Frankenštajn u srpskom tanjiru

Zbog sira nećemo imati dve glave

Iako se u Srbiji stočarstvo skoro zatrlo, pojedini poljoprivrednici pokušavaju da na svaki način održe i proizvodnju i kvalitet. Neki paori su čak iskopali vlastiti bunar, da im se ne zagadi stoka vodom iz vodovoda

Zrenjaninac Stevan Radovančev je nasledio porodičnu tradiciju bavljenja poljoprivredom.

"Obrađujem 40 hektara zemljišta u svom vlasništvu. Dilema stoji, naravno, šta mi to sejemo? Kakav je kvalitet semena? Trujemo li mi to našu decu, a pri tom danonoćno vreme provodimo na njivama, sejući, orući, žanjući. Mi smo tu, iako odlučni u borbi da proizvodimo zdravu, prirodnu hranu, na žalost samo sitni faktori. Stručnjaci su na važnijim mestima, moramo verovati njihovoj savesti, moralnom kodeksu. Uostalom politika i stav države presuđuju. Ono što je naše, to je zemlja, a sve ostalo je u rukama onih koji nam preporučuju određene vrste semena, koje ćemo posejati na našim oranicama", ubeđen je ovaj diplomirani profesor fizičkog vaspitanja, a sada poljoprivredni proizvođač.


Stevan Radovančev je pre nekoliko godina u porodičnoj kući u Čarnojevićevoj ulici u Zrenjaninu otvorio restoran, sa idejom da zdrava hrana direktno sa njive stigne na trpezu.



"Na moju veliku žalost, ideja nije zaživela onako kako sam to želeo, ali restoran i dalje radi. Nedeljom je na meniju supa od morke, koja slobodno luta dvorištem, pa kolenica iz salamure, barena sa renom i sosom od višanja, po receptu moje bake Jovanke. Međutim, kiosci sa brzom hranom su nas pobedili i samo se pitam na koji način su dobili utakmicu", kaže on.



Slično razmišlja i 38-godišnji Robert Nađ iz sela Mihajlovo kod Zrenjanina, koji obrađuje stotinu hektara zemlje i redovno seje pšenicu, kukuruz, suncokret, a ipak najpoznatiji je po proizvodnji povrća.

"Sto puta sam dosad pomislio, slušajući razne horor priče o GMO u Vojvodini, da li sam i ja jedan od izmanipulisanih, a opet potpuno nemoćnih poljoprivrednih proizvođača. Najviše gajim paradajz, a on prednjači na listi genetski modifikovanih povrtarskih kultura, ali iskren sam kada kažem da svoju proizvodnju baziram na prirodnom načinu, uz maksimalne savete stručnjaka", tvrdi povrtar Robert Nađ, čije njive se prostiru u ataru sela Mihajlovo i Belo Blato, nadomak Zrenjanina.



Ilija Šerbula, iz banatskog sela Elemir, kome je skoro osma decenija, ne želi ni da sluša priču o genetičkom inženjeringu u poljoprivredi i svinjarstvu.



"Zbog toga se ja baš ne sekiram, nek deca jedu šta im je volja, samo da sam ja siguran da to što unose u usta jeste zdravo i sto posto sigurno, a kako ne bi bilo kad sam ja lično prase oprasio od svoje krmače, pa ga uzgojio i sad zaklao", naglašava Ilija Šerbula.



Kosta Berberski, stočar iz Zrenjanina, dnevno proizvede 200 litara mleka i tvrdi:



"Svoje krave lično vodim na ispašu, kako bih se uverio šta i gde pasu, tako da mogu za mleko da garantujem. E sad uvek ima ono "ali", znate da mi u Zrenjaninu već skoro deset godina nemamo ispravnu vodu za piće. Ljudi kupuju vodu u balonima, mada čuo sam i u takvoj flaširanoj vodi ima elemenata genetski modifikovanih, a ja ipak, ne mogu stoku da pojim takvom vodom, već samo onom iz vodovoda. No da bih bio siguran, izbušio sam vlastiti bunar i sad sam miran. Neki mi kažu da sam bacio pare, ali bar mogu da spavam mirno! Ko kod mene kupi mleko, sir ili meso, bezbedan je. Neće imati dve glave, dva nosa", kaže Berberski.

Poreklo semena


Jedan od najvećih stočara na području Banata je 45-godišnji veterinarski tehničar Peter Čorba sa svojom suprugom Žužanom u u naselju Mužlja uzgaja 14 visokokvalitetnih grla i dnevno pomuze 160 litara mleka.



- Pošto sam veterinarski tehničar, nema potrebe da zahvat osemenjava krava poveravam bilo kom drugom. Uz to, i te kako vodim računa o poreklu semena koje nabavljam u Velikoj Plani i Krnjači. Imam podatke i četiri generacije unazad, tako da neizvesnosti i neprijatnih iznanađenja ne može da bude - ističe Peter.

Izvor

Ćevapi od brazilskog mesa



Na tržištu mesnih prerađevina u Čačku ne zna se ko pije, samo ko plaća. U velikim trgovinskim lancima nemoguće je saznati odakle meso stiže u rashladne vitrine, trgovci nisu znali ili smeli da nam kažu. Još više zabrinjava podatak da kontrolu ovih namirnica ne obavlja sanitarna inspekcija, kojoj je to struka, već samo veterinari.

Čačani u ćevabdžinicama i restoranima jedu meso koje roštiljdžije nabavljaju na crno po daleko nižim cenama od tržišne, a njegovo poreklo i ispravnost nisu poznati. A i zašto bi, kada novi Zakon o bezbednosti hrane kaže da ona ne mora biti ispravna.



Sanitarni inspektori ne kriju da su im ruke vezane zakonskim lancima.


Donošenjem novog Zakona o bezbednosti namirnica, unet je potpuni haos u ovu oblast. Sanitarni inspektori sada više ne kontrolišu ispravnost namirnica životinjskog porekla, kao ni prerađevina od mesa. Situacija je tragikomična, pa kada sanitarni inspektori uđu u objekat, umesto da uzmu uzorak namirnica i pošalju na analizu, mi sada gledamo u frižidere, higijenu osoblja i objekta, što jeste potrebno, ali nije najvažnije. Najkomičnije je što o ovome niko nema pojma, svi trgovci i ugostitelji i dalje misle da mi kontrolišemo hrane - ispričali su sanitarni inspektori.

Stručna javnost u ovom gradu tvrdi da se ne seća kada je poslednji put izvršena opsežnija kontrola životnih namirnica na prisustvo genetskih modifikacija, čija upotreba je kod nas zabranjena. Ipak kažu da nema proizvoda koji na neki način nije modifikovan.

"Dovoljno je da imate samo jedan sastojak u toj namirnici koji je količinski beznačajan ali je genetski modifikovan. Zbog toga čitava ta namirnica mora nositi oznaku GMO. To je naročito zastupljeno kod hrane u koju se dodaje soja, ali na artiklima nema oznake koja kupca na to upozorava. Ali sa druge strane imamo hajku na seljake koji ne smeju na pijaci da prodaju kajmak, sir ili domaću rakiju bez deklaracije. Lično, uvek ću se pre opredeliti za kajmak sa čačanske pijace koji je ponekad znao da bude i higijenski neispravan, nego bilo koji drugi proizvod koji stiže iz Evrope", rekao nam je jedan inspektor.
NLO kobasice


Najčešća slika u čačanskim mesarama su proizvodi od životinjskih iznutrica, koji se u vitrini nalaze bez bitnih informacija kupcima. Nigde u radnjama nema obaveštenja o poreklu sastojaka od kojih su napravljene viršle i kobasice. Na većini proizvoda, kao što su mesni namazi, paštete i salame, golim okom se ne može pročitati proizvođačka deklaracija. Zanimljivo je da niko od trovaca nije znao da nam kaže šta predstavlja novi znak na ovim proizvodima koji se sastoji od slovnih simbola "RS" i petocifrenog broja koji se razlikuje za svakog proizvođača.




Sanitarni inspektori nisu mogli da nam kažu kakva je trenutna situacija po pitanju kvaliteta mesa i odakle ono stiže. Iz prostog razloga jer se od 2009. godine kada je Zakon Ministarstva poljoprivrede, stupio na snagu bave higijenom posmrtnih i drugih vozila, frizerskih salona i javnih objekata, među njima su i klozeti.

Zakon o bezbednosti hrane ranije je strogo propisivao da namirnica može otići u promet samo pod uslovom da ispunjava uslov da je zdravstveno ispravna. Sadašnji Zakon kaže da ona mora biti bezbedna, ali niko nije mogao da nam objasni o kom obliku bezbednosti je reč.

U svim velikim trgovinskim lancima nisu mogli da nam kažu odakle potiče šnicla u vitrini i ko je uvoznik. Većina prodavaca je rekla da imaju urednu dokumentaciju ali nisu bili spremni da nam je pokažu. Ljubazno su nam objasnili da se obratimo šefovima, koji opet nisu bili nadležni da nam daju odgovor.

Jedan inspektor za sve


U Čačku na kontroli bezbednosti mesa i njegovih prerađevina zaposlen je samo jedan inspektor koji pokriva područje od 116.000 stanovnika. Diplomirani veterinar i inspektor Mirjana Zarić zadužena da nam objasni kakvo meso jedemo, uputila nas je na portparola Ministarstva poljoprivrede, rekavši da ne sme da daje nikakve izjave za novine. Njen načelnik koga smo oko podneva zatekli u istoj kancelariji, veterinar Dragan Vasilijević, bio je malo predusretljiviji pa nam je dao broj telefona svog šefa Zorana Mićovića za koga tvrdi da nam može reći kakva je situacija na terenu u Čačku. O tome šta oni znaju o ispravnosti mesa u Čačku, nije bilo ni govora.




Jedini koji je pristao da prokomentariše haotičnu situaciju na tržištu ove namirnice je mesar, čija se radnja nalazi u blizini zelene pijace, ali i sam priznaje da ne radi po utvrđenim standardima.


"Narod kupuje po 300 grama viršli i 200 grama mlevenog mesa, niko ne traži deklaraciju već svi gledaju u cenu, retko se desi da neko pogleda i datum", rekao je on dodajući da je u Čačku ostalo još svega tri male mesare poput njegove i da stoku kupuju po okolnim selima.




Niko od njih nema propisanu klanicu jer za to su potrebna ulaganja koja prevazilaze njihovu finansijsku moć, ali zato jedini garantuju da meso nije iz uvoza. Ovakva tržišna utakmica zatvorila je mnoge male mesare, a na tržištu su opstali veliki sistemi trgovine.


U naselju Ljubić postoji tajna lokacija gde čačanske kafedžije i roštiljdžije već duže vreme nabavljaju pripremljeno roštiljsko meso na crno. Umanjena za iznos PDV-a cena tog mesa je daleko ispod tržišne.



Očekujemo da u našu redakciju stigne odgovor Zorana Mićovića, direktora Agencije za veterinu, na koga su nas uputili čačanski veterinari. On treba da otkrije poreklo i kvalitet tog mesa, jer se o takvim činjenicama u Srbiji zna manje nego o masonima!


Prilikom nedavno otkrivene afere sa uvozom zaleđenog mesa iz Brazila, drumovima čačanske opštine prošlo je na desetine šlepera natovarenih ovom robom. Zbog blizine granice sa Kosovom Čačak je veoma često na trasi raznih krijumčara. Direkcija za veterinu još nije dala precizan odgovor gde je to meso završilo, mada postoje brojni novinski članci koji ukazuju na Zlatibor.

Izvor

Frankenštajn u srpskom tanjiru

Ukoliko nam uši pozelene, na glavi niknu rogovi, a žene počnu da rađaju kese pune vode, postavlja se pitanje da li će i za to biti krive cigarete ili će nam otkriti tajnu da nas hrana truje mnogo više od duvanskog dima.

Zbog raznovrsnih posledica stekla je nadimak Frankenštajnova hrana, a stiže nam iz Amerike. Njihova Akademija za medicinu životne okoline prošle godine apelovala je na doktore da informišu svoje pacijente, medicinsku zajednicu i javnost da izbegavaju genetski modifikovanu hranu u širokom luku.

U Americi je već na desetine ljudi umrlo, a nekoliko stotina obolelo zbog genetski promenjenog hemijskog jedinjenja koje im je prodala najveća japanska hemijska kompanija Šova Denko. Japanci su platili dva biliona dolara odštete, a koliko će morati da plate Amerikanci i njihova firma Monsanto ako se obistine predviđanja Nikole Aleksića iz Ekopokreta i pola Srbije pomre zbog upotrebe genetski modifikovane hrane?




Armije kritičara GMO širom sveta upozoravaju da su posledice upotrebe ovih organizama u ishrani nesagledive. Od steriliteta do karcinoma, bolesti srca, jetre, bubrega, pankreasa, dijabetesa, Alchajmera, smanjenja mozga, pada imuniteta i impotencije. Deca su toliko ugrožena da biolog Dejvid Šubert sa Salk Instituta smatra da ljudsko potomstvo postaje eksperimentalna životinja.



Srpska deca zasad su sigurna, bar zvanično... Na snazi je zakon koji zabranjuje uvoz, distribuciju i prodaju GMO, ali Amerikanci su ovim nezadovoljni, pa su hitno zahtevali od srpskih vlasti da se zakon izmeni. Da se njihovoj kompaniji Monsanto, najvećem svetskom proizvođaču genetski modifikovanog semena, dozvoli rad u Srbiji. Nezvanično, oni ovde već uveliko rade...



Nikola Aleksić iz novosadskog Ekopokreta kaže da je vlasnik MK komerca Miodrag Kostić na poljoprivrednom sajmu 16. maja 2007. godine potpisao ugovor sa Monsantom i tako postao njihov predstavnik i distributer za GM soju.


U Srbiji se samo nagađa da firme uvoze i seme kukuruza. Njihovi izveštaji na internet stranici kažu da su uspeli da udvostruče prinos kukuruza. Stručnjaci tvrde da se prinos može udvostručiti samo upotrebom GM semena.


- Narod ne zna da GM kukuruz ima samo tri odsto belančevina, dok naš domaći ima više od 10 odsto. Genetski modifikovan kukuruz nije dobar ni za životinje - kaže Aleksić.


Stoka zasad najgore prolazi. Istraživanja u indijskoj pokrajini Harjana su pokazala da je kod bufala koji su bili hranjeni GM semenjem pamuka dolazilo do komplikacija u vidu preuranjenih teljenja i neplodnosti. Mnogo teladi je uginulo. U SAD je na desetine farmera prijavilo da je na hiljade svinja postalo sterilno, nakon što su hranjene određenim vrstama GM kukuruza. Neke od njih su imale lažne trudnoće, druge su rađale kese pune vode!


I laboratorijska iskustva stečena na osnovu eksperimentalne ishrane životinja GM hranom su stravična. Kada su ženke pacova bile hranjene GM sojom, većina njihove mladunčadi je umirala nakon tri nedelje. Mladunci koji su bili hranjeni GM sojom zaostajali su u rastu, a kasnije su imali probleme sa plodnošću. Kad su pacovi mužjaci bili hranjeni GM sojom, njihovi testisi su promenili boju iz normalne u tamnoplavu.

Rezultati jedne američke studije sprovedene na ljudima, koji su jedini do sada javno objavljeni, ukazali su na to šta bi moglo biti najopasniji problem u vezi sa GM hranom. Gen koji je ubačen u GM soju prelazi u DNA bakterija koje žive u našim crevima i tamo nastavlja sa svojim delovanjem. Jednostavnije rečeno, ukoliko jedemo kukuruzni čips koji potiče od GM kukuruza, on može transformisati bakterije koje su uobičajeno zastupljene u crevima da se pretvore u žive fabrike za proizvodnju pesticida, verovatno do kraja našeg života.


Srpske zvaničnike sve to, izgleda, ne plaši, pa se ozbiljno polemisalo da se donese zakon koji bi dozvolio uvoz GMO. U međuvremenu ne umeju da reše zagonetku kako je moguće da je u Srbiji zabranjen uvoz, distribucija i prodaja GMO, a opet imamo njive pod genetski modifikovanom sojom. Tako su se u avgustu seljaci iz okoline Odžaka na sav glas bunili zbog planiranog uništavanja polja sa GM sojom. Nikola Aleksić iz Ekopokreta smatra da je i to uništavanje bilo lažno.


- Stotine i stotine parcela u Srbiji su pod GM sojom. U Odžacima su navodno uništili samo nekoliko. Ostatak je prodat privatnim firmama za stočnu hranu - tvrdi Aleksić.

Usevi su morali biti uništeni, a seljacima je država novcem poreskih obveznika morala da isplati 12,88 miliona kuna. Hrvati su se tada više uplašili ovog semena nego tada aktuelnog kravljeg ludila. Seme je povučeno, a nekoliko godina kasnije Sabor



Republike Hrvatske je pod pritiskom SAD odustao od otvorene zabrane GM proizvoda na hrvatskom tržištu. Novim zakonima se ne zabranjuje uvoz GM proizvoda, ali se traži da prisutnost GMO u konkretnom proizvodu bude vidljivo i jasno naznačena na deklaraciji, ambalaži i propratnoj dokumentaciji.



Isto je i u Bosni i Hercegovini, koja je u februaru 2009. usvojila Zakon o GMO, s tim što sva hrana, domaća ili uvozna, koja sadrži više od 0,9 odsto GMO mora da ima oznaku "ovaj proizvod sadrži GMO", baš kao i na tržištu Evropske unije.

Ko zna šta mi jedemo

Tako se krug zatvara i dobijamo GM meso u trgovinama. Nezvanično i neoznačeno... Komšije iz regiona bar su obaveštene da kupuju na sopstveni rizik. U Hrvatskoj i Bosni sve namirnice koje sadrže izvestan procenat GMO, moraju imati etiketu. Još 2004. godine hrvatsku javnost protresla je afera sa genetski modifikovanim semenom kukuruza firme Pionir.


Polusvinja-polučovek


Cilj razvoja GMO je bio da se eliminiše korišćenje pesticida i postigne produktivnija i jeftinija proizvodnja. U međuvremenu se razvila do neslućenih srazmera, pa se u laboratorijama obavlja nasilna kombinacija gena dve različite vrste, kao gena svinje i čoveka da bi se dobila svinja koja brže raste. U paradajz se ubacuju geni ribe da bi paradajz bio otporan na niske temperature. Sve se radi u ime profita. Ljudi nisu dizajnirani za ovakvu vrstu hrane, pa se javljaju alergijske i toksične reakcije.

Izvor