Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Vremena vise nema! Eksperiment - Srbija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Vremena vise nema! Eksperiment - Srbija

Počalji od vivijen taj Uto 19 Jul - 13:57:54



СРБИЈА-ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ КУНИЋ
Пише: Станимр Трифуновић
15 јул 2011



„Ти си нико и ништа, не усуђуј се ни да помислиш да знаш више од нас. Ти немаш никакву важност, ништа не радиш како ваља, твој посао је безначајан. Немој да нас изазиваш и моћи ћеш срећно да проживиш живот. Схватј увек озбиљно оно што ти говоримо и никада немој да исмеваш наша мишљења.“

„Захир“,
Паоло Коељо.

КРАТАК ПОЈМОВНИ ОКВИР

Током друге половине 20. века, велики број експеримената показао је да различити организми, после излагања догађајима који нису могли бити контролисани, често испољавају нарушеност понашања. Тако, на пример, док наивни пси успешно уче да избегавају електрични шок прескачући постављену препреку у експерименталној кутији, пси који су најпе примили шокове од којих нису могли ни да побегну нити да их избегну, испољили су изражен неуспех у овладавању реакцијом бекства из експерименталне кутије, другим речима, немоћно и помирљиво су настављали да подносе неугоду.

Иако је овај феномен код људи примећен и раније, назив “научена беспомоћност” установио је амерички психолог Мартин Селиџман радећи истраживања прво на псима, а онда и на људима. Појам означава пасивно прихватање неугодности, бола, патње... без покушаја бега и контролисања ситуације. Такво стање научене беспомоћности произлази из претходних искустава живог бића које је излагањем болној или неугодној ситуацији научило да над њом нема контролу. Та научена реакција, односно пасивно и помирљиво прихватање неподношљиве реалности, генерализује се онда и на оне ситуације у којима заправо постоји могућност бега, односно контроле. Особе са наученом беспомоћношћу лагано одустају од својих циљева ако су неколико пута доживеле неуспех у њиховом остварењу, апатичне су, немотивисане, песимистичне, и депресивне. Интензитет доживљаја научене беспомоћности зависи од тога шта особа сматра да узрокује њену беспомоћност – она сама или неки спољашњи чиниоци. Многи заробљеници у логорима, примера ради, умирали су од беспомоћности. Они су били уверавани да околина, тј. чувари имају потпуну моћ над њима. Према сведочењу преживелих заробљеника нацистичких логора из 2. светског рата, логораши су постајали “ходајући лешеви” у оном тренутку када су одустали од труда да утичу на оно што им се догађа.

Научена беспомочност онемогућава ново учење и прилагођавање. Када људи престану да траже начине да контролишу ситуације у којима се налазе, они престају и да их налазе. Они остају беспомоћни јер се таквима осећају, а осећај поражености се задржава и учвршћује.

Основна поставка ове хипотезе гласи да сазнање да се исходи не могу контролисати доводи до три дефицита: мотивационог, когнитивног и емоционалног. Хипотеза је “когнитивна”, (мисаона, интелектуална) по томе што се темељи на поставци да сâма изложеност неконтролисаности није довољна да се организам осети беспомоћним; уместо тога, да би почео да испољава беспомоћност, организам се мора навести да очекује да се исходи не могу контролисати. Мотивациони дефицит се састоји у одложеном отпочињању намерних, вољних реакција и на њега се гледа као на последицу очекивања да се исход не може контролисати. Ако организам очекује да његове реакције неће утицати на добијене резултате, онда се вероватноћа покретања таквих реакција смањује. Коначно, хипотеза о наученој беспомоћности каже да је депресивни афект (емоционални дефицит) последица сазнања да се исходима не може управљати.

Настављајући истраживање из овога подручја, утврђено је да научена беспомоћност може водити и горој форми – наученој безнадежности. Наученом безнадежношћу може се објаснити, на пример, депресија. Депресија (појединачна или националана) се, према овом становишту, приписује негативном размишљању у којем људи ( особно или групно ) окривљују себе за негативне догађаје у животу, виде узроке тих догадаја као трајне, те претерују у генерализацији својих ( личних или заједничких ) слабости примењујући то на многа подручја живота.

КРАТКА ИЛУСТРАЦИЈА

Запитајмо се сада, може ли се одсуство зрелог политичког промишљања и одговорне политичке агилности српског народа, илити доминација много пута помињане националне политичке апатије објаснити феноменом научене беспомоћности, односно, у којој мери је Србија заиста социјално-психолошки огледни кунић којим се научна сазнања до којих се примарно дошло на псима a односе се на појединце, могу применитити и на колективитете?

Одговор је вишеслојан и болан.

Вишедеценијско ( од окончања 2. светског радата до потоњих дана ) поимање политичког амбијента као неконтролабилног и измештеног из властитих управљачких могућности, утиснуто у национални политички ген који је достигао високоризичан мутирајући потенцијал, прети последњих (и предстојећих) месеци да релативизује читав национални вредносни систем и озбиљно угрози саставне одреднице националног идентитета. Ако напустимо претходно употребљену терминологију општих места и историографски проблематизујемо генезу актуелне националне апорије, не можемо не констатовати да је, након послератног други светски рат ) по правилу, сваки следећи изборни циклус (дакле, почев од 1990. године наовамо) био све више ритуал а све мање демократија (ако је ишта пре тога могуће назвати демократијом?), све више илузија а све мање стварност. Епоха комунистичког једноумља која је успешно започела процес атрофије националне политичке свести и самосвести, бриљантном употребом националног питања деведесетих година прошлог века, сачувала је и свој манипулативни капацитет и системски инструментаријум да задржи народ довољно далеко од могућности да изворно артикулише сопствену изборну вољу. Осим арогантних изборних обмана које су сваког појединца понаособ, али и национ у целости, удаљавале од могућности јасног и директног утицаја на прилике у својој држави, општеполитички и надасве изборни амбијент додатно је компликован све осионијим упливом страног фактора који је дрско прекројавао чак и готово дефинисане постизборне процесе (мај 2008.). Тренутне политичке конверзије и пројектоване политичке варијанте, подмукло трасиране под фирмом евроинтеграција, које безобразно и отворено оперишу и са страним фактором као саставним, ако не већ пресудним актером српске политичке сцене, ефектно и максимално дистанцирају изборну снагу народа од могућности њене политичке валоризације. Након последњих избора у Србији је и практично креирана клима потпуне узалудности изборних процедура чиме је обесмишљен значајан део националног ентузијазма и енергије а експеримент над државом уведен у последњу фазу чији кобни, коначни епилог треба бити потпуно одсуство интересовања за изборне могућности и национално питање, као и мизантропска усредсређеност на ултрахедонистичке личне инстикте драматично прокламоване у складу са индивидуалистичком животном филозофијом.

Може ли се у нареченим приликама очекивати обрт? Да ли је стање хронифициране политичке неупотребљивости потпуно дегенерисало политичку бит народа? Шта уствари терба да предузме скоро седамдесетогодишњи кунић у кавезу како би избегао електрични шок?

Размислимо, времена више нема!

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59068
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu