (2) Rimski enciklopedista Aulus Cornelius Celsus u svom delu De re medica u 1. veku piše da je san mirniji i dublji ako se pod jastuk stavi plod mandragore. Dioskorid ju je koristio kao anestetik tokom hirurških intervencija, kao lek za oči, abortivno sredstvo i sredstvo za uspavljivanje. Galen je koren mandragore kuvao u vinu kao anestetičko sredstvo, a sa medom je izrađivao supozitorije koje su se koristile za uspavljivanje. Međutim, bio je svestan njene otrovnosti, jer ju je svrstao u najškodljivije lekove koji se moraju uzimati umereno da ne bi delovali kao otrov. (7) Hebrejska tradicija je znala za mandragoru, koja je u to vreme važila za afrodizijak. U srednjem veku mandragora je doživela vrhunac svog ugleda, kada je prozvana magičnom biljkom. Sam pomen “malog zasađenog čoveka” izazivao je veliki strah zbog rizika pri sakupljanju. Verovalo se da ispušta krik kada se vadi iz zemlje, kako je pisao još Teofrast , kao i da taj krik može da ubije onoga ko ga čuje, pa su psima prepuštali da je kopaju. Ovo verovanje pomenuo je i Šekspir u tragediji “Romeo i Julija”. (5,6) Za mandragoru su se borili, a trgovina je cvetala. Cena je bila utoliko viša ukoliko je mandragora bila sličnija ljudskom obličju i ukoliko se pol jasnije video.
Bilo je i biljaka koje su se koristile kao afrodizijaci, ne radi halucinogenih efekata već kao Salep tuber zbog izvesne sličnosti sa muškim polnim žlezdama. U arapskom svetu i danas je ostalo verovanje da je salep najpouzdanije sredstvo za jačanje polne moći, koje se u osnovi bazira na homeopatskom principu “slično se sličnim leči“. ( U Indiji su se ljubavni napitci (pocula libidinis) izrađivali od belog luka, koji se, pored toga, koristio i kao rubefacijens, antiseptik i anthelmintik. (3,7)
Mnoge toksične biljke korišćene su kao otrovi ili su usled neznanja bile uzrok slučajnog trovanja. Egipćani su, prema podacima iz Ebersovog papirusa, za justifikaciju koristili otrov iz breskvinih koštica, a izrada i upotreba ovog otrova bila je poverena samo malom broju sveštenika, odnosno lekaroаpotekara, koji su se morali zakleti da će tajnu čuvati. Grčki kralj Atal III iz Pergama, odličan poznavalac otrova, imao je vrt gde su uzgajane isključivo otrovne biljke iz kojih je dobijao otrove. Upotreba ploda (bobica) velebilja radi slučajnog ili namernog trovanja, samoopijanja i/ili namernog onesposobljavanja za rad ili odbranu, bila je raširena sve do 19. veka. Još u vreme Dioskorida znalo se za otrovnost ove biljke, jer on opominje da pehar vina sa 4 drahme velebilja sigurno ubija svakog čoveka. (7) Zabeležena su i mnoga slučajna trovanja ovom biljkom, kao što je ono iz 1813. god., kada se kod Pirne otrovao ceo garnizon francuskih vojnika, ili slučaj iz 1841. god., kada su se mnoge porodice otrovale preko puževa koje su jeli kao poslasticu, a koji su skupljani sa polja gde raste velebilje. (9)
Cimet, anis, kim, morač, korijander, biber, celer, đumbir, karanfilić i drugi začini igrali su nekada veoma važnu ulogu u ljudskom društvu i odnosima pojedinih država i naroda. Basnoslovna cena začina bila je neposredan povod otkrića Amerike u želji da se nađe put za Indiju u kojoj rastu ove biljke. Tako su se, na primer, crni i beli biber, zahvaljujući etarskom ulju, ljutom ukusu, fermentima i smoli, koristiti kao antitusica, amarum purum, digestiv i, lokalno, kao antiseptik. (10)


Istorijski izvori od značaja za proučavanje upotrebe lekovitog bilja
Najstariji pisani pomen o upotrebi lekovitog bilja za izradu lekova i za lečenje pronađen je na sumerskoj glinenoj pločica iz Nipura staroj skoro 5000 godina. Ona sadrži 12 recepata za izradu lekova u kojima se pominje preko 250 različitih biljaka, među kojima i neke alkaloidne: mak, bunika i mandragora. (11) Kineska knjiga o korenju i travama “Che-Nung-pen-ts`ao-ching”, napisana oko 2800 god. p.n.e., koju neki farmakoistoričari smatraju najstarijom farmakopejom na svetu, sadrži opise preko 250 biljnih droga domaćeg porekla, od kojih se mnoge i danas upotrebljavaju: Rhei rhisoma, Camphora, Cinammomi cortex i Theae folium. Antički narodi su mnogo cenili ove droge iako se za mnoge dugo nije znalo da potiču iz Kine. Rimljani su verovali da Rheum, koji su koristili kao purgativ, dolazi sa Bosfora i sa obala Crnog mora. Kineski cimet se koristio kao lek, za kađenje, mirisanje, a kasnije i kao začin dodavan za popravljanje mirisa jelu i piću. Kraljica od Sabe darovala je caru Solomonu, pored ostalog, i cimet kao retkost i skupocenost koja se daruje samo u znak osobitog poštovanja i naklonosti. (5,10,11,12)
Međutim, proučavanje starih recepata sa načinima izrade lekovitih preparata ponekad je isto tako teško kao i odgonetanje samog naziva biljne vrste iz koje se on izrađivao zbog tajnih “heraldičkih” imena, često prema nazivima životinja. Tako je “srce jastrebovo” naziv za pelen (Artemisia absinthium L., Asteraceae), dok je “mišji rep” naziv za beli slez (Althaea officinalis L., Malvaceae). (13) U Ebersovom papirusu, napisanom oko 1550. god. p.n.e. u Tebi, pominje se veliki broj biljnih vrsta i droga korišćenih u terapiji. Ovde ćemo spomenuti samo neke: bunika (Hyosciamus niger L., Solanaceae), nar (Punica granatum L., Punicaceae), ricinus (Ricinus communis L., Euphorbiaceae), aloja (Aloë sp., Liliaceae), sena (Cassia spp., Fabaceae), beli i crni luk (Allium cepa L. i Allium sativum L., Alliaceae), smokva (Ficus carica L., Moraceae), bela vrba (Salix alba L., Salicaceae), korijander (Coriandrum sativum L., Apiaceae), kleka (Juniperus communis L., Cupressaceae) i kičica (Centaurium erythraea L., Gentianaceae). Protumačeni recepti Ebersovog papirusa otkrivaju nam da se korijander koristio za otklanjanje stomačnih tegoba, fleka na koži i glavobolje, iz polodova kleke specifičnim postupcima se dobijalo etarsko ulje, dok se kičica pripremala za otklanjanje ginekoloških problema, a u obliku vina za poboljšanje apetita, protiv nadimanja i grčeva u stomaku. Grčki filozof Herodot prvi ukazuje na vezu između građenja piramida i belog i crnog luka, koji se prema zapisu na piramidama koristio u ishrani da bi graditeljima dao snagu za težak fizički rad. Interesanto je da je, prema jednom receptu, trudnicama bilo dozvoljeno da ga koriste u ishrani, dok se dojiljama savetovalo da ga izbegavaju, jer se njegov ukus prenosi i na mleko, što bebama ne prija. (1,2,3,11,14) Najnovija istraživanja pokazuju da su u plodnoj dolini Nila uzgajane mnoge biljne kulture, između ostalih i beli mak (Papaver somniferum var. album L.) iz kojeg se dobijao opijum. (1)
Prema podacima iz Biblije i svete jevrejske knjige Talmuda, prilikom različitih obreda koji su pratili lečenje, kao i za kađenje, korišćene su mirisne smole, najčešće mira (Myrrha) i tamjan (Olibanum). U indijskim svetim kjnigama Vedama spominje se lečenje biljem, kojim je ova zemlja bogate i raskošne flore obilovala. Mnoge začinske biljke poreklom su iz Indije: morski oraščić, biber, karanfilić i druge. (13) Oslanjajući se na Homerove epove “Ilijadu” i “Odiseju”, nastale oko 800.god. p.n.e., saznajemo za 63 biljne vrste iz minojske, mikenske i egipatsko-asirske farmakoterapije. Neke od njih dobile su imena prema mitološkim likovima iz ovih epova, kao na primer oman (Inula helenium L., Asteraceae), nazvan u čast lepe Helene (Jelene) oko koje je vođen trojanski rat. (10, 15) Za biljke iz roda Artemisia, za koje se verovalo da vraćaju snagu i čuvaju zdravlje, naziv je izveden iz korena grčke reči artemis, što znači zdrav/čio. One su nazvane po čuvenoj karijskoj carici Artemisi, koja je i sama mnogo istraživala i gajila lekovite biljke. (16)
Originalni biljni lekovi izuzetno su retki i predstavljaju pravi izazov za arheologe i istoričare. Zahvaljujući sačuvanim darovima ostavljanim u grobnicama careva iz perioda Ehnatona i Tutankamona (1550-1305. god. p.n.e.) ostao je sačuvan jedan broj originalnih biljnih droga iz perioda Starog veka. Ove biljne droge su relativno dobro sačuvane. (2) Iz perioda Dioskorida pronađeni su, prilikom kopanja jednog jarka 1962. god. u Neusu, ostaci nekada korišćenih biljaka za izradu lekova. Praškasta smeša, otkrivena na lokaciji nekadašnjeg rimskog logora, koji je srušen oko 70. god., sadržala je sprašene ostatke 4 različite biljne vrste: Centaurium umbellatum Gillib., Hyosciamus niger L., Hipericum perforatum L. i Plantago lanceolata L. (17)


2. Biljke kao osnov Materia medicae od antike do renesanse
Najvažniji pisac starog veka o biljnim drogama je Dioskorid (Pedanios Dioskorides), Grk iz Anazarba, koji je kao lekaro-apotekar Neronove vojske proučavao lekovito bilje gde god je išao sa rimskom armijom. Oko 77. god napisao je. ”Nauku o lekovima u pet knjiga” (De Materia medica libri quinqae). Ovo klasično delo starog veka, koje je mnogo puta prevedeno i štampano, pruža obilje podataka o biljnim lekovima koji su činili osnovu materia medicae sve do kasnog srednjeg veka i renesanse. Od ukupno 944 opisane droge, 657 je biljnog porekla sa opisima spoljašnjeg izgleda, staništa, načina prikupljanja droge, izrade lekovitog preparata iz nje i njeno terapijsko delovanje. Preovlađuju biljke blagog delovanja, ali su upotrebljavane i one koje sadrže alkaloide i druge materije jakog fiziološkog delovanja (kukurek, čemerika, mak, ljutić, tatula, bunika, velebilje). Od domaćih biljaka Dioskorid je najviše cenio vrbu, kamilicu, beli i crni luk, beli slez, bršljan, kantarion, koprivu, žalfiju, kičicu, koriander, peršun, morski luk i čemeriku. (18) Kamilica, poznata pod nazivom Chamaemelon, koristila se kao antiflogistik za lečenje rana, uboda, opekotina i čireva, zatim za klistiranje i ispiranje očiju, ušiju, nosa i usta. Zbog blagog karminativnog delovanja naročito je pogodna za primenu u dečijem dobu. Diskorid je smatrao da deluje abortivno, o čemu on piše sledeće: “Cvet, koren i cela biljka pospešuju menstruaciju, teraju embrion, urin i kamenac, ukoliko se koriste u obliku infuza i kupke”. Ovo netačno verovanje su kasnije prihvatili i Rimljani i Arapi, pa otuda potiče latinski naziv matricaria, izveden iz dve reči: mater, što znači majka, odnosno matrix, što žnači materica. (19) Uz opis biljaka vrlo često su data i imena na drugim jezicima, kao i stanište gde rastu ili se uzgajaju. Evo kako izgleda Dioskoridov opis narcisa: “O narcisu. Jedni ga zovu Narkysos anydros, zatim Autogenes i Bolbos emetikos. Rimljani ga zovu Bolbus morbitarius, a neki isto kao i ljiljan narcis zovu Leirion. Listovi su slični poriluku, nežni su i mnogo manji i uži. Stabljika je prazna i bez lista, jednu stopu visoka i na njoj se nalazi beli cvet koji ima u sredini žutu, a ponekad crvenu rupu (misli se na tučak i prašnike). Koren je u sredini beo, okrugao i sličan luku. Plod je u jednoj vrsti kožice, crn i duguljast. Najbolja vrsta narcisa raste na bregovima i miriše. Drugi je sličan luku i miriše na zelje. Ako se skuva koren i popije ili pojede prouzrokovaće bljuvanje. Fino stucan sa medom, narcis je izvrsno sredstvo kod opekotina. Slične obloge koriste se i kod hroničnih bolova u zglobovima i stopalima, kao i kod povreda tetiva. Sa sirćetom i semenom koprive koristi se sa izbeljivanje kože” (20) Već Dioskorid razlikuje više vrsta mente, koja se gajila i koristila kao sredstvo protiv glavobolje i za želudac. Lukovica morskog luka i peršun koristili su se kao diuretici, dok se kora hrasta koristila u ginekološke svrhe, a bele vrbe kao antipiretik. Bulbus Scillae se prema Dioskoridu koristio i kao ekspektorans, kardiakum i antihidroptikum, u obliku sirćeta ili kiselog meda. (7,13,14,21) Značajno je što je Dioskorid ukazao na mogućnost falsifikovanja droga, kako onih domaćih, kao što je falsifikovanje opijuma mlečnim sokom primorskog žutog maka (Glaucium flavum Cranz, Papaveraceae) i crvene bulke (Papaver rhoeas L., Papaveraceae), tako i skupih orijentalnih droga, koje su arapski trgovci donosili sa dalekog Istoka, kao što su: iris (Iris sp.), iđirot (Calami rhizoma), kardamom (Cardamomi fructus), tamjan (Olibanum) i druge. (1, 7)
Najpoznatiji rimski lekaroapotekar Galen sastavio je prvi popis droga sličnog ili istog terapijskog dejstva (paralelne droge) koje mogu zamenjivati jedna drugu – “De succedanus”. Sa stanovišta današnje nauke, neke od predloženih zamena ne odgovaraju u farmakološkom smislu i potpuno su neprihvatljive. Tako, ako bismo mogli da prihvatimo da lekaroapotekar u nedostatku Althaeae radix upotrebi Malve folium, ili da Zingiberis rhisoma zameni sa Piperis fructus, zamena Helleborus sp. sa Lapis lazuli (safir) podjednako je neprihvatljiva i netačna kao i zamena Papaver semen sa Hyoscyami semen. ( Galen je uveo u terapiju i neke nove biljne droge koje Dioskorid nije opisao, kao što je Uvae ursi folium, koja se i danas upotrebljava kao uroantiseptik i blag diuretik. (3,22,23)
Arapi su uveli u farmakoterapiju mnogo novih biljnih droga, najviše iz Indije, sa kojom su trgovali. Neke drastične droge zamenili su manje drastičnim, pa su se Pulpa tamarindi, Sennae folium, Manna, kao blaga laksancija koristile umesto do tada korišćenih drastičnih purgativa (Hellebori rhizoma i Euphorbium). Karlo Veliki je 812. god. u svojim Kapitularima dao popis oko 100 biljnih vrsta koje se moraju gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije, a to su uglavnom bili manastiri. Među ovim biljkama je najviše lekovitih - žalfija, beli slez, nekoliko vrsta mente, mak, kičica, primorski luk, a na prvom mestu je žalfija, koju je veliki vladar naročito cenio. Latinski naziv ove biljke potiče od starih Latina koji su je nazvali spasonosna biljka (salvare, što znači spasiti, izlečiti). Žalfija je i danas obavezna biljka u svim katoličkim manastirima, kao neka vrsta svete biljke. (3)

2.1. Herbarijumi i period ijatrohemije
Uporedo sa razvojem nauke i umetnosti u periodu renesanse razvijala se i farmaceutsko-botanička literatura. Međutim, kada je materia medica u pitanju, nije bilo značajnijih promena tokom Srednjeg veka, pa su se radovi velikih antičkih autoriteta, Dioskorida i Galena, neprestano provlačili kao osnova antidotariuma i renesansnih herbarijuma sve do 17. veka. Ova literatura, na latinskom i staroevropskim jezicima, dosta je dobro očuvana, naročito u štampanoj formi i formi bakroreza. Novija otkrića ukazuju da mnogi herbarijumi vuku korene još iz Srednjeg veka. Među najpoznatije predstavnike ove literature ubrajaju se “Hortus sanitatis” (Vrt zdravlja) i “Herbarum vivae eicones,” štampani u Nemačkoj u 16. veku, kao i “Hortus Eystettensis” , urađen 1613. god. kao bakrorez. Herbarijum američkog apotekara francuskog porekla Eliasa Duranda (1794-1873), pod nazivom Herbario nuovo, obuhvatao je preko 10 000 biljnih vrsta i više od 100 000 primeraka sakupljenih po čitavoj teritoriji Severne Amerike. Detaljna analiza Durandovog herbarijuma pokazala je da se obično prvo navodilo ime biljke, koji njen deo se koristi i u koje terapijske svrhe, zatim je objašnjavan izgled, mesto gde raste, u kojem periodu se bere, a ponekad i sa čim ju je eventualno dobro kombinovati u pripremi leka, a sa kojim biljkama se ne uzima u kombinaciji. (7, 20, 24) Povlačenjem medicine i farmacije u manastire, osnov terapije činilo je 16 svetih biljaka, koje su apotekari kaluđeri u zapadnoj Evropi obavezno uzgajali u manastirskim vrtovima. Pored već spomenute žalfije, tu su bile ruža, ljiljan, morač, nana i grčko seme. U većini slučajeva vrednost droga po tadašnjem shvatanju nije zavisila od njene stvarne lekovitosti, nego pre svega da li je biljka ubrana levom ili desnom rukom, u ponoć, određenog dana u sedmici ili godini i da li se pri tome išlo unatraške, pevalo, zevalo i slično.
Pojavom Paracelzusa (1493.-1541. god.) i uvođenjem hemijskih lekova u terapiju (ijatrohemija) ne samo da se nije smanjio interes za lekovito bilje već je otpočelo hemijsko proučavanje lekovitosti biljaka koje je obeležilo razvoj nauke 17. i 18. veka. Alhemičarsko učenje o signaturama odigralo je važnu ulogu u razvoju sistematike biljaka, jer su prikupljeni morfološki podaci o biljnim vrstama. Prema verovanju da je lekovitost biljke obeležena njenim izgledom (morfologijom), lekari su, sledeći znakove prirode, kantarion preporučivali za lečenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izledaju kao da su probodeni, dok su se za žuticu upotrebljavali cvetovi i korenje žute boje. Pravu sistematiku biljaka, koja se održala do danas, postavio je 1735. god. švedski botaničar Carl von Linné. (10,20, 24)


2.2. Hinovac
Otkrićem Amerike i puta za Indiju, evropska farmakoterapija obogaćena je novim biljnim drogama, od kojih su mnoge odigrale važnu ulogu u farmakoterapiji 18. i 19. veka. Spomenućemo samo neke: Lobeliae herba, Jalapae tuber, Nicotianae folium, Senegae radix, Ipecacuanhae radix i Cinchonae cortex. Zbog izuzetnog značaja uvođenja hininovca i hinina u terapiju malarije, što se poredi sa značajem uvođenja baruta u vojne svrhe, ovde ćemo reći nešto više o njemu.
Malo je biljaka koje imaju tako burnu i zanimljivu istoriju kao Cinchona. Zbog nje su vođeni ratovi, trgovalo se njenom korom, a mnogi su se obogatili na bolestima i nevoljama stotina miliona ljudi bolesnih od malarije. Koru hininovca (Cinchonae cortex, Chinae cortex) upotrebljavali su od davnina stanovnici Južne Amerike za lečenje groznice, naročito malarije, kao dodatak jelu u obliku osušenog praška ili u obliku dekokta. Primećeno je da obolele lame skidaju koru sa stabla hininovca i glođu je, te se na ovaj način oporavljaju. Otuda koru nazvaše kina odnosno china, što je na Inka jeziku značilo “kora nad korama” ili “izuzetna kora”. Postoji preko 30 vrsta hininovca roda Cinchona iz familije Rubiaceae, od kojih se danas najviše koristi Cinchona succirubra Pav., jer daje drogu određenog i postojanog kvaliteta. Linné je dao naziv rodu Cinchona oslanjajući se na legendu o prvoj Evropljanki koja je 1630. god. izlečena dekoktom hininovca, grofici Francisci Henriques de Rivera del Chinchon, drugoj ženi peruanskog vicekralja grofa del Chinchon. Otuda potiče naziv grofičin prašak ili “Polvo de la Condeza”. U Engleskoj se zvao “kraljevski prašak” pošto je njime izlečen i sam kralj Karlo II. Evropljani su upoznali Cinchonu kada su osvojili Peru, a koru su u Evropu donosili jezuiti, koji su kao misionari odlazili u Peru i tu se upoznali sa lekovitim svojstvima ove droge. Isusovac Barnabé de Cabo prvi je doneo prašak hininovca, najpre u Španiju, a zatim u Rim, gde su ovim sredstvom izlečeni mnogi bolesnici. Droga je prodavana veoma skupo pod raznim izmišljenim imenima, u početku kao prašak “Polvo de los Jesuitos”, ali pošto je laicima njegova efikasnost izgledala prosto čudnovato, narod ga je prozvao "đavolji prašak". (9,10) Interesantan je i naziv “Cortex Peruanus,” koji ukazuje na poreklo droge, a pod kojim je ona ušla u londonsku farmakopeju iz 1677. godine. (25) Međutim, službena medicina 17. veka bila je ogorčeni protivnik hininovca, jer on nije pokazivao ni laksativni ni vomitivni efekat, što se tada smatralo potrebnim za izlečenje groznice, pa se njegov ulazak u oficinalnu farmakoterapiju odvijao dosta sporo. Širenju upotrebe hininovca mnogo je doprineo apotekar iz Kembridža Robert Talbot, koji je izrađivao Vinum Chinae kao amarum, stomahik i antipiretik. Engleski lekar Thomas Sydenham među prvima je upotrebio koru hininovca za lečenje malarije i nekih drugih oblika groznice. Monteverdijevo otkriće, 1872. god., da hinin deluje kao uterotonic, dovelo je ne samo do njegove upotrebe u akušerstvu već i do velike zloupotrebe za izazivanje pobačaja. Ovo je na žalost, zbog velikih doza koje su se u tu svrhu koristile, često imalo letalni ishod. Gomez je 1810. god. uspeo da izoluje jednu aktivnu supstancu iz ekstrakta Cinchonae cortex koju je nazvao cinhonin, dok su pariski apotekari Pelletier i Caventou 1820. god. dokazali prisustvo dva alkaloida , cinhonina i hinina, od kojih je ovaj drugi imao izrazita antimalarična svojstva. Oni su kasnije uspeli da dokažu da se hinin može dobiti ne samo iz Južne Amerike nego i sa plantaža na Javi i u istočnoj Indiji, koje su do danas ostale glavni svetski proizvođači hininovca. (9,10)
S obzirom na cenu uvoza sirovine za ekstrakciju hinina, vrlo brzo se javila potreba za njegovom sintezom, ali rad na strukturi hinina trajao je preko stotinu godina. Ona je konačno utvrđena 1931. god. (Rabbe) i eksperimentalno potvrđena kao pravilna totalnom sintezom 1944. god. (Woodward i sar.). (25)
Početkom 19. veka izolovani su prvi alkaloidi i heterozidi, čime je zapravo označen “novi početak” farmakoterapije, koja se sve manje oslanjala na gajeno lekovito bilje, a sve više na izolovanje aktivnih principa iz selekcionisanih biljnih vrsta. Prvi organski spoj koji je dobijen iz biljnog sveta, a koji je imao aktivno dejstvo, bio je alkaloid opijuma – morfijum, koji je 1804. god. izolovao nemački apotekar Sertürner (Friedrich Wilhelm Sertürner 1783–1841. god.) i nazvao ga prema grčkom bogu sna Morfeju. (1, 26) Ubrzo zatim izolovan je veliki broj alkaloida, od kojih ćemo spomenuti samo nekoliko: narkotin (1817), strihnin (1818), brucin (1819), kolhicin (1820), kodein (1832), atropin, akonitin (1833), papaverin (1848), skopolamin (1890). (24)


3. Upotreba lekovitog bilja u našem narodu
Stari Sloveni poznavali su mnoge biljke, među njima i one koje su upotrebljavali za lečenje. Protiv groznice koristili su pelen i kičicu, kao anthelmintiku beli luk, kao drastiku ricinus, kukurek, debelu tikvu, dok su emetika bili kukurek i kopitnjak. Primorski luk, špargla, peršun i celer koristili su se kao diuretika, a zbog adstringentnog delovanja upotrebljavani su hrast i nar. Glavna sveta i čudotvorna biljka naše etnofarmacije bio je i ostao bosiljak, koji se i danas gaji ne samo po manastirima, već i po baštama i saksijama. Ova biljka se najčešće koristila kao sveža sirovina ili su se od nje izrađivali različiti preparati za kožu. Neke masti i melemi na bazi bosiljka od davnina su poznati, a interesantan je podatak da su pojedini preparati, kao što je Unguentum basilicum, nosili epitet kraljevski melem zbog izuzetne važnosti. Mnoge biljne vrste preuzete iz slovenske etnomedicine i etnofarmacije, prešle su u školsku, naučnu farmakoterapiju Srednjeg veka kroz prva pisana dela na srpskom jeziku nastala pri manastirskim bolnicama u Hilandaru, Carigradu i Studenici. Osnivanjem prve apoteke u doba Nemanjića početkom 14. veka u tada najvažnijoj srpskoj luci Kotoru, proširila se upotreba skupih uvoznih droga i začinskog bilja, iz tropskih i suptropskih krajeva Azije i Afrike. Najstariji sačuvani srednjovekovni terapijski zbornici Hodoški zbornik (1390. god.) i Hilandarski medicinski kodeks (13-16. v.) oslanjaju se na Dioskoridovu i Galenovu nauku o lekovitom bilju, koje su predstavljale osnov zapadnoevropske farmakoterapije. U Hilandarskom kodeksu opisano je 100 biljnih vrsta i droga biljnog porekla. Dioskorid je često citiran, a biljke koje je on uveo u terapiju posebno su bile cenjene. Po narodnom shvatanju, koje se često pretvara u verovanje i sujeverje, lekovitost, ali i otrovnost, pojedinih biljaka opevane su i u mnogim narodnim pesmama. Tako su najčešće opevane biljke odoljen, kamilica, matičnjak i trava iva. “Da ne ima odoljena trave, ne bi majka odranila sina, nit bi seka brata odnjihala…” O izvanredno dugoj i neprekidnoj tradiciji upotrebe lekovitog bilja u kurativne i profilaktičke svrhe u našem narodu govore i lekaruše poznatih i nepoznatih autora, nastale u periodu turskog ropstva, kada su domaće biljne droge predstavljale jedinu dostupnu sirovinu za izradu lekova. (18,27,28)

4. Uloga i mesto lekovitog bilja u savremenoj farmakoterapiji
Mnoge biljne droge danas se koriste pre svega kao sirovine za ekstrakciju lekovitih principa (opijumski mak, digitalis, ražena glavnica, cinhona, ipekakuana, rauvolfija...) (10) Od izolovanja prvih alkaloida pa do danas, u periodu od skoro dve stotine godina, proučen je veliki broj biljaka i izolovano na milione aktivnih komponenti, od čega je samo nekoliko hiljada različitih alkaloida, ali ni oni se svi ne koriste u savremenoj farmakoterapiji. Iako se farmaceutska nauka bazira pre svega na dobijanju sintetskih ili polusintetskih komponenti, postoji obnovljen interes za izolovanje farmaceutskih aktivnih principa iz biljaka. Brojne farmaceutske kompanije širom sveta danas ulažu velika finansijska sredstva u istraživanje aktivnih sastojaka koji se nalaze ili se pretpostavlja njihovo prisustvo u biljkama koje su vekovima korišćene u tradicionalnoj i školskoj medicini i farmaciji ranijih epoha. Kompanija “Merk” je nedavno uložila milion dolara u projekat koji već dve godine traje u Kostariki, a “Pfizer” troši dva miliona godišnje u poslu sa Njujorškom botaničkom baštom na istraživanje farmakoterapijskog potencijala Severno-Američke flore. Prema podacima iz 1980. god., u istraživanje lekovitih biljaka na nivou kliničkih istraživanja uključene su 223 farmaceutske kompanije širom sveta, od čega 107 iz SAD. (29) Ponekad, bez obzira na utrošeno vreme i novac, rezultati nisu ohrabrujući. Tako su, na primer, istraživanja Američkog nacionalnog instituta, ostala bezuspešna, jer ni jedan od 114.000 biljnih ekstrakata iz 35.000 biljnih vrsta nije mogao biti upotrebljen za lečenje kancera. (30) Tradicionalna medicina, kao i grčko-rimska terapija, kroz očuvane srednjovekovne farmakopeje i renesansne herbrijume, može da pruži više nego korisne smernice u kojem pravcu da se krene. U nekim slučajevima ovo može ne samo da potvrdi ispravnost upotrebe kroz vekove već da dovede do otkrića nekih novih aktivnih principa ili da do skoro zaboravljene biljke ponovo vrati u žižu interesovanja. In vivo i in vitro istraživanja nekih biljaka tradicionalne kineske medicine, koja se godinama koriste za lečenje ekcema, otkrila su sasvim nova antireumatska svojstva ovih biljaka. (31) Slično je bilo i sa Filipinskim čajem (Carmona retuza). (32) Ovakvih primera ima mnogo. Možda će oni podstaknuti ozbiljnija istraživanja starih rukopisnih knjiga o biljkama, koje se neće posmatrati kao istorijska radoznalost nego kao mogući izvori savremene farmakoterapije.


Zaključak
Veza između čoveka i njegovog traganja za lekovima u prirodi seže duboko u prošlost o čemu svedoče različiti izvori u vidu pisanih podataka, sačuvanih spomenika, pa čak i originalnih biljnih lekova. Saznanja koja nam pružaju ti izvori sigurno su rezultat duge borbe ljudi sa bolestima, u kojoj je čovek naučio da lekove pronalazi u biljkama, njihovoj kori, semenima, plodovima, listovima i drugim organima. Za mnoge lekove biljnog porekla, koje su poznavale još najstarije ljudske civilizacije i koji su kroz milenijume korišćeni sve do današnjih dana, savremena nauka je potvrdila aktivno delovanje i uvrstila ih u farmakoterapiju.

http://www.farmaceuti.com/forum/index.php?topic=1113.0

Groznica


1) Ishrana:
- Lečenje sokovima od voća i povrća (vidi poglavlje III), biljno
mleko, limunade - u periodu groznice;
- U periodu lečenja sokovima, praktikovati svako jutro klizmu
(vidi poglavlje IV) od sledeće biljne mešavine:
Recept: Preslica Hajdučica
Kamilica Neven
Izmešati u jednakim razmerama. 6 kašika sipati u 1,5 litar
vrele vode i ostaviti da odstoji 5 minuta; na sve to dodati 1 kašiku
masti od nevena. Na kraju procediti i napraviti klizmu koris -
teći mlaku tečnost.
- Sok od mladog ječma, 3 x 50 ml na dan (vidi: Mladi ječam -
III/C);
- Čajevi: Bela vrba 1 supena kašika
Crvena detelina 1 supena kašika
Kuvati koru bele vrbe u 300 ml vode 5 minuta, zatim skloniti
sa vatre i dodati crvenu detelinu. Ostaviti da odstoji 3 minuta,
procediti, pa dodati 1 kašičicu švedske tinkture (vidi poglavlje
II). Piti mlak čaj, po 1 kašičicu na svakih 10-15 minuta.
2) Topla kupka nogu, 3-4 puta dnevno (vidi poglavlje IV).
3) Kupka trupa hladnom vodom, 4 puta na dan po 25 minuta
(vidi poglavlje IV).
4) Trljanje i masaža celog tela sa alkoholnim rastvorom ulja
od mente i lavande.
Recept: Alkohol (špiritus - 30-40%) 100 ml
Ulje od mente 3 g
Ulje od lavande 3 g
Rastvor izmućkati, a zatim ga koristiti za trljanje i masažu.
5) Lumbo-abdominalna kataplazma od gline (na slabinski
deo i trbuh), 2 sata dnevno (vidi poglavlje VII).
6) Hladan oblog na stomak i na glavu.
7) Umotavanje (hladan španski ogrtač - vidi poglavlje IV) do
kolena 1 sat; od kolena naniže primeniti oblog umočen u topli
rastvor vode i sirćeta, u jednakim razmerama, i menjati ga čim se
ohladi. Ukoliko groznica ne popusti, ponoviti postupak. Na stopala
navući čarape umočene u rastvor sirćeta i hladne vode (u
jednakim razmerama).
7) Hladna kupka celog tela na svaki sat po jedna (vidi poglavlje
IV).
9) Derivativni oblog na trbuh, u toku noći (vidi poglavlje IV).
10) Ako bolesnik ima drhtavicu, postupiti na sledeći način:
- Topla sedeća kupka, 1 sat sa temperaturom koju treba
postepeno povećavati, ili umotavanje u ćebad i stavljanje flaša
sa toplom vodom duž bočnih strana tela;
- Jednostavna fomentacija (vidi poglavlje IV) na kičmeni stub;
- Piti tople čajeve od lipe, žalfije, zove, crvene deteline, nane,
različka.



Oboljenja tiroidne (štitne žlezde)

1) Ishrana:
- 10 dana lečenje sokovima od voća i povrća
- 1 klizma ujutru sa 1,5 - 2 litra mlake kamilice, 10 dana
- U nastavku, lečenje sokovima i presnom hranom, 2 meseca
, potom presna hrana 6 meseci;
- Lečenje limunovim sokom
- Sok od mladog ječma, 3 x 50 ml dnevno
- Čajevi:
Recept I: Ivanjsko cveće 40 g Preslica 40 g
Neven 20 g Rusomača 20 g
Žalfija 20 g Jagorčevina 30 g
Gavez 30 g Crvena detelina 30 g
Kopriva 20 g
1 kašičicu mešavine ostaviti da odstoji 2 minuta u 250 ml
vrele vode. Piti 3 šolje čaja sa švedskom tinkturom
Recept II: Anđelika (koren)
1 kašičicu dodati na 250 ml hladne vode. Ostaviti da odstoji
12 sati. Piti 1 šolju dnevno.
Recept III: 1 šolja dnevno čaja od jelinih iglica.
Lumbo-abdominalna kataplazma (na slabinski deo i trbuh)
od gline, 3 sata dnevno stavljati istovremeno
ovu kataplazmu u kombinaciji sa iseckanim crnim lukom, na
zonu štitaste žlezde.
3) Kupka "Vitalis", 2 puta dnevno po 25 minuta
4) Naizmenični škotski tuš, 2 puta dnevno
5) Hladno tuširanje zadnje strane tela, 3 puta sedmično
6) Sunčanje, 1 tretman dnevno
7) Oblog sa dekoktom od jelinih iglica, tokom noći (4 kašike
jelinih iglica kuvati 5 minuta u 500 ml vode i ostaviti da se ohladi).
7) Duboko ispiranje grla, naizmenično, čajem od ivanjskog
cveća i crnog sleza. Ostatak biljke lagano podgrejati, izmešati sa
brašnom od ječma i raširiti na komad platna. Ovaj oblog se stavlja
na vrat i drži u toku noći. Od svežih biljaka: ivanjskog cveća,
sleza ili preslice (dobro usitnjenih) mogu se praviti topli oblozi.
Osobe sa obolelom tiroidnom žlezdom, ne treba da konzumiraju
lan.
9) Boravak na čistom planinskom vazduhu, vežbe disanja,
gim nastika, u zavisnosti od ličnih mogućnosti

Lecenje oboljenja stitne zlezde prirodni lekovima i terapijama.


Zapaljenje limfnih čvorova
Adenitis (upala limfnih čvorova)

1) Ishrana:
- 5-7 dana lečenje sokovima od voća i povrća
- 1 klizma ujutru, čajem od kamilice, 5-7 dana
- U nastavku sledi lečenje sokovima i presnom hranom, 2
meseca;
- Sok od mladog ječma 3 x 50 ml dnevno
- Lečenje bobicama kleke
2) Kupka "Vitalis" 2 puta dnevno po 25 minuta
3) Kupka trupa, jedanput dnevno po 25 minuta
4) Lokalna kataplazma (na obolelo mesto) sa kašom od gaveza
i listovima kupusa (vidi poglavlje II - Biljna kaša i oblog od
listova kupusa).
5) Lumbalno-abdominalna kataplazma (na slabinski deo i
stomak) i lokalna kataplazma od gline, 3 puta dnevno.
6) Lokalni oblog od ugljenog praha na obolelo mesto
7) Sunčanje
7) Derivativni oblog (lokalna primena), tokom noći.
9) Hladno tuširanje gornjih, donjih ekstremiteta, zadnje strane
tela, zavisno od lokalizacije zapaljenskog procesa, jedanput
dnevno.

Prirodno lecenje
U arsenalu savremene medicine i preventivnog delovanja,
fitoterapiju (lečenje biljkama) treba ceniti prema njenim stvarnim
vrednostima. Tradicija i delatnost fitoterapije potvrđuju
činjenicu da u prirodi ne postoji nijedna biljka koja nema lekovita
svojstva za određenu bolest.
Terapeutska vrednost lekovitih biljaka zasniva se na vezi koja postoji između hemijske strukture aktivnih supstanci biljaka i
njihovog farmakološko-dinamičnog delovanja na organizam.
Složenost hemijskog sastava biljaka koje imaju od 2-3 pa i do 30-
40 identifikovanih elemenata kod pojedinih vrsta, objašnjava
terapeutsko delovanje jedne iste biljke kod različitih bolesti.
Efikasnost prirodnih sredstava, kada je u pitanju preventiva i
samo lečenje, kao u ostalom i u alopatskoj (zvaničnoj) medicini,
zavisi od kompletne i dobre dijagnoze.
Mada izgleda jednostavna i svima razumljiva, fitoterapija je
određena pojedinim principima i ograničenjima. Treba je dobro
upoznati i razumeti, kako ne bi dospeli u krajnost da je pretvorimo
u lek sa "čudotvornim dejstvom" - lek koji leči svaku bolest.
Prirodne lekove moramo primenjivati stručno i uz lekarsku asistenciju,
da bi se očuvala njena vrednost i izbegle kompromitujuće
situacije.
Upotrebu prirodnih lekova ne treba predstavljati kao zaseb -
nu, izolovanu metodu koja se primenjuje nezavisno od drugih
terapijskih sredstava. Fitoterapija sve više upotpunjuje koncepte
savremene terapeutike, potpomažući lečenje različitih bolesti.
Ona olakšava morfo-funkcionalnu regeneraciju organizma i
učvršćuje njegov odbrambeni sistem.
Priroda nam velikodušno nudi svoju saradnju, podršku i
smer nice u cilju obnove vitalnosti ljudskog organizma. Cenimo
dakle prirodu i trudimo se da razumemo i prihvatimo njenu
poruku čovečanstvu:
"Vratite se prirodnoj ishrani i zdravlju koristeći prirodne lekove."


Šećerna bolest
Dijabetes (šećerna bolest)

1) Ishrana:
- Lečenje sokovima i presnom hranom (vidi poglavlje III/C),
2 meseca, a zatim samo presnom hranom 6 -12 meseci;
- Preporučljive namirnice:
a) Povrće i lekovito bilje u obliku salate - zelena salata, karfiol,
plavi patlidžan, crni luk, ren, artičoka (list), cvekla, beli luk, ku -
pus, maslačak, šargarepa, krastavac, soja;
b) Voće: jabuke, kruške, orasi, breskve, kupine, banane, po -
morandže, lubenice, dinje, mandarine;
c) Biljni proteini (vidi poglavlje III/C - Recepti koji se koriste
posle lečenja, recept br. 9);
- Izbegavati jako slatko voće;
- Lečenje maslačkom (stabljika, vidi Maslačak);
- 3 x 50 ml na dan - sok od mladog ječma (vidi. poglavlje III/C
- Mladi ječam);
- 3 x 1 kašika dnevno uglja od lipe (vidi poglavlje VIII);
- 3 x 15 kapi tinkture valerijane (odoljena) dnevno;
- Čajevi:
Recept I: Zečja stopa 40 g Kupina 10 g
Troskavica 20 g Borovnica (list) 10 g
Petoprsnica 30 g
Kuvati 30 g mahuna pasulja u 1 litar vode, 30 minuta, zatim
skloniti sud sa vatre i dodati 1 kašiku ove mešavine. Ostaviti da
odstoji 3 minuta i piti po 3 šolje dnevno uz dodatak švedske tinkture
(vidi poglavlje II).
Recept II: Žalfija 20 g Hajdučica 20 g
Borovnica (list) 10 g Zova 10 g
1 punu kašičicu korena gaveza kuvati u 250 ml vode. Čim proključa,
skloniti sa vatre i dodati 1 kašičicu mešavine II. Ostaviti

da odstoji 2 minuta. Piti 3 šolje dnevno sa dodatkom švedske tin -
kture.
Ako se upotrebljavaju u ishrani u svežem stanju, celer, sok od
krastavaca, sok od presnog kupusa, praziluk, špargla, sok od šargarepe,
crni i beli luk i kopriva, pomažu normalizaciju nivoa
šećera u krvi.
- Čaj od iđirota (vidi: Iđirot) - 6 kašika dnevno.
2) Kupka “Vitalis”, 2 puta dnevno po 25 minuta (vidi poglavlje
IV).
3) Kupka trupa, jedanput dnevno po 25 minuta (vidi poglavlje
IV).
4) Sunčanje, jedanput dnevno (vidi poglavlje V).
5) Parna kupka celog tela, 2-3 puta sedmično po 15-20 minuta
(vidi poglavlje IV).
6) Kataplazma sa ugljenim prahom (vidi poglavlje VIII), naiz -
menično (toplo-hladno), na trbušni zid u predelu želuca i pankreasa:
- 7 minuta - toplo
- 4 minuta - hladno
Ovu izmenu (toplo - hladno) ponoviti 5 puta uzastopno,
jedanput dnevno.
7) Naizmenična kupka nogu, jedanput dnevno (vidi poglavlje
IV).
7) Hladno tuširanje celog tela, 3 puta sedmično (vidi poglavlje
IV).
9) Škotski tuš - naizmeničan, 2 puta dnevno (vidi poglavlje
IV).
10) Čist vazduh, vežbe disanja, gimnastika prema ličnim mo -
gućnostima.


Rak (kancer)
Kancer (rak)

Kancer, ta opaka neman, vekovima je izazivala i danas izaziva
interes mnogobrojnih istraživača iz različitih oblasti nauke.
Da li je reč o izlečivoj ili neizlečivoj bolesti?
Odgovor na ovo pitanje podrazumeva dobro poznavanje eti -
opatogenije (uzročnika) oboljenja i veoma stručnu osposoblje-
nost u domenu dijagnostike, kao i nadzora bolesnika i praćenja
razvoja bolesti.
Razmatrajući uzrok bolesti, nemamo nameru da se upuštamo
u mnogobrojne hipoteze iza kojih stoji veliki broj istraživača
ove tematike. Želimo da istaknemo samo jedan od aspekata
uzroka kancera, i to u veoma sažetoj formi, uvereni da će to privući
makar i trenutnu pažnju.
Bolesniku sa, na primer, oboljenjem lokalizovanim u predelu
digestivnog trakta, pored propisanih medikamenata, preporu -
čuje se i lagana dijeta za relaksaciju probavnog sistema, uz po -
pis, s jedne strane, namirnica koje bolesnik može konzumirati, a
s druge, namirnica koje ne treba da koristi jer negativno utiču na
razvoj bolesti. U ovu poslednju grupu namirnica, zavisno od pa -
tološkog stanja pacijenata, ubrajaju se: pržena hrana bilo koje
vrste, svinjsko meso, sosovi, začini, konzervisana hrana, dimljeno
meso, prevreo sir, proizvodi sa velikim procentom šećera, al -
kohol, duvan, kafa, itd. Pravilno osmišljen režim ishrane, privid -
no zdrav čovek obično igoriše, ali biće primoran da ga usvoji ka -
da njegov organizam postane prebivalište nepoželjnog i neprijatnog
“posetioca” zvanog bolest.
Pored već pomenutih, podsećamo na još jedan nepobitan
faktor istaknut od strane mnogih istraživača i dijetetičara - rafinisana
hrana, nerazdvojni saveznik modernog čoveka, pod vrg -
nuta dugotrajnom procesu termičke obrade, izaziva stvaranje
kiseline u organizmu, narušava njegovu celovitost i ubrzava de -
generativne procese unutar žive mašinerije, zvane čovekov or -
ganizam.
Uzimajući u obzir činjenicu da je nama nepoznat do kraja
mehanizam reakcija i odbrambeni sistem organizma kada su u
pitanju pomenuti prehrambeni i toksični artikli nepreporučljivi
pacijentima, zašto ne bismo sprečili nastajanje bolesti njihovim
isklju čivanjem ili bar redukovanjem u ishrani, i to dok još možemo
da uživamo u sopstvenoj vitalnosti, čak i onda kada je samo
prividna. Ako se ovo može primeniti kao preventiva za oboljenja
koja obično smatramo benignim (bezopasnim), zašto se ne bis -
mo rukovodili istim principom kada je u pitanju zaštita i lečenje
malignih oboljenja?

1) Ishrana:
- 30 dana lečenje sokovima od voća (naročito od grožđa) i
povrća (vidi: Lečenje grožđem - poglavlje III/C);
- 1 klizma ujutru, sa mlakom kamilicom, 30 dana (vidi pog -
lavlje IV);
- U nastavku, lečenje sokovima i presnom hranom do izlečenja;
presna ishrana za oporavak i depurativno presna ishrana 5-
7 dana u mesecu, naizmenično (jedan mesec prva, drugi mesec
druga ishrana - vidi poglavlje III/C);
- 3 x 1 supena kašika biljnog uglja u vidu praha, u kurama od
3 sedmice, sa pauzama 1-2 sedmice (vidi poglavlje VIII);
- Sok od mladog ječma, 3 x 50 ml dnevno (vidi: Mladi ječam -
poglavlje III/C); sok od breze (vidi poglavlje II);
- Lečenje preparatom od aloje (vidi poglavlje II);
- Lečenje bobicama od kleke (vidi: Knajpova kura - II),
- Čajevi:
Recept I: Neven 40 g Preslica 40 g
Rusa 20 g Žalfija 20 g
Kopriva 30 g Gavez 40 g
Živa trava 20 g Troskavica (troskot) 20 g
Hajdučica 40 g Crvena detelina (cvet) 40 g
Jednu punu kašičicu mešavine preliti sa 250 ml vrele vode.
Ostaviti da odstoji 2 minuta. Piti 3 šolje dnevno, u retkim gutljajima.
- 6 kašika dnevno čaja od iđirota (vidi: Iđirot);
- Kod bronho-pulmonalnog raka (bronhija i pluća), piti 2 šo -
lje čaja dnevno, po prvom receptu i 2 šolje po sledećem receptu:
Recept II: Crvena detelina (cvet) 40 g
Hajdučica 40 g Bokvica 40 g
Podbel 40 g Islandski lišaj 30 g
Divizma 40 g Plućnjak 30 g
Mišjak (Cynoglossum officinale) 20 g
Jednu punu kašičicu mešavine preliti sa 250 ml vrele vode.
Poš to odstoji 2 minuta, procediti i piti 2 šolje dnevno, uz dodatak
švedske tinkture (vidi poglavlje II).

- Kada je u pitanju rak prostate piti 2 šolje čaja po recepturi I
i 2 šolje čaja od mlečike (Epilobium parviflorum).
2) Kupka “Vitalis”, 2 puta dnevno po 25 minuta (vidi poglavlje
IV).
3) Kupka trupa hladnom vodom, 25 minuta dnevno (vidi pog -
lavlje IV).
4) Lumbo-abdominalna kataplazma (na slabinski deo i stomak)
od gline, 3-6 sati dnevno. Menjati glinu na svakih 1-2 sata
(vidi poglavlje VII).
5) Lokalna parna kupka (oboleli deo tela), 15 minuta, sa se -
nom i ruzmarinom (vidi poglavlje IV).
6) Lokalna kataplazma na obolelo mesto i na ganglije (živčani
centri) od grčkog semena, narendanog korena gaveza, ili listova
gaveza (vidi: Gavez), preslice, bokvice, kupusa itd.
7) Oblog, 2-3 puta dnevno po 20-30 minuta sa švedskom tinkturom
staviti na obolelo mesto, a potom isto mesto namazati
mašću od nevena (vidi: Neven).
7) Trljanje (frikcija) solju (vidi poglavlje IV).
9) Kura sunčanja, dnevno (vidi poglavlje V).
10) Škotski naizmenični tuš, 2 - 3 puta dnevno (vidi poglavlje
IV).
11) Kod raka materice, jajnika i rektuma (zadnjeg creva) treba
primenjivati vaginalna ispiranja, odnosno niske klizme (vidi po -
g lavlje IV) i to čajem od crvene deteline, nevena, preslice, virića,
hajdučice; dekoktom (vidi poglavlje I) od rujevine (Rhus cotinus),
kore hrasta, gaveza. Takođe sedeća kupka (vidi: Preslica) sa
hajdučicom i preslicom, 2 - 3 puta sedmično.
12) U slučaju raka kože i tumora sa ulceracijama, treba primeniti
oblog sa sokom od nevena, sokom od ruse, tinkturom od
tuje, s tim što se prethodno opere zona zahvaćena tumorom ča -
jem od preslice, hajdučice, crvene deteline, sleza itd.
Na ulceroznu zonu, staviti oblog od ugljenog praha (vidi pog -
lavlje III) kao i kašu od gaveza (vidi poglavlje II - Biljna kaša i
oblog od listova kupusa).


Moždani udar
Moždani udar

1) Ishrana:
- 5-10 dana lečenje sokovima od voća i povrća (vidi poglavlje
III);
- 1 klizma ujutru sa 1,5 - 2 litra čaja od kamilice, 5-10 dana (vi -
di poglavlje IV);
- U nastavku, lečenje sokovima i presnom hranom (vidi pog -
lavlje III/C); 2 meseca, 1-2 dana voćna ishrana (vidi poglavlje
III/C - “Lečenje voćem”); proklijala pšenica; 5-7 puta mesečno
primenjivati presnu depurativnu ishranu (vidi poglavlje III/C);
- Sok od mladog ječma 3 x 50 ml dnevno (vidi poglavlje III/C);
- 3 x 15 kapi dnevno tinkture od lukovice visibabe, prvih 7-10
dana, a zatim smanjiti dozu na 3 x 10 kapi dnevno;
- Čajevi (vidi: Kardio-vaskularna oboljenja).
2) Kraći odmor (ležanje u krevetu) i kesa sa ledom koja se
stavlja na glavu.
3) Topla kataplazma sa samlevenim semenom gorušice, primenjena
na noge 3-4 puta dnevno, po 20-30 minuta.
4) Lumbo-abdominalna kataplazma (na slabinski deo i tr -
buh) od gline koja se stavlja istovremeno sa maskom od gline na
glavu, 3 sata dnevno (vidi poglavlje VII). Pod stopala se stavljaju
boce sa toplom vodom.
5) Kupka “Vitalis”, 2 puta dnevno po 25 minuta (vidi poglavlje
IV).
6) Parna kupka donje polovine tela (vidi poglavlje IV), 3 puta
sedmično. Staviti i kesu sa ledom na glavu.
7) Topla kupka nogu; na čelo i potiljak staviti kesu sa ledom
(vidi poglavlje V).
7) Naizmenična kupka nogu 2-3 puta dnevno prvih sedam
dana, a zatim jedanput dnevno (vidi poglavlje IV).
9) Škotski tuš - naizmenično (vidi poglavlje IV), 2 puta dnev -
no, od treće sedmice (nakon moždanog udara).
10) Hladno tuširanje celog tela 3 puta sedmično, od četvrte
sedmice (vidi poglavlje IV).
11) Specijalna gimnastika za oporavak (po preporuci lekara).
12) Izbegavanje dekubitusa (rana koje se javlja usled dugotrajnog
ležanja) korišćenjem gumenog podmetača za sedenje
kao naslona za leđa; trljanje i masaža tela alkoholnim rastvorom
sa mentom i lavandom.

LEKOVITOST ČUVARKUĆA

Čuvarkuća je biljka slicna aloji. I kod jedne i kod druge upotrebljava se presni sveže ceđen sok i koristi se protiv raznih bolesti. U narodu je čuvarkuća poznata kao lek protiv ušobolje. Sveže ceđen sok pomaže pri lečenju čira na želucu, raznih upala sluzokože, izuzetno jača otpornost organizma, trajno leči glavobolje, astmu, kostobolju, bolesti srca i krvotoka, povećava krvni pritisak, a grip i anginu otklanja za samo 2-3 dana.

Čuvarkuća je zeljasta biljka, čiji su listovi sočni i debeli, puni tečnosti koja je gorkog i oporog ukusa. Raste po kamenjarima, ali se može naći i po krovovima seoskih kuća. Cveta u leto i može se brati tokom cele godine. Lekovitost ove biljke dolazi od sadržaja jabučne i mravlje kiseline.

Kao lek se koriste sveži listovi čuvarkuće ili sok iscedjen iz lišća. Najčešći i najjednostavniji način njihove primene kod kožnih tegoba je da se list raseče i stavi direktno na ranu ili oboleli deo kože. Moguće je i samleti listove i staviti na kožu kao oblog, a čaj od svežih listova moguće je koristiti kao oblog, ali i kao napitak.

Stari Grci su verovali da čuvarkuća štiti kuću i njene ukućane i da je simbol večnog života. Kada biljka cveta to ima dvojako značenje: smrt u kuci ili venčanje, pri čemu su beli cvetovi označavali tragediju, a ruzičasti radost. Ako bi biljka počela da se suši to je bio znak da će u kući da nastanu problemi. S obzirom da su joj pripisivali i afrodizijačka svojstva, žene su svojim muževima u piće stavljale sok od čuvarkuće.

Stari Rimljani su prvi počeli da uzgajaju čuvarkuću u velikim posudama. Posle toga bila je obavezan detalj slamnatih krovova iz praktičnih razloga - da bi učvrstila slamu. Narasla na krovu od štale, čuvarkuća se smatrala zaštitnicom stoke i većeg prinosa mleka. Da bi krave umele da pronađu put do kuće na povratku sa paše, davalo im se da pojedu po tri lista čuvarkuće. Za popularizaciju ove biljke najzaslužniji je Karlo Veliki. Kada je on naredio da se na svakom krovu posadi po jedna čuvarkuća, njen uzgoj kao krovne biljke se proširio Evropom.

Ovo je jedna od najstarijih lekovitih biljaka u pružanju prve pomoći. Njeni listovi sadrže sluzavi sok koji ima lekovito, umirujuce i rashlađujuće delovanje na kožu, poput aloje, ali nešto slabije. Zbog toga se sok isceđen iz listova čuvarkuće (Sempervivum tectorum) još od I veka, od vremena Dioskorida i Plinija, koristi kod kožnih oboljenja. Osim sluzi, listovi čuvarkuće sadrže jabučnu i mravlju kiselinu, mineralne materije, smole, tanine, vosak, šećer, vitamin C i malo gorkih materija. Listovi se beru po potrebi tokom čitave godine i kao lek se uvek koriste sveži. S obzirom na to da su prijatnog, kiselkasto-slankastog ukusa, sitno naseckani sveži listovi mogu da se dodaju zelenim salatama.



ČUVARKUĆA KAO PREVENTIVA

Od čuvarkuće možete napraviti lek protiv teških bolesti ili je koristiti kao preventivu:

- uzeti 500 g čistog lista čuvarkuće i samleti ga, zatim ga preliti sa 1/2 litra čistog 96% alkohola. Kada ostaci lišća pobele u alkoholu, dodati 250 g kafe od cikorije, 400 g meda u saću, 50 g propolisa i 0,7 l dobrog crnog vina. Sve dobro izmešati, sipati u tamnu flašu i hermetički zatvoriti. Ostaviti na tamno i hladno mesto da fermentiše (najmanje 15 dana), zatim procediti.

Uzima se prvih 5 dana 3 puta dnevno po 1 kafena kašika pre jela, a posle toga na jedan sat pre jela po jedna supena kašika 55 dana. Ako lek uzimate preventivno, nastavljate još 5 godina i to tako što svake godine nastavljate kada ste prethodne godine prestali sa uzimanjem ovog leka (videti primer).

Primer: 1. godina - od 15.03.2010. do 14.05.2010., 2. godina - od 15.05.2011. do 14.07.2011.
3. godina - od 15.07.2012. do 14.09.2012., 4. godina - od 15.09.2013. do 14.11.2013.
5. godina – od 15.11.2014. do 14.01.2014., 6. godina - od 15.01. 2015. do 14.03.2015.

KOD PREHLADE I KAŠLJA

U 1/2 l proključale vode staviti jednu supenu kašiku žalflje i ljuspe od 2-3 crna luka. Pustiti da ključa 3 minuta na tihoj vatri. Skloniti sa vatre, poklopiti i ostaviti da stoji 10 minuta. Dobro procediti i dodati 100 g žutog šećera ili 4 kašike meda. Promešati, pa dodati 2-3 iseckana crna luka. Ponovo poklopiti i ostaviti da stoji 12-18 sati na sobnoj temperaturi. Zatim procediti i sipati u tamnu flašu. Čuvati u frižideru. Uzima se 3 puta dnevno, pre jela, po jedna supena kašika (i deca i odrasli).

***

4 očišćena crna luka veličine jajeta i 1 limun sa korom samleti ili izmiksirati, dodati 6 kašika livadskog meda i 2 kašike polena i dobro izmešati. Staviti u tamnu teglu i čuvati u frižideru. Uzimati 3 puta dnevno po jednu supenu kašiku, pre jela (i deca i odrasli).

***

3 jabuke srednje veličine, 1 limun sa korom samleti, dodati 6 kašika meda i cimeta po ukusu. Izmešati, staviti u tamnu teglu i čuvati u frižideru. Uzimati 2-3 puta dnevno po jednu supenu kašiku (i deca i odrasli).

ČAJ KOJI KREPI

Za okrepljenje organizma nakon bolesti, protiv čira na želudcu i bolnih menstruacija, blagotvoran je čaj od 100 grama svežih listova čuvarkuće i tri decilitra vode. Kuva se petnaestak minuta, zatim procedi i ovako pije: prva polovina pre doručka, a ostatak svakog sata po jedna kašika.

Čajem mogu da se ispiraju usta i grlo obolelih od gnojne angine. Koristi se i kao oblog.



Ulje od čuvarkuće

protiv upale uha, nagluvosti i kožnih tegoba

- 7 listova čuvarkuće


- bademovo ulje

Sveže listove samleti i iscediti sok.
Pomešati ga sa jednakom količinom bademovog ulja.
U bolesno uho nekoliko puta tokom dana nakapati
pet kapi uljne mešavine pa uho zatvoriti vatom.
Ili, uljem mazati obolelu kožu.


* * *

BLAGOTVORNI SOK

Ako se svakodnevno uzimaju dve kašičice sveže isceđenog soka iz lišća čuvarkuće, može se ublažiti osećaj straha i nervne napetosti.

Sok pomešan s malo belog vina koristi se za izbacivanje dečijih glista.

Smanjiće bolove u uhu, leči čireve na oku i nagluvost izazvanu gustim, žutim sekretom.


MLEKO OD ČUVARKUĆA

nedostatak seksualne želje muškaraca

Potrebno je:



- 7 svežih listova čuvarkuće


- 2-3 dl kozjeg mleka



Listove čuvarkuće preliti kozjim mlekom,
lagano kuvati dok ne omekšaju
pa pojesti zajedno sa 2 - 3 kuvana jaja.
Uzimati tri dana zaredom.


* * *

MAST ZA RANE

Priprema se od šake svežih listova čuvarkuće, decilitra vode i sto grama svinjskog sala. Kuva se na tihoj vatri dok se mast ne počne izdvajati. Tada se procedi kroz sito i ostavi u staklenoj bočici da otvrdne. Koristi se kao oblog za rane i otekline.

Ovom mašću odstranjuju se i pege na rukama.

Sirup beloruskih gorštaka


• čisti krv • jača organizam • srčane smetnje • lupanje srca


Potrebno je:

- 100 g listova čuvarkuće

- lOOg šećera

- lOOg meda


Sveže listove čuvarkuće samleti, pomešati sa šećerom
i ostaviti da odstoji nekoliko sati dok se šecer ne otopi.
Dodati med i kremasto umutiti. Sirup sipati u teglu i čuvati
zatvoreno na hladnom i tamnom mestu.
Uzimati dva puta na dan po jednu kašiku sirupa,
ujutru po budjenju i uveče pre spavanja.

***



Kod problema reproduktivnih organa

Potrebno je:

1kg livadskog meda

3 šake čuvarkuće

2 limuna

Čuvarkuće samleti na mašini, iscediti sok od 2 limuna
i pomešati sa medom. Ostaviti da odstoji sedam dana
u tamnom prostoru (umotati tegle starim novinama).
Uzimati tri puta dnevno pola sata pre jela.

***


Tinktura od čuvarkuća

Iscediti listove, potopiti u 70-procentni alkohol ili domaću rakiju
i ostaviti da odstoji 7 dana. Procediti i tri puta dnevno piti
15 – 20 kapi rastvorenih u čaši vode.
Tinktura je blagotvorna za čir na želucu.

***

Kod simptoma prehlade i kašlja

Nekoliko pari listova čuvarkuće, 3 jabuke i 1 limun samleti
pa dodati 5 kašika meda i cimeta po ukusu.
Držati u tamnoj tegli u frižideru.
Uzimati po jednu kašiku po dva-tri puta dnevno.

***

Za imunitet


Pola kilograma čuvarkuće iseckati i preliti s pola litre
96-procentnog alkohola. Kad listovi pobele, dodati
250 grama korena vodopije, 400 grama meda sa saćem,
50 grama propolisa i 7 decilitara crnog vina.
Sipati u flašu i hermetički zatvoriti.
Čuvati 15 dana na tamnom mestu da fermentiše.
Procediti i prvih pet dana uzimati kašičicu neposredno
pre obroka, a sledećih pedeset pet dana
supenu kašiku jedan sat pre obroka.