Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Pravoslavlje i ekumenizam

Strana 14 od 14 Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 26 Dec - 11:47:02



Епископ Августин Кандиотис: Неправедно рашчињење представља част!
субота, 25 децембар 2010 18:09

Неправедно рашчињење, заправо рашчињење ради сведочења Вере и борбе за очување праве Вере, данас је постало стварност у Српској Цркви.


Неколицина моћника, која је узурпирала управне функције у Српској Цркви, суровим и бруталним мерама настоји да унесе свој беспоредак у канонско устројство Цркве, и да ”огњем и мачем” наметне нову јерес – јерес екуменизма.



Екуменисти који својим чињењима суштински постављају себе изван Цркве, посежу за рашчињењима као казнама за оне који не желе да им се саобразе.



У том смислу и њихове казне рашчињења и остале казне које примењују немају никаквог дејства нити делотворне снаге према онима на које се односе - за њих заправо чине част и награду, док се са друге стране враћају као кривица и проклетство ”на главe” оних који их изричу.


Насушна је потреба данас да се у Српској Цркви крене са васпостављањем нарушеног канонског поретка, чега је први корак управо уклањање јавних безаконика и преступника са управних положаја које су заузели у Цркви, и њихово привођење правди, како би били адекватно и праведно кажњени за недела која су починили и чине, а у Српску Цркву се вратио поредак и мир.


За тим вапије људска и божанска Правда!



У наставку доносимо део беседе блаженопочившег Епископа Флоринског Августина (Кантиотиса).

+ + +

На жалост не постоји данас Златоуст, не постоји данас Василије Велики, не постоји Григорије Богослов.

На жалост, и ово мало добрих епископа што је остало - плашљиво је, немају храбрости да се боре! Боје се злих, боје се да их не рашчине, јер су у могућности да их рашчине.

А заборављају, добри Eпископи, да је једно такво рашчињење част, за онога кога рашчине (ради привржености Вери).

Златоуст је умро рашчињен, али његова слава у Цркви је вечна!

Било би ми драже да ме рашчине такви епископи, и да одем у пустињу да плачем ради својих греха, него да живим овде у граду и да гледам неваљалство и разврат!

Сви свети Оци су се борили. Данас међутим нема борбе. Свештеници се не боре. Не постоји борбени дух.

Шта нас чека? Борба пада на народ. Као што, нажалост, све обавезе - финансијске, порези, војни рок, проливање крви, мучеништво, и све остало пада на наш народ, тако и терет ове црквене борбе - пада на народ.

[You must be registered and logged in to see this link.]


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 7 Feb - 11:06:48

Писмо светогорских пустињака једноверној браћи у Србији
Monday, 07 February 2011

Помаже Бог, поштована браћо! У сврху што бољег обавештавања јавности у Србији, у прилог борбе против екуменизма, сматрамо да би било корисно ако имате жељу да објавите наше писмо упућено Владики Артемију, монаштву и верном народу у Србији. Ми смо пратили ваш досадашњи рад и оцењујемо га веома похвално. Бог да вас укрепи да тако и наставите.

Ваш у Христу брат, недостојни монах Мелхиседек Светогорац.


Врх Атоса (фото: отац Памво)


Писмо Светогорских пустињака једноверној браћи у Xристу у Србији

Преосвећеном Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском Г. др Артемију, свештенству, монаштву и верном народу који стоји у истини Πравославља

Преосвећени Владико, благословите!

Xристос посреди нас!

Подстакнути љубављу Xристовом, а ожалошћени и ојађени ужасним безаконим и неправославним поступцима појединаца у Цркви у Србији, сабрасмо се ми недостојни у Славу Имена Господа и Спаса нашег Исуса Xриста, под покровом Пресвете Царице Небеске, наше заштитнице, у њеном врту.

Сабрали смо се после дугог чекања, јер сматрасмо да има много достојнијих и надлежнијих од нас да се огласе и обрате поводом свега што се, нажалост, догодило. Ми који живот свој у служби Богу треба да проводимо, у молчанију, молитви и сузама покајања за себе и цео свет, принуђени смо да проговоримо, јер се плашимо да не провришти стење и камење по нашим пештерама од јада, туге и бола због безакоња, безумља и отпадништва у наше дане.

Свештени протат и Свештена општина ћуте, Свештени манастири ћуте, игумани светих обитељи ћуте. Сматрајући да је ћутање чин издаје Вере наше Православне, у овом времену када је истина као никад до сада нападнута са свих страна, и споља и изнутра од стране отпадника, ми проговорисмо.

Помолисмо се Господу да благослови нашу намеру и Силом Светога Духа исцели нашу немоћ и неукост, и једнодушно се сагласисмо у мишљењу да је време у коме живимо време општег отпадништва од Бога, време врло распрострањеног безакоња и време почетка суровог прогона правоверних.

Излишно је понављати и наводити, по ко зна који пут, колико је нарушавања Јеванђелских заповести, канонских прекршаја и безакоња било у случају прогона Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. др Артемија и монаштва његове Eпархије, које се наставља и на верном народу Сeрбске Православне Цркве, који не одступа од истине Православља, и то траје и даље.

Може се рећи: ко је хтео да види и чује, видео је и чуо је и схватио је. Остали, по речи Божијој, примише духа обмане, обневидеше и оглувеше, и срца им се испунише каиновском мржњом. Господ да их Вашим молитвама врати на пут истине и љубави.

По питању пошасти паклене - екуменизма, дела сатанског сачињеног од свих досадашњих лукавстава непомјаника, свима нам је јасно да је екуменизам апсолутно неприхватљив за Православне Хришћане. Екуменизам је сабрање свих јереси, свејерес по речима Светог Јустина Ћелијског. Никада и ни под којим условима не може се прихватити дијалог, усаглашавање и, не дао Бог, уједињење између Православних Хришћана и удружења, организација, скупова (лажних цркава), оних који у ПОТПУНОСТИ не прихватају науку коју од Господа Исуса Христа примисмо, коју Свети Апостоли посведочише, Дух Свети потврди, а Свети оци Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Православне пренесоше до данас, и која ће неизмењена остати до Великога Дана; науку која је суштина Православне Вере; науку која је потврђена на Седам васељенских и помесним саборима.

Све је речено, све је написано, све што нам потребно за спасење је дато, и примили смо. Све нове теорије, тумачења, допуне и измене, лаж су и плод су духа времена. Ми се никада нећемо повести за обманама и искањем духа времена (духа антихриста), јер смо верне слуге Духа Светога. Ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, нема Хришћана и нико себе не може назвати хришћанином.

Многи данас говоре о љубави, а одричу истину; говоре Бог је љубав, а истину Божију одбацују. Заповест љубави гласи: љуби ближњег свог као себе самог, а каква је то љубав која сакрива од ближњег Истину која оживотворава, која дарује живот вечни. Каква је то љубав која болесном од смртоносне болести ускраћује једини лек и убеђује га да је здрав. Каква је то љубав која ближњем ускраћује једину могућност де се избави од вечне смрти, да буде спасен једином Истином која је у Цркви Христовој Православној.

Хришћанин се може назвати само онај који у потпуности следи Христовој науци, ко је Христов ученик. Екуменисти, латини, протестанти, монофизити... и сва остала религијска удружења - нису Хришћани нити су Црква, јер одбацише Јеванђелске истине, одбацише свете догмате Хришћанске Вере, успротивише се Духу Светом, застранише и отпадоше у јереси душегубне. Јереси које Свети Оци на Светим Саборима разобличише, одбацише и осудише (предадоше анатеми). Данас су се повампириле и устале из пакла све те смртоносне душегубне змије и саставиле се у једну страшну аждају екуменизам, која хоће да прождере Цркву Христову, да прогна Истину и замени је лажима јеретичким.

Оци и браћо, не дајте се преварити! Вама у Србији данас обећавају свашта, лажу вас и маме у екуменистичку Европу, ту смрадну тамницу где ће вас оковати једном за свагда. Глобализму и екуменистичкој Европи ви не требате сем као робље. Па и отворено вам је речено да са Светим Савом не можете у Европу. Траже да одбаците Светосавље, своју веру, традицију и све што вас веже и спаја са Христом, са Царством Небеским са Небеском Србијом. Знају да док сте заједно са Светима у Небеској Србији који се моле Богу за вас, не могу погубити душе ваше и свести их у пакао. Највећа превара је да вас послушници екуменистичке Европе и архијеретика папе убеде да примите нови календар, зарад тобожње „љубави и јединства свих хришћана“. Ако би се то, не дао Бог, десило, ви би прекинули везу са Небеском Србијом, везу са свима Светима, одрекли би се свих својих Светих предака, постали кривци за цепање и рушење Цркве Христове. Постали би дрво без корена, кућа без темеља, а о последицама страшно је и мислити.

Браћо Срби, прените се из смртоносног сна, док још није касно. Православни Светосавски Србин у екуменистичкој Европи може бити само роб, док га тотално не униште, јер у плановима јудео-масонске глобалистичке Европе и света нема места за православне хришћане. Са истока ће у Велики Дан доћи Господ наш и Спас, а са запада непомјаник. Зар они који су вас вазда клали, убијали, прогонили, полатињавали, бомбардовали, затрпавали осиромашеним уранијумом добро да вам донесу?

Наводити мноштво Светих канона и правила која појединци упорно крше, цитирати Свете Оце онима који су слепи и глуви, убеђивати безумне да је црно црно а бело бело, има ли више уопште смисла. Врхунац дрскости појединаца код вас - када сами не поштују одлуке Сабора Епископа, а друге за то осуђују. Одлуке које су донете на неканонски начин у неканонском поступку су неважеће и ништавне ма ко их донео. Уколико се деси да богоборни људи, ма на каквом положају тренутно били у Цркви, супротно канонима, неког од правоверних одлуче или чак анатемишу, то пред Богом нема никаквог значаја, па смо и ми дужни то сматрати неважећим. Анатема отпадника је Божији благослов и потврда правоверја, а њихов благослов проклетство. Одступника и богобораца се не треба плашити, ништавни су и они и њихове претње и казне, јер су пред Богом прах и пепео.

Говори се да поједини епископи, чак и сам Патријарх, планирају да позову архијеретика папу у Србију. Притом се претпоставља да би папа требао да посети Јасеновац и поклони се, иштући опроштај од Светих Сербских Мученика, мада по некима то и није неопходно. Чак и када би пристао на то, папа би пре свега морао да се покаје пред Богом, јер је њему највише згрешио. Морао би папа да се одрекне свих досадашњих нарушавања догмата, хуле на Духа Светога, свих заблуда и неистина, првенствено своје непогрешивости и првенства. Морао би папа горко да плаче и каје се пред Богом за сва недела своје „цркве“ у протеклих десетак векова, да све то одбаци да анатемише, па да почнемо дијалог љубави у ИСТИНИ, о примању у општење заблуделе браће. Колико је то реално очекивати боље да прећутимо. Позивањем архијеретика папе, и, не дао Бог, његовим доласком на Свету Сербску мученичком крвљу натопљену земљу, десила би се досад невиђена катасрофа за Сербски народ. Света Сербска земља била би оскрнављена. Пљунули би на гробове свих својих предака, одрекли би се свих Светих Срба до данас, одбацили Светог Саву и све Свете Немањиће, навукли беду и јеретичко проклетство на себе своју децу и своју земљу.

Поклоњење архијеретику папи је одрицање од Христа, одбацивање Православне Вере, вечна смрт, проклетство у овом и будућем веку, јер је папа икона и претеча антихриста. По речима Светог Равноапостолног Козме Етолског: за све што сe Православнима буде догађало у последње време, куните папу, он је узрочник свих зала.

Неки код вас кажу: Свети канони су превазиђени, не одговарају потребама овог времена, код вас их неки чак каче мачкама о репове. Шта рећи сем - Господе прости, спаси и помилуј. Свети канони и правила Свете Православне Цркве су Светиња, надвремени су, незастарљиви, свагда применљиви. Они који их одбацују, крше, мењају по свом ћефу, каче мачкама о репове - своје су епископство и спасење окачили мачкама о репове.

Молимо се Богу да нам свима подари мудрости и дар расуђивања да познамо и разобличимо све замке нечастивих, јер у ова наша времена почиње пресудна битка.

Борба на живот и смрт, илити на вечни живот и вечну смрт. Лукавство сатане и сила обмане никада такав степен не достигоше до сад. Они који би требали бити добри пастири, чувари стада Христовог, постадоше зли грабљиви вуци. Просветитељи постадоше помрачитељи и синови таме, представници Христа постадоше слуге сатане. Многи застранише и постадоше неваљали. Ми не смемо да се поколебамо, да поклекнемо, да се уплашимо, да се охладимо, јер ми имамо Веру, наду и љубав хришћанску. Са нама је Онај који је победио свет, Онај који нам даје силу да победимо и чува нас у све дане до свршетка времена.

О страшном догађају, од кога се ужаснула васељена, немамо речи подобних да искажу бол, тугу и запрепашћење у нама. Да неко ко носи назив Патријарха Православног, ко седи на трону Светога Саве Сербског, оде у синагогу јеврејску и учествује у празнику оних који распеше Христа, који по својим речима примише Крв Господа Исуса Христа на себе и на децу своју. Овако се шта није десило у историји Срба до данас. И после свега дотични господин настави носити белу пану и себе звати Патријархом Сербским. О ужаса, о беде, о безакоња невиђеног и срамоте!

Ко се од православних толико бестидно и дрско одрекао Христа Распетога, ко се досад тако безумно смело придружио Јуди, Ани, Кајафи, Понтију Пилату, Ироду... Ужас!

Зар је већ настало време тоталне апостасије, зар се већ у наше дане испуњавају речи Јеванђелске да када Господ дође по други пут хоће ли наћи веру на земљи.

Господе, спаси народ свој - преостале Православне Хришћане.

Драга браћо, молимо се непрестано Господу и Пресветој Богордици да Вера ваша не престане. Да као и до сада стојите у науци Христовој поучени Светим Јустином Ћелијским, Светим Николајем Жичким, Светим Савом Сербским, да следите пут истинских пастира Православља, да се борите храбро против свих непријатеља истине, ма ко они били и ма какве титуле носили. Молимо се да вам Бог подари још епископа као што је Преосвећени Владика Артемије, да имате још много монаха и монахиња као што су ови који храбро пођоше путем истине за својим духовним оцем. Молимо се да Господ увећа стадо верујућег народа који иде путем Светога Саве, који се сабира око неустрашивих Богу угодних свештенослужитеља по малим храмовима и домовима, ускоро по шумама и пештерама. Не дајте се обманути, нико вас из Цркве Христове не може истерати док Богу служите искрено и Духу Јеванђеља, у истини Православне Вере, сагласно са Светим Оцима, држећи се Светих канона и правила Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне.

А онима који вас гоне, који уводе новине у Веру Православну, који не поштују предање Светоотачко, који се моле се јеретицима, славе празнике са Јеврејима, који крше Свете каноне и каче их мачкама о репове, који бестидно хуле на догмате, који склапају уније са неправославнима - свима који се противе истини и који уче другачије него што примисмо од почетка, ма да су и анђели са небеса по речима Апостола - нека је АНАТЕМА.

Опростите и помјаните нас недостојне, вашу једноверну браћу Светогорске пустиножитеље.

- схијеромонах Рафаил

- схијеромонах Јефимиј

- схијеромонах Харитон

- схијеромонах Симеон

- схијеромонах Варнава

- схијеромонах Софроније

- схијеромонах Пајсије

- схијеромонах Стефан

- схијеромонах Висарион

- схијеромонах Симеон

- јеромонах Авељ

- јеромонах Николај

- монах Герман

- монах Јов

- монах Василије

- монах Силуан

- монах Рафаил

- монах Памбо

- монах Давид

- монах Амвросије

- монах Панкратије

- монах Григорије

- монах Исак

- монах Јоаникије

- монах Гермоген

- монах Артемије

- монах Роман

- монах Мелхиседек

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 29 Mar - 5:30:14






Нова екуменистичка Вавилонија
Saturday, 26 March 2011


Јуриј Ј. Воробјовски

ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПРЕСТО ЗА АНТИХРИСТА


“Ти си – Петар, и на тој стени Ја ћу сазидати Цркву Моју;

и врата паклена неће је савладати. (Мт. 16,18)’’

Тридесет три године пошто је Спаситељ изрекао ове речи, погубљен је апостол Петар. Распели су га на крст, наглавце, у арени римског циркуса. Чак су и погубљење антички плуралисти – многобошци, покушали претворити у представу. У спектакл о снази паганских богова.

Сада, напоредо са бившим Калигулиним циркусом, стоји црква Светог Петра.

Али, шта се то догађа? Тик крај моштију великог проповедника Бога Јединога почиње нова паганска представа. На гроб су окачени свитци са текстовима будистичких мантри. Ламе, обријане на нуларицу, из своје утробе производе ниске звуке. Источњачки сасуди испуштају клупчад миришљавог дима.

Тек што се загрлио са Далај-ламом, римски папа све то посматра с благонаклоним смешком.

Пред нама је – враџбински спектакл псеудоуједињења религија чије је име – екуменизам.

Асизи, 1986.


У једанаестом веку од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве отпали су римокатолици. Затим су се од њих оделили протестанти. То су били истински трагични расколи. Али, ево, почетком нашег столећа поникао је покрет чији је циљ да обједини Хришћане целог света, читаве екумене (васељене)./.../



Нова екуменистичка Вавилонија

…Ноћ. Ватра. У њеном сјају трепере заденута пера. Бију бубњеви Ирокеза. И све то подсећа не на мир, већ на стазу рата. И веома верно се разглашује корак духовне експанзије Светског савета цркава.

Шта се догађа? Отвара се скупштина Светског савета Цркава. Година 1983. Ванкувер. Пред почетак заседања подиже се индијански идол – огроман шарени стуб. На његовом врху је – слика оштрокљуног орла.

Проф. Алексеј Осипов: “Да, сличне сцене сам видео много пута. У “хришћанске’’ церемоније Светски савет Цркава (ССЦ) уводи афричке, индијске, аустралијске култне радње. Бубњеви делују узбуђујуће. И када почне ритам, почиње и егзалтација људи. Они скачу, почињу да певају некакве текстове који се чине хришћанским само на први поглед. У ствари, то је чисто шаманска, паганска радња.

Какав је циљ Цркве? Спасење човеково. Шта се под тим подразумева? Очишћење од страсти. Овде, на скупштинама ССЦ-а, људи долазе у стање екстазе, каткад падају у несвестицу. И све се то – замислите назива деловањем Духа Светога…’’

Телевизијске камере сведоче: на заседању ССЦ-а у Канбери православни епископ почиње да чита Символ вере. Заједно са инославнима.

Екуменисти шпекулишу речима Спаситеља о љубави према ближњему. Али, Исус је говорио о љубави Хришћана према личним непријатељима, а јеретици су – Божији непријатељи. Они уносе заблуде у душе православних.

Десето апостолско правило гласи: “Ако се неко моли са одлученима из црквене заједнице, макар и у кући, да буде одлучен!’’.

Авај, за екуменисте, чак и Апостоли више нису ауторитет. Свети Апостоли носили су истинско учење по целоме свету. Парадокс је да су у оквирима ССЦ-а који декларише слободу избора вера, православни лишени могућности да се преобрате и крштавају инославне.

Заузврат им се дозвољава да траже Шамбалу, да призивају духове вештица, да подижу идоле…

Положај православних који долазе на скупове ССЦ-а чини се назавидним. Од свих присутних они се разликују једино по томе што не плешу под там-тамовима хамитских племена.

У ССЦ-а сада се налазе представници 300 јереси и секти. Нико од њих ни изблиза се није одрекао својих погледа. Каткад, благо речено, прилично егзотичних. Њихово механичко јединство и јесте пралик светске надцркве екумениста. Припремљена за владавину из јединственог – земаљског центра, она отворено припрема долазак антихристов.

Екуменисти злоупотребљавају Спаситељеве речи “о једном стаду и једном Пастиру’’, трудећи се да сакупе у њега и овце и вукове. Али, Сам Спаситељ је говорио: “Ви нисте од оваца Мојих’’. Они исти који нису од оваца Христових, припадају друкчијем пастиру…

“Будизам и шаманизам – моја је мајка, а отац – Исус.’’ Ове паганске речи припадају протестантском “богослову’’ из Кореје, докторки Чанг. Оне су и послужиле као заглавље паганског спектакла са егзотичним плесовима, бубњевима и завијањима на једној од скупштина ССЦ-а.

“Дођите, душе Јованке Орлеанке и свих жена мучених у средњевековљу’’ (то јест вештица – прим. аут) – кличе са сцене екуменистичког театра та окултна феминисткиња. Затим она призива духове различитих стихија. И напокон се Чанг осмељује да тврди како призива дух самога Исуса Христа…

Није ли то духовни допринос протестаната и пагана ствари уједињења!



Шта ако се, ипак, ујединимо?

Ђакон Андреј Курајев: “У области историје религије и философије дејствује исти принцип који и у математици: заједнички именитељ увек је најмањи. Ако се ми ујединимо са протестантима, на пример, заједнички Символ Вере ни изблиза неће бити наш, уколико се многолико искуство Православља од стране протестаната одбија. Они сами ће тврдити: православни поштују иконе, а ми не. Православни се моле за упокојене родитеље, а ми не. Православни поштују Богородицу и Свеце, а ми не. Православни имају храмове, они посте, а ми не….

Да бисмо се ујединили са протестантима или баптистима морамо веома много да жртвујемо. Андреја Рубљова, на пример. Његову “Свету Тројицу’’. Са тачке гледишта баптиста, то је идолатрија! А ако се ујединимо са муслиманима? Одмах бисмо морали да се одрекнемо од Јеванђеља, од Христа Самога. Остаће фрагменти Старог Завета о Аврааму, то јест Ибрахиму…

Сећам се једног сусрета на којем се изграђивао заједнички документ свих религија и конфесија у Русији. То је био позив за мир у свету. Догодио се сусрет почетком 1991. године.

Руководиоци различитих конфесија већ су били решили да потпишу припремљене текстове, кад је устао рабин: “Ја не могу да потпишем документ цитатом из Новог Завета “блажени миротворци’’. Јеванђеље за наше вернике – није ауторитет. Али можемо пронаћи аналогни пример из књига Старог Завета које су свете и за Хришћане и за Јудејце. На пример, речи пророка Исаије: “прекујмо мачеве у раонике’’. Хришћани се не противе. Али, тог часа устаје муслиман: “Браћо, књига пророка Исаије не улази у састав Курана. Не могу да потпишем такав документ. Али, можемо пронаћи заједничко место о миру и у Курану, и у Старом Завету.’’ Нашли су речи о томе да је Творац саздао живот за све. И већ су се коначно скупили да потпишу. И староверци, и римокатолици и баптисти латили су се пера. Тада устаје лама: “Али, у будизму нема ни помена о Творцу…’’

Морали су да се одрекну религијске конкретности и духовних мотивација. Ограничили су се на општа места.

Дубоко сумњам да је пут мешања религија – пут који ће нас обогатити.’’

Алексеј Осипов: “Није важно спољашње уједињење, већ уједињење у истини. Авај, у екуменизму само схватање светости и духовне мере религије се расплињава. Крајем шездесетих година у Бангкоку је текла екуменистичка конференција “Спасење данас’’. На њој је било речи о много чему: о спасењу човечанства од ратова, беде, болести… Заборавили су само једну ствар. На оно спасење са којим је дошао Исус Христос. Када су их наши представници подсетили на то, на њих су гледали као на диносаурусе.

Апстрактан однос према истини, хлађење религиозности осећа се већ одавно. Ево вам још један пример. Протојереј Сергије Булгаков је 1927. године у Лозани на Светској конференцији “Вера и поредак’’ предложио: хајде да се сви причесте из јединствене чаше. Наше такозване догматичке разлике су толико безначајне да их можемо занемарити.’’

Познати истраживач Михаил Назаров, у својој књизи “Мисија руске емиграције’’ скреће пажњу на један карактеристичан момент. Управо су се “јересијарси’’ руског Православља, конкретно Булгаков и Флоренски, користили потпуном подршком Џона Мота и других иницијатора екуменизма. Управо су уз помоћ Мота у Паризу под руководством Н. Берђајева били формирани Религијско-философска академија и Богословски институт. Занимљиво је то да је, десетак година касније, идеју о заједничком причешћу поновио митрополит Смоленски и Каљинградски Кирил. Догодило се то на скупштини ССЦ-а у Ванкуверу.

Предлог Сергија Булгакова који сада многе запањује, улази у сталну праксу ССЦ-а. И ево, на екуменистичком спектаклу у Упсали већ се спремају тањирићи за заједничко причешће. Спремају се пред очима свих. Напокон, баш у протестантском храму запевали су весели млади црнци. Не, то ни издалека није неумесни концерт популарне музике. Почело је заједничко причешће учесника скупштине.

Тешко је замислити пагане и фарисеје како пузе испод стола Тајне Вечере и добијају од Христа вино и хлеб!

Требало би питати тада присутног православног патријарха Константинопољског Вартоломеја где је ту СВ. Тајна која се скривено догађа у олтару православног храма, када се вино и хлеб претварају у Крв и Тело Христово? Кушајући их, православни и постају делом Тела Исусовог, делом Њиме основане Јединствене Цркве.

Царство Исусусово – није од овога света. Изван људских мера налази се и истински режисер екуменистичких спектакала; главни пародиста Св. Тајни Христових; онај ко вековима саблажњава човечанство отровом јереси; тај ко је покретао пагане који су распели Апостола Петра 67. године од Рождества Господњег./.../



Земаљска историја ће се завршити катастрофом

У пантеону римских божанстава било је једно, скромно. Његово име савремени православни читалац може да сусретне већ код Блаженог Августина. Реч је о богу, који одговара за први крик новорођенога. Њему је име… Ватикан.

По чудном стицају прилика, то име је добила теократска држава, којом влада папа римски. Међутим, постоје сфере где случајних подударности нема. Чије чедо чека престо Ватикана?

…Древни Рим је исповедао религијски плурализам. Осим храмова античких богова, овде је било немало олтара Митре, капија Изиде….

После појаве Исуса постао је Вечном Граду познат и једини истински бог. Крајем трећег века статуа Христа се на неко време, чак, појавила и у римском Пантеону. Из почетка Хришћане нису прогањали. Али, требало је принети жртве “државним’’ боговима. И прогон Хришћана је почео…

Они који су одбили, гинули су на хиљаде у аренама циркуса. Гинули су од мача и у канџама дивљих звери. У сећање на прве Хришћане у Колосеуму је постављен крт…

“…Хришћани су победили Нерона не референдумима и не формирањем покрета за “људска права’’ – пише ђакон Андреј Курајев, - Они нису писали разобличујуће памфлете о злоупотребама римске бирократије и губитку права провинцијских народа Империје. Црква је победила молитвом и тврдим, мученичким (то значи, благодарственим) исповедањем формуле: “Нема Господа осим Христа’’.

Авај, данас су њихова страдања охладнелој религиозности Запада неразумљива. Фанатици! – слежући раменима говоре о савременицима Апостола Петра.



Па како су они прихватали смрт?

Алексеј Осипов: “Постоје две врсте односа према животу. Један од њих изнад свега ставља саму истину. Веома добро је рекао Владимир Соловјов: “Истина је нетолерантна, то јест она не трпи неистину по самој својој природи’’. Други принцип је – по сваку цену достићи тренутни ефекат, а после нас нека буде потоп.

Западно Хришћанство тренутно се толико удаљило од својих извора, да се питање уопште не поставља у тој равни. Не треба се борити за Јединствену Цркву, уколико она постоји од времена Исусовог доласка. Реч треба да се поведе о обнављању светости, то јест саображавању Хришћанства изворном Христовом учењу. Проблем није у јединству с другима, већ у обнови истинитости унутар себе.’’

На Западу нашу Цркву називају ортодоксном. У тај појам се ставља отворено негативни смисао. Зашто би ортодоксија била рђава, ако означава потпуно очување Христових речи, апостолских правила и заповести Светих Отаца Цркве?

Када протестантима или римокатолицима напомену да је управо Православље сачувало изворно предање у богослужењу и молитви, у одговору се јавља само раздражљивост. Инославни игноришу да једино у Православљу непрекинути ред рукоположења у свештенству потиче од Апостола.

Ево благодати која повезује сва поколења Хришћана са Апостолима и Самим Спаситељем, у одиста Јединствену Цркву!

Андрј Курајев: “Дмитриј Мерешковски је једанпут приметио да је западна црква – црква Петрова, апостола хировитог, активног, скоро чак и грешног. Источна Црква је – Црква Јованова. Црква мистика и богослова, стараца и ћитљиваца. Петар је питао Господа о судбини Јовановој: “Господе, а шта ће бити с њим?’’, Исус му одговори: “Ако Ја желим да буде ту док Ја не дођем, шта је теби до тога?’’ Није ли судбини Јовановој предодређена судбина Цркве, која “пребива’’ до Другог Доласка. Судбине пребивајуће, а не – дејствујуће Цркве Истока? Мени се чини да је најважније позвање Цркве – да постоји. Просто да постоји, постојати – и само то. Постојати увек, постојати кроз све векове и све нереде.

Неко од Хришћана мора, једноставно, да чува све предато од почетка. На последњој страници Библије сусрећемо речи Јованове, које се могу назвати “манифестом’’ “пребивајуће’’ Цркве. Са свом могућом узвишеношћу смиреног Јована, апостол љубави проглашава: “не додајте ништа и не одбацујте од преданог’’. Не треба “развијати Хришћанство“. Оно ће само, просто, расти у људским срцима.

Пророштво објављено преко ап. Јована говори да ће се земна историја завршити катастрофом. Људи ће својим активизмом, који ретко проистиче из сасвим добрих намера, изградити некакво царство које је туђе Христу… Древно црквено предање каже да неће апостол Петар, већ управо Јован Богослов доћи на чело Цркве у последњим часовима њеног земаљског туђиновања. У тој последњој пропасти људског “прогреса’’ “заосталост’’ Православља може да постане ослонац за све истинске Хришћане’’.



Запад без благодати Божије

Епоха западне побожности, светих папа, тражења божанствене истине је још пре отпадије Латина од Православља. Римски епископи који су заузимали катедру апостола Петра међу другим титулама узели су себи и паганску титулу Врховног понтифекса (жреца) васељенске цркве. Не случајно, папе су постале објект најинтензивнијих ђаволских напада. Године 912. учени кардинал Бароније писао је да су током 150 година римски престо заузимала “чудовишта најгнуснијег живота, распусне нарави, уопште – најпоганији људи у сваком погледу’’.

Из густог блата раскоши и комфора не можеш се ишчупати увис. Хришћанство захтева духовне напоре, а демони журе да се понуде сами. Журе са услугама. И захтевају само једну ствар: поклони се!

Хришћанством прогнани у пустињу, духови античких богова су се пољуљали. Они су изашли из древних идола раскопаних у Риму и оваплотили се у пагански чулне статуе Ренесансе (ако су оне и представљале библијске личности).

Налазећи се под величанственим сводовима овдашњих базилика, обраћаш пажњу: мраморне фигуре ни издалека не представљају преображеног човека православне иконе. Пред тобом су – бића од крви и меса.

Блажени Августин је писао да су сви антички богови раније били људи који су се, овако или онако, прославили. “Бићете као богови’’ – древна је саблазан кушача. Он вековима прелешћује човечанство славом, влашћу и знањем. Не случајно, реч “демон’’ проистиче од грче речи “наука’’.

Дакле, наденувши маске побожности, демони су поново заузели седам римских брежуљака. Није ли та завера паганских богова мистична потпора тежње Вечног града према земној власти и његове патолошке мржње према истини! Према Православљу./.../

Три екуменизма

Алексеј Осипов: “Постоје три идеје екуменизма. Православни поглед се састоји у томе да се свака Црква која исповеда исто што и ми, признаје као сестринска. Ми не претендујемо на њено подчињавање.

Протестантски прилаз је следећи: богословске разлике нису суштинске. Ми смо већ једно! Треба само да се то објави. И треба приступити истој чаши (причешћа).

Напокон, римокатоличка концепција екуменизма. Она се састоји у томе да је јединство могуће само под ногама папе римскога.’’

Сада се у Риму радо организују скупови ССЦ-а. Слично томе, на улогу пастира разноврсног стада претендује и сам “епископ Рима, намесник Исуса, наследник кнеза апостола, врховни понтифекс васељенске цркве, патријарх Запада, примас Италије, архиепископ и митрополит Римске провинције, монарх Ватикана, слуга слугу Божијих’’ – папа.

Идеја екуменизма у њеном ватиканском тумачењу обавља прилике из првих векова Хришћанства. Можеш веровати у шта хоћеш, само се поклони римском понтифексу.

Претпоставке за сличне амбиције биле су утемељене још на Првом Ватиканском концилу 1870. године. Њега је сазвао папа Пије Девети, који се налазио под потпуним утицајем језуита. Језуити су и надахњивали римску курију да прихвати догмат о папској непогрешивости. Дакле, Сабор је утврдио да је Папа непогрешив по питањима вере “eh cathedra’’.

И мимо воље намеће се поређење са претећом безграничношћу земаљске моћи онога ко треба да дође пред Крај Света. Са снагом антихриста!

Екуменистичко разблажавање богооткривених истина је нешто слично “топлотној смрти’’ васељене. Она ће наступити тада кад се топлота у потпуности разлије и температура свуда постане иста.

Не припрема ли се разнолика екуменистичка паства за антихриста?

Не припрема ли се римски престо за њега?

Не препознаје ли њега Осми Васељенски Сабор, прихваћен у православном свету као претходећи Крају Света?

Не чека ли са нестрпљењем његово рођење пагански бог првог детињег крика – Ватикан?!

Извод из књиге - “Западни пут у апокалипсу,’’ Јуриј Ј. Воробјовски, Светигора, Цетиње, 2002.

Приређивач: "Борба за веру"

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od padreex taj Uto 29 Mar - 10:42:05

У току Свете Литургије свештеник изговара:''За јединство Светих Божијих Цркава и сједињење свих,Господу се помолимо''

То јединство подразумева јединство у Христу,као Једноме Богу и Сведжитељу.
Веома је важно да то ''Сједињење свих'' немешамо са данашњим екуменизмом,које нам се пласира и износи под велом самог антихриста,што нас полако уводи у Други Долазак.

Људи сједињени у молитви и у литургијском животу,сједињени у Христу,јесу ти за које су нам Свети Оци говорили да се молимо,са жељом да се то јединство умножи и настави.

Сам екуменизам,јесте данас спајање Христанске Цркве,али већ сутра ће то бити апокалиптично спајање свих религија и цркава.
Због свега тога,требамо се чувати од лажног екуменизма.

padreex
Novi Član
Novi Član

YUgoslavia

Grad : Novi Sad
Browser : N/A
Broj Postova : 5
Broj Poena : 2143
Reputacija : 0
Datum upisa : 08.02.2011
Datum rođenja : 09.10.1986
Godine Starosti : 30
Pol : Muški Zodijak : Vaga Tigar

Zanimanje : student
Knjiga/Pisac : Dzek London-Martin Idn
http://verskeorganizacije.serbianforum.info/

http://ispovedam.serbianforum.info
Moj YOUTube Video :


http://verskeorganizacije.serbianforum.info/

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 29 Mar - 11:02:22

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века.
Амин.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Apr - 9:01:13


Новотарске муке: Како убедити верни народ да је папа "први" (1600 читања)
Tuesday, 05 April 2011

Драган Радосављевић

ЕП. ИГЊАТИЈЕ БРАНИЧЕВСКИ ПРИПРЕМА ПАСТВУ ЗА УНИЈУ СА ЛАТИНИМА

Упита ме, јуче, један брат у Христу: „Брате, зашто тебе ово што се догађа у Цркви толико погађа? Зашто толико пишеш и говориш против новотарија? Одговорих му: „Због страха, брате. Страх ме је шта ћу одговорити Богу на Суду Страшном, како сам се борио за веру праву. Али и због љубави; због љубави према Богу, према Православљу, према нашим славним и честитим прецима, према нашим потомцима...“

Јер Свети Владика Николај рече: „Ова је земља бедем хришћанства... Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства... На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа...“

+++

Ових дана дође ми у руке часопис Епархије браничевске „Браничевски весник“. На први поглед се види – новотарска посла! На корицама осликан голуб; јаке боје; лоза и грожђе; асоцијација – о. Стаматис Склирис!



Погледам задњу корицу, насликан Господ Исусу Христос; стил, боје – нема сумње – Стаматис Склирис!



У истом броју, на страни 39, интервју са о. Стаматисом. Одговарајући на једно питање каже: „...Сликам иконе на традиционалан начин, али истовремено користим оне боје и стил који могу да разумеју деца, јер се деца приближавају Господу онтолошки. И сада, када сам старији, свесно правим експеримент: дам деци једну моју икону и посматрам како реагују и да ли виде нешто интересантно, да ли им икона говори...“ Дакле, српски су храмови (не грчки) постали експериментална новотарска поља. А српски верници –новотарски „заморчићи“. Иначе, познато је да деца највише воле цртане филмове и карикатуре. Да не да Бог да нам се иконе и фреске на то сведу!

На првој страни поменутог часописа пише да је главни и одговорни уредник свештеник Александар Михајловић. Е, тешко вама, браћо Браничевци! Нека вам је Бог у помоћи! И вама, али и свима нама. Један од најновотарскијих новотарских попа - главни и одговорни уредник. Али, кад мало боље размислим, и није баш за чуђење; има тај велике заслуге. Још ће он далеко догурати. Што си већи саблазнитељ, то више напредујеш! Тако је то код новотараца.

Кренем да прелиставам. Свуда насликане рибе и грожђе. На неколико страница грчки стубови на чијим капителама стоје саксије. Обоготворавање природе? Да ли то новотарци лагано скрећу у пантеизам?

Већ на седмој страни западе ми за око један наслов: „Беседа о првенству у Цркви“ – епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије. Ту смо, дакле. Дошло време за спровођење „Равене“ у праксу. Игњатије припрема своју паству за прихватање новог „првог“ – папе римског! Нема ту код папе циле-миле. 2007. потписао си у Равени папино првенство. Е сад, брацо, изволи! Дошло је време да мало радиш, али и да промениш песму. До сада си понављао како папагај: „љубав“, „епископ“, „слобода“, „личност“, „однос“, „заједница“, „евхаристијско сабрање“ итд. Сада се врши „надоградња“ новотарског богословља; придодаје се кључна реч – „први“. Дакле, у свест и у подсвест своје (и туђе) пастве (и судената на Богословском факултету у Београду) има дубоко да урежеш реч „први“. 2013. забуне не сме да буде. Кад дође папа свима мора да буде кристално јасно: то је први о коме смо вам проповедали! Без заједнице са њим - нема вам спасења!

И у овом „обогаћеном“ новотарском богословљу нема много места за Христа. Није Христос први. У ствари, јесте на небу, али на земљи, где екуменисти граде нову Вавилонску кулу – ту Христос није први. Христу Господу екуменисти остављају власт на небу, а за себе приграбљују власт – „првенство“ на земљи. Јер царство њихово јесте од овога света.

И до сада је Игњатије говорио да нема Христа изван Литургије; ђакони му се клањају на Литургији као Христу (кад се помене Христос у јектенији, они се поклоне њему), једном речју: "епископ је Христос." Сада је Игњатије то мало зачинио речју „први“. Пре него што пређемо на текст, да видимо о чему се ради: „...Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом“. Ето, браћо и сестре! Рече нам Игњатије: ми смо, као протестанти, изоставили ове живе „земаљске Христосе“, и заменили их законом. А то је овај „први“ преко кога се „остварује јединство“. Дакле, наше јединство није литургијско, како Црква учи, јединство причешћа од истог Тела и Крви Господње, већ је то онако како папа учи: јединство које се остварује преко „првог“ који је „Христос“ – „жива људска личност, са све његовим манама“.

Него, да чујемо најпре Игњатија Браничевског, а после ћемо рећи још коју реч.

+++

Епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије

Беседа о првенству у Цркви*

Драга браћо и сестре,

Сведоци смо да смо данас рукопроизвели нашег ђакона Златка у протођакона. Ово је дар Духа Светога за његово часно и приљежно служење Господу у заједници Цркве Божије у Браничеву. Дух Свети се увек даје као дар, али то је такав дар који не угрожава људску слободу. Дакле, то је дар који слободно желимо.

Ја сам данас вашој љубави хтео да кажем нешто о првенству. Као што и сами видите, ми у Цркви имамо првога на свим нивоима. Имамо првог у једној литургијској заједници, то је Епископ. Имамо првог на регионалном плану, то је Патријарх или Архиепископ. Имамо и првог на васељенском, екуменском плану, где нису сви први. Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог, ако су сви први, онда нема јединства. Будући да је један први, он показује јединство. Јединство, пак, усмерено је на борбу против смрти. Смрт је распадање, раздвајање. Јединство иде сасвим другим путем, то је, заправо, сједињење. Ми се на тај начин боримо против смрти и показујемо како се смрт побеђује. Само када будемо толико сједињени и временски и просторно, када не буде више покојних, већ сви будемо били у једном времену, када будемо савременици, мимоићи ћемо смрт. Простор, такође, чини да умиремо, јер смо некада толико удаљени једни од других да не можемо имати заједницу, што је исто као да смо једни за друге умрли.



Али постоји једна димензија на коју бих ја хтео данас да укажем, која произлази управо из првенства, на шта ми често и у Цркви заборављамо. Јединство је потребно ради личног постојања и ради слободног постојања, где се слобода изражава као љубав, као заједница. На свим нивоима у Цркви први вас зове, он има иницијативу. Он вас зове, а ви слободно одговарате да ли желите да имате заједницу са тим човеком и тако остварујете јединство. Али то јединство, тако остварено, значи љубав, јер хоћете да имате заједницу са тим човеком. То јединство чини све нас личностима зато што онај који је први не може без вас да буде личност, по учењу наших источних светих отаца, не може да буде сам, јер једна личност једнако је ниједна личност.

Личност постоји само у заједници љубави са другим. Тада, ако волите слободно некога, чините га личношћу, издвајате га од других, постаје непоновљив. Док га не заволите, он је за вас као и све друге природе. Али, када га заволите, он постаје за вас непоновљиво биће, личност без које ни ви не можете да постојите. Тако, када се једна наша личност изгуби, када умре, тада се и ми мењамо. Изгубљена наша вољена личност значи и наш губитак, губитак наше личности, како је говорио један савремени руски писац. Тада, да не бисмо сви постали шизофрени, морамо брзо једну личност променити другом, иначе безлично је апсолутно немогуће постојати.

Дакле, драга браћо и сестре, ми данас, нажалост, заборављамо првенство, што значи зов, позив некога да одговорите, да следујете за њим, да имате заједницу са њим. Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом. Зато ми сви данас поштујемо законе и клањамо се законима. Ми данас мислимо да је велико достигнуће у људском роду постићи правну државу. А правна држава је безлично постојање. Свако за себе је оно што мисли да је, и нема потребе за другим. Закони нас више не уређују, него нас штите једни од других и, на крају, сакривају мржњу коју имамо једни према другима. То је, заправо, сапостојање, суживот са неким који нам је наметнут одозго.

То није Господ хтео. То није израз нашег постојања и наше друштвене заједнице. Живот се темељи на томе да имате позив једне личности и да слободно одговорите да ли желите да имате заједницу са њом. То гради Цркву и то гради наше постојање. Али, то је оно што су свети оци говорили на основу Откривења о Богу. Бог тако постоји! Отац је једна Личност која рађа Сина и зове Сина у заједницу. И Син одговара и зове Оца: Оче! И Дух Свети такође зове Оца: Оче! Дакле, имају заједницу љубави. Зато је наш Бог заједница Личности, а не једна безлична виша сила или један логички принцип, како то многи данас говоре. Нарочито није то закон, јер закон, колико год да је добар, увек убија личност. Зато апостол Павле каже да слово закона убија, а Дух оживљава. То дакле, драга браћо и сестре, показује првенство.

Нажалост, то немамо у Цркви, јер да бисмо сакрили своју мржњу, ми причамо да нећемо у заједницу са другим зато што он прича ово или ради оно или је неморалан... То су све изговори за мржњу према другоме, јер на тај начин сакривамо своју самодовољност и егоизам. Заправо, желимо ми да будемо све и сва, а не желимо да имамо заједницу са другим. Но, колико се то нама свиђало или не, ово је једини начин нашег постојања и нашег спасења. Зато Господ каже да ако ко не љуби другога, нема живота у себи. Помислиће неко да први, тај који има иницијативу има апсолутизам, да је то диктатура против које се народ борио у револуцијама. Али диктатура је изашла из самодовољности једнога, а у Цркви први никада нема диктатуру, јер он не може постојати без другога. Никада први не може бити без заједнице са другим. У чему је ваша власт у односу на мене као првог у овој заједници? У томе што ја не могу постојати ако вас нема! То је највећа власт. То је онтолошка власт која значи бити или не бити. На тај начин су оци уредили и каноне, који кажу да ниједан Епископ не може бити Епископ ако нема заједницу, ако нема литургијску заједницу. Данас смо почели, нажалост, да рукополажемо титуларне Епископе. У Сабору ти Епископи немају право гласа. Тада ја питам браћу Архијереје зашто он нема право гласа ако је Епископ, и остајем без одговора. Будући да нема никакву заједницу за собом, он никога не представља тамо и не може да гласа, јер ја гласам у ваше име, ја представљам тамо читаву нашу Цркву. Зато су свети оци говорили, тамо где је Епископ, тамо је и Црква, али Епископ без Цркве не може да постоји.

Дакле, у љубави први који има иницијативу не може постојати без вас, нити ви можете постојати без њега. То је, дакле, оно чему треба да учимо нашу децу. То је оно што ће много боље уредити овај свет него закони и судови, иако се многи боје да ћемо без закона имати хаос, али која држава нема хаос и насиље иако има законе. Међутим, ако бисмо децу одмалена другачије васпитавали, да не могу без другога, тада би се она другачије понашала. Будући да наша школа дете васпитава да буде само, да превари другог, да буде боље од другог јер ће бити богатије, шта можемо очекивати.

Дакле, желео сам рећи вашој љубави колико је битно поставити првога и да свака наша ћелија има првога, ђакони имају првога, свештеници имају првога, Епископи имају првога. То не радимо реда ради, већ је то истинско постојање. Први вас, дакле, зове у заједницу, а ви одговарате и у тој заједници сте слободни. Бог нас је створио и позвао нас је у заједницу, али човек је одбио и рекао је да жели да буде сам и настала је трагедија и смрт.

Да сте ми живи и здрави и благосовени! Ђаконе, на многаја љета!

___________

*Беседу је аутор изговорио на Светој Архијерејској Литургији служеној у пожаревачкој Саборној цркви 17. октобра 2010. године.

Извор: „Браничевски весник“, бр. 1-2, годиште I, Пожаревац, 2009/2010.

+++

Ето. Екуменисти су прешли на другу фазу свог посла. Ништа није случајно, браћо и сестре. Само тако изгледа. Рукопроизвео Игњатије ђакона у протођакона, а беседи о „првом“, као да ће тај протођакон да буде први. Рекло би се: „као да је пао с крушке“. Али није. План је то. И то добро разрађен. А колико ће им успети да га остваре, зависи од нас, од нашег покајања. Јер Бог ће помоћи, само ако буде имао коме.

Кренуо Игњатије да ређа све „прве“, али кад дошао до васељенског нивоа... туц-муц. Рече: „...где нису сви први“, ал' не смеде да каже ко је први. Није још време. Ускоро ће, међутим, и то да каже.

А колико је улога „првог“ важна за јединство Цркве, сазнајемо из објаве папе Јована Павла II. Он је у својој енциклици Ut Umun Sint (1995), рекао следеће: „Католичка црква има уверење да је сачувала службу наследника ап. Петра, епископа Рима, кога је Бог установио ‘као вечни и видљиви темељ јединства‘ (параграф 88). И: „Уверен сам да на овом месту имам нарочиту одговорност... да пронађем један облик примене примата, који ће, без да на било који начин порекнем суштину његове мисије, одпочети у новим околностима“. Тако је говорио папа Јован Павле II, а Игњатије Браничевски овако: „Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог... онда нема јединства“. Има ли суштинске разлике између папиних и Игњатијевих речи? Суштинских нема - разлике су само површне. Папа је отворено рекао да без њега нема јединства цркве; Игњатије то још не сме отворено да каже.

За папу је, као што видимо, његово „првенство“ неоспорно. Једино му је била „одговорност“ да пронађе „један облик примене примата“. Исту „одговорност“ имају и прегаоци из Равене. Но, усагласиће се они већ. У параграфу 45. равенског документа каже се:

„Остаје да се питање улоге бискупа Рима у communion свих Цркава изучи са већом дубином. Шта је специфична улога бискупа „прве катедре“ у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.“

Православни представници расправљају са архијеретиком папом како да пронађу модус, односно мамак о папином првенству који ће православни најлакше прогутати. Можда ће се Игњатијев метод показати најделотворнијим? Но, време ће показати.

Архимандрит Георгије (Капсанис), игуман манастира Преподобног Григорија на Светој Гори, изразио је забринутост правосланих:

„Што се тиче расправе о примату на следећој скупштини Мешовите комисије, плашимο се да ће линија Ватикана путем препознавања код римског папе наметнути неки вид свесветског примата, вероватно под варљивим обликом (у „потхришћанском коду“, према Мелетију Пигану) службе читаве Цркве, али свакако непознате и неприхваћене у древној Цркви. Плашимо се што тако нешто већ почиње нејасно да се разазнаје у парагр. 41 Равенског документа.“

Овај параграф гласи:

„Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да је Рим, као Црква која „председава у љубави“ према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.“

Отац Јустин је о папској јереси над јересима говорио овако: „Православна догма, боље речено сведогма о Цркви, одбацује и замењује латински јеретички сведогмат о првенству и непогрешивости папе, тј. човека. Из ове свејереси рођене су и рађају се непрекидно друге јереси: филиокве, одбацивање епиклезе, бесквасни хлебови, увођење тварне благодати, чистилишни огањ, ризница вишка дела...“.

Патријарх јерусалимски Хрисант исказао је православну позицију наспрам папских јеретика:

„Ако, дакле, западна црква прихвати исправљање и одбаци њене новотарије и све што није имала када је била сагласна Источној цркви, тада ће се, наравно, и према епископу Рима односити, као што је природно, на читавој земљи као према првом у поретку патријараха и помињаће се јавно од највећих помесних цркава и од свих архијереја читаве васељене као први у возгласима, и биће враћен у диптихе, као што је било некада пре раскола. Наравно, и његове привилегије и право првенства и части ће обновити уједињење Цркава и вратиће му их са великом радошћу и благодарнишћу“.

До тада, сваки разговор и говор православних о папином „првенству“ јесте издаја Православља!



Владико Игњатије,

Први у Православној Цркви јесте Христос. Залог црквеног јединства није „првенство“ на било ком нивоу, о коме ти говориш, већ је јединство Цркве омогућено причешћем Телом и Крвљу Христовом. Јединство Цркве није ствар послушности вишем ауторитету, нити предмет потчињености претпостављенима. Спољни односи не чине јединство, нити га чине заједничке одлуке сабора, па чак ни Васељенских сабора. Јер и одлуке Васељенских Сабора биле су последица, а не узрок црквеног јединства. Зато је беспредметно да говориш да ми данас остварујемо јединство „кроз законе“. Опет хула на светињу над светињама! Причешће није „безлично слово на папиру“. Јединство Цркве није условљено „првим“. Саборност нема ништа заједничко са светском, универзалном организацијом, како је дух паписта (и оних који су под његовим утицајем) разуме. Јединство Цркве није правно јединство у коме су епископи подељени као службеници на подређене и надређене „прве“. Тиме што си поздравио Цркву Божију у Браничеву, изразио си суштину саборности Цркве. Црква Божија у Браничеву је саборна Црква. Њени односи са осталим Помесним Црквама нису јурисдикцијске и правне међузависности, већ везе љубави и благодати. Једна Помесна Црква је уједињена са свим осталим Помесним Православним Црквама на свету везом истоветности (идентитета). Као што је једна Божја Црква, тако исто је и друга Црква Божја, а такође и остале. Исто је Тело Христово којим се причешћују њихови верници, а Дух Свети просвећује њихов ум и води их знању исте Истине. Цркви нису потребне спољашње везе да би била једна. Није патријарх или папа тај који уједињује Цркву, јер Помесна Црква је нешто потпуно (комплетно), а не део неке веће целине.

Епископи немају право да се понашају као владари према свештеницима и вернима Цркве којој су они владике (што ти чиниш). Они имају одговорност надгледања и старања у очинском смислу: да саветују, предводе, да се боре против неистина, умољавају грешнике са љубављу и чврстином, да председавају у љубави. Све ствари у Цркви се управљају љубављу. Све одлике се истичу благодаћу. Зато, нису битне организационе, административне или правне везе међу Црквама, већ везе љубави, благодати, исте љубави и благодати која постоји међу вeрницима сваке Цркве, код свештеника и народа.

Ти си све то одбацио и приклонио се папском учењу о црквеном јединству. А папство је извртање, по превасходству, црквеног јединства. Папство је учинило да ова веза љубави буде усиљена веза тираније. Папство је неповерење према сили Божјој и уздање у снагу људских система.

Неопходно је да православни схвате како Црква има светотајинску, а не административну основу. Онда неће оболети од онога што се десило западњацима који су следили папу у његовим погрешкама, јер су мислили да ће, ако не иду за њим, „првим“, самим тим остати изван Цркве.

Последња времена биће тешка за православне. Јер то ће бити времена саблазни и обмана у најперфиднијем облику. И најбогохулнији јеретици тврдиће за себе да су православни. У тим временима једино они који буду имали ум просвећен благодаћу Божијом моћи ће да разликују лаж од истине, јерес од правоверја, збориште идолско од Цркве Божије. По Светом Серафиму Саровском циљ хришћанског живота јесте задобијање благодати Божије. Зато, браћо и сестре, не посустајмо у трудовима за задобијање једино потребног.

Но, упркос свим искушењима и удару самих врата ада, Христова Црква ће остати непобеђена, као што учи Св. Јован Златоусти: “Ништа није јаче од Цркве. Она је виша од неба и шира од земље. Она никада не стари; она увек цвета!"



П.С.

На страни 115 истог броја „Браничевског весника“ налази се још једна беседа владике Игњатија, која почиње следећим речима: „Овим празником Црква је хтела да покаже колико је у Цркви важна служба првога...“ О том-потом. Али, чисто да се зна, да овде постоји јасан план и систем!

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Apr - 9:03:18




Уништавање православних звона у циљу одвајања српског народа од његове Светосавске Цркве
Tuesday, 05 April 2011

Синиша Димитријевић

УНИШТАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЗВОНА

Судбина правосалованих звона и њихово уништавање део су трагичне судбине српског народа од пада немањићке Србије до новијих времена. Звона у Србији уништавана су искључиво ради духовног поробљавања српског народа. Организовано и смишљено уништавање православних звона, за последњих шест векова, чинили су агресивни и фанатични ислам, преко Отоманске империје, и перфидно римокатоличанство, некада преко Аустоугарске царевине, а данас помоћу лажног екуменизна и наше лакомислености. Намера им је била да уништавањем православних звона што више и брже одвоје српски народ од његове Светосавске цркве. Наши непријатељи су бакар од звона користили за ливење топова како би силом спроводили исламизацију и унијаћење.

Уништавање православних звона вршено је на различите начине. Поред физичког уништавања и одношења, истовремено је забрањивана употреба звона тамо где је у појединим манастирима кадгод понеко остављено. Касније, услед насталих нових историјских прилика, западана цивилизација, предвођена римокатолицима, више није била у могућности да физичким путем уништава звона и забрањује њихову употребу. Због тога је прибегла наметању својих звона, формирањем посебне науке о звонима (кампанологије) као теоретском покрићу за унијаћење тим путем.

Последњих седамдесет година ово перфидно унијаћење, спровођено наметањем римокатоличких звона, одвија се паралелно на неколико нивоа. Писаном речи, прећуткује се разлика између православних и римокатоличких звона, предност се, међутим, даје римокатоличким звонима, тако вешто као да се звона не резликују. Наводно због квалитета природно је да се наручују са запада. Да би се ово остварило, на психолошком плану, требало је створити мишљење да све оно што долази са Запада јесте и најквалитетније. Такву психологију није било могуће подметнути свима, зато су се тражили, а и данас су на цени, они који због свог малограђанског примитивизма прихватају достигнућа Запада као коначна, и са стидом одбацују своју традицију, сматрајући је застарелом. О каквом се "квалитету" и „лепоти" звука ради код западних звона, то најбоље можемо показати на примеру судбине западне цивилизације како ју је видео чувени руски филозоф Берђајев. Говорећи о разлозима због којих ће западана цивилизација оживети своју катастофу, он главни њен разлог пропасти види у томе, што је производ обездуховљеног Хришћанства. Данашња римокатоличка звона и уопште звона са запада, када се упореде са православним, звоне исто онако како је Берђајев описао западну цивилизацију...звоне као обездуховљено хришћанство.



УНИШТАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЗВОНА ЗА ВРЕМЕ ТУРСКЕ ТИРАНИЈЕ

Ради утврђивања истине о уништавању православних звона за време Турака потребно је утврдити када су прва звона донета у Србију и какво је било стање звона пре Косовске битке. Први познат помен звона код нас како тврди професор Станоје Станојевић у свом раду "Била, Клепала и звона код нас“ налази се у Зборнику архиепископа Данила. У биографији краља Милутина Данило казује, како је Милутин сахрањен у својој задужбини, манастиру Бањска, како су две и по године после тога почеле на његовом гробу, јављати многа и различита, "знаменија дивна", и како се једне ноћи црквеном парамонару указало, "некоје знаменије страшно“, па кад је он о томе обавестио братију и игумана, они се сви скупе у цркву, и ту учине, "обноштнаја пенија“, а кад су свршили јутрење и кад је почело да свиће, "повелеше ударати во била и звона". О судбини ових, Милутинових звона, данас знамо врло мало. Из списа Данилових настављача сазнајемо да су звона за Дечански манастир донета са Приморија и да су доброгласна. Професор Станоје Станојевић слаже се са мишљењем архитекте Петра Ј, Поповића да се почетком 14 века звона за наше цркве лију у Приморију, а да се крајем 14. и почетком 15. века звона лију и у нашим крајевима. Према тврђењима Тихомира Р. Борђевића звона се свуда редом помињу по нашим црквама и пре него што су Турци покорили наше крајеве. За нас је важно да утврдимо да се после Косовског боја звона све више доносе у Србију, и да се почиње чак са ливењем, како би се избегле муке због дугих путовања. На основу до данас сачуваних звона, ливених у нашим крајевима почетком 15-ог века, сазнајемо да су она рад вештог мајстора звоноливца Радоја Милишића. Изгледа невероватно али је тачно то, да се пред сам пад Србије у Турско ропство звона масовно лију. Разлоге за овако убрзано ливење звона треба тражити у истини да је после Косовског боја једини могући начин у одбрани од надирућег ислама били, а и данас остали, Црква православна и Светосавље. Турцима је било јасно да се помоћу звона, те својеврсне Божије трубе, учвршчује вера Православна. Зато су уништавали звона по Србији редом како су освајали њен део по део. Текло је то плански. Турци су мања звона, односили цела, а велика су разбијали и у комадима односили у Једрене где се налазио сабирни центар. Касније су Турци звона топили и преливали у самој Србији. Године 1574. наређује се смедеревском санџак бегу и београдском кадији да се од бакра, звона у Ресави и Кучајни, као и од чатлак топова, поново излију топови. Поред тога, требало је да се из Будима пошаље 40 топова (старих), звона и бакар. Све то требало је да буде пребачено бродовима за Београд. Ово јасно показује да је Смедерево било једно од главних места где су се звона претапала у топове. Путописци тога времена оставили су драгоцена сведочења о нашим манастирима под турском окупацијом. Тако су Турци 1476. године однели велика звона из манастира Ресаве. 1567. године у манастиру Раваница било је једно звоно које се није смело употребљавати, само је у изузетним приликама тихо звонило, а уместо звона користиле су се дуге, дебеле даске и греде у које се ударало дрвеним чекићем. Из путописа хугенота Филипа Дифрена, који је после Вартоломејске ноћи 1572 лутао европом остао нам је запис о манастиру Милешеви од 26. јанура 1573. године у коме се каже да се уместо звона у Милешеви користе метална клепала. А народ српски, у нади да ће сачувати своја звона, закопавао је, верујући да ће их поново у слободи чути. Уместо звона, дакле употребљавана су била и клепала, а у Црној Гори пуцањ из пиштоља или пушке замењивао је двозвон и трозвон. У Херцеговини, Ускоци су уместо звона користили трубе. Све време трајања ропства под Турцима ишчекивао се дан када ће се закопана звона поново вратити на звонике и својим гласом означити пропаст Турске империје и васкрс слободе. Како се на ослобођење дуго чекало, и како се народ често селио, закопана звона су понекад заборављана. Ако би се после много година које и пронашло, таква звона нису враћана на звонаре, него су завршавала у музејима. Када су представници турске власти и сами постали свесни своје пропасти у Србији, нису заборавили да на све могуће начине Србина онемогуће употребу звона, што је својеврстан показатељ, колико је њима била јасна снага паравославних звона, у очувању српске духрвности.

Чим је Србија под Карађорђем била ослобођена одмах се започело са оправком храмова и звонара на које су качена звона до сада закопана или у тајности спремана за овај тренутак. По налогу Карађорђа а под контролом Доситеја Обрадовића већ 1804. у Трсту се лије звоно за Саборну цркву. Чим су то прилике дозволиле у Београду је 1807. године у Доњем граду подигнута тополивница и звоноливница. У овој ливници изливено је и прво наше звоно после ослобођења од Турака. Све ово није дуго трајало јер -је Србија 1813. године поново пала под Турску власт. Турци су наставили да уништавају звона до Србији, само с тим што су сада поред класичног уништавања, ломљењем и претапањем, почели и са продајом српских звона у суседне крајеве, па је тако једно звоно са београдске цркве однето у Крајову у (Румунија) а друго у Шибеник. Звоно из Венчаца однето је у Бранковену (Румунија). Напоредо са окрутним уништавањем звона по Србији у народу је све више нарастала свест, да се ближи истинска слобода, она слобода која му оногућава коришћење звона за Богослужења. Зато у поробљеној Србији звона поред своје богослужбене намене све више постају симбол слободе од Турака. Кнез Милош Обреновић 25. јануара 1830. год. објављује Народној Скупштини у Крагујевцу султанов хатишериф од 1829 год. којим је, између осталога, дата Србима слобода Богослужења. Чим је објавио хатишериф, Милош је започео са зидањем и обнављање звонара и доношењем звона у Србију. Истовремено се започело са припремама за подизање звона на звонару у Саборној цркви у Београду. Част да први подигне звона у ослобођеној Србији припала је Петру Лазаревићу Цукићу. Сазнавши да Милош припрема подизање звона у Београду, Турци се узбинише и спремаху се да свим силама онемогуће тако нешто. Чак су топове уперили са Калемегдана, у намери да ђуладима сруше подигнута звона. Када су упитали Цукића боји ли се да ће бити посечен од Турака ако подигне звона, он им је одговорио да се не боји... јер ће га Милош први посећи ако звона не подигне, те да му је лакше да погине од Турске руке служећи народу него од Милоша. Када су Турци сазнали да се Милош са силним момцима спрема да удари на њих уколико буду дирали звона, не имаше где и мораше се помирити са тиме да ће по нужди редовно слушати звона са Саборне цркве. За време своје владавине Кнез Милош је, на њему својствен начин, користио звона у дипломатији. Поред куповине звона за цркве у Србији, он је поклањао звона српским крајевима који су остали под турском окупацијом. Долазак сваког звона у неослобођене крајеве народ је тумачио као знак скорог ослобођења и уједињења. Дешавало се и то, да у јужним српским крајевима, народ приноси дарове кад стигне звоно, са жељом да га што пре чује, а прикупљени дарови су понекад били драгоценији од самога звона. Манастиру Светог Јована Бигорског кнез Милош поклонио је 1837. једно звоно као знак захвалности што су за време турске владавине у овом манастиру звона непрекидно звонила. У осталим српским крајевима који су остали под турском влашћу, локална турска управа се свим силама трудила да Србима не дозволи употребу звона. Онда када су их околности присиљавале гледали су да у местима где су Срби живели са римокатолицима, право употребе звона дају само римокатолицима. То се догодило у Призрену када су власти у Цариграду дозволиле римокатолицима употребу звона још 1891. године. Србима у Призрену право да могу употребљавати звона на својим црквама Турске власти дозволиле су 12 година касније. Тако су Срби у Призрену у марту 1903. први пут употребили звона после толико векова.

Док је део Србије био ослобођен, а Јужна Србија спремала се за ослободилачке ратове, дотле су Срби који су живели под Аустроугарском влашћу били изложени терору римокатолика који су спроводили унијаћење. Борба правоверних Срба и унијата у неким случајевима завршавала се тако, да су Срби били принуђени да сами уништавају своје храмове и звона како она не би пала у руке унијата. То се десило и манастиру Марча у коме су била на далеко чувена звона. Срби су неколико пута успели да у скукобу са унијатима на време склоне све драгоцености из Марчанског манастира, али када се видело да унијати уз помоћ неких Срба на превару покушавају да отму манастир, тада су га Срби запалили и у њему су изгорела надалеко позната Марчанска звона. У осталим крајевима под Аустроугарском Срби су нормално користили звона која су куповали у ливницама Аустроугарске монархије. Од 1854. у Земуну је почела да ради звоноливница Пантелић, једина домаћа ливница која је на територији Аустроугарске лила звона по православним принципима.



УНИШТАВАЊЕ ПРАВОСЛAВНИХ ЗВОНА ПОД УТИЦАЈЕМ РИМОКАТОЛИКА

Под утицајем римокатолика православна звона су уништавана кад год је то било могуће и у облику који је био најпогоднији за постојеће политичке прилике. За време Првог светског рата створиле су се прилике да се терором и насиљем уништавају звона на много подмуклији начин него што је то радила Турска империја. Аустроугарска војна управа, одмах је у окупираној Србији, у оквиру Генералног Гувермана, формирала одељење за прикупљање метала, посебно бакра. Уништавању и одношењу православних звона приступило се организовано и плански. Тај посао аустроугарске власти су спровеле у неколико фаза. У првој фази аустроуграске власти су послале наредбе свим црквеним општинама од којих су захтевале да напишу податке о звонима. Ти подаци требало је да садрже димензије звона и тежину, кад и где је ливено, те да ли има посебну-историјску вредност. Наредбе су садржавале гаранцију да звона од историске вредности неће бити реквирирана. Када су аустроугарске власти прикупиле податке приступило се планском уништавању звона. У почетку нису узимана сва звона него се гледало да се понеко остави, нарочито оно које је имало уметничко историску вредност. Када су та звона однета, већ крајем 1915. године због потребе за бакром аустроугарске власти доносе нову наредбу на основу које се дозвољава црквама да за своје потребе оставе она звона чији је пречник испод 250 милиметара и она звона која имају уметничко историску вредност. Пред сам крај рата са српских цркава поскидана су и однета скоро сва звона. Остала су практично звона чији пречник није био већи од 250 милиметара, а таквих звона било је врло мало. Практично, за време аустоугарске окупације однета су сва звона са православних храмова. Аустроугарске власти оставиле су поједина звона, уз издавање дозволе, али у оним приликама када због величине звоно није могло бити скинуто а да се не руши и звонара. Једина сачувана звона била су она које је народ сакрио било закопавањем, било бацањем у реке. Народ је, међутим на све начине покушавао да сачува своја звона. У селу Тишковцу аустроугарски војници су покушали да однесу једно велико и старо звоно. Због величине звона нису могли лако да га скину, па су са гробља поскидали камене плоче и ставили испод звона не би ли га разбили. За Тишковчане је то била двострука трагедија: односе им звоно ломљењем, и уништавају им плоче са гробова. Када су аустроугарски војници звоно са звонаре откачили и бацили на надгробне плоче да се разбије, десило се чудо: плоче су попуцале а звоно је остало неокрњено. Гневни, аустроугарски војници, овом Божијом милошћу почеше у бесу бацати звоно низ брдо. Како год да су га бацали, оно је остајало неокрњено. Охрабрени Тишковчани Божјом милошћу реше да звоно, које су војници на једвите јаде дотерали до Книске железничке станице, закопају на самој станици и тако га сачувају од уништења. Чим су Тшковчани чули у пролеће 1918. да је српска војска у Сплиту ископали су своје звоно и вратили га да звони у славу Божју.

Систематско уништавање правосланш звона аустроугарске власти спроводиле су на тај начин што су организовале сабирна места на кључним железничким чворима. Београдска железничка станица била је сабирно место за Србију. У Мостару се налазило сабирно место у коме су сакупљана звона из Будве (4.344 кг.); Бара (742кг.); Подгорице (7.935 кг.); Никшића (5.340кг); Колашина (2.576 кг.); Цетиња (11. 015 кг.); Старог Бара (5.253 кг.). На основу делимичне грађе из Бечког архива види се да је у Мостар само у једном дану (31. маја 1917. године) донешено 37.205 кг. звона. Сабирна места из којих су транспортована звона била су још у Сарајеву и Сремској Митровици. Колико је тачно звона однето из Србије за време аустроугарске окупације тешко је тачно утврдити. Подаци који су сачувани односе се на поједине периоде и нема збирне документације из које би се могло утврдити колико је тачно звона однето са православних храмова. Према подацима о одношењу звона из Ваљевског округа, из кога је до маја 1917. године однето преко 15.000 кг звона, а који су састављени на основу наредби Генералног Гувермана бр.1735; бр. 2274 од априла 1916. инаредби бр. 15367; бр. 2609; бр. 18481; бр. 90377, из 1917. године само делимично се може утрдити права количина звона која су однета из Србије. Нека се зна да данас у архиви Генералног Гувермана не постоје поменута документа под наведеним бројевима. Остаје тајна ко је и када склонио поменута документа, као материјални доказ о одношењу звона из Србије. Захваљујући свештенику Слободану Костићу, који је за време рата био у округу Ваљевском, и његовом педантном бележењу сачувани су поједини подаци о одношењу звона из округа Ваљевског. На основу данас расположивих докумената знамо да су главни центри у којима су се сакупљена звона из наших крајева транспортовала налазили у Бечу и Лублину. Из документа датираног у Бечу 31. јануара 1917. године види се да је укупна количина допремљеног бакра у Лублин, од чега је највећа количина пореклом од звона, износила преко 18.000.000 (осамнест милиона килограма).

Поразом Аустроугарске уништавање правосалвних звона није прекинито, оно се и даље наставило али у много суптилнијим облицима. Пошто су уништили оно што су могли до 1918. године у мирно доба продавали су нам своја звона за скупе паре и успешно ширили лажи да су звона која долазе са запада најбољег квалитета. То је и утицало да се нов начин уништавања православних звона пренесе на поље писане речи и теорије. У ту сврху требало је установити и посебну науку о звонима КАМПАНОЛОГИЈУ, а за главног проналазача звона Бискупа Паолина из Ноле у Кампани. Тачно је да је Бискуп Паолин увео у деветом веку звона у хришћанску цркву, али је тачно и то да их он није пронашао. Данас се зна да најстарија позната звона потичу из Луристанске цивилизације дванест векова пре него што их је Бискуп Паолин пронашао. Много бисмо времена потрошили када би се враћали Асирским звонима, Мојсијевим звончићима из Старога завета и да не набрајам даље. У тој врло озбиљној науци о звонима КАМПАНОЛОГИЈИ, која је и име добила по месту где је Бискуп Паолин наводно пронашао звона, нигде се не помиње разлика између православних и римокатоличких звона. Јасно је да се КАМПАНОЛОГИЈОМ желело успостављање принципа, како звона треба да изгледају, али по моделу римокатоличке цркве. Данас морамо признати да је ова методологија имала успеха и да је на путу ка уништењу православних звона. Тачније, наметнула је да су звона увек само звона, да разлика не постоји па је онда савим нормално да се звона набављају на западу јер су најбољег квалитета. Ово не би било страшно када би такво мишљење имали људи који никада у животу неће куповати звона. Постаје, међутим трагично када тако мисле они који су у прилици да наручују звона, какву прилику у последње време има извођач радова на храму Светога Саве, господин Бранко Пешић. Прикривајући истине о звонима многи Срби ишли су на руку овакој политици римокатолика према звонима. Вероватно због тога нико за последњих шездесет година није поставио питање: Зашто се Карађорђево звоно из Шибеника не врати. Зашто се не врати најстарије наше звоно из Румуније, и многа звона која су расејана на различите стране. Тамо где је било могуће утврдити где су звона покрадена и однета, на жалост, истина се упорно прикривала вероватно из разлога знаним само онима који су то радили. Тако на пример у својој монографији о Студеници Хвостанској, издатој у Београду 1976. године проф. Војислав Кораћ на страни 5. износи, између осталог: „Р. Грујић пише 1928. године да је један мештанин, копајући на остацима Студенице Хвостанске, 1908. године, нашао једно звоно и у њему три платна од конопља са сликама. Платно је тада узео пећки архимандрит за ризницу патријаршије а звону се изгубио траг...". У напомени проф. Кораћ наводи да је ово цитат Р. Грујића узет из Старинара серија три бр. 13 из 1928.1930. године. Зашто је проф. Кораћ фалсификовао Грујићев текст постаће јасно када прочитамо шта је тачно Р. Грујић написао у Старинару за помету годину на страни 13: "Једном таквом приликом неки АРНАУТИН из села Студенице нашао је, 1908.г. у рушевинама једно звоно и у њему три комада конопљаног платна разне величине, са израђеним сликама на њима... а звоно су узели Пећки ФРАЊЕВЦИ и послали га незнано куда".

Зашто је проф. Кораћ фалсификовао Р. Грујића и изоставио да су Арнаути прекопавали српске Светиње, а Фрањевци крчмили оно што није њихово, остаје господину Кораћу да одговори. Ово није једини пример да се иза звучних имена, титула и институција сакривају истине о православним звонима. Др Иван Бах из Загреба у свом раду "Прилог проучавању повијести љевача топова Карађорђева устанка..." утврђује да су подаци Вука Караџића дати Ранкеу о Милисаву Петровићу, Карађорђевом тополивцу, нетачни и да је Сима Милутиновић Сарајлија погрешио када је Милисава Петровића опевао као првог српског тополивца и звоноливца код Карађорђа. Др Иван Бах је утврдио да част првог Карађорђевог тополивца и звоноливца припада Ивану Де Боти. Као доказ наводи писмо удовице поменутог Де Боте упућено 1860. год. Кнезу Милошу ради новчане помоћи. У том писму удовица Де Ботинз наводи да је њен муж тешко оболео лијући топове Карађорђу. Др Иван Бах заборавља да је под Карађорђем у Калемегданску топхану био строго забрањен приступ свим поданицима Аустроугарске монархије. До данас није пронађен ни један документ којим се од стране Карађорђа и устаника дозвољава Ивану Де Боти приступ Калемегданској топхани и ливење топова и звона. Као што римокатолици тврде да је у деветом веку Бискуп Паолин пронашао звона, тако Др Иван Бах утврђује да част првог тополивца и звоноливца у Карађорђевој Србији припада ником другом до римокатолику Ивану Де Боти. Све ово не би се лако могло протурати да се неко у Србији озбиљније бавио проучавањем зврна. Све што је писано о звонима код нас од изузетне је вредности, али ниједан од тих радова не бави се звонима у целини. Нормално је онда и очекивати појаву оваквих фалсификата када је реч о православним звонима и њиховим ливцима. Колико ће успеха овакви фалсификати имати не зависи само од њихових аутора, већ и од нас самих, колико смо способни и спремни да се вратимо својим православним звонима, а она ће најбоље својим звуком проговорити о нама самима и свима онима који желе да нам наметну римокатоличка и западна звона.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Jun - 1:20:21

Ljubav prema istini - Gospodu Isusu Hristu i Svetom Savi

електронском поштом, 20.06.2011; Биљана Диковић


"O три ствари не жури док говориш: О Богу, док не утврдиш веру у њега; о туђем греху, док се не сетиш свога и о сутрашњем дану, док не сване.“

(Свети владика Николај Велимировић)




Православни монаси сабрани у братство манастира Црне Реке, били су принуђени да прошле године напусте манастир у коме су се деценијама подвизавали и служили Богу и своме роду, али нису заборавили на светиње које су тамо постојале. Те светиње братство носи са собом и у себи, у својим срцима, душама, на својим уснама.

Манастир Црна Река је посвећен Светом Архангелу Михаилу, а над целебним моштима преподобног Светог Петра Коришког забележена су сведочења многих који су у молитвама добили чудесна исцељења болести. До сада се у манастиру Црна Река празник Свети Петар Коришки (18.јун /5. јун по новом) прослављао 32 године, али никада са оволико народа као данас. Преко 600 православних верника из Београда, Ужица, Бање Ковиљаче, Бајине Баште, Крагујевца, Чачка, Краљева, Ваљева и других места, присуствовало је Светој литургији у Лозници код Чачка, на имању које је монаштву избеглом и прогнаном са Косова и Метохије дао на коришћење брат у Христу Милоје Стевановић.

„Пред своје страдање, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос рекао је својим апостолима: У свету ћете имати невоље, ви ћете бити жалосни, а свет ће се радовати па ће се ваша жалост окренути на радост. Те Његове речи дешавају се и испуњавају кроз векове, две хиљаде година. Али, те исте речи испуниле су се и у наше време, мећу нама, овде сабранима“. Овим речима почео је своју беседу владика рашко-призренски Артемије после Свете литургије у којој је учествовало око 40 клирика прогнаних из манастира са Косова и Метохије. Он је подсетио верни народ и монаштво на речи Светог владике Николаја Велимировића: „Нека не брине праведник да ће његова праведна дела остати непозната, Бог брине о томе и Бог ће их показати када буде било потребно, и на начин како буде било потребно. Али исто тако нека се не весели грешник да ће своја дела срамна и гнусна моћи сакрити. И та дела ће се показати у своје време и на начин како Господ одреди.“

У житију Светих Срба може се научити како су они живели, били истрајни и пострадали за Господа, за очување Светог предања и своје православне вере, на путу Светог Саве. Тако је и данас страдање ових монаха директно повезано са предањем Светога Саве и вере православне – јер чврсто стоје у молитви и Истини.

„АКО САМ ПОЗВАН ДА СЕ БРАНИМ ЈА ЋУ ЋУТАТИ, АКО САМ ПОЗВАН ДА БРАНИМ ИСТИНУ ЈА ЋУ ГОВОРИТИ“ (Свети владика Николај Велимировић)

Поред Архимандрита Николаја, игумана црноречког монаштва домаћин славе Светог Петра Коришког био је и Милоје Стевановић из Чачка. Прогнано монаштво и прогнан брат у Христу из истих разлога, одабрали су узани пут Православља, очување Светосавског предања и очувања вере, а поред данашњих увођења новотарија и екумениста то знечи само једно – прогон.

-Тако је и Милоје Стевановић једини верник који је од актуелне политички изопачене и глобализоване СПЦ решењем избачен из њених редова.

Милоје Стевановић: „Богу милостивом хвала да се догодило да натрапарам на стазу којом корача владика Артемије, који је верно чедо Авве Јустина и који је заиста доследан син Светога Саве. Наишавши на ту њихову стазу и видевши њихово страдање одлучио сам да састрадавам са њима. Бог ми је учинио милост да сам могао да састрадавам са њима на овом мом имању“, рекао је Милоје Стевановић. Он је нагласио да се трпеза љубави према Господу може поделити и „с ногу, на ливади, на утрини“ и додао да га највише радују лица присутних људи и преко двадесеторо деце који су присуствовали Светој литургији. „Погледајте радост на њима! Јесте ли осетили благодат Духа Светога на овој Литургији? Дакле, ја сам имао прилику да будем у тим нашим велелепним храмовима са златним полијелејима, где је све људским рукама украшено итд., али тамо понекад буде присутно више тих црквених великодостојника него народа. Овде је као што видите, хвала Богу, народ са свих страна дошао у огромном броју, а оно што је импозантно је радост на њиховим лицима!“

+++

Пре неколико година, када је било страшно и храбро рећи јавно своје мишљење свештеницима који су покушавали да уводе новотарије у цркви и служби, овај верни човек је стајао у првом реду, заједно са Милојем Стевановићем и многим верницима који поштују оно најсветије у Срба, што нам је још Свети Сава оставио, у актуелној СПЦ која је још тада прогонила „неподобне“, часне свештенике који нису хтели да „своју веру замене за вечеру“. Део славског колача преузео је од владике Артемија Славко Радовановић из Лучана, домаћин празника Светог Петра Коришког за следећу годину.

-И опет, два брата у Христу један уз другога, како и доликује правди и истини, у страдању, од самог почетка и покушаја увођења новотарија у служењу Свете литургије у епархији жичкој.

Славко Радовановић: „Народ је пре три године пророчки спознао и видео све, и даде му благи Бог снаге да истраје на том путу. Народ је видео шта ће се догодити нашој цркви. Почели су стидљиво са изменом Свете литургије, отварањем двери, обезвређивањем причести, младе су причешћивали и без поста и без молитве на свакој литургији. Народ је то приметио и онда је у селу Душковци покушао да да до знања да зна, да замоли владику да то не дозволи. Али, он је јеретик, који је себе изопштио сам својим сведочењем из наше православне цркве, који је наравно марионета у рукама бискупа језуите Иринеја Буловића, и који све чине да разоре Србску православну цркву, да каже на крају, као што је рекао Стипе Месић, ја сам свој задатак испунио – Србска православна црква више не постоји. Србија, са оваквим православним народом и вером у Господа Исуса Христа на челу са нашим родоначелником Светим Савом, они наводно кажу - неће ући у европску заједницу са кандилима у рукама и иконом Светог Саве. Е, то су њихове жеље, међутим, ми верујемо у Господа, да се то десити неће, Срби ће остати свој на своме.

Да ћемо пострадати евидентно је, али зашто се плашити страдања? Шта представљају Свети мученици и новомученици, па и они су страдалници. Не плашимо се ми страдања. Ми се само плашимо за душе наше деце коју трују свакодневно.

На чело су довели нанеморалнију личност која се у историји хришћанства није десила ни у једној помесној цркви. То је једна марионета коју они окрећу, коју раде, која пре неки дан изјави за нас да смо зилоти. Ево, данас на овом благом дану, светом, скупило се много народа, нисам стручан да проценим али сигурно неколико стотина, неколико десетина деце, анђела Божијих, јесу ли то зилоти? То су за њих зилоти. Али, слава Господу да ми знамо шта значи реч зилот, нама је драго да нас зову зилотима, јер је то најпозитивније што може да се каже, зилот значи ревнитељ.

Нашем брату Милоју се десило да он бива први у историји хришћанства наводно изопштен из хришћанске заједнице, односно из православне цркве. Међутим, то није тачно, они су то само тако написали и рекли, јер не може да буде човек изопштен а да му не нађоше ни једну јерес. Може бити јеретик човек који хули на Господа, који је члан неке секте, неке антихришћанске заједнице. Изопштише човека без јереси, због јеванђелских принципа, човека који је ишао на Свете литургије код владике Артемија.

А оне који се моле са јеретицима, са секташима, који учествују на процесијама не дирају. Актуелни Патријарх СПЦ је учествовао зимус на процесији у Бечу, отворено, постоји и филм, десетину минута траје. То је јад, то је жалост, примају напрсне крстове, за њих канони не важе. Канони важе кад их они тумаче према другима. А када они треба да буду у оквирима светих канона свете цркве Атанасије Јевтић отворено рече - да то окачимо мачку о реп!
Али, слава Господу на дару, народ је то све препознао, народ ће ћи Христовим путем и дај Боже да Господ Исус Христос буде увек посреди нас! Амин!“

„МНОГО ДОМОВА ИМА БОГ, ДУХ СВЕТИ, У ОВОЈ ПРОСТРАНОЈ ВАСИОНИ, АЛИ ЧИСТО СРЦЕ ЧОВЕЧЈЕ ДОМ ЈЕ ЊЕГОВЕ НАЈВЕЋЕ РАДОСТИ.“ (Свети владика Николај Велимировић)

Оно што се никада не ставља под знак питања је ИСТИНА. Исповеда веру, Господа, кроз речи, мисли и дела архимандрит Николај, игуман црноречког братства које се после прогонства населило у Лозници код Чачка.

-Народ се дели, препознаје узани пут православља - пут Светог Саве, којим иде владика Артемије и црноречко братство, као и све више свештеника, монаха и монахиња, све је више верника и клирика који долазе и придружују се, народ види разлике, цепа се се Србска православна црква.

Архим. Николај: „Верници који су долазили у Црну Реку, који су пратили, знају да смо ми причали о овим данима, о овим догађајима петнаестак година раније. Ништа то није било случајно, то је било организовано. Напади су на владику Артемија били веома организовани, на Саборима архијерејским. Он је давно страдао због истинољубивости, због чистоте исповедања вере православне. Није то од јуче, није то од прошле године. Тако да ми нисмо били изненађени овим догађајима, јесу нас погодили, јесмо били тужни, али смо потпуно свесно ово урадили јер ми смо прогнани на један специјалан начин из епархије, владика директно, ми индиректно. И тако смо подржали свога духовника, т.ј. подржали смо његове ставове кристално јасне, Светопредањске, Светосавске, Светоапостолске. Значи, владика Артемије је у Светом предању остао Светосавац, православац у православној цркви Србској, а ми са њим. Нигде не идемо, ништа ново не стварамо. Они који су мењали Литургију, они који су вршили неке реформе у цркви, који су прихватили екуменизам као начин и модел свог живота, и сарадњу и дружење и богослужење, служење и саслуживање са другим религијама, они су направили раскол. Они су направили раздор, они цркву Србску православну крупним корацима воде у јерес, а на нас је вика. На вукове вика, а лисице месо једу.

Кажем, савест нам је потпуно мирна што се овога тиче. Нисмо се спасили што смо овде дошли, нити тако сматрамо, него борба тек почиње. Треба издржати, Бог нека помогне, нека благослови и нека да Бог да се сви покају који су залутали са пута истине, нека се врате, то би ми и желели. Јер Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, а зашто би ми желели нешто друго од тога. Значи, свима желимо оно што и себи - спасење. Спасење ван цркве Божије не постоји, кроз неке реформе, кроз неку авангарду, то је лудост. То су неки експерименти новог доба, модернизма, духа времена, моде, што ми кажемо – сачувај нас Боже од свега тога. Ми смо Срби православци, Светосавци и хоћемо такви и да останемо, са својим владиком у својој цркви Србској, православној, а народу, људима који су против тога нико не може уста затворити. И немамо намеру ником уста да затварамо. Свако, једноставно нека види шта ће и како ће. Ако им је савест мирна и ако сматрају да им је то пут спасења нека им буде. Ми са онима који не поштују Светог Саву немамо шта да причамо нити са њима да се дружимо. Дошло је до тешких подела, до тешких сукоба. Засад је тако, видећемо како ће даље да буде. Ми смо ту где смо, у Србској Светосавској православној цркви са нашим светим владиком који није одступио од Светог предања и од истине.“

-Заиста је много писама подршке од народа верног и православних отаца у свету подржало јасан став да се братство са владиком Артемијем изјаснило против јереси и екуменизма, свих новотарија у СПЦ.
Архим. Николај: „Ми смо од јереси побегли, од цркве нисмо. Да је Србска православна црква остала иста - све би било у реду, ми би остали тамо, у манастирима. Ми смо се од тих људи одвојили, али ми смо остали у цркви, а они од ње отпадају. И да није те подршке нама би савест била мирна, али се радујемо да велики број људи спозна истину и да остане на путу спасења заједно са нама. Но, наша вера не зависи од броја људи који ће да нас подрже, битно је да имамо благослов Божији и битно је да на путу Божијем истрајемо. Ми ћемо се трудити да мисионаримо и животом својим, и речима и на делу. И борићемо се до краја, нећемо посустати ако Бог да, нећемо жалити ни животе своје у овој борби за истину, за Свето предање, за православље, за Светосавље.“

-Било је у етно селу на имању брата Милоја Стевановића на Светог Петра Коришког доста тих чистих, вером осветљених срца и душа о којима је говорио и којима се радовао о њима писао и Свети владика Николај Велимировић.

Архим. Николај: „Верујте, Бог је нама оставио слободу да бирамо коме ћемо да служимо. Тако да имамо разум, али имамо и слободну вољу, то нам је Бог дао. По томе можемо дејствовати, по својој слободној вољи живети и бирати: између истине и лажи, између правде и неправде, и кажем - између светлости и таме. Дао Бог ту слободу и нека би је сви употребили на добро и на спасење. Ми се молимо Богу да не одступимо од истине и Светог предања, а по својој слободној вољи да се држимо пута Божијег, Светосавскога и сигурно нећемо погрешити. Не можемо погрешити ако се држимо скута Светога Саве. То понављам, јер кад кажем Свети Сава ја мислим на оно исконски чисто православље, на оно да нас је он благословио Часним крстом, и да смо ми народ Божији, православни с благословом Светог Саве и били и дао Бог да останемо. Осећа се радост ових људи данас, то је чињеница. Ни једног тренутка не сумњам да је владика Артемије у благодати, па и ми на путу са њим имамо благодат свештеничку. Искрена, чиста срца која су у вери душу имају светлост о којој говори Свети владика Николај.“

-Православље се као вера не помиње у новијој будућности, нигде у књигама, часописима који се вером баве, нити се информативно помиње било где у земљама које на све начине у различитим облицима и веома озбиљно говоре кроз тајна друштва и организације о новој јединственој религији света, за све људе исто - ново доба. Одвајањем од Светог Саве и наши се свештеници, чак и патријарх и народ сврставају себе у гомилу тих других.
Архим. Николај: „Тако је, у тим плановима антиХриста, ту се православна црква уопште не помиње. Они сматрају да тога више нема, ми смо избрисани из тих књига антиХриста и дао Бог да нас никада и не упишу. Ко хоће да остане православан он са антиХристом нема ништа. Свети ђакон Аквакум био је јако млад, кажу да је био јако леп, носио је храстов колац на љеђима и певао: Срб је Христов, радује се смрти, нема лепше вере од `ришћанске. Имао је двадесет година, косу златну до рамена, дао му Бог благодат. Ништа то није, читали смо Житија Светих. Како је било онима у Јасеновцу, па су издржали, они су у царству небеском. Све се издржи, верујте ми, брзо прође све на земљи, и оно што је лепо, али и оно што је зло. Да вам кажем, ја сам одувек волео јунаке, касније када сам упознао веру онда сам заволео светитеље. Светитељи – они су највећи јунаци. Они су и велики трговци, све дају јефтино за скупо. Дају земљу и земаљско и пролазно за царство небеско.

Не можемо да угодимо и Богу и ђаволу. Не можемо да служимо на две стране. Ја никог не мрзим, али ако се неко определио и завршио теолошки факултет, и владика, и окитио се докторским дисертацијама и хоће да иде за антиХристом - па не могу ја да му забраним. Нека иде. Мени је жао, заиста. То је лудост, толике школе завршити, толике књиге прочитати и причати једно, а радити друго. Сви ми знамо да причамо, а на делу ретко ко да се одржи, кад дође да се исповеди вера. Видећемо, нека би се сав народ оградио и нека би кренуо за Светим Савом, па с Божијим благословом стигли би у царство небеско. Све ово што нас кажњавају све је то испразно, све је то немоћ тих људи. Мени је жао што је до овога дошло, али кажем, нема два пута: или пут Светосавски, Светоапостолски, тај узак пут и та тесна врата што воде у живот или широка врата која воде у пропаст.

Дубоко верујем да смо ми на правом путу. Осећам исто, треперим и стрепим како и шта ћу даље, човек сам. Биће тешко. Молићу се Богу да ми да снаге. Ниједног тренутка не сумњам да смо на правом путу, само се на овом путу треба одржати. Неће бити лако. А помирења између истине и лажи нити је било нити ће бити. Може бити само покајања оних који су отпали, одступили, који врше реформе у цркви наочиглед свих нас. Пред Богом и пред свима нама реформишу и деформишу учење Светих отаца, мењају и службу, одступају од учења Светог Саве, од његовог благослова. Дрско, безобразно то раде, а вичу: доле јеретици, доле расколници и називају нас свакојаким именима. Верујте, добио сам разне казне, неке коверте нисам ни отворио. Уопште ме не занимају њихове казне. Ја осећам да смо ми са Светим Савом, само стрепим да не одступим од тог пута, колико год пошаљу тих коверата ја ћу то бацити и нећу то отварати. И њихове награде исто ћу тако да бацим, ако их буде било, од тих људи за које Свети Сава није светац. Причају: Свети Сава живео у своје време, он јесте живео у своје, а ми живимо у своје. Заповести важе и за Светог Саву и за нас, и тада и данас, исто. Нема ту моје време и Светог Саве време. Свако време носи своје бреме. Није да је Свети Сава живео у своје време па није имао шта да ради па био православан. А ми као живимо у своје време па сад да одступимо од православља. То су глупости, приче за малу децу.“

+++

О.Алексеј из Русије изразио је наду да ће та црква која већ постоји у срцима људи који су са радошћу присуствовали Светој литургији на Светог Петра Коришког постојати и материјално, на том имању, ускоро.

Архим.Николај: „Брат чије је имање је рекао да може и жели да направи цркву, он чека благослов. А ја сам вољан, него немам новца, али радићу, зидаћу, мешаћу малтер, додаћу понеку циглу. И ако добијем благослов биће, даће Бог.“

+++

Оно што је јако битно за вернике којих је све више на страни истине нагласио је један брат у Христу који је дошао из Бање Ковиљаче: „Прошле недеље смо били у Љуљацима, ове смо овде, некако се сналазимо, али постоји проблем за то када неко хоће да освешта кућу, или да се посаветује са духовником, требаће Свете тајне. Не постоји довољно места на која могу верници да оду, долази време да ће нам у цркве које постоје у нашем месту забранити улазак, до тада треба направити да имамо где доћи. Треба имати стратегију како да се организујемо, где ће верни народ.“

Архим.Николај: „Биће још свештеника, нису свештеници оставили Господа Христа, ни издали. Ја лично знам да 99% свештеника зна да смо ми на путу Светог Саве, на правом путу, само је питање колико ће имати снаге, храбрости да то кажу и одвоје се од актуелне СПЦ, многи ће опет остати да уживају земаљске благодати. Сви ми, па и они који су се у вери и школовали, имамо избор. Биће и владика, биће хиротонија, има младих људи који су достојни епископског чина. Имаћемо младих владика, на младима свет остаје. Неће владика Артемије бити једини православни владика. Неће нас Бог оставити. Ја не бринем, Бог брине о томе.“

Овај текст ја ћу завршити на најбољи начин реченицом архимандрита о.Николаја:

„Тек ће се показати Истина. Само да се молимо да се одржимо на овом путу православља.“

Биљана Диковић

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Jun - 1:33:43


Проф. др Србољуб Живановић: Римокатолички папа Бенедикт XVI наследник Бенедикта XV
Monday, 20 June 2011



Недавна посета римокатоличког папе Бенедикта XVI Хрватској, његова молитва и беседа на гробу надбискупа геноцида и ратног злочинца Алојзија Степинца, некадашњег врховног викара и духовног вође хрватских кољача, пљачкаша, силеџија и убица који су само у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома свирепо мучили и убили преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома, међу којима је било 110 000 мале деце, изазвала је бројне негативне коментаре.

Папа Бенедикт XVI је својим говором и поступцима дао подршку хрватским кољачима Независне државе Хрватске и следбеницима Фрање Туђмана који су протерали све православне Србе из Хрватске током акција попут Бљеска, Олује и низа других. Велики број људи се пита како је један папа римокатоличке цркве, која се наводно залаже за екуменизам могао тако да поступи. Многи не схватају да према изјавама католичких великодостојника екуменизам значи унијаћење и потчињавање православних народа врховној власти римокатоличког папе. Католици потежу све аргументе који су им доступни, наводећи чак да су поједини заједнички светитељи из првих векова хришћанства признавали некакво првенство римском епископу или папи. По њима је римски папа био први међу епископима. Наравно да све то није тачно. Нигде у Светом Писму не пише да је Господ Исус Христос рекао својим апостолима и следбеницима да ће један од њих бити први и да остали морају да му се покоравају (Римокатолици тврде да је то био Св. Петар). Такође, нигде не пише да римски папа, који је наводно наследник Св. Петра на епископској столици Рима, има такву власт. Бројним дискусијама, изјавама, написима итд., римокатолици желе да докажу да је бар у првом миленијуму хришћанства такво право признавано њиховом папи. Свесно заборављају да је бар у првом миленијуму хришћанства Црква била саборна, па зато и не признају одлуке Васељенских сабора.

Сваки римокатолички папа када ступи на престо у Ватикану и постаје поглавар цркве бира себи ново име. Изабрано име обично означава какву ће политику да води и за шта ће да се залаже нови папа у току своје владавине.

Новоизабрани папа, дотадашњи кардинал Рацингер, је изабрао име Бенедикт XVI да свету покаже да ће пре свега спроводити политику свога предходника, чије је име изабрао, папе Бенедикта XV. Баш тај избор имена најбоље објашњава понашање папе Бенедикта XVI приликом његове посете Хрватској, када није упутио речи молитве за покој душа невиних Јасеновачких и других жртава, већ је одлучио да се моли на гробу злочинца који је благосиљао крваве мучитеље и кољаче Срба, Јевреја и Рома у Независној држави Хрватској. То нас је навело да изнесемо неке податке о папи Бенедикту XV и његовој мржњи према Србима и Јеврејима и свим православним народима, а у првом реду према Словенима уопште. Када то знамо, биће нам сасвим јасно да садашњи папа Бенедикт XVI ради само оно што је његов предходник истога имена радио за време свога понтификата.

Giacomo della Chiesa, кардинал из Болоње постао је папа Бенедикт XV 20. августа 1914. године, управо када је Аустроугарска католичка царевина објавила рат Србима и краљевини Србији. Владао је као папа до 22. јануара 1922. године. Залагао се за очување Аустроугарске монархије по сваку цену. У Босни и Херцеговини је подстицао дивљање католика Хрвата и Муслимана против невиног српског становништва. У то време је дошло до масовног убијања цивилног српског становништва у свим градовима и селима. Организовани су коцентрациони логори за уништење Срба. Тако је у Араду страдало преко 50 000 Срба, у Добоју преко 12 000 Срба, а слично је било и у другим местима. За његово време је развијао своју против српску активност сада блажени Ханц Иван Мерц, главни идеолог будућег усташтва, крижара, часних сестара убица српске, јеврејске и ромске деце, кољача и крвопија Фрањеваца и језуита. Овај папа је изјавио да ће се увек борити за хрватски католички народ и обећао је "да ће за хрватски народ учинити све што узмогне." Изјавио је: "Русија је издала Хрвате". Поседовао је сву оштрину која је ишла на штету Русије. Основао је у Риму Ponteficium Institutum Orientalium Studiorum или Источни институт за православни Исток, 15. октобра 1917, а с циљем рада на унијаћењу православних народа. Изјавио је да у свакој земљи "школе треба прилагодити црквеном одгојном организму"... "да се постигне прежељни повратак несједињених цркви у средишту апостолског јединства". Оглушио се на све молбе да се дозволи у нашој земљи употреба глагољице. Био је сарадник Мусолинија и његових фашиста управо у време када су долазили на власт у Италији, мада га сам Мусолини није много ценио па је чак написао да папа није довољно добар Италијан. Посебно је радио на припремама за унијаћење Украјине и Русије у целини. Уствари, стално се залагао за унијаћење свих православних народа, а посебно Срба. Радио је на подривању Српске православне цркве и ширењу католичког утицаја у Македонији, Црној Гори, а посебно у самом Београду.

Садашњи папа Бенедикт XVI својим говором и понашањем само потврђује да у свему следи ону политику коју је пре њега водио Бенедикт XV. При томе је показао да је далеко оштрији од свога предходника, да делује отвореније и мање дипломатски.



Професор Др. Србољуб Живановић, Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, Лондон, Велика Британија и Председник Фонда за истраживање геноцида, Београд, Србија

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Jun - 1:36:09


Љиљана Богдановић: Папа и Срби: Уста пуна „незаблудивости“
Friday, 17 June 2011



Похвала човекољубљу Алојзија Степинца коју је понтифекс максимус изрекао током посете Хрватској запрепастила је западну јавност и изазвала веома оштре критичке коментаре водећих светских информативних агенција; најангажованија ауторска пера српских „независних“ медија, она која у сличним приликама демонстрирају безмало хистеричну осетљивост на „вређање жртава“ и „величања злочина“, сада су се определила за мук! Да ли само зато што се „папска не пориче“?

Као да већ и само ходочашће на гроб Алојзија Степинца није било довољно жесток шамар „демократском и слободном човечанству“, а жртвама усташког геноцида посебно, папа Бенедикт Шеснаести је током посете Хрватској одржао и потресни говор у славу овог „душевног“ и „контроверзног“ кардинала са чијим је благословом на стотине хиљада људи у најтежим мукама окончало живот.

Духовног покровитеља НДХ, папа је, наиме, у говору назвао „бранитељем православних, личношћу узорног хуманизма који се супротставио усташком режиму бранећи Србе, Јевреје, Роме“. Штавише, понтифекс је напоменуо и да је Божји службеник то чинио „патећи заједно са њима“, жртвама и својим наводним штићеницима, увек и обавезно припадницима других нација и вера!

Речи су папине „одјекнуле“, а „реципијенти“ јасне поруке Ватикана могли су да се потом питају: да ли ова емпатична беседа наговештава да историја, и када наводи много застрашујућих чињеница и сувих података, заправо лаже и на погрешне трагове наводи или, пак, папа, иако званично незаблудиви, односно непогрешиви, данас не говори истину? Да ли су повесне хронике и небројена трагична сведочанства напросто оклеветала „мученика Алојзија“ и у свести и меморији не само народа на Балкану посејала фалсификате истине? Или је, језиком модерног света речено, први човек Ватикана демонстрирао практиковање својеврсног вербалног деликта, односно „говора мржње“ чијем цинизму премца нема?

ОДБРАНА КРВНИКА И ГЕНОЦИДА

Постављање оваквих питања дабоме да је ризично већ и зато што спорења са догмом о папиној незаблудивости (како се прецизно именује божанска немогућност понтифекса да, попут обичних смртника, уопште погреши) воде изравно на клизав терен спорења са догмом, што је ломила и обесмишљавала сваку примисао да се папска порекне. Ова догма наиме тврди како папа „као особа“ може и да погреши, те да буде грешником, али да „не може заблудити у питањима вере и моралног наука“ када наступа званично.

О незаблудивости је, дакле, реч. Како Бенедикт Шеснаести у поменутој прилици није говорио као расположени и патетични туриста који је обишао хрватске знаменитости, и тиховао за кардиналом, закључак који би морао да следи гласи: био је у праву!
Западни медији се, међутим, са овим закључком резолутно не слажу. Тачно је, кажу, да папа по својој мисији носи поруке љубави, мира и толеранције, али сада срамно и брутално безобзирно брани крвника одговорног за геноцид. Тако тврде коментатори светских агенција.
„Степинац је подржавао усташе чија је окрутност шокирала и његове нацистичке газде“, примећује коментатор америчке агенције „Асошијетед прес“, док аустријска новинска агенција АПА, између осталог, подсећа да „’Енциклопедија Британика’ наводи да је стравичност масакра над Србима надмашило само масовно уништење пољских Јевреја у нацистичкој Немачкој.“ Ова агенција такође упозорава да се докази о сумњивој улози Степинца могу наћи у документацији из Другог светског рата, те дословно каже „и то не из архиве каснијих комунистичких власти, већ из немачких и италијанских архива“.

НЕОСЕТЉИВОСТ ПРЕМА ЗЛОЧИНУ

Папа јесте Немац, али можда није завиривао у респектабилне националне архиве своје државе које документују како су, и зашто, кардинал Степинац, а и Ватикан, умешани у један од најгнуснијих злочина почињених у Другом светском рату, те је стога, услед необавештености, заблудео.

Заблудео је и заборавио се умни поглавар католичанства чак до манира који се у појмовнику модерног света сада такође разуме и усваја као својеврсна догма. Реч је, разуме се, о говору мржње, односно нецивилизованом и у демократском неолибералном и слободном свету нимало пожељном маниру просуђивања које дубоко вређа осећања неких група, народа и појединаца. Можда неочекивано, али папа Бенедикт се са неколико реченица у славу Степинчевог „човекољубља“ и посебно хришћанске љубави према Србима, Јеврејима и Ромима, занавек уписао у беседнике изравног говора мржње. Јер, није ли говор мржње дефинисан као излагање „мотивисано предрасудама или нетрпељивошћу упереним против одређених група (верских, националних, полних, на пример), које за последицу има подстицање и подстрекивање мржње и злочина…“ Није ли извесно да у овом времену „посредством масовних медија поруке великом брзином долазе до огромног броја реципијената“? Као и да се „због самосталног живота речи у јавној сфери, мора водити рачуна о одговорности оних који их изговарају“.

Тешко да би се човеку таквог знања, обавештености, образовања и моралне доследности, између осталог и у служењу идејама своје младости, као и привржености својим савезницима у другом светском рату, о Степинчевој невиности изговорене речи могле тек тако омаћи. Упућенији у појединости из живота овог папе чак кажу да Бенедикт негује своје сећање и да код њега није пресахла дубока захвалност и поштовање према онима који су и под Стаљинградом били уз армију којој је и сам папа припадао.

Поруке које је ових дана папа послао могу имати тешке последице, оне су мотивисане предрасудама (или „незнањем“, свеједно) и доспеле су до огромног броја људи. Хоће ли сви они показати критичност и трезвеност коју су у просуђивању понтифексових речи већ показали многи западни новинари?

Тешко да је тако. Вероватније је да ће бар део уважене јавности којој је овај говор био упућен, пре разумети како Степинац није злочинац, већ мученик. Необично је што управо тако – као да су у речима папе Бенедикта спознали откровење, а не спорну мисао, реагује и готово сва слободно мислећа јавност српских медија. Напоменимо да то посебно збуњује у случају вазда ангажованих и борбено критички настројених аналитичара из корпуса тзв. „друге Србије“, традиционално тако болно рањивих на „вређање жртава“ и „неосетљивост према злочину“. Или се то односи само на жртве и злочине са тачно кодираним националним предзнаком, и у једном и другом случају? Како папа са тим нема „ниш“, то папино их се, видимо, и не тиче.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od Sponsored content Danas u 7:09:07


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 14 od 14 Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu