Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
2 posters
Strana 1 od 1
DEPRESIJA
od pcelica Pon 23 Maj - 22:58:37
Depresija Najčešći simptomi depresije su :
- Dugotrajna potištenost
- Gubljenje interesa za život
- Gubitak interesa za ono što vas je nekad usrećivalo i za ono u čemu većina ljudi pronalazi užitak
- Pad koncentracije
- Promjene u apetitu
- Nesanica, nemiran san
- Umor
- Fizička bolest čiji se simptomi stalno vraćaju unatoč liječenju
Što uzrokuje depresiju?
Depresija nema samo jedan uzrok, najčešće je kombinacija nekoliko različitih stvari.
Možda nemate pojma zbog čega ste zaglavili u depresivnoj fazi, ali ipak iz dana u dan nosite se s njom.
Bez obzira na uzrok, depresija nije samo stanja uma, povezana isključivo s psihološkim faktorima. Ona je često vezana uz fiziološke promjene u mozgu, te povezana s neravnotežom neurotransmitera, kemikalija koje nose signale u živce i mozak.
Depresija je kombinacija bioloških, genetičkih i psihofizičkih faktora.
S biološkog stajališta depresija je abnormalnost u funkciji određenih neurotransmitera, što može biti uzrokovano promjenom razine hormona. To objašnjava zbog čega se mnogi teenageri kroz pubertet suočavaju s depresijom.
Najčešći uzročni faktori vezani uz depresiju su:
-Obiteljska povijest. Genetika igra važnu ulogu u depresiji. Ona može neku obitelj pratiti generacijama.
-Trauma i stres. Stvari poput financijskih problema, prekida ljubavne veze ili smrt bliske osobe mogu izazvati depresiju. Ali depresivni možete postati i nakon značajnijih promjena u životu poput novog posla, diplome ili ulaska u brak.
- Pesimistična osobnost. Osobe koje imaju niže samopouzdanje i negativan pogled na svijet imaju veće rizike razvoja depresije.
(Iznad navedeni uzroci uglavnom uzrokuju depresiju nižeg stupnja, koja se često naziva potištenost.)
- Fizički uvjeti. Ozbiljna medicinska stanja poput srčanih oboljenja, raka i neizlječivih bolesti značajno doprinose depresiji jer fizička slabost smanjuje otpornost na stres. Depresija može medicinska stanja pogoršati jer oslabljuje imunološki sustav, a može i otežati podnošenje boli. U nekim slučajevima depresija može biti izazvana i medikamentima koji se koriste za tretiranje bolesti.
- Drugi psihofizički poremećaji. Anksioznost, poremećaji u prehrani, šizofrenija…
- Zlostavljanje.
Svi simptomi depresije još uvijek nisu potpuno jasni. Trenutna istraživanja ističu genetičke, obiteljske, biokemijske, fizičke, psihološke i društvene simptome.
Psihološki simptomi uključuju osjećaj beznađa, bespomoćnosti, ranjivosti, straha, pesimizma i nisko samopouzdanje. Sve ovo se odražava u neuobičajenom ponašanju, te poteškoćama pri ostvarivanju osobnih veza.
Depresija može biti i sama simptom nekih bolesti ili poremećaja kao što su:
- Metabolički poremećaji poput hipoksije.
-Endokrini poremećaji poput dijabetesa.
- Neurološke bolesti kao što su Parkinsonova i Alzheimerova bolest.
- Rak
- Virusne i bakterijske infekcije kao što su gripa i upala pluća.
- Kardiovaskularne bolesti.
- Kronične opstruktivne plućne bolesti.
- Degenerativni artritis.
- Poremećaji u probavnom sustavu.
- Genitourinarni problemi poput inkontinencije.
- Anemija.
Savjet koji ne pomaže
Jedan od najčešće ponavljanih savjeta je "misli na nešto pozitivno".
Ovakav savjet je potpuno bezvrijedan budući da depresija nije stanje, nego bolest među ostalim, prouzrokovana poremećajem ravnoteže prijenosnika živčanih impulsa, te promjenama u broju i osjetljivosti njihovih receptora. Ti poremećaji biološki sprječavaju pozitivan osjećaj. Osoba u depresiji ne može samostalno odlučiti misliti o nečemu pozitivnom
To je jednako kao kada bismo osobi koja ima akne savjetovali, pa ne daj im da izbijaju.
No, to ne znači da trebamo odustati od pomoći prijatelju. Kretanjem u društvu se depresivna osoba osjeća sigurnije i zaštićenije. Razgovor uvelike pomaže. Kao i grupna tjelovježba, zajednička aktivnost, šetnje, potpora…
Samopomoć kod depresije
Sumnjate li na depresiju, u svakom slučaju trebali bi se obratiti liječniku, ali kod privremene potištenosti ili istovremeno s liječničkim tretmanom mogli biste se koristiti nekim tehnikama samopomoći koje su se pokazale djelotvornima.
1. TJELOVJEŽBA – Nije samo važna kod liječenja depresivnog raspoloženja, ona će i smanjiti mogućnost nastanka simptoma depresije.
2. PSIHIČKA AKTIVNOST – Važno je baviti se aktivnostima koje zaokupljaju mozak. Može se raditi o šahu, kartanju, čitanju, učenju, ali i najobičnijem rješavanju križaljki.
3. POTPORA PRIJATELJA – Što više se krećite u društvu. Najbolje bi bilo spojiti, ukoliko je moguće, fizičku aktivnost s druženjem. Bavite se nekim društvenim sportom, upišite grupne tečajeve aktivnosti u kojoj se niste okušali.
4. PLEŠITE – Može se raditi o tečaju klasičnog, društvenog ili o običnom plesu u discu prilikom večernjeg izlaska, sve je djelotvorno.
5. DOBAR SAN – Nastojte dobro spavati.
6. PRIRODA – Što više boravite u prirodi ili na otvorenom, a ukoliko to nije moguće osvijetlite i redovito prozračujte svoje prostorije.
7. MEDITACIJA – Svaka vrsta opuštanja ili autogenog treninga je više nego dobrodošla.
8. PRAKTICIRAJTE VJERU – Odlazak u crkvu, razgovor sa svećenikom ili drugi oblik prakticiranja vjere dosta pomaže kod potištenosti.
9. SELFHELP LITERATURA – Dobro je čitati knjige koje će vam pomoći izgraditi samopouzdanje, hrabrost, pronaći smisao u životu i sl. prema vlastitom izboru.
10. Možda biste mogli pokušati i s BILJNIM PRIPRAVCIMA. Oni nekad mogu djelovati kao dobar poticaj za povratak energije i volje.
Vrlo brzo možete pripremiti biljni napitak s vinom:
Pomiješajte bosiljak, majčinu dušicu i ružmarin (te biljke možete kupiti u svakoj većoj ljekarni). Dvije žlice mješavine tih biljaka poparite s pola litre zavrela razrijeđena vina. Ostavite da odstoji jedan sat.
Pije se po pola čaše prije i poslije jela.
Ne povećavajte količinu vina jer alkohol ima suprotan učinak i doprinosi lošem osjećaju potičući depresiju.
Alkohol povećava sklonost depresiji
Ljudi koji piju alkohol kako bi se osjećali bolje u stvari samo pogoršavaju svoje stanje i postaju skloniji depresiji.
Prema istraživanju Britanskog instituta za mentalno zdravlje ljudi koji u alkoholu traže lijek protiv tjeskobe, anksioznosti i tuge, na takav način povećavaju rizik obolijevanja od depresije.
Alkohol je samo privremeno rješenje jer oslabljuje neurotransmitere zadužene za reduciranje depresije i tjeskobe. Prekomjernim konzumiranjem alkohola neurotransmiteri će toliko oslabiti da mozak neće biti u mogućnosti spriječiti depresiju.
Prema riječima znanstvenika problem je toliko ozbiljan da bi na etiketama alkoholnih pića trebala pisati napomena da prekomjerno konzumiranje alkohola ozbiljno ugrožava psihičko zdravlje.
Ekoterapija
Ekoterapija, alternativna metoda za liječenje depresije koju sve češće savjetuju i zapadni liječnici zapravo je hodanje ili rad u prirodi.
Pacijentima se propisuje svakodnevno hodanje parkom ili rad u poljoprivredi.
Dva neovisna istraživanja pokazala su kako „ekoterapija“, koja može uključivati i najjednostavnije vježbanje na otvorenom, može značajno poboljšati mentalno zdravlje.
Nakon šetnje kroz veći park 71 % osoba je izjavilo kako se osjeća manje depresivno, a 90% njih je primijetilo kako imaju i veće samopouzdanje.
Za usporedbu, nakon šetnje gradom ili shopping centrom samo se 45 % osjećalo manje depresivno, a čak 22 % izjavilo je kako im se depresija povećala. Oko 50% na taj način je povećalo samopouzdanje, dok je 44 % osjetilo pad samopouzdanja, što se nije desilo ni jednoj osobi koja je boravila u prirodi.
Znanstvenici ipak ne tvrde kako ekoterapija može zamijeniti konvencionalno liječenje, ali može pripomoći liječenju ili pomoći osobama koje nisu zatražile liječničku pomoć.
Tjelovježbom protiv depresije
Redovita tjelovježba može pomoći osobama koje pate od depresije.
Znanstvenici sa sveučilišta Yale na temelju eksperimenata još jednom su potvrdili kako tjelovježba utječe na raspoloženje, te kako može pomoći liječenju ljudi koji pate od depresije, ali došli su i do nove teorije prema kojoj bi se u skorijoj budućnosti mogla proizvesti tableta sastavom slična kemikalijama koje se luče u organizmu za vrijeme tjelovježbe, a koja bi u borbi protiv depresije trebala biti učinkovitija od dosadašnjih lijekova.
Znanstvenici vjeruju kako bi takva vrsta lijeka bila značajno superiornija u odnosu na postojeće antidepresive.
Naravno, dok takva tableta ne dođe na tržište potištenost možete liječiti pravom tjelovježbom. Vježbanje, posebno na otvorenom poboljšava mentalno zdravlje, smanjuje osjećaj depresivnosti, te povećava samopouzdanje dajući osjećaj postignuća.
Gospina trava u liječenju depresije
Gospina trava ili kantarion najpoznatiji je prirodni lijek protiv depresije. Njeni blistavo žuti cvjetovi i simbolično predstavljaju moć sunca u otjerivanju sila tame, a njeni antidepresivni učinci visoko su cijenjeni i u konvencionalnoj medicini.
Gospina trava se već stotinama godina koristi oralno za tretiranje depresivnih stanja, potištenosti, anksioznosti, kao i kod bolova živaca.
Kada se koristi u svrhu liječenja depresije gospina trava nije „brz“ lijek. S njom nećete postići trenutni oporavak, ali pokazuje odlične dugoročne rezultate. Biljka pomaže tijelu i duši da se oporavi, te se izgradi čvrst temelj za kompletno izlječenje.
U pravilu se čaj pije tri puta dnevno, osim ako nije drugačije naznačeno u uputama, a prije nego što primijetite prva poboljšanja morat ćete pričekati najmanje tjedan ili dva. Obično jedan tretman traje tri do šest mjeseci. Iako osobe primijete značajno poboljšanje već nakon mjesec do dva korištenja, tretman nije preporučljivo prekidati radi potpunog izlječenja.
Pri normalnoj uporabi nisu zamijećeni neki negativni efekti, iako gospina trava jako utječe na druge lijekove i njihovu djelotvornost, posebno kontracepcijskih pilula, lijekova za tretiranje tumora ili onih za liječenje HIV-a. Zbog toga je nužno konzultirati se s liječnikom prije tretmana gospinom travom.
Također, poznato je kako gospina trava čini kožu osjetljivijom na sunčevu svjetlost, zbog toga je vrlo važno izbjegavati sunce za vrijeme korištenja biljke.
Priprema: Ukoliko na uputama na pakiranju nije drugačije naznačeno, čajnu žlicu biljke ili filter vrećicu prelijte s 0,2 l vrele vode. Poklopite i pustite da odstoji 5 do 10 minuta. Procijedite i pijte svježe pripremljeni čaj.
Antidepresivna prehrana
Iako su dnevni stres i napetost neizbježni, tjeskobu i anksioznost možemo ublažiti
pravilnom prehranom. Pokušajte slijediti neke od sljedećih savjeta kako biste popravili raspoloženje.
- Smanjite unos kofeina. Previše gaziranih napitaka, kave, čaja, pa čak i čokolade može premoriti vaš živčani sustav i dovesti vas na rub živčanosti, a u rijetkim slučajevima izazvati i napade panike.
-Smanjite konzumiranje alkohola. Mnogi ljudi posežu za alkoholom kako bi smirili svoje živce, ali posljedice mogu biti veće za tijelo, nego koristi od inicijalnog opuštanja. Ako trebate piće popijte svježi sok od naranče ili neki opuštajući čaj. Pića ograničite na jedno do dva dnevno.
-Jedite složene ugljikohidrate. Za vrijeme tjeskobnog razdoblja trebalo bi u prehrani povećati unos složenih ugljikohidrata. Ali to ne znači šećera. Čokolada i ostali slatkiši samo će vam kratkotrajno dati dobar osjećaj. Složeni ugljikohidrati će djelovati dugotrajnije i sustavno.
- Uzmite multivitamin. Iako se učinkovitost vitaminskih nadomjestaka u zadnje vrijeme često dovodi u pitanje, smatra se da vam ne mogu štetiti, a velike su šanse da će vam koristiti.
- Pijte dovoljno vode. Osam čaša dnevno neka vam postane rutina. Vodu pijte pravovremeno. Kada osjetite žeđ već ste dehidrirani.
-Razmislite o biljnim pripravcima. Gospina trava, matičnjak i neke druge biljke mogu vas umiriti i pomoći otjerati depresiju. Ipak, nemojte se samostalno odlučivati na uzimanje, konzultirajte se s liječnikom, a posebno ukoliko uzimate neke lijekove.
Može li depresija biti i dobra za vas?
Nešto novo nude nam znanstvenici vezano uz depresiju. Kažu da definiranje depresije kao bolesti nije uvijek dobro za ljude. U slučajevima kada se radi o potištenosti, a ne ozbiljnoj depresiji, njeno karakteriziranje kao medicinskog stanja može natjerati ljude da postanu pasivni i smanjiti motivaciju za promjenama u životu.
Sada znanstvenici kažu kako postoje prednosti od potištenosti. Kažu kako neraspoloženje i tuga ojačavaju svoje žrtve, te ih osposobljavaju da se bolje nose sa životnim izazovima, a nerijetko tjera na više truda što vodi do većih postignuća.
Ističu kako su neke velike povijesne osobe poput Winstona Churchilla, Abrahama Lincolna, Isaaca Newtona i Beethovena patili od nekog oblika depresije.
Profesor Jerome Wakefield, sa Sveučilišta u New Yorku, autor knjige „Gubitak tuge – kako su liječnici transformirali tugu u depresivni poremećaj“ tvrdi: „Nešto poput depresije što je tako često kod ljudi mora imati svoje pozitivne strane, jer inače ne bi bili toliko opterećeni s njom“. On vjeruje kako tuga ima zaštitnu funkciju, te da pomaže osobama da nauče nešto iz svojih pogrešaka.
„Mislim da je zadatak negativnih emocija da zaustave naše normalno funkcioniranje na trenutak i natjeraju nas da se usredotočimo privremeno na nešto drugo“, dodaje.
izvor
- Dugotrajna potištenost
- Gubljenje interesa za život
- Gubitak interesa za ono što vas je nekad usrećivalo i za ono u čemu većina ljudi pronalazi užitak
- Pad koncentracije
- Promjene u apetitu
- Nesanica, nemiran san
- Umor
- Fizička bolest čiji se simptomi stalno vraćaju unatoč liječenju
Što uzrokuje depresiju?
Depresija nema samo jedan uzrok, najčešće je kombinacija nekoliko različitih stvari.
Možda nemate pojma zbog čega ste zaglavili u depresivnoj fazi, ali ipak iz dana u dan nosite se s njom.
Bez obzira na uzrok, depresija nije samo stanja uma, povezana isključivo s psihološkim faktorima. Ona je često vezana uz fiziološke promjene u mozgu, te povezana s neravnotežom neurotransmitera, kemikalija koje nose signale u živce i mozak.
Depresija je kombinacija bioloških, genetičkih i psihofizičkih faktora.
S biološkog stajališta depresija je abnormalnost u funkciji određenih neurotransmitera, što može biti uzrokovano promjenom razine hormona. To objašnjava zbog čega se mnogi teenageri kroz pubertet suočavaju s depresijom.
Najčešći uzročni faktori vezani uz depresiju su:
-Obiteljska povijest. Genetika igra važnu ulogu u depresiji. Ona može neku obitelj pratiti generacijama.
-Trauma i stres. Stvari poput financijskih problema, prekida ljubavne veze ili smrt bliske osobe mogu izazvati depresiju. Ali depresivni možete postati i nakon značajnijih promjena u životu poput novog posla, diplome ili ulaska u brak.
- Pesimistična osobnost. Osobe koje imaju niže samopouzdanje i negativan pogled na svijet imaju veće rizike razvoja depresije.
(Iznad navedeni uzroci uglavnom uzrokuju depresiju nižeg stupnja, koja se često naziva potištenost.)
- Fizički uvjeti. Ozbiljna medicinska stanja poput srčanih oboljenja, raka i neizlječivih bolesti značajno doprinose depresiji jer fizička slabost smanjuje otpornost na stres. Depresija može medicinska stanja pogoršati jer oslabljuje imunološki sustav, a može i otežati podnošenje boli. U nekim slučajevima depresija može biti izazvana i medikamentima koji se koriste za tretiranje bolesti.
- Drugi psihofizički poremećaji. Anksioznost, poremećaji u prehrani, šizofrenija…
- Zlostavljanje.
Svi simptomi depresije još uvijek nisu potpuno jasni. Trenutna istraživanja ističu genetičke, obiteljske, biokemijske, fizičke, psihološke i društvene simptome.
Psihološki simptomi uključuju osjećaj beznađa, bespomoćnosti, ranjivosti, straha, pesimizma i nisko samopouzdanje. Sve ovo se odražava u neuobičajenom ponašanju, te poteškoćama pri ostvarivanju osobnih veza.
Depresija može biti i sama simptom nekih bolesti ili poremećaja kao što su:
- Metabolički poremećaji poput hipoksije.
-Endokrini poremećaji poput dijabetesa.
- Neurološke bolesti kao što su Parkinsonova i Alzheimerova bolest.
- Rak
- Virusne i bakterijske infekcije kao što su gripa i upala pluća.
- Kardiovaskularne bolesti.
- Kronične opstruktivne plućne bolesti.
- Degenerativni artritis.
- Poremećaji u probavnom sustavu.
- Genitourinarni problemi poput inkontinencije.
- Anemija.
Savjet koji ne pomaže
Jedan od najčešće ponavljanih savjeta je "misli na nešto pozitivno".
Ovakav savjet je potpuno bezvrijedan budući da depresija nije stanje, nego bolest među ostalim, prouzrokovana poremećajem ravnoteže prijenosnika živčanih impulsa, te promjenama u broju i osjetljivosti njihovih receptora. Ti poremećaji biološki sprječavaju pozitivan osjećaj. Osoba u depresiji ne može samostalno odlučiti misliti o nečemu pozitivnom
To je jednako kao kada bismo osobi koja ima akne savjetovali, pa ne daj im da izbijaju.
No, to ne znači da trebamo odustati od pomoći prijatelju. Kretanjem u društvu se depresivna osoba osjeća sigurnije i zaštićenije. Razgovor uvelike pomaže. Kao i grupna tjelovježba, zajednička aktivnost, šetnje, potpora…
Samopomoć kod depresije
Sumnjate li na depresiju, u svakom slučaju trebali bi se obratiti liječniku, ali kod privremene potištenosti ili istovremeno s liječničkim tretmanom mogli biste se koristiti nekim tehnikama samopomoći koje su se pokazale djelotvornima.
1. TJELOVJEŽBA – Nije samo važna kod liječenja depresivnog raspoloženja, ona će i smanjiti mogućnost nastanka simptoma depresije.
2. PSIHIČKA AKTIVNOST – Važno je baviti se aktivnostima koje zaokupljaju mozak. Može se raditi o šahu, kartanju, čitanju, učenju, ali i najobičnijem rješavanju križaljki.
3. POTPORA PRIJATELJA – Što više se krećite u društvu. Najbolje bi bilo spojiti, ukoliko je moguće, fizičku aktivnost s druženjem. Bavite se nekim društvenim sportom, upišite grupne tečajeve aktivnosti u kojoj se niste okušali.
4. PLEŠITE – Može se raditi o tečaju klasičnog, društvenog ili o običnom plesu u discu prilikom večernjeg izlaska, sve je djelotvorno.
5. DOBAR SAN – Nastojte dobro spavati.
6. PRIRODA – Što više boravite u prirodi ili na otvorenom, a ukoliko to nije moguće osvijetlite i redovito prozračujte svoje prostorije.
7. MEDITACIJA – Svaka vrsta opuštanja ili autogenog treninga je više nego dobrodošla.
8. PRAKTICIRAJTE VJERU – Odlazak u crkvu, razgovor sa svećenikom ili drugi oblik prakticiranja vjere dosta pomaže kod potištenosti.
9. SELFHELP LITERATURA – Dobro je čitati knjige koje će vam pomoći izgraditi samopouzdanje, hrabrost, pronaći smisao u životu i sl. prema vlastitom izboru.
10. Možda biste mogli pokušati i s BILJNIM PRIPRAVCIMA. Oni nekad mogu djelovati kao dobar poticaj za povratak energije i volje.
Vrlo brzo možete pripremiti biljni napitak s vinom:
Pomiješajte bosiljak, majčinu dušicu i ružmarin (te biljke možete kupiti u svakoj većoj ljekarni). Dvije žlice mješavine tih biljaka poparite s pola litre zavrela razrijeđena vina. Ostavite da odstoji jedan sat.
Pije se po pola čaše prije i poslije jela.
Ne povećavajte količinu vina jer alkohol ima suprotan učinak i doprinosi lošem osjećaju potičući depresiju.
Alkohol povećava sklonost depresiji
Ljudi koji piju alkohol kako bi se osjećali bolje u stvari samo pogoršavaju svoje stanje i postaju skloniji depresiji.
Prema istraživanju Britanskog instituta za mentalno zdravlje ljudi koji u alkoholu traže lijek protiv tjeskobe, anksioznosti i tuge, na takav način povećavaju rizik obolijevanja od depresije.
Alkohol je samo privremeno rješenje jer oslabljuje neurotransmitere zadužene za reduciranje depresije i tjeskobe. Prekomjernim konzumiranjem alkohola neurotransmiteri će toliko oslabiti da mozak neće biti u mogućnosti spriječiti depresiju.
Prema riječima znanstvenika problem je toliko ozbiljan da bi na etiketama alkoholnih pića trebala pisati napomena da prekomjerno konzumiranje alkohola ozbiljno ugrožava psihičko zdravlje.
Ekoterapija
Ekoterapija, alternativna metoda za liječenje depresije koju sve češće savjetuju i zapadni liječnici zapravo je hodanje ili rad u prirodi.
Pacijentima se propisuje svakodnevno hodanje parkom ili rad u poljoprivredi.
Dva neovisna istraživanja pokazala su kako „ekoterapija“, koja može uključivati i najjednostavnije vježbanje na otvorenom, može značajno poboljšati mentalno zdravlje.
Nakon šetnje kroz veći park 71 % osoba je izjavilo kako se osjeća manje depresivno, a 90% njih je primijetilo kako imaju i veće samopouzdanje.
Za usporedbu, nakon šetnje gradom ili shopping centrom samo se 45 % osjećalo manje depresivno, a čak 22 % izjavilo je kako im se depresija povećala. Oko 50% na taj način je povećalo samopouzdanje, dok je 44 % osjetilo pad samopouzdanja, što se nije desilo ni jednoj osobi koja je boravila u prirodi.
Znanstvenici ipak ne tvrde kako ekoterapija može zamijeniti konvencionalno liječenje, ali može pripomoći liječenju ili pomoći osobama koje nisu zatražile liječničku pomoć.
Tjelovježbom protiv depresije
Redovita tjelovježba može pomoći osobama koje pate od depresije.
Znanstvenici sa sveučilišta Yale na temelju eksperimenata još jednom su potvrdili kako tjelovježba utječe na raspoloženje, te kako može pomoći liječenju ljudi koji pate od depresije, ali došli su i do nove teorije prema kojoj bi se u skorijoj budućnosti mogla proizvesti tableta sastavom slična kemikalijama koje se luče u organizmu za vrijeme tjelovježbe, a koja bi u borbi protiv depresije trebala biti učinkovitija od dosadašnjih lijekova.
Znanstvenici vjeruju kako bi takva vrsta lijeka bila značajno superiornija u odnosu na postojeće antidepresive.
Naravno, dok takva tableta ne dođe na tržište potištenost možete liječiti pravom tjelovježbom. Vježbanje, posebno na otvorenom poboljšava mentalno zdravlje, smanjuje osjećaj depresivnosti, te povećava samopouzdanje dajući osjećaj postignuća.
Gospina trava u liječenju depresije
Gospina trava ili kantarion najpoznatiji je prirodni lijek protiv depresije. Njeni blistavo žuti cvjetovi i simbolično predstavljaju moć sunca u otjerivanju sila tame, a njeni antidepresivni učinci visoko su cijenjeni i u konvencionalnoj medicini.
Gospina trava se već stotinama godina koristi oralno za tretiranje depresivnih stanja, potištenosti, anksioznosti, kao i kod bolova živaca.
Kada se koristi u svrhu liječenja depresije gospina trava nije „brz“ lijek. S njom nećete postići trenutni oporavak, ali pokazuje odlične dugoročne rezultate. Biljka pomaže tijelu i duši da se oporavi, te se izgradi čvrst temelj za kompletno izlječenje.
U pravilu se čaj pije tri puta dnevno, osim ako nije drugačije naznačeno u uputama, a prije nego što primijetite prva poboljšanja morat ćete pričekati najmanje tjedan ili dva. Obično jedan tretman traje tri do šest mjeseci. Iako osobe primijete značajno poboljšanje već nakon mjesec do dva korištenja, tretman nije preporučljivo prekidati radi potpunog izlječenja.
Pri normalnoj uporabi nisu zamijećeni neki negativni efekti, iako gospina trava jako utječe na druge lijekove i njihovu djelotvornost, posebno kontracepcijskih pilula, lijekova za tretiranje tumora ili onih za liječenje HIV-a. Zbog toga je nužno konzultirati se s liječnikom prije tretmana gospinom travom.
Također, poznato je kako gospina trava čini kožu osjetljivijom na sunčevu svjetlost, zbog toga je vrlo važno izbjegavati sunce za vrijeme korištenja biljke.
Priprema: Ukoliko na uputama na pakiranju nije drugačije naznačeno, čajnu žlicu biljke ili filter vrećicu prelijte s 0,2 l vrele vode. Poklopite i pustite da odstoji 5 do 10 minuta. Procijedite i pijte svježe pripremljeni čaj.
Antidepresivna prehrana
Iako su dnevni stres i napetost neizbježni, tjeskobu i anksioznost možemo ublažiti
pravilnom prehranom. Pokušajte slijediti neke od sljedećih savjeta kako biste popravili raspoloženje.
- Smanjite unos kofeina. Previše gaziranih napitaka, kave, čaja, pa čak i čokolade može premoriti vaš živčani sustav i dovesti vas na rub živčanosti, a u rijetkim slučajevima izazvati i napade panike.
-Smanjite konzumiranje alkohola. Mnogi ljudi posežu za alkoholom kako bi smirili svoje živce, ali posljedice mogu biti veće za tijelo, nego koristi od inicijalnog opuštanja. Ako trebate piće popijte svježi sok od naranče ili neki opuštajući čaj. Pića ograničite na jedno do dva dnevno.
-Jedite složene ugljikohidrate. Za vrijeme tjeskobnog razdoblja trebalo bi u prehrani povećati unos složenih ugljikohidrata. Ali to ne znači šećera. Čokolada i ostali slatkiši samo će vam kratkotrajno dati dobar osjećaj. Složeni ugljikohidrati će djelovati dugotrajnije i sustavno.
- Uzmite multivitamin. Iako se učinkovitost vitaminskih nadomjestaka u zadnje vrijeme često dovodi u pitanje, smatra se da vam ne mogu štetiti, a velike su šanse da će vam koristiti.
- Pijte dovoljno vode. Osam čaša dnevno neka vam postane rutina. Vodu pijte pravovremeno. Kada osjetite žeđ već ste dehidrirani.
-Razmislite o biljnim pripravcima. Gospina trava, matičnjak i neke druge biljke mogu vas umiriti i pomoći otjerati depresiju. Ipak, nemojte se samostalno odlučivati na uzimanje, konzultirajte se s liječnikom, a posebno ukoliko uzimate neke lijekove.
Može li depresija biti i dobra za vas?
Nešto novo nude nam znanstvenici vezano uz depresiju. Kažu da definiranje depresije kao bolesti nije uvijek dobro za ljude. U slučajevima kada se radi o potištenosti, a ne ozbiljnoj depresiji, njeno karakteriziranje kao medicinskog stanja može natjerati ljude da postanu pasivni i smanjiti motivaciju za promjenama u životu.
Sada znanstvenici kažu kako postoje prednosti od potištenosti. Kažu kako neraspoloženje i tuga ojačavaju svoje žrtve, te ih osposobljavaju da se bolje nose sa životnim izazovima, a nerijetko tjera na više truda što vodi do većih postignuća.
Ističu kako su neke velike povijesne osobe poput Winstona Churchilla, Abrahama Lincolna, Isaaca Newtona i Beethovena patili od nekog oblika depresije.
Profesor Jerome Wakefield, sa Sveučilišta u New Yorku, autor knjige „Gubitak tuge – kako su liječnici transformirali tugu u depresivni poremećaj“ tvrdi: „Nešto poput depresije što je tako često kod ljudi mora imati svoje pozitivne strane, jer inače ne bi bili toliko opterećeni s njom“. On vjeruje kako tuga ima zaštitnu funkciju, te da pomaže osobama da nauče nešto iz svojih pogrešaka.
„Mislim da je zadatak negativnih emocija da zaustave naše normalno funkcioniranje na trenutak i natjeraju nas da se usredotočimo privremeno na nešto drugo“, dodaje.
izvor
pcelica- Deveti Razred
-
Grad : Smederevo
Browser :
Broj Postova : 98
Broj Poena : 5555
Reputacija : 175
Datum upisa : 28.03.2010
Datum rođenja : 01.04.1979
Godine Starosti : 45
Pol :
Zodijak : 
Zanimanje : pravnik
Raspoloženje : ;-)
Uzrečica : Ma daj!
Knjiga/Pisac : 100 godina samoce-Gabriel Garcia Marques
Moj YOUTube Video :
4 iznenađujuća znaka depresije
od pcelica Pon 23 Maj - 22:38:27
Loše raspoloženje, nedostatak motivacije i gubitak energije su svima znani simptomi depresije. Pogledajte nekoliko manje poznatih znakova ove psihičke bolesti.
BOL U ZGLOBOVIMA
Psihijatar Skot Halcman objašnjava da većina ljudi pogrešno povezuje bol u zglobovima i leđima sa fizičkim uzrocima, jer je ustvari najčešće reč o depresiji.
- Glavobolje, bolovi u leđima, zglobovima i stomaku, jesu uobičajeni simptomi depresije, koji prolaze čim se poboljša psihičko stanje pacijenta - ističe on.
STOMAČNE TEGOBE
Promene u probavi, kao što su zatvor ili potreba za češćim odlaskom u toalet, tipični su znakovi anksioznosti, koja predstavlja jedan od simptoma depresije.
- Ovo je posebno izraženo kod ženskog dela populacije - kaže Halcman.
U najkraćem depresija je negativno viđenje sebe, sveta i budućnosti. Psihijatri trvde da je 10 odsto ljudi koji boluju od depresije sklono paranoičnim mislima
OPTEREĆENOST POSLOM
Kada upadnu u depresivno stanje, većina ljudi gubi volju za bilo kakvom aktivnošću i najradije bi ceo dan proveli u krevetu. Međutim, suprotna reakcija – neprestani rad i pretrpavanje obavezama, takođe može biti znak depresije.
- Neke osobe namerno izlažu sebe opterećenjima do krajnjih granica -navodi Halcman.
Depresivne osobe se naporno trude čak i kada nemaju konkretan cilj, kao što je na primer unapređenje na poslu.
PARANOIČNE MISLI
Psihijatri tvrde da je oko 10 odsto ljudi koji boluju od depresije sklono paranoičnim mislima.
- Imao sam veoma inteligentnu pacijentkinju, koja je pod uticajem depresije počela da misli da joj je neko ugradio kamere u kuću, kako bi je špijunirao - navodi dr. Halcman.
izvor
BOL U ZGLOBOVIMA
Psihijatar Skot Halcman objašnjava da većina ljudi pogrešno povezuje bol u zglobovima i leđima sa fizičkim uzrocima, jer je ustvari najčešće reč o depresiji.
- Glavobolje, bolovi u leđima, zglobovima i stomaku, jesu uobičajeni simptomi depresije, koji prolaze čim se poboljša psihičko stanje pacijenta - ističe on.
STOMAČNE TEGOBE
Promene u probavi, kao što su zatvor ili potreba za češćim odlaskom u toalet, tipični su znakovi anksioznosti, koja predstavlja jedan od simptoma depresije.
- Ovo je posebno izraženo kod ženskog dela populacije - kaže Halcman.
U najkraćem depresija je negativno viđenje sebe, sveta i budućnosti. Psihijatri trvde da je 10 odsto ljudi koji boluju od depresije sklono paranoičnim mislima
OPTEREĆENOST POSLOM
Kada upadnu u depresivno stanje, većina ljudi gubi volju za bilo kakvom aktivnošću i najradije bi ceo dan proveli u krevetu. Međutim, suprotna reakcija – neprestani rad i pretrpavanje obavezama, takođe može biti znak depresije.
- Neke osobe namerno izlažu sebe opterećenjima do krajnjih granica -navodi Halcman.
Depresivne osobe se naporno trude čak i kada nemaju konkretan cilj, kao što je na primer unapređenje na poslu.
PARANOIČNE MISLI
Psihijatri tvrde da je oko 10 odsto ljudi koji boluju od depresije sklono paranoičnim mislima.
- Imao sam veoma inteligentnu pacijentkinju, koja je pod uticajem depresije počela da misli da joj je neko ugradio kamere u kuću, kako bi je špijunirao - navodi dr. Halcman.
izvor
pcelica- Deveti Razred
-
Grad : Smederevo
Browser :
Broj Postova : 98
Broj Poena : 5555
Reputacija : 175
Datum upisa : 28.03.2010
Datum rođenja : 01.04.1979
Godine Starosti : 45
Pol : Zodijak :
Zanimanje : pravnik
Raspoloženje : ;-)
Uzrečica : Ma daj!
Knjiga/Pisac : 100 godina samoce-Gabriel Garcia Marques
Moj YOUTube Video :
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak : 
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pet 20 Maj - 21:35:32
Ako vam je pomoć potrebna, nemojte oklevati da je potražite. Nije sramota tražiti pomoć.
Stručnu pomoć možete dobiti u vašem domu zdravlja, kod lekara opšte prakse. Lekar opšte prakse će vas uputiti na lekara specijalistu - psihijatra. Ako u vašem domu zdravlja ne postoji psihijatar, lekar opšte prakse će vas uputiti na psihijatra u odgovarajućoj specijalizovanoj ustanovi.
Ako vam je pomoć potrebna hitno, u vreme kada domovi zdravlja ne rade, možete je potražiti u ustanovama specijalizovanim za urgentnu psihijatriju, kao što je na primer Institut za neuropsihijatrijske bolesti "Dr. Laza Lazarević" u Beogradu (vidite niže za adresu).
Put od lekara opšte prakse do specijaliste, zbog redova u našim zdravstvenim ustanovama, može ponekad biti naporan i težak. Ipak, to je najbolji put da stručnu pomoć dobijete na regularan način koji je pokriven vašim zdravstvenim osiguranjem.
Ako želite da skratite ovaj put, a shvatate da vam je pomoć specijaliste potrebna, možete se direktno obratiti psihijatru u domu zdravlja ili u nekoj od specijalzovanih ustanova (niže navedene su takve ustanove u Beogradu), ali imajte na umu da ćete za direktan prijem kod specijaliste, bez uputa lekara opšte prakse, morati da platite (cena nije prevelika, ako vam se žuri, iznosila je oko 600 din. juna 2003. god.).
Pored državnih zdravstvenih ustanova postoje i privatne psihijatrijske ordinacije kojima se možete obratiti, u kojima se plaća za zdravstvene usluge.
Specijalizovane psihijatrijske ustanove na području Beograda:
ˇ Klinički Centar Srbije, Institut za psihijatriju, Beograd, Pasterova br. 2, tel: 3618-444 lokal 20-90
A. Bolničko-dijagnostičko odeljenje
B. Centar za psihoze "Vladimir F. Vujić"
C. Centar za dnevnu hospitalizaciju
* Odeljenje za psihoze
* Odeljenje za granična stanja neuroze
* Odeljenje za bolesti zavisnosti
D. Teleapel služba (psihijatrijska pomoć telefonom, tel: 685-050)
ˇ Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu, Beograd, Dr. Subotića 6A, tel: 658-355
A. Služba za neurologiju
B. Služba za psihijatriju
C. Služba za specijalizovanu dijagnostiku i terapiju
ˇ Institut za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević", Beograd, Višegradska 26, tel: 642-166, 642-392, 642-687
A. Centar za urgentnu psihijatriju
B. Centar za psihoze
C. Centar za genrontopsihijatriju, Beograd, Padinska skela BB, tel: 8171-233
*Odeljenje za presenilne demencije
* Odeljenje za senilne demencije
D. Centar za vanbolničku psihijatriju
* Dnevna bolnica
* Savetovalište
* Dispanzer
ˇ Institut za mentalno zdravlje, Beograd, Palmotićeva 37, tel: 3240-527, 3240-529
A. Odsek opšteg dispanzera za odrale sa savetovalištima, službama i socioterapijskim klubovima
* Odsek za brak i porodicu
* Odsek za vanbolničko lečenje alkoholizma
* Odsek savetovališta za studente
* Dispanzer za mentalno zdravlje (na Novom Beogradu)
B. Dnevna bolnica
* Odsek za neuroze i granična stanja
* Odsek za psihoze
* Odsek za depresije
C. Odsek za alkoholizam
* Dnevna bolnica
D. Blok za kliničku zaštitu odraslih
* Odsek za intenzivnzu negu sa službom za toksikomaniju
* Odsek za psihoze
* Odsek za neuroze i granična stanja
E. Blok za zaštitu dece i omladine
* Odsek za dispanzersko lečenje dece i omladine
* Odsek za psihijatrijsko lečenje dece i omladine
* Odsek za kliničko lečenje dece i omladine
* Odsek za neuropsihologiju
F. Odsek za epilepsije, kliničku neurofiziologiju i kognitivne neuronauke
G. Centar za psihoterapiju i socioterapiju
H. Centar za vanbolničku zaštitu
I. Centar za kliničku psihofarmakologiju
ˇ Kliničko-bolnički centar "Zvezdara", Beograd, Dimitrija Tucovića 161, tel: 414-322, 414-343
A. Klinika za neurologiju i psihijatriju, tel: 413-846
* Klinički institut za neurologiju
* Klinički institut za psihijatriju
* Dnevna psihijatrijska bolnica
ˇ Kliničko-bolnički centar "Dr Dragiša Mišović"-Dedinje, Beograd, Heroja Milana Tepića 1, tel: 667-122, 660-666, 669-955
A. Klinika za psihijatriju, tel: 663-946
* Odeljenje kliničke psihijatrije
* Odeljenje poluintenzivne nege i psihoze
* Odeljenje za psihosomatska oboljenja
* Odeljenje za adolescentnu psihijatriju
* Odeljenje za psihofiziologiju, neurofiziologiju, EEG i REG laboratoriju
* Odeljenje za psihoterapiju
* Ambulantno poliklinička služba
* Dnevna bolnica
Stručnu pomoć možete dobiti u vašem domu zdravlja, kod lekara opšte prakse. Lekar opšte prakse će vas uputiti na lekara specijalistu - psihijatra. Ako u vašem domu zdravlja ne postoji psihijatar, lekar opšte prakse će vas uputiti na psihijatra u odgovarajućoj specijalizovanoj ustanovi.
Ako vam je pomoć potrebna hitno, u vreme kada domovi zdravlja ne rade, možete je potražiti u ustanovama specijalizovanim za urgentnu psihijatriju, kao što je na primer Institut za neuropsihijatrijske bolesti "Dr. Laza Lazarević" u Beogradu (vidite niže za adresu).
Put od lekara opšte prakse do specijaliste, zbog redova u našim zdravstvenim ustanovama, može ponekad biti naporan i težak. Ipak, to je najbolji put da stručnu pomoć dobijete na regularan način koji je pokriven vašim zdravstvenim osiguranjem.
Ako želite da skratite ovaj put, a shvatate da vam je pomoć specijaliste potrebna, možete se direktno obratiti psihijatru u domu zdravlja ili u nekoj od specijalzovanih ustanova (niže navedene su takve ustanove u Beogradu), ali imajte na umu da ćete za direktan prijem kod specijaliste, bez uputa lekara opšte prakse, morati da platite (cena nije prevelika, ako vam se žuri, iznosila je oko 600 din. juna 2003. god.).
Pored državnih zdravstvenih ustanova postoje i privatne psihijatrijske ordinacije kojima se možete obratiti, u kojima se plaća za zdravstvene usluge.
Specijalizovane psihijatrijske ustanove na području Beograda:
ˇ Klinički Centar Srbije, Institut za psihijatriju, Beograd, Pasterova br. 2, tel: 3618-444 lokal 20-90
A. Bolničko-dijagnostičko odeljenje
B. Centar za psihoze "Vladimir F. Vujić"
C. Centar za dnevnu hospitalizaciju
* Odeljenje za psihoze
* Odeljenje za granična stanja neuroze
* Odeljenje za bolesti zavisnosti
D. Teleapel služba (psihijatrijska pomoć telefonom, tel: 685-050)
ˇ Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu, Beograd, Dr. Subotića 6A, tel: 658-355
A. Služba za neurologiju
B. Služba za psihijatriju
C. Služba za specijalizovanu dijagnostiku i terapiju
ˇ Institut za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević", Beograd, Višegradska 26, tel: 642-166, 642-392, 642-687
A. Centar za urgentnu psihijatriju
B. Centar za psihoze
C. Centar za genrontopsihijatriju, Beograd, Padinska skela BB, tel: 8171-233
*Odeljenje za presenilne demencije
* Odeljenje za senilne demencije
D. Centar za vanbolničku psihijatriju
* Dnevna bolnica
* Savetovalište
* Dispanzer
ˇ Institut za mentalno zdravlje, Beograd, Palmotićeva 37, tel: 3240-527, 3240-529
A. Odsek opšteg dispanzera za odrale sa savetovalištima, službama i socioterapijskim klubovima
* Odsek za brak i porodicu
* Odsek za vanbolničko lečenje alkoholizma
* Odsek savetovališta za studente
* Dispanzer za mentalno zdravlje (na Novom Beogradu)
B. Dnevna bolnica
* Odsek za neuroze i granična stanja
* Odsek za psihoze
* Odsek za depresije
C. Odsek za alkoholizam
* Dnevna bolnica
D. Blok za kliničku zaštitu odraslih
* Odsek za intenzivnzu negu sa službom za toksikomaniju
* Odsek za psihoze
* Odsek za neuroze i granična stanja
E. Blok za zaštitu dece i omladine
* Odsek za dispanzersko lečenje dece i omladine
* Odsek za psihijatrijsko lečenje dece i omladine
* Odsek za kliničko lečenje dece i omladine
* Odsek za neuropsihologiju
F. Odsek za epilepsije, kliničku neurofiziologiju i kognitivne neuronauke
G. Centar za psihoterapiju i socioterapiju
H. Centar za vanbolničku zaštitu
I. Centar za kliničku psihofarmakologiju
ˇ Kliničko-bolnički centar "Zvezdara", Beograd, Dimitrija Tucovića 161, tel: 414-322, 414-343
A. Klinika za neurologiju i psihijatriju, tel: 413-846
* Klinički institut za neurologiju
* Klinički institut za psihijatriju
* Dnevna psihijatrijska bolnica
ˇ Kliničko-bolnički centar "Dr Dragiša Mišović"-Dedinje, Beograd, Heroja Milana Tepića 1, tel: 667-122, 660-666, 669-955
A. Klinika za psihijatriju, tel: 663-946
* Odeljenje kliničke psihijatrije
* Odeljenje poluintenzivne nege i psihoze
* Odeljenje za psihosomatska oboljenja
* Odeljenje za adolescentnu psihijatriju
* Odeljenje za psihofiziologiju, neurofiziologiju, EEG i REG laboratoriju
* Odeljenje za psihoterapiju
* Ambulantno poliklinička služba
* Dnevna bolnica
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pet 20 Maj - 21:34:32
O POREMEĆAJIMA LIČNOSTI
ŠTA SU POREMEĆAJI LIČNOSTI?
Poremećaji ličnosti uzrokuju dugotrajne obrasce unutrašnjeg doživljavanja i ponašanja koji odstupaju od očekivanja društva u celini, koji su prožimajući, kruti i stabilni tokom vremena i koji vode nelagodnosti ili lošijem funkcionisanju.
Ličnost se danas sagledava kao kompleksan obrazac duboko usađenih psiholoških karakteristika koje su najvećim delom nesvesne, teško promenljive i koje se automatski ispoljavaju u gotovo svakoj oblasti funkcionisanjaŤ. Lične karakteristike ili osobine se ispoljavaju na kontinuumu socijalnog funkcionisanja. Poremećaji ličnosti odražavaju osobine ličnosti koje se neadekvatno koriste i koje postaju maladaptivne. Do određene mere ova klasifikacija je proizvoljna.
Neka odstupanja mogu biti sasvim blaga, uz veoma mali uticaj na život osobe, kod kuće ili na poslu; druga mogu prouzrokovati velike posledice kako u porodici, tako i u društvu. Specifične situacije ili događaji predstavljaju okidač za ponašanja karakteristična za poremećaje ličnosti. Uopšte uzev, osobe sa poremećajem ličnosti imaju poteškoće u slaganju sa drugim ljudima i mogu biti razdražljive, zahtevne, neprijateljski nastrojene, plašljive ili manipulativne.
SIMPTOMI POREMEĆAJA LIČNOSTI
ˇ Poteškoće u slaganju sa drugim ljudima. Mogu biti razdražljivi, zahtevni, neprijateljski nastrojeni, plašljivi ili manipulativni.
ˇ Obrasci ponašanja značajno odstupaju od društvenih očekivanja i ostaju postojani tokom vremena.
ˇ Poremećaj zahvata mišljenje, emocije, međuljudske odnose i kontrolu impulsa.
ˇ Obrazac je nefleksibilan i javlja se u širokom spektru situacija.
ˇ Obrazac je stabilan ili dugotrajan, sa početkom u detinjstvu ili adolescenciji.
Poremećaji ličnosti postoje u različitim oblicima. Klasifikacija poremećaja ličnosti je proizvoljna (didaktička). Svaka osoba je, međutim, jedinstvena i može ispoljavati mešavine obrazaca.
UZROCI POREMEĆAJA LIČNOSTI
Poremećaji ličnosti, najverovatnije, proističu iz kompleksne interakcije ranih životnih iskustava, genetskih i sredinskih faktora. U principu, genetski faktori doprinose biološkim osnovama moždanog funkcionisanja i osnovnoj strukturi ličnosti. Ova struktura onda utiče na to kako će individua odgovarati na životna iskustva i društveno okruženje. Tokom vremena, svaka osoba razvija specifične obrasce ili načine doživljavanja sopstvenog sveta, kao i osećanja, mišljenja, prevazilaženja i ponašanja.
Iako se do današnjeg dana malo zna o mogućim biološkim korelatima poremećaja ličnosti, osobe sa poremećajem ličnosti mogu imati poremećenu regulaciju moždanih kola koja kontrolišu emocije. Ova poteškoća, u kombinaciji sa psihološkim i socijalnim faktorima kao što su zlostavljanje, zanemarivanje ili odvajanje, čini da osoba bude pod većim rizikom od razvijanja poremećaja ličnosti. Snažna privrženost unutar porodice ili mreže podrške ljudi van porodice, u školi i u zajednici, pomažu individui da razvije snažan osećaj samopoštovanja i snažne mehanizme odbrane. Prilike za lični razvoj i za razvijanje jedinstvenih sposobnosti mogu ojačati predstavu osobe o sebi samoj. Ovako podržavajuća okolina može pružiti izvesnu zaštitu od razvijanja poremećaja ličnosti.
Za biološki predisponirane osobe glavni razvojni izazovi koji su sastavni deo adolescencije i ranog odraslog perioda � odvajanje od porodice, identitet i nezavisnost � mogu biti faktori koji dovode do pojave poremećaja ličnosti. Ovo može objasniti zašto poremećaji ličnosti obično i počinju u tim godinama.
VRSTE POREMEĆAJA LIČNOSTI
Granični poremećaj ličnosti: nestabilnost međuljudskih odnosa, identiteta i afekta, kao i naznačena impulsivnost.
Antisocijalni poremećaj ličnosti: Zanemarivanje ili kršenje prava drugih ljudi.
Histrionični poremećaj ličnosti: prekomerna emocionalnost i traženje pažnje.
Narcistički poremćaj ličnosti: grandioznost, potreba za divljenjem i nedostatak empatije.
Izbegavajući poremećaj ličnosti: socijalna inhibicija, osećanje neadekvatnosti i preosetljivost na negativno ocenjivanje.
Zavisni poremćaj ličnosti: podređeno i zavisno ponašanje povezano sa prekomernom potrebom da o osobi neko brine.
Shizoidni poremećaj ličnosti: otuđenost od socijalnih relacija i ograničen raspon emocionalnog ispoljavanja.
Paranoidni poremećaj ličnosti: nepoverenje i sumnjičavost, pri čemu se motivi drugih ljudi tumače kao zloćudni.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti: preokupiranost urednošću, perfekcionizmom i kontrolom.
Shizotipalni poremećaj ličnosti: akutna nelagodnost u bliskim međuljudskim odnosima, kognitivne ili perceptivne distorzije i ekscentričnosti u ponašanju.
KOLIKO SU ČESTI POREMEĆAJI LIČNOSTI?
Procene prevalencije dijagnoze bilo kog poremećaja ličnosti u SAD (na primer) kreću se od 6 do 9%, zavisno od kriterijuma koji je korišćen za definisanje. Epidemiološke studije najčešće ocenjuju i izveštavaju o antisocijalnom poremećaju ličnosti. Istraživanjem sprovedenim u Ontariju 1991. godine, procenjeno je da je jednogodišnja stopa prevalencije antisocijalnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji bila 1,7%. Prema Edmontonskoj studiji iz 80-ih godina, 1,8% populacije imalo je antisocijalni poremćaj ličnosti tokom šestomesečnog perioda pre istraživanja, dok je 3,7% imalo antisocijalni poremećaj ličnosti u nekom trenutku svog života. Procene prevalencije ostalih poremećaja ličnosti kreću se od 1 do 10% populacije.
KOJI SU EFEKTI I POSLEDICE POREMEĆAJA LIČNOSTI?
Iako se poremećaji ličnosti obično javljaju u adolescenciji ili ranom odraslom dobu, mogu postati evidentni i u srednjem životnom dobu. Do određenog nivoa, vreme javljanja zavisi od vrste poremećaja ličnosti i situacije ili događaja koji okružuju pojedinca. Na primer, granični poremećaj ličnosti se najčešće javlja u adolescenciji i ranom odraslom dobu a postaje manje upadljiv do srednjeg životnog doba. Sa druge strane, narcistički poremećaj ličnosti može ostati neotkriven do srednjeg životnog doba, kada osoba počinje da razvija "osećaj za ono što je propustila u životu" ili se suočava sa ličnim ograničenjima.
S obzirom na to da se poremećaji ličnosti razvijaju u periodu adolescencije ili ranog odraslog doba, oni se javljaju u vreme kada većina ljudi razvija veštine odraslih, uspostavlja zrele međuljudske odnose, stiče obrazovanje, stvara karijeru i kad se uopšte "stabilizuje" u svom životu. Neprilagođeno ponašanje tokom ovog životnog stadijuma ima implikacije koje se protežu na čitav život. Poremećaje ličnosti često prate zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, seksualna disfunkcija, generalizovani anksiozni poremećaj, bipolarni afektivni poremećaj, opsesivno�kompulsivni poremećaj, depresivni poremećaj, poremećaj ishrane i suicidalne misli ili pokušaji. Čak do jedne polovine zatvorenika ima antisocijalni poremećaj ličnosti, jer njegove pridružene bihejvioralne karakteristike (zloupotreba psihoaktivnih supstanci, nasilje, skitanje) vode do kriminalnog ponašanja. Ostale društvene posledice poremećaja ličnosti uključuju:
- nasilje u braku
- zlostavljanje dece
- slabo radno postignuće
- samoubistvo
- kockanje
Poremećaji ličnosti imaju veliki uticaj na osobe koje su bliske obolelom. Kruti obrasci ponašanja obolele osobe otežavaju njihovo prilagođavanje na različite situacije. Kao posledica, drugi ljudi se prilagođavaju njima. Ovo stvara veliku napetost u svim međuljudskim odnosima, u porodici, među bliskim prijateljima, na radnom mestu. U isto vreme, kada se drugi ljudi ne prilagođavaju, osoba sa poremećajem ličnosti može postati ljuta, frustrirana, depresivna ili povučena. Ovim se uspostavlja začarani krug interakcija koji uzrokuje da obolele osobe istrajavaju u maladaptivnim obrascima ponašanja dok se njihovim potrebama ne izađe u susret.
STIGMA POVEZANA SA POREMEĆAJIMA LIČNOSTI
S obzirom na to da ponašanja koja se javljaju u nekim poremćajima ličnosti ostaju bliska onome što se smatra ťnormalnimŤ, drugi često smatraju da oboleli lako može izmeniti svoje ponašanje i rešiti interepersonalni problem. A kada takva ponašanja duže potraju, drugi to mogu protumačiti nedostatkom volje za promenom. Fiksna priroda ovog poremećaja je nešto što drugi ljudi ne razumeju najbolje.
LEČENJE POREMEĆAJA LIČNOSTI
Poremećaji ličnosti su teški za lečenje zbog poricanja da problem postoji i zbog pesimizma zdravstvenih radnika usled izostanka uspeha tokom prethodnih pokušaja. Intenzivna individualna i grupna psihoterapija, kombinovana sa antidepresivima i stabilizatorima raspoloženja, može biti, u najmanju ruku, delimično efikasna kod nekih ljudi. Teškoće se javljaju kako zbog upornosti simptoma, tako i zbog negativnog uticaja koji ovi simptomi imaju na terapijski odnos.
Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti češće bivaju hospitalizovane, češće su na psihoterapiji vanbolnički i češće posećuju urgentna odeljenja nego one sa drugim poremećajima ličnosti.
ŠTA SU POREMEĆAJI LIČNOSTI?
Poremećaji ličnosti uzrokuju dugotrajne obrasce unutrašnjeg doživljavanja i ponašanja koji odstupaju od očekivanja društva u celini, koji su prožimajući, kruti i stabilni tokom vremena i koji vode nelagodnosti ili lošijem funkcionisanju.
Ličnost se danas sagledava kao kompleksan obrazac duboko usađenih psiholoških karakteristika koje su najvećim delom nesvesne, teško promenljive i koje se automatski ispoljavaju u gotovo svakoj oblasti funkcionisanjaŤ. Lične karakteristike ili osobine se ispoljavaju na kontinuumu socijalnog funkcionisanja. Poremećaji ličnosti odražavaju osobine ličnosti koje se neadekvatno koriste i koje postaju maladaptivne. Do određene mere ova klasifikacija je proizvoljna.
Neka odstupanja mogu biti sasvim blaga, uz veoma mali uticaj na život osobe, kod kuće ili na poslu; druga mogu prouzrokovati velike posledice kako u porodici, tako i u društvu. Specifične situacije ili događaji predstavljaju okidač za ponašanja karakteristična za poremećaje ličnosti. Uopšte uzev, osobe sa poremećajem ličnosti imaju poteškoće u slaganju sa drugim ljudima i mogu biti razdražljive, zahtevne, neprijateljski nastrojene, plašljive ili manipulativne.
SIMPTOMI POREMEĆAJA LIČNOSTI
ˇ Poteškoće u slaganju sa drugim ljudima. Mogu biti razdražljivi, zahtevni, neprijateljski nastrojeni, plašljivi ili manipulativni.
ˇ Obrasci ponašanja značajno odstupaju od društvenih očekivanja i ostaju postojani tokom vremena.
ˇ Poremećaj zahvata mišljenje, emocije, međuljudske odnose i kontrolu impulsa.
ˇ Obrazac je nefleksibilan i javlja se u širokom spektru situacija.
ˇ Obrazac je stabilan ili dugotrajan, sa početkom u detinjstvu ili adolescenciji.
Poremećaji ličnosti postoje u različitim oblicima. Klasifikacija poremećaja ličnosti je proizvoljna (didaktička). Svaka osoba je, međutim, jedinstvena i može ispoljavati mešavine obrazaca.
UZROCI POREMEĆAJA LIČNOSTI
Poremećaji ličnosti, najverovatnije, proističu iz kompleksne interakcije ranih životnih iskustava, genetskih i sredinskih faktora. U principu, genetski faktori doprinose biološkim osnovama moždanog funkcionisanja i osnovnoj strukturi ličnosti. Ova struktura onda utiče na to kako će individua odgovarati na životna iskustva i društveno okruženje. Tokom vremena, svaka osoba razvija specifične obrasce ili načine doživljavanja sopstvenog sveta, kao i osećanja, mišljenja, prevazilaženja i ponašanja.
Iako se do današnjeg dana malo zna o mogućim biološkim korelatima poremećaja ličnosti, osobe sa poremećajem ličnosti mogu imati poremećenu regulaciju moždanih kola koja kontrolišu emocije. Ova poteškoća, u kombinaciji sa psihološkim i socijalnim faktorima kao što su zlostavljanje, zanemarivanje ili odvajanje, čini da osoba bude pod većim rizikom od razvijanja poremećaja ličnosti. Snažna privrženost unutar porodice ili mreže podrške ljudi van porodice, u školi i u zajednici, pomažu individui da razvije snažan osećaj samopoštovanja i snažne mehanizme odbrane. Prilike za lični razvoj i za razvijanje jedinstvenih sposobnosti mogu ojačati predstavu osobe o sebi samoj. Ovako podržavajuća okolina može pružiti izvesnu zaštitu od razvijanja poremećaja ličnosti.
Za biološki predisponirane osobe glavni razvojni izazovi koji su sastavni deo adolescencije i ranog odraslog perioda � odvajanje od porodice, identitet i nezavisnost � mogu biti faktori koji dovode do pojave poremećaja ličnosti. Ovo može objasniti zašto poremećaji ličnosti obično i počinju u tim godinama.
VRSTE POREMEĆAJA LIČNOSTI
Granični poremećaj ličnosti: nestabilnost međuljudskih odnosa, identiteta i afekta, kao i naznačena impulsivnost.
Antisocijalni poremećaj ličnosti: Zanemarivanje ili kršenje prava drugih ljudi.
Histrionični poremećaj ličnosti: prekomerna emocionalnost i traženje pažnje.
Narcistički poremćaj ličnosti: grandioznost, potreba za divljenjem i nedostatak empatije.
Izbegavajući poremećaj ličnosti: socijalna inhibicija, osećanje neadekvatnosti i preosetljivost na negativno ocenjivanje.
Zavisni poremćaj ličnosti: podređeno i zavisno ponašanje povezano sa prekomernom potrebom da o osobi neko brine.
Shizoidni poremećaj ličnosti: otuđenost od socijalnih relacija i ograničen raspon emocionalnog ispoljavanja.
Paranoidni poremećaj ličnosti: nepoverenje i sumnjičavost, pri čemu se motivi drugih ljudi tumače kao zloćudni.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti: preokupiranost urednošću, perfekcionizmom i kontrolom.
Shizotipalni poremećaj ličnosti: akutna nelagodnost u bliskim međuljudskim odnosima, kognitivne ili perceptivne distorzije i ekscentričnosti u ponašanju.
KOLIKO SU ČESTI POREMEĆAJI LIČNOSTI?
Procene prevalencije dijagnoze bilo kog poremećaja ličnosti u SAD (na primer) kreću se od 6 do 9%, zavisno od kriterijuma koji je korišćen za definisanje. Epidemiološke studije najčešće ocenjuju i izveštavaju o antisocijalnom poremećaju ličnosti. Istraživanjem sprovedenim u Ontariju 1991. godine, procenjeno je da je jednogodišnja stopa prevalencije antisocijalnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji bila 1,7%. Prema Edmontonskoj studiji iz 80-ih godina, 1,8% populacije imalo je antisocijalni poremćaj ličnosti tokom šestomesečnog perioda pre istraživanja, dok je 3,7% imalo antisocijalni poremećaj ličnosti u nekom trenutku svog života. Procene prevalencije ostalih poremećaja ličnosti kreću se od 1 do 10% populacije.
KOJI SU EFEKTI I POSLEDICE POREMEĆAJA LIČNOSTI?
Iako se poremećaji ličnosti obično javljaju u adolescenciji ili ranom odraslom dobu, mogu postati evidentni i u srednjem životnom dobu. Do određenog nivoa, vreme javljanja zavisi od vrste poremećaja ličnosti i situacije ili događaja koji okružuju pojedinca. Na primer, granični poremećaj ličnosti se najčešće javlja u adolescenciji i ranom odraslom dobu a postaje manje upadljiv do srednjeg životnog doba. Sa druge strane, narcistički poremećaj ličnosti može ostati neotkriven do srednjeg životnog doba, kada osoba počinje da razvija "osećaj za ono što je propustila u životu" ili se suočava sa ličnim ograničenjima.
S obzirom na to da se poremećaji ličnosti razvijaju u periodu adolescencije ili ranog odraslog doba, oni se javljaju u vreme kada većina ljudi razvija veštine odraslih, uspostavlja zrele međuljudske odnose, stiče obrazovanje, stvara karijeru i kad se uopšte "stabilizuje" u svom životu. Neprilagođeno ponašanje tokom ovog životnog stadijuma ima implikacije koje se protežu na čitav život. Poremećaje ličnosti često prate zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, seksualna disfunkcija, generalizovani anksiozni poremećaj, bipolarni afektivni poremećaj, opsesivno�kompulsivni poremećaj, depresivni poremećaj, poremećaj ishrane i suicidalne misli ili pokušaji. Čak do jedne polovine zatvorenika ima antisocijalni poremećaj ličnosti, jer njegove pridružene bihejvioralne karakteristike (zloupotreba psihoaktivnih supstanci, nasilje, skitanje) vode do kriminalnog ponašanja. Ostale društvene posledice poremećaja ličnosti uključuju:
- nasilje u braku
- zlostavljanje dece
- slabo radno postignuće
- samoubistvo
- kockanje
Poremećaji ličnosti imaju veliki uticaj na osobe koje su bliske obolelom. Kruti obrasci ponašanja obolele osobe otežavaju njihovo prilagođavanje na različite situacije. Kao posledica, drugi ljudi se prilagođavaju njima. Ovo stvara veliku napetost u svim međuljudskim odnosima, u porodici, među bliskim prijateljima, na radnom mestu. U isto vreme, kada se drugi ljudi ne prilagođavaju, osoba sa poremećajem ličnosti može postati ljuta, frustrirana, depresivna ili povučena. Ovim se uspostavlja začarani krug interakcija koji uzrokuje da obolele osobe istrajavaju u maladaptivnim obrascima ponašanja dok se njihovim potrebama ne izađe u susret.
STIGMA POVEZANA SA POREMEĆAJIMA LIČNOSTI
S obzirom na to da ponašanja koja se javljaju u nekim poremćajima ličnosti ostaju bliska onome što se smatra ťnormalnimŤ, drugi često smatraju da oboleli lako može izmeniti svoje ponašanje i rešiti interepersonalni problem. A kada takva ponašanja duže potraju, drugi to mogu protumačiti nedostatkom volje za promenom. Fiksna priroda ovog poremećaja je nešto što drugi ljudi ne razumeju najbolje.
LEČENJE POREMEĆAJA LIČNOSTI
Poremećaji ličnosti su teški za lečenje zbog poricanja da problem postoji i zbog pesimizma zdravstvenih radnika usled izostanka uspeha tokom prethodnih pokušaja. Intenzivna individualna i grupna psihoterapija, kombinovana sa antidepresivima i stabilizatorima raspoloženja, može biti, u najmanju ruku, delimično efikasna kod nekih ljudi. Teškoće se javljaju kako zbog upornosti simptoma, tako i zbog negativnog uticaja koji ovi simptomi imaju na terapijski odnos.
Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti češće bivaju hospitalizovane, češće su na psihoterapiji vanbolnički i češće posećuju urgentna odeljenja nego one sa drugim poremećajima ličnosti.
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pet 20 Maj - 21:33:02
O ANKSIOZNIM POREMEĆAJIMA
Reč "anksiozan" vodi poreklo od latinskog "anxious". Kod nas je preuzeta iz engleskog jezika, a doslovni prevod sa engleskog znači: biti zabrinut, biti uznemiren, uplašen.
ŠTA SU TO ANKSIOZNI POREMEĆAJI?
Osobe sa anksioznim poremećajima doživljavaju prekomernu zabrinutost i napetost koja dovodi do toga da oni ili izbegavaju situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma, ili razvijaju prinudne rituale koji smanjuju anksioznost. Svako od nas oseća zabrinutost u pojedinim situacijama, ali osobe sa anksioznim poremećajima imaju preterana i nerealna osećanja koja utiču na njihove živote, odnose sa ljudima, postignuća u školi ili na poslu, društvene aktivnosti i rekreaciju.
Mnoge osobe, iz različitih razloga, ne leče svoju anksioznost; one mogu smatrati da su simptomi blagi, ili čak normalni, ili pak simptomi sami po sebi mogu uticati na to da se traži pomoć. Anksiozni poremećaji se efikasno leče.
Simptomi anksioznih poremećaja:
¡ intenzivna i dugotrajna osećanja straha i nelagodnosti koja se pojavljuju nevezano za neku stvarnu pretnju ili opasnost
¡ osećanja straha i nelagodnosti koja utiču na normalno svakodnevno funkcionisanje
KOLIKO SU ČESTI ANKSIOZNI POREMEĆAJI?
Podaci iz jedne zapadne zemlje sa 25 miliona stanovnika govore da kombinovani anksiozni poremećaji zahvataju 12% građana: 9% muškaraca i 16% žena tokom jedne godine. Kao grupa, anksiozni poremećaji su najčešći od svih mentalnih poremaćaja.
UZROCI ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Po svemu sudeći, nastanak anksioznih poremaćaja je rezultat kompleksne interakcije genetskih, bioloških, razvojnih i drugih faktora kao što su npr. socioekonomski faktori i stres na radnom mestu. Predloženo je mnoštvo različitih teorija koje objašnjavaju kako navedeni faktori doprinose razvoju ovog poremaćaja. Prva teorija je iskustvena: ljudi mogu naučiti svoj strah nakon početnog neprijatnog iskustva kao što je ponižavajuća situacija, fizičko ili seksualno zlostavljanje, ili samo prisustvovanje nekom nasilnom činu. Slična iskustva koja slede služe da dodatno pojačaju strah.
Po drugoj teoriji, koja se odnosi na kogniciju ili mišljenje, ljudi veruju ili predviđaju da će ishod određene situacije biti po njih ponižavajući ili štetan. Ovo se može dogoditi, na primer, ako su roditelji preterano zaštitnički nastrojeni i ako neprestano upozoravaju na potencijalne probleme.
Treća teorija se usredsređuje na biološke osnove. Istraživanja sugerišu da amigdala, struktura koja se nalazi duboko unutar mozga, služi kao komunikacijska centrala koja signalizira prisustvo pretnje i okida odgovor u vidu straha ili zabrinutosti. Amigdala, takođe, skladišti emocionalna sećanja i može igrati ulogu u nastanku anksioznih poremaćaja. Deca osoba sa anksioznim poremćajima su pod znatno većim rizikom da razviju isti poremećaj nego opšta populacija, što može ukazati na genetski faktor, roditeljske uticaje ili i jedno i drugo.
VRSTE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Generalizovani anksiozni poremećaj
Preterana zabrinutost zbog raličitih događaja ili aktivnosti, koja se javlja tokom više dana, ali ne duže od 6 meseci, uz pridružene simptome (zamor, oslabljena koncentracija).
Specifična fobija
Naznačen i uporan strah od jasno prepoznatljivih objekata ili situacija (npr. letenje, visina, životinje).
Posttraumatski stresni poremćaj
Uporno ponavljanje sećanja na proživljenu traumu (flešbekovi), uporne zastrašujuće misli, košmarni snovi, bes ili razdražljivost kao odgovor na zastrašujuće iskustvo tokom koga je postojala pretnja fizičkim povređivanjem ili je do njega i došlo (npr. silovanje, zlostavljanje dece, rat, elementarna nepogoda).
Socijalna fobija, poznata i kao socijalni anksiozni poremećaj
Izlaganje socijalnim situacijama ili situacijama javnog nastupa gotovo neizostavno izaziva trenutni anksiozni odgovor koji može uključivati lupanje srca, drhtanje, znojenje, gastrointestinalnu nelagodnost, proliv, napetost mišića, crvenjenje ili zbunjenost i koje kod ozbiljnih slučajeva može ispuniti kriterijume za panični napad.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj
Opsesije (prisilne misli): uporne misli, ideje, porivi ili slike koje se nameću protiv volje. Neprikladne su i uzrokuju primetnu napetost ili nelagodnost. Osobe sa prisilnim mislima obično pokušavaju da takve misli ili prvo ignorišu ili potisnu, ili da im se suprotstave drugim mislima ili akcijama (kompulzije).
Kompulzije (prisilne radnje): ponavljajuća ponašanja (pranje ruku, sređivanje ili proveravanje) ili mentalne radnje (molitve, brojanje ili ponavljanje reči) koje se javljaju kao odgovor na prisilne misli ili se javljaju na ritualan način.
Panični poremećaj
Prisustvo ponavljajućih, neočekivanih napada panike koji su praćeni (u trajanju od najmanje mesec dana) stalno prisutnom zabrinutošću oko mogućnosti dobijanja dodatnih napada, brigom zbog uticaja napada ili njegovih posledica, ili značajnom promenom ponašanja u vezi sa napadima.
Panični poremećaji su ponekad udruženi sa agorafobijom – zabrinutost zbog, ili izbegavanje, mesta i situacija sa kojih bi beg mogao da bude otežan ili ponižavajući, ili na kojima pomoć ne bi bila dostupna u slučaju paničnog napada ili simptoma sličnih panici.
Ključna odlika paničnog napada je jasno ograničen period intenzivnog straha ili nelagodnosti koji je praćen sa najmanje 4 od 13 fizičkih simptoma kao što su:
¡ palpitacije, ubrzan srčani rad ili lupanje srca
¡ znojenje
¡ drhtanje ili tremor
¡ osećaj otežanog disanja ili gušenja
¡ bol ili nelagodnost u grudima
¡ mučnina ili nelagodnost u stomaku
¡ vrtoglavica, nestabilnost, zbunjenost, nesvestica
¡ doživljaj da su objekti nestvarni (derealizacija)
¡ doživljaj da je sopstveno Ja udaljeno ili da “nije stvarno tu” (depersonalizacija)
¡ strah od gubitka kontrole; strah da će se "poludeti"
¡ strah od smrti
¡ parestezije (osećaj obamrlosti ili peckanja)
¡ topli ili hladni talasi po telu
UTICAJ I POSLEDICE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Kako anksiozni poremećaji utiču na ljude?
Simptomi anksioznih poremećaja često se razvijaju tokom ranog odraslog perioda. Uprkos tome što većina ljudi ima blage smetnje ili ih nema uopšte, anksiozni poremećaji mogu ozbiljno ograničiti obrazovanje, posao, zabavu i društvene aktivnosti jedne osobe jer on/ona izbegava situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma.
Osobe koje su ozbiljno ugrožene anksioznim poremećajima češće imaju i neki drugi tip poremećaja: depresiju, distimiju, zloupotrebljavaju alkohol ili psihoaktivne supstance ili imaju poremećaj ličnosti.
STIGMA POVEZANA SA ANKSIOZNIM POREMEĆAJIMA
Upravo zato što su anksiozni poremećaji bliski onome što većina ljudi doživljava kao normalnu zabrinutost, oni koji od njih boluju mogu strahovati da će drugi ljudi okarakterisati njihovu prekomernu brigu i strah kao puku slabost. Kao posledica, oni mogu da ignorišu ozbiljnost sopstvenog stanja i nastojati da ga reše sami. Često izbegavaju da potraže pomoć i pate u tišini.
LEČENJE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Rano prepoznavanje i adekvatan tretman su imperativi u cilju povećavanja kvaliteta života osoba sa anksioznim poremećajima. Adekvatno prepoznavanje i tretman takođe pomažu da se spreče česti sekundarni poremećaji kao što su depresija i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Odlaganje traženja i dobijanja dijagnoze i terapije može se pripisati mnoštvu faktora kao što su: stigma (sramota, ljaga), nedostatak ljudskih resursa, znanja ili finansijski razlozi. Uz sve to, može se dogoditi da lekari ne prepoznaju uvek obrazac u simptomima jedne osobe koji bi ih doveo do prave dijagnoze. Često se simptomi ne shvataju ozbiljno i osoba sa anksioznim poremećajem se etiketira kao "emocionalno nestabilna".
Edukacija lekara opšte prakse bi mogla da pomogne da se reši ovaj problem.
Skorašnji pregled anksioznih poremaćaja ukazuje da bi efikasno lečenje uključivalo terapiju lekovima (antidepresivima, anksioliticima) i kognitivno-bihejvioralnu terapiju koja pomaže ljudima da svoje misli o svemu onome što ih prekomerno brine preobraze u racionalnije ideje. Grupe podrške za pojedince i porodice, takođe mogu pomoći da se stvori oruđe za smanjivanje simptoma i izlaženje na kraj sa njima.
Anksiozni poremećaji mogu biti adekvatno lečeni u okviru primarne zdravstvene zaštite uz mogućnost upućivanja stručnjacima koji se bave kognitivno – bihejvioralnom terapijom.
Reč "anksiozan" vodi poreklo od latinskog "anxious". Kod nas je preuzeta iz engleskog jezika, a doslovni prevod sa engleskog znači: biti zabrinut, biti uznemiren, uplašen.
ŠTA SU TO ANKSIOZNI POREMEĆAJI?
Osobe sa anksioznim poremećajima doživljavaju prekomernu zabrinutost i napetost koja dovodi do toga da oni ili izbegavaju situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma, ili razvijaju prinudne rituale koji smanjuju anksioznost. Svako od nas oseća zabrinutost u pojedinim situacijama, ali osobe sa anksioznim poremećajima imaju preterana i nerealna osećanja koja utiču na njihove živote, odnose sa ljudima, postignuća u školi ili na poslu, društvene aktivnosti i rekreaciju.
Mnoge osobe, iz različitih razloga, ne leče svoju anksioznost; one mogu smatrati da su simptomi blagi, ili čak normalni, ili pak simptomi sami po sebi mogu uticati na to da se traži pomoć. Anksiozni poremećaji se efikasno leče.
Simptomi anksioznih poremećaja:
¡ intenzivna i dugotrajna osećanja straha i nelagodnosti koja se pojavljuju nevezano za neku stvarnu pretnju ili opasnost
¡ osećanja straha i nelagodnosti koja utiču na normalno svakodnevno funkcionisanje
KOLIKO SU ČESTI ANKSIOZNI POREMEĆAJI?
Podaci iz jedne zapadne zemlje sa 25 miliona stanovnika govore da kombinovani anksiozni poremećaji zahvataju 12% građana: 9% muškaraca i 16% žena tokom jedne godine. Kao grupa, anksiozni poremećaji su najčešći od svih mentalnih poremaćaja.
UZROCI ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Po svemu sudeći, nastanak anksioznih poremaćaja je rezultat kompleksne interakcije genetskih, bioloških, razvojnih i drugih faktora kao što su npr. socioekonomski faktori i stres na radnom mestu. Predloženo je mnoštvo različitih teorija koje objašnjavaju kako navedeni faktori doprinose razvoju ovog poremaćaja. Prva teorija je iskustvena: ljudi mogu naučiti svoj strah nakon početnog neprijatnog iskustva kao što je ponižavajuća situacija, fizičko ili seksualno zlostavljanje, ili samo prisustvovanje nekom nasilnom činu. Slična iskustva koja slede služe da dodatno pojačaju strah.
Po drugoj teoriji, koja se odnosi na kogniciju ili mišljenje, ljudi veruju ili predviđaju da će ishod određene situacije biti po njih ponižavajući ili štetan. Ovo se može dogoditi, na primer, ako su roditelji preterano zaštitnički nastrojeni i ako neprestano upozoravaju na potencijalne probleme.
Treća teorija se usredsređuje na biološke osnove. Istraživanja sugerišu da amigdala, struktura koja se nalazi duboko unutar mozga, služi kao komunikacijska centrala koja signalizira prisustvo pretnje i okida odgovor u vidu straha ili zabrinutosti. Amigdala, takođe, skladišti emocionalna sećanja i može igrati ulogu u nastanku anksioznih poremaćaja. Deca osoba sa anksioznim poremćajima su pod znatno većim rizikom da razviju isti poremećaj nego opšta populacija, što može ukazati na genetski faktor, roditeljske uticaje ili i jedno i drugo.
VRSTE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Generalizovani anksiozni poremećaj
Preterana zabrinutost zbog raličitih događaja ili aktivnosti, koja se javlja tokom više dana, ali ne duže od 6 meseci, uz pridružene simptome (zamor, oslabljena koncentracija).
Specifična fobija
Naznačen i uporan strah od jasno prepoznatljivih objekata ili situacija (npr. letenje, visina, životinje).
Posttraumatski stresni poremćaj
Uporno ponavljanje sećanja na proživljenu traumu (flešbekovi), uporne zastrašujuće misli, košmarni snovi, bes ili razdražljivost kao odgovor na zastrašujuće iskustvo tokom koga je postojala pretnja fizičkim povređivanjem ili je do njega i došlo (npr. silovanje, zlostavljanje dece, rat, elementarna nepogoda).
Socijalna fobija, poznata i kao socijalni anksiozni poremećaj
Izlaganje socijalnim situacijama ili situacijama javnog nastupa gotovo neizostavno izaziva trenutni anksiozni odgovor koji može uključivati lupanje srca, drhtanje, znojenje, gastrointestinalnu nelagodnost, proliv, napetost mišića, crvenjenje ili zbunjenost i koje kod ozbiljnih slučajeva može ispuniti kriterijume za panični napad.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj
Opsesije (prisilne misli): uporne misli, ideje, porivi ili slike koje se nameću protiv volje. Neprikladne su i uzrokuju primetnu napetost ili nelagodnost. Osobe sa prisilnim mislima obično pokušavaju da takve misli ili prvo ignorišu ili potisnu, ili da im se suprotstave drugim mislima ili akcijama (kompulzije).
Kompulzije (prisilne radnje): ponavljajuća ponašanja (pranje ruku, sređivanje ili proveravanje) ili mentalne radnje (molitve, brojanje ili ponavljanje reči) koje se javljaju kao odgovor na prisilne misli ili se javljaju na ritualan način.
Panični poremećaj
Prisustvo ponavljajućih, neočekivanih napada panike koji su praćeni (u trajanju od najmanje mesec dana) stalno prisutnom zabrinutošću oko mogućnosti dobijanja dodatnih napada, brigom zbog uticaja napada ili njegovih posledica, ili značajnom promenom ponašanja u vezi sa napadima.
Panični poremećaji su ponekad udruženi sa agorafobijom – zabrinutost zbog, ili izbegavanje, mesta i situacija sa kojih bi beg mogao da bude otežan ili ponižavajući, ili na kojima pomoć ne bi bila dostupna u slučaju paničnog napada ili simptoma sličnih panici.
Ključna odlika paničnog napada je jasno ograničen period intenzivnog straha ili nelagodnosti koji je praćen sa najmanje 4 od 13 fizičkih simptoma kao što su:
¡ palpitacije, ubrzan srčani rad ili lupanje srca
¡ znojenje
¡ drhtanje ili tremor
¡ osećaj otežanog disanja ili gušenja
¡ bol ili nelagodnost u grudima
¡ mučnina ili nelagodnost u stomaku
¡ vrtoglavica, nestabilnost, zbunjenost, nesvestica
¡ doživljaj da su objekti nestvarni (derealizacija)
¡ doživljaj da je sopstveno Ja udaljeno ili da “nije stvarno tu” (depersonalizacija)
¡ strah od gubitka kontrole; strah da će se "poludeti"
¡ strah od smrti
¡ parestezije (osećaj obamrlosti ili peckanja)
¡ topli ili hladni talasi po telu
UTICAJ I POSLEDICE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Kako anksiozni poremećaji utiču na ljude?
Simptomi anksioznih poremećaja često se razvijaju tokom ranog odraslog perioda. Uprkos tome što većina ljudi ima blage smetnje ili ih nema uopšte, anksiozni poremećaji mogu ozbiljno ograničiti obrazovanje, posao, zabavu i društvene aktivnosti jedne osobe jer on/ona izbegava situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma.
Osobe koje su ozbiljno ugrožene anksioznim poremećajima češće imaju i neki drugi tip poremećaja: depresiju, distimiju, zloupotrebljavaju alkohol ili psihoaktivne supstance ili imaju poremećaj ličnosti.
STIGMA POVEZANA SA ANKSIOZNIM POREMEĆAJIMA
Upravo zato što su anksiozni poremećaji bliski onome što većina ljudi doživljava kao normalnu zabrinutost, oni koji od njih boluju mogu strahovati da će drugi ljudi okarakterisati njihovu prekomernu brigu i strah kao puku slabost. Kao posledica, oni mogu da ignorišu ozbiljnost sopstvenog stanja i nastojati da ga reše sami. Često izbegavaju da potraže pomoć i pate u tišini.
LEČENJE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Rano prepoznavanje i adekvatan tretman su imperativi u cilju povećavanja kvaliteta života osoba sa anksioznim poremećajima. Adekvatno prepoznavanje i tretman takođe pomažu da se spreče česti sekundarni poremećaji kao što su depresija i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Odlaganje traženja i dobijanja dijagnoze i terapije može se pripisati mnoštvu faktora kao što su: stigma (sramota, ljaga), nedostatak ljudskih resursa, znanja ili finansijski razlozi. Uz sve to, može se dogoditi da lekari ne prepoznaju uvek obrazac u simptomima jedne osobe koji bi ih doveo do prave dijagnoze. Često se simptomi ne shvataju ozbiljno i osoba sa anksioznim poremećajem se etiketira kao "emocionalno nestabilna".
Edukacija lekara opšte prakse bi mogla da pomogne da se reši ovaj problem.
Skorašnji pregled anksioznih poremaćaja ukazuje da bi efikasno lečenje uključivalo terapiju lekovima (antidepresivima, anksioliticima) i kognitivno-bihejvioralnu terapiju koja pomaže ljudima da svoje misli o svemu onome što ih prekomerno brine preobraze u racionalnije ideje. Grupe podrške za pojedince i porodice, takođe mogu pomoći da se stvori oruđe za smanjivanje simptoma i izlaženje na kraj sa njima.
Anksiozni poremećaji mogu biti adekvatno lečeni u okviru primarne zdravstvene zaštite uz mogućnost upućivanja stručnjacima koji se bave kognitivno – bihejvioralnom terapijom.
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pet 20 Maj - 21:31:28
ŠTA JE TO AFEKTIVNI BIPOLARNI POREMEĆAJ? (MANICNA DEPRESIJA)
Svi mi smo ponekad uzbuđeni zbog novih ideja, strasno težimo svojim ciljevima, želimo da se zabavljamo s prijateljima i da potpuno uživamo u životu. Ima i perioda kada smo tužni, kada se povlačimo u usamljeno razmišljanje. Kod ljudi sa afektivnim bipolarnim poremećajem ova osećanja mogu da budu vratolomna vožnja sa divljim usponima i razarajućim padovima.
Kao i depresija, bipolarni poremećaj može biti različitog stepena težine. U svojoj blažoj formi bipolarni poremećaj se naziva 'hipo manija'. Kada simptomi postanu srednje težine ili teški i kad počnu negativno da utiču na sposobnost funkcionisanja osobe, onda govorimo o maničnoj depresiji ili afektivnom bipolarnom poremećaju.
Bipolarni poremećaj je potencijalno ozbiljna, onesposobljavajuća bolest, koja utiče na to kako se osećate, razmišljate, i na kraju kako se ponašate. Simptomi mogu da budu jako izraženi i mogu značajno da utiču na socijalno i profesionalno funkcionisanje pojedinca. Bipolarni poremećaj je razarajuća bolest koja se teško može prevazići bez medicinskog tretmana. Nelečena bolest može potrajati nedeljama, mesecima ili čak godinama, i razarajuće uticati na poslovne ili privatne odnose. Za neke, periodi između epizoda bolesti mogu da budu normalni i produktivni. Ipak, istraživanja pokazuju da će, ako se bolest ne leči, učestalost i težina ovih stanja vremenom rasti.
Kod svake osobe broj i pravilo pojavljivanja epizoda su različiti i jedinstveni. Kod nekih ljudi izraženo je pravilo pojavljivanja zavisno od godišnjeg doba, kod nekih je broj maničnih epizoda veći od broja depresivnih, a kod nekoga epizoda se ponavlja svakih par godina. Razumevanje pravila po kome se bolest ponavlja pomoćiće vam da je predvidite i lakše kontrolišete.
Lek za bipolarni poremećaj ne postoji. Ipak, sa preciznom dijagnozom, odgovarajućom terapijom lekovima, podrškom i razumevanjem znakova i simptoma bolesti, možete da naučite kako da preduzmete mere za njihovo korigovanje, kako da ih uspešno kontrolišete i živite produktivano sa svojom bolešću.
UOBIČAJENI SIMPTOMI I ZNACI POREMEĆAJA
Svako ko boluje od bipolarnog poremećaja doživljava ga na sopstven i jedinstven način. Ipak, navedeni znaci i simptomi su najčešće bili prijavljivani od strane pogođenih i zbog toga se koriste u dijagnosticiranju bipolarnog afektivnog poremećaja.
Manična faza
Rana faza (hipo manija) obično počinje pojačanim osećajem zadovoljstva, samopouzdanja, društvenosti, kreativnosti i energije. U ovoj fazi ljudi sa bipolarnim poremećajem su vrlo produktivni na poslu, kreativni, socijalno privlačni i zabavni za društvo. Zbog zadovoljstva koje pruža ova faza bolesti mnogi ne žele da potraže lekarsku pomoć.
Na žalost, ova faza brzo može da eskalira u razbuktalu maniju. Tokom sledeće faze ljudi pretežno postaju euforični, uvek previše energični i negiraju da nešto sa njima nije u redu. Loše rasuđuju, impulsivno se ponašaju, postaju besni, razdražljivi i svadljivi ako im se neko suprotstavi. Drugi, koji ih poznaju, videće da njihovo ponašanje ne odgovara njihovom karakteru.
Da bi se dijagnosticirala manična epizoda, najmanje četri i više od sledećih simptoma moraju biti izraženi tokom najmanje nedelju dana, i to do tačke kad negativno utiču na svakodnevni život:
ˇ Osoba vrlo malo ili uopšte ne spava, a i pored toga ima ogromnu energiju i snagu;
ˇ Govori toliko brzo da drugi ne mogu da isprate njeno razmišljanje;
ˇ Misli se toliko brzo smenjuju da to otežava koncentraciju i pamćenje ideja;
ˇ Lako im se ometa koncentracija skakanjem misli sa jedne ideje na drugu;
ˇ Preterano su pokretni, što je uočljivo i ljudima oko njih;
ˇ Pokazuju prenaglašeno osećanje velike snage, veličine i naročite važnosti;
ˇ Pojačano upražnjavanje aktivnosti koje donose zadovoljstvo. Nestrpljivo delovanje bez razmišljanja o posledicama - kao na primer - trošenje novca preko svojih mogućnosti, neadekvatne i indiskretne seksualne aktivnosti, povlačenje budalastih koraka u poslu.
ˇ U svojoj najtežoj formi kod manije se može pojaviti i gubljenje smisla za realnost sa psihotičnim simptomima kao što su slušanje ili viđenje stvari koje u realnosti ne postoje (halucinacije) ili javljanje fiksiranih neosnovanih verovanja da je osoba Mesija ili da je obdarena nadljudskim moćima (sumanute ideje).
Depresivna faza
"Koj bi gori, sad je doli"... i bez medicinske pomoći. Manična faza obično rezultira potpunim fizičkim i emocionalnim kolapsom u obliku bolne depresije koja obično sledi. U fazi depresije, znaci i simptomi traju više od dve nedelje, većim delom vremena i smanjuju mogućnost normalnog funkcionisanja. Oni uključuju:
ˇ Uporno osećanje tuge, uznemirenosti, krivice i beznađa;
ˇ Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo;
ˇ Smetnje u spavanju sa iscepkanim snom ili preteranim spavanjem;
ˇ Promene u apetitu, gubitak težine ili gojenje;
ˇ Hronični umor i nezainteresovanost;
ˇ Problemi s pamćenjem, koncentracijom i oranizovanjem misli;
ˇ Brojne fizičke smetnje i bolovi u telu bez nekog vidljivog razloga;
ˇ Misli o bezvrednosti i samoubistvu koje se ponavljaju.
Kombinovano stanje
Neki ljudi doživljavanju i manične i depresivne simptome u isto vreme, ili se oni smenjuju tokom dana. U jednom trenutku, puni ste energije i optimizma, a u sledećem ste bačeni u beznađe i očaj.
ŠTA JE UZROK AFEKTIVNOM BIPOLARNOM POREMEĆAJU?
Niko nije sasvim siguran šta to prouzrokuje bipolarni poremećaj ili maničnu depresiju. Ona nije posledica lošeg vaspitanja ili posedica poremećaja ličnosti, moralne slabosti ili lošeg karaktera. Ima snažnih pokazatelja da, zato što se bipolarni poremećaj javlja i provlači kroz generacije porodica, ima genetsku osnovu. Kod osoba sa maničnom depresijom, otkriveno je da u 60 % slučajeva, u porodici je već postojao ovaj poremećaj. U istraživanjima je izdvojeno nekoliko specifičnih gena koji mogu biti odgovorni za regulaciju neurotransmitera. Ovo će potencijalno unaprediti lečenje i mogućnost oporavka.
Kao kod mnogih drugih bolesti (npr. bolesti srca), jedna teorija kaže da kod osoba koje su genetski 'osetljive' ova bolest se može ispoljiti tokom stresnih perioda. Mozak ljudi sa bipolarnim poremećajem je izgleda osetljiviji na emocionalni ili fizički stres i ima smetnje u prenošenju nervnih impulsa koji normalno vraćaju mir i spokoj. Kroz osetljivu igru neuro-hemijskih supstanci u mozgu, mi regulišemo svoje raspoloženje, spavanje i apetit. Nedostatak sna, raskidanje važnih veza i odnosa, promene u ustaljenom načinu života (čak i pozitivne, kao na primer polazak na fakultet) ili preterana stimulacija, mogu da prouzrokuju hemijski disbalans koji onda inicira maničnu epizodu.
Lečenje na duge staze, za bipolarni poremećaj znači pre svega uzimanje lekova za povraćaj normalih funkcija mozga i prihvatanje novih navika da bi se obezbedio zdrav životni stil.
KO I KAKO RAZVIJA BIPOLARNI POREMEĆAJ?
Za razliku od depresije, bipolarni poremećaj je jednako zastupljen i kod žena i kod muškaraca. Procenjeno je da 1-2 % odraslih biva pogođeno ovim poremećajem.
Bipolarni poremećaj se javlja obično u ranoj adolescenciji i do ranih 30-ih godina, iako će i mali broj dece razviti ovaj poremećaj. Shodno tome, znaci i simptomi pojačane energije, seksualne aktivnosti ili razdražljivosti mogu biti zamenjeni pubertetskim buntom ili adolescentskim besom i zbog toga dovesti do ne postavljanja dijagnoze. Česta je pojava da ljudi sa ovim poremećajem posete 3 doktora i da im treba 8 godina pre nego što utvrde pravu dijagnozu. Uzimajući u obzir visok stepen samoubistava u ovoj grupi, ne postavljanje dijagnoze ima veoma teške posledice.
Ako se ovaj poremećaj javi kasnije (posle 50. godine) onda je mnogo verovatnije da je prouzrokovan zloupotrebom alkohola, droga, steroida ili lekova, ili je znak neke druge bolesti kao što su sistemske bolesti vezivnog tkiva ili poremećaji funkcija endokrinih žlezda.
KAKO SE USPOSTAVLJA DIJAGNOZA BIPOLARNOG POREMEĆAJA?
Mnogi ljudi sa maničnom depresijom izveštavaju da su znali da 'nešto nije u redu' mnogo pre nego što su potražili pomoć. Često prijatelji i porodica utiču na osobu da potraži pomoć zbog toga što su zabrinuti zbog njenog promenljivog ponašanja. Ljudi retko traže pomoć kada su u maničnoj fazi zbog toga što im je zabavna, iako porodica i prijatelji mogu da ne dele sa njima to mišljenje.
Depresivna faza je nasuprot tome emocionalno bolna i ljudi će potražiti pomoć kod lekara. Ovo može da dovede do pogrešne dijagnoze unipolarne depresije. Korišćenje antidepresiva može da prouzrokuje javljanje manične epizode, koje onda uvek ukazuje na postojanje 'bipolarnog' poremećaja.
Kao i kod depresije, ne postoji laboratorijski test, rendgenski snimak ili snimak mozga koji može da identifikuje poremećaj. Umesto toga, pažljivo se ispituje istorijat bolesti, razgovara se sa osobom kako bi se identifikovali znaci, simptomi i pravilo njihovih ponavljanja, i tako se dolazi do dijagnoze. Važno je da se bude iscrpan i iskren u davanju informacija lekaru da bi mu se pomoglo u uspostavljanju dijagnoze. Priznavanje seksualnih indiskretnosti, glupih izbora u poslu, zloupotreba droga kao što je kokain, može da budu neprijatno ali je važno za uspostavljanje dijagnoze. Često se i porodica uključuje da bi se tačno shvatilo šta je po sredi i šta se dešava.
Doktor će pitati o pojavi bolesti u porodici, uključujući i alkoholizam i samoubistvo kako bi bolje ustanovio dijagnozu. Detaljan medicinski pregled bi trebalo da se obavi da bi se isljučile svi drugi medicinski problemi koji mogu biti uzrok, kao na primer poremećaji endokrinih žlezda. Korišćenje nekih lekova koji se koriste za lečenje depresije, anksioznost ili Parkinsonova bolest, ili nedostatak vitamina B12 takođe mogu da utiču na menjanje raspoloženja. Ovo je naročito važno ako se bolest pojavi kasno (nakon 40. godine).
U dijagnozi se često greši. Zbog toga što se mogu pojaviti psihotični simptomi, i zbog toga što se tek u ovoj fazi bolesnik obrati za pomoć, često se dijagnosticira shizofrenija ili shizoafektivni poremećaj. Druge dijagnoze uključuju nedostatak pažnje/hiperkinetički poremećaj ili granični poremećaj ličnosti. Tačna dijagnoza je neophodna za efikasno lečenje zbog toga što je pristup lečenju ove bolesti drugačiji od pristupa lečenju shizofrenije ili unipolarnog poremećaja. U stvari, najnovija istraživanja sugerišu da lečenje antidepresivima može čak i da pogorša simptome bipolarnog poremećaja.
KAKAV JE TRETMAN ZA BIPOLARNI POREMEĆAJ?
Osnov za svaki tretman bipolarnog poremećaja je korišćenje lekova (medikamenata) kako bi se povratilo i stabilizovalo normalno raspoloženje i funkcionisanje. Dodatno, psihoterapija, edukacija pacijenata i porodice i povezivanje sa ljudima sa sličnim problemima takođe mogu doprineti lečenju.
Odlazak u bolnicu takođe treba razmotriti kada je vaša trpnja velika.
Lekovi
Broj lekova koji se koriste u terapiji za bipolarni poremećaj ponekad može da izgleda prevelik. Važno je kontrolisati određene simptome a različiti lekovi se koriste za lečenje ključnih simptoma bolesti. Lekovi takođe obezbeđuju stabilizaciju raspoloženja.
Može biti potrebno uzimati lekove nekoliko nedelja pre nego što oni postignu svoj puni efekat. Neki neželjeni efekti mogu da smetaju, ali nisu opasni (sušenje usta), drugi su veoma ozbiljni i ukazuju na to da treba promeniti terapiju (promene u krvnom pritisku). Razgovarajte sa svojim doktorom o lekovima. Razvijte dobru, kooperativnu, voljnu vezu sa svojim doktorom jer je takva veza od esencijalnog značaja za vaše lečenje. Za neke lekove je potrebno detaljno praćenje, pa će vaš doktor izvršiti laboratorijske analize pre nego što se otpočne sa terapijom, da bi imao osnove za praćenje toka lečenja.
Stabilizatori raspoloženja (psihostabilizatori)
Mnogi ljudi će dobiti lek za stabilizaciju raspoloženja koji će predstavljati dobar osnov za prevenciju depresije i koji će ograničiti 'uzlete' kod manije.
Antidepresivi
Nekad će lekar koristiti antidepresante za lečenje srednje teških ili teških simptoma depresije u bipolarnom poremećaju, ali ovo treba raditi s pažnjom jer postoji rizik od javljanja manične faze, a neka istraživanja pokazuju da antidepresivi mogu da dovedu i do pojave rapidnog cikličnog poremećaja.
Antipsihotici
Antipsihotici se koriste kada simptomi psihoze (halucinacijie i sumanute ideje) a čine deo bipolarnog poremećaja.
Anksiolitici
Benzodijazepini/anksiolitici mogu biti vrlo efikasni tokom hipomaničnih i maničnih epizoda u otklanjanju uznemirenosti.
Hospitalizacija
Bolničko lečenje može biti potrebno da bi se odredili lekovi, u slučajevima kada je rizik od samoubistva veliki i da bi vas zaštitio od potencijalnih posledica poremećenog rasuđivanja.
Psihoterapija
Prihvatanje dijagnoze biporalnog poremećaja kao stanja koji će trajati celog života predstavlja veliki izazov. Podrška će vam pomoći da se prilagodite i da naučite da identifikujete rane znake bolesti, ono što izaziva ispoljavanje bolesti i pravila koja će vam pomoći da preduzmete preventivne korake i akcije za korigovanje simptoma. Učenje o prirodi poremećaja pomoćiće vam da shvatite zašto morate da nastavite sa uzimanjem lekova tokom dužeg niza godina. Psihoterapija će vam takođe pomoći da poboljšate svoje strategije za borbu protiv stresa i da kreirate sigurnu, pomažuću okolinu sa kojom ćete deliti strahove i nadanja.
Pomoć ljudi sa sličim problemima i samopomoć
Učenje o vašem poremećaju i traženje informacija i podrške o tome kako se nositi sa poremećajem raspoloženja je prepoznato kao činilac sa pozitivnim uticajem na oporavak i prevenciju ponavljanja novih epizoda.
Porodična/bračna terapija
Porodice su često jako pogođene prisustvom bipolarnog poremećaja. Osećanja krivice, otpora, ljutnje i frustracije su uobičajena. Zbog promena u ponašanju kod obolelih kao što su indiskrecije u seksualnom ponašanju, neumereno trošenje, budalaste odluke u poslu, bezbednost porodice može biti ugrožena. Porodicama je potrebna pomoć i zbog toga da bi naučile kako da budu podrška osobi sa poremećajem. Mnogi brakovi se razilaze zbog bipolarnog poremećaja i zbog toga je podrška porodicama takođe važna.
Tekst preuzet od "Kanadskog drustva za poremećaje raspoloženja" - "Mood disorders Society of Canada"
Svi mi smo ponekad uzbuđeni zbog novih ideja, strasno težimo svojim ciljevima, želimo da se zabavljamo s prijateljima i da potpuno uživamo u životu. Ima i perioda kada smo tužni, kada se povlačimo u usamljeno razmišljanje. Kod ljudi sa afektivnim bipolarnim poremećajem ova osećanja mogu da budu vratolomna vožnja sa divljim usponima i razarajućim padovima.
Kao i depresija, bipolarni poremećaj može biti različitog stepena težine. U svojoj blažoj formi bipolarni poremećaj se naziva 'hipo manija'. Kada simptomi postanu srednje težine ili teški i kad počnu negativno da utiču na sposobnost funkcionisanja osobe, onda govorimo o maničnoj depresiji ili afektivnom bipolarnom poremećaju.
Bipolarni poremećaj je potencijalno ozbiljna, onesposobljavajuća bolest, koja utiče na to kako se osećate, razmišljate, i na kraju kako se ponašate. Simptomi mogu da budu jako izraženi i mogu značajno da utiču na socijalno i profesionalno funkcionisanje pojedinca. Bipolarni poremećaj je razarajuća bolest koja se teško može prevazići bez medicinskog tretmana. Nelečena bolest može potrajati nedeljama, mesecima ili čak godinama, i razarajuće uticati na poslovne ili privatne odnose. Za neke, periodi između epizoda bolesti mogu da budu normalni i produktivni. Ipak, istraživanja pokazuju da će, ako se bolest ne leči, učestalost i težina ovih stanja vremenom rasti.
Kod svake osobe broj i pravilo pojavljivanja epizoda su različiti i jedinstveni. Kod nekih ljudi izraženo je pravilo pojavljivanja zavisno od godišnjeg doba, kod nekih je broj maničnih epizoda veći od broja depresivnih, a kod nekoga epizoda se ponavlja svakih par godina. Razumevanje pravila po kome se bolest ponavlja pomoćiće vam da je predvidite i lakše kontrolišete.
Lek za bipolarni poremećaj ne postoji. Ipak, sa preciznom dijagnozom, odgovarajućom terapijom lekovima, podrškom i razumevanjem znakova i simptoma bolesti, možete da naučite kako da preduzmete mere za njihovo korigovanje, kako da ih uspešno kontrolišete i živite produktivano sa svojom bolešću.
UOBIČAJENI SIMPTOMI I ZNACI POREMEĆAJA
Svako ko boluje od bipolarnog poremećaja doživljava ga na sopstven i jedinstven način. Ipak, navedeni znaci i simptomi su najčešće bili prijavljivani od strane pogođenih i zbog toga se koriste u dijagnosticiranju bipolarnog afektivnog poremećaja.
Manična faza
Rana faza (hipo manija) obično počinje pojačanim osećajem zadovoljstva, samopouzdanja, društvenosti, kreativnosti i energije. U ovoj fazi ljudi sa bipolarnim poremećajem su vrlo produktivni na poslu, kreativni, socijalno privlačni i zabavni za društvo. Zbog zadovoljstva koje pruža ova faza bolesti mnogi ne žele da potraže lekarsku pomoć.
Na žalost, ova faza brzo može da eskalira u razbuktalu maniju. Tokom sledeće faze ljudi pretežno postaju euforični, uvek previše energični i negiraju da nešto sa njima nije u redu. Loše rasuđuju, impulsivno se ponašaju, postaju besni, razdražljivi i svadljivi ako im se neko suprotstavi. Drugi, koji ih poznaju, videće da njihovo ponašanje ne odgovara njihovom karakteru.
Da bi se dijagnosticirala manična epizoda, najmanje četri i više od sledećih simptoma moraju biti izraženi tokom najmanje nedelju dana, i to do tačke kad negativno utiču na svakodnevni život:
ˇ Osoba vrlo malo ili uopšte ne spava, a i pored toga ima ogromnu energiju i snagu;
ˇ Govori toliko brzo da drugi ne mogu da isprate njeno razmišljanje;
ˇ Misli se toliko brzo smenjuju da to otežava koncentraciju i pamćenje ideja;
ˇ Lako im se ometa koncentracija skakanjem misli sa jedne ideje na drugu;
ˇ Preterano su pokretni, što je uočljivo i ljudima oko njih;
ˇ Pokazuju prenaglašeno osećanje velike snage, veličine i naročite važnosti;
ˇ Pojačano upražnjavanje aktivnosti koje donose zadovoljstvo. Nestrpljivo delovanje bez razmišljanja o posledicama - kao na primer - trošenje novca preko svojih mogućnosti, neadekvatne i indiskretne seksualne aktivnosti, povlačenje budalastih koraka u poslu.
ˇ U svojoj najtežoj formi kod manije se može pojaviti i gubljenje smisla za realnost sa psihotičnim simptomima kao što su slušanje ili viđenje stvari koje u realnosti ne postoje (halucinacije) ili javljanje fiksiranih neosnovanih verovanja da je osoba Mesija ili da je obdarena nadljudskim moćima (sumanute ideje).
Depresivna faza
"Koj bi gori, sad je doli"... i bez medicinske pomoći. Manična faza obično rezultira potpunim fizičkim i emocionalnim kolapsom u obliku bolne depresije koja obično sledi. U fazi depresije, znaci i simptomi traju više od dve nedelje, većim delom vremena i smanjuju mogućnost normalnog funkcionisanja. Oni uključuju:
ˇ Uporno osećanje tuge, uznemirenosti, krivice i beznađa;
ˇ Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo;
ˇ Smetnje u spavanju sa iscepkanim snom ili preteranim spavanjem;
ˇ Promene u apetitu, gubitak težine ili gojenje;
ˇ Hronični umor i nezainteresovanost;
ˇ Problemi s pamćenjem, koncentracijom i oranizovanjem misli;
ˇ Brojne fizičke smetnje i bolovi u telu bez nekog vidljivog razloga;
ˇ Misli o bezvrednosti i samoubistvu koje se ponavljaju.
Kombinovano stanje
Neki ljudi doživljavanju i manične i depresivne simptome u isto vreme, ili se oni smenjuju tokom dana. U jednom trenutku, puni ste energije i optimizma, a u sledećem ste bačeni u beznađe i očaj.
ŠTA JE UZROK AFEKTIVNOM BIPOLARNOM POREMEĆAJU?
Niko nije sasvim siguran šta to prouzrokuje bipolarni poremećaj ili maničnu depresiju. Ona nije posledica lošeg vaspitanja ili posedica poremećaja ličnosti, moralne slabosti ili lošeg karaktera. Ima snažnih pokazatelja da, zato što se bipolarni poremećaj javlja i provlači kroz generacije porodica, ima genetsku osnovu. Kod osoba sa maničnom depresijom, otkriveno je da u 60 % slučajeva, u porodici je već postojao ovaj poremećaj. U istraživanjima je izdvojeno nekoliko specifičnih gena koji mogu biti odgovorni za regulaciju neurotransmitera. Ovo će potencijalno unaprediti lečenje i mogućnost oporavka.
Kao kod mnogih drugih bolesti (npr. bolesti srca), jedna teorija kaže da kod osoba koje su genetski 'osetljive' ova bolest se može ispoljiti tokom stresnih perioda. Mozak ljudi sa bipolarnim poremećajem je izgleda osetljiviji na emocionalni ili fizički stres i ima smetnje u prenošenju nervnih impulsa koji normalno vraćaju mir i spokoj. Kroz osetljivu igru neuro-hemijskih supstanci u mozgu, mi regulišemo svoje raspoloženje, spavanje i apetit. Nedostatak sna, raskidanje važnih veza i odnosa, promene u ustaljenom načinu života (čak i pozitivne, kao na primer polazak na fakultet) ili preterana stimulacija, mogu da prouzrokuju hemijski disbalans koji onda inicira maničnu epizodu.
Lečenje na duge staze, za bipolarni poremećaj znači pre svega uzimanje lekova za povraćaj normalih funkcija mozga i prihvatanje novih navika da bi se obezbedio zdrav životni stil.
KO I KAKO RAZVIJA BIPOLARNI POREMEĆAJ?
Za razliku od depresije, bipolarni poremećaj je jednako zastupljen i kod žena i kod muškaraca. Procenjeno je da 1-2 % odraslih biva pogođeno ovim poremećajem.
Bipolarni poremećaj se javlja obično u ranoj adolescenciji i do ranih 30-ih godina, iako će i mali broj dece razviti ovaj poremećaj. Shodno tome, znaci i simptomi pojačane energije, seksualne aktivnosti ili razdražljivosti mogu biti zamenjeni pubertetskim buntom ili adolescentskim besom i zbog toga dovesti do ne postavljanja dijagnoze. Česta je pojava da ljudi sa ovim poremećajem posete 3 doktora i da im treba 8 godina pre nego što utvrde pravu dijagnozu. Uzimajući u obzir visok stepen samoubistava u ovoj grupi, ne postavljanje dijagnoze ima veoma teške posledice.
Ako se ovaj poremećaj javi kasnije (posle 50. godine) onda je mnogo verovatnije da je prouzrokovan zloupotrebom alkohola, droga, steroida ili lekova, ili je znak neke druge bolesti kao što su sistemske bolesti vezivnog tkiva ili poremećaji funkcija endokrinih žlezda.
KAKO SE USPOSTAVLJA DIJAGNOZA BIPOLARNOG POREMEĆAJA?
Mnogi ljudi sa maničnom depresijom izveštavaju da su znali da 'nešto nije u redu' mnogo pre nego što su potražili pomoć. Često prijatelji i porodica utiču na osobu da potraži pomoć zbog toga što su zabrinuti zbog njenog promenljivog ponašanja. Ljudi retko traže pomoć kada su u maničnoj fazi zbog toga što im je zabavna, iako porodica i prijatelji mogu da ne dele sa njima to mišljenje.
Depresivna faza je nasuprot tome emocionalno bolna i ljudi će potražiti pomoć kod lekara. Ovo može da dovede do pogrešne dijagnoze unipolarne depresije. Korišćenje antidepresiva može da prouzrokuje javljanje manične epizode, koje onda uvek ukazuje na postojanje 'bipolarnog' poremećaja.
Kao i kod depresije, ne postoji laboratorijski test, rendgenski snimak ili snimak mozga koji može da identifikuje poremećaj. Umesto toga, pažljivo se ispituje istorijat bolesti, razgovara se sa osobom kako bi se identifikovali znaci, simptomi i pravilo njihovih ponavljanja, i tako se dolazi do dijagnoze. Važno je da se bude iscrpan i iskren u davanju informacija lekaru da bi mu se pomoglo u uspostavljanju dijagnoze. Priznavanje seksualnih indiskretnosti, glupih izbora u poslu, zloupotreba droga kao što je kokain, može da budu neprijatno ali je važno za uspostavljanje dijagnoze. Često se i porodica uključuje da bi se tačno shvatilo šta je po sredi i šta se dešava.
Doktor će pitati o pojavi bolesti u porodici, uključujući i alkoholizam i samoubistvo kako bi bolje ustanovio dijagnozu. Detaljan medicinski pregled bi trebalo da se obavi da bi se isljučile svi drugi medicinski problemi koji mogu biti uzrok, kao na primer poremećaji endokrinih žlezda. Korišćenje nekih lekova koji se koriste za lečenje depresije, anksioznost ili Parkinsonova bolest, ili nedostatak vitamina B12 takođe mogu da utiču na menjanje raspoloženja. Ovo je naročito važno ako se bolest pojavi kasno (nakon 40. godine).
U dijagnozi se često greši. Zbog toga što se mogu pojaviti psihotični simptomi, i zbog toga što se tek u ovoj fazi bolesnik obrati za pomoć, često se dijagnosticira shizofrenija ili shizoafektivni poremećaj. Druge dijagnoze uključuju nedostatak pažnje/hiperkinetički poremećaj ili granični poremećaj ličnosti. Tačna dijagnoza je neophodna za efikasno lečenje zbog toga što je pristup lečenju ove bolesti drugačiji od pristupa lečenju shizofrenije ili unipolarnog poremećaja. U stvari, najnovija istraživanja sugerišu da lečenje antidepresivima može čak i da pogorša simptome bipolarnog poremećaja.
KAKAV JE TRETMAN ZA BIPOLARNI POREMEĆAJ?
Osnov za svaki tretman bipolarnog poremećaja je korišćenje lekova (medikamenata) kako bi se povratilo i stabilizovalo normalno raspoloženje i funkcionisanje. Dodatno, psihoterapija, edukacija pacijenata i porodice i povezivanje sa ljudima sa sličnim problemima takođe mogu doprineti lečenju.
Odlazak u bolnicu takođe treba razmotriti kada je vaša trpnja velika.
Lekovi
Broj lekova koji se koriste u terapiji za bipolarni poremećaj ponekad može da izgleda prevelik. Važno je kontrolisati određene simptome a različiti lekovi se koriste za lečenje ključnih simptoma bolesti. Lekovi takođe obezbeđuju stabilizaciju raspoloženja.
Može biti potrebno uzimati lekove nekoliko nedelja pre nego što oni postignu svoj puni efekat. Neki neželjeni efekti mogu da smetaju, ali nisu opasni (sušenje usta), drugi su veoma ozbiljni i ukazuju na to da treba promeniti terapiju (promene u krvnom pritisku). Razgovarajte sa svojim doktorom o lekovima. Razvijte dobru, kooperativnu, voljnu vezu sa svojim doktorom jer je takva veza od esencijalnog značaja za vaše lečenje. Za neke lekove je potrebno detaljno praćenje, pa će vaš doktor izvršiti laboratorijske analize pre nego što se otpočne sa terapijom, da bi imao osnove za praćenje toka lečenja.
Stabilizatori raspoloženja (psihostabilizatori)
Mnogi ljudi će dobiti lek za stabilizaciju raspoloženja koji će predstavljati dobar osnov za prevenciju depresije i koji će ograničiti 'uzlete' kod manije.
Antidepresivi
Nekad će lekar koristiti antidepresante za lečenje srednje teških ili teških simptoma depresije u bipolarnom poremećaju, ali ovo treba raditi s pažnjom jer postoji rizik od javljanja manične faze, a neka istraživanja pokazuju da antidepresivi mogu da dovedu i do pojave rapidnog cikličnog poremećaja.
Antipsihotici
Antipsihotici se koriste kada simptomi psihoze (halucinacijie i sumanute ideje) a čine deo bipolarnog poremećaja.
Anksiolitici
Benzodijazepini/anksiolitici mogu biti vrlo efikasni tokom hipomaničnih i maničnih epizoda u otklanjanju uznemirenosti.
Hospitalizacija
Bolničko lečenje može biti potrebno da bi se odredili lekovi, u slučajevima kada je rizik od samoubistva veliki i da bi vas zaštitio od potencijalnih posledica poremećenog rasuđivanja.
Psihoterapija
Prihvatanje dijagnoze biporalnog poremećaja kao stanja koji će trajati celog života predstavlja veliki izazov. Podrška će vam pomoći da se prilagodite i da naučite da identifikujete rane znake bolesti, ono što izaziva ispoljavanje bolesti i pravila koja će vam pomoći da preduzmete preventivne korake i akcije za korigovanje simptoma. Učenje o prirodi poremećaja pomoćiće vam da shvatite zašto morate da nastavite sa uzimanjem lekova tokom dužeg niza godina. Psihoterapija će vam takođe pomoći da poboljšate svoje strategije za borbu protiv stresa i da kreirate sigurnu, pomažuću okolinu sa kojom ćete deliti strahove i nadanja.
Pomoć ljudi sa sličim problemima i samopomoć
Učenje o vašem poremećaju i traženje informacija i podrške o tome kako se nositi sa poremećajem raspoloženja je prepoznato kao činilac sa pozitivnim uticajem na oporavak i prevenciju ponavljanja novih epizoda.
Porodična/bračna terapija
Porodice su često jako pogođene prisustvom bipolarnog poremećaja. Osećanja krivice, otpora, ljutnje i frustracije su uobičajena. Zbog promena u ponašanju kod obolelih kao što su indiskrecije u seksualnom ponašanju, neumereno trošenje, budalaste odluke u poslu, bezbednost porodice može biti ugrožena. Porodicama je potrebna pomoć i zbog toga da bi naučile kako da budu podrška osobi sa poremećajem. Mnogi brakovi se razilaze zbog bipolarnog poremećaja i zbog toga je podrška porodicama takođe važna.
Tekst preuzet od "Kanadskog drustva za poremećaje raspoloženja" - "Mood disorders Society of Canada"
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pet 20 Maj - 21:26:20
ŠTA JE DEPRESIJA?
Svi smo mi tužni s vremena na vreme. Tuga je važan deo naših života. Ona nam pomaže da shvatimo naš unutrašnji svet, da razumemo druge ljude, obogaćuje nas i daje smisao našim životima. 'Normalna' tuga dolazi sa neizbežnim gubicima i frustracijama svakodnevnog života. Nasuprot njoj, oni faktori koji karakterišu depresiju kao bolest su: težina, trajanje i stepen onesposobljenosti koji ta depresija može da prouzrokuje.
Depresija varira od blage do one koja je pretnja životu. Neke blage epizode depresije mogu da se razreše vremenom, menjanjem stila života ili traženjem podrške od bliskih ljudi.
Ipak, depresija je ozbiljna bolest koja parališe i snažno utiče na to kako se osećate, kako mislite i na kraju kako se ponašate. Depresija bez odgovarajućeg tretmana može da traje godinama i može da prouzrokuje permanentan invaliditet. To je bolan i stresan poremecaj i teško se može prevazići bez pomoći spolja. Nikakvo 'prisabiranje', odlučnost, pozitivni razgovori sa sobom, ljubav ili podrška ne mogu tada podići taman veo depresije. Takva depresija je bolest i ona zahteva lečenje.
Svaka osoba depresiju doživljava na sopstveni način. Bez obzira na to, na ovde navedene znake ili simptome se ljudi obično žale, pa se zbog toga oni koriste u dijagnosticiranju depresije.
UOBIČAJENI ZNACI I SIMPTOMI
Fizičke smetnje
ˇ Promena apetita - koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine.
ˇ Smetnje pri spavanju - otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje.
ˇ San, kad ga ima, ne okrepljuje. Lošije se osećate ujutru nego uveče.
ˇ Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora.
ˇ Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću.
ˇ Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka.
ˇ Smetnje u varenju - zatvor.
Promene u mišljenju
ˇ Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani.
ˇ Donošenje odluka je teško i često se izbegava.
ˇ Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe.
ˇ Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama.
ˇ Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem.
ˇ U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje.
ˇ Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.
Promene u osećanjima
ˇ Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva.
ˇ Smanjeni interes i uživanje u seksu.
ˇ Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice.
ˇ Otupljivanje ili odsustvo osećanja.
ˇ Osećaj nadolazeće velike katastrofe.
ˇ Gubitak samopoštovanja.
ˇ Osećanje tuge, osećanje kao "biti na dnu�.
ˇ Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga.
ˇ Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.
Promene u ponašanju
ˇ Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti.
ˇ Izbegavanje donošenja odluka.
ˇ Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa.
ˇ Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi.
ˇ Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu.
ˇ Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.
Ako vi ili neko koga volite oseća simptome depresije svakodnevno i tako duže od dve nedelje odmah kontaktirajte lekara. Važno je ne pokušavati da se dijagnoza uspostavi samostalno ili čekati da depresija prođe sama od sebe. Pažljiv medicinski pregled je izuzetno važan da bi se isključili drugi potencijalni razlozi za to kako se osećate, da bi se postavila tačna dijagnoza i počelo sa programom lečenja koji će vam pomoći da se bolje osećate.
Dobra vest ja da većina ljudi koji se leče od depresije iskuse potpuni oporavak. Što se ranije počne sa lečenjem - to će oporavak biti brži i kompletniji. Bez lečenja simptomi mogu da potraju mesecima ili čak godinama, a rizik od ponovnih epizoda je veći. Nema načina da se predvidi koliko će epizoda trajati.
Ono što se zna je da 15 % ljudi koji pate od depresije oduzmu sebi život. Ta činjenica govori da je smrtnost kod depresije veća nego kod raka ili bolesti srca. Depresija je bolest koja bi trebalo da se tretira sa istim stepenom ozbiljnosti i hitnosti sa kojim se tretiraju ostale bolesti opasne po ljudski život.
ŠTA PROUZROKUJE DEPRESIJU?
Još uvek zasigurno ne znamo šta uzrokuje depresiju. Ipak, istraživanja pokazuju da najverovatnije postoji više od jednog uzročnika bolesti i da je kombinacija raznih faktora ta koja neke osobe čini podložnijima razvoju depresivnog poremećaja. Jedna od teorija kaže da što se više faktora iskombinuje, to rizik od razvijanja depresivnog poremećaja postaje veći.
Neki od poznatih faktora koji doprinose razvoju depresije uključuju:
ˇ Genetski faktor - u nekim porodicama se depresija češće javlja.
ˇ Medicinska istraživanja dokazuju da kod ljudi sa depresijom dolazi do hemijskog disbalansa neurotransmitera, važnog 'prenosioca poruka' u mozgu.
ˇ Teško detinjstvo sa preživljenjim fizičkim ili emocionalnim zlostavljanjem, traumama ili gubitkom roditelja vezano je za veću stopu depresije.
ˇ Žene su duplo osetljivije i podložnije depresiji od muškaraca, što se moze povezati sa menstrualnim ciklusom, porođajem ili menopauzom, ukazujući na to da hormoni mogu imati ulogu u razvitku bolesti.
ˇ Ima perioda u životu u kojima su pritisci porodice ili na poslu veći i tokom kojih ljudi bivaju podložniji depresiji.
ˇ Depresija može da sledi velike gubitke kao što su gubici voljenih osoba, iznenadni gubici posla ili odlazak u penziju.
ˇ Depresija ja takođe vezana za somatske bolesti ili hronični invaliditet.
ˇ Osobine ličnosti takođe imaju važnu ulogu kod javljanja depresije. Oni koji su pesimistični i negativni u interpretaciji životnih događaja, manje prilagodljivi na promene, perfekcionisti i kojima nedostaje podrška okoline su pod većim rizikom od razvoja depresije.
ˇ Neki lekovi i ulične droge su takođe poznati kao uzročnici depresije time što remete ravnotežu važnih moždanih neurotransmitera (supstanci koje služe kao 'nosioci poruka' u mozgu).
ˇ Depresija je češća kod onih sa malim prihodima, kod nezaposlenih, neudatih/neoženjenih ili razvedenih.
ˇ Alkohol je poznat kao depresor centralnog nervnog sistema i duža zloupotreba alkohola je vezana za veći rizik od depresije.
KO OBOLJEVA OD DEPRESIJE?
Depresija je bolest od koje se može razboleti svako. Ljudi svih uzrasta, svih socijalnih, ekonomskih, profesionalnih, kulturnih ili religioznih grupa mogu razviti depresiju. Osobenost depresije je ogromno osećanje izolovanosti koje ona prouzrokuje. Osećanje 'usamljenosti' može da vodi osećanju sramote ili osećanju da ste nekako 'drugačiji' od ostalih.
Učestalost depresije u populaciji
ˇ 3 % muškaraca i 6 % žena jedne zapadne populacije pate od poremećaja raspoloženja svake godine.
ˇ Tokom svog života oko 5-12 % muškaraca i 10-25 % žena će doživeti bar jednu epizodu depresivnog poremećaja.
ˇ Kod žena se dva puta češće javlja ozbiljni depresivni poremećaj nego kod muškaraca.
ˇ 20 % pacijenata u primarnoj zdravstvenoj zaštiti imaju depresivne simptome. Stanje više od polovine ovih pacijenata prođe nezapaženo.
ˇ Anksioznost i depresija čine 79 % svih psihijatrijskih dijagnoza.
ˇ Svetska zdravstvena organizacija predviđa da će do 2020. godine depresija biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet.
Poremećaji raspoloženja i samoubistvo
ˇ Osobe koje pate od depresije počine 80 % svih samoubistava.
ˇ 15 % osoba koje imaju izražen depresivni poremećaj počine samoubistvo.
ˇ Misli o samoubistvu su toliko česte kod ljudi sa poremećajem raspoloženja da se smatraju jednim od simptoma bolesti.
ˇ Prema statistikama žene 3-4 puta češće pokušavaju samoubistvo od muškaraca, ali muškarci ga češće izvrše, verovatno zbog toga što biraju smrtonosnije metode pri tim pokušajima.
ˇ Prema statistikama, muškarci pokušavaju samoubistvo ranije tokom depresivne epizode, dok žene to čine u kasnijem toku depresivne epizode.
ˇ Pokazalo se da je 50-80 % starijih pacijenata koji počine samoubistvo imalo ozbiljan depresivni poremećaj.
Depresija i ponavljanje epizoda
ˇ Ponovljenja epizoda je uobičajena karakteristika depresije.
ˇ Bez odgovarajućeg tretmana 50-60 % osoba koje su imale jednu epizodu depresije mogu da očekuju da se javi i druga epizoda u toku prve godine posle pojave prve epizode.
ˇ Za mnoge prvo ponavljanje epizode ukazuje na početak iscrpljujućeg ciklusa epizoda koji dovodi do hendikepa, koji u 25 % slučajeva vodi u hroničnu depresiju.
Genetika depresije
ˇ Depresija se unekoliko prenosi nasleđem - 1,5-3 puta je češća kod osoba u direktnom krvnom srodstvu sa osobama koje pate od poremećaja raspoloženja nego kod opšte populacije.
ˇ Kod dece osoba sa depresijom, osećanje nedostatka pažnje ili pojava hiperaktivnog poremećaja su češći nego kod opšte populacije.
Poremećaji raspoloženja se veoma uspešno leče, ali često ne bivaju dijagnosticirani.
ˇ 80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.
ˇ 29 % pacijenata sa poremećajem raspoloženja je izjavilo da im je trebalo preko 10 godina da dobiju korektnu dijagnozu. 60 % pacijenata je dobilo sasvim pogrešnu dijagnozu pre nego što im je ustanovljena tačna.
ˇ Postoji potreba za boljim prepoznavanjem poremećaja raspoloženja čak i kod medicinskog osoblja (lekara). Prema nekim studijama prođe više od sedam godina od kada se pacijenti prvi put obrate lekaru do trenutka kada im se postavi korektna dijagnoza.
KAKO SE POSTAVLJA DIJAGNOZA DEPRESIJE
Trenutno ne postoje laboratorijski testovi ili rentgenski snimci koji bi mogli da pomognu pri dijagnostikovanju depresije. Umesto toga, doktor će postavljati pitanja i posmatrati vaše ponašanje kako bi mogao da postavi dijagnozu bolesti. Mnogo ljudi odlazi kod lekara opšte prakse, koji ih kasnije upućuju na specijaliste psihijatre. Oni će pitati za simptome: kako se osećate, da li ima promena u spavanju, promena što se tiče interesovanja za seks, promena u težini i tome kako funkcionišete kod kuće i na poslu. Doktor će vas pitati od kada osećate simptome bolesti i da li je u skoroj prošlosti bilo događaja koji su mogli doprineti osećaju tuge - kao što su skoriji gubitak bližnjih, stres ili kriza. Doktor će vas takođe propitati o ranijim epizodama bolesti ili će ispitati vašu porodičnu 'istoriju', pitaće o eventualnim traumama, mentalnim bolestima u porodici ili zloupotrebi alkohola ili droga.
Depresija se može pojaviti kao posledica nekih drugih fizičkih (somatskih) bolesti. Ove okolnosti treba ispitati kroz medicinske preglede. U ovakvim slučajevima ukoliko se primarna bolest izleči, depresija koja je prati se obično razreši. Depresija može biti i posledica uzimanja određenih lekova koji leče neke druge simptome i bolesti. Zbog toga je važno da vaš doktor zna za sve lekove koje uzimate. Poznato je da ulične droge (kokain, marihuana) ili steroidi mogu dovesti do poremećaja raspoloženja i da sa prestankom uzimanja ovih supstanci može doći do poboljšanja raspoloženja.
Vaš zadatak je da svom doktoru date sve informacije koje su mu potrebne da bi postavio tačnu dijagnozu bolesti. Razgovor o nedostatku interesovanja za seks može biti neprijatan, ali je važan da bi se utvrdila tačna dijagnoza. Kroz pažljivo praćenje istorije bolesti mogu se identifikovati neki važni faktori rizika, ili se mogu uočiti pravilnosti po kojima se bolest dešava, što onda može pomoći da se odredi šta se dešava i šta treba raditi.
Velika (major) depresija, depresivni poremećaj, unipolarna depresija, afektivni poremećaj su različita imena koja opisuju isti poremećaj. Ona su neki od načina na koji su lekari klasifikovali depresiju, što se vremenom menjalo.
KAKO SE DEPRESIJA LEČI?
Zbog mnogo raznih faktora koji utiču na depresiju bolest se može lečiti mnogim različitim metodama. Istraživanja pokazuju da je kombinovana terapija ona koja bi mogla da da najbolje rezultate.
U terapiji depresije najzastupljenije su sledeće terapijske metode.
Lekovi
Postoje mnoge različite vrste antidepresiva i stabilizatora raspoloženja za koje je utvrđeno da efikasno utiču na tretman bolesti. Doktor će zajedno sa vama raditi na odabiranju leka za koji je najverovatnije da će odstraniti vaše simptome. Ponekad je potrebno više pokušaja da bi se pronašla terapija lekovima koja je najefkasnija za vaš slučaj.
Obično su potrebne dve do šest nedelja da bi se osetile pozitivne promene, kada lek dostigne svoj terapijski nivo. Istraživanja pokazuju da neprestano uzimanje lekova 4-9 meseci pošto se depresija potpuno povukla smanjuje rizik od ponovne pojave bolesti u budućnosti. Za osobe kod kojih je bilo više epizoda depresije može se preporučiti neprestano uzimanje lekova da bi se preventivno zaštitile od ponovnog izbijanja bolesti.
Terapija podrške
Terapija podrške je važan deo procesa lečenja. Razumevanje i prihvatanje vaše bolesti, osvrtanje na faktore koji su možda doprineli nastajanju bolesti, i razvijanje strategije za borbu sa životnim izazovima mogu da razviju vašu otpornost i pomognu vam da ozdravite.
Kognitivno-bihejvioralna terapija
Kognitivno-bihejvioralna terapija je specifična terapija kroz razgovor, koja vam pomaže da razumete kako vaše misli utiču na vaša osećanja i kako vaša osećanja utiču na vaše ponašanje. Istraživanja pokazuju da ovakva vrsta terapije može da pomogne u prevenciji ponovne depresivne epizode.
Podrška ljudi sa sličnim problemima
Potrvđeno je da učenje o vašem poremećaju i dobijanje informacija o tome kako se ostali ljudi bore sa svojom bolešću može da ima pozitivan efekat na izlečenje kao i na prevenciju ponovne epizode.
Bolničko lečenje
Ponekad je potrebno otići na lečenje u bolnicu, naročito kad osećanja ili misli o samoubistvu prete da pređu u akciju, kada postoje komplikovani medicinski preduslovi za lečenje ili kad nedostaje podrška kod kuće.
KAKO MOGU DA POMOGNEM SEBI DA SE BOLJE OSEĆAM?
Ima važnih stvari koje možete da učinite da pospešite svoje ozdravljenje.
PODRŽITE SVOJU TERAPIJU
ˇ Budite strpljivi sa samim sobom. Treba vremena da bi vam bilo bolje. Ne možete terati sebe da vam bude bolje!
ˇ Budite partner sa svojim doktorom. Poverljiv i iskren odnos prema vašem doktoru je veoma važan za dobar oporavak.
ˇ Uzimajte svoje lekove onako kako su vam prepisani. Antidepresivima je potrebno nekoliko nedelja da bi potpuno postigli svoj efekat. Ljudi oko vas će videti pozitivne promene u vašem raspoloženju pre nego što ih vi sami osetite.
ˇ Stalno obaveštavajte vašeg doktora o tome kako se osećate, o tome da li ima promena u navikama - spavanju, apetitu, raspoloženju... kako bi doktor mogao da proceni kakav efekat ima terapija koju je prepisao i da li je treba menjati.
ˇ Uvek prijavite doktoru ukoliko imate problema sa propratnim efektima leka i nikada ne menjajte svoj lek bez prethodnog savetovanja sa lekarom. Mnogi propratni efekti leka s vremenom nestanu, a drugi mogu biti smanjeni dodatnom terapijom. U svakom slučaju, propratni efekti leka iziskuju promenu terapije i zbog toga je neophodno da razgovarate o njima sa svojim lekarom.
ˇ Ako se prevremeno prekine lečenje simptomi depresije se neće odmah vratiti. Ako su misli o samoubistvu jedan od vaših simptoma depresije, onda budite vrlo oprezni ako menjate terapiju bez detaljne konsultacije sa vašim doktorom.
PAZITE NA SEBE
"Nikad nemojte da ste suviše sami, suviše gladni, suviše umorni ili suviše ljuti".
ˇ Podsećajte sebe svakodnevno: "Ovo nije moja krivica... depresija je bolest... Nisam sam/sama... Biće mi bolje!".
ˇ Okružite se ljudima kojima je stalo do vas. Oni će pojačati vaše osećanje sopstvene vrednosti i dobrote. Izbegavajte ljude koji su kritički nastrojeni prema vama, koji vas procenjuju ili koji previše traže. Kada ste u depresiji nedostaje vam 'zaštitni omotač' koji vam pomaže da lako prihvatate kritiku.
ˇ Pridružite se nekoj od grupa za samopomoć gde možete dobiti podršku od ljudi koji razumeju kroz šta prolazite; naučite više o svojoj bolesti i strategijama koje drugi primenjuju da bi se bolje osećali. Istraživanja pokazuju da su grupe za samopomoć korisne kao dodatak medicinskoj terapiji.
ˇ Pripremite se tako što ćete naučiti što više možete o poremećajima raspoloženja i načinima lečenja. Ohrabrite svoju porodicu da isto to učini. To će vam pomoći da shvatite šta se dešava, da donosite odluke o svom lečenju potkrepljene informacijama, da 'normalizujete' svoje iskustvo, da naučite da prepoznate depresiju u najranijem stadijumu.
ˇ Jedite dobro! Kada ste u depresiji ne možete da se oslonite na svoje osećanje gladi. Trudite se da jedete redovne obroke, zdrave, tokom celog dana, čak i kada niste gladni! Učenje o tome kako da se brinete o sebi je značajno i za to da ostanete dobro kad postanete dobro.
ˇ Pijte vodu! Voda će vam pomoći da izbegnete sušenje usta, jednu od najčešćih negativnih propratnih posledica leka, a voda ne goji kao što to čine svi zaslađeni napici. Neočekivana i neželjena gojaznost je jedan od najčešćih razloga zašto ljudi prestanu sa uzimanjem antidepresiva.
ˇ Vežbajte svakodnevno. Istraživanja ukazuju na vrednost umerene fizičke aktivnosti u procesu ozdravljenja i ostajanja u dobrom stanju posle oporavka. Počnite sa kratkim šetnjama, naročito ujutru kad je depresija obično najizraženija i kasnije nastavite sa dužim šetanjama i intenzivnijim vežbama. Vežba povećava nivo nekih važnih neurotransmitera u mozgu (endorfina), čiji je nivo snižen u depresiji. Odaberite za vežbu prijatnu stazu i obratite pažnju na vizuelne i čulne uticaje lepote oko vas. Pomeranje fokusa sa teških misli na nešto drugačije pomoćiće vam da odmorite svoj um. Povedite sa sobom priatelja ili rođaka. Vežbanje u društvu doprinosi većoj posvećenosti zadatku.
ˇ Prestanite ili izbegavajte uzimanje alkohola, uličnih droga i neprepisanih lekova. Alkohol i ulične droge se ponašaju kao depresori za centralni nervni sistem što može uticati na pogoršanje simptoma depresije. Smanjite unošenje kafeina (kafa, čaj, koka-kola, čokolada, itd.) zato što može da izazove nervozu i poremeti spavanje.
ˇ Uspostavite red u spavanju. Izbegavajte spavanje preko dana. Uspostavite dobre navike pre spavanja kao što su na primer relaksirajuće kupanje u toploj vodi, slušanje muzike itd. Izbegavajte intenzivno vežbanje pre spavanja. Ostavite svoju spavaću sobu za spavanje i odmaranje. Vesti bolje saslušajte tokom dana nego pred spavanje ako vas njihov sadržaj uznemirava. Trudite se da izbegavate stimulativne aktivnosti ili uznemiravajuće filmove pre odlaska u krevet.
ˇ Trudite se da ne donosite važne životne odluke pre nego što izađete iz krize. Depresija utiče na vaš način prosuđivanja i kasnije možete zažaliti zbog donetih odluka. Ako morate da donesete neku važnu odluku pitajte poverljivog prijatelja, rođaka ili kolegu da vam pomogne.
ˇ Ne očekujte previše od sebe na poslu ili kod kuće. Dopustite sebi i nemarnost. Težnja perfekciji ili pokušaj da se dostignu i postignu nemogući ciljevi slabi poverenje u samog sebe. Velike zadatke razbijte u manje koji mogu lakše da se kontrolišu. Napravite listu stvari koje treba da uradite i na kraju dana proverite šta ste postigli. Ako je lista predugačka osećaćete se unapred poraženi. Prema tome, podesite listu prema onome što zaista možete da postignete.
ˇ Vodite dnevnik. Mnogo ljudi je našlo da im pisanje pomaže da organizuju svoje misli, 'olabave' neke od svojih negativnih osećanja, i da pisanje predstavnja vredan dokument koji im pomaže da povezu misli, osećanja i akcije.
ˇ Pokušajte da ispunjavate dnevne životne obaveze. Nagomilani računi, zapostavljena lična higijena i zapostavljen dom, doprinose osećanju manje vrednosti. Ako svakoga dana uradite po malo, rezultati će biti vidljivi posle nekoliko dana.
NEKI DRUGI OBLICI DEPRESIJE
SEZONSKI AFEKTIVNI POREMEĆAJ - SAP
Sezonski afektivni poremećaj je tip depresije koja se javlja u određeno doba godine i prati promenu godišnjih doba. Procenjeno je da 2-4 % stanovništva pati od SAP! Ciklus zimske depresije koja se ponavlja nekoliko godina i tokom najmanje dve uzastopne godine može da pomogne pri dijagnozi SAP.
Važno je da vaš doktor odstrani sumnju u depresiju ili maničnu depresiju, koje takođe mogu da imaju predvidljive cikluse tokom godine. Mnogo ljudi sa SAP imaju unipolarnu depresiju, ali 20 % njih mogu da imaju ili da nastave da razvijaju bipoloarni ili manično depresivni poremećaj. Manične ili hipomanične epizode se takođe mogu javiti u proleće ili leto. Važno je razlikovati dobro raspoloženje koje je posledica oporavka od zimske depresije i maničnu epizodu, zbog toga što postoje bitne razlike u lečnju. Samodijagnosticiranje se treba izbegavati.
Istraživanja pokazuju da su žene osam puta podložnije SAP od muškaraca. SAP se prvi put obično pojavljuje u 20-tim ili 30-tim godinama života. Procenat bolesnih od SAP raste do 50-tih godina kad počinje da opada, tako da je procenat bolesnih od SAP kod ljudi starijih od 65 godina znatno niži.
Simptomi SAP se razlikuju od simptoma depresije i uključuju:
ˇ Loše raspoloženje, smanjen interes za aktivnosti koje inače donose prijatnost, smanjena koncentracija;
ˇ Predugo spavanje (obično produženo za 4 sata ili više svakog dana);
ˇ Smanjena energija i osećanje umora;
ˇ Izrazita želja za ugljenim hidratima;
ˇ Povećanje telestne težine i žudnja za slatkišima;
ˇ Povlačenje iz socijalnih kontakata;
ˇ Depresija.
Šta je uzrok SAP?
Niko nije sasvim siguran šta prouzrokuje SAP ali istraživanja pokazuju da može da ima veze sa sledećim faktorima:
ˇ Skraćen dan može da prouzrokuje smanjenje važnih supstanci u mozgu koje utiču na raspoloženje;
ˇ Hormonalni poremećaj (cortizol, tiroksin);
ˇ Smanjena osetljivost mreznjače na svetlo;
ˇ Niske zimske temperature mogu da pobude organizam da se odmara i naruši cirkadijalni ritam;
ˇ Vazdušni pritisak i promene pritiska;
ˇ Psihološki mehanizmi i personalne karakteristike mogu da budu faktori koji doprinose ravoju SAP;
ˇ SAP koji se ne leči može da predstavlja jak udarac za socijalne, školske i radne aktivnosti. Njegova pojava često koincidira sa periodom kada su očekivanja od pojedinca veća.
POSTPARTALNA (POSTPOROĐAJNA) DEPRESIJA - PPD
Za rođenje deteta se uvek očekuje da bude blagosloven trenutak koji donosi nadu i radost majci i porodici. U stvarnosti, oko 20-40 % žena oseti 'postporođajnu tugu' nekoliko dana neposredno po porođaju, sa nekontrolisanim plačom i tugom. Takvo raspoloženje obično prođe samo od sebe uz podršku bližnjih i uz nekoliko noći dobrog sna.
Ipak, između 15-20 % žena oseti duži i iscrpljujući period depresije ili 'postporođajne depresije' (PPD), koja im uskraćuje zadovljstvo, ispunjava ih sumnjom u samu sebe i sposobnost da se brinu o svom detetu, izaziva čest plač i provocira kod njih osećanja beznađa i krivice. San i apetit takođe bivaju poremećeni ali se to često meša sa očekivanom promenom života sa prinovom.
PPD se često javlja podmuklo i postepeno, posle inicijalnog perioda ushićenja i javlja se u prve četri nedelje posle porođaja. Žene često ne žele da priznaju da se loše osećaju zbog toga što je to van očekivanja od onog 'kako bi trebalo da bude'. Ovo može da prouzrokuje da se ignorišu ozbiljni simptomi, da se preko njih prelazi dok se depresije dublje ne učvrsti i postane teža za lečenje.
Posleporođajna manija uključuje pojačan i neadekvatan osećaj ushićenosti, uzbuđenja, nervoze ili veličine. Takve majke manje spavaju bez žalbe na umor. Tada majka može da zaboravi na svoje dete i da ima sumanute ideje o njegovoj važnosti ili identitetu (npr. smatra da je beba Božiji sin). Nedostatak svesti da nešto nije u redu može da sprečava da se na vreme potraži pomoć.
Ipak, lečenje je neophodno ne samo zbog zdravlja majke, već i zbog zdravlja samog deteta. Iako retko, kod nekih žena može da se razvije psihotična depresija (sa sumanutim idejama) sa halucinacijama koje mogu da dovedu do toga da majka pokuša da sebi oduzme život ili da odzume život svom detetu, da ima fikcije, sumanuta uverenja/ideje o tome da je dete mrtvo ili defektno, da pokazuje preteranu brigu za dečje zdravlje ili da ima impulse da povredi bebu.
Prethodna istorija depresije ili manične depresije može da poveća rizik od razvijanja posleporođajne depresije. Ako sami patite od, ili u porodici postoji istorija poremećaja raspoloženja, onda je dobra preporođajna priprema da bi se smanjio ovaj rizik i razvio dobar plan za tretman, od vitalnog značaja za zdravlje majke i deteta.
Klinička slika PPD je slična kliničkoj slici teške depresije ili manične depresije.
Šta prouzrokuje PPD?
Niko nije sasvim siguran šta je uzrok da neke majke razviju PPD. Istraživanja su usmerena na ulogu horomona koji oni igraju u poremećajima raspoloženja tokom i posle porođaja, kao i anksioznih poremećaja. Veruje se da nagle promene u nivou hormona koji prate trudnoću i porođaj, kao što su estrogen, progesteron i tiroksin snažno utiču na raspoloženje žene.
Uobičajeni simptomi PPD
ˇ Loše raspoloženje ili promene raspoločenja iz dobrog u loše i obrnuto, ali iz krajnosti u krajnost.
ˇ Nekontrolisan plač i nervoza.
ˇ Gubljenje interesa za aktivnosti u kojima se obično uživalo.
ˇ Nedostatak interesa za seks.
ˇ Teškoće u pamćenju, koncentraciji i donošenju odluka.
ˇ Psihomotorna agitacija ili retardacija.
ˇ Umor, osećaj iscrpljenosti, lenjost.
ˇ Promene u apetitu ili spavanju. Nesanica.
ˇ Stalne misli o smrti ili samoubistvu.
ˇ Teške nametljive misli.
ˇ Osećanje krivice i bezvrednosti, naročito po pitanju nesupeha u materinstvu.
ˇ Nedostatak interesovanja za bebu.
ˇ Preterana briga oko zdravlja deteta.
Tretman za PPD se pokazao kao jako uspešan, ali može biti komplikovan zato što:
ˇ Dojenje može da smanji broj opcija za terapiju naročito u smislu uzimanja lekova.
ˇ Majka treba da se brine o detetu u momentu kad je sva njena snaga potrebna da bi pomogla samoj sebi. Zbog toga je dodatna potpora porodice i medicinskog osoblja od vitalnog značaja za majčin oporavak i za povećanje mogućnosti da se između majke i deteta ostvari potpuna i dobra veza.
Uobičajeni načini terapije
Tretman za PPD može da varira kao što variraju i simptomi, standardan način uključuje:
ˇ Lekove da bismo stabilizovali raspoloženje i uticali na depresiju;
ˇ Psihoterapiju i psihosocijalnu potporu da bismo pomogli majci da se prilagodi novim dužnostima i brizi oko deteta;
ˇ Lečenje u bolnici može biti nephodno da obezbedi sigurnu i potpomažuću okolinu za majku i dete.
Obezbedite dodatnu podršku
ˇ Kreiranje okoline koja može da pruži podršku, koja 'hrani' i majku i dete, ohrabruje majku da brine i o sebi . Tražite pomoć od porodice i prijatelja (oko nege deteta i obavljanja dnevnih zadataka kao što su kuvanje, kupovina itd.) Izgradite mrežu ljudi koji mogu da pomognu.
ˇ Održavajte kontakte sa prijateljima. Možete osećati potrebu da se povučete i sakrijete od prijatelja što se dešava. Prijatelji mogu da pruže podršku i pruže vam odmor od uvek zahtevnog posla brige oko deteta.
ˇ Tražite potporu i ohrabrenje od drugih novih majki; ako postoje grupe za samopomoć pridružite im se.
ˇ Tražite pomoć i od drugih iskusnijih majki. To može pomoći da normalizujete svoje iskustvo. Novoj majci ništa ne pomaže tako kao mudar i iskusan savet.
ˇ Naučite što više možete od PPD tako da možete da razumete šta vam se dešava i da planirate svoje lečenje i donosite informacijama potkrepljene odluke u vezi s njim.
Šta očevi mogu da urade da pomognu?
Za mnoge majke period posle porođaja je izuzetno zahtevan. Takvo stanje je još i više pojačano kad je PPD deo iskustva. Vi možete da odigrate važnu ulogu u pomoći svojoj supruzi i detetu.
ˇ Ohrabrite je da podeli sa vama svoje misli i osećanja i pokažite joj da je razumete. Pokažite joj da je voljena i poštovana.
ˇ Ako je moguće uzmite odsustvo sa posla u prvim danima posle rođenja deteta da bi ste pomogli oko deteta i dozvolili svojoj partnerki da se odmori i brine o sebi.
ˇ Pitajte porodicu i prijatelju da vam pomognu sa dužnostima.
ˇ Pokušajte da ne umanjujete značaj ili odbacujete iskustvo kroz koje ona prolazi. Ako ste zabrinuti oko toga kako vaš partner izlazi na kraj s bolešću - idite sa njom kod doktora i podelite sa njim svoja razmišljanja i brige.
ˇ Pazite na svoje potrebe. Pronađite nekoga sa kim možete o tome da pričate. Biti otac je zahtevno, naročito ako ste otac po prvi put. Pričajte sa ostalim ljudima koji su imali slično iskustvo i koji vas mogu ohrabriti i dati vam podršku.
ˇ Nastavite da učestvujete i uživate u vašim ličnim interesovanjima i aktivnostima.
DISTIMIJA
Distimija je blaga forma hronične depresije koja čini da osoba živi život u kome prilično dobro funkcioniše, ali joj manjka osećanje lične sposobnosti i vrednosti. Distimija bukvalno znači 'loše raspoloženje' i dobro objašanjava subjektivne i objektivne znake bolesti. Životu nedostaje boja i definisanost. Osoba koja pati od distimije ima izraženu nesposobnost da oseća zadovoljstvo zbog događaja ili podsticaja zbog kojih je ranije osećala zadovoljstvo. Životu manjka radost, boja, uzbuđenje i zadovoljstvo. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočaranjima ili ličnim neuspesima. Tokom vremena se ljudi sa distimijom povuku iz društvenog života i izoluju. To je najverovatnije zbog njihove nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva prilikom socijalnih kontakata.
Mnogo ljudi sa distimijom nije svesno da pate od poremećaja koji se leči i traže izlaz u alkoholu i drogama koji samo podstiču njihov problem. Ovaj poremećaj oduzima od ljudi zadovoljstva života, a može im oduzeti i život. Ispitivanja pokazuju da između 3 i 12 % ljudi sa distimijom izlaz iz svojih muka traže u samoubistvu.
Procenjeno je da oko 3-5 % opšte populacije pati od distimije i da je nešto češća kod žena nego kod muškaraca. Deca, tinejdžeri i stariji mogu da razviju distimiju ali će njihovo raspoloženje pre biti nervozno nego depresivno. Za neke distimija traje čitav život, drugi iskuse jednu ili nekoliko epizoda tokom života. Neki ljudi posle distimije razviju depresiju, a neki razviju distimiju posle depresije. Ovu činjenicu je bitno zabeležiti jer može značiti da se prethodna terapija nije okončala sasvim uspešno.
Distimiju su u prošlosti zvali mnogim imenima kao: neurotska depreseija, laka depresija, srednja depresija i depresivna ličnost. Takođe se smatralo da je ovaj poremećaj deo karaktera i temperamenta, ali su istraživanja pokazala da na njega može da se utiče terapijom i tretmanom. Dobijanje ove dijagnoze sada može značiti otvaranje vrata za izlazak iz patnje.
Kako se distimija dijagnostikuje
Za postavljanje ove dijagnoze neophodno je da depresivno raspoloženje traje više od dve godine, da se dešava skoro svakodnevno i sa najmanje dva sledeća simptoma:
ˇ Loš ili prejak apetit;
ˇ Nesanica ili preterano dugo spavanje;
ˇ Umor ili manjak energije;
ˇ Loše mišljenje o sebi, nisko samopoštovanje)
ˇ Loša koncentracija;
ˇ Problemi u donošenju odluka;
ˇ Beznađe.
Šta prouzrokuje distimiju
Tačan uzrok distimije je nepoznat. Kao i ostala depresivna stanja može biti prouzrokovana kombinacijom nekoliko faktora.
ˇ Ispitivanja ukazuju na to da pojedinci mogu naslediti predispoziciju za razvoj depresivnih stanja. Oni koji imaju članove porodice koji su patili od depresije pod većim su rizikom da sami razviju takav poremećaj.
ˇ Disbalans ili poremećaj u hemiji mozga je vezan za promene raspoloženja i promene kod neurotransmitera u mozgu mogu da imaju uticaj na misli, osećanja i ponašanje.
ˇ Okolina takođe može da utiče na buđenje depresivnih stanja. Razočaranje, stres, i/ili trauma koji proističu iz stvari kao što su nezaposlenost, lični neuspesi ili tragedije, raspad porodice, mogu da utiču na razvoj depresije.
ˇ Psihološki faktori takođe mogu da utiču na razvoj depresije. Na primer, neke studije ponašanja govore da depresija može da bude prozivod 'naučene bespomoćnosti' koja proističe iz ponavljanog gubitka pozitivne potpore i koja je možda uticala na uvećanu stopu negativnih dešavanja u životu.
ˇ Pogled na svet može da pojača depresiju održavanjem negativnih i/ili nerealnih verovanja i stavova o sebi, ljudima oko sebe ili budućnosti.
ˇ Zbog uspeha lečenja distimije lekovima pretpostavlja se da njeni uzroci mogu biti i biološki. Istraživanja pokazuju da su moguće imunološke, hormonalne i neurotransmiterske veze sa distimijom.
Tekst preuzet od "Kanadskog drustva za poremećaje raspoloženja" - "Mood disorders Society of Canada"
Svi smo mi tužni s vremena na vreme. Tuga je važan deo naših života. Ona nam pomaže da shvatimo naš unutrašnji svet, da razumemo druge ljude, obogaćuje nas i daje smisao našim životima. 'Normalna' tuga dolazi sa neizbežnim gubicima i frustracijama svakodnevnog života. Nasuprot njoj, oni faktori koji karakterišu depresiju kao bolest su: težina, trajanje i stepen onesposobljenosti koji ta depresija može da prouzrokuje.
Depresija varira od blage do one koja je pretnja životu. Neke blage epizode depresije mogu da se razreše vremenom, menjanjem stila života ili traženjem podrške od bliskih ljudi.
Ipak, depresija je ozbiljna bolest koja parališe i snažno utiče na to kako se osećate, kako mislite i na kraju kako se ponašate. Depresija bez odgovarajućeg tretmana može da traje godinama i može da prouzrokuje permanentan invaliditet. To je bolan i stresan poremecaj i teško se može prevazići bez pomoći spolja. Nikakvo 'prisabiranje', odlučnost, pozitivni razgovori sa sobom, ljubav ili podrška ne mogu tada podići taman veo depresije. Takva depresija je bolest i ona zahteva lečenje.
Svaka osoba depresiju doživljava na sopstveni način. Bez obzira na to, na ovde navedene znake ili simptome se ljudi obično žale, pa se zbog toga oni koriste u dijagnosticiranju depresije.
UOBIČAJENI ZNACI I SIMPTOMI
Fizičke smetnje
ˇ Promena apetita - koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine.
ˇ Smetnje pri spavanju - otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje.
ˇ San, kad ga ima, ne okrepljuje. Lošije se osećate ujutru nego uveče.
ˇ Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora.
ˇ Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću.
ˇ Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka.
ˇ Smetnje u varenju - zatvor.
Promene u mišljenju
ˇ Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani.
ˇ Donošenje odluka je teško i često se izbegava.
ˇ Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe.
ˇ Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama.
ˇ Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem.
ˇ U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje.
ˇ Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.
Promene u osećanjima
ˇ Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva.
ˇ Smanjeni interes i uživanje u seksu.
ˇ Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice.
ˇ Otupljivanje ili odsustvo osećanja.
ˇ Osećaj nadolazeće velike katastrofe.
ˇ Gubitak samopoštovanja.
ˇ Osećanje tuge, osećanje kao "biti na dnu�.
ˇ Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga.
ˇ Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.
Promene u ponašanju
ˇ Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti.
ˇ Izbegavanje donošenja odluka.
ˇ Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa.
ˇ Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi.
ˇ Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu.
ˇ Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.
Ako vi ili neko koga volite oseća simptome depresije svakodnevno i tako duže od dve nedelje odmah kontaktirajte lekara. Važno je ne pokušavati da se dijagnoza uspostavi samostalno ili čekati da depresija prođe sama od sebe. Pažljiv medicinski pregled je izuzetno važan da bi se isključili drugi potencijalni razlozi za to kako se osećate, da bi se postavila tačna dijagnoza i počelo sa programom lečenja koji će vam pomoći da se bolje osećate.
Dobra vest ja da većina ljudi koji se leče od depresije iskuse potpuni oporavak. Što se ranije počne sa lečenjem - to će oporavak biti brži i kompletniji. Bez lečenja simptomi mogu da potraju mesecima ili čak godinama, a rizik od ponovnih epizoda je veći. Nema načina da se predvidi koliko će epizoda trajati.
Ono što se zna je da 15 % ljudi koji pate od depresije oduzmu sebi život. Ta činjenica govori da je smrtnost kod depresije veća nego kod raka ili bolesti srca. Depresija je bolest koja bi trebalo da se tretira sa istim stepenom ozbiljnosti i hitnosti sa kojim se tretiraju ostale bolesti opasne po ljudski život.
ŠTA PROUZROKUJE DEPRESIJU?
Još uvek zasigurno ne znamo šta uzrokuje depresiju. Ipak, istraživanja pokazuju da najverovatnije postoji više od jednog uzročnika bolesti i da je kombinacija raznih faktora ta koja neke osobe čini podložnijima razvoju depresivnog poremećaja. Jedna od teorija kaže da što se više faktora iskombinuje, to rizik od razvijanja depresivnog poremećaja postaje veći.
Neki od poznatih faktora koji doprinose razvoju depresije uključuju:
ˇ Genetski faktor - u nekim porodicama se depresija češće javlja.
ˇ Medicinska istraživanja dokazuju da kod ljudi sa depresijom dolazi do hemijskog disbalansa neurotransmitera, važnog 'prenosioca poruka' u mozgu.
ˇ Teško detinjstvo sa preživljenjim fizičkim ili emocionalnim zlostavljanjem, traumama ili gubitkom roditelja vezano je za veću stopu depresije.
ˇ Žene su duplo osetljivije i podložnije depresiji od muškaraca, što se moze povezati sa menstrualnim ciklusom, porođajem ili menopauzom, ukazujući na to da hormoni mogu imati ulogu u razvitku bolesti.
ˇ Ima perioda u životu u kojima su pritisci porodice ili na poslu veći i tokom kojih ljudi bivaju podložniji depresiji.
ˇ Depresija može da sledi velike gubitke kao što su gubici voljenih osoba, iznenadni gubici posla ili odlazak u penziju.
ˇ Depresija ja takođe vezana za somatske bolesti ili hronični invaliditet.
ˇ Osobine ličnosti takođe imaju važnu ulogu kod javljanja depresije. Oni koji su pesimistični i negativni u interpretaciji životnih događaja, manje prilagodljivi na promene, perfekcionisti i kojima nedostaje podrška okoline su pod većim rizikom od razvoja depresije.
ˇ Neki lekovi i ulične droge su takođe poznati kao uzročnici depresije time što remete ravnotežu važnih moždanih neurotransmitera (supstanci koje služe kao 'nosioci poruka' u mozgu).
ˇ Depresija je češća kod onih sa malim prihodima, kod nezaposlenih, neudatih/neoženjenih ili razvedenih.
ˇ Alkohol je poznat kao depresor centralnog nervnog sistema i duža zloupotreba alkohola je vezana za veći rizik od depresije.
KO OBOLJEVA OD DEPRESIJE?
Depresija je bolest od koje se može razboleti svako. Ljudi svih uzrasta, svih socijalnih, ekonomskih, profesionalnih, kulturnih ili religioznih grupa mogu razviti depresiju. Osobenost depresije je ogromno osećanje izolovanosti koje ona prouzrokuje. Osećanje 'usamljenosti' može da vodi osećanju sramote ili osećanju da ste nekako 'drugačiji' od ostalih.
Učestalost depresije u populaciji
ˇ 3 % muškaraca i 6 % žena jedne zapadne populacije pate od poremećaja raspoloženja svake godine.
ˇ Tokom svog života oko 5-12 % muškaraca i 10-25 % žena će doživeti bar jednu epizodu depresivnog poremećaja.
ˇ Kod žena se dva puta češće javlja ozbiljni depresivni poremećaj nego kod muškaraca.
ˇ 20 % pacijenata u primarnoj zdravstvenoj zaštiti imaju depresivne simptome. Stanje više od polovine ovih pacijenata prođe nezapaženo.
ˇ Anksioznost i depresija čine 79 % svih psihijatrijskih dijagnoza.
ˇ Svetska zdravstvena organizacija predviđa da će do 2020. godine depresija biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet.
Poremećaji raspoloženja i samoubistvo
ˇ Osobe koje pate od depresije počine 80 % svih samoubistava.
ˇ 15 % osoba koje imaju izražen depresivni poremećaj počine samoubistvo.
ˇ Misli o samoubistvu su toliko česte kod ljudi sa poremećajem raspoloženja da se smatraju jednim od simptoma bolesti.
ˇ Prema statistikama žene 3-4 puta češće pokušavaju samoubistvo od muškaraca, ali muškarci ga češće izvrše, verovatno zbog toga što biraju smrtonosnije metode pri tim pokušajima.
ˇ Prema statistikama, muškarci pokušavaju samoubistvo ranije tokom depresivne epizode, dok žene to čine u kasnijem toku depresivne epizode.
ˇ Pokazalo se da je 50-80 % starijih pacijenata koji počine samoubistvo imalo ozbiljan depresivni poremećaj.
Depresija i ponavljanje epizoda
ˇ Ponovljenja epizoda je uobičajena karakteristika depresije.
ˇ Bez odgovarajućeg tretmana 50-60 % osoba koje su imale jednu epizodu depresije mogu da očekuju da se javi i druga epizoda u toku prve godine posle pojave prve epizode.
ˇ Za mnoge prvo ponavljanje epizode ukazuje na početak iscrpljujućeg ciklusa epizoda koji dovodi do hendikepa, koji u 25 % slučajeva vodi u hroničnu depresiju.
Genetika depresije
ˇ Depresija se unekoliko prenosi nasleđem - 1,5-3 puta je češća kod osoba u direktnom krvnom srodstvu sa osobama koje pate od poremećaja raspoloženja nego kod opšte populacije.
ˇ Kod dece osoba sa depresijom, osećanje nedostatka pažnje ili pojava hiperaktivnog poremećaja su češći nego kod opšte populacije.
Poremećaji raspoloženja se veoma uspešno leče, ali često ne bivaju dijagnosticirani.
ˇ 80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.
ˇ 29 % pacijenata sa poremećajem raspoloženja je izjavilo da im je trebalo preko 10 godina da dobiju korektnu dijagnozu. 60 % pacijenata je dobilo sasvim pogrešnu dijagnozu pre nego što im je ustanovljena tačna.
ˇ Postoji potreba za boljim prepoznavanjem poremećaja raspoloženja čak i kod medicinskog osoblja (lekara). Prema nekim studijama prođe više od sedam godina od kada se pacijenti prvi put obrate lekaru do trenutka kada im se postavi korektna dijagnoza.
KAKO SE POSTAVLJA DIJAGNOZA DEPRESIJE
Trenutno ne postoje laboratorijski testovi ili rentgenski snimci koji bi mogli da pomognu pri dijagnostikovanju depresije. Umesto toga, doktor će postavljati pitanja i posmatrati vaše ponašanje kako bi mogao da postavi dijagnozu bolesti. Mnogo ljudi odlazi kod lekara opšte prakse, koji ih kasnije upućuju na specijaliste psihijatre. Oni će pitati za simptome: kako se osećate, da li ima promena u spavanju, promena što se tiče interesovanja za seks, promena u težini i tome kako funkcionišete kod kuće i na poslu. Doktor će vas pitati od kada osećate simptome bolesti i da li je u skoroj prošlosti bilo događaja koji su mogli doprineti osećaju tuge - kao što su skoriji gubitak bližnjih, stres ili kriza. Doktor će vas takođe propitati o ranijim epizodama bolesti ili će ispitati vašu porodičnu 'istoriju', pitaće o eventualnim traumama, mentalnim bolestima u porodici ili zloupotrebi alkohola ili droga.
Depresija se može pojaviti kao posledica nekih drugih fizičkih (somatskih) bolesti. Ove okolnosti treba ispitati kroz medicinske preglede. U ovakvim slučajevima ukoliko se primarna bolest izleči, depresija koja je prati se obično razreši. Depresija može biti i posledica uzimanja određenih lekova koji leče neke druge simptome i bolesti. Zbog toga je važno da vaš doktor zna za sve lekove koje uzimate. Poznato je da ulične droge (kokain, marihuana) ili steroidi mogu dovesti do poremećaja raspoloženja i da sa prestankom uzimanja ovih supstanci može doći do poboljšanja raspoloženja.
Vaš zadatak je da svom doktoru date sve informacije koje su mu potrebne da bi postavio tačnu dijagnozu bolesti. Razgovor o nedostatku interesovanja za seks može biti neprijatan, ali je važan da bi se utvrdila tačna dijagnoza. Kroz pažljivo praćenje istorije bolesti mogu se identifikovati neki važni faktori rizika, ili se mogu uočiti pravilnosti po kojima se bolest dešava, što onda može pomoći da se odredi šta se dešava i šta treba raditi.
Velika (major) depresija, depresivni poremećaj, unipolarna depresija, afektivni poremećaj su različita imena koja opisuju isti poremećaj. Ona su neki od načina na koji su lekari klasifikovali depresiju, što se vremenom menjalo.
KAKO SE DEPRESIJA LEČI?
Zbog mnogo raznih faktora koji utiču na depresiju bolest se može lečiti mnogim različitim metodama. Istraživanja pokazuju da je kombinovana terapija ona koja bi mogla da da najbolje rezultate.
U terapiji depresije najzastupljenije su sledeće terapijske metode.
Lekovi
Postoje mnoge različite vrste antidepresiva i stabilizatora raspoloženja za koje je utvrđeno da efikasno utiču na tretman bolesti. Doktor će zajedno sa vama raditi na odabiranju leka za koji je najverovatnije da će odstraniti vaše simptome. Ponekad je potrebno više pokušaja da bi se pronašla terapija lekovima koja je najefkasnija za vaš slučaj.
Obično su potrebne dve do šest nedelja da bi se osetile pozitivne promene, kada lek dostigne svoj terapijski nivo. Istraživanja pokazuju da neprestano uzimanje lekova 4-9 meseci pošto se depresija potpuno povukla smanjuje rizik od ponovne pojave bolesti u budućnosti. Za osobe kod kojih je bilo više epizoda depresije može se preporučiti neprestano uzimanje lekova da bi se preventivno zaštitile od ponovnog izbijanja bolesti.
Terapija podrške
Terapija podrške je važan deo procesa lečenja. Razumevanje i prihvatanje vaše bolesti, osvrtanje na faktore koji su možda doprineli nastajanju bolesti, i razvijanje strategije za borbu sa životnim izazovima mogu da razviju vašu otpornost i pomognu vam da ozdravite.
Kognitivno-bihejvioralna terapija
Kognitivno-bihejvioralna terapija je specifična terapija kroz razgovor, koja vam pomaže da razumete kako vaše misli utiču na vaša osećanja i kako vaša osećanja utiču na vaše ponašanje. Istraživanja pokazuju da ovakva vrsta terapije može da pomogne u prevenciji ponovne depresivne epizode.
Podrška ljudi sa sličnim problemima
Potrvđeno je da učenje o vašem poremećaju i dobijanje informacija o tome kako se ostali ljudi bore sa svojom bolešću može da ima pozitivan efekat na izlečenje kao i na prevenciju ponovne epizode.
Bolničko lečenje
Ponekad je potrebno otići na lečenje u bolnicu, naročito kad osećanja ili misli o samoubistvu prete da pređu u akciju, kada postoje komplikovani medicinski preduslovi za lečenje ili kad nedostaje podrška kod kuće.
KAKO MOGU DA POMOGNEM SEBI DA SE BOLJE OSEĆAM?
Ima važnih stvari koje možete da učinite da pospešite svoje ozdravljenje.
PODRŽITE SVOJU TERAPIJU
ˇ Budite strpljivi sa samim sobom. Treba vremena da bi vam bilo bolje. Ne možete terati sebe da vam bude bolje!
ˇ Budite partner sa svojim doktorom. Poverljiv i iskren odnos prema vašem doktoru je veoma važan za dobar oporavak.
ˇ Uzimajte svoje lekove onako kako su vam prepisani. Antidepresivima je potrebno nekoliko nedelja da bi potpuno postigli svoj efekat. Ljudi oko vas će videti pozitivne promene u vašem raspoloženju pre nego što ih vi sami osetite.
ˇ Stalno obaveštavajte vašeg doktora o tome kako se osećate, o tome da li ima promena u navikama - spavanju, apetitu, raspoloženju... kako bi doktor mogao da proceni kakav efekat ima terapija koju je prepisao i da li je treba menjati.
ˇ Uvek prijavite doktoru ukoliko imate problema sa propratnim efektima leka i nikada ne menjajte svoj lek bez prethodnog savetovanja sa lekarom. Mnogi propratni efekti leka s vremenom nestanu, a drugi mogu biti smanjeni dodatnom terapijom. U svakom slučaju, propratni efekti leka iziskuju promenu terapije i zbog toga je neophodno da razgovarate o njima sa svojim lekarom.
ˇ Ako se prevremeno prekine lečenje simptomi depresije se neće odmah vratiti. Ako su misli o samoubistvu jedan od vaših simptoma depresije, onda budite vrlo oprezni ako menjate terapiju bez detaljne konsultacije sa vašim doktorom.
PAZITE NA SEBE
"Nikad nemojte da ste suviše sami, suviše gladni, suviše umorni ili suviše ljuti".
ˇ Podsećajte sebe svakodnevno: "Ovo nije moja krivica... depresija je bolest... Nisam sam/sama... Biće mi bolje!".
ˇ Okružite se ljudima kojima je stalo do vas. Oni će pojačati vaše osećanje sopstvene vrednosti i dobrote. Izbegavajte ljude koji su kritički nastrojeni prema vama, koji vas procenjuju ili koji previše traže. Kada ste u depresiji nedostaje vam 'zaštitni omotač' koji vam pomaže da lako prihvatate kritiku.
ˇ Pridružite se nekoj od grupa za samopomoć gde možete dobiti podršku od ljudi koji razumeju kroz šta prolazite; naučite više o svojoj bolesti i strategijama koje drugi primenjuju da bi se bolje osećali. Istraživanja pokazuju da su grupe za samopomoć korisne kao dodatak medicinskoj terapiji.
ˇ Pripremite se tako što ćete naučiti što više možete o poremećajima raspoloženja i načinima lečenja. Ohrabrite svoju porodicu da isto to učini. To će vam pomoći da shvatite šta se dešava, da donosite odluke o svom lečenju potkrepljene informacijama, da 'normalizujete' svoje iskustvo, da naučite da prepoznate depresiju u najranijem stadijumu.
ˇ Jedite dobro! Kada ste u depresiji ne možete da se oslonite na svoje osećanje gladi. Trudite se da jedete redovne obroke, zdrave, tokom celog dana, čak i kada niste gladni! Učenje o tome kako da se brinete o sebi je značajno i za to da ostanete dobro kad postanete dobro.
ˇ Pijte vodu! Voda će vam pomoći da izbegnete sušenje usta, jednu od najčešćih negativnih propratnih posledica leka, a voda ne goji kao što to čine svi zaslađeni napici. Neočekivana i neželjena gojaznost je jedan od najčešćih razloga zašto ljudi prestanu sa uzimanjem antidepresiva.
ˇ Vežbajte svakodnevno. Istraživanja ukazuju na vrednost umerene fizičke aktivnosti u procesu ozdravljenja i ostajanja u dobrom stanju posle oporavka. Počnite sa kratkim šetnjama, naročito ujutru kad je depresija obično najizraženija i kasnije nastavite sa dužim šetanjama i intenzivnijim vežbama. Vežba povećava nivo nekih važnih neurotransmitera u mozgu (endorfina), čiji je nivo snižen u depresiji. Odaberite za vežbu prijatnu stazu i obratite pažnju na vizuelne i čulne uticaje lepote oko vas. Pomeranje fokusa sa teških misli na nešto drugačije pomoćiće vam da odmorite svoj um. Povedite sa sobom priatelja ili rođaka. Vežbanje u društvu doprinosi većoj posvećenosti zadatku.
ˇ Prestanite ili izbegavajte uzimanje alkohola, uličnih droga i neprepisanih lekova. Alkohol i ulične droge se ponašaju kao depresori za centralni nervni sistem što može uticati na pogoršanje simptoma depresije. Smanjite unošenje kafeina (kafa, čaj, koka-kola, čokolada, itd.) zato što može da izazove nervozu i poremeti spavanje.
ˇ Uspostavite red u spavanju. Izbegavajte spavanje preko dana. Uspostavite dobre navike pre spavanja kao što su na primer relaksirajuće kupanje u toploj vodi, slušanje muzike itd. Izbegavajte intenzivno vežbanje pre spavanja. Ostavite svoju spavaću sobu za spavanje i odmaranje. Vesti bolje saslušajte tokom dana nego pred spavanje ako vas njihov sadržaj uznemirava. Trudite se da izbegavate stimulativne aktivnosti ili uznemiravajuće filmove pre odlaska u krevet.
ˇ Trudite se da ne donosite važne životne odluke pre nego što izađete iz krize. Depresija utiče na vaš način prosuđivanja i kasnije možete zažaliti zbog donetih odluka. Ako morate da donesete neku važnu odluku pitajte poverljivog prijatelja, rođaka ili kolegu da vam pomogne.
ˇ Ne očekujte previše od sebe na poslu ili kod kuće. Dopustite sebi i nemarnost. Težnja perfekciji ili pokušaj da se dostignu i postignu nemogući ciljevi slabi poverenje u samog sebe. Velike zadatke razbijte u manje koji mogu lakše da se kontrolišu. Napravite listu stvari koje treba da uradite i na kraju dana proverite šta ste postigli. Ako je lista predugačka osećaćete se unapred poraženi. Prema tome, podesite listu prema onome što zaista možete da postignete.
ˇ Vodite dnevnik. Mnogo ljudi je našlo da im pisanje pomaže da organizuju svoje misli, 'olabave' neke od svojih negativnih osećanja, i da pisanje predstavnja vredan dokument koji im pomaže da povezu misli, osećanja i akcije.
ˇ Pokušajte da ispunjavate dnevne životne obaveze. Nagomilani računi, zapostavljena lična higijena i zapostavljen dom, doprinose osećanju manje vrednosti. Ako svakoga dana uradite po malo, rezultati će biti vidljivi posle nekoliko dana.
NEKI DRUGI OBLICI DEPRESIJE
SEZONSKI AFEKTIVNI POREMEĆAJ - SAP
Sezonski afektivni poremećaj je tip depresije koja se javlja u određeno doba godine i prati promenu godišnjih doba. Procenjeno je da 2-4 % stanovništva pati od SAP! Ciklus zimske depresije koja se ponavlja nekoliko godina i tokom najmanje dve uzastopne godine može da pomogne pri dijagnozi SAP.
Važno je da vaš doktor odstrani sumnju u depresiju ili maničnu depresiju, koje takođe mogu da imaju predvidljive cikluse tokom godine. Mnogo ljudi sa SAP imaju unipolarnu depresiju, ali 20 % njih mogu da imaju ili da nastave da razvijaju bipoloarni ili manično depresivni poremećaj. Manične ili hipomanične epizode se takođe mogu javiti u proleće ili leto. Važno je razlikovati dobro raspoloženje koje je posledica oporavka od zimske depresije i maničnu epizodu, zbog toga što postoje bitne razlike u lečnju. Samodijagnosticiranje se treba izbegavati.
Istraživanja pokazuju da su žene osam puta podložnije SAP od muškaraca. SAP se prvi put obično pojavljuje u 20-tim ili 30-tim godinama života. Procenat bolesnih od SAP raste do 50-tih godina kad počinje da opada, tako da je procenat bolesnih od SAP kod ljudi starijih od 65 godina znatno niži.
Simptomi SAP se razlikuju od simptoma depresije i uključuju:
ˇ Loše raspoloženje, smanjen interes za aktivnosti koje inače donose prijatnost, smanjena koncentracija;
ˇ Predugo spavanje (obično produženo za 4 sata ili više svakog dana);
ˇ Smanjena energija i osećanje umora;
ˇ Izrazita želja za ugljenim hidratima;
ˇ Povećanje telestne težine i žudnja za slatkišima;
ˇ Povlačenje iz socijalnih kontakata;
ˇ Depresija.
Šta je uzrok SAP?
Niko nije sasvim siguran šta prouzrokuje SAP ali istraživanja pokazuju da može da ima veze sa sledećim faktorima:
ˇ Skraćen dan može da prouzrokuje smanjenje važnih supstanci u mozgu koje utiču na raspoloženje;
ˇ Hormonalni poremećaj (cortizol, tiroksin);
ˇ Smanjena osetljivost mreznjače na svetlo;
ˇ Niske zimske temperature mogu da pobude organizam da se odmara i naruši cirkadijalni ritam;
ˇ Vazdušni pritisak i promene pritiska;
ˇ Psihološki mehanizmi i personalne karakteristike mogu da budu faktori koji doprinose ravoju SAP;
ˇ SAP koji se ne leči može da predstavlja jak udarac za socijalne, školske i radne aktivnosti. Njegova pojava često koincidira sa periodom kada su očekivanja od pojedinca veća.
POSTPARTALNA (POSTPOROĐAJNA) DEPRESIJA - PPD
Za rođenje deteta se uvek očekuje da bude blagosloven trenutak koji donosi nadu i radost majci i porodici. U stvarnosti, oko 20-40 % žena oseti 'postporođajnu tugu' nekoliko dana neposredno po porođaju, sa nekontrolisanim plačom i tugom. Takvo raspoloženje obično prođe samo od sebe uz podršku bližnjih i uz nekoliko noći dobrog sna.
Ipak, između 15-20 % žena oseti duži i iscrpljujući period depresije ili 'postporođajne depresije' (PPD), koja im uskraćuje zadovljstvo, ispunjava ih sumnjom u samu sebe i sposobnost da se brinu o svom detetu, izaziva čest plač i provocira kod njih osećanja beznađa i krivice. San i apetit takođe bivaju poremećeni ali se to često meša sa očekivanom promenom života sa prinovom.
PPD se često javlja podmuklo i postepeno, posle inicijalnog perioda ushićenja i javlja se u prve četri nedelje posle porođaja. Žene često ne žele da priznaju da se loše osećaju zbog toga što je to van očekivanja od onog 'kako bi trebalo da bude'. Ovo može da prouzrokuje da se ignorišu ozbiljni simptomi, da se preko njih prelazi dok se depresije dublje ne učvrsti i postane teža za lečenje.
Posleporođajna manija uključuje pojačan i neadekvatan osećaj ushićenosti, uzbuđenja, nervoze ili veličine. Takve majke manje spavaju bez žalbe na umor. Tada majka može da zaboravi na svoje dete i da ima sumanute ideje o njegovoj važnosti ili identitetu (npr. smatra da je beba Božiji sin). Nedostatak svesti da nešto nije u redu može da sprečava da se na vreme potraži pomoć.
Ipak, lečenje je neophodno ne samo zbog zdravlja majke, već i zbog zdravlja samog deteta. Iako retko, kod nekih žena može da se razvije psihotična depresija (sa sumanutim idejama) sa halucinacijama koje mogu da dovedu do toga da majka pokuša da sebi oduzme život ili da odzume život svom detetu, da ima fikcije, sumanuta uverenja/ideje o tome da je dete mrtvo ili defektno, da pokazuje preteranu brigu za dečje zdravlje ili da ima impulse da povredi bebu.
Prethodna istorija depresije ili manične depresije može da poveća rizik od razvijanja posleporođajne depresije. Ako sami patite od, ili u porodici postoji istorija poremećaja raspoloženja, onda je dobra preporođajna priprema da bi se smanjio ovaj rizik i razvio dobar plan za tretman, od vitalnog značaja za zdravlje majke i deteta.
Klinička slika PPD je slična kliničkoj slici teške depresije ili manične depresije.
Šta prouzrokuje PPD?
Niko nije sasvim siguran šta je uzrok da neke majke razviju PPD. Istraživanja su usmerena na ulogu horomona koji oni igraju u poremećajima raspoloženja tokom i posle porođaja, kao i anksioznih poremećaja. Veruje se da nagle promene u nivou hormona koji prate trudnoću i porođaj, kao što su estrogen, progesteron i tiroksin snažno utiču na raspoloženje žene.
Uobičajeni simptomi PPD
ˇ Loše raspoloženje ili promene raspoločenja iz dobrog u loše i obrnuto, ali iz krajnosti u krajnost.
ˇ Nekontrolisan plač i nervoza.
ˇ Gubljenje interesa za aktivnosti u kojima se obično uživalo.
ˇ Nedostatak interesa za seks.
ˇ Teškoće u pamćenju, koncentraciji i donošenju odluka.
ˇ Psihomotorna agitacija ili retardacija.
ˇ Umor, osećaj iscrpljenosti, lenjost.
ˇ Promene u apetitu ili spavanju. Nesanica.
ˇ Stalne misli o smrti ili samoubistvu.
ˇ Teške nametljive misli.
ˇ Osećanje krivice i bezvrednosti, naročito po pitanju nesupeha u materinstvu.
ˇ Nedostatak interesovanja za bebu.
ˇ Preterana briga oko zdravlja deteta.
Tretman za PPD se pokazao kao jako uspešan, ali može biti komplikovan zato što:
ˇ Dojenje može da smanji broj opcija za terapiju naročito u smislu uzimanja lekova.
ˇ Majka treba da se brine o detetu u momentu kad je sva njena snaga potrebna da bi pomogla samoj sebi. Zbog toga je dodatna potpora porodice i medicinskog osoblja od vitalnog značaja za majčin oporavak i za povećanje mogućnosti da se između majke i deteta ostvari potpuna i dobra veza.
Uobičajeni načini terapije
Tretman za PPD može da varira kao što variraju i simptomi, standardan način uključuje:
ˇ Lekove da bismo stabilizovali raspoloženje i uticali na depresiju;
ˇ Psihoterapiju i psihosocijalnu potporu da bismo pomogli majci da se prilagodi novim dužnostima i brizi oko deteta;
ˇ Lečenje u bolnici može biti nephodno da obezbedi sigurnu i potpomažuću okolinu za majku i dete.
Obezbedite dodatnu podršku
ˇ Kreiranje okoline koja može da pruži podršku, koja 'hrani' i majku i dete, ohrabruje majku da brine i o sebi . Tražite pomoć od porodice i prijatelja (oko nege deteta i obavljanja dnevnih zadataka kao što su kuvanje, kupovina itd.) Izgradite mrežu ljudi koji mogu da pomognu.
ˇ Održavajte kontakte sa prijateljima. Možete osećati potrebu da se povučete i sakrijete od prijatelja što se dešava. Prijatelji mogu da pruže podršku i pruže vam odmor od uvek zahtevnog posla brige oko deteta.
ˇ Tražite potporu i ohrabrenje od drugih novih majki; ako postoje grupe za samopomoć pridružite im se.
ˇ Tražite pomoć i od drugih iskusnijih majki. To može pomoći da normalizujete svoje iskustvo. Novoj majci ništa ne pomaže tako kao mudar i iskusan savet.
ˇ Naučite što više možete od PPD tako da možete da razumete šta vam se dešava i da planirate svoje lečenje i donosite informacijama potkrepljene odluke u vezi s njim.
Šta očevi mogu da urade da pomognu?
Za mnoge majke period posle porođaja je izuzetno zahtevan. Takvo stanje je još i više pojačano kad je PPD deo iskustva. Vi možete da odigrate važnu ulogu u pomoći svojoj supruzi i detetu.
ˇ Ohrabrite je da podeli sa vama svoje misli i osećanja i pokažite joj da je razumete. Pokažite joj da je voljena i poštovana.
ˇ Ako je moguće uzmite odsustvo sa posla u prvim danima posle rođenja deteta da bi ste pomogli oko deteta i dozvolili svojoj partnerki da se odmori i brine o sebi.
ˇ Pitajte porodicu i prijatelju da vam pomognu sa dužnostima.
ˇ Pokušajte da ne umanjujete značaj ili odbacujete iskustvo kroz koje ona prolazi. Ako ste zabrinuti oko toga kako vaš partner izlazi na kraj s bolešću - idite sa njom kod doktora i podelite sa njim svoja razmišljanja i brige.
ˇ Pazite na svoje potrebe. Pronađite nekoga sa kim možete o tome da pričate. Biti otac je zahtevno, naročito ako ste otac po prvi put. Pričajte sa ostalim ljudima koji su imali slično iskustvo i koji vas mogu ohrabriti i dati vam podršku.
ˇ Nastavite da učestvujete i uživate u vašim ličnim interesovanjima i aktivnostima.
DISTIMIJA
Distimija je blaga forma hronične depresije koja čini da osoba živi život u kome prilično dobro funkcioniše, ali joj manjka osećanje lične sposobnosti i vrednosti. Distimija bukvalno znači 'loše raspoloženje' i dobro objašanjava subjektivne i objektivne znake bolesti. Životu nedostaje boja i definisanost. Osoba koja pati od distimije ima izraženu nesposobnost da oseća zadovoljstvo zbog događaja ili podsticaja zbog kojih je ranije osećala zadovoljstvo. Životu manjka radost, boja, uzbuđenje i zadovoljstvo. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočaranjima ili ličnim neuspesima. Tokom vremena se ljudi sa distimijom povuku iz društvenog života i izoluju. To je najverovatnije zbog njihove nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva prilikom socijalnih kontakata.
Mnogo ljudi sa distimijom nije svesno da pate od poremećaja koji se leči i traže izlaz u alkoholu i drogama koji samo podstiču njihov problem. Ovaj poremećaj oduzima od ljudi zadovoljstva života, a može im oduzeti i život. Ispitivanja pokazuju da između 3 i 12 % ljudi sa distimijom izlaz iz svojih muka traže u samoubistvu.
Procenjeno je da oko 3-5 % opšte populacije pati od distimije i da je nešto češća kod žena nego kod muškaraca. Deca, tinejdžeri i stariji mogu da razviju distimiju ali će njihovo raspoloženje pre biti nervozno nego depresivno. Za neke distimija traje čitav život, drugi iskuse jednu ili nekoliko epizoda tokom života. Neki ljudi posle distimije razviju depresiju, a neki razviju distimiju posle depresije. Ovu činjenicu je bitno zabeležiti jer može značiti da se prethodna terapija nije okončala sasvim uspešno.
Distimiju su u prošlosti zvali mnogim imenima kao: neurotska depreseija, laka depresija, srednja depresija i depresivna ličnost. Takođe se smatralo da je ovaj poremećaj deo karaktera i temperamenta, ali su istraživanja pokazala da na njega može da se utiče terapijom i tretmanom. Dobijanje ove dijagnoze sada može značiti otvaranje vrata za izlazak iz patnje.
Kako se distimija dijagnostikuje
Za postavljanje ove dijagnoze neophodno je da depresivno raspoloženje traje više od dve godine, da se dešava skoro svakodnevno i sa najmanje dva sledeća simptoma:
ˇ Loš ili prejak apetit;
ˇ Nesanica ili preterano dugo spavanje;
ˇ Umor ili manjak energije;
ˇ Loše mišljenje o sebi, nisko samopoštovanje)
ˇ Loša koncentracija;
ˇ Problemi u donošenju odluka;
ˇ Beznađe.
Šta prouzrokuje distimiju
Tačan uzrok distimije je nepoznat. Kao i ostala depresivna stanja može biti prouzrokovana kombinacijom nekoliko faktora.
ˇ Ispitivanja ukazuju na to da pojedinci mogu naslediti predispoziciju za razvoj depresivnih stanja. Oni koji imaju članove porodice koji su patili od depresije pod većim su rizikom da sami razviju takav poremećaj.
ˇ Disbalans ili poremećaj u hemiji mozga je vezan za promene raspoloženja i promene kod neurotransmitera u mozgu mogu da imaju uticaj na misli, osećanja i ponašanje.
ˇ Okolina takođe može da utiče na buđenje depresivnih stanja. Razočaranje, stres, i/ili trauma koji proističu iz stvari kao što su nezaposlenost, lični neuspesi ili tragedije, raspad porodice, mogu da utiču na razvoj depresije.
ˇ Psihološki faktori takođe mogu da utiču na razvoj depresije. Na primer, neke studije ponašanja govore da depresija može da bude prozivod 'naučene bespomoćnosti' koja proističe iz ponavljanog gubitka pozitivne potpore i koja je možda uticala na uvećanu stopu negativnih dešavanja u životu.
ˇ Pogled na svet može da pojača depresiju održavanjem negativnih i/ili nerealnih verovanja i stavova o sebi, ljudima oko sebe ili budućnosti.
ˇ Zbog uspeha lečenja distimije lekovima pretpostavlja se da njeni uzroci mogu biti i biološki. Istraživanja pokazuju da su moguće imunološke, hormonalne i neurotransmiterske veze sa distimijom.
Tekst preuzet od "Kanadskog drustva za poremećaje raspoloženja" - "Mood disorders Society of Canada"
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pet 20 Maj - 21:24:49
Život sa psihozom
Iako se u ovom tekstu uglavnom govori o "shizofrenim poremećajima", on će biti od koristi i onima koji traže informacije o "psihozama" uopšte.
Shizofrenija ili shizofreni poremećaji su tipovi psihotičnih poremećaja ("psihoza"), a saveti u vezi sa njima (na primer u vezi sa načinom lečenja, lekovima i poreklu poremećaja) mogu biti od velike koristiti i onima koji boluju od drugih vrsta psihotičnih poremećaja ("psihoza"). Zato ne treba da vas zbuni izraz "shizofreni poremećaj" koji se ovde upotrebljava i možete ga u širem smislu shvatiti kao "psihotični poremećaj". Dakle, ako vas zanimaju "psihoze" - nastavite čitanje.
Shizofreni poremećaji
Želja nam je da vas pomoću ovog teksta podrobnije upoznamo sa shizofrenim poremećajima, objasnimo njihove uzroke i ukažemo na mogućnosti lečenja. Ovaj će vas tekst ohrabriti i dati vam nade jer se ova bolest, uprkos brojnim raširenim predrasudama, može vrlo uspešno lečiti. Osim toga, pokazaće vam na koji način kao bolesnik možete doprineti znatnom poboljšanju kvaliteta svoga života i šta za bolesnika možete učiniti kao član porodice.
Shizofreni poremećaji predstavljaju skup psihičkih bolesti sa sličnim simptomima i uzrocima koji zahtevaju određeno lečenje.
Bolest
U ovom poglavlju ćete saznati:
ˇ da su shizofreni poremećaji povezani sa poremećajima funkcije mozga
ˇ da su shizofreni poremećaji relativno česti
ˇ da su shizofreni poremećaji nasledni samo u onolikoj meri koliko može biti nasledna sklonost (sklonost preosetljivosti)
ˇ da se shizofreni poremećaji ne mogu dokazati laboratorijskim ispitivanjima ili rendgenskim snimcima
ˇ da se shizofreni poremećaji dijagnostikuju tek kada se simptomi bolesti ispolje u dovoljnom broju i težini
ˇ da se na shizofrene poremećaje može vrlo dobro delovati konsekventnim lečenjem
Šta su to shizofreni poremećaji?
Iako nauka još uvek ne može da odgovori na sva pitanja u vezi sa ovom bolešću, sigurno je sledeće: bolest pod imenom "shizofrenija" ne postoji, a samo oboljenje nema nikakve veze sa cepanjem ličnosti obolelog.
Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, dakle promene psihe.
Nije još u potpunosti razjašnjeno zašto dolazi do poremećaja ravnoteže moždanih funkcija. Sa sigurnošću se još jedino zna da su neke osobe posebno osetljive, te da izbijanje bolesti može biti prouzrokovano preteranim stresom ili drugim psihičkim opterećenjima, uživanjem droga i hormonalnim poremećajima (trudnoća, klimakterijum).
Po čemu prepoznajemo neki shizofreni poremećaj?
Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da "nešto nije u redu".
Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj "simptom" se naziva poremećajem ega.
Radi bolje preglednosti simptomi se često dele na pozitivne i negativne simptome. Jedni simptomi (pozitivni) se tokom neke faze bolesti javljaju dodatno uz normalno doživljavanje na primer halucinacije ili sumanute misli, a drugi simptomi (negativni) se ogledaju u manjku u odnosu na period pre bolesti (npr. nedostatak poleta, povlačenje u sebe).
Najvažniji su simptomi:
ˇ halucinacije
ˇ sumanute ideje
ˇ poremećaji mišljenja
ˇ poremećaj volje
ˇ socijalno povlačenje
ˇ depresija
ˇ nedostatak osećaja za bolest
ˇ osećaj promenjenosti (osećaj upravljanja od spolja/od drugih)
Najvažniji pozitivni simptomi
Halucinacije
Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća "odbrambena strategija" je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao "navlačenje zavese") kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik "sna u budnom stanju" - halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.
Sumanute ideje
Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je "navukao zavesu", slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu "stvarnost" uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.
Poremećaji mišljenja
Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća "nadiranje" određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa "maloumnošću".
Kod ove bolesti inteligencija ostaje sačuvana!
Najvažniji negativni simptomi
Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti - tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.
Nedostatak volje
Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.
Gubitak osećanja
Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.
Socijalno povlačenje
Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.
Depresija
Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život.
Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!
Depresivno ponašanje i misli o samoubistvu treba uzeti vrlo ozbiljno. U takvim slučajevima treba odmah kontaktirati lekara!
Kako se može postaviti sigurna dijagnoza shizofrenog poremećaja?
Slika shizofrenih poremećaja može biti mnogostruka. Zbog toga je na početku bolesti vrlo teško postaviti sigurnu dijagnozu. Porodica i prijatelji često ne nalaze objašnjenje za neobično ponašanje osobe koja pati od shizofrenih poremećaja. Ni samim bolesnicima nije jasno da boluju od ozbiljne bolesti.
Shizofreni poremećaji ne mogu se dijagnostikovati ispitivanjima krvi ili drugim sličnim metodama.
Dijagnoza se postavlja na osnovu razgovora koje lekar vodi sa bolesnikom i njegovom porodicom i na osnovu posmatranja ponašanja bolesnika. Pri tom su naročito važni broj, obim i trajanje simptoma.
Rana dijagnoza povećava izglede da će lečenje biti uspešno!
Koliko se često javljaju shizofreni poremećaji?
Shizofreni poremećaji se javljaju relativno često. Naučnim studijama je dokazano da od ove bolesti oboljeva oko 1 % svih ljudi, bez obzira na zemlju u kojoj žive, kojoj rasi ili kulturi pripadaju.
Koji su uzroci ove bolesti?
Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvarim te su zbog toga manje "otporni" na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste "sloma živaca" i do pojave simptoma bolesti.
Povezanost izme|u vulnerabilnosti i izbijanja bolesti može da se objasni na primeru osetljivosti na sunčanje osoba koje imaju svetlu kožu. Tip kože predstavlja dispoziciju, naslednu sklonost, baš kao i vulnerabilnost. Za osobe svetle kože sunce je jednako opasno kao što je stres opasan za posebno osetljive osobe. Osobe svetle kože mogu se zaštititi kremama za sunčanje, ali ipak ne smeju suviše dugo boraviti na suncu. Vulnerabilnim osobama će zaštitu pružiti neuroleptici.
O čemu govori dopaminska hipoteza?
Kad mozak obrađuje informacije ti se nervni impulsi dalje prenose nervnim putevima. Između pojedinih nervnih ćelija postoje dodirna mesta (sinapse) na kojima su za dalji prenos impulsa potrebne prenosne materije (transmiteri). Naučnim je istraživanjima ustanovljeno da je kod shizofrenih poremećaja poremećen prenos nadražaja na određenim sinapsama, a uzrok je previše prenosne materije koja se zove dopamin. Neurolepticima se blokiraju prijemna mesta na ćelijama (receptori) tako da zbog viška dopamina ne može da dođe do prevelikog nadražaja nervnih ćelija.
Da li su shizofreni poremećaji nasledni?
I kod drugih se bolesti (rak, infarkt srca) može naslediti sklonost za neku određenu bolest. Sama sklonost ne može, međutim, u dovoljnoj meri da objasni nastajanje bolesti. Osobe u čijim se porodicama javljaju shizofreni poremećaji, ne moraju i same oboleti. S druge strane, bolest se može pojaviti i u onim slučajevima kada niko u porodici ne pati od shizofrenih poremećaja.
Rizik oboljevanja u celokupnom stanovništvu je 1 %
Rizik oboljevanja kod bliskih rođaka je oko 10 %
Kada se javlja bolest?
Bolest se najčešće po prvi put javlja izme|u puberteta i tridesete godine života, ali u pojedinačnim slučajevima može početi ranije ili kasnije. Pre stvarnog početka bolesti obično postoji razdoblje tokom koga je bolesnik posebno osetljiv i živi u stalnoj napetosti, rastrzan svojim mislima i osećanjima. Na to se često reaguje "begom" - povlači se u sebe, traži izlaz u alkoholu i drogama ili se pridružuje nekoj sekti. Posle tih neuspečnih pokušaja savladavanja bolesti javljaju se opisani simptomi.
Izgledi za lečenje
Tok shizofrenog poremećaja može biti vrlo različit. Može se dogoditi da se bolest javi samo jednom posle čega će pogođena osoba biti opet potpuno zdrava. To se dešava prvenstveno u slučajevima kada se shizofreni poremećaj javlja kao reakcija na određene udarce sudbine (reakciona psihoza), u vreme hormonalnih promena (npr. neposredno posle porođaja) ili posle upotrebe droga. Međutim, takve će osobe zbog svoje posebne osetljivosti (vulnerabilnosti) biti posebno ugrožene od ponovne pojave bolesti.
Ako se sa lečenjem započne rano i nastavi dovoljno dugo (profilaksa recidiva), na tu se psihozu, u većini slučajeva, može vrlo povoljno delovati. Rizik recidiva (pogoršanja) se sa 85 % bez lečenja, smanjuje na 15-20 % uz lečenje. To za takve bolesnike znači da će uz veliku verovatnoću moći da žive bez recidiva (pogoršanja) - pod uslovom da su spremni da prihvate terapijski koncept lekara i da sa njim sarađuju.
Shizofreni poremećaji mogu da se leče jednako uspešno kao i sve ostale bolesti, na primer šećerna bolest.
Lečenje
U ovom poglavlju ćete saznati:
ˇ koje su terapijske mogućnosti
ˇ koliko dugo traje lečenje
ˇ koje se nuspojave mogu javiti tokom lečenja
Kako se leče shizofreni poremećaji?
Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres. U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija.
Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest.
Razgovarajte sa lekarom o tome koja je terapija najprikladnija u vašem konkretnom slučaju (dodatna psihoterapija, rehabilitacija, porodična terapija itd.). Naročito ako se bolest javlja po prvi put, važno je učestvovanje u psihoedukativnom programu. Tokom rada u grupama bolesnici i članovi njihovih porodica biće detaljno obavešteni o samoj bolesti, njenom toku i mogućnostima lečenja.
Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima.
Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.
Najbolji rezultati se postižu kombinacijom medikamentoznog lečenja neurolepticima i psihosocijalne terapije.
Zašto lekovi?
Mnogi ljudi sumnjaju da se psihička bolest može lečiti lekovima. Lekovi su, me|utim, jedina mogućnost za lečenje akutnih simptoma neke psihoze i najuspešnija zaštita od ponovnog izbijanja bolesti. Bez primene lekova bolesnik uopšte neće biti u stanju da prihvati psihosocijalnu terapiju.
Postoji niz razloga za uzimanje lekova
Život ponovo postaje jednostavniji, a kontakti sa porodicom, prijateljima i kolegama na poslu znatno lakši.
Bolesnik će opet početi da se zanima za razne stvari i da se bavi svojim hobijima.
Moći će ponovo da se koncentriše, pa će rad postati lakši. Moći će opet da se raduje!
Kako pronaći pravi lek?
S obzirom na to da svaki organizam drugačije reaguje na lekove, lekar će morati da ustanovi koji neuroleptik i u kojoj dozi je najbolji za svakog pojedinog bolesnika. Cilj lečenja je uspešno suzbijanje simptoma uz najmanje moguće nuspojave. Možda će biti nephodno probati više neuroleptika pre nego što se pronađe najdelotvorniji.
Bolesnici koji započinju sa lečenjem često postaju nestrpljivi jer se simptomi ne smanjuju odmah. Može se desiti da lečenje izazove određene nuspojave pre nego što se uoči "dobar" učinak lečenja. Bolesnici zato misle da im lek ne pomaže. Potrebno je, međutim, neko određeno vreme pre nego što neuroleptici razviju svoje potpuno delovanje. Glavni simptomi (halucinacije, sumanute ideje) nestaju većinom u razdoblju od nekoliko nedelja lečenja.
Šta će se desiti ako ne uzimate lekove?
Bez primene medikamentoznog lečenja dolazi mnogo češće do recidiva (pogoršanja), a potrebni su i češći i duži boravci u bolnici.
Verovatnoća pojave recidiva (pogoršanja)
untar prve 2 godine
Bez lečenja oko 85 %
Uz dovoljno dugo lečenje oko 10 %
Vrlo je važan intenzivan kontakt bolesinka sa lekarom kako bi se pravovremeno primetilo pogoršanje simptoma ili nuspojava, da bi se odmah mogle preduzeti odgovarajuće protivmere.
Zašto lečenje treba nastaviti, iako su nestali akutni simptomi?
Posebna osetljivost (vulnerabilnost) bolesnika ne prestaje posle nestanka simptoma. Zbog toga bolesniku i dalje treba zaštita koju mu pružaju neuroleptici. Na taj način se sprečava ponovno pojavljivanje bolesti.
Dugotrajnim lečenjem malim dozama neuroleptika postiže se smanjenje osetljivosti i na taj način sprečava recidiv (tj. pogoršanje, prim.prev. u daljem tekstu pominaće se samo kao "recidiv"). Takav učinak se može postići samo ako bolesnik i posle poboljšanja akutnih simptoma i dalje uzima neuroleptike.
Lečenjem neurolepticima može da se smanji rizik od pojave recidiva na 15-20 %
Koliko dugo traje lečenje neurolepticima?
Da bi se sprečila ponovna pojava simptoma i novo izbijanje bolesti treba neuroleptike uzimati duže vreme, najčešće više godina (profilaksa recidiva).
Postoje međunarodne smernice koje propisuju trajanje lečenja radi profilakse recidiva.
Prva pojava bolesti: Lečenje neurolepticima bi posle povlačenja simptoma trebalo nastaviti najmanje 1-2 godine.
Posle recidiva: Rizik pojave novog recidiva još je veši nego kod prvog izbijanja bolesti. Lečenje bi trebalo nastaviti najmanje 5 godina.
Kod posebno teških recidiva treba zaštitu neurolepticima sprovoditi čitav život!
Lekar treba u svakom pojedinom slučaju da odredi potrebno individualno trajanje lečenja, uzevši u obzir dotadašnji tok i težinu bolesti!
U kojim farmaceutskim oblicima se daju neuroleptici?
Neuroleptici se mogu primeniti na dva načina: oralno (na usta) - u obliku kapi, kapsula ili tableta, ali i intramuskularno (injekcijom u mišić).
Poseban oblik intramuskularne primene predstavlja depo-injekcija. Jednom jedinom injekcijom bolesnik će dobiti količinu aktivne materije koja je dovoljna za dve do četri nedelje. Iz intramuskularno uskladištene aktivne materije postupno se otpuštaju dnevne doze leka, tako da nije potrebno svakodnevno uzimanje, a istovremeno se poboljšava podnošljivost.
Postoje i kratkotrajne depo-injekcije s delovanjem od oko 3 dana koje se pretežno koriste za lečenje akutne faze bolesti.
Lečenje se može započeti kratkotrajnim depo-injekcijama, kapima ili tabletama. Kad se stanje bolesnika stabilizuje, terapija se nastavlja tabletama ili depo-injekcijama.
Koja su najčešća neželjena dejstva lekova?
Kao svi lekovi i neuroleptici imaju odre|ena neželjena dejstva. Spisak neželjenih dejstava koji se može pročitati u uputstvima za upotrebu, može ponekad biti zastrašujući. Treba, međutim, imati na umu da su u uputstvima za upotrebu lekova navedena sva neželjena dejstva koja su zabeležena bilo gde u svetu. Neka "neželjena dejstva" mogu u stvari biti simptomi bolesti (na primer umor, nedostatak volje, smetnje koncentracije).
Individualna osetljivost na neželjena dejstva je vrlo različita. Zbog toga treba, ako se ona pojave, uvek konsultovati lekara. U mnogim se slučajevima te neprijatne propratne pojave mogu ublažiti ili ukloniti promenom doze, primenom nekog drugog preparata ili uzimanjem dodatnih lekova. Sada već postoji nova generacija neuroleptika (atipični neuroleptici) koji izazivaju znatno manji broj neželjenih dejstava.
Ako neželjena dejstva i dalje traju, treba zajedno sa lekarom proceniti nije li korist lečenja ipak veća od neprijatnosti izazvanih tim neželjenim dejstima.
Neuroleptici ne izazivanju naviku niti zavisnost. To je sa sigurnošću dokazano!!!
S obzirom na to da i simptomi bolesti i nuspojave nepovoljno utiču na sposobnost koncentracije i koordinaciju pokreta, posavetujte se sa lekarom da li smete upravljati motornim vozilima ili mašinama.
Kod bolesnika koji više godina uzimaju neuroleptike mogu se javiti posebno neugodna neželjena dejstva tj. kasne diskinezije koje se ogledaju nesvesnim pokretima usta, usnica i jezika, a ponekad i drugih mišića. Kasne diskinezije su relativno retke - kod dugogodišnjeg uzimanja neuroleptika javljaju se u 15-20 % slučajeva. Ako postoji sumnja na kasnu diskineziju, treba odmah posetiti lekara i odlučiti o nastavku lečenja.
Neželjena dejstva
Protivmere
Grčevi u mišićima (diskinezije)
Antiholinergični lekovi
Ukrućenost mišića, drhtanje, nemir
Smanjenje doze, antiholinergični lekovi, promena neuroleptika
Potreba za stalnim kretanjem (akatizija)
Promena neuroleptika
Sniženje krvnog pritiska
Izbegavati prenagla povećanja doze, polagano ustajati, glavnu dozu uzimati uveče
Suvoća usta, zatvor, smetnje vida
Smanjenje doze, odgovarajući lekovi (na primer sredstva za čišćenje) ili promena neuroleptika
Povećanje telesne težine
Dijeta, promena neuroleptika
Umor, omamljenost
Smanjenje doze, ne upravljati motornim vozilima, glavnu dozu uzimati uveče
Preosetljivost na sunčevu svetlost
Izbegavati sunce, koristiti sredstva za sunčanje
Seksualni poremećaji
Smanjenje doze, promena neuroleptika
Usporenost kretnji
Promena neuroleptika, smanjenje doze ili antiholinergični lekovi
Smetnja koncentracije
Smanjenje doze, promena neuroleptika
Nesvesni pokreti mišića
Smanjenje doze, promena neuroleptika
U retkim slučajevima mogu nastupiti i druga neželjena dejstva!
Šta su atipični neuroleptici?
Novi tzv. "atipični" neuroleptici su lekovi koji su znatno bolje podnošljivi od "klasičnih" neuroleptika. Kod tih se preparata vrlo retko javlja posebno neprijatan skup neželjenih dejstava koji obuhvataju pogoršanje kretanja, hod sitnim koracima i nemir pri sedenju i stajanju. Osim toga izgleda da atipični neuroleptici povoljnije deluju na negativne simptome kao što su nedostatak volje i socijalno povlačenje.
Zbog čega pojedini bolesnici ne žele da uzimaju lekove?
Nedovoljno informacija
o samoj bolesti, mogućnostima lečenja i načinu delovanja lekova. Veliku ulogu pritom igra i osnovni stav prema bolesti i "hemijskom" lečenju psihičkih poremećaja.
Uključite se u neku psihoedukativnu grupu, zatražite od svog lekara tačne informacije i pročitajte poneki priručnik poput ovog.
Nedovoljan uvid u bolest
Pogođene osobe veruju da se promenila okolina a da oni sami uopšte nisu bolesni. Zbog toga nekima od njih uopšte nije jasno da im je potrebna terapija.
I ovde treba preduzeti pomenute mere.
Strah od realnosti svakodnevice
Strah od odgovornosti za sopstveni život prisiljava mnoge bolesnike na bekstvo u "svet psihoze" iz kojeg uopšte ne žele da izađu.
Psihoedukativne grupe pomoći će takvim pojedincima da razmene iskustva o tome na koji način može bolje da se savlada bolest i normalno živi.
Neželjena dejstva lekova
Često je stah od neželjenih dejstava razlog za generalno odbijanje lekova, odnosno za njihovo neredovno uzimanje.
Šta se sve može učiniti protiv neželjenih dejstava pogledaj u prethodnom poglavlju.
Strah od zavisnosti od lekova
Redovno uzimanje neuroleptika, čak i kroz duže vremensko razdoblje, neće izazvati zavisnost!!!
Strah od promene ličnosti
Bolesnici se često boje da će uzimanjem lekova izgubiti svoju osobenost ili da će se na taj način kontrolisati njihove misli.
Istina je upravo obrnuta - ako se ova bolest ne leči, može doći do zbrke misli i raspada ličnosti!
Psihosocijalne terapijske mere
Bolesniku će često, da bi izašao na kraj s delovanjem bolesti na privatan i profesionalan život, trebati stručna pomoć. U tu su se svrhu dobrim pokazali sledeći oblici lečenja:
Rehabilitacijski programi će pomoći bolesniku da se postupno ponovo uklopi u normalnu životnu i radnu sredinu, pružiće mu savete i pomoć u vezi sa pitanjem stanovanja i izbora zanimanja, a pomoćiće mu i pri pronalaženju odgovarajućeg posla ili kod finansijskih problema.
Tokom porodične terapije obrađuju se porodični konflikti. Terapija se može sprovoditi sa jednom jedinom porodicom ili sa više porodica zajedno u obliku neke vrste grupne terapije.
Tokom terapije ponašanja i vežbanja u socijalnom području bolesnici vežbaju ponašanje na radnom mestu i kontakte s drugim ljudima, na primer u igrama uloga i učenju na modelu.
U psihoedukativnim grupama bolesnici i članovi njihovih porodica naučiće kako da bolje razumeju ovu bolest, njena delovanja i načine njenog savladavanja.
Šta su to psihoedukativne grupe?
U takvim se grupama na lako razumljiv način objašnjava ova bolest i načini njenog lečenja. Učesnici će naučiti kako da rešavaju socijalne konflikte i pomoći će jedni drugima pri savladavanju bolesti.
Takvu terapijsku grupu vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik. Program najčešće traje osam do deset sati u razmacima od dve do tri nedelje. Posle toga učesnici grupe se često i dalje sastaju u okviru grupa za samopomoć.
Naučnim istraživanjima je dokazano da su bolesnici i članovi njihovih porodica koji su učestvovali u psihoedukativnim grupama bili bolje obavešteni i da su na taj način mogli bolje da savladaju bolest. Zbog toga je kod tih bolesnika zabeležen znatno manji broj recidiva bolesti i boravka u bolnici.
Izbegavanje recidiva
U ovom ćete poglavlju saznati:
ˇ kako prepoznati recidiv
ˇ šta se sve može učiniti da se recidiv spreči
ˇ šta učiniti u slučaju krize
ˇ zašto bolesnici treba da izbegavaju alkohol i droge
Zbog čega je tako važno izbegavanje pojave recidiva?
Recidivi predstavljaju veliko opterećenje za sve pogođene. Bolesniku će trebati barem godinu dana da se oporavi od recidiva i da bude opet potpuno sposoban za rad. Ponekad se može desiti da mu se nikad više u potpunosti ne vrate ranije sposobnosti.
Izbegavanje recidiva je zbog toga najvažnija tačka u lečenju.
Kako ćemo prepoznati preteći recidiv? Kako ga izbeći?
Ponovno izbijanje bolesti najaviće se dosta ranije: nervozom, poremećajima spavanja ili nekim drugim znakovima. Vrlo je važno da se ti znakovi prepoznaju. Ako se pojave, treba odmah posetiti lekara. Što pre se prepozna preteći recidiv i što pre se preduzmu odgovarajuće mere, to postoji i veća mogućnost sprečavanja ponovnog izbijanja bolesti!
Svaka nervoza naravno ne znači da stvarno preti recidiv. Ipak je bolje i da se lekar ponekad konsultuje bez potrebe, nego da bolest ponovo izbije.
U sledećem poglavlju naći ćete popis simptoma kojima se može najaviti predstojeći recidiv.
Rani znakovi mogu biti različiti kod pojedinih bolesnika. Zbog toga treba obratiti pažnju ne samo na tipične nego i na individualne rane znakove upozorenja.
I sami možete napraviti takav popis prema tabeli datoj u daljem tekstu.
Tipični rani znaci upozorenja
ˇ nervoza, napetost
ˇ nemir, poremećaji spavanja
ˇ lagana uzbuđenost
ˇ smetnje koncentracije
ˇ bezvoljnost, utučenost
ˇ povlačenje u sebe
ˇ nedostatak apetita
ˇ gubitak interesa
ˇ osećaj bezvrednosti
ˇ smetnje pamćenja
ˇ osećaj da nam se svi smeju ili da nas ogovaraju
ˇ zvučne halucinacije
ˇ iznenadan gubitak interesovanja za slušanje radija ili gledanje televizije
ˇ povećana sklonost konzumiranju alkohola ili pušenju
ˇ izbegavanje novih, neuobičajenih situacija
ˇ izbegavanje većih grupa ljudi (bioskop, pozorište)
Ako ovi znaci potraju nekoliko dana, obavezno posetite lekara!
Moji rani znakovi upozorenja:
.........
........
........
Strategije savladavanja:
ˇ pomaže mi: (npr. fizička aktivnost, povlačenje, mir, priroda)
........
.......
........
ˇ Šteti mi (npr. putovanja, alkohol, suviše gledanja televizije)
.........
.........
.........
Kako se treba ponašati u slučaju krize?
Verovatnoća da se bolest ponovo javi nije previše velika ako se primenjuje zadovoljavajuća terapija. Postoji doduše određeni rizik (oko 15 %), te stoga prethodno treba napraviti krizni plan.
Dok je bolesnik u stabilnoj fazi trebalo bi da se zajedno sa lekarom i članovima porodice dogovori kako treba da se postupa u slučaju da se pojave navedeni rani znakovi upozorenja, na primer, da li treba povećati dozu leka, odnosno da li bi bolesnik možda u početku trebalo da ostane kod kuće ili da ode na lečenje u psihijatrijsku bolnicu - ako je potrebno i protiv njegove volje - kako bi se sačuvao od daljih oštećenja.
Da li droge ili alkohol povećavaju rizik od pojave recidiva?
DA!!! Alkohol i droge ometaju metabolizam nervnog sistema, pa je zbog toga neobično važno da ih bolesnik izbegava.
Bolesnici i njihova porodica
U ovom poglavlju ćete saznati:
ˇ koju ulogu igra socijalna okolina
ˇ zašto porodica mora da se uključi u plan lečenja
ˇ na šta treba obratiti pažnju u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom
ˇ koje su potrebe članova porodice bolesnika
Koji su preduslovi uspešnog lečenja?
Shizofreni poremećaj nije samo neka "normalna" kriza koja će nestati sama od sebe, već ozbiljna bolest koju treba lečiti. Ako bolesnik i njegova porodica prihvate tu činjenicu, prvi korak ka uspehu je već učinjen.
Optimalno lečenje se sastoji od medikamentozne i psihosocijalne terapije. Dobri izgledi da će lečenje biti uspešno postoje jedino u onim slučajevima kada su i bolesnici i njihove porodice spremni da sarađuju sa lekarom i da se pridržavaju dogovora. Lečenje se nikada ne sme prekinuti bez dogovora sa lekarom!
Kako porodica može da pomogne u lečenju?
U svakodnevnom zajedničkom životu treba se pridržavati sledećih pravila:
Obolele osobe imaju smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Mislite uvek na to da je to posledica bolesti i da nema nikakve veze sa lenjošću!
Bolesnicima je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju.
Bolesnicima treba uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika.
Bolesnik se ne sme preopteretiti raznim aktivnostima i dužnostima. Njegove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe.
Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan).
Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć.
Osobe koje pate od shizofrenih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom.
Nemojte postaljvati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti.
Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte.
Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!
Pokušajte da kao član porodice svesno živite svoj vlastiti život!
Uloga porodice
Podrška koju pružaju članovi porodice ili dobri prijatelji je za osobe koje pate od shizofrenih poremećaja neobično važna. Zbog bolesti im je najčešće ograničena sposobnost socijalnih kontakata, pa će živeti prilično izolovano i usamljeno ako se za njih niko ne brine. U kriznim situacijama ali i kod rešavanja svakodnevnih problema, biće im neophodna pomoć sa strane.
Kod ranog otkrivanja znakova bolesti vrlo važnu ulogu igraju baš osobe iz neposredne blizine bolesnika, jer sam bolesnik najčešće ne prepoznaje prve znakove bolesti.
Članovi porodica bolesnika moraju zato dobro da poznaju sve činjenice u vezi sa bolešću. Potrebne informacije, podršku i praktičnu pomoć dobiće na primer u okviru psihoedukativnih grupa za članove porodice. U takvim će se grupama naći ljudi sa istim problemima, a već i sami razgovori sa drugim osobama koje se nalaze u sličnoj situaciji, doprineće uspešnijem savladavanju problema u vezi sa bolešću i popuštanju napetosti. To će pomoći i samom bolesniku, jer prenapeta i nervozna porodica za njega ne predstavlja nikakvu pomoć. Cilj takvih psihoedukativnih grupa je uspostavljanje konstruktivnog partnerstva izme|u bolesnika, porodice i lekara.
Zakonski propisi
Prava bolesnika u psihijatrijskim ustanovama
Zakonski propisi koji se odnose na lečenje nalaze se u više zakona. Osnovni preduslov za bilo kakvo lečenje je pristanak bolesnika.
Bolesnikovom pristanku mora prethoditi razgovor sa lekarom. Lekar će bolesnika na jednostavan i lako razumljiv način informisati o načinu lečenja, učincima lečenja i o mogućim negativnim posledicama. Na taj način između bolesnika i lekara dolazi do sklapanja svojevrsnog "ugovora o lečenju" koji bolesnik u svakom trenutku može raskinuti.
Ta opšta pravila važe i za psihijatrijsko lečenje - za sve one bolesnike koji dobrovoljno odlaze na lečenje i mogu samostalno prosu|ivati i donositi odluke, odnosno za one kojima ne treba ograničiti slobodu kretanja.
Ako, međutim, bolesnika treba zadržati i lečiti protiv njegove volje, što je pod određenim okolnostima dopušteno, važe posebna pravila. U takvim slučajevima se govori o "smeštanju u psihijatrijsku ustanovu" što je regulisano posebnim propisima.
Ako nekog bolesnika treba "smestiti u psihijatrijsku ustanovu", to znači da će biti primljen u zatvoreni odsek bolnice, odnosno da će mu kretanje biti ograničeno. Pri smeštanju bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, lekar može ograničiti i neka druga prava bolesnika: kontakte sa osobama izvan bolnice (posete, telefonske razgovore) i uvid u lekarsku dokumentaciju. Ostali zahvati u lična prava bolesnika nisu dozvoljeni.
Da bi se bolesnik protiv svoje volje mogao smestiti u psihijatrijsku bolnicu moraju biti ispunjeni sledeći preduslovi:
1. postoji opasnost da će bolesnik povrediti ili ugroziti bilo sebe bilo druge ("znatnije ugrožavanje sebe ili drugih");
2. dva psihijatra moraju da utvrde da stvarno postoji takvo ugrožavanje i da je bolesnik psihički bolestan;
3. ne postoji nikakva druga mogućnost lečenja.
Lekar mora na prisutpačan način bolesniku da objasni zašto je smešten u bolnicu (ako mu takva informacija u njegovoj trenutnoj situaciji ne nanosi više štete nego koristi). On takođe mora da o smeštanju bolesnika u psihijatrijsku ustanovu obavesti sud, advokata i porodicu bolesnika.
Ako bolesnik zbog svoje psihičke bolesti nije (više) u stanju da sam brine za svoje poslove, može mu se odrediti staratelj. To će na zahtev samog bolesnika, njegove porodice ili drugih osoba učiniti sud.
Bolesnik se može u psihijatrijsku ustanovu smestiti na svoj lični zahtev ako još poseduje poslovnu sposobnost. U tom slučaju bolesnik mora dati izjavu da je sporazuman sa lečenjem i sa ograničavanjem slobode kretanja.
Ako želite da saznate nešto više o zakonskim propisima i pravima bolesnika i članova porodica u vezi sa smeštanjem bolesnika u psihijatrijsku ustanovu, obratite se advokatu ili socijalnom radniku.
Šta znači ...?
Akatizija
potreba za stalnim kretanjem, nemogućnost mirnog sedenja.
Akutna psihoza
psihoza koja nastupa iznenada, najčešće uz pojavu pozitivnih simptoma.
Antipsihotici
= neuroleptici.
Atipični neuroleptici
nova generacija dobro podnošljivih neuroleptika kod kojih se mnogo ređe javljaju neprijatna neželjena dejstva.
Depo-injekcije neuroleptika
injekcije koje se daju intramuskularno,a čije dejstvo traje 2-4 nedelje.
Depresija
Osećaj bezrazložne tuge.
Diskinezija nevoljno grčenje mišića.
Dopaminski sistem
Sistem nervnih ćelija u mozgu koje za prenos impulsa koriste neurotransmiter dopamin.
Halucinacije
senzorni doživljaj bez odgovarajućeg spoljašnjeg sadržaja. Bolesnik čuje glasove (akustične halucinacije) ili oseća mirise (mirisne halucinacije). Postoje i takozvane taktilne halucinacije kod kojih bolesnik ima osećaj da ga neko dodiruje.
Ideje odnosa
simptom bolesti kod kojeg bolesnik ima utisak da se o njemu govori ili da se stvari odnose na njega, iako to u stvarnosti nije tako.
Intramuskularna injekcija
ubrizgavanje leka u mišić.
Kasna diskinezija
nesvesni pokreti mišića, najčešće u području usta, jezika i usnica. Mogu biti pogođeni i drugi mišići. Kasne diskinezije se mogu javiti kao nuspojava lečenja neurolepticima.
Negativni simptomi
oznaka za simptome kao što su nedostatak volje, gubitak emocija, depresija i povlačenje u sebe.
Neuroleptici
lekovi za terapiju shizofrenih poremećaja; drugi naziv: antipsihotici.
Neurotransmiteri
prenosničke materije u mozgu koje služe za prenos nadražaja. Važan neurotransmiter je i dopamin (vidi dopaminski sistem).
Oralni lekovi
lekovi koji se uzimaju na usta (tablete, kapsule, kapi).
Paranoidan
onaj koji pati od sumanutih ideja.
Pozitivni simptomi
oznaka za simptome kao što su halucinacije, sumanute ideje, poremećaji mišljenja.
Psihoedukativne grupe
informacione grupe za bolesnike i/ili članove njihovih porodica koje vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik na kojima se pojašnjava bolest i načini lečenja.
Psihosocijalna terapija
lečenje kod kojeg se posebna pažnja obraća na psihičke i socijalne okolnosti bolesnika.
Psihoza
psihički poremećaj s promenom doživljaja. U ovu grupu bolesti se ubrajaju i shizofreni poremećaji.
Rehabilitacija
postupno uvođenje bolesnika u porodičnu i radnu sredinu radi ponovnog uspostavljanja njegovih profesionalnih i ostalih sposobnosti.
Socijalno povlačenje
izbegavanje kontakata sa drugim ljudima. Može biti simptom bolesti, ali i pokušaj savladavanja bolesti.
Sumanute ideje
pojava kod koje se bolesnici čvrsto drže svojih uverenja iako se ona ne poklapaju sa iskustvima. Oni na primer umišljaju da ih neko proganja, da se sve odnosi na njih i slično. Sumanute ideje su simptomi bolesti.
POGOVOR
Ovaj tekst je izrađenen u okviru programa PRELAPSE koji je kompanija "Lundbeck" pokrenula u mnogim zemljama. PRELAPSE znači "Preventing Relapse in Schizophrenia" tj. sprečavanje recidiva kod shizofrenije. Ovaj program su priznale Svetska zdravstvena organizacija (WHO) i Svetsko udru`enje psihijatara (WPA).
Važni deo programa PRELAPSE je gupni rad sa bolesnicima i članovima njihovih porodica (psihoedukacija), a ova brošura je napisana kao podloga za takvu grupnu terapiju. Možete je naravno pročitati i ako ne posećujete takve grupe.
Zahvaljujemo gospodinu dr Verneru Kislingu (Psihijatrijska klinika Tehničkog univerziteta u Minhenu) koji je napisao ovu brošuru. Zahvaljujemo i gospodinu prof. DŽonu M. Kejnu i gospođi Nini R. Šuler i članovima PRELAPSE saveta, profesorima dr Volfgangu V. Flišhakeru, dr Jesu Gerlahu, dr Mihaelu Goudemandu, dr Luisu Salvadoru Karulau i dr Antoniju Haleu na saradnji pri izradi brošure.
Ovo 2. izdanje je dopunjeno iskustvima psihoedukacionih grupa lekara Psihijatrijske bolnice Rankvel na čemu im najlepše zahvaljujemo.
Za Srbiju i Crnu Goru priredio "Centar za psihoedukaciju".
Iako se u ovom tekstu uglavnom govori o "shizofrenim poremećajima", on će biti od koristi i onima koji traže informacije o "psihozama" uopšte.
Shizofrenija ili shizofreni poremećaji su tipovi psihotičnih poremećaja ("psihoza"), a saveti u vezi sa njima (na primer u vezi sa načinom lečenja, lekovima i poreklu poremećaja) mogu biti od velike koristiti i onima koji boluju od drugih vrsta psihotičnih poremećaja ("psihoza"). Zato ne treba da vas zbuni izraz "shizofreni poremećaj" koji se ovde upotrebljava i možete ga u širem smislu shvatiti kao "psihotični poremećaj". Dakle, ako vas zanimaju "psihoze" - nastavite čitanje.
Shizofreni poremećaji
Želja nam je da vas pomoću ovog teksta podrobnije upoznamo sa shizofrenim poremećajima, objasnimo njihove uzroke i ukažemo na mogućnosti lečenja. Ovaj će vas tekst ohrabriti i dati vam nade jer se ova bolest, uprkos brojnim raširenim predrasudama, može vrlo uspešno lečiti. Osim toga, pokazaće vam na koji način kao bolesnik možete doprineti znatnom poboljšanju kvaliteta svoga života i šta za bolesnika možete učiniti kao član porodice.
Shizofreni poremećaji predstavljaju skup psihičkih bolesti sa sličnim simptomima i uzrocima koji zahtevaju određeno lečenje.
Bolest
U ovom poglavlju ćete saznati:
ˇ da su shizofreni poremećaji povezani sa poremećajima funkcije mozga
ˇ da su shizofreni poremećaji relativno česti
ˇ da su shizofreni poremećaji nasledni samo u onolikoj meri koliko može biti nasledna sklonost (sklonost preosetljivosti)
ˇ da se shizofreni poremećaji ne mogu dokazati laboratorijskim ispitivanjima ili rendgenskim snimcima
ˇ da se shizofreni poremećaji dijagnostikuju tek kada se simptomi bolesti ispolje u dovoljnom broju i težini
ˇ da se na shizofrene poremećaje može vrlo dobro delovati konsekventnim lečenjem
Šta su to shizofreni poremećaji?
Iako nauka još uvek ne može da odgovori na sva pitanja u vezi sa ovom bolešću, sigurno je sledeće: bolest pod imenom "shizofrenija" ne postoji, a samo oboljenje nema nikakve veze sa cepanjem ličnosti obolelog.
Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, dakle promene psihe.
Nije još u potpunosti razjašnjeno zašto dolazi do poremećaja ravnoteže moždanih funkcija. Sa sigurnošću se još jedino zna da su neke osobe posebno osetljive, te da izbijanje bolesti može biti prouzrokovano preteranim stresom ili drugim psihičkim opterećenjima, uživanjem droga i hormonalnim poremećajima (trudnoća, klimakterijum).
Po čemu prepoznajemo neki shizofreni poremećaj?
Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da "nešto nije u redu".
Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj "simptom" se naziva poremećajem ega.
Radi bolje preglednosti simptomi se često dele na pozitivne i negativne simptome. Jedni simptomi (pozitivni) se tokom neke faze bolesti javljaju dodatno uz normalno doživljavanje na primer halucinacije ili sumanute misli, a drugi simptomi (negativni) se ogledaju u manjku u odnosu na period pre bolesti (npr. nedostatak poleta, povlačenje u sebe).
Najvažniji su simptomi:
ˇ halucinacije
ˇ sumanute ideje
ˇ poremećaji mišljenja
ˇ poremećaj volje
ˇ socijalno povlačenje
ˇ depresija
ˇ nedostatak osećaja za bolest
ˇ osećaj promenjenosti (osećaj upravljanja od spolja/od drugih)
Najvažniji pozitivni simptomi
Halucinacije
Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća "odbrambena strategija" je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao "navlačenje zavese") kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik "sna u budnom stanju" - halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.
Sumanute ideje
Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je "navukao zavesu", slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu "stvarnost" uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.
Poremećaji mišljenja
Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća "nadiranje" određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa "maloumnošću".
Kod ove bolesti inteligencija ostaje sačuvana!
Najvažniji negativni simptomi
Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti - tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.
Nedostatak volje
Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.
Gubitak osećanja
Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.
Socijalno povlačenje
Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.
Depresija
Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život.
Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!
Depresivno ponašanje i misli o samoubistvu treba uzeti vrlo ozbiljno. U takvim slučajevima treba odmah kontaktirati lekara!
Kako se može postaviti sigurna dijagnoza shizofrenog poremećaja?
Slika shizofrenih poremećaja može biti mnogostruka. Zbog toga je na početku bolesti vrlo teško postaviti sigurnu dijagnozu. Porodica i prijatelji često ne nalaze objašnjenje za neobično ponašanje osobe koja pati od shizofrenih poremećaja. Ni samim bolesnicima nije jasno da boluju od ozbiljne bolesti.
Shizofreni poremećaji ne mogu se dijagnostikovati ispitivanjima krvi ili drugim sličnim metodama.
Dijagnoza se postavlja na osnovu razgovora koje lekar vodi sa bolesnikom i njegovom porodicom i na osnovu posmatranja ponašanja bolesnika. Pri tom su naročito važni broj, obim i trajanje simptoma.
Rana dijagnoza povećava izglede da će lečenje biti uspešno!
Koliko se često javljaju shizofreni poremećaji?
Shizofreni poremećaji se javljaju relativno često. Naučnim studijama je dokazano da od ove bolesti oboljeva oko 1 % svih ljudi, bez obzira na zemlju u kojoj žive, kojoj rasi ili kulturi pripadaju.
Koji su uzroci ove bolesti?
Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvarim te su zbog toga manje "otporni" na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste "sloma živaca" i do pojave simptoma bolesti.
Povezanost izme|u vulnerabilnosti i izbijanja bolesti može da se objasni na primeru osetljivosti na sunčanje osoba koje imaju svetlu kožu. Tip kože predstavlja dispoziciju, naslednu sklonost, baš kao i vulnerabilnost. Za osobe svetle kože sunce je jednako opasno kao što je stres opasan za posebno osetljive osobe. Osobe svetle kože mogu se zaštititi kremama za sunčanje, ali ipak ne smeju suviše dugo boraviti na suncu. Vulnerabilnim osobama će zaštitu pružiti neuroleptici.
O čemu govori dopaminska hipoteza?
Kad mozak obrađuje informacije ti se nervni impulsi dalje prenose nervnim putevima. Između pojedinih nervnih ćelija postoje dodirna mesta (sinapse) na kojima su za dalji prenos impulsa potrebne prenosne materije (transmiteri). Naučnim je istraživanjima ustanovljeno da je kod shizofrenih poremećaja poremećen prenos nadražaja na određenim sinapsama, a uzrok je previše prenosne materije koja se zove dopamin. Neurolepticima se blokiraju prijemna mesta na ćelijama (receptori) tako da zbog viška dopamina ne može da dođe do prevelikog nadražaja nervnih ćelija.
Da li su shizofreni poremećaji nasledni?
I kod drugih se bolesti (rak, infarkt srca) može naslediti sklonost za neku određenu bolest. Sama sklonost ne može, međutim, u dovoljnoj meri da objasni nastajanje bolesti. Osobe u čijim se porodicama javljaju shizofreni poremećaji, ne moraju i same oboleti. S druge strane, bolest se može pojaviti i u onim slučajevima kada niko u porodici ne pati od shizofrenih poremećaja.
Rizik oboljevanja u celokupnom stanovništvu je 1 %
Rizik oboljevanja kod bliskih rođaka je oko 10 %
Kada se javlja bolest?
Bolest se najčešće po prvi put javlja izme|u puberteta i tridesete godine života, ali u pojedinačnim slučajevima može početi ranije ili kasnije. Pre stvarnog početka bolesti obično postoji razdoblje tokom koga je bolesnik posebno osetljiv i živi u stalnoj napetosti, rastrzan svojim mislima i osećanjima. Na to se često reaguje "begom" - povlači se u sebe, traži izlaz u alkoholu i drogama ili se pridružuje nekoj sekti. Posle tih neuspečnih pokušaja savladavanja bolesti javljaju se opisani simptomi.
Izgledi za lečenje
Tok shizofrenog poremećaja može biti vrlo različit. Može se dogoditi da se bolest javi samo jednom posle čega će pogođena osoba biti opet potpuno zdrava. To se dešava prvenstveno u slučajevima kada se shizofreni poremećaj javlja kao reakcija na određene udarce sudbine (reakciona psihoza), u vreme hormonalnih promena (npr. neposredno posle porođaja) ili posle upotrebe droga. Međutim, takve će osobe zbog svoje posebne osetljivosti (vulnerabilnosti) biti posebno ugrožene od ponovne pojave bolesti.
Ako se sa lečenjem započne rano i nastavi dovoljno dugo (profilaksa recidiva), na tu se psihozu, u većini slučajeva, može vrlo povoljno delovati. Rizik recidiva (pogoršanja) se sa 85 % bez lečenja, smanjuje na 15-20 % uz lečenje. To za takve bolesnike znači da će uz veliku verovatnoću moći da žive bez recidiva (pogoršanja) - pod uslovom da su spremni da prihvate terapijski koncept lekara i da sa njim sarađuju.
Shizofreni poremećaji mogu da se leče jednako uspešno kao i sve ostale bolesti, na primer šećerna bolest.
Lečenje
U ovom poglavlju ćete saznati:
ˇ koje su terapijske mogućnosti
ˇ koliko dugo traje lečenje
ˇ koje se nuspojave mogu javiti tokom lečenja
Kako se leče shizofreni poremećaji?
Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres. U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija.
Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest.
Razgovarajte sa lekarom o tome koja je terapija najprikladnija u vašem konkretnom slučaju (dodatna psihoterapija, rehabilitacija, porodična terapija itd.). Naročito ako se bolest javlja po prvi put, važno je učestvovanje u psihoedukativnom programu. Tokom rada u grupama bolesnici i članovi njihovih porodica biće detaljno obavešteni o samoj bolesti, njenom toku i mogućnostima lečenja.
Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima.
Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.
Najbolji rezultati se postižu kombinacijom medikamentoznog lečenja neurolepticima i psihosocijalne terapije.
Zašto lekovi?
Mnogi ljudi sumnjaju da se psihička bolest može lečiti lekovima. Lekovi su, me|utim, jedina mogućnost za lečenje akutnih simptoma neke psihoze i najuspešnija zaštita od ponovnog izbijanja bolesti. Bez primene lekova bolesnik uopšte neće biti u stanju da prihvati psihosocijalnu terapiju.
Postoji niz razloga za uzimanje lekova
Život ponovo postaje jednostavniji, a kontakti sa porodicom, prijateljima i kolegama na poslu znatno lakši.
Bolesnik će opet početi da se zanima za razne stvari i da se bavi svojim hobijima.
Moći će ponovo da se koncentriše, pa će rad postati lakši. Moći će opet da se raduje!
Kako pronaći pravi lek?
S obzirom na to da svaki organizam drugačije reaguje na lekove, lekar će morati da ustanovi koji neuroleptik i u kojoj dozi je najbolji za svakog pojedinog bolesnika. Cilj lečenja je uspešno suzbijanje simptoma uz najmanje moguće nuspojave. Možda će biti nephodno probati više neuroleptika pre nego što se pronađe najdelotvorniji.
Bolesnici koji započinju sa lečenjem često postaju nestrpljivi jer se simptomi ne smanjuju odmah. Može se desiti da lečenje izazove određene nuspojave pre nego što se uoči "dobar" učinak lečenja. Bolesnici zato misle da im lek ne pomaže. Potrebno je, međutim, neko određeno vreme pre nego što neuroleptici razviju svoje potpuno delovanje. Glavni simptomi (halucinacije, sumanute ideje) nestaju većinom u razdoblju od nekoliko nedelja lečenja.
Šta će se desiti ako ne uzimate lekove?
Bez primene medikamentoznog lečenja dolazi mnogo češće do recidiva (pogoršanja), a potrebni su i češći i duži boravci u bolnici.
Verovatnoća pojave recidiva (pogoršanja)
untar prve 2 godine
Bez lečenja oko 85 %
Uz dovoljno dugo lečenje oko 10 %
Vrlo je važan intenzivan kontakt bolesinka sa lekarom kako bi se pravovremeno primetilo pogoršanje simptoma ili nuspojava, da bi se odmah mogle preduzeti odgovarajuće protivmere.
Zašto lečenje treba nastaviti, iako su nestali akutni simptomi?
Posebna osetljivost (vulnerabilnost) bolesnika ne prestaje posle nestanka simptoma. Zbog toga bolesniku i dalje treba zaštita koju mu pružaju neuroleptici. Na taj način se sprečava ponovno pojavljivanje bolesti.
Dugotrajnim lečenjem malim dozama neuroleptika postiže se smanjenje osetljivosti i na taj način sprečava recidiv (tj. pogoršanje, prim.prev. u daljem tekstu pominaće se samo kao "recidiv"). Takav učinak se može postići samo ako bolesnik i posle poboljšanja akutnih simptoma i dalje uzima neuroleptike.
Lečenjem neurolepticima može da se smanji rizik od pojave recidiva na 15-20 %
Koliko dugo traje lečenje neurolepticima?
Da bi se sprečila ponovna pojava simptoma i novo izbijanje bolesti treba neuroleptike uzimati duže vreme, najčešće više godina (profilaksa recidiva).
Postoje međunarodne smernice koje propisuju trajanje lečenja radi profilakse recidiva.
Prva pojava bolesti: Lečenje neurolepticima bi posle povlačenja simptoma trebalo nastaviti najmanje 1-2 godine.
Posle recidiva: Rizik pojave novog recidiva još je veši nego kod prvog izbijanja bolesti. Lečenje bi trebalo nastaviti najmanje 5 godina.
Kod posebno teških recidiva treba zaštitu neurolepticima sprovoditi čitav život!
Lekar treba u svakom pojedinom slučaju da odredi potrebno individualno trajanje lečenja, uzevši u obzir dotadašnji tok i težinu bolesti!
U kojim farmaceutskim oblicima se daju neuroleptici?
Neuroleptici se mogu primeniti na dva načina: oralno (na usta) - u obliku kapi, kapsula ili tableta, ali i intramuskularno (injekcijom u mišić).
Poseban oblik intramuskularne primene predstavlja depo-injekcija. Jednom jedinom injekcijom bolesnik će dobiti količinu aktivne materije koja je dovoljna za dve do četri nedelje. Iz intramuskularno uskladištene aktivne materije postupno se otpuštaju dnevne doze leka, tako da nije potrebno svakodnevno uzimanje, a istovremeno se poboljšava podnošljivost.
Postoje i kratkotrajne depo-injekcije s delovanjem od oko 3 dana koje se pretežno koriste za lečenje akutne faze bolesti.
Lečenje se može započeti kratkotrajnim depo-injekcijama, kapima ili tabletama. Kad se stanje bolesnika stabilizuje, terapija se nastavlja tabletama ili depo-injekcijama.
Koja su najčešća neželjena dejstva lekova?
Kao svi lekovi i neuroleptici imaju odre|ena neželjena dejstva. Spisak neželjenih dejstava koji se može pročitati u uputstvima za upotrebu, može ponekad biti zastrašujući. Treba, međutim, imati na umu da su u uputstvima za upotrebu lekova navedena sva neželjena dejstva koja su zabeležena bilo gde u svetu. Neka "neželjena dejstva" mogu u stvari biti simptomi bolesti (na primer umor, nedostatak volje, smetnje koncentracije).
Individualna osetljivost na neželjena dejstva je vrlo različita. Zbog toga treba, ako se ona pojave, uvek konsultovati lekara. U mnogim se slučajevima te neprijatne propratne pojave mogu ublažiti ili ukloniti promenom doze, primenom nekog drugog preparata ili uzimanjem dodatnih lekova. Sada već postoji nova generacija neuroleptika (atipični neuroleptici) koji izazivaju znatno manji broj neželjenih dejstava.
Ako neželjena dejstva i dalje traju, treba zajedno sa lekarom proceniti nije li korist lečenja ipak veća od neprijatnosti izazvanih tim neželjenim dejstima.
Neuroleptici ne izazivanju naviku niti zavisnost. To je sa sigurnošću dokazano!!!
S obzirom na to da i simptomi bolesti i nuspojave nepovoljno utiču na sposobnost koncentracije i koordinaciju pokreta, posavetujte se sa lekarom da li smete upravljati motornim vozilima ili mašinama.
Kod bolesnika koji više godina uzimaju neuroleptike mogu se javiti posebno neugodna neželjena dejstva tj. kasne diskinezije koje se ogledaju nesvesnim pokretima usta, usnica i jezika, a ponekad i drugih mišića. Kasne diskinezije su relativno retke - kod dugogodišnjeg uzimanja neuroleptika javljaju se u 15-20 % slučajeva. Ako postoji sumnja na kasnu diskineziju, treba odmah posetiti lekara i odlučiti o nastavku lečenja.
Neželjena dejstva
Protivmere
Grčevi u mišićima (diskinezije)
Antiholinergični lekovi
Ukrućenost mišića, drhtanje, nemir
Smanjenje doze, antiholinergični lekovi, promena neuroleptika
Potreba za stalnim kretanjem (akatizija)
Promena neuroleptika
Sniženje krvnog pritiska
Izbegavati prenagla povećanja doze, polagano ustajati, glavnu dozu uzimati uveče
Suvoća usta, zatvor, smetnje vida
Smanjenje doze, odgovarajući lekovi (na primer sredstva za čišćenje) ili promena neuroleptika
Povećanje telesne težine
Dijeta, promena neuroleptika
Umor, omamljenost
Smanjenje doze, ne upravljati motornim vozilima, glavnu dozu uzimati uveče
Preosetljivost na sunčevu svetlost
Izbegavati sunce, koristiti sredstva za sunčanje
Seksualni poremećaji
Smanjenje doze, promena neuroleptika
Usporenost kretnji
Promena neuroleptika, smanjenje doze ili antiholinergični lekovi
Smetnja koncentracije
Smanjenje doze, promena neuroleptika
Nesvesni pokreti mišića
Smanjenje doze, promena neuroleptika
U retkim slučajevima mogu nastupiti i druga neželjena dejstva!
Šta su atipični neuroleptici?
Novi tzv. "atipični" neuroleptici su lekovi koji su znatno bolje podnošljivi od "klasičnih" neuroleptika. Kod tih se preparata vrlo retko javlja posebno neprijatan skup neželjenih dejstava koji obuhvataju pogoršanje kretanja, hod sitnim koracima i nemir pri sedenju i stajanju. Osim toga izgleda da atipični neuroleptici povoljnije deluju na negativne simptome kao što su nedostatak volje i socijalno povlačenje.
Zbog čega pojedini bolesnici ne žele da uzimaju lekove?
Nedovoljno informacija
o samoj bolesti, mogućnostima lečenja i načinu delovanja lekova. Veliku ulogu pritom igra i osnovni stav prema bolesti i "hemijskom" lečenju psihičkih poremećaja.
Uključite se u neku psihoedukativnu grupu, zatražite od svog lekara tačne informacije i pročitajte poneki priručnik poput ovog.
Nedovoljan uvid u bolest
Pogođene osobe veruju da se promenila okolina a da oni sami uopšte nisu bolesni. Zbog toga nekima od njih uopšte nije jasno da im je potrebna terapija.
I ovde treba preduzeti pomenute mere.
Strah od realnosti svakodnevice
Strah od odgovornosti za sopstveni život prisiljava mnoge bolesnike na bekstvo u "svet psihoze" iz kojeg uopšte ne žele da izađu.
Psihoedukativne grupe pomoći će takvim pojedincima da razmene iskustva o tome na koji način može bolje da se savlada bolest i normalno živi.
Neželjena dejstva lekova
Često je stah od neželjenih dejstava razlog za generalno odbijanje lekova, odnosno za njihovo neredovno uzimanje.
Šta se sve može učiniti protiv neželjenih dejstava pogledaj u prethodnom poglavlju.
Strah od zavisnosti od lekova
Redovno uzimanje neuroleptika, čak i kroz duže vremensko razdoblje, neće izazvati zavisnost!!!
Strah od promene ličnosti
Bolesnici se često boje da će uzimanjem lekova izgubiti svoju osobenost ili da će se na taj način kontrolisati njihove misli.
Istina je upravo obrnuta - ako se ova bolest ne leči, može doći do zbrke misli i raspada ličnosti!
Psihosocijalne terapijske mere
Bolesniku će često, da bi izašao na kraj s delovanjem bolesti na privatan i profesionalan život, trebati stručna pomoć. U tu su se svrhu dobrim pokazali sledeći oblici lečenja:
Rehabilitacijski programi će pomoći bolesniku da se postupno ponovo uklopi u normalnu životnu i radnu sredinu, pružiće mu savete i pomoć u vezi sa pitanjem stanovanja i izbora zanimanja, a pomoćiće mu i pri pronalaženju odgovarajućeg posla ili kod finansijskih problema.
Tokom porodične terapije obrađuju se porodični konflikti. Terapija se može sprovoditi sa jednom jedinom porodicom ili sa više porodica zajedno u obliku neke vrste grupne terapije.
Tokom terapije ponašanja i vežbanja u socijalnom području bolesnici vežbaju ponašanje na radnom mestu i kontakte s drugim ljudima, na primer u igrama uloga i učenju na modelu.
U psihoedukativnim grupama bolesnici i članovi njihovih porodica naučiće kako da bolje razumeju ovu bolest, njena delovanja i načine njenog savladavanja.
Šta su to psihoedukativne grupe?
U takvim se grupama na lako razumljiv način objašnjava ova bolest i načini njenog lečenja. Učesnici će naučiti kako da rešavaju socijalne konflikte i pomoći će jedni drugima pri savladavanju bolesti.
Takvu terapijsku grupu vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik. Program najčešće traje osam do deset sati u razmacima od dve do tri nedelje. Posle toga učesnici grupe se često i dalje sastaju u okviru grupa za samopomoć.
Naučnim istraživanjima je dokazano da su bolesnici i članovi njihovih porodica koji su učestvovali u psihoedukativnim grupama bili bolje obavešteni i da su na taj način mogli bolje da savladaju bolest. Zbog toga je kod tih bolesnika zabeležen znatno manji broj recidiva bolesti i boravka u bolnici.
Izbegavanje recidiva
U ovom ćete poglavlju saznati:
ˇ kako prepoznati recidiv
ˇ šta se sve može učiniti da se recidiv spreči
ˇ šta učiniti u slučaju krize
ˇ zašto bolesnici treba da izbegavaju alkohol i droge
Zbog čega je tako važno izbegavanje pojave recidiva?
Recidivi predstavljaju veliko opterećenje za sve pogođene. Bolesniku će trebati barem godinu dana da se oporavi od recidiva i da bude opet potpuno sposoban za rad. Ponekad se može desiti da mu se nikad više u potpunosti ne vrate ranije sposobnosti.
Izbegavanje recidiva je zbog toga najvažnija tačka u lečenju.
Kako ćemo prepoznati preteći recidiv? Kako ga izbeći?
Ponovno izbijanje bolesti najaviće se dosta ranije: nervozom, poremećajima spavanja ili nekim drugim znakovima. Vrlo je važno da se ti znakovi prepoznaju. Ako se pojave, treba odmah posetiti lekara. Što pre se prepozna preteći recidiv i što pre se preduzmu odgovarajuće mere, to postoji i veća mogućnost sprečavanja ponovnog izbijanja bolesti!
Svaka nervoza naravno ne znači da stvarno preti recidiv. Ipak je bolje i da se lekar ponekad konsultuje bez potrebe, nego da bolest ponovo izbije.
U sledećem poglavlju naći ćete popis simptoma kojima se može najaviti predstojeći recidiv.
Rani znakovi mogu biti različiti kod pojedinih bolesnika. Zbog toga treba obratiti pažnju ne samo na tipične nego i na individualne rane znakove upozorenja.
I sami možete napraviti takav popis prema tabeli datoj u daljem tekstu.
Tipični rani znaci upozorenja
ˇ nervoza, napetost
ˇ nemir, poremećaji spavanja
ˇ lagana uzbuđenost
ˇ smetnje koncentracije
ˇ bezvoljnost, utučenost
ˇ povlačenje u sebe
ˇ nedostatak apetita
ˇ gubitak interesa
ˇ osećaj bezvrednosti
ˇ smetnje pamćenja
ˇ osećaj da nam se svi smeju ili da nas ogovaraju
ˇ zvučne halucinacije
ˇ iznenadan gubitak interesovanja za slušanje radija ili gledanje televizije
ˇ povećana sklonost konzumiranju alkohola ili pušenju
ˇ izbegavanje novih, neuobičajenih situacija
ˇ izbegavanje većih grupa ljudi (bioskop, pozorište)
Ako ovi znaci potraju nekoliko dana, obavezno posetite lekara!
Moji rani znakovi upozorenja:
.........
........
........
Strategije savladavanja:
ˇ pomaže mi: (npr. fizička aktivnost, povlačenje, mir, priroda)
........
.......
........
ˇ Šteti mi (npr. putovanja, alkohol, suviše gledanja televizije)
.........
.........
.........
Kako se treba ponašati u slučaju krize?
Verovatnoća da se bolest ponovo javi nije previše velika ako se primenjuje zadovoljavajuća terapija. Postoji doduše određeni rizik (oko 15 %), te stoga prethodno treba napraviti krizni plan.
Dok je bolesnik u stabilnoj fazi trebalo bi da se zajedno sa lekarom i članovima porodice dogovori kako treba da se postupa u slučaju da se pojave navedeni rani znakovi upozorenja, na primer, da li treba povećati dozu leka, odnosno da li bi bolesnik možda u početku trebalo da ostane kod kuće ili da ode na lečenje u psihijatrijsku bolnicu - ako je potrebno i protiv njegove volje - kako bi se sačuvao od daljih oštećenja.
Da li droge ili alkohol povećavaju rizik od pojave recidiva?
DA!!! Alkohol i droge ometaju metabolizam nervnog sistema, pa je zbog toga neobično važno da ih bolesnik izbegava.
Bolesnici i njihova porodica
U ovom poglavlju ćete saznati:
ˇ koju ulogu igra socijalna okolina
ˇ zašto porodica mora da se uključi u plan lečenja
ˇ na šta treba obratiti pažnju u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom
ˇ koje su potrebe članova porodice bolesnika
Koji su preduslovi uspešnog lečenja?
Shizofreni poremećaj nije samo neka "normalna" kriza koja će nestati sama od sebe, već ozbiljna bolest koju treba lečiti. Ako bolesnik i njegova porodica prihvate tu činjenicu, prvi korak ka uspehu je već učinjen.
Optimalno lečenje se sastoji od medikamentozne i psihosocijalne terapije. Dobri izgledi da će lečenje biti uspešno postoje jedino u onim slučajevima kada su i bolesnici i njihove porodice spremni da sarađuju sa lekarom i da se pridržavaju dogovora. Lečenje se nikada ne sme prekinuti bez dogovora sa lekarom!
Kako porodica može da pomogne u lečenju?
U svakodnevnom zajedničkom životu treba se pridržavati sledećih pravila:
Obolele osobe imaju smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Mislite uvek na to da je to posledica bolesti i da nema nikakve veze sa lenjošću!
Bolesnicima je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju.
Bolesnicima treba uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika.
Bolesnik se ne sme preopteretiti raznim aktivnostima i dužnostima. Njegove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe.
Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan).
Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć.
Osobe koje pate od shizofrenih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom.
Nemojte postaljvati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti.
Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte.
Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!
Pokušajte da kao član porodice svesno živite svoj vlastiti život!
Uloga porodice
Podrška koju pružaju članovi porodice ili dobri prijatelji je za osobe koje pate od shizofrenih poremećaja neobično važna. Zbog bolesti im je najčešće ograničena sposobnost socijalnih kontakata, pa će živeti prilično izolovano i usamljeno ako se za njih niko ne brine. U kriznim situacijama ali i kod rešavanja svakodnevnih problema, biće im neophodna pomoć sa strane.
Kod ranog otkrivanja znakova bolesti vrlo važnu ulogu igraju baš osobe iz neposredne blizine bolesnika, jer sam bolesnik najčešće ne prepoznaje prve znakove bolesti.
Članovi porodica bolesnika moraju zato dobro da poznaju sve činjenice u vezi sa bolešću. Potrebne informacije, podršku i praktičnu pomoć dobiće na primer u okviru psihoedukativnih grupa za članove porodice. U takvim će se grupama naći ljudi sa istim problemima, a već i sami razgovori sa drugim osobama koje se nalaze u sličnoj situaciji, doprineće uspešnijem savladavanju problema u vezi sa bolešću i popuštanju napetosti. To će pomoći i samom bolesniku, jer prenapeta i nervozna porodica za njega ne predstavlja nikakvu pomoć. Cilj takvih psihoedukativnih grupa je uspostavljanje konstruktivnog partnerstva izme|u bolesnika, porodice i lekara.
Zakonski propisi
Prava bolesnika u psihijatrijskim ustanovama
Zakonski propisi koji se odnose na lečenje nalaze se u više zakona. Osnovni preduslov za bilo kakvo lečenje je pristanak bolesnika.
Bolesnikovom pristanku mora prethoditi razgovor sa lekarom. Lekar će bolesnika na jednostavan i lako razumljiv način informisati o načinu lečenja, učincima lečenja i o mogućim negativnim posledicama. Na taj način između bolesnika i lekara dolazi do sklapanja svojevrsnog "ugovora o lečenju" koji bolesnik u svakom trenutku može raskinuti.
Ta opšta pravila važe i za psihijatrijsko lečenje - za sve one bolesnike koji dobrovoljno odlaze na lečenje i mogu samostalno prosu|ivati i donositi odluke, odnosno za one kojima ne treba ograničiti slobodu kretanja.
Ako, međutim, bolesnika treba zadržati i lečiti protiv njegove volje, što je pod određenim okolnostima dopušteno, važe posebna pravila. U takvim slučajevima se govori o "smeštanju u psihijatrijsku ustanovu" što je regulisano posebnim propisima.
Ako nekog bolesnika treba "smestiti u psihijatrijsku ustanovu", to znači da će biti primljen u zatvoreni odsek bolnice, odnosno da će mu kretanje biti ograničeno. Pri smeštanju bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, lekar može ograničiti i neka druga prava bolesnika: kontakte sa osobama izvan bolnice (posete, telefonske razgovore) i uvid u lekarsku dokumentaciju. Ostali zahvati u lična prava bolesnika nisu dozvoljeni.
Da bi se bolesnik protiv svoje volje mogao smestiti u psihijatrijsku bolnicu moraju biti ispunjeni sledeći preduslovi:
1. postoji opasnost da će bolesnik povrediti ili ugroziti bilo sebe bilo druge ("znatnije ugrožavanje sebe ili drugih");
2. dva psihijatra moraju da utvrde da stvarno postoji takvo ugrožavanje i da je bolesnik psihički bolestan;
3. ne postoji nikakva druga mogućnost lečenja.
Lekar mora na prisutpačan način bolesniku da objasni zašto je smešten u bolnicu (ako mu takva informacija u njegovoj trenutnoj situaciji ne nanosi više štete nego koristi). On takođe mora da o smeštanju bolesnika u psihijatrijsku ustanovu obavesti sud, advokata i porodicu bolesnika.
Ako bolesnik zbog svoje psihičke bolesti nije (više) u stanju da sam brine za svoje poslove, može mu se odrediti staratelj. To će na zahtev samog bolesnika, njegove porodice ili drugih osoba učiniti sud.
Bolesnik se može u psihijatrijsku ustanovu smestiti na svoj lični zahtev ako još poseduje poslovnu sposobnost. U tom slučaju bolesnik mora dati izjavu da je sporazuman sa lečenjem i sa ograničavanjem slobode kretanja.
Ako želite da saznate nešto više o zakonskim propisima i pravima bolesnika i članova porodica u vezi sa smeštanjem bolesnika u psihijatrijsku ustanovu, obratite se advokatu ili socijalnom radniku.
Šta znači ...?
Akatizija
potreba za stalnim kretanjem, nemogućnost mirnog sedenja.
Akutna psihoza
psihoza koja nastupa iznenada, najčešće uz pojavu pozitivnih simptoma.
Antipsihotici
= neuroleptici.
Atipični neuroleptici
nova generacija dobro podnošljivih neuroleptika kod kojih se mnogo ređe javljaju neprijatna neželjena dejstva.
Depo-injekcije neuroleptika
injekcije koje se daju intramuskularno,a čije dejstvo traje 2-4 nedelje.
Depresija
Osećaj bezrazložne tuge.
Diskinezija nevoljno grčenje mišića.
Dopaminski sistem
Sistem nervnih ćelija u mozgu koje za prenos impulsa koriste neurotransmiter dopamin.
Halucinacije
senzorni doživljaj bez odgovarajućeg spoljašnjeg sadržaja. Bolesnik čuje glasove (akustične halucinacije) ili oseća mirise (mirisne halucinacije). Postoje i takozvane taktilne halucinacije kod kojih bolesnik ima osećaj da ga neko dodiruje.
Ideje odnosa
simptom bolesti kod kojeg bolesnik ima utisak da se o njemu govori ili da se stvari odnose na njega, iako to u stvarnosti nije tako.
Intramuskularna injekcija
ubrizgavanje leka u mišić.
Kasna diskinezija
nesvesni pokreti mišića, najčešće u području usta, jezika i usnica. Mogu biti pogođeni i drugi mišići. Kasne diskinezije se mogu javiti kao nuspojava lečenja neurolepticima.
Negativni simptomi
oznaka za simptome kao što su nedostatak volje, gubitak emocija, depresija i povlačenje u sebe.
Neuroleptici
lekovi za terapiju shizofrenih poremećaja; drugi naziv: antipsihotici.
Neurotransmiteri
prenosničke materije u mozgu koje služe za prenos nadražaja. Važan neurotransmiter je i dopamin (vidi dopaminski sistem).
Oralni lekovi
lekovi koji se uzimaju na usta (tablete, kapsule, kapi).
Paranoidan
onaj koji pati od sumanutih ideja.
Pozitivni simptomi
oznaka za simptome kao što su halucinacije, sumanute ideje, poremećaji mišljenja.
Psihoedukativne grupe
informacione grupe za bolesnike i/ili članove njihovih porodica koje vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik na kojima se pojašnjava bolest i načini lečenja.
Psihosocijalna terapija
lečenje kod kojeg se posebna pažnja obraća na psihičke i socijalne okolnosti bolesnika.
Psihoza
psihički poremećaj s promenom doživljaja. U ovu grupu bolesti se ubrajaju i shizofreni poremećaji.
Rehabilitacija
postupno uvođenje bolesnika u porodičnu i radnu sredinu radi ponovnog uspostavljanja njegovih profesionalnih i ostalih sposobnosti.
Socijalno povlačenje
izbegavanje kontakata sa drugim ljudima. Može biti simptom bolesti, ali i pokušaj savladavanja bolesti.
Sumanute ideje
pojava kod koje se bolesnici čvrsto drže svojih uverenja iako se ona ne poklapaju sa iskustvima. Oni na primer umišljaju da ih neko proganja, da se sve odnosi na njih i slično. Sumanute ideje su simptomi bolesti.
POGOVOR
Ovaj tekst je izrađenen u okviru programa PRELAPSE koji je kompanija "Lundbeck" pokrenula u mnogim zemljama. PRELAPSE znači "Preventing Relapse in Schizophrenia" tj. sprečavanje recidiva kod shizofrenije. Ovaj program su priznale Svetska zdravstvena organizacija (WHO) i Svetsko udru`enje psihijatara (WPA).
Važni deo programa PRELAPSE je gupni rad sa bolesnicima i članovima njihovih porodica (psihoedukacija), a ova brošura je napisana kao podloga za takvu grupnu terapiju. Možete je naravno pročitati i ako ne posećujete takve grupe.
Zahvaljujemo gospodinu dr Verneru Kislingu (Psihijatrijska klinika Tehničkog univerziteta u Minhenu) koji je napisao ovu brošuru. Zahvaljujemo i gospodinu prof. DŽonu M. Kejnu i gospođi Nini R. Šuler i članovima PRELAPSE saveta, profesorima dr Volfgangu V. Flišhakeru, dr Jesu Gerlahu, dr Mihaelu Goudemandu, dr Luisu Salvadoru Karulau i dr Antoniju Haleu na saradnji pri izradi brošure.
Ovo 2. izdanje je dopunjeno iskustvima psihoedukacionih grupa lekara Psihijatrijske bolnice Rankvel na čemu im najlepše zahvaljujemo.
Za Srbiju i Crnu Goru priredio "Centar za psihoedukaciju".
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pet 20 Maj - 21:22:55
OPŠTE O MENTALNIM POREMEĆAJIMA
ˇ Mentalni poremećaji se mogu javiti kod ljudi različitih starosnih doba, stepena obrazovanja, nivoa prihoda i iz različitih kultura.
ˇ Većina mentalnih poremećaja se prvi put javlja tokom adolescencije i ranog zrelog doba.
ˇ Mentalne poremećaje prouzrokuje složena međuigra genetskih, bioloških, sredinskih faktora i faktora ličnosti.
ˇ Mentalni poremećaji se mogu efikasno lečiti.
ˇ Stigma udružena sa mentalnim poremećajima predstavlja ozbiljnu prepreku, ne samo za dijagnostikovanje i lečenje, već i za prihvatanje obolelih od strane zajednice.
ŠTA SU MENTALNI POREMEĆAJI?
Mentalni poremećaji odlikuju se izmenama u mišljenju, raspoloženju ili ponašanju (ili nekom kombinacijom ovih elemenata), koji su udruženi sa nelagodnošću i poremećenim funkcionisanjem, najčešće tokom dužeg vremenskog perioda. Simptomi mentalnih poremećaja variraju od blagih do veoma ozbiljnih, što zavisi od vrste mentalnog poremećaja, same osobe, njene porodice i socioekonomskog okruženja.
Tokom života, svaka osoba iskusi osećanje izolovanosti, usamljenosti ili emocionalne nelagodnosti. Ovo su, najčešće, normalne, kratkotrajne reakcije na teške situacije, pre nego simptomi mentalnih poremećaja. Ljudi uče da izlaze na kraj sa teškim osećanjima, kao što to čine i sa teškim situacijama. Međutim, u nekim slučajevima, trajanje i jačina bolnih osećanja ili izmenjenih obrazaca mišljenja mogu ozbiljno uticati na svakodnevni život osobe. Uobičajeni odbrambeni mehanizmi više nisu dovoljni, i ovim ljudima može postati potrebna pomoć da povrate ravnotežu i da se vrate na nivo punog funkcionisanja.
Mentalno zdravlje je bitno za svakodnevni život, isto koliko i fizičko zdravlje. Štaviše, ona se prožimaju. Osobe sa telesnim zdravstvenim problemima često osećaju napetost ili neraspoloženje. Osobe sa mentalnim poremećajima često razvijaju telesne simptome ili bolesti (npr. gubitak telesne težine). Uopšte, osećanja, stavovi i misaoni obrasci snažno utiču na doživljavanje sopstvenog telesnog zdravlja ili bolesti, i mogu uticati kako na tok bolesti tako i na uspešnost lečenja.
Takođe treba znati da se više mentalnih poremećaja mogu javljati i zajedno. Na primer, osoba može istovremeno biti depresivna i imati neki od anksioznih poremećaja.
KOD KOGA SE JAVLJAJU MENTALNI POREMEĆAJI?
Mentalni poremećaji se mogu javiti kod ljudi svih profesija, nivoa obrazovanja, nivoa prihoda i kultura. Može se reći da na mentalne poremećaje niko nije imun.
KAKO MENTALNI POREMEĆAJI UTIČU NA LJUDE?
Početak većine mentalnih poremećaja vezan je za adolescenciju i rano zrelo doba, što utiče na postignuća u obrazovanju, profesionalne prilike i uspehe, kao i na oblik i prirodu međuljudskih odnosa. Ovaj uticaj se često odražava na čitav život jedne osobe.
Suštinski elementi koji smanjuju uticaj mentalnih poremećaja na minimum su: blagovremeno prepoznavanje poremećaja, adekvatno lečenje i prihvatanje lečenja, sigurnost koju pružaju socijalna podrška, zadovoljavajući prihodi, uslovi stanovanja, obrazovne mogućnosti.
Mentalni poremećaji veoma utiču na porodicu obolelog. Prvo, porodica se suočava sa teškim odlukama koje su vezane za prihvatanje lečenja, hospitalizacije i kontakt sa članom porodice koji je oboleo. Kod svih članova porodice javlja se napetost zbog neizvesne budućnosti i zabrinutost zbog bolesti koja može biti onesposobljavajuća. Porodica brine i to je veoma iscrpljuje. Ponekad, među članovima porodice može postojati strah da su oni prouzrokovali bolest. Ne treba zaboraviti da troškovi lečenja, vreme provedeno na bolovanju, kao i bilo kakva dodatna podrška, predstavljaju ozbiljan finansijski teret za porodicu obolelog. Stigma udružena sa mentalnim poremećajima često vodi do izolovanosti članova porodice obolelog iz zajednice i isključivanja iz njihive mreže socijalne podrške.
STIGMA I DISKRIMINACIJA KOJE SU POVEZANE SA MENTALNIM POREMEĆAJIMA
Stigma - žig sramote, ljaga, znak ...
(Reč "stigma" potiče iz staro-grčkog odnosno latinskog. Označavala je žig kojim su robovi bili obeležavani u antičko doba)
Većina ljudi sa mentalnim poremećajima suočavaju se sa stigmom mentalnog bolesnika i posledičnom diskriminacijom. Proizašla iz praznoverja, nedostatka znanja i saosećajnosti, stigma i diskriminacija su se javljale kroz celu istoriju. One rezultiraju uopštavanjima, strahom, osramoćenošću, besom, izbegavanjem. Stigma i diskriminacija čine da ljudi ćute o svojoj bolesti. Zbog toga često i odlažu traženje lekarske pomoći, izbegavaju da se pridržavaju preporučenog režima lečenja, kao što izbegavaju da dele svoju zabrinutost sa porodicom, prijateljima, kolegama, lekarima..., iz straha od osude.
Jedan od prioritetnih ciljeva psihijatrije danas u svetu jeste borba protiv stigme pridružene mentalnim poremećajima i sprečavanje diskriminacije. Obrazovanje javnosti o mentalnim poremećajima je prvi korak ka smanjivanju stigme, koji istovremeno ohrabruje veće prihvatanje i razumevanje mentalnih poremećaja.
ŠTA UZROKUJE MENTALNE POREMEĆAJE?
Istraživanja sugerišu da su mentalni poremećaji rezultat složene interakcije genetskih, bioloških faktora, kao i faktora ličnosti i sredine. Međutim, mozak je završni put za kontrolu ponašanja, razmišljanja, raspoloženja. U ovom trenutku, veze između specifičnih vidova izmenjenog moždanog funkcionisanja i pojedinih mentalnih poremećaja nisu u potpunosti razjašnjene.
Kod većine mentalnih poremećaja uočeno je njihovo češčće pojavljivanje kod članova bliže porodice obolelog, što sugeriše genetsku osnovu poremećaja. Dokazi proistekli iz nekih istraživanja ukazuju da specifični genetski faktori koji utiču na moždanu hemiju, doprinose pojavi i napredovanju mentalnih poremećaja. Međutim, sve je više dokaza da promene u moždanom funkcionisanju mogu da se jave i kao odgovor na faktore sredine, kao što su: traumatsko iskustvo, hroničan stres ili različite vrste lišavanja. Drugim rečima, interakcija između moždane biologije i proživljenih iskustava je, po svemu sudeći, dvosmerna.
Iz razloga koji mogu biti biološki, psihosocijalni, ili i jedni i drugi, pol i starosno doba utiču na stope mentalnih poremećaja. Sredinski faktori, kao što su porodična situacija, pritisci i izazovi na radnom mestu, socioekonomski status osobe, mogu ubrzati pojavu bolesti ili njeno pogoršanje. Izbor životnih stilova (npr. zloupotreba psihoaktivnih supstanci) i naučeni obrasci mišljenja i ponašanja mogu uticati na pojavu, tok i ishod mentalnog poremećaja.
O KOJIM POREMEĆAJIMA MOŽETE ČITATI NA OVOJ INTERNET PREZENTACIJI
Na ovoj internet prezentaciji "Centra za psihoedukaciju" možete naći informacije o nekim češćim mentalnim poremećajima kao što su: depresija, shizofrenija, bipolarni afektivni poremećaj, anksiozni poremećaji i poremećaji ličnosti. Našom prezentacijom nisu obuhvaćeni svi postojeći poremećaji. O ostalim poremećajima se možete detaljnije raspitati kod svoga lekara, možete čitati u stručnoj psihijatrijskoj i psihološkoj literaturi - na našem jeziku, a ako razumete strane jezike informacije o njima možete pronaći i na Internetu.
ˇ Mentalni poremećaji se mogu javiti kod ljudi različitih starosnih doba, stepena obrazovanja, nivoa prihoda i iz različitih kultura.
ˇ Većina mentalnih poremećaja se prvi put javlja tokom adolescencije i ranog zrelog doba.
ˇ Mentalne poremećaje prouzrokuje složena međuigra genetskih, bioloških, sredinskih faktora i faktora ličnosti.
ˇ Mentalni poremećaji se mogu efikasno lečiti.
ˇ Stigma udružena sa mentalnim poremećajima predstavlja ozbiljnu prepreku, ne samo za dijagnostikovanje i lečenje, već i za prihvatanje obolelih od strane zajednice.
ŠTA SU MENTALNI POREMEĆAJI?
Mentalni poremećaji odlikuju se izmenama u mišljenju, raspoloženju ili ponašanju (ili nekom kombinacijom ovih elemenata), koji su udruženi sa nelagodnošću i poremećenim funkcionisanjem, najčešće tokom dužeg vremenskog perioda. Simptomi mentalnih poremećaja variraju od blagih do veoma ozbiljnih, što zavisi od vrste mentalnog poremećaja, same osobe, njene porodice i socioekonomskog okruženja.
Tokom života, svaka osoba iskusi osećanje izolovanosti, usamljenosti ili emocionalne nelagodnosti. Ovo su, najčešće, normalne, kratkotrajne reakcije na teške situacije, pre nego simptomi mentalnih poremećaja. Ljudi uče da izlaze na kraj sa teškim osećanjima, kao što to čine i sa teškim situacijama. Međutim, u nekim slučajevima, trajanje i jačina bolnih osećanja ili izmenjenih obrazaca mišljenja mogu ozbiljno uticati na svakodnevni život osobe. Uobičajeni odbrambeni mehanizmi više nisu dovoljni, i ovim ljudima može postati potrebna pomoć da povrate ravnotežu i da se vrate na nivo punog funkcionisanja.
Mentalno zdravlje je bitno za svakodnevni život, isto koliko i fizičko zdravlje. Štaviše, ona se prožimaju. Osobe sa telesnim zdravstvenim problemima često osećaju napetost ili neraspoloženje. Osobe sa mentalnim poremećajima često razvijaju telesne simptome ili bolesti (npr. gubitak telesne težine). Uopšte, osećanja, stavovi i misaoni obrasci snažno utiču na doživljavanje sopstvenog telesnog zdravlja ili bolesti, i mogu uticati kako na tok bolesti tako i na uspešnost lečenja.
Takođe treba znati da se više mentalnih poremećaja mogu javljati i zajedno. Na primer, osoba može istovremeno biti depresivna i imati neki od anksioznih poremećaja.
KOD KOGA SE JAVLJAJU MENTALNI POREMEĆAJI?
Mentalni poremećaji se mogu javiti kod ljudi svih profesija, nivoa obrazovanja, nivoa prihoda i kultura. Može se reći da na mentalne poremećaje niko nije imun.
KAKO MENTALNI POREMEĆAJI UTIČU NA LJUDE?
Početak većine mentalnih poremećaja vezan je za adolescenciju i rano zrelo doba, što utiče na postignuća u obrazovanju, profesionalne prilike i uspehe, kao i na oblik i prirodu međuljudskih odnosa. Ovaj uticaj se često odražava na čitav život jedne osobe.
Suštinski elementi koji smanjuju uticaj mentalnih poremećaja na minimum su: blagovremeno prepoznavanje poremećaja, adekvatno lečenje i prihvatanje lečenja, sigurnost koju pružaju socijalna podrška, zadovoljavajući prihodi, uslovi stanovanja, obrazovne mogućnosti.
Mentalni poremećaji veoma utiču na porodicu obolelog. Prvo, porodica se suočava sa teškim odlukama koje su vezane za prihvatanje lečenja, hospitalizacije i kontakt sa članom porodice koji je oboleo. Kod svih članova porodice javlja se napetost zbog neizvesne budućnosti i zabrinutost zbog bolesti koja može biti onesposobljavajuća. Porodica brine i to je veoma iscrpljuje. Ponekad, među članovima porodice može postojati strah da su oni prouzrokovali bolest. Ne treba zaboraviti da troškovi lečenja, vreme provedeno na bolovanju, kao i bilo kakva dodatna podrška, predstavljaju ozbiljan finansijski teret za porodicu obolelog. Stigma udružena sa mentalnim poremećajima često vodi do izolovanosti članova porodice obolelog iz zajednice i isključivanja iz njihive mreže socijalne podrške.
STIGMA I DISKRIMINACIJA KOJE SU POVEZANE SA MENTALNIM POREMEĆAJIMA
Stigma - žig sramote, ljaga, znak ...
(Reč "stigma" potiče iz staro-grčkog odnosno latinskog. Označavala je žig kojim su robovi bili obeležavani u antičko doba)
Većina ljudi sa mentalnim poremećajima suočavaju se sa stigmom mentalnog bolesnika i posledičnom diskriminacijom. Proizašla iz praznoverja, nedostatka znanja i saosećajnosti, stigma i diskriminacija su se javljale kroz celu istoriju. One rezultiraju uopštavanjima, strahom, osramoćenošću, besom, izbegavanjem. Stigma i diskriminacija čine da ljudi ćute o svojoj bolesti. Zbog toga često i odlažu traženje lekarske pomoći, izbegavaju da se pridržavaju preporučenog režima lečenja, kao što izbegavaju da dele svoju zabrinutost sa porodicom, prijateljima, kolegama, lekarima..., iz straha od osude.
Jedan od prioritetnih ciljeva psihijatrije danas u svetu jeste borba protiv stigme pridružene mentalnim poremećajima i sprečavanje diskriminacije. Obrazovanje javnosti o mentalnim poremećajima je prvi korak ka smanjivanju stigme, koji istovremeno ohrabruje veće prihvatanje i razumevanje mentalnih poremećaja.
ŠTA UZROKUJE MENTALNE POREMEĆAJE?
Istraživanja sugerišu da su mentalni poremećaji rezultat složene interakcije genetskih, bioloških faktora, kao i faktora ličnosti i sredine. Međutim, mozak je završni put za kontrolu ponašanja, razmišljanja, raspoloženja. U ovom trenutku, veze između specifičnih vidova izmenjenog moždanog funkcionisanja i pojedinih mentalnih poremećaja nisu u potpunosti razjašnjene.
Kod većine mentalnih poremećaja uočeno je njihovo češčće pojavljivanje kod članova bliže porodice obolelog, što sugeriše genetsku osnovu poremećaja. Dokazi proistekli iz nekih istraživanja ukazuju da specifični genetski faktori koji utiču na moždanu hemiju, doprinose pojavi i napredovanju mentalnih poremećaja. Međutim, sve je više dokaza da promene u moždanom funkcionisanju mogu da se jave i kao odgovor na faktore sredine, kao što su: traumatsko iskustvo, hroničan stres ili različite vrste lišavanja. Drugim rečima, interakcija između moždane biologije i proživljenih iskustava je, po svemu sudeći, dvosmerna.
Iz razloga koji mogu biti biološki, psihosocijalni, ili i jedni i drugi, pol i starosno doba utiču na stope mentalnih poremećaja. Sredinski faktori, kao što su porodična situacija, pritisci i izazovi na radnom mestu, socioekonomski status osobe, mogu ubrzati pojavu bolesti ili njeno pogoršanje. Izbor životnih stilova (npr. zloupotreba psihoaktivnih supstanci) i naučeni obrasci mišljenja i ponašanja mogu uticati na pojavu, tok i ishod mentalnog poremećaja.
O KOJIM POREMEĆAJIMA MOŽETE ČITATI NA OVOJ INTERNET PREZENTACIJI
Na ovoj internet prezentaciji "Centra za psihoedukaciju" možete naći informacije o nekim češćim mentalnim poremećajima kao što su: depresija, shizofrenija, bipolarni afektivni poremećaj, anksiozni poremećaji i poremećaji ličnosti. Našom prezentacijom nisu obuhvaćeni svi postojeći poremećaji. O ostalim poremećajima se možete detaljnije raspitati kod svoga lekara, možete čitati u stručnoj psihijatrijskoj i psihološkoj literaturi - na našem jeziku, a ako razumete strane jezike informacije o njima možete pronaći i na Internetu.
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pon 9 Maj - 7:34:33
MITOLOGIJA
PSIHA
Afrodita je bila ljubomorna zbog njezine ljepote jer nitko nije odavao počast pravoj Afroditi, svi su hvalili Psihinu ljepotu, a njezina su svetišta opustjela te je rekla Erosu da je pogodi u srce da se zaljubi u najružnijeg čovjeka na svijetu. Eros je prihvatio majčinu naredbu, ali kad je došao do Psihe, odmah se u nju zaljubio. Druga inačica mita govori da se slučajno ubo o vlastitu zlatnu strelicu.
Psihini roditelji savjetovali su se s proročicom preko koje im je Apolon rekao da je ostave na najbližoj planini u svadbenoj odjeći jer je njezina ljepota bila tako velika da je namijenjena za boga. Tužna je povorka dovela Psihu do planine, a ona je očekivala čudovište za muža. To su i učinili, a odnio ju je Zefir, zapadni vjetar, u prekrasnu cvjetnu dolinu i palaču u kojoj su je služile nevidljive sluge danju te je imala sve obilje. Kad bi pala noć, u mraku je došao neznani mladoženja te su spavali zajedno. Svake ju je noći posjećivao, ali svaki joj je put rekao da ugasi svjetiljku da ga ne bi vidjela. Ona se zaljubila u nj ne znajući tko je.
Eros je dopustio Zefiru da danju odvede Psihu natrag njezinim sestrama te da sve tri budu u palači tijekom dana, ali upozorivši Psihu da ne pokušava doznati tko je. Ljubomorne su sestre rekle Psihi, koja je bila trudna, da kolaju glasine kako se udala za užasnu zmija koja će proždrijeti i nju i dijete kad ogladni. Nagovorile su je da pripremi nož i uljanu svjetiljku te da ga ubije.
Kad je Eros došao, Psiha je osvijetlivši ga prepoznala Erosa te se, proklinjući svoju ludost, htjela ubiti. Ali odbacila je nož te je promatrala mladog boga i njegove zlatne strelice. Slučajno se ubola na jednu te je osjetila neodoljivu želju za svojim mužem. Počela ga je ljubiti, a kapljica ulja iz njezine lampe pala je na Erosova prsa i probudila ga. On je odletio, ali uhvatila je njegov gležanj te ju je on nosio sve dok mu mišići nisu otkazali, a ona je slomljena srca pala na tlo.
Dok je Psiha lutala i ispunjavala Afroditine zadatke, Eros je ležao bolestan u postelji, u palači svoje majke Afrodite, a boljelo ga je rame na koje je bilo palo vruće ulje. Jedan je galeb to doznao te je odletio Afroditi i sve joj ispričao, predbacivši joj njihov hedonizam i ocrnivši Erosa. Afrodita je došla Erosu, ranjenom od ljubavi, i razbjesnila se te pozvala nekoć staru neprijateljicu Uzdržanost. Ona je opsjela njezina sina koji je ostao ležati.
Eros, koji joj je bio oprostio, izbrisao je vječni san s njezina lica i stavio ga natrag u kutiju. Potom je odletio do Olimpa i molio Zeusa da im pomogne. Zeus je sazvao vijeće bogova i odlučio da se Eros može oženiti Psihom. Dovedena je na Olimp, dano joj je da pije ambroziju te je postala besmrtna. Zajedno su imali kćer Blaženstvo/Užitak (lat. Volupta). Afrodita i Psiha također su oprostile jedna drugoj.
PSIHA
Afrodita je bila ljubomorna zbog njezine ljepote jer nitko nije odavao počast pravoj Afroditi, svi su hvalili Psihinu ljepotu, a njezina su svetišta opustjela te je rekla Erosu da je pogodi u srce da se zaljubi u najružnijeg čovjeka na svijetu. Eros je prihvatio majčinu naredbu, ali kad je došao do Psihe, odmah se u nju zaljubio. Druga inačica mita govori da se slučajno ubo o vlastitu zlatnu strelicu.
Psihini roditelji savjetovali su se s proročicom preko koje im je Apolon rekao da je ostave na najbližoj planini u svadbenoj odjeći jer je njezina ljepota bila tako velika da je namijenjena za boga. Tužna je povorka dovela Psihu do planine, a ona je očekivala čudovište za muža. To su i učinili, a odnio ju je Zefir, zapadni vjetar, u prekrasnu cvjetnu dolinu i palaču u kojoj su je služile nevidljive sluge danju te je imala sve obilje. Kad bi pala noć, u mraku je došao neznani mladoženja te su spavali zajedno. Svake ju je noći posjećivao, ali svaki joj je put rekao da ugasi svjetiljku da ga ne bi vidjela. Ona se zaljubila u nj ne znajući tko je.
Eros je dopustio Zefiru da danju odvede Psihu natrag njezinim sestrama te da sve tri budu u palači tijekom dana, ali upozorivši Psihu da ne pokušava doznati tko je. Ljubomorne su sestre rekle Psihi, koja je bila trudna, da kolaju glasine kako se udala za užasnu zmija koja će proždrijeti i nju i dijete kad ogladni. Nagovorile su je da pripremi nož i uljanu svjetiljku te da ga ubije.
Kad je Eros došao, Psiha je osvijetlivši ga prepoznala Erosa te se, proklinjući svoju ludost, htjela ubiti. Ali odbacila je nož te je promatrala mladog boga i njegove zlatne strelice. Slučajno se ubola na jednu te je osjetila neodoljivu želju za svojim mužem. Počela ga je ljubiti, a kapljica ulja iz njezine lampe pala je na Erosova prsa i probudila ga. On je odletio, ali uhvatila je njegov gležanj te ju je on nosio sve dok mu mišići nisu otkazali, a ona je slomljena srca pala na tlo.
Dok je Psiha lutala i ispunjavala Afroditine zadatke, Eros je ležao bolestan u postelji, u palači svoje majke Afrodite, a boljelo ga je rame na koje je bilo palo vruće ulje. Jedan je galeb to doznao te je odletio Afroditi i sve joj ispričao, predbacivši joj njihov hedonizam i ocrnivši Erosa. Afrodita je došla Erosu, ranjenom od ljubavi, i razbjesnila se te pozvala nekoć staru neprijateljicu Uzdržanost. Ona je opsjela njezina sina koji je ostao ležati.
Eros, koji joj je bio oprostio, izbrisao je vječni san s njezina lica i stavio ga natrag u kutiju. Potom je odletio do Olimpa i molio Zeusa da im pomogne. Zeus je sazvao vijeće bogova i odlučio da se Eros može oženiti Psihom. Dovedena je na Olimp, dano joj je da pije ambroziju te je postala besmrtna. Zajedno su imali kćer Blaženstvo/Užitak (lat. Volupta). Afrodita i Psiha također su oprostile jedna drugoj.
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Re: Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pon 9 Maj - 7:16:54
Mentalno zdravlje
Po analogiji zdravlja tijela, može se metaforički govoriti o zdravstvenom stanju uma, odnosno mentalnog zdravlja. Merriam-Webster (rječnik) definira mentalno zdravlje kao "Emocionalno i psihološko stanje u kojem je pojedinac u stanju koristiti svoj kognitivne i emocionalne sposobnosti, funkcija u društvu, te zadovoljiti običnim zahtjevima svakodnevnog života." Prema podacima Svjetske zdravstvene organizacije , ne postoji niti jedna "službena" definicija mentalnog zdravlja. Kulturne razlike, subjektivne procjene, te profesionalne teorije sve utječu na to kako se "mentalno zdravlje" definira. Općenito, većina se stručnjaka slaže da "mentalno zdravlje" i "duševne bolesti" nisu suprotnosti. Drugim riječima, nepostojanje mentalnog poremećaja nije nužno pokazatelj mentalnog zdravlja.
Jedan od načina da mislite o mentalnom zdravlju je gledanje kako učinkovito i uspješno osoba funkcionira. Osjećaj sposobnosti i kompetencije, biti u mogućnosti podnositi normalne razine stresa, održavati zadovoljavajući odnos, i voditi nezavisni život, i da ste u mogućnosti "izdići se", ili se oporaviti od teške situacije, znakovi su mentalnog zdravlja.
Psihoterapija je unutar-osobna, relacijska intervencija koju koriste obučeni psihoterapeuti za pomoć klijentima u problemima života. To obično uključuje i povećanje individualnog osjećja blagostanja i smanjenog subjektivnog neugodnog iskustva. Psihoterapeuti koriste spektar tehnika koje se temelje na iskustvenim izgradnjama odnosa, dijaloga, komunikacija i ponašanja promjene i koje su dizajniranirane za poboljšanje mentalnog zdravlja klijenta, pacijenta ili poboljšanja odnosa skupine (kao što je obitelj). Većina oblika psihoterapije koristiti samo razgovor, iako neke koriste i razne druge oblike komunikacije poput pisane riječi, umjetnosti, drame, narativne priče. Psihoterapija se pojavljuje unutar strukturiranog susreta između obučenih terapeuta i klijenta. Svrhovita, teoretski utemeljena psihoterapija započela je u 19. stoljeću sa psihoanalizom, od tada, na desetine drugi h pristupa su razvijeni i dalje se nastavljaju stvarati.
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)
od assistent Pon 9 Maj - 7:06:39
Vecinom ovo na zalost i dan danas spada u ''tabu'' teme, retko se pominje , i ''nikom nista ne fali''.
Odlazi u ekstremnost gde postoje zemlje u kojima se nikad o tome ne govori i postoje zemlje gde barem svaki drugi gradjanin ima svog psihijatra.
Velikim delom odgovorna su socijana uredjenja zemalja, religija, tradicija, kultura..... Iako prosto znamo pokvari nam se auto idemo kod automehanicara, pokvari se zub idemo kod zubara......A psiha ? Svasta ona se nikada ne ''kvari''
Pokusacu u ovom delu skromno da opisem par stanja psihe , simptome i ostale karekteristike.....
I dok je ova tema kroz vreme bila ''zakljucana'' ..na zalost po svetu sve je vise ljudi koji trebaju pravu , strucnu pomoc......Sve vise na zalost cujemo ekstremne slucajeve ''dobre'' i ''mirne'' dece koja iz ''cista mira'' , pobiju svoje vrsnjake....
Neke se stvari ne mogu kontrolisati , ali definitivno znanje ne moze nikome da skodi .
'' Boze daj mi mira da prihvatim stvari koje ne mogu promeniti , snage da promenim ono sto mogu , I mudrosti da napravim razliku izmedju ta dva''
Poslednji izmenio assistent dana Pon 9 Maj - 7:35:16, izmenjeno ukupno 1 puta
assistent- Deseti Razred
-
Grad : Eau Claire , WI
Browser :
Broj Postova : 127
Broj Poena : 5210
Reputacija : 89
Datum upisa : 22.04.2011
Datum rođenja : 05.12.1972
Godine Starosti : 51
Pol : Zodijak :
Zanimanje : asistiram
Raspoloženje : fino
Uzrečica : ''Even , after all this time, the Sun never says to Earth -you owe me-.Look what happens with a Love,like that.It lights the whole sky.'' Hafiz
Knjiga/Pisac : Paulo Koeljo
Lady D .
Moj YOUTube Video :
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|