Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Dvoboji koji su usli u istoriju

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 10:05:38



Двобоји који су ушли у историју

УГОВОР ЗА ОБРАЧУН

Био је то судар два француска генерала непоколебљиве части и поштовања. Њихово пријатељство, али и дугогодишње супарништво били су надахнуће за неколико књига и један филм

Наполеон је био војсковођа који је живео да би учествовао у двобојима по целој Европи. Међутим, како то обично бива, имао је веома мало обзира за двобоје међу својим војницима који год разлог да су имали! Стога стоји као иронија судбине да су баш два официра из његове војске учинила оно што раније никоме, па ни њему, није пошло за руком. Те 1794. године, кад је све почело, ноћ је већ одавно господарила над Стразбуром који је блистао од гасних светиљки као огромна божићна јелка, а капетан Дипон, заповедник једне коњичке јединице, леп и храбар војник кога су сви волели због искрености и отворености, стајао је пред улазом у једно дивно пространо здање где је управо требало да се одржи бал у цареву част. Задатак који му је поверио претпостављени генерал Моро био је крајње једноставан, али и веома ризичан те је он, док су даме одушевљено пролазиле поред њега кикоћући се и гурајући се у својим балским хаљинама, само нервозно цупкао ногом, с нестрпљењем у целом свом бићу.
Његов саборац Фурније, такође коњички капетан и велики ратник, налазио се неколико десетина метара даље и крупним корацима кретао се прама улазу. Док се пробијао кроз редове одевен у јаркоплави сомотски огртач, све очи су га посматрале као омађијане. Био је веома крупан али леп младић, бистрог погледа и уског лица. Имао је широка рамена и јаке руке, дуге и складно грађене ноге, па је свако ко би бацио поглед на њега, а нарочито девојке, имао утисак да гледа неку племениту животињу која се шепури у ноћи под одсјајем месеца. А девојке као девојке, нису га пратиле погледом и уздисале само због складних мишића или огромних зелених очију, већ су им се образи руменели од прича о његовим подвизима.
Јер, Фурније је пре свега био опак и суров човек, црни принц на још црњем коњу. Сломио је већ многа срца и многе жене завио у црно. У ствари, само неколико сати раније покопан је сељак по имену Блум који је, због шаљиве али невине примедбе на његов огртач, прободен мачем право кроз срце.
Зато је на улазу у дворану Дипон стајао као неки уштогљени, преплашени вратар. Његов задатак био је да Фурнијеу пренесе поруку генерала Мороа да му је забрањен улаз због претходног двобоја, али и могућности да се створе околности за нови.
Ова два младића, два коњаника којима се судбина спремала да укрсти путеве, била су по много чему различита. Дипон ће касније причати да га је одушевила Фурнијеова појава, али и изнервирала његова дрскост, док ће се Фурније заклињати да је од тог првог тренутка замрзео Дипона. Но, ипак их је и спајало нешто посебно, заједничко – испод војничких љуштура и тих младалачки занесених погледа, дубоко у њима крило се и нешто што људи, колико год да су се трудили, на први поглед нису могли да разазнају. Били су то част, достојанство, племенитост, осећај за правичност који су само чекали да се испоље.

Почетак најдужег двобоја

И, кад је Фурније закорачио на улаз и чуо поруку од генерала, био је толико увређен да га није било брига што је Дипон само курир. Бес му је прокључао и претворио се у речи. – Добро. Нећу ући. Али обећавам да ћу ти великодушно платити хонорар за посао вратара! – рече подругљиво се осмехнувши.
Дипон није чекао његову следећу увреду. Нешто је прокључало и у њему. Одмах је упутио позив на двобој. Недуго затим, обојица су се нашла на малом пропланку који се налазио иза зграде где се одржавао бал и који је био препун украсног цвећа, али је био крцат и људима који су дошли да посматрају двојицу младића у белим кошуљама како покушавају један другог да изненаде умећем мачевања и да навијају. Док су девојке махом навијале за Фурнијеа, мушки гласови надјачавали су их бодрећи Дипона, иако су и они мислили да су му шансе веома мале. То је чинило да атмосфера буде још узаврелија. На опште изненађење, Дипон је изненада успео вештим ударцем да погоди Фурнијеа. Попут неког виртуоза, хитро се извио и окренуо око своје осе одбивши напад, а онда противника посекао по руци. Овај се одмах нашао на земљи у локви крви. Међутим, и пре него што је пао, бес је још јаче потекао преко Фурнијеовог језика.
– Ово је само први сусрет! – повикао је.
– Значи, хоћеш још један? Је л’ то хоћеш? – љутито је узвратио Дипон бришући марамицом крв с мача и враћајући га у корице. Али, Фурније ни за тренутак није оклевао.
– Наравно да хоћу! – рече громогласно. – Надам се убрзо!
Месец дана касније два капетана поново су се срела и поново су у сумрак њихови мачеви и њихове беле кошуље, њихова бледа бесна лица, блескали под одсјајем тонућег месеца. Поново је сукобљена част, достојанство и, пре свега, тврдоглавост. Овог пута Дипон је пао на земљу повређен, али сада је он са истом количином храбрости узвикнуо и пре него што је дотакао земљу: – Ово је само други сусрет. Следећи пут имаћемо финиш!
Ипак, тог трећег пута кад су им се мачеви укрстили, обојица су нанела један другом озбиљне повреде. Чињеница је да су и један и други били одлични и равноправни мачеваоци. А пошто су, на племенит наговор Фурнијеа, кога је пратио углед да је у стању да скине лулу између усана својих колега кад би пушећи пролазили на коњима, одлучили да се не боре пиштољима, опет су били у пат позицији. Нешто је морало да се предузме. Али шта?
Онда им је синуло. Наставиће двобоје мачевима све док један од њих не призна да је побеђен. Штавише, начинили су посебан документ који је правно уредио услове њиховог малог рата.
1. Кад год се нађу на сто километара један од другог, двобој је морао да се одржи тако што ће кренути један према другом и наћи се на средини.
2. Уколико је једна страна онемогућена да путује до средине, она која је слободна морала је да пређе целу раздаљину и да сачека да се испуне услови за двобој.
3. Није смео да постоји ниједан изговор, осим у случају рата или војничких обавеза.
4. Сам уговор није могао ни на један начин додатно да се мења.
Наравно, иако је уговор начињен да би се цела ствар што пре и најправедније завршила, био је то заправо почетак најдужег двобоја у историји, серије од седамнаест окршаја током деветнаест година који се некако никад нису завршавали смрћу.

Преко пера до мача

Преко пера до мача




Ускоро, њихов мали рат постао је свакодневица. Па опет, чинило им се да са сваким бојем и сваким ожиљком све више познају један другог, да уче и уједно подучавају. Да борба због тога постаје све тежа и да више нема изненадних удараца, већ да само чиста срећа одлучује о озледама. Али, док су боре почеле полако да им прекривају лица, а мишићи да им се топе, нико није ни помишљао на предају. Тврдоглавост је распламсавала борбу, али и једно необично пријатељство. Они су, попут љубавника, жељно ишчекивали сусрете после дугог раздобља невиђања и никада нису укрштали мачеве а да се нису прво руковали и мало попричали.
У међувремену, кад би их војничке дужности заиста раздвојиле стотинама километара и услови за борбу нису били испуњени, писали су писма. „Драги пријатељу, позван сам на вечеру са официрима једног одреда у Луневилу. Надам се да ћу бити у стању да прихватим тај позив. А пошто ћеш ти бити на одсуству у том граду, жарко се надам да ће се остварити услови да се још једном обрачунамо”, писао је Дипон.
А онда би се нашли у некој шуми на ободу града, или у неком парку или забаченој уличици, и пошто би се чврсто руковали, мачеви би севнули а зној би се сливао преко њихових зајапурених лица све док неко на крају не би остао на земљи, посечен по руци, нози или лицу. Затим би се опет руковали, превили ране, отишли на вечеру у неку гостионицу, и док би их сви гледали због завоја као чудаке, они би причали до зоре у стању које може да се опише једино као бескрајно међусобно поштовање. И тако све укруг. Једном су се борили на коњима, другог пута су се јурили по шуми и мрклом мраку с фењером у једној и мачем у другој руци. Али, никада, ни у ком случају, није се дешавало да неко буде смртно повређен или да после боја не оду некуд мало да попричају. С времена на време дошли би месеци или године кад нису смели да се боре, то јест, кад би неко од њих добио унапређење и кад би на снагу ступила ограничења споразума. Члан три јасно је наглашавао ту могућност. Тада им је било посебно тешко. Месеци су се претварали у године, а године у деценије. Али, зато би им писма постала учесталија, а изливи поштовања и нада да ће се ускоро опет борити, јача него икада.
Чим би се једнакост чинова поново успоставила, ето њих опет на ливади. Али, увек би прво уследило писмо. „Драги Дипон. Чујем да те је наш император, чинећи ти част коју заслужујеш, управо унапредио у бригадног генерала. Прими моје искрене честитке, јер су твоја храброст и заслуге учинили то унапређење неизбежним. Сада имам два разлога за славље. Први, задовољство због твог унапређења. И други, јер су се поново испунили услови да првом приликом појуримо један према другом.” Једном је веома мало недостајало да се двобој заврши трагично. Десило се то једне летње вечери у Швајцарској кад су обојица већ били генерали. Дипон је после дугог и напорног пута угледао једно мало село и још мању гостионицу из чијих је малих прозора избијала јарка жућкаста светлост. И, пошто је везао коња и закорачио унутра, на вратима се изненада појавио Фурније који се ту случајно затекао са својим официрима.
Руке им се раширише у исти мах и пољупци падоше на све стране. Али, већ следећег трена, два генерала трчкарала су око гостионице и укрштала оштрице попут два детета и даље одушевљено причајући о горућим политичким темама.
Изненада, једним вештим потезом Дипон је зарио рапир у Фурнијеово лево раме и приклештио га уза зид. Супарник га је упозорио да ће, чим буде спустио руку, добити оштар убод у стомак. Срећом, неколико официра чуло је буку споља, истрчало и раздвојило их, спасивши тако Дипона од споре и болне смрти. Ова невероватна прича можда би се одигравала у недоглед да се није појавила једна девојка. Да, био је то вероватно и први двобој у историји који нека девојка није изазвала већ, напротив, зауставила.
Њено име није забележено али сигурно је била права лепотица, чим је генерал Дипон био толико опчињен њоме да се нашао у великој неприлици. С једне стране, волео је сусрете с Фурнијеом, њихове дугачке разговоре и кратке обрачуне, обожавао је племенитост која је избијала из сваког поступка. Али, више од свега волео је једну девојку, волео је све што је чинила и што ће тек учинити, плод њихове љубави полако се преображавао у њој. И тако, пошто је знао да двобој, нажалост, коначно мора да се оконча, нашао је свог доброг пријатеља у једном селу и све му саопштио. Намера му је била да се овај пут обрачунају пиштољима, иако је знао да је Фурније у томе вичнији од њега. Фурније га је молио, први пут га је преклињао, покушавао да га увери да с пиштољима нема никакве шансе. Али, зар је после свега то било могуће? Зар их разум није некако увек заобилазио? Зар је Фурније заиста могао да одбије ове речи?
– Знам како ћемо изједначити изгледе. У околини Париза постоји једна шума. Отићи ћемо тамо и кад се раздвојимо и не будемо се више видели, поћи ћемо један према другом наоружани са по две кубуре и запуцати кад коме одговара. Биће то частан и равноправан двобој.
– Добро – одговорио му је Фурније слегнувши раменима.

****************

Тог судбоносног јутра ушли су у шуму као што су се и договорили и, уз посебно дирљив поздрав, раздвојили се. Дугачки и збијени редови борова ширили су се у свим правцима док је ветар лагано миловао гране и доносио мирисе пролећа. Био је то савршен дан и савршено окружење за последњи сусрет. Та мисао прогањала је Фурнијеа. Срце му се стегло од помисли да ће морати да убије свог пријатеља а да он нема никакве шансе. То никада није желео.
Изненада је зачуо у даљини ломљаву гранчица, те се брзо сакрио иза једног дрвета и повукао орозе на пиштољима. Крвави обрачун био је на помолу и њега још више обузе туга. А кад је промолио главу и угледао Дипонов шешир како полако избија иза другог дрвета на даљини од десетак метара, пажљиво је нанишанио као безброј пута раније и опалио из оба пиштоља. Време је стало. Молио се и да га је погодио и да га је промашио.
Међутим, лукави Дипон добро је знао шта чини. Један пиштољ завукао је у шешир и потурио га пријатељу као мету. Успео је – два метка пројурила су право кроз средишњи део шешира где би се иначе налазило његово чело. У трену кад је схватио колико се преварио, Фурније је изашао из заклона и рекао:
– Сад је све на теби, драги мој пријатељу!
– Како желиш – одговори Дипон кроз зубе.
А онда му је пришао и, погледавши га право у очи, положио му пиштољ на чело. Генерал Фурније само је склопио руке у молитву, али није се плашио. Гледао је право испред себе као поносни ратник који чека на стрељање и на неки начин му је лакнуло. Било му је драго што ће се све овако завршити. Мисао да је којим случајем убио свог пријатеља прогањала би га до смрти, ако га већ не би убила.
Неколико секунди владала је тишина, умирујућа за Фурнијеа али несносна за Дипона коме је срце куцало као лудо. Био је то најтежи тренутак у његовом животу.
– Нећу те убити – рече напослетку, спустивши пиштољ. – Али, чуј… Срце се није смирило. Правда није задовољена. Зато ћу задржати право на ова два пуцња и ако се икада сретнемо просвираћу ти мозак. Зато иди сада, драги пријатељу, и надај се да нам се путеви више никада неће укрстити.
Потом су два генерала пала један другом у загрљај. Више никада се нису срели .

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:01:15



Dembovski - Grizoni



Nevolje Karla Dembovskog počele su u poslepodnevnim časovima poslednje karnevalske subote 1833. godine. Šetalište na bedemima između milanskih gradskih kapija Porta Nuova i Porta Renca vrvelo je od maski, prepunih kočija, otmenih jahača. U razdraganoj gomili nalazilo se i dosta austrijskih oficira u civilu koji su došli iz kasarne u Lodiju da se provesele jer je Lombardija bila pod austrijskom okupacijom.

Na sve strane letele su šarene konfete i trake ali bi, manje veše šale radi, proleteo i poneki kamen, komad gipsa, brašno itd. Tako se dogodilo da je pregrš gipsa pogodila Karla Dembovskog pravo u lice.

Kad je otro oči od prašine, Dembovski je nedaleko od sebe ugledao otvorenu kočiju i u njoj četiri mladića kako se smeju kao ludi, očigledno na njegov račun. Jedan od njih se najviše smejao i mladi Dembovski u besu je zaključio da ga je on i gađao.

Pritčao je kočiji, zgrabio bič i ošinuo drznika. Mladići su mu uzvratili udarajući ga čime su stigli. Kočija je ubrzo morala da nastavi put pošto je gomila u zakrčenoj ulici bučno protestovala, a Dembovski je smesta saznao da se, na svoju nesreću, namerio na austrijske oficire iz husarske regimente i da je upravo išibao poručnika grofa Grizonija iz Istre.

Karlo Dembovski bio je Italijan, sin Napoleonovog generala poljskog porekla i Marilde Viskontini iz visokog milanskog plemstva. Majka, koja je rano ostala udovica, bila je čuvena po lepoti i po tajnim političkim vezama sa liberalima.U nju su, između ostalih, bili ludo zaljubljeni slavni pesnik Ugo Foskolo i ne manje slavni književnik Stendal. Dvadeset trogodišnji Karlo nije nasledio ni majčinu lepotu, ni očev vojnički duh. Bio je običan mladić, neupadljiv, inženjer koji je imao dosta novca, te nije morao da upražnjava svoju profesiju.

Kad se ohladio, Dembovski je shvatio u kakav je nezgodni sos upao. Vest se brzo raščula i prijatelji su mu savetovali da ode iz Milana dok se stvar ne zaboravi. Poslušao je, ali nije izdržao dugo. Već 13. marta uveče pojavio se odeven po propisu u milanskoj »Skali«. Njegovo prisustvo i te kako je bilo zapaženo.

Na prvoj pauzi prišao mu je austrijski poručnik Aleksander de Percel, predstavio se i zvaničnim tonom ga upitao kako se usudio da uvredi njegovo veličanstvo cara šibajući njegovog oficira. Dembovski je znao šta mu čast nalaže i smesta je ponudio zadovoljenje grofu Grizoniju.

De Percel je hitno napustio pozorište i ubeloj peni odjahao u Lodi. Izvukao je iz kreveta bunovnog Grizonija koji je takoreći i zaboravio čitav događaj i nije ga ostavio na miru sve dok ovaj nije obećao da će poslati Dembovskom poziv na dvoboj.

Dembovski nije naročito baratao oružjem i iz nekog razloga više je voleo da se bori mačem. Sekundanti su, su međutim, insistirali na sabljam i tako je i odlučen, ali su direktni ubodi vrhom oružja bili zabranjeni. Za mesto dvoboja izabrana je poljana na imanju porodice Erba, u blizini Gorlija.

U rano popodne 15. marta stigao je na zakazano mesto Karlo Dembovski u cilindru i fraku, u pratnji sekundanta grofa Antonija di Belđoza i Masimilijana Majnonija, svojih najmilijih prijatelja. Istovremeno je iz drugih kočija izašao grof Grizoni sa sekundantima, od kojih je jedan bio de Percel, i sa vojnim lekarom baronom Bakonijem.

Protivnici su poskidali frakove i cilindre, uzeli sablje i duel je počeo. Prvi napad je ličio na obično čarkanje. Pri drugom dogodilo se nešto što niko nije želeo – Dembovski je, izgleda nehotice, zario vrh sablje Grizoniju u grudi.

Istog časa je i Grizoni Dembovskog pogodio u glavu. No, dok je ovaj brisao krv sa ogrebotine, Grizoni se srušio i izustio: »Umirem!« i izdahnuo. Nastala je gužva, De Percel je zgrabio Grizonijevu sablju vičući da će ga osvetiti, Dembovski je uspeo da zakači oštricom nogu svog sekundanta. Najzad su prijatelji, kojima je bio dovoljan jedan leš, uspeli da ubede Percela da osvetu ostavi za drugi put.

Ali kočijaš iznajmljenih kola odbio je da poveze mrtvaca u Milano i sekundanti su uz pomoć okupljenih seljaka preneli posmrtne ostatke grofa Grizonija u kuću gradonačelnika Gorlija. Ovaj je, plašeći se da i njega ne okrive, obavestio šefa milanske policije i leš je odmah prebačen u tvrđavu Sforca. Odatle je sutradan u pratnji počasne čete odvezen u Lodi.

Dvoboji su u to vreme već bili zabranjeni i de Percel je pokušao da sakrije pravi uzrok Grizonijeve smrti tvrdeći da je poručnik poginuo pri padu sa konja. Detaljna autopsija je ovo porekla, a vest o duelu stigla je kao na krilima čak do dvora u Beču.

Karlo Dembovski i njegovi sekundanti odjurili su pravo sa dvoboja u inostranstvo. Nisu pogrešili jer je austrijski car Franc I naredio svom šefu policije da sprovede strogu istragu. Suđenje Dembovskom održano je u odsustva okrivljenog. Dvoboji između civila i vojnika tretirani su u to vreme u Lombardiji kao politička provokacija protiv Austrije i Dembovskog je čekala robija od dvadesetak godina. Ali pri kraju suđenja došlo je do iznenadnog obrta koji nikada nije protumačen: iz Beča je stigao dekret o pomilovanju, potpisan carevom rukom, pod uslovom da Dembovski nikada više ne kroči na tlo Italije. Javnost je bila zaprepašćena. Pričalo se svašta, ali najupornije da oficir koga je išibao Dembovski u kočiji nije bio grof Grizoni već sin austrijskog feldmaršala Radeckog. Da bi se izbegao skandal izazvan de Percelovom brzopletošću, na dvoboj je umesto njega, izašao najmlađi među poručnicima, grof Grizoni. Ali, zar Dembovski ne bi primetio da je u pitanju sasvim druga osoba? Možda i ne bi, jer se tuča odigrala isuviše brzo.

Karlo Dembovski ostao je u izgnanstvu. Dugo godina je lutao Evropom, zabavljao se inače više nego što mu je bio običaj. Onda je iznenada počeo da pokazuje znake mentalne poremećenosti i smešten je u jedan švajcarski sanatorijum u kome je izvršio samoubistvo.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:02:49



Jedan zapisnik



Kad je reč o dvobojima u Srbiji treba reći jedan veoma zanimljiv podatak. Srbija je, naime, krajem XIX veka bila jedina zemlja u Evropi čije je zvanično zakonodavstvo priznavalo slobodu dvoboja. Posredno ozakonjenje prava na dvoboj je bilo izglasano na sastanku Narodne skupštine 10. januara 1899. godine.

Zapisnik vezan za izglasavanje ovog zakona je neobično zanimljiv. Reč je bila, naime, o članu 2, tačke 2 kojom se Vojni disciplinski sud smatra nadležnim, pored ostalog, »da sudi i rešava o nepravilnostima u slučaju dvoboja i po delima i sukobima van službe, ukoliko se posledice ne kazne po zakonu.«

S tim u vezi Dragomir Rajović, pravnik je rakao: » U krivičnom zakonu što god nije zabranjeno – dozvoljeno je. A u njemu, gospodo, dvoboj nije zabranjen, nije označen kao kažnjiv. I pitanje časti u celom svetu raspravlja se upravo ovim činom. Govoriti o štednji dragocene krvi kada je u pitanju čast, izlišno je, čast je skuplja od života. Vezati oficira, pa i svakog građanina, da on u pitanju časti ne upotrebljava dvoboj, znači ostaviti ga da bude kukavica ili lopuža, koju može svako da grdi, a da on to pitanje ne može da raspravi pištoljem ili sabljom u ruci. To ni u koliko ne izdiže karakter jednog čoveka. Čast se ne dosuđuje sudom. To se ne meri na oku, te da se kaže: vredi pet dinara. Vredi toliko koliko ko oseća. Poružna reč kad se kaže, valja je znati i dokazati, a pametan čovek treba da meri svoje reči. Ne, gospodo, za svoju reč, ljudi treba da su kadri da založe svoj život, a na prvom mestu – oficiri, koji nose odličja i oružje, koje i kralj nosi. Ono što je uneseno u ovaj zakon, nije doneseno unatoč ili protivno postojećim našim zakonima. Tu nema mučkog ubistva, već tu čovek oružjem u ruci svoju čast pere. To dejstvuje na karakter čoveka i ljudi će se više poštovati. Prema tome držim da je ovaj predlog umestan.«

S tim u vezi i predsednik suda, poslanik Ljuba Kamenčić kazao je sledeće: »Dvoboj među nama Srbima je stara stvar. Možemo mi to osuđivati i odbaciti, ali to je bilo, biće i mora biti. Uzmimo samo slučaj, gde čovek ne može da se zadrži, gde je u pitanju čast porodice. Je li moguće da u tom trenutku sudi hladno i i da traži sud? A šta je to, zar to nije dvoboj? Pa kad to u praktici svi ne osuđujemo, zašto onda da to osuđujemo kad ulazi u Zakon, koji reguliše kako to treba da bude, bar među onim ljudima koji su pozvani da čuvaju čast, ono što je najdragocenije u srpskom narodu.« On je kasnije našao ne samo da dvoboj nije »branjen važećim krivičnim zakonom već je upravo njime – dozvoljen! Tamo stoji: da onaj koji je učinio krivično delo u odbrani časti, imanja i života, potpuno se izvinjava (oslobađa). Pa šta je to? To je ovo isto. Dakle, gospodo, hoćemo da dopustimo da neko u odbrani svoga imanja ubije čoveka a nećemo da dopustimo da to isto uradi u odbrani svoje časti i časti svoje porodice!? Svima ne pomaže molitva, nego motika. To ne treba dokazivati. Mi imamo vrlo raskalašnih primera u običnom životu, da se tome inače drugačije ne može stati na put. Tu je jedini lek – puštanje krvi. I kad je tako, onda nemojmo braniti ljudima od časti, da oni ne raspravljaju ova pitanja onako kako su nekad naši stari, a i kako se to raspravlja u celom obrazovanom svetu. To su moji razlozi i, zato, ovo treba primiti.«

Međutim bilo je nešto glasova i protiv. Tako je poslanik Dragan Mucić za govornicom našao da: » Je bolje pravdu zadovoljavati na sudu nego u dvoboju.« a Stojanović da su dvoboji u prošlosti bili između neprijatelja – Srba i Turaka, a »ovo što mi hoćemo to je da se biju i kolju dva rođena brata, dva sina i da to hoćemo da ozakonimo. A ako to ozakonimo mi ćeno se ogrešiti. Našu krv treba da pričuvamo za druge prilike i za drugo vreme, koje će nas možda uskoro pozvati i našu krv za mnogo važniju stvar zatražiti.«

Ivan Stanisavljević je predlog ozakonjenja dvoboja smatrao »vrlo dobrim i umesnim« pošto: »Vi gospodo znate kakvih ima nevaljalaca! Oni umeju vrlo dobro da uvrede i to tako vešto, da ne možeš ni dokazati da je kriv, pa je vrlo glupo tužiti ih sudu. Treba ih zvati na dvoboj!« Poslanik Aleksandar Miljković uzevši reč reče:

»Dvoboj se ovim zakonom nikome ne natura! – Nigde u zakonu ne stoji napisano: ti moraš ići na dvoboj!...Dvoboj, gospodo, čeliči karakter, zato što svaki onaj koji je ubeđen da mu nema mesta u društvu ako ne ogovori sudu časti, odnosno pravičnosti, uvek će se dukčije ponašati i upravljati u tom društvu. Ovaj član je zato odista koristan za društvo i njegovo uređenje, ne samo za gospodu oficire nego i za sve uopšte«. Temu izglasavanja zakona o slobodi dvoboja je pretresao i poslanik Nikola Nikolić: »Vi hoćete da upućujete uvređenog na sud da se tužaka, a pri tom gubite iz vida kako to biva u sudu. Kad nekoga tužite, on traži da uvredu dokažete, pa vas još pita: a gde vam je tapija od vaše časti? To je, gospodo, žalosno! Pa i ako ga jedva sud osudi, to je petnaest dana zatvora. Zar je tako jevtina čast poštenog čoveka?... Dvoboj, naročito u vojsci, jeste stvar od preke potrebe. Dvoboj tu ima, pre svega, vaspitnu ulogu. Veoma je važno da ljudi, u međusobnom ophođenju, vode računa i da mere reči koje adresuju na druge. Kad čovek zna da će za svoje vređajuće ponašanje – a morate priznati da smo laki na reči – ako pusti svoj jezik da ne zna za granice, naići na oštricu mača, onda će vrlo dobro voditi računa šta će govoriti i gledaće da svake uvredljive izraze iz svog rečnika izbriše.«

Poslanik Milićević je izašavši za govornicu i izjavio da: »Ja sam, gospodo, svoje najbolje godine proveo u zemlji gde je duel bio takoreći na dnevnom redu ne samo među oficirima već i među građanima. Ja zato nisam nikada nikavih neprijatnosti imao. Prema meni se svaki uljudno ponašao i s punim pravom je tražio da se i ja tako ponašam. Regulisanje dvoboja je naročito važno za oficirsko društvo, jer se ne sme dozvoliti da, kad neko oficira uvredi, tu polete piksle i tepsije ili se potuca po sudovima, već tu treba staviti da se ta stvar na bolji, časniji način izvede, a to je dvoboj.« Na kraju je reč uzeo Ministar vojni koji je povodom predloga ovog zakona rekao sledeće: »...Dvoboja je i ranije bivalo, gospodo, dosta, bilo ih je mnogo, mada su bili zabranjeni. Zabranjeno je i ubistvo u Srbiji, ali se mi pri svemu tome, opet ubijamo. Zabranjeno je i batinanje i bijenje kočevima i vrljikama, pa se mi opet batinamo i bijemo. Ja sam rad da izbegnem nedostojno ponašanje oficira, u svakom pogledu i u svim prilikama, i stoga sam smatrao za dužnost da vam podnesem na rešenje jednu ovakvu odredbu, koja će da kazni nepravilnosti koje bi se u dvoboju vršile. A ako se pravilno dvobojuju i duelišu, ja im to ne branim. Ja im ne mogu zabraniti, a ni vi im ne možete zabraniti da se biju. Kad hoće da se biju, oni će se biti. Ja sam samo hteo da se reguliše to, da se dvoboj po pravilima izvršava.« Reči Ministra, kako je zabeleženo, naišle su na živo odobravanje a ozakonjenje dvoboja na »mala« vrata je izglasano prihvatanjem velike većine poslanika.

U Beogradu, kao i širom Evrope, s početka 20. veka su bili popularni dvoboji rapirima, sabljama i pištoljima. Na popularnost dvoboja u to vreme ukazuje i veoma interesantna knjiga »O dvoboju« sudskog majora Gojka Pavlovića izdatu 1903. godine u Beogradu od strane »Savića i Kompanije« koja je u toj istoj godini doživela čak dva izdanja. Tada su se dvoboji masovno organizovali i u Vršcu obzirom da je to bilo jedino mesto u Austro-Ugarskoj carevini gde su dvoboji bili dozvoljeni. U jednom takvom dvoboju je kasnije, 1926. godine učestvovao protiv oficira Sondermajera i sam Miloš Crnjanski.

Knjiga je napisana, kako kaže autor, da bi »pružila čitaocima da se mogu upoznati sa zakonskom i običajnom pravnom stranom dvoboja, jer se ubistvo i druge povrede koje protivnici u dvoboju nanose jedan drugom, ne mogu smatrati kao obično ubistvo i obične telesne povrede, koje se kažnjavaju po opštim odredbama zakona, već u izricanju kazne za dela izvršena u dvoboju mora biti izvesne snishodljivosti i kazne ne smeju imati unižavajući karakter.« Major Pavlović u prvom delu knjige ukazuje na vrste dvoboja, pravila, procedure, kodekse i protokole dvoboja. Drugi deo knjige se bavi domaćim i stranim zakonodavnim zabranama i sudskom praksom vezanom za dvoboje, stepenima i vrstama neizbežne krivične odgovornosti za duelante, sekundante, svedoke i lekare kao i usklađivanjem moralno podržane institucije dvoboja sa njenom zakonskom zabranom.

Kad je reč o dvobojima u Beogradu treba spomenuti i interesantan podatak da je 1908. godine regent Đorđe Karađorđević – prestolonaslednik, iako je to bilo zakonom zabranjeno, izazvao jednog poručnika na dvoboj mačevima. Nije poznato šta je bio povod tog dvoboja ali je poznato da se on odigrao u Topčideru i da je pomenuti poručnik bio ranjen.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:03:50



Metju – Verstik



U borbama gladijatora, profesionalnih mačevaoca 17 i 18 veka koji su izvodili najkrvavije javne borbe mačem koliko da pokažu sopstvenu hrabrost toliko i za pare možemo videti kako izgleda borba oružjem predviđenim za sečenje. Ketis nam pišući 1662. godine opisuje takvu borbu za nagradu i daje veoma jasnu predstavu ozbiljne borbe iako su protivnici profesionalci a motiv je bio privatna svađa. Istovremeni francuski opis od Žozefa der Rošfora iz 1672. Taj opis sličnog obračuna je još krvaviji. Posebno su interesantne različitosti između engleskog i francuskog načina borbe mačevima.

"Šetajući po novom pozorištu naišao sam i video prvi borbu za nagradu u svom životu. To je bilo između nekog Metjua koji je baratao svim vrstama oružja i nekog Verstika koji je zvučno sekao nekoliko puta po glavi i nogama tako da je sav bio poprskan krvlju. Borili su se sa dva oružja, tri puta za svako oružje. Iako se ovo dešavalo zbog privatne svađe borili su se sasvim ozbiljno. Ja sam uzeo jedan od mačeva i našao da je vrlo mali i sa tupljom oštricom nego što je kod običnih mačeva.

Borba je izvođena na pozornici u sredini amfiteatra gde su ušli borci uz pratnju truba i bubnjeva obučeni samo u košulje. Nakon signala koji je dao bubanj izvadili su mačeve i odmah počeli da se bore čarkajući se prilično dugo, oko 15 minuta, bez povređivanja. Obojca su bili veoma vešti i hrabri. Viši je imao prednost zahvaljujući engleskom načinu mačevanja koje više preferira sečenje od boda pa je lakše mogao da zada udarac po glavi. Niži je takođe imao svoju prednost jer je mogao zadati udarac bodom u stomak ili po levom bedru koje je više nezaštićeno. Tako su su ipak bili ravnopravni. No, visoki je udario niskog po ručnom zglobu ali ga nije sprečio da nastavi borbu jer je ovaj očito navikao da trpi bol. Uzeo je jednu do dve čaše vina da se okuraži i odmah krenuo da osveti svoje rane. Napao je njegovo bedro što je ipak visoki uspeo da zaustavi ostavljajući glavu potpuno slobodnom što je mali iskoristio zadajući mu udarac koji mu je otkinuo skoro celo levo uho.

Po mom mišljenju bilo je veoma nehumano dozvoliti ljudima da se ubijaju radi zabave. Hirurg je odmah previo njihove rane i čim je to obavio oni su nastavili borbu svesni svojih nedostataka i dugo su se borili, skoro pola sata do sledećeg primanja i zadavanja rana. Na kraju je niži propuštajući da ispravno odbije napad, iscrpljen dugom borbom primio još jedan udarac po povređenom zglobu i time je bio pobeđen jer je odbio da nastavi borbu sa mačem u drugoj ruci.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:05:03





Princ Anri od Orleana i knez Vitorio Emanuele



Još pre nego što se vratio iz Afrike, princa Anria od Orleanskog čekala su u njegovom pariskom apartmanu tri poziva na dvoboj.

Jedan od Genarala Albertonea, jedan od poručnika Pinija i jedan od Vitoria Amanuela, kneza od Torina. Sva trojca su Italijani.

Razlog je bio sledeći. Tridesetogodišnji princ od Orleana, sin vojvode od Šartra, unuka bivšeg francuskog kralja Luja-Filipa Prvog, je predvodio u februaru 1897. godine jednu ekspediciju u Afriku - Abisiniju (današnja Etiopija). On se bavio strastveno istraživanjima u dalekim i malo poznatim zemljama zbog čega je odlikovan krstom Legije časti. Princ je bio jedan od pionira svetske dokumentarne kinematografije. Princ je beležio svoje utiske za seriju reportaža za francuski list "FIGARO".

Baš tih dana je nekih 250 italijanskih ratnih zarobljenika bilo prebacivano pomoću italijaskog crvenog krsta nazad u Italiju. Oni su marta 1896. godine pretpeli težak poraz kod Adue od etiopske vojske pri pokušaju da od ove zemlje naprave koloniju. Tom prilikom je princ dobio niz informacija o kukavičkom ponašanju italijanskih vojnika a video je i dosta suza i zapomaganja dok su bili opremani nazad u domovinu. O tome je napisao tekst za "Figaro".

Uvredljiva reportaža je ubrzo prešla Alpe i obrela se u Italiji. General Albertone, koji je upravo stigao iz Afrike izdiktirao je ljutit protest italijanskoj štampi i smesta poslao izazov na dvoboj sabljama. Duboko uvređeni reportažom bili su i italijanski vojnici. Kocka je odredila da poručnik Pini u ime vih oficira takođe pošalje poziv na dvoboj i otputuje u Pariz. Dok su izazivači čekali Anria u "Grand hotelu" jedan deo francuske štampe optužio je za kukavičluk italijansku kraljevsku kuću Savoja jer se niko od njih nije osetio pozvanim da izazove princa na dvoboj. "Princ od Orleana ne može da se tuče sa prvim koji dođe…, to je ispod časti. Neka sa njim ukrsti mačeve neko od brojnih članova italijanske kraljevske porodice!" Kralj uUmerto Prvi nikako nije mogao, zbog protokola, da izađe na dvoboj. Isto je važilo i za prestolonaslednika princa od Napulja. Poziv na dvoboj poslao je, u ime italijanske vladajuće dinastije, Vitorio Emanuele iz kuće Savoja-Aosta, knez od Torina. On je imao 26 godina i po činu je bio konjički potpukovnik, ljubimac lepšeg pola. On je tada postao najpopularnija ličnost Italije. Iz skromnostgi i lepog vaspitanja, poziv na dvoboj poslao je u Pariz tajno još 6 jula, a javnost je o tome obaveštena tek 12 avgusta, kada je knez Torina inkognito, pod lažnim imenom, grof Karpeneto, prešao granicu na putu za Pariz. "Dva gospodina posetiće vas u moje ime…" napisao je Anriu Orleanskom.

Kada je 12 avgusta Anri od Orleana stigao u Marselj, zaprepastiula ga je gomila novinara kojom je smesta bio okružen. Počela su da pljušte pitanja. Odmah je izjavio da prihvata dvoboj sa knezom od Torina, dodavši da i dalje zadržava svoje pravo da govori i piše kako mu nalaže savest i da ima u rezervi još grđih pojedinosti o borbi Italijana kod Adue. Tada je Anriu Orleanskom stigao još jedan poziv na dvoboj upućen od italijanskohg poručnika Ropea. To je predstavljalo vrhunac - četiri izazova od jednom od strane italijanskih "kukavica"!

Princ od Orleana se smesta stavio na raspolaganje knezu od Torina izabravši za sekundante Nikolu Leontijeta, ruskog plemića i Raula Murišona, ličnog sekretara. Princ nije isključio dvoboj sa generalom Albertoneom, dok izazove Pinija i Ropea nije ni uzeo u obzir kao upućenih od osoba niskog ranga.

Dvoboj mačevima odigrao se 15. avgusta 1897. godine u pet sati ujutro na maloj čistini šume De Marešo kod Versaja. Protivnici, sekundanti i lekari pojavili su se u zakazano vreme u elegantnim svetlim odelima i mekim šeširima no, kako je bilo ledeno jutro, kapute su skinuli i ostali u košuljama samo suparnici. O ispravnosti borbe starali su se naizmenično grof Leontijef i pukovnik Avogadro. Protivnici su pre početka dvoboja izabrali mačeve tipa "espada" (mali dvorski mač - špada) Dvoboj je trajao je tačno 26 minuta merenih hronometrom i i za to vreme je imao ukupno pet napada.

U prvom napadu, koji se odigrao u devetom minutu, su oba protivnika dobila lakše povrede. Anri od Orleana pogođen je lakše niz levu stranu grudnog koša. Vitorio Emanuele je istovremeno pogođen lakše u levo rame. Borba je odmah nastavljena.

U drugom napadu koji se odigrao u četrnaestom minutu borba se pretvorila u borbu prsa u prsa koju su energično prekinule sudije.

U trećem napadu, koji se dogodio u petnaestom minutu, Vitorio Emanuele je pogođen u nadlakticu desne ruke.

U četvrtom napadu, koji se odigrao u dvadesetom minutu, se mač francuskog princa iskrivio i polomio vrh udarivši u štirkani grudnjak košulje italijanskog kneza. Princ je dobio novi mač.

Peti i poslednji napad se odigrao u 26 minutu. Tada se mač Vitorija Emanuela zario oko 2 cm. u trbuh protivnika. Pritrčali su lekari, očistili i previli ranu a duel je završen pobedom Vitorija Emanuela od Torina. Anriu od Orleana su pomogli da priđe protivniku i čestita rečima: - Dozvolite mi, gospodine, da vam stegnem ruku -

Tako je spasena čast italijanske vojke. Kneza je u domovini očekivalo nacionalno slavlje, a kralj Umberto mu je poslao telegram sa čestitkom.

Priči, međutim, ovde nije kraj. Izazov generala Albertonea završio se bez dvoboja, razmenom učtivih pisama između sekundanata. Poručnik Pini, izaslanik italijanskih oficira, prošao je nezapaženo mada je dugo uzalud insistirao da se sa princom bori pištoljima.

Sam princ, koji je celu aferu i izazvao, nije bio dobre sreće. Pošto je čudom izvukao glavu iz zapaljenja trbušne maramice, posledice rane zadobijene u dvoboju, morao je dugo da se oporavlja u zamku svoje majke. Istraživačku karijeru je okončao u Sajgonu za vreme jedne ekspedicije. Tu je 1901. godine umro u tgrideset četvrtoj godini.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:06:08



Fišer-Seker



Počelo je to sve jedne večeri 1870. kad je Mihalj Fišer, građevinski preduzimač, sedeo sa svojim društvom u kafani "NJUJORK"(kasnije "HUNGARIA) u Budimpešti, koji su bili u društvu svojih žena gospodskih manira. Za susednim stolom je sedeo Fišerov poznanik Dr. Mevorak u društvu plemića Sekera iz Češke koji je sve vreme napadno posmatrao lepe gospođe iz društva Fišera.

Po odlasku iz kafane Fišer se pozdravio sa Dr. Mevorakom i to je bilo kobno. Sledećeg dana u predvorju hotela "Royal" Fišer se slučajno sreo sa plemićem Sekerom i ovaj je zadržavši Fišera zatražio da mu "bribavi" jednu od sinoćnih žena. Na Fišera je to delovalo kao uvreda i ošamario je plemića u gnevu, koliko je mogao. Ovo je bilo dovoljno da mu plemić baci rukavicu. Dvoboj je bio neizbežan.

Sutradan u zabačenom delu jedne kasarne uz propisnu asistenciju sekundanata i lekara sa obe strane odigrao se formalni dvoboj od koga je počela da se vrtoglavo penje sjajna zvezda Mihalja Fišera.

Sama borba je trajala kratko. U trećem napadu Fišer je mačem prosto razneo lice plemića Sekera - od usta do uva. Borba je prekinuta, lekar je odmah intervenisao a unesrećenog su prvim vozom otpremili u Beč. Ali tomer nije kraj.

Jedan od sekundanata pobeđenog, izvesni Bakoš, sutradan je sreo Fišerovog sekundanta i preko njega je zapretio Fišeru da će ga "izudarati i ispljuvati" čim ga prvi put bude sreo. Ovo je već bilo dovoljno da se narednog dana na istom mestu organizuje novi dvoboj uz sav propisani ceremonijal.

Ovog puta je, međutim, počelo s pištoljima. Bakoš je prvi pucao - i promašio. Sada je trebalo da puca Fišer. Ali on je nadmoćno saopštio, onako kako pristoji pravom džentlmenu, da ne želi da koristi svoje pravo da se posluži pištoljem. Ovaj detalj je učinio da se o Fišeru stvori čitava legenda, da je to ćovek koji velikodušno odbija da hladnokrvno ubije protivnika koji je svoje pravo već iskoristio.

Kad je odbio da puca prešlo se na dvoboj mačevima. Nije trebalo da se dugo čeka ishod: na grudima i na licu Bakoša začas su se zacrtale rane od kojih je jedna bila dugačka čitavih 15 cm. Ali ni na tome se nije završilo.

Sledeći protivnik Fišeru je bio penzionisani pukovnik Rožnjai, prijatelj plemića Sekera. I Rožnjaj je prošao kao i njegovi predhodnici.

Fišer uskoro, zatim, na dvoboj mačem izaziva neki došljak i Slovačke - izvesni Bargaci koji isto tako loše prolazi. U još jednom susretu, takoše sa došljakom iz Slovačke, Fišer je prvo pokušao da se "incident" reši miroljubivo ali ovaj nije želeo da odustane od dvoboja i biva pobeđen.

Sve ovo je saznala mađarska policija. Međutim, ona nije išla za tim da uhapsi Fišera, prekršioca zakonskog paragrafa 298 koji zabranjuje dvoboje, već je upregla sve snage da iznađe kanal kojim su građani Slovačke došli u Mađarsku i da otkrije tu organizaciju koja "eto unosi nemir u zemlju i čiji su članovi, kao muve na lepak, naletali na Fičerov mač."

Mihalj Fišer sa svojim podvizima već je uveliko bio izašao iz uskih krugova i postao nacionalni junak. Jedna od najistaknutijih figura mađarskog javnog života, grof Albert Aponji prima Mihalja Fišera u parlament. Ovacije na sve strane.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:07:15



Donal Mek Bejn



Donald Mek Bejn, Škot, daje možda najbolju postojeću sliku života evropskog profesionalnog borca tokom poslednjih godina 17 i prvih godina 18 veka. On je na mnogo načina autoritet Vilijema Houpa. Houp je bio džentlmen, mek Bejn nije, Houp nikada nije iskusio borbu lično dok Bejn izgleda da je bio upleten u nekoliko. U svojim ranim borbama je radio na principu pokušaja i greške i nije se pripremao. Njegova prva borba sa kolegom vojnikom nastala je zbog svađe oko para. Tada je bio razoružan. Ali on je učinio i drugi pokušaj i bio je uspešan pa je morao da pobegne. U Irskoj shvativši da je duel nešto što mora da se razume ozbiljno uzima časove a kasnije otvara i sam svoju školu mačevanja. Videći kako se radi u kolonijalnim zemljama otvara lanac škola za mačevanje sa bordelima u saradnji sa svojom ženom. Da bi otvorio jednu od tih škola morao je da se bori sam 24 sata pre nego što su ostali takmičari bili uvereni da ga mogu prihvatiti kao svog učitelja. Kao primer problema na koje je stalno nailazio u uspostavljanju svojih "ustanova" navodi svoje iskustvo iz Frajberga u leto 1704 godine. " Postavili smo sve vrste šatri za zabavu, imali smo najmanje 60 devojaka, 16 profesora mačevanja je odlučilo da ode u Prnc Eugen i gde su našli 14 hrabrih Holanđana kao pojačanje. Sledećeg dana su došla 24 mačevaoca i tražili su devojke. Pili smo, borili se 2 i 2, 11 Holanđana je poginulo i 7 mojih ljudi a ja sam imao 8 borbi. Pokopali smo naše mrtve i razišli se." Kad je napustio vojsku oformio je novu školu mačevanja i izvodio gladijatorske borbe. Borio se 37 puta za 2 godine. Poslednju borbu je imao sa 63 godine u Edinburgu kada je izmučen starim ranama i ožiljcima sa srebrnom pločicom na glavi zadao svom izazivaču 7 rana i slomio mu oružje. NJegovo glavno upozorenje za mnoge borce je "neveruj nikome". Borac treba da bude u gardu svo vreme, treba se držati principa francuskih majstora, pravila poštene, časne borbe i ponašanja xentlmena. Kad čovek stavi svoj život na kocku jedino pravilo je uspeh. Nikad ne okreći leđa svom protivniku ili onomsa kim si imao svađu. Nikad ne prihvataj njegovu izjavu da je poražen dok nemaš njegov mač u svojim rukama. Nikad ne prihvataj mač poraženog neprijatelja ako ti nije dodat balčakom. U svojim borbama on je sreo protivnike koji su bacali šešire u lice protivniku u sred borbe, ljude koji su bacali mačeve kao koplja kao i ljude koji su uzimali šaku zemlje i bacali je protivniku u oči. Neki su imali običaj nošenja zemlje u xepu upravo u tu svrhu, drugi su skrivali male pištolje u šešir. Njegova specijalnost, ako je rešio da ubije protivnika, je bila "veprov bod" - spuštao bi naglo ruku sa mačem od nivoa srtuka do nivoa kolena istovremeno bidući nagore ispod protivnikove odbrane. Eiborts sumira Mek Vejnov stil: "Čim stigne na polje borbe skida kaput i stavlja rukavice, drška mača treba da bude tako debela da mali prst može da je obuhvati i dodirne dlan. Ako je veća čoveka je lako razoružati jačim udarcem po sečivu. Kreće se kontiniurano, održava pokret i nikada ne dozvoljava protivniku da lako oseti (kontaktira njegovu oštricu). Leva ruka treba da je podignuta no nivoa levog oka. Najvažnije je da svi udarci budu odbijeni levom rukom. Najbolje je tako što će uhvatiti neki štap ili korice od mača po sredini pa time odbiti napade u rukavicu. Vrh drži blizu protivnikove garde i preti njegovoj ruci ali ipak nije toliko blizu da ga ovaj može da dohvati i slomi."

Izvodi bod u šaku, ručni zglob ili ruku ali nikada iznad lakta jer ako ga tu napadne previše je blizu i time ugrožava sopstveno telo. Pogrešno je bosti u naletu i ispadu, poluispad je dovoljan jer kratak ubod je dovoljan za zastrašivanje protivnika kao i da ga probodete kroz celo telo. Posle ovakvog kratkog ispada mačevalac se mora vratiti u položaj veoma brzo, skačući unazad ili u stranu, ako je to moguće. Ako protivnik zakorači nazad da bi izbegao da bude udaren, leva noga mora biti pridružena desnoj i mačevalac mora ponovo stati u stav. Najbolji način napada započinje udarcima po sečivu a zatim slede jedan do dva lažna boda čiji je cilj da uplaše protivnika. Ako se povlači može biti obazrivo praćen sa stalnim poluubodima u šaku i podlakticu sa nadom da će otvoriti protivnika za zgodno hvatanje njegove oštrice i naneti bezbedan pogodak u telo.

Ali Donald ozbiljno savetuje da je mnogo manje opasno povlačiti se nego napadati po svaku cenu i ističe da to nije ni malo skandalozno kao što se to obično misli a naročito ako se ima u vidu da povlačenje daje mogućnost za protivnapad.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:08:11



Duelomanija



Dueloman je bio baron d' Aspremont koji je imao po tri dvoboja u jednom istom danu. Bio je to i vitez Andrieux koji je u tridesetoj godini iza sebe imao 72 dvoboja i koji je obećavao život pobeđenima ako se odreknu Boga, a zatim bi sa zadovoljstvom ubijao »i dušu i telo«. Dueloman je bio i gospodin de Sainte-Foix, bivši poručnik konjice koji se odao »neprijatnoj zajedljivosti«. Pošto bi izašao iz kafea Procope rekao bi grubo nekom građaninu koji nosi jareću bradicu »smrdite kao jarac«. Ovaj bi naravno prihvatio dvoboj i oni bi ukrstili oružje gde bi samo Sainte-Foix dodavao svoje uvrede: »ako me ubijete ništa manje nećete smrdeti, a ako ja vas ubijem još više će te smrdeti«. Vitez Kazimir Eglion (1727-1783) borio se u 43 dvoboja mačevima u kojima je pobedio ali mačujući takvim stilom da je namerno izazivao protivnika da mu ovaj napadne ruku kojom drži oružje. U sva 43 dvoboja protivnici su mu proboli mačem levu ruku.

Duelomani su se uvek javno pojavljivali sa provokacijom. U Parizu, njihovo omiljeno mesto nije više bila leva obala Pariza već prepuna ulica; vitez de Breteuil i vitez Gravelles su mačevali u podne u Richelieuovoj ulici.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:09:34



Neverovatni dvoboji



U vreme pohoda na Španiju 1814. godine desila se prepirka između 2 regimente, italijanske i francuske. Odlučeno je da će pravda biti zadovoljena oružjem: učitelji i njihovi zamenici će se boriti u dvoboju do trenutka kada više ne budu mogli da nastave borbu. 15. boraca je bilo raspoređeno sa jedne strane i i 15 sa druge strane.

Francuski učitelj Jean Louis je bio protivnik italijanskom učitelju mačevanja; smrtno je ranio prvog, zatim drugog, pa trećeg i ozledio sledećih 12 sa 27 udaraca mačem. Posle tog podviga Jean Louis je osnovao više sala za mačevanje, naročito na jugu. Veliki pedagog francuskog mačevanja, kakav je bio Alexandre Dumas opisuje jedan veoma originalni dvoboj. Izvesni pukovnik Moussel 1814. godine imao je sukob sa jednim Rusom u kafeu oko bilijara. Nije želeo da izađe iz kafea a da se sukob ne završi. Tada je bilo uobičajeno da se bori mačem. da bi, budući da ni jedan ni drugi nije mogao da prekine, to radili na bilijar stolu. U trenutku kad je borba trebalo da počne, Moussel je pozvao konobara i kazao »Dečko, pivo za jednog!« Konobar je doneo jednu bocu i jednu čašu. »Ne uopšte ništa od toga!« rekao je Moussel, »pa mi se ne razumemo, biću jasniji:pokrov za jednog!« Trebalo je dakle doneti kovčeg. Hteli su da mu objasne, ali on nije želeo ni da čuje, preostalo je samo da donesu kovčeg ili on ne prestaje da se bori dok kovčeg ne bude tu. Tada se penje na bilijar sto, izvlači mač. Posle pet minuta prošao je mačem kroz telo svog protivnika i samo se okrenuo sa zadovoljstvom da vidi kako ovaj leži u svom poslednjem »krevetu«.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:11:12



Poslednji dvoboj u Republici





U maju 1974. godine u Krakovu, Poljska, dogodio se neobičan dvoboj sabljama. Naime, u krakovskom klubu umetnika "SPATIF" izbila je svađa oko izvesne devojke. Ona je okončana DVOBOJEM SABLJAMA koji je u dnevnim listovima nazvan "Poslednji dvoboj u Republici."

Dvoboj se odigrao na licu mesta sa sabljama koje su se nalazile kao deo ukrasa enterijera. Bila je toliko žestoka da su učesnici raskomadali luster, nameštaj i ogledalo. Nakon petnaestak minuta pobednik je stavio sablju pod grlo protivniku rekavši: "Darujem ti život - daruj mu devojku." Oboreni je prihvatio ovaj uslov ali kada se protivnik okrenuo iznenada je sa poda podigao sablju i mučki napao i ranio pobednika sabljom u bedro desne noge.

Ovo je bilo supotno svim kodeksima borbe, kaznenim zakonikom i pravilima uljudnog ponašanja. Čak se i devojka ponela suprotno tradiciji jer je pozvala policiju i zatražila zaštitu. Ona je izjavila "da ne želi da bude ničji trofej".

Policijski Kolegijum za prektšaje povodom ovog raspleta događaja kaznio je samo borca pobeđenog u dvoboju i to na "3 meseca prinudnog rada u preduzeću "Gradska čistoća. "

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:12:32



Sudski dvoboji



U periodu kasnog srednjeg veka je postojala institucija tzv. sudskog dvoboja. To je dvoboj u kome ishod suočavanja simbolizuje presudu Boga i sam čin je imao vrednost sudskog dokaza. Odvijao se na polju koje je bilo zatvoreno i omeđeno užetom. Protagonisti su zauzimali svoja mesta koja su bila presvučena crnom tkaninom. Zatim su se obavljale odrežene religiozne ceremonije što bi bio dokaz da nikakve čarolije i vradžbine ne mogu uticati na ishod. Onaj ko izaziva protivnika na dvoboj bacao je rukavicu suparniku, a poslednji je u slučaju da je pokupi označio da prihvata dvoboj. Zatim bi herold (major polja) povikao: »Pustite da prođu dobri borci!«, a ovi bi naoružani oklopima, štitom i mačem otpočinjali borbu. Pobednik bi onda odlazio u crkvu da primi milost Božju i pri tom bi obesio, kao ex-voto, odeću pobeđenog, kacigu i ostalu opremu.

Zvanični dokument iz 1385. godine opisuje jedan od poslednjih sudskih dvoboja koji se odigrao između normanskih plemića u prisustvu Charles-a VI na njegovom dvoru. Jacques Legris je bio optužen od strane Jean de Carrougea da se u toku noći maskirao i ušao kod žene Jean de Carrougea i iskoristio je dok je njen muž bio u Svetoj zemlji u krstaškom pohodu. Legris je protestovao da je nevin, ali na zahtev de Carrougea, veće je odredilo dvoboj. Božja presuda je bila nepovoljna po Legrisa, pobeđen je i njegova oprema obešena na samom polju. Nedugo potom, u trenutku dok je ispaštao ostale grehe i zločine, jedan kriminalac je priznao da je bio »kriv za taj stramotni čin« koji je bio povod dvoboju. Nakon te surove »sudske greške«, veće je sistematično odbijalo sve zahteve za »borbenim razrešenjem« tj. zadovoljenje pravde oružjem i ostavljali su kralju da svojom odlukom presudi.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:14:21



Žene mačevaoci u starom Rimu



Prizor: vrela tela dve gladijatorke oblivena znojem u sparnoj atmosferi sunčanog rimskog amfiteatra; njihova bedra su pokrivena samo s lanenim kajševima i – suočene su jedna s drugom u simetričnoj pozi kao dve mačke licem u lice. Krupna brineta, kose do golih kukova čvrsto drži štit blizu golih grudi. Desnom rukom grčevito pritiska ruku mača »gladijus« čiji je vrh preteći navaljivao preko gornje ivice štita, tako da je njeno telo bilo zatvoreno plavom protivniku koji je napadao bodovima ali sa bočne strane štita. Svaka od žena je vešto parirala udarce i napadala neumorno. Zavaravanja, napadi i vešta povlačenja sledila su jedna drugo. Boreći se za vazduh, dok se znoj slivao niz njihove čvrste grudi i mišićave butine, premeštale su svoje oštrice kratkim pokretima i razmenjivale udarac za udarcem. Mačevi dve mlade gladijatorke bili su zaprljani i željni nove krvi. Urlanje mase je bilo kao udaljena grmljavina u ušima devojaka. Ono što su one čule bio je samo prigušen zvuk njihovog sopstvenog disanja. Njigove oči bile su pune mržnje. Brineta u jednom trenutku seče prema ramenu protivnice, ali je udarac vešto otpariran. Sada šalje jedan široki udarac prema devojčinoj glavi, ali plavuša to zaustavlja sopstvenim oružjem i pušta da mač struže duž oštrice, pre iskoraka u stranu i napada bodom u slabinu. Brineta je to lako izbegla okrenuvši se postranice.

Dobro poznavajući sve odbrane i udarce i borbena lukavstva gledaoci najviših tribina dobacivali su savete svojim ljubimicama. Krivudajući kao upecana riba i vešto se pretvarajući, pavuša se bacila niže brinetinog za trenutak podignutog štita i njena oštrica je prodrla u stomak niže pupka. Čulo se snažno stenjanje, telo se srušilo u prašinu bez znaka života. Dostojanstveno pozdravljena od strane vrišteće publike, plavuša je gurnula svoju nogu prema mestu gde je virio njen mač da bi ga izvukla, pomerila svoj gladijatorski šlem s velikom perjanicom, očekujući reč cara i gledalaca, šta kao pobednik treba da uradi sa svojom palom žrtvom.

Borci za ženska prava bi bili zbunjeni kad bi čuli da su gladijatorke starog Rima stojale isto tako često uspravljene prema neprijatelju, bez straha i jadikovanja sa oštricom mača, koji je muškarac. Gledaoci tih starih vremena koji su sa svih strana priticali u amfiteatre da posmatraju prave ljudske borbe, nisu imali ukusa za ženska prava ali su glasno klicali borbama ovih ljudskih tigrica u arenama. Rimske gladijatorke su bile najdivljije žene ikad upoznate. Divlje mačke arena čija imena stoje i danas uklesana u spomenike od kamena: Paulina, Flavijana, Saplenta, Perpetua, Breša, Epla, Gerardeska, sva stoje ravnopravno među najboljim borcima prsa u prsa muškog pola. One su za publiku bile čak i omiljenije od svojih muških kolega pošto su se borile žešće, strastvenije i krvožednije.

Uprkos holivudskim filmovima nema nikakvih dokaza da je i jedan hrišćanin ubijen ili poginuo na pesku najveće arene - Koloseuma. Koloseum nije stvaran za spektakle tog tipa. Takvi događaji su se dešavali na minut vožnje lakim kolima do obližnjeg Cirkusa Maksimusa gde je moglo stati oko 385000 ljudi ne računajući one koji stoje. Niko ne zna koliko je boraca poginulo na pesku antičkih rimskih arena – 90 godina naše ere. Poznato je npr. da je u jednom danu, jednom poginulo 19000 gladijatora.

Naravno, činjenice stoje: mnogi borci u borbama na život i smrt bili su slabijeg pola i svaka karta za koloseum je imala na kraju tačku u kojoj je neka gladijatorka trebala da se pobrine za zabavu bogatih patrona i publike. Kao i toreadori danas, tako su i nekada gladijatorke imale posebne pripreme. One su se borile kao divlje i umirale tako hrabro kao niko do tada od ženskog pola. Dok su Amazonke bile samo mit one su bile realizacija tog mita. U stvari Kaligula je otkrio da su borbe dve nage žene sa mačevima povećale uzbuđenja u arenama. Ovakve zabave su postojale sve do 200-te godine nove ere, kad je izvođenje ženskih gladijatroskih bitki bilo zabranjeno carskim ediktom kao previše okrutno za gledanje.

Na vrhuncu gladijatorskih igara, regrutkinje za borbu su dobavljane iz različitih izvora. Mnoge žene su bile zarobljenici, mnoge taoci, mnoge kriminalci i robovi ali su se mnoge i dobrovoljno javljale pošto su želele da budu profesionalci u areni a borba njihova doživotna karijera. U gladijatorskim školama su uslovi za život boraca bili mnogo bolji nego u civilnom ili vojnom životu mnogih Rimljana tog doba. Imali su smeštaj, dobru hranu, osim vežbanja nisu radili ništa drugo, za pobede su dobijali nagrade, pre bitki su im organizovane svečanosti sa bogatim trpezama i raznovrsnim provodima...Za osuđene kriminalce i robove, određivanje kazne da budu gladijatori bila je mnogo bolja sudbina nego da su odmah ubijani. Ako prežive nekoliko godina, gladijatori bi dobijali slobodu, a često i dobar imetak ako su stekli veliku popularnost i naklonost publike. U Rimu su poznata imena nekoliko osuđenica – gladijatorki čija su nedela bila ubistva i paljevine, a koje su bile oslobođene. Minimalan broj pobeda kad bi gladijatorke mogle očekivati pomilovanje je bio 500 ali u većini slučajeva je bilo potrebno duplo – pre nego što bi one položile svoje oružje.

Gladijatorke su učile veštinu borbe u školama smeštenim oko Kapue gde su mnogi arenski borci stekli svoju slavu. Ove škole su bile poznate pod imenom "ludi gladijatori". Učenje boraca tehnici bliske borbe je zahtevalo pravo bogatstvo zato što je mnogo »pokretne imovine« ubijano u vežbama. Zato su uglavnom veoma bogate dame iz rimskog društva bile vlasnice škola gladijatora i gladijatorki. Iako je disciplina u tim školama bila surova zbog korištenja svih načina obuke i kažnjavanja: od šibanja do momentalnog sakaćenja, gladijatorke su se bolje snalazile mnogo bolje nego njihove nesrećnije sestre po zatvorima. Dok zdrav borac donosi obično masnu zaradu od publike – i prirodno ponos i prestiž imenu škole i njenog vlasnika – telesna forma žena gladijatora je bila od najveće važnosti. Najpoznatije gladijatorke su sticale pravo, po oslobođenju, da rade u službi kod svoje gospodarice ili gospodara kao telesna garda.

Vrhunac borbe je bio kada je jedna od gladijatorski bila ranjena. Iz tog razloga su gladijatorke učene da protivnika nikada ne ubiju odmah već ga prvo više puta lakše rane, a zatim jednom teško. Ovde se i razlikovala u osnovi obuka rimskog vojnika i rimskog gladijatora. Dok je prvi učen da ubija odmah i sigurno, drugi je učen da mrcvari i ubija tek na kraju i po dozvoli. Na ovaj način je spektakl bio duži, bogatiji i zanimljiviji. Tada je gomila vrištala »nebei« (ima je). Saglasno sa propisanim pravilom u toj prilici ranjena gladijatorka bila je obavezna da baci štit i mač i ispruži se na leđa. Morala je podići prst leve ruke u znak preklinjanja publike za milost. Gomila je mogla, ukoliko je bila zadovoljna njenom borbom, označiti milost ili mahanjem maramica ili dizanjem palca naviše. Ali ako gazda okrene palac na dole (police verso), to znači da svi žele smrtni udarac. To je značilo da gladijatorka nije stekla pravo da živi dalje. Pobednik je tada morao da ubije poraženog.

Etička strana ovih pokolja je malo značila ogrubeloj masi. Od podneva do mraka masovno kasapljenje je bivalo nastavljeno, a kad bi pala noć pesak arene je pod bakljama bukvalno blistao od krvi. Nije bilo važno da li su žrtve bile čuvene ili ne, zato što je uvek bilo drugih da zauzmu njihova mesta. Mnoge devojke gladijatorke su bile vrlo popularne. No, bila je to vrsta popularnosti koja je veoma brzo prolazila. Imena tih devojaka su imala magičnu sposobnost jer je gomila odobravala u trenutku njihovo pojavljivanje. Nikad ranije niti kasnije nije postojao spektakl u kome je veći broj ljudi kliktao jednoj ženi. Često su zvučna imena tih devojaka pevana pre početka borbe ili u momentu pojavljivanja devojke u areni. Svemu tome je pridruživana i često otvorena naklonost cara i ostalih velikodostojnika. Takav je bio slučaj sa najvećim ženskim mačevaocem toga doba: Epijom. Ona je delila ženski gladijatorski tron sa najlepšom gladijatorkom svih vrmena Gerardeskom Manucijus, amazonkom koja je ubila preko 700 protivnica u areni. Rimska arena u to doba je prikazivala ne samo borbu boraca oružjem već i borbu »slabijeg« pola oko prestiža u lepoti tela. Plamteća lepota sa kao ugalj crnom kosom i veličanstveno proporcionalnim telom Gerardeska je bila radost svakom muškarcu u Rimu. Kad je došao dan da se ona bori sa velikom Epijom, ceo Rim je mislio samo o tome. Gomile su jurnule u arenu danima ranije da uđu unutra kako bi gledale sprovođenje u delo carske volje da se ove dve gladijatorke bore do smrti. Svaka osoba koja je tog dana ušla u amfiteatar je znala svaki detalj iz života obe gladijatorke – i svaki uložen novac kao opklada, značio je pravo bogatstvo.

Odbegla ropkinja u petnaestoj godini, Gerardeska je bila među 90000 onih koji su se udružili 73. godine p.n.e. pod vođstvom Spartaka, buntovnim gladijatorom koji je pobegao iz škole u Kapui i sakrio se na planini Vezuv. Dok je služila kao prostitutka među Spartakovim vojnicima, i dok su se borili na svom putu, i najzad, dok su pokušavali da opljačaju Rim, Gerardeska je bila zarobljena od strane Marka Lucinija Krasa koji je naredio i njeno žrtvovanje među odbeglih 6000 robova. Ali kasnije general Kras, promenio je svoje mišljenje. Proveo je s njom jednu nezaboravnu noć i poslao je u gladijatorsku školu. To joj je spaslo glavu i produžilo život za još 20 godina. Kad je reč o Epiji, rimski istoričari pišu da je ona od malih nogu rasla sa mačem, okružena očevim bogatstvom koje je poticalo od ispiranja zlata. Njena strast za gladijatorskim bitkama, borbama i oružjem se graničila sa perverzijom. Jednog dana je, bez ikakvog predhodnog obaveštenja napustila dom da bi pratila profesionalnog gladijatora Segiolusa, koji je bio blizu penzionisanja jer je prešao 35 godina. Epija je pored njega trpela su neudobnost gladijatorskog života dok su putovali od provincije do provincije(čak do male Azije) u potrazi za poslom. Dok je išla s njim Sergiolus i jedan njegov prijatelj-ratnik, bili su joj učitelji mačevanja i naučili su je gladijatorskoj veštini. Ona će mačevanje upražnjavati sa žestokim oduševljenjem. Epija je jednom, iz čiste šale, ušla u arenu i stupila u borbu protiv jednog patuljka. Ubila ga je odmah i to je bila njena prva borba.

Epija je ulazila u arene sve više i više, i kao njen ljubavnik, svrstana je s početka kao slabo plaćena ratnica – u drugu kategoriju boraca koji se bore u uvodnim borbama. To je sve tako bilo dok njen ljubavnik nije bio ubijen u jednom amfiteatru. Potpuno sluđena onim što je videla, jurnula je u arenu, uzela mač poginulog i s nekolko udaraca i pariranja ubila njegovog protivnika. To je učinilo da gomila podivlja, ali i mnogo važnije – proširila se priča o Epijinom junačkom podvigu tog dana. U svim arenama nadalje je bila bučno pozdravljana za svako njeno prisustvo u novom gradu. To što je bila ekspert u mačevanju povećalo je njene šanse i poboljšalo status za dogledno vreme. Ona je superiorno vladal pune dve godine i kad je imala 30 godina imala je preko 2000 pobeda i ogroman broj sledbenika. Ali Epija je imala i mnogo neprijatelja. Naročito njen uticajni muž, senator, koji je želeo da ona plati sopstvenim životom za vredu koja se desila njegovom veličanstvu. Senator Flak ubedio je velikog Pompeja, tad konzula Rima da uvrsti Epiju u Cirkus Masimus i to u borbe protiv takvih protivnika koje će garantovati njenu smrt. Ona je Ediktom trebala da se bori protiv 8 rimskih legionara, sa po dvojcom istovremeno. Epija se morala boriti bez oklopa, samo sa štitom i mačem. Takva vrsta meča bi sigurno učinila to da Epija bude ubijena, jer svako vojnik juriša prema njoj sa različitih strana a jedan od njih bi mogao naneti smrtni udarac. Nepromišljeno, međutim, Pompej je odobrio tu »ideju« loše procenivši sposobnosti legionara (vojnički obučavanih za borbu u stroju legije) u odnosu na veštinu gladijatorke obučavane specijalno za slobodnu blisku borbu. Epija je to poslepodne, mada zadobivši nekoliko rana i posekotina, pobila svih 8 vojnika – par za parom. Pompejevo poniženje je bilo ogromno, dok je njegov prijatelj senator, koji je sedeo u carskoj loži, ponizno podneo taj događaj. Dok je urlanje mase činilo Epiju ravnodušnom – ona je bila njihova ljubimica, što je značilo da nije mogla biti ubijena ni pod jednim izgovorom osim ako nastavi da se bori idućeg dana. Tako i nije bilo boljeg načina da se ubije osim da se sukobi sa šampionom nad šampionima Gerardeskom Manucijus. Njihova borba je trebalo da se vodi sve do smrti.

Godina je bila 69. p.n.e., radni dan u maju, znamenit dan u istoriji gladijatorstva. Na dan borbe grad je bio napušten, skoro svi su otišli u Cirkus Maksimus. Samo su osamljene grupe patrolirale ulicama da spreče neku pljačku. Gomila je počela da ulazi u amfiteatar, i u 7 sati ujutru sva su mesta bila popunjena iako je do početka ostalo čitavih 7 časova. Objava se pojavila na zidovima Cirkusa Maksimusa tog dana: »Vreme dozvoljava 30 parova gladijatora, nabavljenih od A Klauduija Flaka, zajedno sa zamenama u slučaju brzog završetka. Morbe nastavlja meč čuvene gladijatorske Epije, Ura za gladijatorku Epiju, i gladijatorke Gerardeske. Ura za gladijatorku Gerardesku. I Ura za velikodušnog Flaka, koji je računao na ponovni izbor«.

U podne, korpe sa hranom su bile otvorene, boce vina su, takođe, iznešene pred publiku koja je jela pre nego što su patriciji, koji su kod kuće ručali, stigli u svoje lože na ceremoniju otvaranja. Oko 2 sata posle podne trube su najavile ulazak velikog Pompeja. Veliki zanesenjak igara, toliko dugo koliko su one bile okrutne, Pompej nije dobijao mnogo glasova od gledalaca zato što i nije bio naročito popularan u svoje vreme. Odmah zatim su vestalke ušle u carsku ložu u svojim belim haljinama i sele pored Pomeja. Tada se začuo znak trubom za početak predstave, kojom je komandovap senator Flak, sponzor igara, vozeći se u dvokolicama obučen u purpurnu togu kao znak da pripada plemstvu.

Prvo počinje parada gladijatora – među njima su Epija i Gerardeska; njihova tela sjaje namazana maslinovim uljem – marširaju u redovima. Grupe mladih i lepih devojaka, gole, izuzimajući venac od cveća oko njihovih grudi, rasipale su latice ruža ispred povorke dok su patuljci obučeni u čudne kostime trčali okolo, prevrćući se preko glave i izvodeći proste akrobatske trikove. Posle obilaska arene i divljeg aplauza, povorka se zaustavila ispred carske lože oko koje je stajala u sjajnim oklopima, pretorijanska garda. Kada pedesetočlani orkestar završi vojnu muziku, gladijatori podižu svoju desnu ruku ispred sebe i govore: »Ave, Caesar, morituri te salutant« (Pozdrav, Cezare, oni koji će umreti pozdravljaju te!)

Tad su se okrenuli i u stroju promarširali kroz malu kapiju ispod tribina i ušli u svoje odaje za pripremu. Posle nekoliko uvodnih tačaka, akrobatslog jahanja, dresiranih životinja i gomile akrobata, počeli su da izlaze borci u parovima. Mada su borbe bile uzbudljive i dobre ipak je bilo uobičajenih zvižduka pored bodrenja. Prodavci su prodavali piće i jastučiće za sedenje a gledaoci su se kladili između sebe ili u kladionici. Potom su se oglasile fanfare označavajući početak glavne borbe. Tišina je zavladala arenom. Borba je trebalo da počne. Oglašivač je svečano pozvao oba borca da zauzmu svoja mesta. Kapija je sa treskom otvorena. Epija i Gerardeska su ušle u arenu. Posle mračnih svlačionica dnevna svetlost ih je gotovo zaslepljivala. Jedna pored druge devojke su krenule prema sredini arene. Obe su bile polunage imajući na sebi samo pregaču oko bedara. Otkad je bilo doneto rešenje da gladijatori ne nose nikakav oklop na sebi – svi borci su nosili samo parče tkanine koje je prekrivalo njihove genitalije. Obe su bile spremne da pruže oštru i bespoštednu borbu. Žedne krvi i pune žestine bile su spremne da jedna drugoj zadaju bespoštedne udarce. Stale su jedna nasuprot druge na sredini arene, očekujući konzulov signal. Gledaoci su uplaćivali poslednje opklade. Signal je dat. Oba borca su napravila nekoliko blagih koraka unazad. U areni je napetost sve više rasla. Oprezne i spremne na sve gladijatorke su počele da kruže jedna oko druge uzajamno prateći svaki pokret.

Epija je prva krenula napred praveći male korake i istovremeno pokrivajući štitom rame i grudi, spremna da svojim mačem zaseče ili probode protivnicu. Spustila je malo štit da bi izmamila napad. Gerardeska je iznenada napala, ali se Epija vešto odbranila. Ovo je bio »invitatus« i gomili se i te kako svideo. Bio je to stari gladijatorski početak borbe posle koga je sledio »ictus obllquus«. Gomila se ponovo oduševila, jer je njima i pored svega ipak bilo skoro nemoguće da se dve tako lepe devojke tako izvanredno bore. Gladijatorke su lukavo obigravale jedna oko druge pokazujući samo oči iznad svojih štitova. Epija je rešila da izabere sledeću borbenu taktiku: iscrpi protivnika brzim, uzastupnim udarima mačem i štitom. Geraldeska je primila šest udaraca na svoj štit i sve ih odbila a u jednom uzvratu je Epiju zakačila po leđima pa je ova morala da klekne. Videvši položaj svoje protivnice, Geraldeska je skočila da je ubije, ali Epija je uspela da eskivira udarac i ustane. Rulja je vriskala. Epija je promenila taktiku i počela da čeka. Napad je došao veoma brzo i ona je bila spremna da ga dočeka. Njen štit skrenuo je udarac i kako je Gerardeska počela da se povlači Epija je svom snagom zamahnula prema jednoj njenoj dojki i promašila je za dlaku. U sledećem trenutku su se jedna do druge gurale štitovima gledajući se pravo u oči. U sledećem napadu, nakon odgurivanja Epija je krenula u napad i plasirala je pet udaraca, koje je sve Gerardeska odbila povlačeći se. Epija, zatim, ponovo nemilosrdno zadaje nove udarce i štitom i mačem. Epija je mogla da vidi samo Gerardeskin nos preko ivice štita, i njena nadanja su porasla jer je računala da je Gerardeska umorna. Gerardeska je u jednom trenutku, videći razbešnjen način borbe svoje protivnice koja je neumorno nanosila udarce odozgo prema njenoj glavi, rešila da primeni staru legionarsku taktiku koju su vojnici koristili u borbi protiv varvarskih plemena Gala i Germana. U trenutku jednog udara odozgo, ona je podmetnula štit iznad svoje glave i klekla na desno koleno s namerom da Epiju ubode u stomak. Tamo se, međutim nalazio Epijin štit, koji ona, bez obzira na sav bes udara nije pomerala iz zaštitnog položaja. Gerardeska je u sledećem trenutku ispustila svoj štit, koji joj je još delić sekunde pokrivao glavu, uhvatila levom rukom Epijin štit za donji deo i snažno ga povukla gore. Ovaj pokret ne samo da je Epiju zaustavio u udaranju pošto je njen štit svojom gornjom ivicom udario nadlakticu njene desne ruke već joj je gotovo u potpunosti otvorio i donji deo stomaka. Ubod mačem u trbuh je bio izveden brzo i beskompromisno. Epija je ispustila oružje i pala savijajući se na pesak arene. Publika je urlikala uzvikujući »najlepša je i najbolja«. Gerardeska je prišla i izvukla mač iz tela protivnice. Krv se slivala u mlazu sa Epijinog stomaka. Ona se divlje bacala i mlatarala rukama dok je Gerardeska nemo gledala prema Pompeju očekujući znak da li da je ubije. On je to i učinio.

Gerardeska, ocenjujući protivnikovo isčekivanje smestila je iznenada svoj mač po sred njegovih grudi. Oslonivši se svom težinom na mač, ona je učinila da on lako prodre. Tada je naglo iskrenula mač tako da je Epiji raskomadala pluća i srce u jednom veštom, divljačkom potezu, ubijajući je trenutno sa završnim »coup de grace«. Zatim je lagano izvukla mač iz tela svoje protivnice i podigla svoje krvavo oružje visoko iznad glave.

Bila je gladijatorka, profesionalna borilačka mašina. Još jedanput Gerardeska je preživela. Na signal senatora Flaka, koji je pokazivao svoje ogromno zadovoljstvo ishodom borbe, jedan arenski momak uleteo je unutra noseći drveni malj kojim je tada sumanuto udario među slepoočnice mrtvu devojku želeći da joj razbije lobanju. Pošto je i taj običaj urađen konji su uvedeni u arenu a konopci su se iza njih vukli noseći na krajevima metalne kuke. Robovi su nehajno gurnuli kuke kroz Epijine članke i ona je tako izvučena iz arene ostavljajući tanak trag krvi na pesku.

Dok su galerije grmele od odobravanja Epija je u mračnom predvorju bez ikakve ceremonije bačena na vrh gomile sakupljenih žrtava koja su ležala u uglu. Gererdeska je bila zadovoljna svojom pobedom. Senator Flak je bio zadovoljan svojom osvetom. Pompej je imao svoj divni šou koji će mu doneti nove glasove pristalica a gomila je imala još jedan »lep dan«.



Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:16:20



Dvoboji Dr. Teodora Božina



U prvih 25 godina XX veka puno Srba odlazi da živi i studira u drugim zemljama Zapadne Evrope gde upražnjavaju lokalno mačevanje i običaje vezane za ovu veštinu. Mnogi od njih učestvuju i u dvobojima širom Evrope. Jedan takav Srbin je bio i dr.Teodor Božin iz čijih memoara se može videti da je on bio verovatno prvi (a kako izgleda i jedini) Srbin koji je upražnjavao borbu »šlagerima na menzuri«.

O ovome je dr. Božin za 1920. godinu pisao: »Svako jutro smo se vežbali sabljama po jedan sat, a često su subotom bile borbe oštrim sabljama. Bio sam se dobro izvežbao i postao vrstan mačevalac. Menzura (borba u mestu) je bila obavezna da bi se mladić oslobodio brucoštva. Posle dva semestra svako je morao da ima bar 3-4 menzure. Za samo društvo je bio obavezan »Schlager«, to je neka vrsta sablje, a za dvoboj je bila obavezna oštra sablja. Tako sam ja svoje menzure dobro odradio pa sam postao čak i »fuksmajstor« studenstskog društva. Mačevanje me tada toliko zanelo da sam čak i učenje pomalo zapostavio, a izlagao sam se i ne maloj opasnosti dvoboja sabljom, jer je nedavno jedan moj drug izgubio na menzuri vrh nosa, te su mu ga jedva na klinici hirurzi našili. Jednom drugom je, opet, desno rame bilo tako povređeno da je ruka bila blago paralizovana.

Dr. Božin je u Nemačkoj čak dva puta bio prinuđen da u dvoboju, za vreme svojih studentskih dana iskaže znanje u mačevalačkoj veštini. Prvi put je to bilo zbog jedne devojke. O tome Božin između ostalog piše: "Navodno sam dosađivao jednoj lepotici, a to nije bilo tačno. Naprotiv, ona je tražila moje društvo, jer smo se upoznali kod nas u domu na jednoj igranci. Jednom se sa njom nađem u gradu i počesmo šetati ulicom. Odjednom me napadne jedan mladić i rečemi kako sebi smem da dozvoljavam da se sa ovom gospođicom šetam. Pogledam ja devojku, kad ona stavi svoju ruku pod moju mišku i veli da je zaštitim. Ja mladića odgurnem rukom, a on mi dade vizitkartu. "Ako ste kavaljer, obračunaćemo se!" - veli. Ja mu dadoh svoju, jer kao student sam je uvek imao, po naredbi našeg Društva. Upitah devojku koja je to budala, a ona mi kaže neki ljubomorni poznanik koga ona ne trpi.

Sutradan se pojaviše u mom stanu u 11 sati, kao što je propisano za studente sa oružjem, i predadoše mi poziv za dvoboj. To je, vele, verenica njihovog druga i, za uvredu porodične časti morao bih ići na dvoboj pištoljima. Jao meni, ja pištolj nikad nisam ni imao u ruci! Odredismo i moje sekundante i na kraju se, na sastanku odluči da ćemo se boriti samo sabljom.

Iduća subota je bila određena za mačevanje. Svi moji drugovi se okupiše u 6 sati ujutru i sve je bilo na licu mesta. Neutralni sudija je bio isto moj poznanik, ali nije bio član našeg društva. Ja sam dosta dobro vladao sabljom. Već dve godine svaki dan po jedan sat vežbam. Moj protivnik je bio rezervni konjički poručnik, pa još i sin moga profesora anatomije (ali ispit kod njega sam već bio uspešno položio).

U petak uveče beše kod nas veselje na kome se jelo i pilo pivo. Ja htedoh da se odvojim od društva, ali me zadržaše do zore. Đavo me terao da budem tamo te večeri, pa sam, naravno, bio malo umoran.

Bandažirasmo se i poče se sve spremati. Sudija gleda na sat i reče: »Fertig, los!« Razmenismo nekoliko udaraca, ali ni jedan ne pogodi. Pariramo obojca dobro, i posle pet udaraca sabljom dolazi »Halt«. Onda testanti obrišu sablju alkoholom i ponovo: »Los!« Odjednom ja osetih strašan bol na levom obrazu. Krv mi poteče preko grudi, pa mi oduzeše sablju iz ruke i postaviše me na stolicu. Zatim je nastala debata, jer me je udario posle »halta«. Diskvalifikovan je, ali je to za mene bila slaba vajda. Jedan zub i ceo obraz mi je presečen. Rana je morala da se šije, te mi dadoše konjaka da popijem. Tako sam sve izdržao bez narkoze, odnosno anestezije. Kad se završila ta moja avantura, cura mi pošalje divno vezenu traku, koju smo nosili preko grudi. Na njoj je bilo zlatnim slovima izvezeno: »Nec temere, nec timide« (sačuvaj čast bez straha). To je bilo geslo našeg studentskog društva. Kad sam otišao u stan, moja gazdarica da padne u nesvest, videći me sa ogromnim zavojem oko glave. Nekoliko dana nisam se pojavljivao na ulici, pa sam se izvinio i svojim dobrotvorima gde sam bio pozvan na ručak.«

I drugi dvoboj je dr. Božin imao zbog devojke ali ovog puta u Danskoj (Grajfsvald) tri godine kasnije, 1923. godine. O tom događaju je zapisano u njegovom dnevniku: " Posle podne bio je veliki vašar na jednoj poljani punoj šatora i svakojakih atrakcija. Tamo se ja sastanem sa svojim kolegom Štimerom. Moj drug visok dva metra sede na jedan mali dečji karusel, pa i mene povuče. Okreće se karusel, a sa strane bacaju na nas konfete. Mora da je bilo veselo videti nas "matorce" na tim malim drvenim konjićima. Dve cure stalno na nas bacaju konfete, i kad se karusel zaustavio, mi im priđemo i bez reči svaki uze po jednu pod ruku da se prošetamo.

Ali ne lezi vraže! Hoćemo mi našim damama da pokažemo u jednom šatoru nešto, a mene hoće jedan student da spreči da uđemo. Iz viđenja mi je bio poznat; bio je medicinar istog semestra kao i ja. Veli on meni: "Gospodine, što dozvoljavate sebi da uznemiravate ovu damu?" A janjemu:"To je moja verenica" (mi studenti smo ponekad sa tim curama terali šalu i nazivali ih "verenicama"). Ni pet ni šest, on odgovori: " Vi će te izviniti, to je moja verenica!" Eto, velim ja u sebi: " Duplicatas casuorum" , ponavlja se slučaj sa Minhenom. I tako i bi.

Pozove on mene na dvoboj koji ja, opet kao kavaljer, ne smedoh da odbijem. Opet se sastanu sekundanti, a moj drug Štimer me bodri. "Ako ti nećeš sa njim da se tučeš ja hoću", veli, "ali ti onda više nisi moj prijatelj"

Odredi se tako dvoboj sabljom za jednu subotu posle podne, u jednom lokalu van grada. Štimer još razlasi da sam ja iz plemena gde vlada krvna osveta i da moj protivnik može da nastrada jer sam ja "opasan tip". Moj izazivač prvi put je uzeo sablju u ruke, a ja sam odmah to primetio i još više moj sekundant. Ja sam stao leđima okrenut vratima, dok je moj protivnik bio leđima okrenut moru. Već prve udarce je nekako izbegavao (a to važi za kukavičluk), pa se odmah videlo da će siromah nastradati. On u jednom trenutku htede da me udari, a ja zamahnem i malo ga uplašim, na šta on ustukne natrag. Kako je bilo dosta studenata posmatrača oni povikaše: »Baci ga u more!« Ja udarih jednu visoku kvartu i on, raskrvavljen, predade se i tako se završila i ta lakrdija.«

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:20:54


Aleksandar Sergejevič Puškin



Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj D’Anthèsu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismijavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati poslije podne. D’Anthès je pucao prvi: pogođen u stomak, Puškin je pao. Povjerovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u snijeg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po riječima jednog od svjedoka, i onda opalio: D’Anthès je pao, pogođen u grudi. Kada ga je video kako posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:„ Bravo ja!“ posle čega je izgubio svijest. Kada je došao sebi, upitao je:„ Jesam li ga ubio?“ „Niste“, odgovori mu jedan od svedoka, „ali ste ga ranili.“ „Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo.“ Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga prenijeli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:„ Zbogom, prijatelji moji“, pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslijednjim trenucima, koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je D’Anthèsu i svojoj ženi, od koje je zatražio da se ne preudaje prij nego što prođu dvije godine tugovanja, „ ali, neka to bude neki čestit čovjek“, naglasio je. Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dječak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdio nad njim, uhvatio je za ruku i povikao:„ Podigni me! Hajde, još malo više! Još više, hajde!“, objasnivši mu potom:„ Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtilo u glavi.“ U 2h 45 poslije podne, Puškin je prošaputao: „Životu je kraj...kraj...nešto me pritišče...“ i izdahnuo. Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim sijenom, te da se sahrani bez ikakvih ceremonija

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:34:42



Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je u Moskvi, u noći između 2. i 3. oktobra 1814. godine. Majka mu je umrla kad je imao tri godine. Odrastao je u domu svoje babe, bogate spahinice Arsenjeve, koja ga je obožavala. Mihail je počeo da piše stihove još u detinjstvu, a sa 14 godina već piše antologijske pesme svetske poezije. Godine 1827. baba ga upisuje u pansion pri Moskovskom univerzitetu, a 1830. godine on postaje student tog univerziteta. Nakon sukoba sa profesorima, zbog kojih je oboren na ispitu i nateran da ponovi godinu, Ljermontov odustaje od daljeg učenja i stupa u vojnu službu: upisuje se u junkersku školu, a stihove skoro da prestaje da piše. Po okončanju škole, kao konjički zastavnik husarskog puka, odaje se slatkom oficirskom životu, ali vremenom se vraća pisanju. Slavu je stekao pesmom «Pesnikova smrt», koju je napisao povodom Puškinove pogibije. Zbog te pesme, koja je bila uperena protiv vladajućih krugova, prognan je na Kavkaz. Ovo prvo progonstvo, međutim, ne traje dugo: posle nekoliko meseci vraća se u Petrograd. Dočekan je kao slavan pesnik, niže uspehe kod žena i u visokom društvu, ali mu taj prazni život brzo postaje dosadan i on se vraća književnom radu, postavši najveće ime ruske poezije. Godine 1840. objavljuje roman «Junak našeg doba», a krajem iste godine i svoju prvu zbirku pesama. Razmišlja da potpuno napusti vojni poziv i posveti se isključivo pisanju. Međutim, oko njega počinju da se pletu intrige visokog društva, čiji je bio žestoki i nepomirljivi kritičar, koji rezultiraju (najverovatnije nameštenim) dvobojem sa de Barantom, sinom francuskog poslanika u Petrogradu i novim progonstvom Ljermontova na Kavkaz, ovog puta u puk koji je ratovao u najudaljenijem i najopasnijem kraju Kavkaza. U borbama protiv islamskih pobunjenika Ljermontov je iskazao izuzetnu hrabrost, ali ga je carska nemilost pratila i tamo: njegovo ime redovno je bilo brisano iz spiskova za nagrade. Februara 1841. godine Ljermontov bez zvaničnog dopuštenja dolazi u Petrograd, u nameri da podnese ostavku i posveti se književnom radu. Međutim, nakon drskog pojavljivanja na balu na kome su prisustvovale i carske osobe, dobija naređenje da se odmah vrati u puk. U povratku na Kavkaz, zadržava se u banji Pjatigorsk, gde sreće svog nekadašnjeg druga iz junkerske škole, Martinova, koji ga ubrzo izaziva na dvoboj. Dvoboj je održan 15. jula 1841. godine u podnožju Mašuka. Okolnosti pod kojima je održan i dan danas su obavijene velom tajne, ali epilog je poznat – Martinov je ubio Ljermontova jednim hicem. Petrogradsko društvo je sa zadovoljstvom primilo vest o smrti pesnika oštrog jezika, jedinog dostojnog naslednika Puškina . . .



Ne, ti sad nisi više ona - koja

Osvajaše me nekad; nit' ljepota

Privlači mene! To je - bol života

I izgubljena zalud mladost moja.



I kad, ponekad, očaram se tobom,

Gledajuć željno u oči ti sjajne,

Ja tada vodim razgovore tajne,

Ali ne s tobom
već sa samim sobom.



Sa slikom one drugarice mlade,

Čije se crte u tvom liku skriše,

S ustima koje ne govore više

I sa očima - blijeskom mrtve nade!

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:37:48


Četvorica jahača smrti



Prica o tragicnom kraju Puskina i Ljermontova odavno je postala svojina svih
postovalaca ne samo ruske literature. Medjutim, malo se, ili nimalo,
zna o daljoj sudbini njihovih ubica. Ovo je kratka beleska (i) o tome...

Puskin i Ljermontov bili su savremenici, ali se nikada nisu sreli, bolje reci
upoznali. Obojica su se rodila u Moskvi i zivela u Peterburgu. Puskinov
otac Sergej Ljvovic, bio je major u ostavci. Otac Ljermontova Jurij
Petrovic, kapetan. I jedan i drugi poticali su iz starih plemickih
porodica. Predak Puskina bio je Gavrilo Oleksic i ratovao je s
Aleksandrom Nevskim, mati Puskinova, Nadezda Osipovna, bila je unuka
„Arapina Petra Velikog” A. P. Hanibala, domoroca iz Etiopije
(Kameruna?). I Ljermontov je imao strane korene: njegov rod je, po
predanju, poticao od Dzordza Lermonta iz Skotske, koga je ruska vojska
zarobila 1813. godine a potom je ostao u Rusiji i postao njen podanik.
Imali su zajednicke poznanike. Konjicki zastavnik Ljermontov u vojsci
je drugovao s porucnikom Goncarovim, rodjenim bratom Puskinove zene
Natalije. Ali, Puskin nikada nije cuo za ime Ljermontova. Zasto? Nije
stvar samo u razlici u godinama.

I Puskin i Ljermontov objavili su svoje prve stihove u petnaestoj godini. Ali, Ljermontov koji je
anonimno stampao svoju prvu pesmu „Prolece” u casopisu „Atenej”, u
septembru 1830. godine, naisao je na hladan prijem citalaca, smrtno se
uvredio i skoro sest godina nista nije objavljivao. Stihove je potajno
zapisivao u svesku i u albume dopadljivih dama. Kako je Puskin mogao da
zna za njegove predivne strofe? Moguce je da su se ipak sreli. Kada? U
leto 1820. godine Puskin, u Rusiji vec poznat i glasovit pesnik, i
petogodisnji Ljermontov sa svojom bakom istovremeno su se nalazili na
kavkaskim Mineralnim vodama. U Pjatigorsku je jedna jedina ulica vodila
prema izvorima i banjama i u njoj se zivelo danju, te nije nemoguce da
su se tu i sreli - veliki pesnik i njegov naslednik u ruskoj poeziji.
Obojica su pokazivala simpatije prema buntovnim dekabristima i obojica
su proverila udobnost carske robije.

Puskin i Ljermontov pisali su i stihove i prozu, pevali o slobodi i izazivali zavist ali i prekor
viseg drustva Rusije. U zimu 1834-35. godine Ljermontov je cesto
odlazio kod brace Trubecki, Aleksandra i Sergeja, i tu je mogao da
sretne buduceg Puskinovog ubicu Dantesa koji je u to vreme usrdno
posecivao Trubecke. Puskin je imao rdjave odnose s roditeljima posto ih
je svojim epigramima, slobodoljubivim „buntovnim” stihovima, sukobom s
vlastima i robijom „kompromitovao” kod plemstva. Godine 1807. umro je
Puskinov mladji brat Nikolenko, a s drugim mladjim bratom Lavom nije
bio blizak. Jedino je voleo nanu Arinu Rodionovnu i sestru Olgu koja je
uporno ali bezuspesno pokusavala da ga pomiri s roditeljima.

Ljermontov nije imao ni brace ni sestara, samo voljenu baku E. A. Arsenjevu. Ostao
je bez roditelja u 17. godini, majka mu je umrla kad je imao tri leta a
otac ga je brzo napustio. Tako ni Puskin ni Ljermontov nisu osetili
roditeljsku ljubav. I jedan i drugi poginuli su u dvoboju, i to od ruke
ne slucajnih ljudi. Dantes je bio Puskinov rodjak, a Martinov davnasnji
skolski drug i prijatelj Ljermontova. Slucajnost je (?!) i da su i
Dantes i Martinov bili visoki, sportski gradjeni, plavokosi i plavooki.
Sve ono sto, fizicki, nisu bili ni Puskin ni Ljermontov.

I poslednja neverovatna slucajnost: N. Arendt, dvorski lekar Nikolaja I,
sve vreme, dva dana, nalazio se uz postelju smrtno ranjenog Puskina i
svom drugom velikom pacijentu, pesniku Ljermontovu, pricao o poslednjim
trenucima njegovog idola.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:39:23


Aleksandar Sergejevic Puskin bio je dobar macevalac i odlican strelac, ucesnik mnogih dvoboja.
Aleksandar Sergejevic Puskin bio je prilicno naprasita osoba, raspet izmedju slave
velikog pesnika i uvredljivo niskog polozaja na dvoru gde je bio
kamer-junker, pocasno zvanje plemica dvoranina. Tu je, naravno, bilo
podsmeha i svakojakih podmetanja na koje je prkosni poeta cesto
reagovao na onda uobicajen nacin - izazovom na dvoboj.

Nista neobicno ako se zna da je, nesto kasnije, slavni general L. Kornilov
ovako objasnio ne samo svoj zivotni stav: „Dusa - Bogu, srce - zeni,
dug - otadzbini, cast - nikome”. Tako su mislili i svi koji su drzali
do sebe.
Puskin je mnogo puta izlazio na dvoboj, ali jos vise
odustajao, uglavnom na nagovor prijatelja. Bio je dobar macevalac i
odlican strelac koji je uporno usavrsavao svoju vestinu vladanja
oruzjem. I koliko god je u drugim prilikama bio nagao, na dvoboju je
ispoljavao zacudjujucu hladnokrvnost obicno ne pucajuci prvi, cekajuci
da mu se protivnik sto vise priblizi.

Kobni dvoboj s baronom Zorzom-Sarlom Dantesom zbio se 27. januara 1837. godine kod Crnog potoka, oko 5 sati izjutra...
Zanimljivo je da je njih dvojica trebalo jos ranije da ukrste pistolje, novembra
prethodne godine. Tada je kap u prepunoj casi uvreda i ponizenja bila
anonimna diploma-paskvila koju je Puskin dobio 4. novembra, a koja ga
je proglasavala koadjutorom (zamenikom) Velikog magistra Ordena rogonja
s jasnom porukom o vezi Dantesa i njegove zene Natalije. Dvoboj je tada
izbegnut zahvaljujuci molbi i suzama barona Heknera koji je nedugo pre
usvojio Dantesa. A onda se Francuz, koji je imao vise nemacke krvi,
ozenio sestrom Puskinove zene, Jekaterinom Nikolajevnom, i postao
pesnikov rodjak, pasenog, kako bi kod nas rekli. Primirje nije
potrajalo. Dve nedelje posle vencanja Dantes vise nije skrivao vezu s
Natalijom i ljutiti i uvredjeni Puskin je, 25. januara, napisao pismo s
najgrubljim uvredama na njegov racun. Narednog dana atase francuskog
poslanstva vikont Ogist d’ Arsijak predao je pesniku Dantesov poziv na
dvoboj.
Dogovoreni uslovi dvoboja bili su gotovo smrtonosni jer
se pucalo s rastojanja od 10 koraka (7 metara). Obojica su izabrala
pistolje „lepaz” ciji su meci kalibra 12 milimetara nanosili rane
opasne po zivot. Sve je bilo po pravilima. Puskinov sekundant bio je
njegov skolski drug K. Danzas, a Dantesov vec pominjani vikont
D’Arsijak koji su u dubokom snegu proprtili stazu za ucesnike dvoboja i
svojim sinjelima oznacili barijere.
Potpukovnik Danzas mahnuo je
sapkom i Puskin je, brzo hodajuci prema sinjelu na svojoj strani,
nanisanio zeleci da sto pre ustreli protivnika. Ali, Dantes je pucao
trenutak ranije. Puskin je pao na sinjel Danzasa, smrtno ranjen u desnu
stranu stomaka. Ipak, nasao je snage da lezeci nanisani i puca. Dantes
je stajao okrenut desnim bokom, savivsi desnu ruku u laktu da bi pokrio
grudi a praznim pistoljem - glavu. To ga je i spaslo. Metak je probio
desnu podlakticu i udario o dugme mundira. Dantes je pao, a Puskin,
iako smrtno ranjen, viknuo je: „Bravo!” Medjutim, Dantes se brzo
podigao jer rana nije bila teska.
Puskin je obilno krvario, izgubivsi dva litra krvi, a lekara nije bilo. Na Dantesovim sankama
dopremili su ga kuci gde je, ne gubeci svest, umro 29. januara 1837.
godine, u 2 sata i 45 minuta. Metak je na nekoliko mesta probio creva
i, polomivsi deo rebara, zaustavio se blizu kicme. Ostalo je zabelezeno
da je, ne mogavsi vise da trpi uzasne bolove, posegao za pistoljem, ali
ga je verni Danzas preduhitrio sakrivsi ga ispod svog mundira, uz reci:
„Ne treba, Cvrcak!”, kako su Puskina zvali u skoli. Potpukovnika su
odmah uhapsili ne dozvolivsi mu da telo svog druga sahrani u
Svjatogorskom manastiru, pored majke...

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:41:50



Mihail Jurjevic Ljermontov ucinio je sve u pokusaju da izbegne obracun s uvredjenim Martinovim.

Puskin se jos borio za zivot kad je konjicki zastavnik Mihail Jurjevic
Ljermontov napisao prvih 56 stihova pesme „Smrt pesnika”. Ti stihovi,
bez imena autora, u hiljade primeraka prepisivanih rukom, zatrpali su
Peterburg i druge gradove. Bio je to zvezdani trenutak Ljermontova i
njegovo ime, ubrzo obznanjeno, postalo je poznato u vodecim krugovima
ruskog drustva. Nikada, ni pre ni posle, ni u Rusiji ni u Sovjetskom
Savezu, stihovi nisu izazvali tako „eksplozivan” ucinak.

Sredinom februara 1837. godine Ljermontov je napisao zavrsnih 16 stihova pesme
„Smrt pesnika” i uskoro, zajedno sa S. A. Rajevskim, koji je umnozavao
i delio njegove delo, bio uhapsen. Pesnika su poslali na Kavkaz, u
armiju koja je vodila danonocne borbe, a Rajevskog na robiju. Sudbina,
koju su umnogome krojili tadasnji vlasnici tudjih zivota, htela je da i
Ljermontov zavrsi kao njegov uzor i junak pesme koja ga je proslavila.

Dvoboj s Martinovim, cetiri godine docnije, desio se u vreme kad je
Ljermontov, pre svega poemom „Demon” i romanom „Junak nasih dana”, vec
zauzimao mesto svog uzora i kad je zeleo da napusti armiju i posve se
posveti literaturi. Nesporno je da su i ovde umnogome kumovali brojni
neprijatelji iz vrha vlasti, kao sto nema spora da su mu nasli pravog
protivnika za - ubistvo u dvoboju. Jer, to je bilo bas to, ubistvo u
dvoboju.
Pre ovog kobnog duela Ljermontov se samo jos jednom
okusao u okrsaju „jedan na jedan”. I on sa Francuzom, sinom francuskog
poslanika Ernestom de Baranom koji mu je, pored ostalog, zamerio i sto
je za smrt Puskina okrivio Francuze kao naciju. Prvo su ukrstili maceve
i samo je sreca spasla Ljermontova posto se u odsudnom casu, kad je
pesniku i oficiru secivo vec puklo, protivnik okliznuo i samo mu
zaparao kosulju na grudima. Onda su presli na pistolje: De Baran je
promasio, a Ljermontov potom pucao u vazduh. Dvoboj je zavrsen
rukovanjem.
Trazeci leka groznici koja ga je mesecima mucila,
Ljermontov je otisao u Pjatigorsk na Kavkazu i tu sreo svog starog
druga i prijatelja Nikolaja Solomonovica Martinova, majora u ostavci.
Neposredan povod desio se 13. jula 1841. godine, na sedeljci kod
generala Verzilina gde je bio i Lav Puskin, mladji brat stradalog
pesnika. I dok su odzvanjali zvuci s klavira za kojim je sedeo knez S.
Trubecki, Ljermontov se nasalio na racun Martinova koji je stajao i
razgovarao s Nadezdom, kcerkom generala Verzilina, prema kojoj
ocigledno nije bio ravnodusan. Upravo u tom trenutku Trubecki je
zavrsio i velikom dvoranom su, kao bic, odjeknule reci Ljermontova koji
je devojci dobacio da bude oprezna s tim „opasnim brdjaninom s velikim
jataganom” jer moze ostati ne samo bez casti nego i bez glave. Valja
reci da se major u ostavci, nezadovoljan polozajem u vojsci, ali i u
drustvu, vec nekoliko meseci odevao u cudnu odecu kavkaskih ratnika,
nosio veliki jatagan, obrijao glavu i bio u dubokom neraspolozenju.
Pokusavajuci da izbegne dvoboj, Ljermontov je posle izazova Martinova rekao da odustaje od pucanja, ali je ovaj odbio primirje.
Duel se zbio 15. jula 1841. godine, izmedju 6 i 7 sati uvece kod Celicne
stene nadomak Pjatigorska. Uslovi dvoboja upucivali su na neminovnost
tragicnog ishoda: gadja se do tri puta na rastojanju od 15 koraka (10,5
metara). U tom trenutku na boriliste se spustio jak pljusak, ali su
sekundanti ipak dali znak. Ljermontov je mirno stajao na mestu
okrenuvsi ruku s pistoljem nagore prezrivo gledajuci Martinova. Ovaj,
zapenusao od besa, viknuo je da se ne sali nego da puca u njega.
Ljermontov je hitac ispalio u vazduh, a Martinov je, dosavsi do
barijere, najblize sto se moglo, pucao u nepokretnog i razoruzanog
pesnika. Metak je probio grudi i izazvao trenutnu smrt...
Prica o tragicnom kraju dva velika i po usudu slicna ruska pesnika uglavnom
je poznata. Medjutim, manje se zna o sudbini Dantesa i Martinova, ljudi
koji su ne svojom voljom a ponajmanje darom usli u istoriju literature.
Ovo je kratka beleska o njihovim daljim sudbinama.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 11:42:46



Ilja Rjepin: „Duel”, fragment, ulje na platnu. Iako su bili zabranjeni,
dvoboji u Rusiji 19. veka bili su cest i uvrezen nacin resavanja
nesporazuma.
Konjicki zastavnik Zorz-Sarl Dantes razalovan je odmah posle dvoboja i preporuceno mu je da napusti Rusiju.
To je za njega bio najbolji ishod s obzirom na to da je Lav Puskin
zeleo da osveti starijeg brata, a u toj nameri pridruzio mu se sin
istoricara Karamzina, Aleksandar. Dantes je ostao ziv posto je car
Nikolaj I dao na znanje njegovom „ocu” baronu Hekerenu da ga sto pre
posalje iz Peterburga. Dantes se kasnije pravdao da nije znao koliko je
veliki pesnik bio Puskin, da je ciljao u noge, ali je metak, je l’,
slucajno zavrsio u stomaku.
Vratio se u Francusku, ali su mu
tamo vrata brojnih Rusa bila zatvorena. Ipak, prodoran, prilagodljiv i
lukav napravio je zavidnu karijeru, a posle smrti zene Jekaterine,
1843. godine, starije od njega tri leta, posvetio se politici. U Alzasu
je izabran u Skupstinu pokrajine, a 1852. godine ga je
Ludovik-Napoleon, rodjak Bonaparte, poslao u Potsdam na pregovore s
ruskim carem Nikolajem I. Uspesno je okoncao pregovore i postao senator
u 40. godini. Kao dobar govornik, u francuskom Senatu ostro je napadao
Viktora Igoa i Garibaldija, pozivao na unistenje Pariske komune 1871.
godine. Izuzetno bogat i uticajan, imenovan je za gradonacelnika
gradica Sulc u Alzasu gde je i sahranjen u 83. godini, pored zene i
barona Heknera.
Savest ga, ocigledno, nije mnogo mucila, posto
je govorio da je i Puskin mogao njega da ubije. Istina, nikad nije
javno pricao o tom dvoboju bez obzira koliko su ga svakojaki radoznalci
opsedali. Osveta ga je stigla mimo javnosti, u sopstvenom domu, a u
liku njegove trece kceri Leone-Sarlote. Za razliku od svojih sestara i
brata, ona je blistavo znala ruski jezik i svoj zivot posvetila
uspomeni na Puskina, svog tecu. Napamet je znala mnoge njegove stihove,
a u sobi je, umesto raspeca, drzala njegov portret. Moze samo da se
zamisli kako se osecao njen otac kad je dolazio da je obidje i kad mu
je, neretko, dovikivala da je ubica i da je pucao u srce ruske kulture.
Nisu ni obedovali za istim stolom, a majka Jekaterina bila je potpuno
ravnodusna prema kcerki.
Iskoristivsi svoj uticaj i veze koje je imao, otac je na kraju kcerku smestio u zavod za umobolne posto, kako
su zakljucili njegovi lekari, devojka ispoljava „nenormalnu ljubav
prema pokojnom teci”. Tamo je i umrla, sedam godina pre oca. I danas se
u Sulcu nalazi trospratna kuca Dantesa i jedna ulica nosi njegovo ime...

Martinov
Major Nikolaj Solomonovic Martinov posle hapsenja tada uobicajenog za
ucestvovanje u dvoboju, posebno sa smrtnim ishodom, ocekivao je surovu
kaznu: robija u Sibiru ili degradiranje u obicnog redova. Nista od toga
se nije desilo. Vojni sud ga je osudio na tromesecni zatvor u tvrdjavi
i crkveno pokajanje. Nikolaj I ga je, medjutim, oslobodio zatvorske
kazne i ostavio mu samo crkveno pokajanje.
Narednih nekoliko godina Martinov je u manastiru u Kijevu izdrzavao surovu epitimiju
(crkvenu vaspitno-popravnu meru) koju mu je odredio Kijevski duhovni
konzistorijum s rokom od 15 godina. Epitimija je, inace, podrazumevala
iznurujuce molitve, produzeni post, hodocasca i drugo. Bio je to
uistinu tezak ispit za Martinova i on je usrdno okajavao svoje grehe,
stalno pominjuci ubijenog Ljermontova. Ipak, navikao na slobodan zivot
oficira u ostavci, do ocajanja su ga dovodili novi uslovi svakodnevice
pred kojom su jos bile duge godine. Dva puta je trazio pomilovanje i
Sinod mu je kaznu skratio na sedam godina, ali je tri leta docnije
potpuno oslobodjen. Ozenio se i nekoliko godina, neuznemiravan, proveo
u Kijevu.
Imao je puno zastitnika koji su smatrali da je
ispravno postupio jer je branio i svoju cast i cast jedne dame, ali
nije bio ni mali broj onih koji su ga gledali kao otpadnika. Posle
Kijeva nastanio se u Moskvi i ziveo vrlo povuceno. Ipak, poslednje
godine uglavnom je proveo u mesnom Engleskom domu za kartaskim stolom.
Postao je mistik i u svojoj sobi prizivao duhove, a knez Golicin je
zabelezio da „jeziva hladnoca izbija iz njegove figure, belokose, s
nepokretnim licem, surovog izgleda”.
Umro je 1875. godine, kao sezdesetogodisnjak. U oporuci je trazio da ga sahrane u Znamenskom,
selu pored Moskve koje je pripadalo njegovom ocu, ali ne u porodicnoj
grobnici nego na posebnom mestu i bez ikakvih natpisa na spomeniku.
Plasio se da nece biti spokojan ni u zemlji. Sahranili su ga, ipak, u
porodicnoj grobnici. I zaista, kad su 1924. tu naselili maloletne
besprizornike i rekli im ko je taj Martinov, oni su raskopali grob,
izvukli njegov skelet i ostatke razbacali po groblju. Danas se selo
Znamensko naziva Lesnaja cesarka (Sumska biserka), ali ga narod zove
Crno mesto ili Martinovo...

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dvoboji koji su usli u istoriju

Počalji od Sponsored content Danas u 9:25:09


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu