Kamen iz Rozete

Камен из Розете
Posted by Никола Шљивић on Sunday, December 5, 2010 Under: Радови
  Камен из Розете, светски познат као кључ откривања значења египатских хијероглифа, био је у центру пажње свих светских научника, историчара, египтолога итд.
   Камен је откривен у августу 1799. године. Открио га је мали француски експедициони одред, под командом генерала Бушара, који је утврђивао свој положај у тврђави Рашид, близу арапског места Розета на обали Нила. Један војник копајући ров наишао је на велики комад базалита, касније је утврђено да је гранит у питању, који је садржао на себи три текста, један на хијероглифима, један на демотском пиму и један на грчком. Одмах га је предао предпостављенима, и један од генерала по струци хелениста одмах је превео трећи тј. старогрчки текст. Из тог првог превода са старогрчког се види да је у питању посланица свештеника упућена Птоломеју V Епифану, приликом његовог крунисања 196 године п.н.е.

 

Камен је од самог наласка изазавао светску пажњу што је изазвало поготово по Европи ширење разних цртежа, литографских нацрта и гипсаних копија камена.
Међутим Енглези односе победу над Французима 1801. године у Египту и све артефакте и научне списе взане за Египат, укључујући и камен из Розете, узимају и односе у Лондон. Енглески научници су камен проучавали годину дана пре него што су га јавно изложили 1802. године у Бритиш Музеум.
Ту су унутрашњу страну текста обојили у бело ради лакшег читања, а камен обложили заштитним слојем воска који је садржао олово од којег је камен потамнео и одатле потиче заблуда да је у питању базалит.
Званични превод са старогрчког је објављен 1803. године, а Жан-Франсоа Шамполион 1822. године у Паризу објављује потпун превод хијероглифа. Од самог наласка 1799. године предпостаљало се да је на камену уклесан исти текст на три различита језика. Одатле и потиче идеја Шамполиона да уз помоћ старогрчког преведе хијроглифе.
Камен је од гранита који, предпоствља се, потиче са западне обале Нила, западно од Елефантине из области Асван.
Он је у највишој тачки висок 114,4 центиметара, широк 72,3 центиметара, дубок 19,7 центиметара и тежак око 760 килограма.
Предпоставља се да је камен фрагмент једне веће стеле и да је био постављен у храму у Мемфису, а да је захваљујући Теодосијевим едиктом из 391. г.п.н.е. , који забрањује паганско веровање и храмове, премештен близу мест Розете и да је коришћен као грађевински материјал за грађење тврђаве Рашид.
 
                                                                                             Претпоставка како је изгледала оригинална стела са каменом из Розете, слика преузета са Википедије                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             На камену су сачувани хијероглифи у 14 редова и сви редови су оштећени са десне стране, а 12 је оштећено са леве стране. Најбоље очувано је средње демотско писмо које је очувано у 32 реда од којих су 14 редова оштећени са десне стране. Старогрчки је очуван у 54 реда од којих су потпуно очувани 27 редова, а остали су оштећени углавном са десне стране.

 
Камен из Розете
До данас су нађени још неки слични споменици који такође садрже демотско писмо. То су у главном птоломејски записи, запис из Канопуса 238. г.п.н.е. , који садржи 36 редова хијероглифа, 73редова демотског писма и 74 реда старогрчког, и мемфијски запис Птоломеја IV из 218. г.п.н.е..
Шамполион је схватио да египатско писмо тј. хијероглифе чине и пиктографски и фонетски симболи, и тако је на крају открио тајну хијероглифа, не ослањајући се на античке писце попут Херодота, Диодора и Хораполона који су тврдили да су хијроглифи искључиво пиктографски знаци.
Од самог открића камена, па све до XX века била је заступљена идеја да се на камену налазе три језика на три различита писма. Међутим у XX веку због комплексности дешифровања средњег, демотског писма и због политичке ситуације, тј. јачања Немачке као државе и самим тим јачања берлинско-ватиканске школе, у центар научне пажње долази теза да је то двојезични текст написан на три писма тј. египатски написан на хијероглифима и демотском писму и старогрчки написан грчким алфабетом.
Међутим два научника, македонског порекла, Бошевски и Тентов разним истраживањима су доказали да су уствари у питању три језика на три различита писма, тј. хијероглифи-страроегипатски, демотско писмо-старомакедонски и алфабет-старогрчки.
Ова теорија је вероватно најближа историјској истини, међутим опште је познато да нације као Црногорац, Македонац и Бошњак постоје тек од доласка комуниста на власт 1945. године, а македонски језик од 1948. године.
Кренимо од самог имена писма које није на египатском, већ на грчком језику, демотско писмо, у основи је грчка реч δῆμος (демос) што значи народ. Тако се може закључити да је уствари у питању народно писмо, и народни језик. Веома је интересантна чињеница коју су изнели др Јован И. Деретић и г. Антић у књизи   «Историја Срба и Руса, I том“, где кажу да је становништво Мисира тј. Египта било сачињено од хамитског етноса (хибридног предетноса прастановништва Северне Африке, неандерталоида и новоформираног кромањонског становништва), а да су ту етничку смешу учврстили Сербо-Раси који су дошли са Блиског Истока негде у периоду од IV до III миленијума пре нове ере.
Сахара се претворила у пустињу средином II миленијума п.н.е. и аутохтоно становништво, међу које спадају и Копти, насељавају просторе око Нила док дошљаци формирају цивилизацију близу пустињских оаза.
Тако настаје мисирска тј. египатска цивилизација.
У току мисирске цивилизације, приликом њеног развијања, развијало се и писмо. Тако се и мисирско писмо развијало под утицајем снжне цивилизације Сербо-Раса. Један од доказа је и тај да у коптском језику постоје ћирилична слова Ђ, Ж, Ч и Ш.
Као што је већ споменуто демотско писмо је уствари народно писмо којим је обичан народ писао, док су се хијероглифи користили као украсно писмо на храмовима, гробницама итд.
Због лакоће писања демотским писмом, многи државни документи су писани њиме.
То да је оно друго на камену, тј. одмах испод хијероглиф може значити две ствари.
Да је Сербо-Рашко становништво било већинско становништво у Мисиру или да је српски био дипломатски језик старог света.
Демотско писмо је коришћено од давнина, и постоје две врсте демотског писма: перскијско, тј. оно које је стигло из персије и оно није српско, нити се српски језик могао писати уз помоћ њега, и српско „демотско“ писмо које је од давнина коришћно у Египту (Мисиру), и које „званични научници“ још нису дешифровали (камен из Розете), а највећу експанзију доживљава за време птоломејске династије од 320. г.п.н.е.-30. г.п.н.е.
Али је берлинско-ватиканска школа непрекидно хтела да смањи важност српског демотског писма мешајући га са персијским и сводивши га на период употребе од неких 1000 година. По њиховом мишљењу демотско писмо је прошло кроз три развоја: рано названо саиско и персијско које је било у употреби од 650.-400. г.п.н.е., поготово за време фараона Амасиса. Средње такозвано птоломејско 400.-30. г.п.н.е.. И касно или римско од 30 г.п.н.е.-452 г.н.е. када излази из употребе.
Познато је да су српским демотским писмом писали образовани људи, и да је коришћно у Мисиру(Египту) за писање државних докумената и докумената о својини, научних текстова, правних докумената, поезије и прозе.
Писмо је силабичко тј. сваки симбол је састављен од самогласника и сугласник. Што је научно признато, али код „званичних научника“ постоји проблем читања српског демотског писма, поготово из птоломејског периода, зато што га не читају као српски језик.
Превођењем симбола, Тентов и Бошевски, нашли  су велику сличност са данашњим такозваним „македонским језиком“ који невероватно личи на рпски. Доказали су да се текст чита са десна на лево, да се именице женског рода граде исто као и у српском, сличне деминутиве, пасивне облике глагола и грађење множине именица које је исто као и у српском. Међутим они нису желели да потпуно преведу прва 22 реда, већ су превели само последих 11. У тих једанаест редова они(свештеници који су уклесали текст у плочу) народ Македоније(српски народ) називају Данајцима, тј. синовима велике богиње мајке Дане, а као што је познато из дугогодишњег рада др Деретића Дана је српска богиња земље( која је везана за светлост, тј. за дан, одакле и потиче њено име). Тако да је несумњиво да се рди о Србима и њиховом веровању.

[You must be registered and logged in to see this link.]