Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Atomski rat iz prošlosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Atomski rat iz prošlosti

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 8:58:05



Atomski rat iz prošlosti

I deo

Religiozni tekstovi i geološki dokazi ukazuju da su neki delovi našeg sveta u drevnoj prošlosti iskusili užas i razornu moć atomske eksplozije. Da li se istorija ponavlja?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sledeća vest pojavila se u njujorškom listu Herald Tribjun 16. februara 1947: "Kada je u Novom Meksiku eksplodirala prva atomska bomba, pustinjski pesak se pretvorio u istopljeno zeleno staklo. Ta činjenica, tvrdi magazin Slobodni Svet, omogućila je arheolozima neočekivani preokret. Kopajući u drevnoj dolini Eufrata, oni su otkrili sloj agrarne kulture star 8000 godina i jedan još stariji sloj pastirske kulture, a za njima još stariji sloj pećinske kulture. Nedavno su ispod svega toga otkrili i sloj istopljenog zelenog stakla!"

Opšte je poznato da će atomska detonacija iznad ili unutar peščane pustinje istopiti silcijum u pesku i površinu tla pretvoriti u tanku staklenu ploču. Ali ako se delovi tih drevnih pustinjskih staklenih ploča mogu naći u različitim krajevima sveta, da li to onda znači da su se u drevnoj prošlosti vodili atomski ratovi, ili su bar u tim maglovitim vremenima ljudske istorije vršene atomske probe? Ovo je veoma izazovna teorija, kojoj zaista ne nedostaju dokazi. Staklene ploče pustinjskog peska su više nego poznata geološka činjenica. Ponekad udar munje zaista može da istopi pesak, kažu meteorolozi, ali to je uvek prepoznatljivi izgled koji podseća na grananje korena. Ove čudne geološke neobičnosti se nazivaju fulguriti i manifestuju se pre kao razgranate cevaste forme nego kao ravne ploče istopljenog peska. Zbog toga je udar munje uglavnom izbačen sa spiska uzroka, a geolozi više vole da se drže teorije o udaru meteorita ili komete. Problem sa ovom teorijom je što obično u blizini staklenih ploča nema kratera koji bi mogao da predstavlja nepobitni dokaz za ove anomalije.

Bred Stajger i Ron Kejlis u svojoj knjizi Misterije vremena i prostora pominju slučaj Albiona V. Harta, jednog od prvih inženjera koji su diplomirali na MIT, koji je poslat u unutrašnjost afričkog kontinenta da završi projekat. Dok su on i njegovi ljudi putovali u tu gotovo nepristupačnu oblast, morali su najpre da pređu prostranu pustinju. "U to vreme je bio sasvim zbunjen i uopšte nije znao kako da objasni velike količine zelenkastog stakla koje je prekrivalo površinu tla dokle god je pogled mogao da dosegne", piše Margaret Karson u tekstu posvećenom Hartovom životu, objavljenom u časopisu Stene i Minerali. "U kasnijim godinama nakon atomske eksplozije, prolazio je kroz oblast Vajt Sends i prepoznao potpuno isti tip silikatske fuzije, koji je prvi put video pedeset godina ranije u afričkoj pustinji."

Tektiti: zemaljsko objašnjenje?

Prostrane pustinjske oblasti posute misterioznim staklenim kuglicama koje se nazivaju tektiti, povremeno su tema rasprava u geološkoj literaturi. Veruje se da su ove grudvice "stvrdnutog stakla" (zapravo, staklo je tečno) posledica udara meteorita, ali dokazi svedoče da u većini slučajeva u blizini nema kratera. Jedno drugo objašnjenje je da su tetktiti zemaljskog porekla - pominju se atomski rat i visokotehnološko oružje koje je moglo da topi pesak. Rasprava o tektitima je možda najbolje sumirana u tekstu Problem tektita Džona O'Kifa. Ako su tektiti zemaljskog porekla, smatra O'Kif, to podrazumeva postojanje nekog procesa pomoću koga se tlo ili obične stene mogu u trenutku pretvoriti u homogenizovano staklo bez vode i mehurića i podići hiljadama kilometara gore u atmosferu. Ako tektiti dolaze sa Meseca, onda bi negde na Mesecu morao da postoji najmanje jedan aktivni vulkan izuzetne moći, čija se poslednja erupcija dogodila pre najmanje 750 000 godina. Ni jednu od ovih mogućnosti nije lako prihvatititi, a opet to je neminovno.

Po O'Kifu, ključ za rešenje problema tektita je insistiranje na fizički razumnim hipotezama i odlučnom odbijanju da se podlegne zavodljivom utisku pukih numeričkih podudarnosti, kakve su sličnost zemaljskih sedimenata i tektitskih materijala. O'Kif veruje da je jedino vulkanska erupcija na Mesecu fizički moguća i da je moramo prihvatiti kao uzrok pojave tektita. Hipoteza o lunarnom poreklu tektita snažno podržava ideju da je Mesec nastao fisijom od Zemlje. Tektiti su zaista neverovatno slični zemaljskim stenama, mnogo više nego što smo toga svesni. Ako su stigli iz lunarne magme, onda duboko u unutrašnjosti Meseca mora postojati materijal sličan zemljinom omotaču - mnogo više nego plići delovi Meseca odakle potiču bazaltne naslage na površini.

Ako je Mesec nastao fisijom od Zemlje, telo koje će postati Mesec je moralo biti intenzivno zagrevano sa spoljne strane i izgubilo bi veći deo originalne mase, posebno isparljive elemente. Lava od koje se sastoji veći deo površine Meseca, verovatno je nastala u ranom periodu istorije planete, kada je Mesečeva toplota bila koncentrisana u plitkim udubljenim zonama blizu površine. Tokom skorašnjih perioda koji predstavljaju padavine tektita, izvor mesečevih vulkanskih erupcija je morao biti mnogo dublje, tako da su vulkani odgovorni za pojavu tektita privukli lunarni materijal nastao tokom perioda ablacije, što je najverovatnije nepromenjeni materijal zemaljskog omotača. Ironično, time bi se objasnilo zbog čega su tektiti u neku ruku sličniji zemaljskim stenama nego stenama sa površine Meseca.

Misteriozno staklo u egipatskoj Sahari

Jedna od najčudnijih misterija drevnog Egipta je ona o velikoj staklenoj ploči otkrivenoj 1932. U decembru te godine, Patrik Klejton iz Egipatskog geološkog društva, vozio se među dinama Velikog peščanog mora blizu platoa Saad, kroz bukvalno nenaseljenu oblast na severozapadu Egipta. Odjednom je čuo zvuk kao da su gume njegovog landrovera smrskale nešto što nije pesak. Zaustavio se, peške se vratio nazad i pronašao delove čudesno prozirnog žuto-zelenog stakla. Zapravo, to nije bilo kakvo staklo, već ultra-čisto staklo od zapanjujućih 98 odsto silicijum dioksida. Klejton nije bio prvi koji je naleteo na polje stakla. Razni praistorijski lovci i nomadi su takođe pronalazili to, sada čuveno staklo iz Libijske pustinje. U prošlosti su ga koristili da bi od njega pravili noževe, oruđa oštrih ivica i druge predmete. Rezbareni skarabej od stakla iz Libijske pustinje je pronađen i u Tutankamonovoj grobnici, što ukazuje da je ovo staklo ponekad korišćeno i za izradu nakita.

U tekstu Džajlsa Rajta objavljenom u britanskom naučnom magazinu Nju Sajentist 10. jula 1999, tvrdi se da je staklo iz Libijske pustinje najčistiji silicijum dioksid ikada pronađen. Više od hiljadu tona tog stakla je rasuto stotinama kilometara širom sumorne pustoši. Neki komadi su teški i po 26 kg, ali je više manjih, uglastih komada koji liče na krhotine zaostale kada je nekakva neopisiva sila smrskala džinovsku zelenu bocu. U tekstu se dalje tvrdi da staklo iz Libijske pustinje, koliko god čisto bilo, sadrži ipak majušne mehuriće, bele crtice i mastiljavo crne spirale. Beličaste naslage sadrže vatrostalne minerale kakav je kristobalit. Mastiljave spirale su bogate iridijumom koji se nalazi i na mestima vanzemaljskih sudara, kakvi su padovi meteorita ili kometa. Ili bar tako tvrdi zvanična nauka.

Opšta teorja je da je staklo iz Libijske pustinje nastalo nakon udara kosmičkog projektila koji je istopio pustinjski pesak. Međutim, postoji i ozbiljan problem u vezi ove teorije, tvrdi Rajt. Glavni problem jeste odakle potiče ta neverovatna količina rasutih krhotna stakla? Ne postoji dokaz o udaru, ne postoji krater na površini, a ni ispod nje. To su proverili i mikrotalasni i satelitski radari. Šta više, staklo iz Libijske pustinje je suviše visoke čistoće da bi poticalo od prilično nečistog kosmičkog sudara. Rajt napominje da su poznati krateri nastali udarom meteorita ili komete - takav je krater Vabar u Saudijskoj Arabiji - prekriveni komadićima gvožđa i drugih meteoritskih krhotina. To nije slučaj na mestu gde postoji staklo iz Libijske pustinje. Osim toga, ovo staklo se može naći u dve oblasti, a ne samo u jednoj. Prva ima ovalni oblik, a druga oblik pravilnog kruga 6km širokog a 21km dugog. U centru kruga uopšte nema stakla.

Postoji i teorija da je došlo do mekšeg udara projektila: meteorit od 30m u prečniku je, možda, eksplodirao na oko 10km iznad Velikog mora peska, a udar vrelog vazduha je spržio i istopio pesak ispod tačke eksplozije. Takav udar bez kratera se možda dogodio i u Sibiru, u oblasti Tunguske 1908. Ili bar tako tvrdi zvanična nauka. I ovaj događaj baš kao i čisto pustinjsko staklo, još uvek su nerazjašnjene misterije. Po drugoj teoriji, meteorit je klizio i skakutao površinom pustinje, ostavljajući za sobom staklenu koru, a plitki krateri su ubrzo bili popunjeni peskom i staklom. Problem je što postoje čak dve oblasti gde postoji staklo iz Libijske pustinje. Da li to znači da su dva projektila skakutala u tandemu ali na različitim mestima? Alternativno se treba zapitati nije li moguće da je zastakljena pustinja rezultat atomskog rata iz daleke prošlosti? Da li je snop energije iz Teslinog oružje mogao da istopi pustinju tokom nekakvog testa?

Tekst pod naslovom Datiranje silicijum-dioksidnog stakla iz Libijske pustinje pojavio se u časopisu Priroda 1952. godine. Autor Kenet Oukli piše: "Komadi prirodnog silicijum dioksidnog stakla težine do 16 libri raspršeno je širom besplodne, ovalne oblasti koja meri 130km od severa ka jugu i 53km od istoka ka zapadu, tu u moru peska Libijske pustinje. Izuzetan materijal, gotovo savršeno čist (97 procenata silicijum dioksida), relativno lagan, proziran, žućkasto-zelene boje, ima sve kvalitete dragog kamenja. Može se naći u koridorima bez peska između hrbata dina udaljenih oko 5 km u pravcu sever-jug. Ovi koridori ili "ulice" imaju neravnu površnu, sličnu onoj od angularnog šljunka i crvenkastih komada ilovače koji prekrivaju Namibijsku pustinju. Komadi stakla leže na površini ili delimično utisnuti u tlo. Samo nekoliko manjih fragmenata je pronađeno ispod ove površine, a ni jedan na dubini većoj od metra. Svi komadi na površeni su uglačani. Iako nesumnjivo prirodno, poreklo stakla iz Libijske pustinje je teško utvrditi. Po građi podseća na tektite kosmičkog porekla, ali su ovi mnogo manji. Tektiti su obično crni, iako je verijetet pronađen u Bohemiji i Moravskoj, poznat kao moldavit, tamno zelene boje. Staklo iz Libijske pustinje je takođe poređeno sa staklom nastalim topljenjem peska na visokoj temperaturi usled pada meteorita. Ali nema fragmenata meteorita nigde u blizini, niti kratera koji bi potvrdio takvu pretpostavku. Dr. Spenser koji je istraživao ovu misteriju, kaže da bi bilo lakše pretpostaviti da je staklo jednostavno palo sa neba, nego pokušati utvrđivanje njegovog porekla. Bilo bi od izuzetnog značaja kada bi geolozi ili arheolozi uspeli da utvrde vreme porekla stakla iz Libijske pustinje. Činjenica da je njegovo pojavljivanje ograničeno na površinu ili gornji sloj površinskog depozita, nagoveštava da nije preterano staro sa geološke tačke gledišta. Sa druge strane, sasvim je jasno da je staklo tu još iz praistorijskih vremena. Egiptolozi iz Kaira kojima su poslati neki komadići stakla, smatrali su ih kasnim neolitskim ili predinastičkim nalazima."

Očigledno, u svojoj raspravi Oukli nije došao ni do kakvog konkretnog zaključka. Misterija stakla iz Libijske pustinje još uvek nije objašnjena. Ipak, postoje li dokazi o drevnom ratu, ratu koji je severnu Afriku i Arabiju pretvorio u pustinju kakva je danas?

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59111
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Atomski rat iz prošlosti

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 9:02:00


Atomski rat iz prošlosti

II deo

Ostakljene tvrđave u Škotskoj

Jedna od velikih misterija klasične arheologije jeste postojanje mnogih ostakljenih tvrđava u Škotskoj. Jesu li one takođe dokaz o drevnom atomskom ratu? Možda, a možda ne. Smatra se da postoji najmanje 60 takvih utvrđenja širom škotske. Među najpoznatijim su Tap O'Not, Dandier, Krejg Padreg (blizu Invernesa), Abernati (blizu Perta), Dan Lagejd, Kromarti, Arka-Anskel, Ajlien na Goar i Bjut-Dunagojl. Još jedna poznata staklena tvrđava je Kodejl u Argajlu, na severu Škotske.

Možda najbolji primerak ostakljene tvrđave predstavlja Tap O'Not, koja se nalazi kraj sela Rajni na severoistoku. Ova masivna građevina potiče iz praistorije i nalazi se na samom vrhu planine istog imena, koja visinom od 560m dominira impresivnim vidikom doline Aberdinšir.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Na prvi pogled izgleda da su zidine napravljene od lomljenog kamenja, ali kada se pogleda izbliza postaje jasno da nisu napravljene od tesanog kamena, već od istopljenih stena! Ono što su nekada bili pojedinačni komadi kamena, sada je crna, ugljensana masa slepljena u celinu užasnom vrelinom koja je morala biti tako intenzivna, da se reka istopljenog stenja nekada slivala niz zidine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zapisi o ovakvim mestima se prvi put javljaju 1880. kada je Edvard Hamilton napisao tekst Staklene tvrđave na zapadnoj obali Škotske i objavio ga u Arheološkom žurnalu. Hamilton detaljno opisuje nekoliko lokaliteta, uključujući i Arka-Anskel: "Na mestu gde Loh na Nuag počinje da se sužava, gde je suprotna obala udaljena milju ipo ili dve, nalazi se mali rt povezan sa kopnom uzanom prugom peska i trave, koju očigledno u jednom trenutku prekriva plima. Na zaravnjenom vrhu rta stoje ruševine staklenog utvrđenja, čije je ime Arka-Anskel.

"Stene od kojih je tvrđava zidana su metamorfni gnajs prekriven travom i paprati, a uzdižu se na tri strane gotovo vertikalno oko 110 stopa iznad površine mora. Glatka površina na vrhu je blagom depresijom podeljena na dva dela. Na većem čije se strane uzdižu iznad mora, smešten je glavni deo tvrđave i obuhvata čitavu zaravan. Ima donekle ovalni oblik. Obima je oko 200 stopa, a istopljeni zidovi se vide čitavom dužinom. Kopali smo ispod te staklaste mase i pronašli nešto što je veoma zanimljivo jer baca izvesno svetlo na način kako je vatra primenjena da bi se kamen istopio i zastaklio. Unutrašnji deo gornjeg ili staklastog zida od oko stope ili stope ipo je bio netaknut vatrom, osim što su neki od pljosnatih kamenova bili blago slepljeni i što je kamen, sav od feldspata, stavljan u slojevima jedan na drugi. Tako je postalo očigledno da je gruba osnova od velikih kamenova postavljena preko originalne stene, preko toga tanak sloj labavog, pljosnatog kamenja od feldspatskog peska, od vrste različite u odnosu na kamenje u neposrednoj okolini, a zatim je pomoću vatre zapaljene spolja istopljeno i ostakljeno. Taj temelj od labavog kamenja je pronađen i u staklenoj tvrđavi Dan Mek Snuiken na Loh Itivu."

Hamilton slično opisuje još jednu, mnogo veću tvrđavu na jezeru Loh Ejlort. Prirodno je što što stavlja očigledna pitanja. Da li su ove strukture izgrađene kao odbrambena sredstva? Dali je ostakljivanje primenjeno namerno ili je svar akcidenta? Kako je to izvedeno? Tokom procesa ostakljivanja (vitrifikacije), ogromni kameni blokovi se stapaju sa manjim komadima u tvrdu, staklastu masu. Objašnjenja ove pojave ima svega nekoliko, ali ni jedno nije univerzalno prihvaćeno. Po jednoj starijoj teoriji, ove tvrđave se nalaze na vrhovima drevnih vulkana (ili njihovim ostacima), pa su ljudi koristili istopljene stene od erupcije da sagrade svoja utvrđenja.

Ta teorija je ubrzo zamenjena onom da su graditelji zidova osmislili zidine tako, da ih namernom vitrifikacijom dodatno ojačaju. Teorija se drži postulata da je vatra namerno zapaljena a preko zidova nabacani lako zapaljivi materijali, kako bi se zidine ojačale dovoljno da izdrže vlagu lokalne klime, ali i napade osvajačkih armija. To je zanimljiva teorija, ali ujedno i ona koja ukazuje na bar nekoliko problema. Za početak, ne postoje pokazatelji da je vitrifikacija zaista ojačala zidove tvrđave; pre će biti da ih je oslabila. U mnogim slučajevima čini se da su se zidine tvrđava srušile upravo zbog vatre. Takođe, pošto su zidine većine škotskih tvrđava samo delimično ostakljene, teško da bi se vitrifikacija mogla proglasiti efikasnom građevinskom metodom.

U svojoj istoriji galskih ratova, Julije Cezar opisuje vrstu tvrđava od drveta i kamena koje naziva murus gallicus. Taj podatak je posebno zainteresovao one koji tragaju za rešenjem misterije staklenih tvrđava, jer su i one imale kamene zidove ispunjene šljunkom, sa drvenim unutrašnjim gredama zbog stabilnosti. Čini se logičnim ukazati da je spaljivanje tih drvetom ispunjenih zidina možda stvorilo fenomen vitrifikacije. Neki istraživači su ubeđeni da su graditelji tvrđava namerno izazvali vitrifikaciju.

Artur Klark je svojevremeno citirao tim hemičara iz londonskog Muzeja istorije prirode koji su proučavali mnoge tvrđave: "Uzimajući u obzir visoke temperature koje su se morale stvoriti, kao i činjenicu da se na ograničenom geografskom prostoru Škotske može videti više od 60 ostakljenih tvrđava, mi ne verujemo da je ovaj tip građevine rezultat slučajnih požara. Da bi se ostvario krajnji rezultat, bilo je potrebno pažljivo planiranje i još pažljivija konstrukcija."

Međutim, škotski arheolog Helen Nesbit veruje da graditelji tvrđava nisu namerno primenjivali vitrifikaciju. Zahvaljujući analizi korišćenih vrsta stena, otkrila je da je većina tvrđava sagrađena od stena lako dostupnih na mestu gradnje a ne zato što su bile pogodne za vitrifikaciju. Sam proces vitrifikacije, čak i ako je namerno pokrenut, misterija je za sebe. Tim hemičara koje je Artur Klark opisao u Misterijama sveta, podvrgao je uzorke stena iz 11 tvrđava rigoroznim hemijskim analizama, tvrdeći da su temperature neophodne da izazovu vitrifikaciju bile tako intenzivne (do 1100 stepeni Celzijusa), da puko paljenje zidova ispunjenih drvetom i kamenjem ni u kom slučaju ne bi dostiglo potrebnu temperaturu.

Ipak, eksperimenti koje su 30tih godina prošlog veka sproveli čuveni arheolog V. Gordon Čajld i njegov kolega Valas Tornikroft, pokazali su da su zapaljene tvrđave mogle da generišu dovoljno toplote da se ostakli kamen. Oni su 1934. sagradili eksperimentalni zid 12 stopa dug, 6 stopa širok i 6 stopa visok. Koristili su stare opeke od pečene gline za lice zida i podupiranje rupa, a praznine između zidova su ispunili malim bazaltnim kockama. Vrh zida su prekrili busenjem, uz zidove naslagali četiri tone žbunja i drveta i zapalili vatru. Pošto se sve događalo usred snežne oluje, jak vetar je ohladio mešavinu drveta i kamenja tako, da je unutrašnje jezgro između dva zida zaista postiglo određeni stepen vitrifikacije stena. U junu 1937, Čajld i Tornikroft su ponovili isti eksperiment ali kraj drevne tvrđave u Argilširu. Ovoga puta su koristili stene sa lica mesta. Njihov eksperiment nije razrešio ni jednu od mnogih nedoumica koje okružuju ostakljene tvrđave, ali su dokazali da je teoretski bilo moguće naslagati dovoljno drveta i granja na vrh da bi se postigla vitrifikacija mase kamenja.

Jedan od Čajldovih kritičara je podsećao da je arheolog koristio daleko više drveta i kamenja nego što većina istoričara smatra da je ugrađeno u drevne tvrđave. Važan deo Čajldove teorije bio je da su osvajači koji su napadali tvrđave a ne graditelji, palili zidine pomoću gomila granja i drveta. Ipak je prilično teško razumeti zbog čega bi ljudi neprestano gradili odbrambene zidove koje osvajači lako mogu uništiti vatrom, pogotovo ako bi obični veliki komadi čvrste stene bili neuništiva prepreka. Kritičari ove teorije ističu da bi, za generisanje dovoljno toplote iz prirodne vatre, zidovi morali biti konstruisani tako da stvore neophodnu toplotu. Čini se nerazumnim da su graditelji posebno stvarali tvrđave da bi ih spalili, ili da su osvajači uložili toliki trud da tradicionalnim tehnikama izazovu vrstu vatre koja će uspeti da rezultira vitrifikacijom zidova.

Zajednički problem svih teorija je njihova pretpostavka o primitivnom kulturnom nivou koji je vladao u drevnoj Škotskoj. Zaprepašćuje razmišljanje o tome koliko je velika i savršeno koordinisana morala biti populacija radnika ili armija koja je sagradila i naselila ove drevne strukture. Dženet i Kolin Bord u knjizi Misteriozna Britanija, govore o Devičanskom zamku kako bi dočarali obim tog čudesnog praistorijskog graditeljskog poduhvata. "Zamak pokriva oblast od 120 jutara, sa širinom od 1500 stopa i dužinom od 3000 stopa. Unutrašnji obim je 11 milja i procenjeno je da bi bilo potrebno 250 000 ljudi samo za odbranu zamka! Teško je verovati da je ovakva konstrukcija imala odbrambenu funkciju. Posebnu zagonetku arheolozima predstavljaju višestruki lavirinti na istočnim i zapadnim ulazima, na svakom kraju ograde. Prvobitno su mogli biti izgrađeni u procesione svrhe za ljude neolitske ere. Kasnije, kada su ratnici gvozdenog doba ovo mesto koristili kao tvrđavu, ulazi-lavirinti su verovatno bili sasvim zgodno sredstvo za zbunjivanje napadača koji su pokušavali da uđu. činjenica da tako mnogo ovih brdskih tvrđava ima dva ulaza - jedan na severu a drugi na jugozapadu - takođe ukazuje na neku formu sunčevog ceremonijala."

Sa 250 000 branilaca tvrđave, ovde se govori o ogromnoj armiji u veoma dobro organizovanom društvu. To nije gomila Pikta odevenih u krzna koji mašu kopljima i brane utvrđenje od pljačkaških bandi lovaca-sakupljača. Neka pitanja ostaju. Kakva je to ogromna armija mogla okupirati ove tvrđave na vrhovima litica, morskim ili jezerskim putem? I protiv kakve su to moćne pomorske sile ovi ljudi bezuspešno branili sebe i svoje posede? Tvrđave na zapadnoj obali Škotske podsećaju na misteriozna utvrđenja na liticama Aranskih ostrva duž zapadne obale Irske. Ovde zaista imamo senke priče o Atlantidi, sa moćnom pomorskom flotom koja napada i pobeđuje svoje susede u užasnom ratu.

Bilo je spekulacija da su se strašne bitke iz priče o Atlantidi odigrale u Velsu, Škotskoj, Irskoj i Engleskoj, međutim, sudeći po škotskim ostakljenim tvrđavama, čini se da su ljudi na toj strani doživeli poraz a ne pobedu. Poraz se može videti širom zemlje: ratni nasipi u Saseksu, ostakljene tvrđave u Škotskoj, potpuni kolaps i nestanak civilizacije koja je sagradila te impresivne fortifikacije. Kakav je to davnašnji Armagedon uništio drevnu Škotsku?

U davna vremena postojala je supstanca poznata pod imenom grčka vatra. Bila je to neka vrsta drevne napalm bombe koju su ispaljivali iz katapulta. Vatru je bilo nemoguće ugasiti. Za neke vrste grčke vatre se govorilo da mogu da gore ispod vode, pa su ih koristili u pomorskim bitkama. Sastav grčke vatre je nepoznat, ali se pretpostavlja da je verovatno predstavljao mešavinu fosfora, smole, sumpora i drugih zapaljivih hemikalija. Nije li neka vrsta grčke vatre mogla da izazove i vitrifikaciju? I dok zagovornici teorije o drevnim astronautima i dalje čvrsto veruju da su vanzemaljci sa atomskim oružjem ostaklili te zidine, čini se verovatnijim da je vitrifikacija rezultat apokaliptičnih uzroka hemijske prirode koje je osmislio čovek. Posedujući opsadne sprave, ratne brodove i grčku vatru, nije li se moćna flotila stuštila na škotske tvrđave i spalila ih zastrašujućim vatrama?

Dokazi o ostakljenim tvrđavama su jasni: neka veoma uspešna i organizovana civilizacija je živela na teritoriji današnje Škotske, Engleske i Velsa u praistorijskim vremenima oko 1000. g.p.n.e. ili još ranije i gradila džinovske strukture i tvrđave. Bila je to verovatno pomorska civilizacija, koja se godinama spremala za rat.

Ostakljene ruševine u Francuskoj, Turskoj i na Bliskom istoku

O ostakljenim tvrđavama u Francuskoj pisao je još 1881. M. Dobre. Isti autor pominje nekoliko tvrđava u Britaniji i na severu Francuske, čiji su granitni blokovi vitrifikacijom pretvoreni u glatku, staklastu masu. Dobre piše i o "delimično slepljenim granitnim stenama na tvrđavama Šato Vju i Sen Briok i kako se može očekivati, priznaje da nije u stanju da objasni vitrifikaciju.

I ruševine Hatusasa u centralnoj Turskoj, drevnog grada Hetita, takođe su delimično pretrpele vitrifikaciju. Smatra se da su Hetiti izmislili bojna kola, a konji su imali veliki značaj u njihovom društvu. Upravo je na drevnoj hetitskoj steli prikazana prvi put primena bojnih kola. Ipak, čini se neverovatnim da su i jahanje i bojna kola sa točkovima izmislii Hetiti, jer su otprilike u isto vreme bojne dvokolice korišćene i u drevnoj Kini. Hetiti su povezani i sa svetom drevne Indije. Protoindijsko pismo je pronađeno baš u Hatusasu, a naučnici sada priznaju da je civlizacija Indije - kako to naglašavaju i drevni indijski tekstovi poput Ramajane - postojala milenijumima unazad kroz vreme.

Nemački istoričar Verner Keler u svojoj knizi Biblija kao istorija iz 1965, citira neke od misterija vezane za Hetite. Prema Keleru, Hetiti se prvi put pominju u Bibliji (Postanak 23) u vezi Avrama koji je kod njih u Hebronu pronašao pogrebno mesto za svoju ženu Saru. Konzervativni klasični naučnik Keler, bio je zbunjen ovim podatkom jer je Avramovo vreme bilo 1800 godina pre nove ere, a za Hetite se tradicionalno smatra da su se pojavili u 16. veku pre nove ere. Kelera je još više zbunila biblijska tvrdnja (u Brojevima 13:29-30) da su Hetiti osnivači Jerusalima. To je potpuno fascinantno, jer bi značilo da su Hetiti takođe posedovali Ba'albek, grad koji leži između njihovog kraljevstva i Jerusalima. Brdo Hrama u Jerusalimu je podignuto na temeljima od ogromnih kamenih tesanika, baš kao i Ba'albek.

Hetiti su definitivno upotrebljavali džinovske megalitske konstrukcije - ogromne poligonalne blokove čudnog oblika, koji su se savršeno uklapali jedan u drugi. Masivni zidovi i kapije u Hatusasu su zastrašujuće slični zidovima i kapijama otkrivenim visoko na Andima i na drugim megalitskim strukturama širom sveta. Razlika u Hatusasu je što je deo grada ostakljen, a kameni zidovi delimično istopljeni. Ako su Hetiti bili graditelji Jerusalima, to bi onda značilo da je drevna hetitska imperija postojala nekoliko hiljada godina i da se graničila sa Egiptom. Zaista, hetitsko hijeroglifsko pismo je neosporno slično egipatskim hijeroglifima, više nego bilo koji drugi jezik. I baš kao što egipatska istorija seže hiljadama godina unazad pre nove ere i u jednom se trenutku vezuje za Atlantidu, ista je stvar i sa hetitskom imperijom.

Poput Egipćana, Hetiti su stvarali masivne granitne sfinge ali na kiklopskoj skali i obožavali su Sunce. Za svog boga Sunca Hetiti su uzeli motiv krilatog diska, baš kao i Egipćani. U drevnom svetu su bili dobro poznati, s obzirom da su bili glavni proizvođači gvozdenih i bronzanih bogova. Hetiti su bili fantastični metalurzi i moreplovci. Njihovi krilati diskovi možda zapravo predstavljaju vimane - leteće mašine. Neki od drevnih zigurata u Iranu i Iraku takođe sadrže ostakljeni materijal. Arheolozi ponekad tvrde da je uzrok toga verovatno grčka vatra. Na primer, ostakljeni ostaci zigurata u Birs Nimrodu, južno od Hilaha, svojevremeno su pogrešno proglašeni Vavilonskom kulom. Na vrhu ruševina je masa ostakljenih cigala - to su, zapravo, glinene cigle stopljene u jednu masu neverovatno jakom toplotom. To je možda posledica užasnih drevnih ratova koji su opisani u Ramajani i Mahabharati, iako su rani arheolozi pripisali vitrifikaciju efektu munje.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59111
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Atomski rat iz prošlosti

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 9:04:46



Atomski rat iz prošlosti

III deo

Grčka vatra, plazma puška i atomski rat

Ako je verovati velikom indijskom epu Mahabharata, u dalekoj prošlosti su vođene fantastične bitke u kojima su korišćeni vazdušni brodovi, smrtonosni zraci, hemijski otrovi i najverovatnije atomsko oružje. Baš kao što je i u bitkama u 20. i 21. veku upotrebljeno neverovatno razorno oružje, možda je i u poslednjim danima Atlantide vođena borba visokosofisticiranim, haj-tek oružjem.

Misteriozna grčka vatra bila je hemijska vatrena lopta. Zapaljive mešavine datiraju najmanje iz 5. veka pre nove ere, kada je Eneja Taktičar napisao knjigu po imenu O odbrani utvrđenih položaja. U jednom trenutku piše: "A sama vatra, da bi bila moćna i neugasiva, mora se pripremiti na sledeći način. Smolu, sumpor, kučinu, tamjan u granulama i strugotinu bora staviti u džakove i zapaliti, ako želiš da vatrom uplašiš i oteraš neprijatelja."

[You must be registered and logged in to see this image.]

L. Sprag de Kamp u svojoj knjizi Drevni inženjeri pominje da je u jednom trenutku otkriveno da petrolej, koji je curio iz tla u Iraku i na drugim mestima, predstavlja idealnu bazu za paljenje zapaljive mešavine, jer se može sipati u brizgalice koje su u to vreme korišćene za gašenje požara i pošpricati se svuda okolo. Dodavane su i druge supstance, na primer, sumpor, maslinovo ulje, kalofonijum, bitumen, so i kalcijum oksid. Možda su neki od ovih aditiva zaista pomagali - sumpor je bar ispuštao upečatljiv smrad - ali drugi nisu, iako se smatralo da svaki sastojak doprinosi zapaljivosti. So je, na primer, možda dodavana jer je natrijum iz nje davao plamenu jasniju narandžastu boju. Ljudi su tada, pretpostavljajući da sjajniji plamen znači jaču temperaturu, pogrešno mislili da so pomaže vatri da se jače i strašnije razbukti. Mešavine su stavljane u tanku drvenu burad, koja je katapultirana na neprijateljske brodove, drvene opsadne sprave i odbrambene zidove.

Prema de Kampu, arhitekta Kalinikos je godine 673. uspeo da pobegne pred najezdom arapskih osvajača iz Heliopolisa-Ba'albeka u Konstantinopolj. Tu je imperatoru Konstantinu IV otkrio poboljšanu formulu za posebnu zapaljivu smešu. Ona se ne mora samo posuti po neprijatelju, već se može koristiti i na moru jer u dodiru sa vodom stvara vatru a zatim pliva na vrhovima zapaljenih talasa! De Kamp tvrdi da su vizantijske galije bile naoružane aparatima koji su izbacivali plamen sa pramca. Aparat su činili tank sa zapaljivom mešavinom, pumpa i brizgaljka. Pomoću te nove formule, Vizantinci su razbili arapske opsade 674 -76 . i 715-18. Takođe su odbili napade Rusa 941. i 1043. godine.

Tečna smeša je izazivala nezamislivo pustošenje - od 800 arapskih brodova koji su napali Konstantinopolj 716. godine, jedva se šačica vratila u matičnu luku. Formula za tečnu verziju grčke vatre nikada nije otkrivena. Preduzevši sve mere predostrožnosti, vizantijski imperatori su zakopali tajnu ove supstance nazvane "mokra vatra" ili "divlja vatra" tako duboko, da nikada nije ugledala svetlost dana. Kada su ih pitali o tome, vladari su nonšalantno odgovarali da je anđeo sa Neba otkrio formulu prvom Konstantinu. Danas možemo samo nagađati o sadržaju te smeše. Prema jednoj osporavanoj teoriji, mokra vatra je bio petrolej sa dodatkom kalcijum fosfida, koji se može dobiti iz limuna, kostiju i urina. Možda je Kalinikos slučajno otkrio ovu supstancu, pokušavajući da izvede neki od svojih alhemičarskih eksperimenata.

Vitrifikaciju cigala, kamenja i peska mogla je da izazove bilo koja vrsta haj-tek sredstava. Novozelandski pisac Robin Kolins u knjizi Drevni astronauti: preokrenuto vreme, piše da postoji pet metoda pomoću kojih su drevni astronauti mogli voditi ratove u različitim krajevima planete Zemlje. To su: plazma puške, fuzione baklje, probijanje rupa u ozonskom omotaču, manipulacija meteorološkim procesima i oslobađanje ogromne energije, kakva nastaje prilikom atomskog praska. Kako je Kolinsova knjiga štampana još 1976. godine, priča o ozonskim rupama i manipulaciji vremenom zvuči gotovo proročki. Objašnjavajući plazma puške, Kolins piše: "Plazma puške su već razvijene eksperimentalno u mirnodopske svrhe: ukrajinski naučnici sa Geotehničkog instituta mehanike su probili eksperimentalne tunele u rudnicima gvožđa samo koristeći plazmatron - mlaznicu plazma gasa koji razvija temperaturu od 6000 stepeni Celzijusa."

U ovom slučaju, plazma je elektrificirani gas. Takvi se gasovi takođe opisuju u Vimaanika-šaastra, drevnoj indijskoj knjizi o vimanama, za koje se šapatom govorilo da kao gorivo koriste tečni metal žive - što može biti i ekeltrificirana plazma. Kolins opisuje i fuzionu baklju. "Ovo je još jedan mogući metod ratovanja koju su koristili svemirci, odnosno drevna napredna civilizacija na Zemlji. Možda su solarna ogledala iz davnina zapravo bile fuzione baklje?

"Fuziona baklja je u osnovi korak napred u razvoju plazma mlaznice. Teoriju o razvoju fuzione baklje su 1970. predstavili na njujorškom sastanku aerosvemirske nauke dr Bernard Dž. Istland i Vilijam K. Kog. Osnovna ideja je generisati fantastičnu toplotu od najmanje milion stepeni Celzijusa, a koja se može obuzdati i kontrolisati. Oslobođena energija se može koristiti u mnoge mirnodopske svrhe, pri tom nema radioaktivnog otpada koji bi kontaminirao okolinu i izazivao opštu opasnost po ljude (plutonijum je trenutno najsmrtonosnija supstanca poznata čoveku). Termonuklearna fuzija se događa prirodno u stelarnim procesima i neprirodno, tokom eksplozija hidrogenskih bombi napravljenih ljudskom rukom. Fuzija jezgra deuterijuma (teški izotop vodonika koji se lako može dobiti iz morske vode) sa drugim deuterijumskim jezgrom ili sa tricijumom (još jedan izotop vodonika), ili sa helijumom, takođe se može iskoristiti. Aktuelna fuziona baklja bi bila jonizovana plazma mlaznica koja bi izazvala isparavanje svega u šta je usmerena - ukoliko se koristi sa ciljem da nanese zlo. U mirnodopskim uslovima, koristila bi se da se izvuku osnovni elementi iz metalnog otpada.

"Naučnici sa teksaškog univerziteta su 1974. najavili da su razvili eksperimentalnu fuzionu baklju koja odaje toplotu od neverovatnih 9300 stepeni Celzijusa. To je petostruko veća temperatura obuzdanog gasa u odnosu na prethodni pokušaj, a istovremeno je dvostruki minimum temperature neophodne za fuziju. Problem je jedino što je čitav efekat trajao samo petmilioniti deo sekunde, umesto čitavu sekundu koliko bi bilo potrebno."

Zanimljivo je naglasiti da dr Bernard Istland poseduje patent za još jednu neobičnu spravu, onu koja je povezana sa Visokofrekventnim aktivnim programom proučavanja aurore (HAARP) u Gakonu na Aljasci. HAARP je, između ostalog, itekako sposoban da manipuliše meteorološkim prilikama - što je jedan od načina za koji Kolins veruje da su drevni ljudi ratovali. Kada su u pitanju rupe u ozonskom omotaču i manipulacija vremenom, Kolins piše: "Sovjetski naučnici su predložili UN zabranu razvoja novih metoda ratovanja kakvo je stvaranje rupa ili "prozora" u ozonskom omotaču, kako bi se bombardovale specifične oblasti Zemlje pojačanim prirodnim ultra-ljubičastim zračenjem, koje može da ubije svaki oblik života i pretvori tlo u golu pustinju. Druge ideje pomenute na tom sastanku su upotreba ultrazvuka za uništavanje brodova (stvaranjem akustičnih polja na moru) i bacanje ogromnih komada stena sa visine u more sa jeftinim atomskim uređajima. Plimni talas ili cunami koje bi takva metoda izazvala, zbrisao bi čitavo priobalje jedne zemlje. Drugi plimni talasi bi se mogli stvoriti detoniranjem nuklearnih uređaja na smrznutim polovima. Kontrolisane poplave, uragani, zemljotresi i suše mogli bi se usmeriti na veoma precizne mete: čitave države, gradove, pojedine okruge. Konačno, iako nije novo ratno oružje, zapaljive mešavine bi bile razvijene do tačke gde će hemijske vatrene lopte isijavati termalnu energiju sličnu onoj koja nastaje eksplozijom atomske bombe." Zvuči poznato? I više od toga.

Ostakljene ruševine u Dolini Smrti: dokaz atomskog rata?

U Tajnama izgubljenih rasa, Rene Nuberdžin raspravlja o dokazima kataklizmičkog rata u dalekoj prošlosti, u kome su korišćeni vazdušni brodovi i oružje za vitrifikaciju kamenih gradova. "Najbrojniji ostaci ostakljenih građevina u Novom Svetu nalaze se na zapadu SAD. Američki istraživač, kapetan Ajvs Vilijam Voker je 1850. prvi primetio neke od tih ruševina u kalifornijskoj Dolini Smrti. Otkrio je ostatke grada dugog oko jednu milju, sa prepoznatljivim linijama ulica i vidljivim temeljima zgrada. U centru je video ogromnu stenu visoku između 20 i 30 stopa, sa ostacima ogromne strukture na vrhu. Južna strana i stene i građevine je bila istopljena i ostakljena. Voker je pretpostavio da je uzrok tog fenomena vulkan, ali u okolini nije bilo vulkana. Osim toga, tektonska toplota ne bi mogla da izazove takvo topljenje površine stene, pretvorene u tečnost."

Jedan od saradnika kapetana Vokera koji je išao sa njim tokom prvobitnog istraživanja je zapisao: "čitav region između reka Gila i San Huan je prekriven ostacima. Ruševine gradova se jasno raspoznaju, ali su spaljene i ostakljene u delovima, prepune stopljenih stena i kratera izazvanih vatrom koja je očigledno bila tako jaka, da je kamen i metal pretvarala u tečnost. Video sam popločane kuće raskinute monstruoznim pukotinama, kao da ih je zaorao džinovski vatreni plug!" Te priče o vitrifikovanim ruševinama u Dolini Smrti zaista zvuče fascinantno, ali da li one zaista postoje?

Sigurno je da postoje dokazi o drevnim civilizacijama u toj oblasti. U zidove kanjona Titus su ruke praistorijskih ljudi ucrtale petroglife i natpise. Neki stručnjaci tvrde da su grafite ostavili ljudi koji su živeli na tom mestu mnogo pre Indijanaca kakve poznajemo, jer današnji Indijanci ne znaju ništa o petroglifima i odnose se prema njima sa sujevernim strahopoštovanjem. Legenda Pajuta govori o gradu koji leži ispod Doline Smrti, a koju oni zovu Šin-An-Av. Indijanski vodič Tom Vilson je 20tih godina tvrdio da je njegov deda uspeo da otkrije to mesto kada je zalutao u kilometrima dugačkom lavirintu pećina ispod Doline. Indijanac je konačno stigao u podzemni grad gde su ljudi govorili njemu nerazumljivim jezikom i nosili odeću od kože.

Vilson je ispričao ovu priču kada je kopač po imenu Vajti rekao kako je propao kroz tlo napuštenog rudnika u Vingejt Pasu i upao u nepoznati tunel. Vajti je krenuo tim tunelom sve do niza prostorija gde je otkrio stotine i stotine humanoidnih mumija odevenih u kožnu odeću. Svuda okolo su bile naslagane zlatne poluge kao cigle. Vajti tvrdi da je istraživao te pećina u tri navrata. Jednom je poveo svoju ženu, drugi put svog partnera, kopača Freda Tomasona. Međutim, niko od njih nije uspeo da ponovo pronađe ulaz u pećine kada je trebalo da tamo odvedu grupu arheologa.

Čini se da je jedna osoba ipak znala kako da pronađe to mesto. Bio je to lokalni ekscentrik koji je potrošio milione gradeći zamak na bajkovitom imanju i koji je znao da, kada mu ponestane para, krene da kopa i traži zlato. Zvali su ga Skoti iz Doline Smrti. Ponekad bi nestao na par dana, lutao planinama Grejpvajns i vraćao se nazad sa zlatom veoma obrađenog izgleda, tvrdeći da ga je lično iskopao. Ljudi su verovali da to zlato potiče sa gomile zlatnih poluga iz lavirinta ispod Doline Smrti. Dokaz o izgubljenoj civilizaciji u dolini Smrti stigao je u vidu bizarnog novinskog teksta o pećinama i mumijama, objavljenog u novinama Hot Sitizen 5. avgusta. 1947. Reč je o sledećem tekstu:

EKSPEDICIJA PRONAŠLA SKELETE DUGAČKE DEVET STOPA: Grupa arheologa amatera je danas objavila otkriće izgubljene civilizacije ljudi visokih devet stopa. Hauard I. Hil, vođa ekspedicije, kaže da ono što su pronašli u kalifornijskim pećinama može biti tajanstveni, izgubljeni kontinent Atlantida. U pećinama su otkrivene mumije ljudi i životinja i alatke kulture stare najmanje 80000 godina, ali na izvestan način daleko naprednije od naše, tvrdi Hil. On kaže da 32 pećine prekrivaju oblast od 180 kvadratnih milja ispod kalifornijske Doline Smrti i južnih delova Nevade.

"Ovo otkriće se može pokazati značajnijim od otkrića Tutankamonove grobnice", kaže Hil. Profesionalni arheolozi su skeptični povodom ove priče. Naučnici muzeja iz Los Anđelesa ističu da su se dinosausruse i tirgrove - za koje Hil tvrdi da leže rame uz rame u tajanstvenim pećinama - deli vremenska razlika od 10 do 13 miliona godina. Hil kaže da je pećine prvi otkrio 1931. dr F.Brus Rasel, lekar sa Beverli Hilsa, koji je bukvalno upao u njih ispitujući otvor u kome je hteo da kopa zlato. "Godinama je pokušavao da zainteresuje ljude za svoje otkriće", pominje Hil, "ali mu niko nije verovao." Rasel i nekolicina drugih ljudi su posle II svetskog rata osnovali istraživačku kompaniju i počeli da kopaju. U nekoliko pećina su otkrili mumificirane ostatke "rase ljudi visokih osam do devet stopa", kaže Hil. "Na sebi su imali praistorijsku odeću od kože - pokrivač za glavu srednje dužine, gornji deo sa rukavima i pantalone do kolena."

Jedna pećina bila je ritualna prostorija sa spravama i oznakama veoma sličnim masonskom redu. "Iz ovog hrama je u sledeću prostoriju vodio dugačak tunel gde su se nalazili savršeno očuvani ostaci dinosaurusa, tigrova sa sabljastim zubima, carskih slonova i drugih izumrlih zveri. Bile su u parovima, postavljene u specijalno za to napravljene niše, kao da je reč o stalnoj izložbenoj postavci", priča Hil. "Nekakva katastrofa je očigledno oterala ljude u pećine", tvrdi on. "Pronađeni su svi alati njihove civilizacije, uključujući i pribor za domaćinstvo i peći koje su radile na principu mikrotalasa. "Znam,"kaže Hil, "da niko od vaših čitalaca neće poverovati u ovo!"

Iako sumnjive autentičnosti, ovo je ipak zanimljiva priča. Poslednji komentar o kuvanju hrane pomoću radio talasa je koliko neverovatan toliko i ironičan. To je jedina stvar u čiju bi istinitost moderni čitalac ove priče mogao sa sigurnošću da poveruje, pogotovo s obzirom na široku rasprostranjenost mikrotalasnih rerni u današnje vreme. Ali ko je za njih čuo 1947.godine?

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59111
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Atomski rat iz prošlosti

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 9:07:46


Atomski rat iz prošlosti

IV deo

Sodoma i Gomora sreću Hirošimu i Nagasaki

Verovatno najpoznatija od svih priča o uništenju je famozna biblijska priča o Sodomi i Gomori:

I reče Gospod: vika je u Sodomu i Gomoru velika, i grijeh je njihov grdan. Tada pusti Gospod Na Sodom i na Gomor od Gospoda sa neba dažd od sumpora i ognja. I zatr one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski. Ali žena Lotova bješe se obazrela idući za njim, i posta slan kamen. I pogleda na Sodom i Gomor i svu okolinu po onoj ravni, i ugleda, a to se dizaše dim od zemlje kao dim iz peći. (Postanje 18:20; 19:24-26,28)

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ovaj biblijski pasus sažima destruktivnu moć Božijeg besa koji se obrušava na gradove grešnika. Biblija je veoma precizna o mestima gde su se nalazili Sodoma i Gomora, ali i nekoliko drugih okolnih gradova. Bili su u dolini Sidim, koja se nalazi na južnom kraju Slanog Mora (današnje Mrtvo More). Drugi gradovi u toj oblasti bili su Zoar, Amdah i Zeboiim (Postanje 14:2). Sve do kasnog srednjeg veka, u toj oblasti je postojao grad po imenu Zoar. Mrtvo More (zapravo jezero) nalazi se 394 metra ispod nivoa mora i duboko je najmanje 365 metara. Dno mora se, tako, nalazi na 762 metra ispod nivoa Mediteranskog mora. Približno 25 procenata vode u Mrtvom Moru čine čvrsti sastojci, većinom natrijum hlorid. Normalna okeanska voda je slana 4,6 procenata. Jordan i mnoge manje reke se izlivaju u taj basen, koji nema ni jedan ispust. Ono što te pritoke donose u smislu hemijskih supstanci, jesu naslage u Mrtvom Moru koje se prostire na površini od 500 kvadratnih milja. Isparavanje na vrelom suncu se događa na površini mora brzinom od 230 miliona kubnih stopa dnevno.

Arapska tradicija pamti da se toliko mnogo otrovnih gasova uzdiže iz jezera, da ptice ne mogu da ga prelete već padaju u vodu i umiru pre nego što stignu na drugu stranu jezera. Mrtvo More je istraženo tek 1848. kada je V.F. Linč, američki geolog, odveo prvu ekspediciju. Iskrcao se na obalu sa palube istraživačkog broda svoje vlade. Linč je ustanovio da su tradicionalne arapske priče istinite, posebno ona da čovek ne može da potone u toj vodi. Pretražili su jezero i nisu otkrili neobičnosti u njegovoj dubini i plićim delovima ili "jezicima" na južnom kraju. Smatra se da je upravo ta oblast gde se danas nalazi jezero, nekada bila dolina Sidim i da su se tu uzdizali uništeni gradovi. Moguće je videti čitave šume drveća okovanog solju ispod površine vode, upavo u južnom delu jezera.

Klasične istorijske teorije o uništenju Sodome i Gomore - poput one u knjizi Bilija kao istorija Vernera Kelera, smatraju da su gardovi iz doline Sidim uništeni kada su pokreti geoloških ploča izazvali pomeranja i sleganja u Velikoj dolini procepa - čiji je deo Mrtvo More - i opadanje nivoa vode u oblasti na južnom kraju Mrtvog Mora. Tokom velikog zemljotresa je verovatno došlo do eksplozija - prirodni gas je isticao iz tla a sumpor padao poput kiše. Ovo se dogodilo oko 2000. g. p.n.e. u vreme Avrama i Lota, smatra Keler, iako geolozi tvrde da se događaj odigrao čak hiljadu godina pre tog vremena. Keler piše: "Jordanska dolina je jedini deo ogromne frakture u zemljinoj kori. Putanja ovog procepa je u međuvremenu precizno locirana. Počinje na severu, nekoliko stotina milja ispod palestinske granice, u podnožju planina Taurus i Azija Minor. Na jugu ide od južne obale Mrtvog Mora kroz vadi-el-Arbah do zaliva Akaba i završava se tek ispod Crvenog Mora u Africi. Na mnogim tačkama ove ogromne depresije, znaci intenzivne vulkanske aktivnsti su više nego očigledni. U Galilejskim planinama, na visoravnima Transjordana, na obalama Jaboka - pritoke Jordana i u zalivu Akaba, vide se crne bazaltne stene i lava... Sleganje tla je oslobodilo vulkanske sile, uspavane duboko dole čitavom dužinom procepa. U gornjim delovima doline Jordana blizu Basana, još uvek se uzdižu krateri ugašenih vulkana; velike pruge lave i duboki slojevi bazalta su naslagani na krečnjačkoj površini. S vremena na vreme, tu drevnu depresiju potresaju zemljotresi. U Bibliji postoje podaci o njima kao i činjenica da se stalno ponavljaju..."

Da li su Sodoma i Gomora potonuli kada se, možda, deo baze te ogromne pukotine urušio, praćen zemljotresima i vulkanskim erupcijama? A što se tiče stubova soli, Keler kaže: "Na zapadu južne obale i u pravcu biblijske 'Zemlje na Jugu' - Negeba, proteže se lanac uzvišenja visok 150 stopa i dugačak 10 milja od severa do juga. Njihove padine svetlucaju na suncu kao dijamanti. To je veoma čudan prirodni fenomen. Većim delom ovaj mali lanac uzvišenja čine stene čiste soli. Arapi ih zovu Džebel Usdum - drevno ime koje u sebi čuva reč 'Sodom'. Mnoge je blokove soli sprala kiša ili su se srušili sami od sebe i skliznuli niz obronke. Svaki od njih ima veoma neobičan oblik. Neki stoje uspravno, podsećajući na statue, pa je gotovo suviše lako zamisliti kako iznenada oživljavaju. Ove čudne statue od soli nas podsećaju na živopisni biblijski opis Lotove žene, koja je pretvorena u stub soli... A i sve ostalo u susedstvu Slanog Mora je čak i do danas prekriveno korom soli."

Keler priznaje da postoji veoma ozbiljan problem sa teorijom o kataklizmi koja je dolinu Sidim smestila na dno Mrtvog Mora: morala se dogoditi pre mnogo stotina hiljada, čak miliona godina - bar tako tvrdi većina geologa. "Posebno moramo imati u vidu da je bez ikakve sumnje Jordanski procep formiran pre oko 4000 godina pre nove ere. Zaista, na osnovu većine skorašnjih prezentacija činjenica, poreklo procepa datira unazad do Oligocena, treće najstarije faze Tercijara. Tako moramo razmišljati u terminima ne hiljadu godina, već milona. Žestoka vulkanska aktivnost povezana sa Jordanskim procepom, događala se i nakon toga ali i u tom slučaju ne dospevamo dalje od Pleistocena koji je okončan pre oko 10 000 godina. Svakako ne dospevamo ni blizu trećeg, a kamo li drugog milenijuma pre Hrista - perioda biblijskih patrijarha." Ukratko, Keler kaže da je bilo kakva geološka katastrofa koja bi uništila Sodomu i Gomoru morala da se dogodi milionima godina ranije.

Keler piše da geolozi nisu otkrili nikakve dokaze o skorašnjoj katastrofi na južnom kraju Mrtvog Mora, bar ne u poslednjih 10 000 godina. "Pri tom, baš na jugu ka poluostrvu Lisan, gde su po Bibliji Sodoma i Gomora zbisani, nestaju tragovi nekadašnje vulkanske aktivnosti. Ukratko, dokaz da se u ovoj oblasti dogodila neka skorašnja katastrofa koja je sa lica Zemlje zbrisala gradove i izazvala snažnu vulkansku aktivnost, geolozi nisu uspeli da pronađu." I eto problema: oblast Mrtvog Mora je možda pogodila kataklizma koja je izvorište priče u Starom Zavetu; međutim, konzervativni geolozi tvrde da se bilo kakva slična promena na Zemlji dogodila daleko pre ikakve vrste kolektivne memorije ili događaja.

Krajem 1999. godine, stručnjak za Bibliju Majkl Sanders i međunarodni tim istraživača su, posle nekoliko nedelja provedenih u mini podmornici tokom veoma opasnog istraživanja dna, otkrili nešto što se ispostavilo da su ostaci drevog naselja prekriveni korom soli. Sanders je TV ekipi BBC kanala 4, koja je pripremala dokumentarac o tome, rekao sledeće: "Postoje velike šanse da se ispod ovih naslaga nalaze strukture od cigala i da je to jedan od izgubljenih gradova doline Sidim, možda čak Sodoma ili Gomora. Ipak, veoma bih voleo da ispitam sve dokaze. Biblijske priče su prenošene usmenim putem od usta do usta generacijama pre nego što su zapisane, a u ovoj izgleda da ima veoma mnogo istine."

Sanders je pronašao mapu koja potiče iz 1650. godine, koja je podstakla njegovo uverenje da su lokacije dva grada mogle pre biti ispod severnog basena, nego na južnoj ivici Mrtvog Mora. On je angažovao Ričarda Slejtera, američkog geologa i eksperta za dubinsko ronjenje, da ga povede u dubine Mrtvog Mora u mini podmornici dvosedu tipa delta, koja je učestvovala u otkriću potopljenog putničkog broda Luzitanija. Sandersova lokacija Sodome i Gomore u dubinama Mrtvog Mora ima čak više šanse sa istorijom i geologijom nego Kelerova teorija da se gradovi nalaze na plićem, južnom kraju. Tako se vraćamo popularnoj teoriji da ove gradove nije uništila geološka kataklizma, već tehnološka apokalipsa izazvana ljudskom rukom (ili vanzemaljskom).

Da li su Sodoma i Gomora napadnuti atomskim oružjem kao Hirošima i Nagasaki? Istraživač L.M.Luis u knjizi Tragovi u pesku vremena, insistira da su Sodoma i Gomora uništeni atomskim oružjem i da su stubovi soli i visoki sadržaj soli oko Mrtvog Mora dokaz nuklearnog udara. "Kada je obnavljana Hirošima, otkriveno je da su pruge peskovitog tla bile promenjene na nivou atoma i pretvorene u supstancu koja podseća na glazirani silikon prožet slanim kristaloidima", piše Luis. "Mali blokovi ove supstance su sečeni iz te mase i prodavani turistima kao suveniri iz Hirošime i kao dokaz atomskog dejstva. Da je još jača eksplozija smrvila svaki kamen svake zgrade - i da je čitav grad nestao, još uvek bi na samom obodu uništene oblasti ostale indikacije onoga što se dogodilo. Na određenom nivou bi bilo razlike u tlu ili bi se detektovala promena na atomskom nivou." Luis smatra da bi stubovi soli na kraju Mrtvog Mora - ukoliko je to obična so, već davno nestali čak i u predelu gde tako retko pada kiša. Umesto toga, ovo su stubovi od specijalne, tvrđe soli, kakva jedino može nastati u nuklearnoj reakciji kakva je atomska eksplozija.

Stubovi su zaista potrajali dugo. Ne samo da pamte prastara vremena, već i ova današnja. U Istoriji Jevreja, antički istoričar Josif piše: "Ali Lotova žena koja je nastavila da se stalno okreće za sobom i gleda grad od koga se udaljavala, iako joj je Bog to zabranio, pretvorena je u stub soli; video sam ga jer potraja do mog vremena." Luis podseća da je Josif Flavije živeo od 37. do približno 100. godine. Kako je to prethodno istaknuto, Sodoma je dezintegrisana 1898.g. p.n.e. "Kako je zapanjujuće onda, što je Josif video ljudski "stub soli" koji je tamo stajao gotovo 2000 godina! Da je u pitanju obična so, stub bi nestao posle prve kiše", kaže Luis. Kroz istoriju se provlače brojni stubovi soli, ali Luis smatra da svi dokazi podupiru teoriju o atomskom napadu. "Atomska promena tla na kome je stajala Lotova žena i ona koja se dogodila na tlu Hirošime, toliko su slične da se ne mogu ignorisati! U oba slučaja je došlo do iznenadne atomske konverzije što je jedino mogla da izazove trenutna akcija nuklearnme fisije. Teško je odupreti se utisku da je Hirošima uništena sličnim sredstvima koja su dezintegrisala Sodomu i u trenutku izmenili atomski sastav Lotove žene. Oslanjajući se na Josifovu istinoljubivost, jedini zaključak do koga se stiže jeste da je Sodoma uništena nuklearnom fisijom."

Priča o Sodomi i Gomori je zagonetna ne samo zbog unišenja, već i zbog ličnosti koje su deo te priče, na primer, anđeo koji upozorava Lota da napusti gradove kojima preti strašna sudbina. Da li je Lot upozoren pre nego što su vanzemaljci ili ljudi uništili gradove haj-tek otružjem? Lot je upozoren da odvede svoju porodicu, ali se njegova žena okrenula pa ju je zaslepio nuklerni blesak. Možda je i njeno telo u deliću sekunde izmenjeno na nivou atoma. Na južnom delu Mrtvog Mora danas se nalazi moderna hemijska fabrika koja liči na bazu vanzemaljaca. Čudni tornjevi štrče u pustinjsko nebo. Bizarne zgrade sa kupolama i kulama prekrivaju raznobojne sijalice: čovek naprosto očekuje da svakoga trenutka ugleda prizemljenje letećeg tanjira. To je hemijska fabrika Mrtvo More. Tokom dana liči na rafineriju nafte ili nešto slično, ali noću, kada se upale svetla, izgleda potpuno vanzemaljski. Priča se da ova ogromna hemijska fabrika ima neograničene zalihe dragocenih minerala, uključujući i radioaktivne soli sa kojima radi. Nisu li neke od ovih hemikalija rezultat prastarog atomskog rata?

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59111
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Atomski rat iz prošlosti

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 9:10:12


Atomski rat iz prošlosti

V deo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Atomski rat u drevnoj Indiji

Sledeći stihovi potiču iz Mahabharate (junačkog epa pisanog dravidijanskim pismoma kasnije sanskritom) i opisuju užasne ratove koji su se vodili davno pre zabeleženog vremena:

Različita znamenja se pojaviše među bogovima: vetrovi su duvali, meteori padali na hiljade, gromovi se valjali nebom bez oblaka. Tamo ugleda točak sa ivicom oštrom kao brijač, kako se vrti oko some...Onda uzevši somu, slomi vrteću mašinu... Drona pozva Arđunu i reče: "Prihvati od mene ovo neodoljivo oružje zvano Brahmašira. Ali moraš obećati da ga nikada nećeš upotrebiti protiv ljudskih bića, jer ako to učiniš možeš uništiti svet. Ako te napadne bilo koje biće koje nije čovek, možeš ga upotrebiti protiv njega u bitci. Niko osim tebe ne zavređuje više nebesko oružje koje ti dadoh.

Ovo je zanimljivo, jer se postavlja pitanje kakva je to druga vrsta bića osim ljudskih postojala? Govorimo li o međuplanetarnim ratovima?

Boriću se protiv tebe nebeskim oružjem koje mi je dao Drona. Tada on baci razbuktalo oružje... Te ogromne životinje, kao planine pogođene Bhiminim buzdovanom, padale su slomljenih glava, padale kao litice otkinute gromom. Bhima ga zgrabi za ruku i odvuče na otvoreno gde počeše da se bore kao dva slona podivljala od besa. Prašina koju digoše ličila je na dim od šumskog požara; prekrila im je tela tako da su izgledali kao zanjihane litice obavijene maglom. Arđuna i Krišna su terali napred i nazad svoja bojna kola sa svake strane šume, vraćajući stvorenja koja pokušavahu da pobegnu. Hiljade je životinja spaljeno, jezera i bare su počeli da ključaju...Plamen je stigao čak do Neba...Ne gubeći vereme, Indra krenu po Khandavu i prekri nebo masom oblaka; kiša je počela da lije, ali ju je usred vazduha osušila vrelina.

Nekoliko istorijskih beležaka tvrdi da indijska kultura postoji već desetinama hiljada godina. Ipak, sve do 1920. svi "eksperti" su se slagali da poreklo indijske civilizacije treba smestiti unutar nekoliko stotina godina od ekspedicije Aleksandra Velikog 327. g.p.n.e. međutim, taj stav je važio pre nego što je nekoliko velikih gradova kao Harapa i Mohendžo Daro (Humka mrtvih), Kot Didži, Kalibanga i Lothal otkriveni i iskopani. Lothal, nekadašnji lučku grad koji sada leži kilometrima daleko od okeana, otkriven je u Gudžaratu na zapadu Indije tek krajem 20. veka.

Ova su otkrića primorala arheologe da pomere datiranje porekla indijske civilizacije za hiljade godina - u skladu sa onim na čemu sami Indijci insistiraju odavno. Ti gradovi, koje savremeni istraživači smatraju pravim čudom, bili su izuzetno razvijeni i napredni. Način na koji je svaki grad podeljen na pravilne blokove, sa ulicama koje presecaju jedna drugu pod pravim uglovima, navode arheologe da veruju da su gradovi najpre osmišljeni kao celine pre nego što su sagrađeni - što je izuzetan primer gradskog planiranja. Još više zadivljuje njihovi vodovodni i kanalizacioni sistemi koji su, uprkos veličini gradova, krajnje sofisticirani - čak superiorni u odnosu na one otkrivene u Pakistanu i mnogim današnjim azijskim zemljama. Šta više, vodovodni i kanalizacioni sistemi bili su potpuno odvojeni.

Ta napredna kultura imala je sopstveno pismo, koje nikada nije dešifrovano. Ljudi su upotrebljavali lične pečate od gline na zvaničnim dokumentima i pismima, baš kao što ih još koriste današnji Kinezi. Na nekim od tih pečata vide se životinje danas potpuno nepoznate, među kojima je i izumrli bramanski bik. Arheolozi zaista nemaju pojma ko su graditelji veličanstvenih gradova iz davne prošlosti, ali njihovi pokušaji da odrede starost ruševina (koje opisuju kao civilizaciju doline Ind, nazvane još i Harapan) stigli su do otprilike 2500 g.p.n.e. i još ranije, ali je detektovano zračenje kao posledica očiglednih ratov, što je značajno poremetilo datiranje.

Ramina imperija, opisana u Mahabharati i Ramajani, postojala je navodno u isto vreme kada i velike kulture Atlantida i Oziris na zapadu. Atlantida, poznata nam iz Platnovih spisa i egipatskih izvora, navodno je postojala negde na srednjem Atlantiku i bila je tehnološki visokorazvijena, patrijarhalna civilizacija. Ozirijska civilizacija je cvetala u mediteranskom basenu i na severu Arfike, bar prema ezoterijskoj doktrini i arheološkim dokazima. Poznata je kao predinastički Egipat. Kada je Atlantida potonula u more a Mediteran počeo da se puni vodom, ova je civilizacija poplavljena. Ramina imperija je cvetala tokom tog istog perioda, tvrdi ezoterijska tradicija, lagano bledeći u milenijumima koji su nastupili nakon uništenja atlantskog kontinenta.

Prastari indijski epovi opisuju seriju stravičnih ratova, ratova koje su mogli voditi Indijci i Atlantiđani, ili možda neka treća strana u regionu Gobi na zapadu Kine. Mahabharata i Drona Parva govore o ratu i oružjima korišćenim u njemu: velike vatrene lopte koje su mogle da unište čitave gradove; Kapilin Pogled koji je mogao da pretvori u prah 50 000 ljudi u deliću sekunde; leteća koplja koja su mogla da pretvore u ruševine utvrđene gradove.

Imperiju Rame su začeli Naga (Naakal), koji su došli u Indiju iz Burme i daleke "domovine na istoku" - ili je bar tako rečeno pukovniku Džejmsu Črčvordu. Kada su se smestili na platou Dekan na severu Indije, proglasili su drevni grad Dekan svojim glavnim gradom. Tu sa danas nalazi moderni grad Nadžpur. Imperija Naga se proširila na čitav sever Indije i uključivala je gradove Harapa, Mohendžo Daro, Kot Didži (sada se nalazi na teritoriji Pakistana), Lothal, Kalibangu, Mathuru i verovatno Benares, Ajodu i Pataliputru. Ovim su gradovima upravljali "Veliki Učitelji" ili "Gospodari", dobroćudna aristokratija civilizacije Rama. Danas je prihvaćen naziv sveštenici- kraljevi civilizacije doline Ind. Otkrivene su i statue tih takozvanih bogova. Zapravo, oni su navodno bili ljudi čije su mentalne i fizičke moći bile na nivou daleko višem u odnosu na većinu dnašinjih ljudi.

Na vrhuncu svoje moći, imperije Rama i Atlantida su zaratile. Navodno, Atlantida je pokušala da potčini Ramu. Prema materijalima Društva Lemurijanaca, ljudi koji su okruživali Mu (Lemurija koja je prethodila drugim civilizacijama), konačno su se podelili na dve suprotstavljene frakcije: one koji su verovali u praktično i one koji su verovali u duhovno. Gradsko stanovništvo, ili učena elita kraljevstva Mu je takođe bili podeljena na isti način. Građani su ohrabrivali druge grupe da emigriraju u nenaseljene zemlje. Oni koji su cenili praktičnost emigrirali su na Posejdonovo Ostrvo (Atlantida), a oni koji su cenili duhovno na kraju su završili u Indiji.

Atlantiđani, patrijarhalna civilizacija sa izuzetno materijalističkom, tehnološki orijentisanom kulturom, prozvala je sebe "Gospodari sveta" i konačno poslala dobro opremljenu armiju u Indiju čiji je zadatak bio da potčine imperiju Rame i privede je pod okrilje Atlantide. Jedna od priča o toj bitci koju priča Društvo Lemurijanaca, govori kako su sveštenici-kraljevi Rame porazili Atlantiđane. Opremljeni strašnom silom i fantastičnim arsenalom oružja, Atlantiđani su se rasporedili u svojim valiksima u okolini gradova Rame, razmestili trupe i poslali poruku vladajućem svešteniku-kralju, zahtevajući njegovu predaju. Sveštenik-kralj je odgovorio generalu Atlantiđana: "Mi iz Indije nismo u sukobu sa vama iz Atlantide. Tražimo jedino da nam se dozvoli da sledimo sopstveni način života."

S obzirom na vladarev krajnje umereni zahtev koji je ukazivao na njegovu slabost i očekujući laku pobedu - jer imperija Rama nije posedovala agresivnu ratnu tehnologiju poput Atlantiđana - general osvajača je poslao još jednu poruku: "Nećemo uništiti vašu zemlju moćnim oružjem kojim raspolažemo, ako se potčinite i prihvatite vladavinu Atlantide." Sveštenik-kralj je ponovo odgovorio veoma blago i ponizno, tražeći način da izbegne rat: "Mi iz Indije ne verujemo u rat i neslogu, mir je naš ideal. Niti ćemo mi uništiti vas niti vaše vojnike koji slede naređenja. Međutim, ako ustrajete u nameri da nas napadnete bez razloga i tek da biste osvojili i pokorili, nećete nam ostaviti drugog izbora do da uništimo i vas i sve vaše vođe. Odstupite i ostavite nas na miru."

Sa njima svojstvenom arogancijom, Atlantiđani nisu verovali da Indijci mogu da ih zaustave, svakako ne tehnološkim sredstvima. U zoru, atlantska armija je započela pohod na grad. Sa uzvišenja, sveštenik-kralj je sa tugom posmatrao napredovanje vojske. Zatim je podigao ruke ka nebu i pomoću posebne mentalne tehnike učinio da general i svaki oficir naperijateljske armije padanu mrtvi na licu mesta, verovatno usled otkazivanja srca, ostavljajući snage Atlantide da pojure ka parkiranim vailiksima i u strahu pobegnu u Atlantidu. U opsednutom gradu Rame ni jedan život nije izgubljen.

Iako ovo možda nije ništa drugo do maštovita izmišljotina, indijska epika nastavlja sa događajima ove užasne priče, čiji razvoj ne donosi dobro Rami. Pod pretpostavkom da je prethodna priča istinita, Atlantida ne bi prihvatila tek tako ponižavajući poraz svoje tehnološke superiornosti, pa bi verovatno iskoristila svoje najmoćnije i najrazornije oružje - sasvim moguće neku vrstu atomskog oružja! Stihovi iz drevnog indijskog epa Mahabharata zaista ukazuju na to:

...bio je to jedan projektil napunjen svom silom Univerzuma. Usijani stub dima i plamena blistav kao hiljade sunca uzdigao se u svom sjaju...

...bilo je to nepoznato oružje, Gvozdena munja, džinovski glasnik smrt, koji pretvori u pepeo čitavu rasu Vrišnji i Andhaka.

...leševi behu suviše opečeni da bi mogli biti prepoznati. Kosa i nokti su im otpali; grnčarija se slomila bez vidljivog uzroka, a ptice su pobelele. Posle nekoliko časova sva je hrana bila zaražena...

....da bi pobegli od te vatre vojnici su se bacali u potoke da operu i sebe i svoju opremu...

Na način kako tradicionalno posmatramo istoriju, čini se potpuno neverovatnim da se pre oko 10 000 godina odigrao atomski rat. A ipak, o čemu bi drugom Mahabharata govorila? Možda je to samo poetski način da se opišu pećinari koji jedni druge malte do smrti drvenim maljevima - na kraju karjeva, učili su nas da je drevna prošlost upravo tako izgledala. Sve do bombardovanja Hirošime i Nagasakija, naša civilizacija nije ni mogla da zamisli oružje tako stravične i razorne moći, kakva je atomska eksplozija. Radioaktvnost izaziva otpadanje kose i noktiju. Potapanje ozračenih u vodu im pruža neko olakšanje, ali ne i lek.

Zanimljivo da je i glavni naučnik Projekta Menhetn, dr Dž.Robert Openhajmer, dobro poznavao sanskritsku literaturu. U intervjuu vođenom posle prvog testiranja atomske bombe, citirao je stih iz Bhagavad Gite: "Sada sam postao Smrt, Uništitelj Svetova." I dodao: "Pretpostavljam da se svi osećamo tako." Kada su ga na univerzitetu Ročester, sedam godina posle nuklearnog testa u Almogordu pitali da li je to prva atomska bomba ikada detonirana, Openhajmer je rekao:"Da, ali u modernoj istoriji."

Velike civilizacije su osuđene na propast

Koliko god to neverovatno zvuči, tek arheolozi su pronašli dokaze u Indiji i Pakistanu, koji ukazuju da su neki gradovi uništeni atomskim eksplozijama. Kada je iskopavanje Harape i Mohendžo Dara stiglo do nivoa gradskih ulica, otkriveni su skeleti razbacani po gradu. Mnogi su se držali za ruke opruženi na ulicama, kao da ih je u trenutku zadesila neka strašna sudbina. Ljudi su ležali svuda po gradskim ulicama, nesahranjeni. A ti su skeleti stari hiljade godina, čak i po standardima tradicionalne arheologije. Šta je uzrok tome? Zbog čega se tela nisu raspala ili zbog čega ih nisu pojele divlje životinje? šta više, ni na jednom skeletu ne postoje vidljivi znaci fizički nasilne smrti.

Ovi skeleti spadaju među najradioaktivnije ikada pronađene, zajedno sa onima iz Hirošime i Nagasakija. Na jednom mestu, sovjetski naučnici su pronašli skelet čija je radioaktivnost bila 50 puta veća od normalne. Ruski arheolog A. Gorbovski pominje visoku incidencu radijacije vezanu za skelete u svojoj knjizi iz 1966. Zagoneke drevne prošlosti. Pri tom su širom Mohendžo Dara pronađene hiljade istopljenih grudvi, nazvane "crno kamenje". To su bili fragmenti glinenih sudova stopljeni zajedno neverovatnom vrelinom.

Pronađeni su i drugi gradovi na severu Indije, sa indikacijama eksplozija ogromne magnitude. Jedan od njih, otkriven između reke Gang i planina Radžmahal, izgleda kao da je spržen užasnom vrelinom. Ogromne mase zidova i temelja ovog drevnog grada stopljene su ujedno, bukvalno pretvoreni u staklo! A kako ne postoje indikacije vulkanske erupcije u Mohendžo Daru i drugim gradovima, intenzitet vreline koja je stopila glinene sudove se može objasniti samo atomskom eksplozijom ili nekim drugim, nepoznatim oružjem. Ako prihvatimo priče društva Lemurijanaca kao činjenice, onda je u jednom trenutku Atlantida odlučila da ne troši više vreme na sveštenike-kraljeve Rame i na njihove mentalne trikove. U zastrašujućoj osveti, Atlantiđani su zbrisali imepriju Rama.

Oblasti oko gradova Harapa i Mohendžo Daro su u prošlosti bile opustošene, iako se danas ljudi bave poljoprivredom na obodu tih regiona i u veoma ograničenom obimu. U ezoterijskoj literaturi se kaže da je istovremeno ili veoma brzo posle ovoga, Atlantida pokušala da podjarmi i civilizaciju izraslu na mestu današnje pustinje Gobi, koja je tada bila izuzetno plodna ravnica. Pomoću oružja zasnovanom na takozvanim skalarnim talasima ispaljenim kroz centar zemlje, zbrisali su svoje protivnike - a sasvim moguće istovremeno i same sebe!

Naravno da postoje brojne spekulacije u vezi davne prošlosti. Možda nikada nećemo moći da spoznamo čitavu istinu, iako drevni tekstovi koji još uvek postoje, sasvim sigurno predstavljaju dobar početak traganja. Atlantida se suočila sa svojom sudbinom, priča nam Platon, potonuvši u okean pogođena strašnom kataklizmom - verovatno ne zadugo posle rata sa imperijom Rama. Današnji Kašmir takođe ima veze sa fantastičnim ratom koji je uništio Ramu u davnini. Masivne ruševine hrama zvanog Paršaspur mogu se videti na periferiji Šrinagara. To je prizor potpunog uništenja. Ogromni blokovi kamenja razbacani su po čitavoj oblasti, pružajući sliku eksplozivnog uništenja. Da li je Paršaspur uništen nekim fantastičnim oružjem tokom jene od strašnih bitaka detaljno opisanih u Mahabharati?

Još jedno obeležje drevnog nuklearnog rata u Indiji jeste džinovski krater blizu Bombaja (Mumbaija). Gotovo potpuno kružnog oblika, krater Lonar je širok 2 154m i nalazi se 400km severno od Bombaja. Njegova starost se procenjuje na 50 000 godina i može se povezati sa nuklearnim ratom iz prošlosti. Ne postoje apsolutno nikakvi tragovi koji ukazuju na pad meteorita, a ovo je i jedini poznati krater u bazaltu. Indikacije velikog udara (pritiska koji prevazilazi 600 000 atmosfera) i intenzivne, iznenadne vreline (na šta ukazuju sferule bazaltnog stakla), jasno su uočljive na tom mestu. Naučna ortodoksija ne može, naravno, priznati mogućnost nuklearne eksplozije, čak i u očiglednom odsustvu bilo kakvog materijalnog dokaza o meteoritskom udaru. Lonar nije jedini takav krater.

Ako su ti geološki skorašnji krateri poput Lonara nastali udarom meteorita, onda zbog čega tako ogromni meteoriti ne padaju danas? Pre 50 000 godina Zemljina atmosfera se verovatno nije mnogo razlikovala od današnje, tako da se lakša atmosfera ne može progurati kao hipoteza koja objašnjava meteorite neverovatnih dimenzija koja bi svakako bila znatno redukovana zagrevanjem i oksidacijom u gasno težoj atmosferi. Teorija koju je zastupao američki konsultant za svemir, Pet Frenk, ide do efekta da su neki od ogromnih kratera na Zemlji možda ožiljci drevnih nuklearnih eksplozija!

Odjeci atomskog rata iz prošlosti na jugu Azije prisutni su i danas. Indija i Pakistan, Amerika i Iran... Indijci se ponose svojim nuklearnim oružjem, nazvanim "Ramina strela". Pakistanci bi voleli da isprobaju svoju islamsku atomsku bombu na Indiji. Ironično, Kašmir bi verovatno postao centar novog konflikta, baš kao što je to bio i u verema drevnog atomskog rata. Sa druge strane su Amerikanci koji pokušavaju da uspostave svoj model globalne dominacije svetom i neokolonijalističke težnje za prirodnim resursima drugih zemalja. Recimo, Kosova i Irana, kad im već u Iraku i Avganistanu ruže nisu procvetale. Ali Iranci imaju svoj nuklearni program, makar tvrdili da služi u mirnodopske svrhe. Možda ćemo imati prilike da lično vidimo kako se istorija ponavlja.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59111
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Atomski rat iz prošlosti

Počalji od Sponsored content Danas u 6:33:32


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu