Indijanci - starosedeoci americkog kontinenta

Poglavica Maquinna, Nootka

Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kucu. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju svoj novac na cuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi indijanci nemamo takve banke; ali kada imamo mnogo novca ili cebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osecaju dobro. Naš nacin davanja je naša banka.

Kada je na divlji zapad stigo bijeli čovjek počelo je istrebljenje Indijanaca.



Borbe za opstanak je bila kobna za mnoga plemena Indijanaca, a kada je bijeli čovjek istrijebio dosta Indijanskih plemena počeo je prodavati viski Indijanskim plemenima koji su opstali u logarima Indijanaca pa tako večina Indijanaca počinje biti ovisna o alkoholu i tako je alkohol uništio i istrijebio gotovo sva indijanska plemena.

davno prorocanstvo starih indijanaca govori o propasti amerike. Jer amerika umire IZNUTRA- neznaju kako da zive na zemlji u duhovnom pogledu.


ostale poruke;
1- sve posjeduje duh
2. voda je sveta za cist duh je potrebna i cista voda
3. zrak je svet
4. svi smo jedno i zivimo u simbozi sa svim zivim bicima (zivotinjama i biljkam)
5. dolaze velike promjene - to je evolicija - ne vjeruju u covjeka "majmuna"
6. Ne postoji kraj zivota, ne postoji kraj...
7. morate "odgajati svoje vodje" od malena
8. svi govore o svojim pravima ali nitko ne govori o preuzimanju odgovornosti

SAHRANITE MI SRCE KOD RANJENOG KOLENA,



ko razume shvatice,,i u svojoj dusi plakace

Geronimo: Geronimo - A Chiricahua Apache

Osceloa: Osceola

Sitting Bull

Beli čovek nam je mnogo toga obećao, mnogo više nego što sam mogo da zapamtim, a održao je samo jedno, obećao nam je da će nam oteti našu zemlju i oteo ju je.......

Crveni Oblak- Oglala Teton Sijua

S I O U X




Jedan od najpoznatijih naroda severno-američkih Indijanaca nastanjen u području između reka Mississipi i Missouri. Ime Sioux posliužila je da se označi jezična porodica Siouan, čiji su oni najznačajniji članovi.

IME

Najranija poznata pradomovina Siouxa bilo je područje močvarnih predela pirinačnih jezera, u današnjoj Minnesoti. Ovaj kraj je poznat po tome što ga naseljavaju veoma ratoborna plemena Indijanaca Chippewa i Ojibwa. Živeli su od skupljanja samoniklog vodenog pirinča.Chippewa Indijanci su bili toliko zavisni od ove biljke da su dobili naziv koji u prevodu znači "Narod divljeg vodenog pirinča". Chippewa Indijanci, njihovi večni neprijatelji nazivali su se Siouxe Nadowessi , Francuzi su to oblikovali na Nadovessiooux, odnosno jednostavnije Sioux. Značenje ovog Chippewa (možda pogrdnog) naziva je Male zmije. Pošto Siouxi nisu bili pleme nego konfederacija od sedam "vatri", svako pleme imalo je poseban naziv za sebe odnosno za konfederaciju. Plemena kolektivno nazivana Teton, sebe ili konfederaciju nazivali su Lakota (saveznici) Indijanci Dakota, po kojima su dve severne Američke države (Nort Dakota i Sout Dakota) dobile ime, opšte su poznat (unutar Anglofonske zajednice) kao Santee. Treća zajedenica srodnih plemena nama poznata kao Yankton, sebe su nazivali Nakota. Jedna grupa Wazikute Indijanaca (od Yanktona i Siouxa) odvojila se je i priključila lovcima na bizone poznatim kao Plains Cree. Oni danas sebe nazivaju Nakoda.
Neaka plemena Siouxe su nazivali "rezači vratova".

ISTORIJA

Siouxi se prvi put pronalaze u području pirinačnih polja u Minnesoti, a naročito u predelu jezera Mille Lacks. Indijanci ovih plemena žnjali su ovu biljku i koristili je u prehrani.Borba za prevlast nad ovim poljima između Chippewa i Siouxa, dovela je do progona Siouxa iz ovih krajeva. Oni reku Missouri prelaze 1750 godine i na području Black Hills-a nalazimo ih 1756 godine. 1862 godine Mala Vrana (Little Crow) napravio je pokolj u Minnesoti pobivši 700 naseljenika i 100 vojnika. kasnije su još dva datuma veoma važna u njihovoj istoriji to je pobeda Bika koji sedi ( Sitting Bull ili Tatanka Yotanka) koji je sa svojim Siouxima i sa još nekim saveznicima 1876 godine potukao armiju generala Custera i mnogobrojnih dobrovoljaca na reci Litle Bighorn. Ovoj bitki predhodila je i malo pominjana bitka na Devils Toweru Ovde su žestok otpor pružili manje pokretni starci koji nisu mogli da prate tempo plemena, Bik koji sedi tržio je njpovoljniji položaj za pružanje otpora dopbro opremljenoj Američkoj vojsci. Drugi značajan događaj dogodio se je 1890 godine kada je izvršen veliki pokolj nad plemenom Miniconju, u kojem su najviše stradali žene i deca. Ovaj događaj baca veliku ljagu na Američku istoriju, poznat je kao Wounded Knee Massakre. Čest moto American Indijan Movement je "rimember Wounded Knee". Siouxi danas žive u rezervatima SAD-a i Kanade.

OBIČAJI

Siouxi su tipično pleme prerijskih Indijanaca, lovaca na Bizone. Njihovo najkarakteristično stanište je kožni šator (tapee). On se lako sklapa i rasklapa i prenosi na drugo mesto. Bizon glavna lovina, koristi se za hranu, izradu šatora,odeće, prekrivača, tetive za lukove i drugih sitnih stvari. OPd bizona se nije ništa bacalo. Uništenje ovih životinja dovodi do gladi među stanovnicima prerije, i samim tim do mržnje prema belcima i rat kao posledica. Izgubivši izvor hrane Indijanci postaju zavisni od pomoći koju im daje vlada. Oni moraju prepuštati svoju zemlju državi ili je prodavati u bescenje. Konj je je još jedan simbol kulture Siouxa i drugih prerijskih plemena. Konj je simbol bogatstva, očvek bez konja je niko i ništa i nema nikakvog ugleda.

TATANKA IYOTAKA

SITTING BULL-BIK KOJI SEDI

1831 - 1890




Bik Koji Sedi bio je poglavica i sveti čovek Lakota (Sioux) Indijanaca, rođen je 1831 a ubijen je 1890 godine, On je veoma važana ličnost u Američkoj urođeničkoj istoriji zbog svoje pobede nad konjicom generala Kaspera u bitci kod Litl Big Horn-a 1876 godine. Imao je predosećaj za pobedu i smatra se najslavnijim urođeničkim Američkim herojem u istoriji.

Od 1863 pa sve do 1876 godine vojska SAD-a je pomerala zonu svog delovanja ka urođeničkoj teritoriji i narušila ravnotežu njihove ekonomije. Američka vojska je u velikoj meri uticala na preveliko smanjivanje broja Bizona od koga su Indijanci zaviseli, tako da je trgovina između plemena bila otežana ili gotovo da je prestala da postoji.
Bik Koji Sedi je postao vođa Siouxa 1867 kada je i sklopljen mir sa Američkom vladom. Tada mu je obećano da će Crna Brda ostati pod kontrolom Siouxa i da će njihov sveti položaj biti poštovan od strane Američke vlade. Kako god Crna Brda su bila veoma bogata zlatom i kopači zlata su neprestano kršili dogovor išavši u potragu za bogatstvom. 1876 godine članci koje su novine objavile su doveli hiljade kopača na teritoriju Sioux-a u Crna Brda. Siouxi su se žalili Američkoj vladi koja tada krši dogovor i određuje im rezervate za boravak, i ograničuje njihovo kretanje na sopstvenoj teritoriji. Samo su neki Siouxi poštovali ova ograničenja Američke vlade. U martu mesecu 1876 godine general Kasper je postavio svoj kamp u Crnim Brdima kako bi primorao Siouxe na poslušnost. Bik Koji Sedi i Siouxi nisu bili ni približni po naoružanju i brojčano sa konjicom generala Kaspera pa su se udružili sa Čajenima i Arapaho plemenima. I 17 juna te godine su primorali Američku vojsku da se povuče sa njihoive teritorije u bitci kod Ružinog pupoljka, nakon čega je vojska g.Kaspera postavila kamp kod Litl Big Horn-a.
Poglavica Bik Koji Sedi je izveo verski (ritualni) ples koji se je zvao Sunčev Ples i imao je viziju (predskazanje) u kojoj je video vojnike kao padaju sa neba. Predskazanj se je ostvarilo 25 juna 1876 godine kada je genaral Kasper poveo vojnike na selo Sioux-a, tada je više od 200 vojnika izgubilo život. Narod Sioux-a je mislio da će ovo naterati Američku vladu da ih ostave na miru, ali nije bilo tako. Kud god su krenuli bili su progonjeni od strane vojske SAD-a, dok su Bizoni isterani sa njihove teritorije, i oni nisu mogli da prežive. Bik Koji Sedi je poveo svoj narod u Kanadu i ubrzo ih je glad primorala da se predaju. Bik Koji Sedi je proveo u zatvoru 2 godine, kada mu je bilo dopušteno da se priduži cirkusu "Divlji Zapad" koji je vodio Bufalo Bil.Putovao je širom Amerike i Kanade sve dok se nije vratio u rezervat 1889 godine.
Članovi njegovog plemena su u međuvremenu prišli novoj religiji koja se je zvala "Duhov Ples" koja pripoveda Indijanskog Mesiju koji bi ih oslobodio, vratio njihovu zemlju i otarasio ih od belaca.Bik Koji Sedi je bio priveden radi opreza.Vlasti su se bojale da će ga njegovi sledbenici videti kao spasenje, pa je pritvoren 1890 godine. Njegovi ratnici su pokušali da ga oslobode i Američki vojnici su ga ubili prilikom izvođenja iz ćelije dok su mu i ruke i noge bile u okovima.

Ovaj rat nije izbio ovde, u ovoj zemlji, ovaj rat donela su nam deca Velikog Oca koja su došla ovde da nam zemlju otmu u bescenje i koja u našoj zemlji čine mnoga zla. Za sve ovo krivi su Veliki Otac i njegova deca. Mi smo želeli da ovde u svojoj zemlji živimo u miru i da činimo ono što će našem narodu služiti na čast i dobrobit, ali Veliki otac je našu zemlju ispunio vojnicima koji misle samo na našu smrt. Indijance koji su odavde otišli na jug željni promena napali su jedni vojnici, Indijance koji su odavde željni lova otišli na sever, napali su drugi vojnici, oni sada žele da se vrate kući, a nemogu se vratiti jer su im vojnici preprečili put. A mislim da postije i druga, bolja rešenja, kad se jedan narod nađe u nevolji i suprotstavi se drugom narodu, onda je najbolje rešenje da se protivnici sastanu bez oružja i o svemu mirno razgovaraju i zajednički dođu do rešenja kako da se sukob okonča na neki miroljubiv način.


Sinte Galeška-Šareni Rep (Brulle-Sioux)

SENECA



Seneca Indijanci su bili najveće od 5 plemena (kasnije 6, kada su im se pridružili i Tuscarora) koje se pridružilo Savezu Irokeza. Danas ih oko 10.000 živi u rezervatima u zapadnom New Yorku, Oklahomi, Ontariju, ali i širom Amerike. U vreme kada je formiran Savez Irokeza, 5 plemena je zauzelo teritorije od Istoka do Zapada, a Seneca su postali "čuvari zapadnih vrata". Zvanični jezik Seneca Indijanaca je Ogwehoweh, pa su oni tako prevedeno "O-non-dowa-gah", ili "great hill people" (odakle po njihovoj prelepoj legendi postanja i vode poreklo).

Seneca su zauzimali teritoriju od Genesee reke do Canandaigua jezera u zapadnom New Yorku, a živeli su u "dugim kućama" (Irokezi nisu živeli u wigwamima i pueblima) uz obalu. U najveće su se bavili agrikulturom pa su stoga divljač lovili u jesen a ribu u proleće.

Kao i kod Apača, društvo je bilo matrilinearno, poreklo je bilo utvrđivano po majci (npr. imali su osam klanova: Kornjača, Medved, Vuk, Dabar, Šljuka, Čaplja, Jelen i Jastreb.... a dete je postajalo član klana po majci. Ako je majka bila, recimo, pripadnica klana medveda dete je bilo medved. Ako je otac bio iz vučjeg klana, a majka nije imala klan, onda i dete nije imalo klan), a i žene su bile zadužene za izbore tj odlučivale ko će postati vođa plemena.

Seneca Indijanci su bili veliki osvajači, izuzetno vešti ratnici čiji je zaštitni znak bila njihova kosa koju su brijali u "Mohawk" stilu, i njihova tetovirana tela. Seneca (kao i ostali Irokezi) imali su običaj da skalpiraju (kao i Siouxi i Muskogee Indijanci), nije bilo prijatno pasti im šaka voleli su da muče zatvorenike, a postojao je i običaj obrednog kanibalizma.


Jedan od najvažnijih vođa ovog plemena bio je čovek po imenu "Red Jacket" 1756 -1830 (englesko ime dobio je po crvenom kaputu koji je nosio). Bio je saveznik Englezima u Američkoj Revoluciji ali je pružao otpor uvođenju Hrišćanstva i evropskih običaja. Pokušao je da sklopi mir sa vladom US tako što je 1792 posetio Džordža Vašingtona. Bio je veliki orator i iza sebe je ostavio mnogo nezaboravnih citata... Dobrota je jezik koji gluv može da čuje i nem da razume...


Seneca su (Irokezi uopšte) definitivno, jedna od najkompleksnijih i najsofisticiranijih starosedelačkih kultura koja je ikada živela na severnoameričkom kontinentu. Njihova politika, agritehničke i ostale veštine i umeće ratovanja živeće prepričavana kroz vekove, a njihova baština tako nikada neće biti izgubljena.


"Brate čuj što imam reći. Postojalo je vreme kad je našim pradedovima pripadalo ovo veliko ostrvo. Njihova su se središta prostirala od izlazećeg do zalazećeg Sunca. Veliki Duh stvorio je ovu zemlju za Indijance.
Stvorio je jelena, bivola i druge životinje da bi imali hrane. Stvorio je medveda i dabra. Njihove su nam kože služile kao odeća. Rasprostro je životinje svuda po zemlji i naučio nas da ih hvatamo. Učinio je da kukuruz rađa kako bi smo imali hleba. Sve je to učinio za svoju crvenu decu jer ih voli. Kada su se javljale nesuglasice oko lovišta, obično su se rešavale bez mnogo krvoprolića. Ali zao nas je dan zadesio. Vaši su pradedovi prešli veliku vodu i iskrcali se na ovo ostrvo. Došli su u malom broju. Naišli su na prijatelje a ne na neprijatelje. Rekli su nam da su pobegli iz svoje zemlje zbog straha od zlih ljudi i da su ovamo došli da bi mogli slobodno poštovati svoju veru. Zatražili su malo mesta da sednu. Smilovali smo im se dali smo im što su tražili i seli su među nas. Dali smo im kukuruza i mesa, zauzvrat dali su nam otrov.

Beli je narod, brate, našao našu zemlju. Proneo se glas o tome i još je belaca došlo među nas. Nismo ih se bojali, smatrali smo ih prijateljima. Nazivali su nas braćom. Verovali smo im i dali im više prostora. Vremenom njihov je broj znatno porastao. Želeli su još zemlje, želeli su čitavu našu zemlju. Oči su nam se otvorile i duhovi su nam se uznemirili. Došlo je do rata. Indijanci su naterani da se bore protiv Indijanaca i mnogo je naših ljudi nastradalo. Doneli su žestoko piće među nas. Bilo je jako i moćno i pokosilo je hiljade.

Brate, naša je zemlja nekad bila velika, a vaša mala. Vi ste sada postali velik narod, a mi jedva da imamo mesta raširiti naše prostirke. Uzeli ste našu zemlju, ali niste zadovoljni, želite nam nametnuti svoju veru.

Brate, nastavi slušati. Kažeš da si poslan da nas podučiš kako da poštujemo Velikog Duha na način koji njemu odgovara, kao i da nas, ako ne prihvatimo veru koju vi belci propovedate, čeka nesreća. Kažeš da ste vi u pravu a da smo mi izgubljeni. Kako možemo znati da je to istina? Vidimo da je vaša vera zapisana u knjizi. Ako je ona namenjena nama jednako kao i vama zašto je onda Veliki Duh nije dao nama i ne samo nama, već zašto nije podario i našim pradedovima znanje o toj knjizi i način da je pravilno razumemo? Jedino znamo ono što nam vi kažete o njoj. Kako znati kada vam možemo verovati kada nas je beli narod toliko puta prevario?

Brate, kažeš da postoji samo jedan način da se poštuje i služi Veliki Duh. Ako postoji samo jedna vera, zašto se vi belci toliko sporite oko nje? Zašto se svi ne složite kada možete čitati knjigu?

Brate, mi ne razumemo te stvari. Rečeno nam je da su vašu veru primili vaši pradedovi i da se prenosila s kolena na koleno. Mi takođe imamo veru koja je data našim pradedovima i koja se prenosila sve do nas, njihove dece. Mi verujemo u nju. Ona nas uči da budemo zahvalni za sve dobro što nas zadesi, da se volimo međusobno i stojimo zajedno. Mi se nikad ne svađamo oko vere.

Brate, Veliki Duh nas je stvorio, ali je napravio velike razlike između svoje bele i crvene dece. Dao nam je različitu boju kože i različite običaje. Vama je podario veštine. Nama nije otvorio oči za njih. Mi znamo da je sve to istina. Pošto je napravio toliko razlika između nas u drugim stvarima zašto ne bismo mogli zaključiti da nam je podario drugačiju veru, koju možemo razumeti? Veliki Duh ispravno deluje. On zna šta je najbolje za njegovu decu. Mi smo zadovoljni.

Brate, mi ne želimo uništiti vašu veru, niti vam je oduzeti. Mi jedino želimo poštovati svoju."

Crveni Mundir ( Sogoyewapha ) Seneca , Iz odgovora misionaru Cramu

T‘ašunka Witko, poznatiji kao Crazy Horse (Ludi Konj) (1840. ili 1842.-5. rujna 1877.), legendarni poglavica iz plemena Oglala Lakota.

Izvanredno hrabar ratnik. Vlastiti narod ga priznaje kao vizionara odanog indijanskom načinu života.

Ne zna se gdje se rodio. Pretpostavlja se da je rođen 1840. Imao je tri žene, sestru i polubrata. Ime Ludi Konj dobio je u 18. godini. Vizija koju je imao nakon Grattanskog masakra pratit će ga do smrti.

Ratni vođa postaje 1865. 21. prosinca 1866., s 1000 ratnika napravio je Fettermanski masakr.

1870. uzima prvu suprugu. Iduće godine uzima i drugu. 14. kolovoza 1872. on i Bik Koji Sjedi napali su pratnju željeznice. 26. lipnja 1876. ponovno se susreo s Bikom Koji Sjedi te su izvojevali najveću pobjedu u povijesti indijanskog otpora bijelcima. Tada se odigrala bitka kod Little Big Horna gdje je poginuo general Custer.

U Fort Robinsonu oženio se treći put.

Proboden je bajunetom 5. rujna 1877. i umro tijekom noći sa samo 37 godina.

IROQUOIS


Iroquois (Irokezi) - Labavi plemenski savez (liga plemena ili konfederacija) američkih Indijanaca iz Severoistočnih šuma Severne Amerike, većinom u području današnjeg New Yorka. U vreme osnivanja saveza neka ova plemena bila su ljudožderska (uglavnom Mohawk), što su njezini utemeljitelji Deganawida i Hiawatha ukinuli. Svojom ekspanzivnom politikom i borbenošću savladali su sve okolne susede, kako druga irokeška plemena, tako i razne grupe Algonquian-Indijanaca. Na sever njihovu kontrolu zaustavila su tek plemena borbenih Indijanaca Abenaki i Sokoki, na zapad su se širili sve do zemlje Ojibwa, i na jugu do zemlje Cherokee i Catawba Indijanaca. -Prema Lee Sultzmanu (1600.) ih je bilo oko 20,000, uključujući svih pet plemena. Mooney je njihov broj srezao na svega 5,000, što je svakako preterano malo. –Potomci Irokeza danas žive po rezervatima u New Yorku, Ontariju, Wisconsinu i Oklahomi. Danas su poznati kao radnici na velikim visinama, radeći na sklapanju čeličnih konstrukcija oblakodera. 1990. godine ima ih oko 50,000.


Ime

Irokezi sami sebe (kao konfederaciju) nazivaju Haudenosaunee, ili 'narod dugačke kuće' ("people of the long house."). Algonquin Indijanci nazivali su ih Irinakhoiw ili 'prave zmije' (verovatno čegrtuše). Francuzi kasnije na algonkinski naziv dodaju sufiks –ois, što ispada Iroquois. Česti naziv kod anglofonskih naseljenika je Five Nations ili 'Pet naroda' , kasnije kada su 1722. Tuscarore pristupili savezu kao šesti narod nazivani su 'Six Nations'. Postojali su i drugi nazivi, pleme Ottawa nazivalo ih je Matchenawtowaig ili 'zle zmije' (eng. 'bad snakes'), Indijanci Ojibwe 'Nautowa' ili 'zmije', 'guje', (eng. 'adders'). Poznat je i Powhatan naziv Massawomeck.

Konfederacija Iroquois -Iroquois League

Savez Irokeza nastao je oko 1570 godine verovatno u kraju oko reke St. Lawrence. U ovom formativnom periodu oni su proterali celi niz plemena koja su kasnije stvorila saveza Hurona. Savez je prema predaji nastao govorom koji je započeo Dekanawida (ili Deganawida; po nekima bio je Huron) 'I am Dekanawidah and with the Five Nations' Confederate Lords I plant the Tree of Great Peace. ' Savez se kasnije posvetio ratovima protiv svojih suseda. U prvoj polovini sedamnaestog veka oterali su Conestoge s reke Susquehanna, njihovih bliskih rođaka. U daljnjim napadima (1648-50) porazili su (uz pomoć pušaka i boginja) plemena saveza Huron. Duvanski Narod (Tobacco Nation) zbrisali su 1649.; Neutralni Narod (Neutral Nation; 1650-51); Erie (1653-56). Kasnije su stradali i Indijanci Illinois i Delaware u prvoj polovini 18. veka. Poharali su i čitavu Virginiju. –Na jugu su ih ipak zaustavili Cherokee i Catawba, te Ojibwe na zapadu. Irokezi su bili gorki neprijatelji Francuza, klasičnih saveznika i prijatelja kanadskih Hurona i Abenaka. Oni su bili saveznici Holanđana i kasnije Engleza. Od njih su dobijali vatreno oružje i artikle za trgovinu. U vreme Američke revolucije većina Irokeza bila je na engleskoj strani, no Amerikanci su dobili rat pa su morali otići u Ontarijo, gdje još mnogi žive. Mnogi Onondaga i Seneca ostali su na rezervatima u New Yorku, dok su Oneide kasnije preseljeni u Wisconsin.

Plemena

* Cayuga. "Goioguen-aga" (Locusts-coming-out-of-place people), držali su područje između Seneca na zapadu i središnjih Onondaga. U savezu označavani su imenom "those of the great pipe." '(čuvarima) Velike lule', to jest kalumeta ('calumet').
* Mohawk. - najistočniji, isprva zvani Ganienge-haga, danas sebe zovu Kanienkehaka, novija varijanta, značenje je 'Flint place people '. Oni su čuvari 'Istočnih vrata' ili "keepers of the eastern door."
* Oneida. "Oneniote-aga" , drugo pleme s istoka, odnosno zapadni susedi Mohawka (Standing stone people)
* Onondaga. Središnja grupa, selo Onondaga imalo je funkciju današnjeg glavnog grada. Oni su ranije nazivani Onondage-ga" (Mountain place people). Onondage su u konfederaciji nazivani kao 'čuvari vatre' "keepers of the fire" ili 'čuvari 'wampuma' "wampum keepers."
* Seneca, čuvari su 'Zapadnih vrata' "keepers of the western door." , "Tsonontowaga" ili "Tsonnontouan", ('Big mountain people'). Oni su bili zapadna predstraža Irokeza.



Lokacija

Irokezi su kontrolisali područje između Schoharie Creeka do rijeke Genesee, i od St. Lawrence do Susquehanne, današnje Sjedinjene Države i Kanada. Njihovo područje bilo je okruženo Algonquianskim plemenima kamo su često prodirali, vršili pljačkaške pohode, otimali žene, decu i druge ratne zarobljenike. Svojom ekspanzijom Irokezi su širili područje svoje dominacije ali su istovremeno adoptirali mnoge druge narode i gubili čistokrvnost.



Iroquois tomahawk pipe

Jezik

Jezik, odnosno jezici Irokeza pripadaju porodici Iroquoian, porodici koja je dobila ime po njima. Najveću srodnost postoji između jezika mohawk i oneida i cayuga i seneca. Ostali jezici porodice su huron, ili wyandot, susquehanna, erie, cherokee, tuscarora, meherrin, nottaway i dijalekti drugih manjih plemena.

Organizacijska struktura društva

Irokezi su bili labavi savez plemena, možda slično kao Asteci. Svako pleme odlučivalo je o samo o sebi. O stvarima koje su se ticale čitave zajednice odlučivali su 'sachemi' (sachem = poglavica) svih plemena. Svako pleme u Irokeza bilo je podijeljeno na klanove (prema Morganu, na rodove). Klanovi su kod svih Irokeza bili egzogamni, a nasleđe matrilinearno, boravište je bilo matrilokalno. Muž se nakon rođenja prvog deteta selio u ženin dom. Senece su imali 8 ovakvih klanova (to su bili vuk, medved, kornjača, dabar, jelen, šljuka, čaplja i jastreb); Indijanci Cayuga imali su klanove (vuk, medved, kornjača, dabar, jelen, šljuka, jegulja i jastreb); Onondaga (vuk, medved, kornjača, dabar, jelen, šljuka, jegulja i klupko); Indijanci Oneida i Mohawk (vuk medved i kornjača). Osim kod Oneida i Mohawka, svako pleme bilo je podeljeno i na dve fratrije, odnosno bratstva (neki kažu ženidbene klase). Kod Seneca svaka fratrija imala je četiri klana, kod Cayuga i Oneida bilo je po 5 klanova u jednoj fratriji i po 3 u drugoj. Ženidba unutar fratrije bila je zabranjena, to jest, bile su egzogamne. Fratrije ili bratstva bile su naravno rivali u raznim aktivnostima, sportskim igrama i drugom. Poglavice je svako pleme biralo za sebe. Svako pleme biralo je i poglavicu koji će ih zastupati u konfederaciji, o njemu su kasnije odlučivali poglavice koje su već izabrane na tom mestu. On je mogao biti, ali i nije morao biti i prihvaćen. Ako bi bio odbijen, dotično pleme slalo je drugog kandidata, i tako sve dok jedan ne bude prihvaćen. Bilo je uvek važno da bude pripadnik klana koji je određen za tu plemensku titulu. Poglavica automatski gubi svoje staro ime i dobija novo, ono mu je i titula i ime. Važno je napomenuti da su 'matrifokalni' Irokezi za poglavice prihvatali i žene. Ona je jako često primana na te položaje. Veoma srodni Tuscarora takođe su imali klanove slične Irokezima, medved, dabar, šljuka, jegulja, ali su imali dva vuka (žuti i sivi, u istoj fratriji), imali su i dve kornjače (veliku i malu), ali je klan jelena kod njih bio istrijebljen još u Morganovo vrijeme.

Svako pleme u savezu zastupano je od određenog broja poglavica. Mohawki su imali 9 poglavica, Oneida (9), Onondaga (14), Cayuga (10) i Seneca (8 ). Pridošli Tuscarore, nisu imali prava prisustvovati većima iako su bili primljeni u savez. Naziv svakog položaja istovremeno postaje i ime poglavice u toku vršenja njegove službe. Bilo je 50 'sachema' , ustvari biralo se samo 48 jer na mjestu Hiawathe i Deganawide nije biran niko, ponašalo se međutim, kao da tamo sede. Ovi sachemi pripadali su različitim klasama, i uvek su bili iz istog klana.

Običaji

Irokezi su šumski narod, kretali su se pešice šumom i uvek su bili u lovu ili ratu.

Muškarac je često veoma dugo bio na takvim putovanjima. Popularne kokice ili 'pop corn' njihov je proizvod, Irokez ga je nosio sa sobom na svojim dugačkim putovanjima.

Obrada polja i uzgoj kukuruza glavno je zanimanje žena, njen posao je i domaćinstvo, čuvanje dece, sakupljanje drva, nošenje vode i drugi poslovi. Irokeška polja zasađena kukuruzima, njihovom glavnom kulturom, bila su ogromna za ono vreme.

Prema jednom izveštaju iz 1667. godine (prema Evi Lips), vojnici francuskog guvernera sedam su dana uništavala polja kukuruza samo četiri irokeška sela, prema Charlevoixu, bilo ga je oko 1,000,000 bušela.

Za zaštitu svojih polja od ptica Irokezi su imali organizovanu zašititu. U poljima su podizali platforme s kojih su žene mogle plašiti i terati ptice. Scenu ovakvog čuvanja kukuruza ovekovječio je Eastman na svojoj slici.

Pasulj, druga značajna kultura Irokeza sađen je uz kukuruz uz koji se mogao ovijati i rasti. Ovakav običaj danas uobičajen u Europi primili smo od Indijanaca.

Sela su kod Irokeza bila opasana palisadama radi zaštite od napada drugih plemena, posebno njihovih krvnih neprijatelja Hurona.

Kultura Irokeza je tipa Istočnih šuma. Muškarci su se bavili lovom na jelene i drugu manju divljač.

Naziv naroda "narod dugačke kuće" nije slučajan. Oni su, za razliku od nekih drugih indijanskih plemena, stanovali u "dugim kućama", a ne u wigwamima ili u pueblima. Kuće u kojima su živeli, poznate kao 'long houses' , postale su im simbol kao što je to i 'irokeška frizura'. Ove kuće bile su kolektivne i svaka porodica imala je svoje mesto u takvoj kući.


Sela su radili uz reku, ali na mestima gde je činila "zavoje", odnosno u užem "delu" kojeg su činili ti zavoji. Ali, pre svega, sela su bila na nekakvoj uzvisini, odnosno na malo višem položaju od okolnog zemljišta.

Bogovi i duhovi iz panteona Irokeza
* Adekagagawaa.- veliki duh, u vidljivom Aspektu Sunca, on vlada nad duhovima vremena i svih godišnjih doba.
* Areskoui. –veliki duh, zaštitnik lova i rata.
* Ataentsic ili Atseatsine. "Woman-Who-Fell-To-Earth". Prva žena, majka of Yoskeha i Tawiskaron. Žene Atseatsan-ova. Ona je pala na zemlju dok je lovila medveda, da bi pripremila 'medicinu za svog supruga. Pripisuju joj dobre pa loše osobine. Majka je zlog Tawiskaron-a.
* Atseatsan . prvi muškarac, muž Ataentsic-in. Solarno božanstvo. On i njegova supruga pomažu Suncu da se izdigne na nebo, pridržavajući ga dok ne postane prevruće .
* Awataerohi . –duh bolesti. On ulazi u telo osobe koja onda oboli. Postoji 12 vrsta Awataerohi-bolesti. Svaka se leči posebnim plesom.
* Bean Woman.- Pasulj - Žena, jedna od 3 sestre (ostale dve su Corn i Squash Woman). To su tri glavne kulture Irokeza, nazivaju ih Tri sestre.
* Cannibal Woman
* Corn Woman. – (Žena - Kukuruz) jedna od Tri sestre.
* Dagwanoenyent,- duh tornada, kćerka je vetra.
* Dahdahwat. Opasna prikaza iz snova.
* Dajoji, duh Zapadnog vjetra.
* Deadoendjadases (Earth-Circler). Div-ljudožder koji živi sa svoje tri sestre.
* Deagahgweoses (Long Upper Eyelid). Zaštitnik duvana.
* Dehotgohsgayeh (Split-Face) , div koji živi na jugu, zaštitnik 'hickory-drveta, drvo iz porodice oraha (Juglandaceae). On pomaže ljudima a povezuju ga s medvedima i gromom.
* Djieien. Monstruozni duh pauka, velik i zao.
* Djigaahehwa. Klasa nižih duhova, imaju autoritet nad biljem, posebno rastu lekovitog bilja.
* Djoeaga.- duh rakuna, čest u mnogim pričama.
* Doonongaes (He of the Two Horns). Rogata zmija koja živi u jezerima
* Faces in the Forest.- klasa duhova iz duboke šume

Istorija

Irokezi su se sredinom 17. veka naoružali nizozemskim puškama i stekli prednost nad narodima luka i strele. Oni haraju celim područjem do Američke revolucije. Za njih ona je značila propast. Umešali su se u ovaj rat ali svako pleme za sebe, ne više kao konfederacija. Svi osim Oneida pridružili su se Britancima ali su Britanci izgubili rat. Oneide, ostavši 'crne ovce', zbog osvete od ostalih Irokeza morali su bežati iz toga kraja. Vlada ih je sklonila u Wisconsin gde i danas žive.


Irokezi danas - njihova budućnost

1990. oko 50,000 Irokeza živi u New Yorku , Ontariju ali i širom Amerike.

U Kanadi Irokezi danas žive na rezervatima

(Caughnawaga}: upravo južno od Montreala u Quebecu, pleme Mohawk. Oka: na reci Ottawa. St. Regis: južno od Cornwalla, Ontario. Deseronto: istočno od Bellevillea, Ontario. Six Nations Reserve: kod Brantforda, Ontario. Na njemu žive pripadnici svih irokeških plemena. Oneida: jugozapadno od Londona, Ontario. Pleme Oneida Gibson (Wahta): jugoistočno od Georgian Baya, Ontario (kod grada Bala), Pleme Mohawk.

U New Yorku imaju također više rezervata i zajednica:

Akwesasne (St Regis} Reservation: na severu New Yorka. Mohawk Nation. Ganiengeh: blizu grada Altona, severno od Plattsburga. Mohawk Kanatsiohareke: blizu Fonde. Mohawk Nation . Oneida: blizu Oneide, Madison Co., Oneida Nation. Onondaga: južno od Syracuse, Onondaga Nation. Tonawanda: jugoistočno od Lockporta. Seneca Nation. Allegany : između Jamestowna and Oleana. Seneca Nation. Tuscarora: blizu Lewistona, sjeverno od Niagara Fallsa, Tuscarora Nation. Cattaraugus: sjeverozapadno od Gowande, Seneca Nation.

U Wisconsinu žive, kao što je već rečeno, Oneide koji su morali pobjeći pred besom ostalih Irokeza, zbog svog savezništva s Amerikancima u Građanskom ratu. Rezervat im se nalazi kod Green Baya.

Najjužniji Seneca-Cayuga (delom poreklom od Erie Indijanaca) nastanjeni su u Oklahomi kod Turkey Forda.

Mnogi su Irokezi danas poznate osobe kao glumica Alex Rice, glumac August Schellenberg, Billy Two Rivers (wrestling-borac), svi iz plemena Mohawk i veoma poznati Graham Greene iz plemena Oneida (ovo je lice zasigurno poznato svim filmofilima.

Danas većina ipak živi prosečnim američkim životom, kako u urbanim, tako i u ruralnim zajednicama. Na rezervatima postoje kockarnice koje su glavni izvor zarade gotovo svim rezervatskim Indijancima. Van rezervata rade najviše za razne građevinske kompanije, jer je još od prvih kontakata s belcima kod njih ustanovljena sposobnost odličnog podnošenja velikih visina.

Zanimljivosti

Kod Irokeza postoji sportski savez, koji danas nastupa nezavisno u međunarodnim sportskim takmičenjima, a ima i sportskih uspeha - irokeška lacrosseaška ekipa je na SP u lacrosseu 2003. godine osvojila drugo mesto.

U SAD postoji oko 560 priznatih indijanskih plemena, odnosno "plemenskih vlada" koje imaju različit stepen autonomije.Plemenske vlade imaju pravo da donose zakone i da odredjuju poreze. I nisu pod upravom saveznih država, nego države preko biroa za pitanja Indijanaca, koji postoji još od kraja 18. veka. Osnovan je u vreme rata za nezavisnost , kako bi se obezbedilo neučešće Indijanaca na stranu Britanaca. Kasnije je služio za sprovodjenje politike priključivanja Indijanaca "američkom načinu života".
Američka politika prema Indijacima oduvek je bila usmerena ka asiminaciji. Još je Džordž Vašington isticao da" Indijanci jesu jednaki sa belcima, ali je njihovo društvo inferiorno". On je za "civilizovanje"Indijanaca predstavio plan koji je izmedju ostalog podrazumevao: regulisanje otkupa indijanske zemlje, promovisanje trgovine i "eksperimenata za unapredjenje njihovog društva"
To nije baš išlo lako, zbog čega je 19, vek ispunjen ratovima i bitkama kao što je ona kod Litl Big Horna. 1976 godine kada su Sijuksi masakrirali Kasterovu Sedmu konjicu. Sijukse je predvodio čuveni poglavica Bik Koji Sedi, koji je protiv američkih nastojanja da indijanci prihvate njihov način života i njihovu vlast borio uz reči : " Ja sam crven.Da je Veliki Duh želeo da budem beo, napravio bi takvog na početku".
Medjutim, kako su godine prolazile, američka vojska je imala sve modernije naoružanja, čemu Indijanci nisu mogli da se suprtstavljaju. Nakon vojnih pobeda, Amerikanci su indijance zadržavali na ograničenoj teritoriji i tako su nastajali rezervati. Još 1924. dinet je zakon o Indijanskom državljanstvu, s namerom da se ukinu rezervati. Izmedju ostalog, pravo na državljanstvo Indijanci su dobili i zbog učešća u Prvom svedskom ratu. Zakon o priznanji Indijanaca iz 1934 godine dao im je prava da zadrže neke od ranijjih poseda i omogućio plemenskiu samoupravu zemljom. To je poznato kao "indijanski novi dil".
I danas veliki broj Indijanaca živi u ukupno 310 rezervata koliko ih ima u SAD. Uz to postoji veliki broj nepriznatih plemena. Neka od njih priznaju savezne države, a ne priznaje federalna vlada što zavisi od lokalnih zakona. Proceduraza priznanje je jako komplikovana a izmedju ostalog neophodno je dokazati istoriski kontinuitet plemena od 1900 – te godine. Tako je 2000-te država Vašington donela zakon o ukidanju plemenskih vlada.

Indijancu si jedina plemenska zajednica u SAD kojoj je potrebna dozvola države za verske poslove. Čak postoji Zakon o orlovskom perju koji propisuje da samo priznata plemena mogu da koriste pera ove ptice za verske obrede.
Rezervati danas sve više izgledaju kao i ostali američki gradovi. Grade se banke i poslovni centri, a vigvami se uglavnom koriste za turizam. Veliki broj pogotovu mladih Indijanaca napušta rezervate zbog školovanja ili posla. Osnovne delatnosti u rezervatima su poljoprivreda i kocka. Samo neki manji rezervati u Kaliforniji suprodstavljaju se kocki, smatrajući da centralna vlast time što dozvoljava kocku u rezerrvatima samo uništava kulturu Indijanaca.

Po dolasku Evropljana, manja indijanska plemena su se često udruživala u veće konfederacije, i tako su nastajala plemena koje znamo iz priča o Indijancima i kaubojcima. Danas su najbrojniji Navaho, Čiroki, Sijuksi, Čipeva, Apači, Blekfit,Irokezi i Pueblo Indijanci.
Iako su američki Indijanci umnogome prihvatili način života belaca, njihov odnos prema zemlji je ostao isti. Meri Hrabra Ptica, politička aktivistkinja rodjena 1953 godine u rezervatu u Južnoj Dakoti, rekla je: " Zemlja je naša majka reke su naša krv. Uznite nam zemlju i mi umiremo. Odnosno Indijanci u nama umiru."

U decembru 2007 godine Lakota Indijanci potomci velikog poglavice Bika Koji Sedi, proglasili su poništenje svih ugovora koje je njihovo pleme potpisalo sa federalnom vladom, i proglasili nezavisnost na teritoriji pet država: Nebraska, Južna Dakota, Severna Dakota, Montana, Vajoming.
U Boliviji su Indijanci odnosno starosedeoci većinsko stanovništvo, a predsednik države Evo Morales je prvi Indijanac koji se našao na toj poziciji. U Boliviji živi narod Kečua, koji se smatra direktnim potomkom carstva Inka( Inke su inače bili dinastija a ne narod). Onih koji nisu hispanizirani i govore svojim jezikom ima više od 12 miliona, ako se uračunaju i Kečue koje žive u Peruu i Kolubiji. U Boliviji je medjutim, sve manje takozvanih monoligvalnih starosedeoca koji još nisu "prešli" na španski. Druga velika grupa su Ajmara. Njih ima oko dva miliona. Oni su narod koji takodje potiče iz vremena carstava Inka. Njih su prvo osvojile Inke, da bi zatim pali pod španske osvajače, ali su uspeli da sačuvaju veliki deo svojih običaja. Trenutno najpoznatija Ajmara na svetu je upravo predsednik Bolivije Evo Morales.
U Brazilu starosedeoci čine veoma mali deo stanovništva, manje od pet procenata. I pored SAD i Kanade, jedino u Brazilu postoje rezervati za njih. U brazilskim prašumama postoji 67 plemena koja žive bez kontakta sa civilizacijom. Sedamdesetih godina, na prostoru na kom živi pleme Janomami, na granici sa Venecuelom, pronadjeno je zlato, što je dovelo veliki broj tragača u njihove krajeve. Sa sobom su doneli i infekcije sa kojima se ovi ranije nisu susretali, pa je ovo pleme od 20 000 spalo na manje od 10 000 pripadnika.
Iako se smatra da su Maje nestale, na meksičkom poluostrvu Jukatan više od pedeset procenata stanovništva su direktni potomci Maja. Oni delom žive i u Salvadoru, Gvatemali i Hondurasu. Ima ih oko šest miliona ali tek milion govori jezikom Maja. Većina su, pak, zadržali imena koja su nosila i stare Maje.
Nabrojati sva plemena starosedelaca u sve tri Amerike praktično je nemoguće. Nemože se sa sigurnošću reći ni koliko postoji Indijanskih jezika, pošto i medju Indijancima postoje nesuglasice o tome, koji od njih je jezik ,a koji je samo dijalekt. Procenjuje se da ima oko 850 različitih. Od toga 150 se govori samo u SAD, a oko 700 u Srednjoj i Južnoj Americi. Sve ih vezuje isti odnos prema prirodi. Smatraju se decom zemlje, i biljke i životinje smatraju svojom "braćom". To su civizacijske razlike zbog kojih su teško prihvatili način života evropskih kolonizatora. Sudbina koju su Indijanci doživeli na Američkom kontinentu sve češće se naziva "najvećim genocidom u istoriji čovečanstva".
Jedan američki komediograf jednom je rekao: " Ilegalno doseljeni stranci su uvek bili problem u Americi. Pitajte Indijance".

ŠOŠONI



Shoshoni (Shoshone).- Ime glavne gupe Shoshonean govornika nastanjenih u Velikom Bazenu (Great Basin)u području zapadne i severozapadne Nevade (Zapadni Šošoni), severnog Utaha ('Werber' Ute), središnjem graničnom području Nevade i Utaha (Gosiute), središnjem i južnom Idahu (Northern Shoshoni i Lemhi Shoshoni), u graničnom području severoistočnog Wyominga sa Idahom (Sheep-Eaters), jugoistočnom Wyomingu (Wind River ili Eastern Shoshoni), u Kaliforniji u području Panamint Valleya (Panamint ili Koso), i na kraju u zapadnom Teksasu (Comanche). Sva ova nabrojena plemena pripadaju grupi pravih Šošona, i jezično čine grupu jezika poznatu kao Central Numic. –Glavne grupe Šošona su Western, Northern i Wind River, koje se dalje dele na niz lokalnih grupa. Komanči su po krvi Wind River Šošoni od kojih su se odvojili. Panamint Indijanci (uz Komanče) još su jedna grupa koja živi dugo vremena odvojena od matične šošonske zajednice, odnosno pravih Šošona. Indijanci 'Weber' Ute, tako poznati, ne pripadaju grupi Ute Indijanaca, nego su dobili pogrešno ime, i pripadaju pravim Šošonima. - Central Numic grupa zajedno sa grupama Southern Numic i Western Numic čini grupu šošonskih jezika koja se je označavana imenom Plateau Shoshonean.

Široj grupi Šošonskog stanovništva, to jest Shoshonean-govornicima, pripadaju plemena Ute i njihove lokalne grupe, nadalje Chemehuevi i srodnici im Southern Paiute, Indijanci Northern Paiute, Bannock, Kawaiisu, Owens Valley Paiute i Mono, ali ne spadaju u prave Šošone, nego šošonskoj pod-porodici ili porodici.

Značenje imena Shoshoni nije poznato, i vjerojatno je nastalo od nekog stranog naziva. -Čest naziv Snake (Zmijski Indijanci) koje im se daje, uglavnom se odnosi na njihove gupe Yahuskin i Walpapi iz Oregona.

Veliki deo Velikog Bazena je suva pustinja, prilično nepogodna za život. Šume borova mogu se naći tek u planinama ili u blizini potoka i jezera. Klima je leti suva i vruća, i ekstremno hladna zimi. Celi Bazen okružen je planinskim lancima. Na istočnim granicama proteže se Stenjak (Rockies) i Sierra Nevada na zapadu. Plato Colorada čini mu južnu granicu dok se na severu nalazi Plato Columbia. Planine što na istoku i zapadu okružuju veliki Bazen ne pogoduju prodoru kišnih oblaka koji na njima ostave svu kišu, istovremeno je evaporacija u bazenu veoma visoka, godišnja padalina iznosi 5.1–51 cm. Godišnje. Šošoni su ipak ovdje opstali. U veoma negostoljubivom području Velikog Bazena Indijanci su morali najviše vremena provoditi u potrazi za hranom. Izvori su bili veoma škrti, zmije, razni gušteri i opasni pauci, te retko rastinje bili su im sav izbor. Porodice Zapadnih Šošona živele su na najškrtijem tlu, organizacija bijaše ograničena na nekoliko srodnih porodica, koje su ljubomorno čuvale svoje izvore hrane. Kretali su se pešice. Njihovi domovi bijahu vetrobrani od granja preko leta, ili čunjaste kolibice wickiup preko zime. Odeća Zapadnih Šošona je oskudna, i mnogo siromašnija nego kod Severnih i Wind River Šošona, koji su na izbor imali preriju, bizona i konje.

Pravi Šošoni danas žive po brojnim malenim rezervatima u Nevadi (Western Shoshoni), Utahu (Gosiute), Idahu (Northern Shoshoni, Lemhi; 9,400, 2000.), Wyomingu (Wind River) i Kaliforniji (Panamint; 100, 2000.), te Komanči u Oklahomi (7,000, 2000.)

Bitka na Little Bighornu



Bitka na Little Bighornu (u povijesti nazivana The Battle of Little Bighorn) bila je posljednja bitka generala Custera u kojoj je masakrirana cijela konjička pukovnija 25. lipnja 1876. godine od strane ujedinjenih indijanskih plemena Sijuksa, Arapaha i Šajena pod vodstvom poglavice Bika Koji Sjedi.

Nakon završetka Građanskog rata, kontroverzni američki general Custer bio je promaknut u čin general pukovnika i postavljen na čelo 7. konjičke pukovnije koja je uredovala na tzv. Indijanskom teritoriju. Sudjelovao je u bitkama protiv plemena Šajena, a našao se i na vojnom sudu jer je napustio postrojbu zbog posjeta bolesnoj ženi u utvrdi Fort Hayes. Godinu dana bio je pod suspenzijom, a onda se pročuo pothvatom protiv Indijanaca: kod Washite jednostavno je dao masakrirati sve živo. Postrojbu su mu raspustili, a ponovno je okupili tek dvije godine kasnije kad je nastala zlatna groznica u Dakoti. Bilo mu je zapovjeđeno da prati skupinu ljudi koji su iz utvrde Fort Rice kretali na sjever: 1500 vojnika štitilo je 373 civila i 275 kola s opremom. Među civilima bilo je podosta novinara, fotografa i rudara koji će uskoro naći zlato. Veće teškoće u napokon relativno mirnim odnosima između bijelaca i Indijanaca nastale su godine 1875. kad su Sijuksi odbili prodati područje zvano Black Hills, premda im je bilo ponuđeno čak šest milijuna dolara. Godinu dana kasnije, na čelu svoje 7. konjičke, Custer se našao u području Montane i blizu mjesta Rosebud (Ružin Pupoljak) okrenuo na zapad prema rijeci Little Bighorn. Usput je posve neočekivano naišao na tabor Indijanaca Sijuksa i slavohlepan, podcijenivši njihovu snagu i broj, smjesta krenuo u napad. Pomalo nepromišljeno i ne pokoravajući se zapovijedima svojeg nadređenog generala Terryja, svoju je postrojbu razdijelio u tri dijela: časnik Benteen našao se tako na čelu 125 ljudi na južnoj strani, bojnik Reno sa 115 ljudi na drugoj strani rijeke, a sam Custer je ostao na ovoj strani rijeke, zajedno sa 264 svoja vojnika. Nimalo se nije obazirao na izvješća svojih indijanskih uhoda: bio je nasuprot najvećeg broja okupljenih Indijanaca u povijesti - čak šest združenih plemena, petnaestak tisuća Indijanaca među kojima barem dvije i pol tisuće vrsnih ratnika.

Indijanci su imali golemu premoć u broju ljudi i Custerovi su vojnici jednostavno bili masakrirani, dok su Benteen i Reno nekako pregrupirali svoje snage, ali nisu dospjeli pomoći svom zapovjedniku i njegovim ljudima. I sami Indijanci, a među njima poglavice Bik Koji Sjedi, Hrabri Vuk (Honehe Ehatamahe) i Ludi Konj kasnije će ustvrditi kako tako hrabre vojnike nikad nisu vidjeli. Oko Custera i zajedno s njim poginuli su svi, osim jednog izvidnika. Taj dio 7. konjičke bio je smaknut za manje od sat vremena. Kad je dva dana kasnije stiglo pojačanje generala Terryja, njegovi su vojnici našli 197 mrtvih tijela, uključujući i Custerovo. Bilo je golo, ali ne i unakaženo, s dvije rane u predjelu srca i jednom na čelu. Svaka je od njih bila smrtonosna. Indijanci nisu znali tko ga je i kad ubio, a nitko to ne zna ni danas. Dugo vremena nakon bitke Indijanci nisu znali čak niti da je Custer u njoj sudjelovao. U trenutku smrti imao je 37 godina, ali mnogi su bili skloni ustvrditi kako zapravo nikad nije u potpunosti odrastao. Vojni je nauk kao posljednji u svojoj klasi završio u West Pointu, početak američkog Građanskog rata dočekao kao niži poručnik vojske unije, a njegov završetak s činom general bojnika. Bitka kod Little Bighorna značila je najteži poraz SAD-a u sukobima s Indijancima, ali je i zauvijek zapečatila indijansku sudbinu: svi su mostovi za suradnju i pregovore bili porušeni, a vojni je vrh vapio za konačnim rješenjem indijanskog pitanja. Konjičke su pukovnije povećavale broj ljudi, a mnoge od njih prerastale u Custerove osvetnike. Petnaestak godina kasnije američki Indijanci više neće pružati oružani otpor.

[You must be registered and logged in to see this link.]

KOMANČI



Comanche.- Pleme američkih Indijanaca nastanjeno tokom 19. veka u južnim prerijama zapadnog Teksasa, danas žive u Oklahomi s plemenima Kiowa i Kiowa Apache. Komanči po jeziku pripadaju porodici Uto-Aztecan, tačnije grani pravih Šošona.

Komanči samo sebe nazivaju Ne'me ne, Nimenim ili Nüma, u značenju "people". Razna plemena su ih različito i nazivala, obično imenom koji označava neprijatelja, tako su ih Navaho Indijanci zvali Na'`lani ili "many aliens," ili možda "many enemies", ali oni su tako nazivali sva prerijska plemena. Dolaskom na južne prerije oni su Navahima bili strani narod i nipošto prijateljski raspoloženi. Pleme Wichita nazivalo ih je Na'taa, u značenju 'snakes' ili ‘enemies’; ime Nar-a-tah, kod Waco Indijanaca i Na'nita kod plemena Kichai, obadva plemena srodni su Wichitama, pa i njihovi nazivi svakako imaju isto značenje. Zmija je kod gotovo svih severnoameričkih plemena uobičajeni naziv za neprijatelja, setimo se i da ime Iroquois znači 'male zmije (ili) guje'. Svi ovi nazivi poreklom su dok još Comanche nisu ušli u savez sa Apačima i Kiowama. Kiowe su ih takođe nazivali 'zmijskim ljudima' (snake men) ili 'narodom reptila' (reptile people), to jest Bo'dalk' ińago, ili drugim imenom Gyai'-ko, što znači bukvalno ‘enemies’. Kod drugog poznatog prerijskog plemena Cheyenne naziv je opet vezan uz zmiju, a bio je "snake people" ili u njihovom jeziku Shishinówutz-hitä'neo. Najjužnije pleme koje je s njima, čini se zbog imena, imalo posla, bili su Comecrudo Indijanci koji njih ali i ostala ratoborna plemena nazivali Selakampóm. Značenje nije poznato, ali se verovatno ne razlikuje mnogo od gore navedenih. Ostali nazivi za njih bili su: Máhana (Indijanci Taos), Mahán (kod Isleta). Indijanci Jicarilla zvali su ih ‘ljudi’ (Indá). Pleme Arapaho za njih je imalo mnogo ljepše ime "having many horses." (Ca'-tha). Komanči su sa severa (Wyominga i Nebraske, odvojivši se od Wind Rivera prodrli su na konjima na južne prerije, gdje su zaslužili naziv ‘Lords of the Southern Plains’ koji i danas stoji zapisan na njihovoj plemenskoj zastavi.


Samo ime Comanche, verovatno je iz jezika 'Miroljubivih' (Hopi Indijanaca) koji glasi Kománchi, što bi se moglo prevesti kao 'uvojak skalpa', odnosno 'scalp lock', i to od kopá 'top of the head' i mánchi 'tied lock of hair'.

Šošoni osamnaestog i devetnaestog veka bili su podijeljeni po kulturno srodnim ali politički nezavisim bandama, od kojih se svaka sastojala od proširenih porodičnih jedinica. Komanči 18. veka sastojali su se od 3 glavne grane, ili bande, to su: Yamparika ili 'Jedači korijenja ' (Root Eaters), Jupe ili Timber People i Kotsoteka ili Buffalo Eaters). Negde sredinom 19. veka pojavile su se nove bande, zbog njihove agresivnosti slabo poznate, to su: Tenewa or Tenema (Downstream People), Penateka (Honey Eaters), Nokoni (Wanderers), i Kwahada (Antelope). Kasnije se ipak spominje 12 priznatih bandi od koji je danas pet praktično izumrlo

Preci Komanča navodno su isprva (u 17. veku) stanovali u području Yellowstona. U svakom slučaju, sigurno je da su se odvojili od Šošona plemena Wind River (Istočni Šošoni ; Eastern Shoshones), no već ih kao vlasnike velikih stada konja nalazimo 1705. u Novom Meksiku, gdje među prvima postaju poznati kao tipično prerijsko pleme. Prodorom u Texas, oni otuda teraju Apače, i 1790. i 1840. ulaze u formalnu alijansu s Kajovama (Kiowa) i Šajenima (Cheyennes).

U kasnija vremena Komanči učestvuju u potpisivanu više ugovora sa Sjedinjenim Državama. 1865., uglavnom banda Yamparika potpisuje ugovor ' Treaty of the Little Arkansas River’ ( [1]). Godine 1867. potpisuje se drugi ugovor ' Treaty of Medicine Lodge Creek’, koji potpisuju sve bande osim Kwahada, čije su se poglavice tada nalazile u poseti Santa Feu. Dok se veličina rezervata (Little Arkansas reservation), iz prvog ugovora, neprekidno smanjivala, prema drugom ugovoru oni trebaju dobiti škole, kuće i ostalo. Tim su ugovorom ušli i u konfederaciju s plemenima Kajova i Kiowa Apache. Ovaj savez ostaje na snazi do 1963., kada su Komanči istupili iz saveza i osnovali svoju vlastitu političku organizaciju 'The Comanche Tribe of Oklahoma’. U tom međuvremenu, između 1901. i 1906. Kiowa-Comanche-Apache Reservation se ukida i zemlja se deli pojedincima plemena (160 'akara' po glavi), višak zemlje otvoren je za naseljavanje belaca. Posledica je da su Komanči ostali okruženi belim ne-indijanskim stanovništvom. Bivši ratnici, danas su postali vrlo aktivni u anglo-američkoj ekonomiji. Pleme ima prihode iz više nezavisnih resursa, kao što su 'bingo'. Skupa sa Kiowa Apache Indijancima posjeduju i 'water park'.

Komanči su tipično prerijsko pleme koje je živelo od lova. Zimi su živjeli od lova na jelena, losa, antilopu i drugu manju divljač. Dolaskom proleća došli bi i bizoni pa su odlazili u preriju, prateći krda, i postavljali svoja sela u tradicionalne kružne oblike. Od bizona su dobivali odeću, obuću i oružje. Meso bizona bio je osnov za izradu pemmicana, koji se na naročiti način uz neke biljne dodatke (orasi) konzervirao i čuvao u kožnim vrećicama 'parfleche'. Uz meso pemmican je sadržavao i koštanu srž i masnoće. Svojim kvalitetnim pemmicanom Komanči su trgovali s drugim plemenima, u zamenu za duvan, med i drugo. U lovu na bizone radije su koristili koplja duga i do 14 stopa (4 metra), nego strele. Muškarci su nosili kožne pregače i košulje, a žene kožne košulje i duge dekorirane haljine. Zimi bi uz ovu odeću na sebe oblačili i kožne 'leggingse' (pantalone) i krznene ogrtače. Nesrodno drugim prerijskim plemenima je, što su njihove mokasine bile pođonjene žilavom bizonovom kožom, a i premazivali su ih mastima kako bi postale nepromočive. Životni stil Komanča je obeležen lovom, ratom i velikom ljubavi prema ženama. Žena je kod njih vezana uz kuvanje, čišćenje, sakupljanje i brigom o svojoj deci koju uviek vuku na sebi dok su mali. Kako deca rastu tako starije osobe sve više počnu da brinu o njima, i podučavaju ih na vlastitom iskustvu. U svojoj starosti oni svakako na taj način steču prijatelje koji će im zatrebati. Komanči su religiozan narod, ali nemaju mnogo ceremonija tokom godine. Vizija je najvažnija stvar u njihovom životu, oni je zovu 'puha'. Puha je zaštitnik koji se javlja izazvana naročitim pripremama kod mladih dečaka. Ona će čuvati njega, obitelj i njegovo oružje. Kod ljudi koji posjeduju izrazito jake puhe' i nauče tajna znanja, 'medicinu', te upoznaju bilje tada oni mogu postati 'medicinemen' (vračevi), to jest šamani.

Malo je poznata činjenica da su Komanči bili jako aktivni u američkoj vojsci kao radio vezisti , to je pogotovo došlo do izražaja u drugom svetskom i korejskom ratu gdje su protivnički radio vezisti koji su presretali poruke odaslane tim putem ostali zbunjeni čuvši njima nepoznat govor .
Svi ti Komanči , Navajo i Arapaho indijanci koji su služili u američkoj vojsci , bili su u Thunderbird diviziji

Tamahej



Nekada davno živeo je ratnik Sijua koji je objavio da će umreti mlad, ali ne od svoje ruke. Tamahej je bio vrhunski trkač, izuzetno krupnog tela i herkulovske snage. Dok je bio mladić od sedamnaest godine doživeo je nesreću koja je odredila njegovu budućnost. Naime, ostao je bez jednog oka, što je za osetljivog i ponositog Indijanca bila fatalna povreda. Svoju nameru objavio je sledećim rečima:
„ Velika tajna odlučila je da moram da budem u nemilosti. Na ovom svetu za mene više neće biti radosti i zadovoljstva pošto će me ruglu izvrgnuti čak i moji neprijatelji. Zbog toga će biti najbolje da u raj uđem što je moguće pre jer ću biti srećan da mladost provedem tamo. Međutim život ću prodati skupo. Od sada će moje ime biti izgovarano sa strahom i poštovanjem, onako kako nalaže tradicija naše rase“. Ovim rečima započeo je svoju karijeru.
Tražio je slavu prkosio opasnostima sa ubičajenom indijanskom nepromišljenošću i u tome nadmašio ostale. Takođe je imao ličnog prijatelja , što je bio običaj među Sijuima. Naime, svako je mogao da izabere pratioca sa kojim je delio dobro i zlo. Ova veza bila je jača od krvne jer se zasnivala na svečanoj zakletvi i obavezi koja je iz nje proisticala. Tamahej je izabrao svog prijatelja, koji mu je bio gotovo jednak u fizičkoj snazi tako da su njih dvojica ubrzo postali strah i trepet za okolna plemena sa kojima su Dakote bile u ratu. Često su napadali neprijatelje i obično bili uspešni u tome, iako se dešavalo da njihov uzmak bude toliko uzbudljiv da na kraju izgleda kao pravo čudo.
U jedno od takvih prilika dva prijatelja su otišla na sever u zemlju Ožibva. Putovali su mnogo dana i pronašli malo selo neprijatelja. Odvažni Tamahej predložio je svom pratiocu da se obuku kao Ožibve i uđu u selo. „ Možda će nam poći za rukom“, dodao je, „ da se malo zabavimo sa njihovim lepim devojkama a kada nam to dosadi, skinućemo skalp jednom ili dvojici ratnika i pobeći.“ Ovaj smeli predlog njegov prijatelj protumačio je kao proveru hrabrosti, a pošto je i sam bio neustrašivi ratnik nije mogao da ga odbije.
Devojke iz plemena Ožibva srdačno su primile naočite strance ali je njihova opasna zabava okončana pre nego što su se nadali. Naime, jedna mlada devojka otkrila je njihov identitet i njen krik bio je znak za uzbunu. Istog trenutka pored nje se našao ljubomorni mladić koji ih je sve vreme posmatrao iz prikrajka. Tamahej se njim borio u dvoboju i pre nego što je dat znak za opštu uzbunu, ubio je neprijatelja i pobegao sa njegovim skalpom.
Nesrećni ratnik bio je omiljen vođa svoga plemena pa su se razjarene Ožibve odmah dale u ogorčenu poteru. Iako su ratnici Sijua bili odlični trkači ubrzo su se našli u klopci na poluostrvu u jezeru. Da bi zavarali progonitelje rešili su da se povlače svaki za sebe. Pre nego što su se razdvojili Tamahej je viknuo:“ Čekaću te na ušću reke Sv.Krst ili u Zemlji duhova!“ Obojica su uspeli da preplivaju jezero i da pobegnu.
Podvizi ovog čoveka nisu uvek bili ratne prirode. Isticao se je kao veliki putnik i vešt izviđač,a mogao je da se pohvali neverovatnim podvizima sa divljim životinjama. Jednom prilikom kada ga je napao ranjeni bizon, Tamahej je zgrabio bizona za rogove i uzjahao ga, životinja nije mogla da ga zbaci sa sebe, Tamahej je izvadio nož i rasprao grlo bizonu. Tada je Tamahej prozvan „Uhvatio Bika Za Rogove“.
Uvek spreman da prkosi opasnostima i štiti progonjene Tamahej je bio jedini Siju koji je 1819 –te godine podržao SAD u njihovoj borbi protiv Velike Britanije.
Žalosno je što je Tamahej u poznim godinama stekao preveliku sklonost prema „mine-vakenu“ ili tajanstvenoj vodi kako su je Sijui nazivali, jer se ova ljubav pretvorila u izvor velikih nevolja kada je ostario.
Uoči „masakra u Minesoti“ koji su 1862 g. izvršili Sijui, Tamahej je na sastanku zaverenika održao svoj čuveni govor, iako je u to vreme bio veoma star i gotovo sasvim slep, njegove reči preneli su oni koji su ga to veče slušali:

Šta?Šta?Šta? Da li je to Mala Vrana? Da li je to Omaleni Šesti? I ti Beli Psu! I Ti si ovde? Iako više ne vidim dobro sasvim jasno mogu da zamislim reke krvi koje se spremate da prolijete na grudi „naše majke“. Stojim pred vama na tri noge, ali mi je upravo ta treća donela mudrost. Putovao sam mnogo i upoznao ljude koje želite da porazite. Pobuna protiv njih znači potpuni gubitak naše divne zemlje, zemlje hiljade jezera i reka. Čini mi se da se spremate da uradite ono što je uradilo bodljikavo prase kada se je popelo na drvo i počelo je da grize granu na kojoj je sedelo, ali ne zaboravite, to prase je palo na oštro kamenje ispod sebe. Setite se Pontijaka čiji sam grob video u blizini Sent Luisa. Ubijen je u prognanstvu, daleko od svoje zemlje. I mislite na hrabrog Crnog Jastreba. Čini mi se da njegov duh još uvek luta kroz Viskosin i jadikuje nad svojim izgubljenim narodom! Ne kiažem da nemate razloga da se žalite, ali ustati protiv belog čoveka isto je što i samouništenje. Završio sam.

Pretpostavlja se da je ovo njegov poslednji govor, a održao ga je iako uzalud braneći Amerikance koje je voleo. Umro je u tvrđavi Pjer u Južnoj Dakoti1864 godine. Njegova narod kaže da je umro prirodnom smrću, od starosti. A opet, njegova junačka dela nisu zaboravljena. Tako je živeo i otišao sa ovog sveta neustrašivi Siju koji je želeo da umre mlad.

Legende Američkih Indijanaca


Jedna od legendi koja prepričava u narodu Dakota:

Priča pripoveda o dva čoveka koji su bili u lovu, kad u daljini primete kako im se nešto neobično približava..kad se lik približio, ugledaše prekrasnu ženu odevenu u belu jelensku kožu i noseći zamotuljak na ledjima. Bila je toliko privlačna da je jedan od ljudi poželi obljubiti, ali, kad joj se približio, zastre ga magla...kad se digla, mladic je postao kostur, jer su ga posve izjele strašne zmije. Tad reče drugom covjeku da se vrati u logor i priredi veliki šator za njen prijem.
Lovac se vrati i poglavica naredi da se pripremi veliki šator. Svi koji su se okupili behu odeveni u nalepše ruho. Udje žena i uze pripvoedati, govoreći: "Došla sam s Neba da poučim Dakote kako da žive i kakva će im biti budućnost....dajem vam ovu lulu. Čuvajte je zauvek."
Takodje im je dala smotuljak sa četiri zrna kukuruza s rečima: "Ja sam bivo, velika bela bivolica...proliću svoje mleko širom zemlje, kako bi ljudi mogli živeti."
Podučila je ljude upotrebi lule, i odredila simboliku za četiri vetrova ili strana sveta; crveno za sever, žuto za istok, belo za jug i crno za zapad. Podučila ih je sedam svetih svečanostima pomoću kojih će produžiti život. Zatim je otišla i nestala, preobrazivši se u crvenkasto-smedju bizonovu kožu. Lula od kože belog bivola čuva se i poštuje i do danas kao plemenska zaštita Dakota, i predmet je hodočasća za članove plemena.

Još jedna lepa priča potiče od Arapaho Indijanaca...ona govori o venčanju smrtnice i nebeskoga boga Sunca.

Priča počinje s opisom nebeske porodice bogova, muškarca i žene i njihova dva sina, Sunca i Meseca. Tražeći supruge, Sunce i Mesec putuju u suprotnim smerovima. Mesec uzme za ženu žabu krastaču, a Sunce odluči oženiti smrtnicu.
Gledajući dole s visina, ono ugleda dve indijanske devojke kako skupljaju drva. Spustivši se, preobrazi se u pauna i popne se na drvo. Jedna od devojaka požele pera za svoj vez, podje za životinjom na drvo, ali drvo je bivalo sve vise i nadalje je raslo.
Na kraju probilo se do u Nebo, i Sunce, poprimivši lik mladića, uze djevojku za ženu i odvede je u svoj šator na Nebeskom svetu. Uskoro im se rodi sin. Svekar i svekrva poklone ženi štap za kopanje, ali joj suprug zabrani da kopa oko jedne biljke. Znatiželjna, ona ga ne posluša i otkrije rupu kroz koju pogleda na Zemlju i ugleda okrugli logor svojih ljudi.
Obuzeta čeznjom za domom, ona naumi sići pomoću čvrstog konopca, ali, upravo pre no sto je stigla na zemlju sa svojim sinom, suprug baci za njom kamen i ubije je. Dete je prezivelo i negovala ga je starica Noć. Prozvala je dečaka Malom Zvezdom i učinila mu luk i striele. Njima je on ubio Podvodnog pantera, supruga Noći. Noć mu tada preobrazi luk u koplje, i Mala Zvezda nastavi njime ubijati zmije koje čine štetu svetu. Medjutim, bio je nepažljiv, i dok je spavao na preriji, zmija udje u njegovo telo i sklupča mu se u lobanji. S tela mu je otpalo tkivo, ali mu je kostur sačuvan i zadržao je svest. Molio je da naidju dva dana kiše i dva dana jake žege, što prisili zmiju da pomoli svoju zadihanu glavu kroz njegova usta. On uhvati zmiju i izvuce je van, te ponovno poprimi ljudsko obličje.
Kožu gmizavca pričvrsti za svoje koplje i vrati se crnom šatoru Noći, gde se preobrazi u zvezdu Danicu.


Jedan od omiljenih likova priča severnoameričkih Indijanaca je gavran...gavran je stvoritelj Zemlje i uspostavitelj zakona koji upravljaju životom.
Ispričaću jednu tipičnu priču o gavranu koja dolazi iz plemena Tsimshian. Reč je o gavranu koji krade dnevnu svetlost:

Kad se rodio gavran, otac ga je podučavao i vežbao različitim veštinama, i kad je odrastao, rekao mu je da će mu dati moć da stvori svet. U to doba na svetu nije bilo svetla, ali je gavran čuo da uzvodno uz reku Nass postoji velika kuća u kojoj sebični poglavica čuva svetlost samo za sebe.
Gavran je kovao različite planove kako bi svetu dobavio svetlost. Najposle se preobrazio u cedrov list i pao u vodu koju je upravo pila poglavičina kći. Devojka proguta list i zatrudni...Kad je doslo vreme, iskopaše joj rupu u koju je trebala roditi dete. Ukrasili su je bogatim krznima, ali se dete nije htelo roditi na tim skupocenim materijalima. Naposletku prostreše mahovinu u duplju i dete se na njoj rodilo. Oči mu behu veoma sjajne i hitro su gledale uokrug.
Na zidovima kuće visili su zavežljaji različitih veličina i oblika i dete je plakalo i pokazivalo na njih. To je trajalo mnogo dana. Na kraju deda reče: "Dajte mome unuku ono za cime plače. Dodajte mu zamotuljak koji visi tamo na kraju. To je torba zvezda".
Tako se dete igralo torbom, kotrljajući je medju ljudima, kad je nenadano baci kroz dimnjak. Torba se uputila ravno prema Nebu i zvezde su se skotrljale iz nje i rasporedile se kako ih danas vidimo.
Nakon nekog vremena dete iznova stade plakati. Tada njegov deda reče: "Odvezite sledeći zavežljaj i dajte mu ga". Dete se dugo igralo s njime u blizini svoje majke. Nakon izvesnog vremena, hitnu ga takodje kroz dimnjak, i jedino što se tada videlo bio je veliki Mesec.
Sada je jos preostala samo jedna stvar, kutija u kojoj je bilo dnevno svetlo, i dete je plakalo za njom. Oči mu kolutahu i pokazalo se da su različite boje, pa ljudi pomisliše kako to nije obično dete, ali, kao što se uvek dešava da deda voli svoje unuče kao sto voli vlastitu kćer, to deda naposletku reče: "Pa, dobro, odvežite poslednje i dajte mu". Kada je diete dobilo u ruke kutiju, ispustilo je svoj gavranski krik "kva, kva", i odletelo s njome kroz dimnjak. Tada stari poglavica, kojemu je ukradena svetlost, reče: Taj stari govnar gavran domogao se svih mojih dobara".

Pleme Wishram ima neobicnu pricu o kojotu....

Kojot je bio zalostan jer su ljudi umirali i odlazili u zemlju duhova. Umrla je i njegova sestra i nekoliko njegovih prijatelja. Umrla je orlova prijateljica i on je tuzio za njom. Kojot i orao krenuli su zajedno u Zemlju mrtvih. Stigli su do velike vode. Cekajuci da padne mrak, kojot pocne pevati i kroz kratko vrijeme pojave se cetiri ljudska duha i prevezu ih u Zemlju mrtvih. Usli su u logor sacinjen od tanke aure gde su duhovi umrlih, divno odeveni i oslikani bojama, plesali i pevali uz udaranje bubnjeva. Mesec koji je visio iznad njih, uspunjavalo je logor svetloscu.
Blizu Meseca stajala je zaba, gospodarica logora mrtvih. Rano ujutro duhovi napustise logor da bi posli na dnevno
spavanje. Tada kojot ubije zabu i odene njezinu kozu. U sumrak duhovi se vrate i otpocne druga noc pjevanja i plesanja. Kojot, u zabinoj kozi, stajao je kraj Meseca.
Kad su pesma i ples bili na vrhuncu, kojot proguta Mesec. U tami, orao uhvati duhove ljudi i smesti ih u kojotovu kosaru a poklopac cvrsto zatvori. Tada se njih dvojica uputise u Zemlju zivih. Kojot je nosio kosaru, a orao je leteo ispred njega. Na putu zacuse glasove u kosari. Duhovi su se zalili i nekolicina ih je vikala uglas: "Otvorite poklopac i pustite nas da izadjemo!"...Kojot je bio umoran, jer je kosara bila sve teza i teza..."Pustimo ih da izadju", rece kojot. "Ne, ne - odgovori orao. Malo kasnije kojot spusti kosaru, Bila mu je preteska. "Pustimo ih da izadju", ponovi kojot. "Sada smo vec tako daleko od Zemlje duhova da se nece vratiti". Potom otvori kosaru. Ljudi poprimise oblik duha i, krecuci se poput vetra, vratise se u zemlju mrtvih.
U pocetku je orao zamerao kojotu, ali potom primeti: "Vec je jesen. Lisce pada, kao sto ljudi umiru. Pricekajmo do proleca. Kad se pupoljci otvore i cvece procveta, vraticemo se i ponovno pokusati"..."Ne", odgovori kojot, "umoran sam. Neka mrtvi ostanu zauviek na otoku mrtvih"..
Tako je kojot uveo zakon prema kojem se mrtvi nakon smrti vise ne vracaju u zivot. Da nije otvorio kosaru i pustio duhove da izidju, mrtvi bi se svakog proleca vracali u zivot, kao sto se obnavljaju trava, cvece i drvece.


Kukuruz i bizoni su bili izuzetno znacajni za Indijance i nije cudno da ih nalazimo u mnogim pricama koje se pripovedaju u plemenima Severne Amerike i obe, na razlicite nacine, naglasavaju vodu i rast biljaka kao glavnu brigu pustinjskih Indijanaca.
Ispricacu dve tipicne indijanske price. Prva potice iz Hopi-naroda:
Covek je nekada zivio u podzemnom raju. Ljudi bejahu bogati i sretni, sve dok nisu postali razuzdani. Za kaznu, u podzemlju se digla voda. Ljudi su pobegli sledeci Zenu-pauka i penjuci se uz trsku, dve vrste bora i golemi suncokret koji je dosezao iznad ruba vode. Dok se narod penjao na sigurno tlo, Ptica rugalica smestala je svakog u pleme. ALi se Ptica rugalica umorila i prestala pevati pre no sto su svi ljudi bili rasporedjeni, pa su zakasnili iznova pali u podzemlje, gde ide sve mrtvo. Ostali krenuse u potragu za izlazecim Suncem, belci krenuse na jug. Puebli (misli se na Pueblo Indijance) ostadose u sredisnjem delu, drugi se Indijanci upute na sever. Bilo je dogovoreno da kad jedni stignu do izlaska Sunca, drugi trebaju stati na mestu na kojem su se nasli. Belci, koji su stvorili konje da bi im bili od pomoci, prvi stigose na cilj. Kad su to ucinili, veliki pad zvezda obavesti o tome ostale, pa se Pueblo-narod i ostali Indijanci smestise tamo gde su se zatekli.

Zuni-narod pripoveda kako je njihove pretke, kad su izisli iz podzemlja, pratilo deset Kukuruznih devojaka, koje su prostom oku bile nevidljive. Devojke su cetiri godine putovale s plemenom, nevidljive i neznane, ali u Shipololou, mestu magle, otkriju ih vestice, daju im semenje razlicitih vrsta kukuruza i tikvi, i preobrazise ih u ljudski lik.
Zuni nastavise putovati, ali Kukuruzne devojke zaostanu u carobnoj kuci plesa, ciji su zidovi od cedrovine, ukraseni omorikama, plesuci sa svojim sjajnim klasovima s belim, poput perja listovima i kupajuci se u rosi.
Otkrili su ih lovci na jelene i odveli pred Zunije da im plesu, ali dok su plesale, svi su pozaspali. Dosao ih je gledati i Payatamu, mali bog svirac frule, koji cvecu poklanja pupoljke. Bio je ocaran Kukuruznim devojkama u plesu, a nadasve mu se svidela Zuta kukuruzna devojka, koja je bila najlepsa od njih deset. Kukuruzne devojke procitase njegove misli i zastrasene nastavise plesati sve dok i on nije zaspao, da bi potom pobegle na Izvor magle i oblaka. Pogodjeni strasnom gladju, Zuni su molili da se vrate, i najposle su ih nagovorili da dodju i ponovno im plesu.
Glad je prestala i otad se uvijek u Zuni-obredima slavila lepota i ples Kukuruznih devojaka....

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.”
Ovim jednostavnim rečima poglavica Sijetl, koji je živeo početkom 19. veka na severozapadnoj obali Tihog okeana, pokušao je da objasni razliku između verovanja severnoameričkih Indijanaca i hrišćanskih doseljenika. Starosedeoci Severne Amerike gajili su duboko poštovanje prema prirodi i svoj su život vodili u savršenom skladu s njenim zakonima. Sa zahvalnošću, bez nadmenosti, svojstvene današnjem čoveku, uzimali su od Majke Zemlje samo onoliko koliko im je potrebno trudeći se da ni na koji način ne naruše prirodnu ravnotežu. Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti nesmotreno da uništava biljni i životinjski svet. Srasli s netaknutom prirodom, negovali su životnu filozofiju koja ničim nije dovodila u pitanje njeno trajanje i opstanak u najčistijem obliku.
Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene”. To je bilo doba kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Ljudi i životinje ne razlikuju se mnogo po svojim osobinama i često su obdareni natprirodnim moćima. Takve legende osnovni su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji je bdeo nad njim i pomagao mu u teškim trenucima. Taj duh uzimao je obličje neke životinje s tajanstvenim sposobnostima zadužene da vodi svog izabranika kroz sve opasnosti do konačne pobede i junačkih podviga. Nekada su mladi Indijanci napuštali svoje pleme na neodređeno vreme i odlazili u šumu u potrazi za svojim zaštitnikom. Tamo bi u samoći, u surovim uslovima divljine, tragali za nekim znakom ne bi li prepoznali neku životinju kao svog čuvara. Poglavica Sijetl još kao dečak shvatio je da je morski galeb otelotvorenje duha koji ga je štitio čitavog života.
Indijanci su usmenim putem, s kolena na koleno, prenosili svoje mitove. Svako pleme imalo je svoje pripovedače koji su bili cenjeni i uvažavani. Neki od njih bili su nadaleko poznati, te su često putovali od sela do sela. Njihov je zadatak bio da sačuvaju plemenske legende od zaborava. Oni su imali sposobnost da vešto oponašaju junake priča kroz izražajnu mimiku i podražavanje životinjskih glasova. Pripovedali bi uz logorske vatre, na otvorenom, deci koja su ih pomno slušala. Igra vatre i senki pod zvezdanim nebom pojačavala je utisak magijskog i natprirodnog.
Deca su s velikom pažnjom slušala priče o životinjama iz svog okruženja, o nastanku mnogih prirodnih pojava i o doživljajima svojih hrabrih predaka. Pripovedač je od slušalaca tražio da, s vremena na vreme, potvrde svoju pažnju izgovarajući glasno „Ah Mo!”. Kada bi „Ah Mo” iz dečijih usta utihnulo, pripovedanje je bilo završeno, a deca bi odlazila na spavanje.



Dani i noći

(legenda naroda Kititas)


U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.



Sunce i Mesec

(legenda naroda Snokualni)


U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.


Zašto detlić ima crvene grudi

(legenda naroda Skvomiš)

Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra.
Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela.
Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku. A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi.
Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi.

Indijanski horoskop.

DIVLJA GUSKA
22. decembar – 22. januar

Mesec u kome su rođene osobe u znaku Divlje guske Indijanci nazivaju Mesec dubokog sna zemlje. Ljudi Divlje guske raspolažu analitičkim razumom. Njih krasi izuzetan selektivni i vispreni mentalno intelektualni sastav.
Međutim, oni su i veoma nakolonjeni tradiciji. Zato se, po pravilu kreću dobro utabanim stazama. Nisu naročito raspoloženi za novotarije, čak bi se moglo reći da se suprotstavljaju svemu novom.
Jako mnogo pažnje posvećuju svom spoljašnjem izgledu i neka vrsta pomodarstva je jedina osobina koja izlazi iz strogog kanona kojeg se osobe u ovom znaku pridržavaju.
Divlje guske spadaju u vrlo osetljive osobe, lako se vređaju i uvrede vrlo teško praštaju, a nikad ne zaboravljaju.
Dobro se slažu sa Pumom, Detlićem, Dabrom , Mrkim medvedom i Zmijom.
Totem iz mineralnog sveta je kvarc, koji simbolizuje nebeski element u inicijacijama. On takodje simbolizuje i snagu, a mnoga plemena smatraju ga svetom supstancom uranskog porekla koja sadrži moći vidovitosti, mudrosti i proricanja. Prerijski Indijanci ga nose kao talisman koji, prema predaji, omogućuje viđenje, jer omogućuje trans u kome vide ono nevidljivo.
Totem iz biljnog sveta je breza, kao simbol velike snage i natprirodne moći. Breza, naime, simbolizuje put kojim nebeska energija silazi i kojim se ljudska težnja uspinje.
Boja Divlje guske je bela.

VIDRA
20. januar – 18. februar

Mesec u kome su se rodili ljudi Vidre naziva se Mesec odmora. Ove osobe raspolažu inteligencijom i pronicljivošću.
Vidre veoma vole ljude, vrlo su komunikativni i satisfakciju pronalaze u pomaganju drugim ljudima. Izraziti su altruisti.
Decu podižu sa naročito velikom ljubavlju i u njih ulažu gotovo ceo svoj život. Veoma su blage naravi i karakteriše ih izuzetna sklonost ka sanjarenju i meditiranju na duge staze.
Slažu se sa Crvenim orlom, Jelenom, Gavranom i Irvasom.
Totem kojem bi trebalo da se priklanjaju ljudi rođeni u znaku Vidre, odnosno u Mesecu odmora, je srebro. Srebro poseduje prema američkim Inijancima lunarni ili vodeni princip, a simbolizuje čistotu i sjaj duše, mudrost i prijateljstvo (mada ima i svoj negativni polaritet oličen u pohlepi i mogućoj nesreći koju ova izaziva).
Totem iz biljnog sveta je jasika koja simbolizuje neizvesnost i neretko strah, ali je isto tako poznata i po svojoj lekovitosti.
Boja Vidre je, što je i logično, srebrna.

PUMA
19. februar – 20. mart

Mesec u kom su se rodili ljudi Pume Indijanci nazivaju Mesecom velikog vetra. Kao što je životinja puma, iz roda mačaka izraziti individualista, tako se i ljudima Pumama pripisuje ta osobina.
U pitanju su izrazito zatvorene osobe. Često se iskazuju kao izraziro nesigurne i neodlučne koje kriju svoja osećanja i od najbližih. Sklone su bezrazložnoj melanhoiji i neretko, depresiji. Ni u ljubavi nisu previše odlučni. Ipak, krase ih izdržljivost, snaga i upornost, kao i velika roditeljska požrtvovanost.
Veoma su im bliski mistika i okultnost, a baš kao puma, umeju da da pokažu netrpeljivost prema osobama koje uđu na njihovu teritoriju.
Totemiz biljnog sveta je bokvica, a iz mineralnog tirkiz, koji Indijanci smatraju nebeskim kamenom. Smatra se da tirkiz donosi smom nosiocu hrabrost i da svojim magičnim svojstvima čini da svaki uloženi napor donese uspeh. Štiti od uroka, tj. negativnih sila i u načelu važi za kamen sreće, a koristi se i za izradu bračnog prstenja pošto se smatra da njegova plava boja traje koliko traje ljubav partnera u braku. Kad neko od njih počne da se hladi i tirkiz počinje da tamni, prelazeći postepeno u zelenu boju.
Boja Pume je plavo-zelena. Slaže se sa Mrkim medvedom, Zmijom, Dabrom i Detlićem.

CRVENI ORAO
21. mart – 19. april

Crveni orlovi su rođeni u Mesecu pupoljka. Orao je ptica koja se može uzdići iznad oblaka i uperiti pogled u sunce. U penosnom smislu, ljudi rođeni u ovom razdoblju, u znaku Crvenog orla raspolažu velikom umnom i telesnom energijom. Često nemaju dlake na jeziku, što im s vremena na vreme može doneti probleme.
Veliki su optimisti, a iscrpljujuća strast duha ih tera na nove i nove poduhvate, mada, iako se prilično naglo uzbuđuju, nije retkost i da se brzo ohlade.
Kao što imaju svoj svetli, solarni princip, tako, Orlovi imaju i svoj noćni princip i on je oličen u sklonosti ka uveličavanju, a često i u preuveličavanju svojih vrednosti.
U svakom slučaju, Crveni orlovi, ipak, najviše cene i vole život u paru, a najbolje se slažu sa Gavranom, Irvasom i Jelenom.
Totem iz biljnog sveta je maslačak, a iz mineralnog opal, poludragi kamen koji simbolizuje vernost, molitve i čovekovo nadanje. Smatra se da deluje na vid, jača sposobnost pamćenja i inteligencije i omogućuje nosiocu da predvidi budućnost. Međutim, ako ovu osobinu koristi sebično, može mi doneti nesreću, posebno u ljubavi. Može biti poklonjen kao simbol prijateljstva, ali kao venčani prsten donosi nesreću.
Boja Crvenog orla je žuta.

DABAR
20. april – 20. maj

Dabrovi su rođeni u mesecu koji se među Indijancima nazima Mesecom povratka žaba. Ljudi rođeni u znaku Dabra spadaju u osobe vrlo privlačne spoljašnosti. Međutim, oni se prema okolini znaju postaviti izrazito veleposednički. Postavljaju se kao pravi pater familijas. Pri tome se, ipak, znaju postaviti veoma pravično.
Krase ih inteligencija, pokretljivost i budnost. Vrlo lako izlaze nakraj sa svim zadacima. Oslobađaju, čak, vrlo visok stepen hrabrosti i onda kad za to i nemeju velike potrebe. Veoma im je stalo do udobnosti, izraziti su komformisti, pa dosta vremena troše na obezbeđivanje boljih uslova života.
Dabrovi se slažu sa Divljom guskom, Pumom, Mrkim medvedom i Zmijom.
Totem iz biljnog sveta je egzotični zubmul, a iz mineralnog crveni šljunak (bakarni silikat), takozvani »kamen neba i zemlje«, za koji se veruje da nosiocu donosi zdravlje, sreću i bogatstvo.
Boja Dabra je plava, boja intelekta, praiskonske jednostavnosti i mira. U pitanju je, inače, lunarna boja.

JELEN
21. maj – 20. jun

Indijnaci povezuju jelena sa zorom, istokom hitrinom, ali ipotrebom za povremenim osamljivanjem. Za ljude rođene u ovom mesecu, koji Indijanci nazivaju Mesecom setve kukuruza, se smatra da imaju veliku eneriju, da su rečiti, ali i prilično površni, a naročito žene. takođe, mogu pokazivati nestabilnost u ljubavi.
Žene pod vladavinom jelena vole da budu u centru pažnje i prija im interesovanje koje muškarci za njih pokazuju. Muškarce, jelene, pak, karakteriše velika upornost i istrajnost ka zadatom cilju, pa se tvrdi da je tokom srednjeg veka najviše učesnika u dvoboju bilo upravo u znaku – Jelena! Slažu se sa Crvenim orlom, Vidrom i Irvasom.
Totem iz mineralnog sveta je ahat, čije vibracije ulaze kroz nervne čvorove, utičući na popuštanje napetosti i pomažući varenju. Smatra se da ahat čini indijanskog ratnika hrabrim i pobedonosnim, kao i da obezbeđuje ljubavniku naklonost u očima njegove dame.
Totem iz biljnog sveta je hajdučka trava, kojoj se pripisuju lekovita svojstva. Inače u zapadnom okultnom verovanju pripisuje joj se svojstvo utuka protiv veštičluka. Kineski štapići u Ji Đingu su takođe napravljeni o od hajdučke trave.
Boje Jelena su bela i zelena.

DETLIĆ
21. jun – 22. jul

Osobe rođene u znaku Detlića rođene su mesecu koji se u indijanskom jeziku naziva Mesec najjačeg sunca.
Ove osobe su izuzetno privržene domu i porodici mada i vrlo posesivne kada su u pitanju deca. Važe z aveoma dobre domaćine.
Detlić je inače poznat kao ptica proročica, za koju se veruje da može predskazati mnoge prirodne pojave, pa se zato smatra da su ljudi rođeni pod njenom zaštitom pogodni za takve službe, a naročito za meteorologiju i seizmologiju. međutim, bez obzira na zanimanje oni u gotovo svim poslovima kojima se bave mnogo polažu na intuiciju i vode se njome. Intuicija im je inače veoma, veoma naglašena.
Indijanci, međutim, detlića smatraju i pticom ratnicom, naročito ako im je ugrožena porodica, dom, a pre svega deca. Ako stekne utisak da su njeni najmiliji u opasnosti, Detlić pokazuje čak, neobuzdanu agresivnost.
Slažu se sa Divljom guskom, Pumom, Zmijom i Dabrom.
Totem iz biljnog sveta je šipurak, a iz mineralnom crveni karc, čija je mekša forma jaspis. kao talismanski kamen, jaspis donosi radost i otklanja bol, štiti od demona i ujeda zmija i štiti ženu tokom trudnoće. takođe, poboljšava kvalitet i količinu mleka kod dojilja.
Boja Detlića je ružičasta.

MORUNA
23. jul – 22. avgust

Ljudi Morune rođeni su mesecu koji se naziva Mesec punog zrna. Moruna je, podsećamo najpre, jesetarska vrsta ribe. Smatra se da ona ljudima rođenim u njenom znaku donosi oštroumnost, energiju, smelost i volju kojom senameću za predvodnika.
Često skrivaju osećanja od drugih i nije jednostavno prodreti u njihovu dušu. Ipak, omiljeni su kod osoba suprotnog pola. Oprez: stane li im se na ''žulj'', mogu se pokazati izrazito osvetnički raspoloženi.
Slažu se sa Crvenim orlom, Jelenom, gavranom i Irvasom.
Totem iz biljnog sveta je malina. Malina, između ostalog, ima i lekovito dejstvo, pa se može koristiti protiv dijareje, za čišćenje creva, protiv kiseline u želucu, glavobolje i obilne menstruacije. Za lečenje lišajeva, osipa na koži i upale očiju, prolećnog umora, za jačanje organizma, protiv malokrvnosti, zapaljenja pluća.
Totem iz mineralnog sveta je granit, kao simbol energije i ljupkosti. Onome ko ga nosi donosi ljubav, vernost, zdravlje, a sa ugraviranim lavom i hrabrost. Veruje se da sprečava i bolesti kože i noćne more.
Boja Morune je crvena.

MRKI MEDVED
23. avgust – 22. septembar

Osobe u znaku Mrkog medveda rođene su u Mesecu žetve. Poseduju istrajnost i pronicljiv, analitički duh kojem malo detalja može promaći. To se prati i izražen osećaj za pravdu, a po potrebi i snaga i hrabrost.
Mrki medvedi veoma dobro umeju da kontrolišu svoja osećanja, ali iza spoljnog, naizgled previše racionalnog odnosa prema stvarima krije se pritajena strast.
Privržen je domu i porodici, ali često i vrlo posesivan i sujetan, jer dosta pažnje posvećuje tome kako ga drugi ljudi vide. Slaže se sa Divljom guskom, Pumom, Dabrom i Zmijom.
Totem iz biljnog sveta je ljubičica koja predočava skrivene vrline, lepotu i skromnost.
Totem iz sveta minerala je ametist koji se smatra ''tužnim'' kamenom. Međutim, melanholija koju može izazvati je korisna, jer predstavlja prvi korak do prave spoznaje svoje ličnosti i samoprihvatanja. Simbolizuje smernost, duhovni mir, pomirenost, trezvenost, čak se veruje da leči zavisnost od alkohola, a povećava intuiciju i kreativnost.
Ako se stavi pod jastuk, izazvaće prijatne snove i poboljšati pamćenje. Prstenje od ametista treba nositi na trećemprstu leve ruke, jer će tako doneti uspeh na poslovnom planu. kao zaštitu treba da ga nose mornari, advokati, doktori i svi poslovni ljudi.
Boja Mrkog medveda je purpurna.

GAVRAN
23. septembar – 23. oktobar

Gavrani su rođeni u mesecu divlje plovke. Mada je simboizam gavrana pun protivurečja,zavisno od civilizacijske pozadine, kod severnomarečkih Indijanaca on najčešće predočava praiskonskog junaka, kulturnog heroja i demijurga.
Pripisuje mu se emotivnost, kao i iskrena briga o drugima. rado se koristi tuđim idejama i iskustvima. Fizički, Gavrani su veoma privlačni i imaju dosta prijatelja.
U prijateljstvu i u ljubavi je,najčešće, veoma veran, mada se teško odlučuje na brak. Gavran je simbol i pronicljivosti a kod Japanac, na primer i rditeljske ljubavi. prema deci je vrlo nežan.
Često je sklon precenjivanju svojih kvaliteta i sposobnosti.
Slaže se sa Crvenim orlom, jelenom, Morunom, Vidrom i Irvasom.
Totem iz biljnog sveta je neven, koji simbolizuje vernost (u kineskoj simbolici, na primer dugovečnost, a u hinduizmu je Krišnin cvet.) Totem iz sveta minerala je jaspis koji donosi radost, otklanja bol, štiti od demona i ujeda zmija i štiti žene za vreme trudnoće i dojilje.
Boja Gavrana je smeđa.

ZMIJA
24. oktobar – 21. novembar

Ljudi pod zaštitom Zmije su rođeni u Mesecu prvog mraza. Za Indijance je zmija gromovno stvorenje i simbol munje, a pripisuje joj se lunarna i magijska moć. Međutim, zmija simbolizuje i mudrost, pa se ljudima pod njenom zaštitom pripisuje inteligencija i nove napredene ideje.
Pri tom, zmije su i lukave, pa se ovom svojom osobinom služe kako bi ostvarile sve sebi zadate ciljeve. Ne bude li sve kako žele, hvata ih veliki bes i želja za osvetom.
Često menjaju narav, ali su svejedno veoma araktivne za osobe suprotnog pola. Uz to, Zmije su veoma svesne svoje erotičnosti i seksualnih kvaliteta.
Svojoj deci dozvoljavaju veliku dozu samostalnosti, ali će ipak, iz prikrajka, sve vreme paziti da im se nešto neželjeno ne dogodi.
Dobro se slažu sa Divljom guskom, Pumom, Dabrom i Detlićem.
Totem iz sveta minerala je malahit koji simbolizuje unutrašnju energiju i duhovnu snagu. Uravnotežuje desnu i levu stranu mozga, štiti od uroka i zračenja i obezbeđuje stalnu ljubav i zdrav san. Olakšava obnavljanje tkiva i dobar je regulator, pa se zato pre svega savetuje ženama. Najbolje deluje kroz ruke, na prstenu, ali nikad povezan sa dijamantom jer postaje otrovan. U zajednici sa tirkizom, pak, povećava svoju snagu.
Boja zmije je siva.

IRVAS
22. novembar – 21. decembar

Ljudi Irvasi rođeni su u Mesecu dubokog snega. Godišnji ciklus severnoameričkih Indijanaca okončava se ovim mesecom pod vladavinom Irvasa, lunarnog principa.
Irvas raspolaže jako razvijenom intuicijom, pouzdan je i slobodouman, ali često nagao i oštar. Pa, opet, taosobina nikada ne prelazi u agresivnost, već se zadržava u okvirima Irvasove tolerancije.
Irvasi su pravdoljubivi i otvoreno iznose svoje mišljenje, a u mnogim slučajevima teže nezavisnosti, pa tada nemaju mnogo prijatelja. Irvas ima i svoj svetli, sunčani aspekt, koji mu poklanja entuzijazam, ljubav prema životinjama, putovanjima, duhovitost, mada sklonost prema idealizovanju stvari ostaje. I pored toga, irvas odlučno ide ka cilju, a svoju decu relativno rano pušta dase osamostale. Niži tip Irvasa preteruje u hvalisavosti, ume da bude hazarder, dok je u ljubavi često nepouzdan.
Irvas se dobro slaže sa Jelenom, Morunom, Crvenim orlom i Gavranom.
Totem iz biljnog sveta je bor koji simbolizuje uspravnost i samotnost. To je lepo i visoko drvo, pa su Irvasi najčešće lepi i stasiti ljudi.
Totem iz sveta minerala je obsidijan, tamnozeleni kamen koji je u staro doba služio kao oštricažrtvenog noža. Smatra se da uklanja čini, pomaže u zaceljivaju rana i pomaže u proricanju.