Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Zvali su ga "Srbski Rotsild"

Ići dole

Normalna Zvali su ga "Srbski Rotsild"

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 23:19:14



[You must be registered and logged in to see this image.]

Наши велики добротвори

Звали су га српски Ротшилд

Овај вешт послован човек средином 19. века запошљавао је 10.000 људи, имао 23 филијале свог предузећа и 74 брода. Изнад свега, и његова доброчинства су немерљива

„Овде засад падају цванцици за сол као киша, а уверен сам да ће тако и за свагда остати, док год је сол само у вашој руци.” Овако је 1832. године писао кнез Милош Обреновић свом ортаку и чиновнику Алекси Симићу у настојању да сузбије конкуренцију.
Колико је тај посао био уносан врло брзо је схватио и Милошев сарадник, а касније и главни трговац сољу Миша Анастасијевић, познатији као Капетан Миша. То је онај капетан Миша који је српском народу даривао чувену зграду на Студентском тргу, где је данас смештен Ректорат Београдског универзитета и где је некада била Велика школа, Министарство просвете и Народна библиотека. О његовом умећу и гушењу конкуренције у трговини сољу хроничар је записао: „А сад ево и тај њихов капетан Миша дошао у земљу влашку да купује со, од које Подунавље живљаше; па не само да продаје со пошто хоће, него је и превози на својим лађама, а Турци и Бугари хоће да помру од глади.”

Учитељ са десет година

Нико у малом подунавском месту Поречу (у близини данашњег Доњег Милановца) није ни слутио да ће Миша, рођен 24. фебруара 1803. године, постати један од највећих српских богаташа, добротвора и задужбинара. Мајка Ружа умрла је на порођају, а отац Анастас, оставши сам с бебом, оженио се Миљом која је о дечаку бринула као о свом детету. После три године умро је и Анастас. Од Анастаса им није остало много – виноград на десној обали Дунава, неколико ланаца плодне земље и око 400 гроша од дућана.
За време Првог српског устанка Миша и Миља морали су да беже преко Дунава у Аустрију. У избеглиштву у Аустрији упознали су трговца Стојана Матрошлију, који је са женом и кћерком дошао у Пореч и обновио трговину Мишиног оца. После кратког повратка у Пореч, због избијања Другог српског устанка, Миља и Миша поново морају у избеглиштво на аустријску страну, да би се по султановој амнестији коначно вратили у свој Пореч. Због тога што се у Пореч није вратио и стари учитељ, његов посао поверен је десетогодишњем Миши Анастасијевићу. Мали учитељ добио је плату од осам гроша месечно и шеснаест ђака, од којих су многи били и старији и јачи од њега. Учитељевање је кратко трајало, али је дечаку донело углед писменог човека, кога Бејшир-ага са Адакалеа узима за писара. Не могавши да поднесе турски зулум, дечак се враћа у родно место где ради као трговачки помоћник и ту започиње његова успешна трговачка каријера.
Сазнавши за способности младог трговца, Јокса Милосављевић, начелник Пореча, одлучио је да га постави за ђумрукчију (цариника) на скели Добровачкој, где петнаестогодишњи Миша ради све до 1822. године. Успут има прилику да се сретне с највиђенијим и најбогатијим људима који су се у то доба бавили трговином. По окончању посла Миша је у џепу имао 300 гроша уштеђевине и могао је да почне трговачки посао. Након прве године трговања његов капитал увећао се на 6000 гроша. Ако се има у виду да је само један човек имао 40.000 гроша, онда је јасно да је Миша постао један од богатијих људи Србије.
Поставши успешан трговац, Миша се у двадесет другој години жени Христином, кћерком свештеника Илије Урошевића и тако бива близу ока кнеза Милоша, јер је Христинин брат Сима био кнежев секретар. Напушта трговину на мало и почиње трговину стоком коју купује по селима и вози за Аустрију, где сазнаје да постоји и велика потражња за волујским и јеленским роговима од којих се израђују чешљеви и дугмад. На том послу убрзо зарађује 40.000 гроша и постаје један од најбогатијих Срба. У знак захвалности што су му донели огромно богатство, на оџаке новосаграђене двоспратне куће у Поречу поставља јеленске рогове.
Кад је после хатишерифа из 1833. године решен положај Србије, чиме је она добила под управу Ђердап и Крајину, дошло је до знатног повећања становништва, а самим тим и повећаног промета разноврсне робе, посебно соли. Кнез Милош именовао је Мишу Анастасијевића за дунавског капетана. Имао је тада тридесет година. У указу кнеза о именовању, између осталог, стоји: „Многостручно искуство и особита вештина ваша у трговини вођеној, к томе, познато правдољубље ваше, која су нам качества чиновници наши Стојан Симић и Вучић Перишић, први да их је при вама приликом честократног проласка свога кроз Пореч по државним Ђелима чињеног примјетио, обратиле су наше књажевско вниманије на вас, и служиле су нам к побуђењу да вас по Ђелу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока наименујемо под називом Капетана Дунавског.” Ново звање Миши Анастасијевићу посебно је користило у тадашњој Влашкој (Румунији ), јер је имало значење неке врсте најниже племићке титуле. Није познато кад је и од кога капетан Миша добио титулу мајора. Неки историчари верују да ју је Миша сам присвојио. Забележено је да га је кнез Михаило ословљавао том титулом. Ипак, у народу је остао упамћен по својим доброчинствима и надимку Капетан Миша. Његово трговачко царство или мултинационална компанија, како бисмо је данас назвали, бројала је 10.000 запослених, имала 23 филијале, односно камарашије-соларице (велика стоваришта за смештај соли) у бројним местима крај Саве и Дунава, за коју су превозила 74 брода. Имао је и девет спахилука у Влашкој, чија је вредност, према неким проценама, износила 1.500.000 дуката, што је за то време била изузетно велика сума новца. Главна канцеларија његове компаније била је у Букурешту, а управа у Београду.

„Ја се гушим у злату, а ти ми враћаш дуг”

Поставши врло рано богат, Капетан Миша упознао је врло утицајне људе, па је пожелео да утиче на вођење државних послова. С кнезом Милошем имао је ортачке, али и пријатељске везе. И с кнезом Александром Карађорђевићем, по његовом доласку на престо 1842. године, успоставио је пријатељство. За његову супругу кнегињу Персиду приређивао је балове с преко стотину званица, а неретко је од Аустријанаца закупљивао пароброд како би кнегињи приредио излет до Новог Сада и других места на Дунаву.
Капетан Миша био је бескрајно одан својим пријатељима. Посебно је упечатљива анегдота о његовом пријатељству с Илијом Гарашанином, који је био министар у многим владама тадашње Србије, а бавећи се политиком која му није доносила велике приходе, био је принуђен да се често задужује. Позајмљивао је новац и од Капетан-Мише и једном је, сводећи дуговања, закључио да свом пријатељу дугује између 8000 и 10.000 дуката. Написао је Миши писмо: „Мој дуг је огроман и ја не знам како ћу ти га платити. Срећа је што имам кућу с великим плацем, на добром месту. Шаљем ти прикључни акт којим ти кућу уступам. Ти је процени колико вреди, а ако ти не узмогне платити оно друго што и преко куће пређе, платиће ти моја деца, ако буду људи...”
Капетан Миша одмах је написао одговор: „Овим признајем да, пошто сам свео своје рачуне с г. Илијом Гарашанином, нашао сам да ни ја њему што дугујем, нити он дугује мени.” Писмо је однео лично, а свом пријатељу усмено саопштио: „Пријатељ Илија, ја сам држао да си ти велики човек и умом и срцем, а сад видим да си кукавица која не схвата шта је пријатељство. Ја се гушим у злату, а ти једва имаш ову кућу коју си стекао за толике године свог министровања, па и њу сада дајеш мени. Ево ти ово писмо и ако не пристанеш на њега, моја нога твога прага неће прећи.”
Чувени српски трговац позајмљивао је новац и државама. Тако је 1855. и 1856. године државној каси Молдавије позајмио више од 5.000.000 леја уз камату од 10 и 12 одсто. Као с Илијом Гарашанином, такво пријатељство Капетан Миша неговао је с многима, па и с бечким банкаром Куртијем коме је на сличан начин опростио дуг од 40.000 дуката. Помагао је и обичном свету, па се дешавало да годишње уда по десетак девојака које је опремао миразом и даривао са по стотину дуката. Помагао је и трговце којима је претио стечај, праштајући дугове и чинећи поравнања. Остало је упамћено да је, кад год је боравио у Милановцу, поручивао код терзија да се о његовом трошку свим девојкама сашију јелеци, невестама либадета а бабама шкуртељке (горња хаљина са оковратником од самуровине). На свом главном спахилуку Клезању у Влашкој основао је две школе. Једну за мушку децу, с четири разреда и два учитеља, а другу за женску децу, с учитељицом. Те школе похађало је око 160 ђака који су потицали из румунских, српских и бугарских породица. Сви ђаци имали су бесплатно школовање, књиге и прибор за писање, а тридесет и двоје и стан, храну и одећу.
За Капетан-Мишу се говорило: „Где год се појављивао, из њега је цурело злато”, а кнез Михаило је једном рекао: „Да није било мајора Мише који се свуда јављао као Србин богаташ, свакад простране руке данас би мало ко и знао за Србију и српски народ.”




Највише дао просвети

Доброчинства Мише Анастасијевића су безбројна. Сматрао је да се кроз развој просвете уздиже народ и тако опстаје, а пошто је наш народ сиромашан треба да га помажу имућни људи. Он је то свесрдно чинио. Дана 12. фебруара 1863. Миша Анастасијевић написао је завештајно писмо министру просвете којим своје велелепно здање поклања „своме отечеству”, за просветне потребе. Кнез Михаило је својеручним писмом Миши Анастасијевићу захвалио на великом дару а 2. марта те године је и обишао здање. Ту су биле смештене Велика школа и Гимназија, затим Министарство просвете, Народна библиотека и Музеј.
Помагао је многе писце тако што им је плаћао штампарске трошкове за издавање књига или им је давао новчане поклоне, али један од ретких кога није помагао већ му само позајмљивао новац био је Вук Стефановић Караџић. Њему никада није уручио никакав поклон, а савременици нису забележили због чега је то тако било.
Кад је у Београду 1846. године, као одговор на окупљање присталица Гајевог илирског покрета, основано „Друштво за читалиште”, Капетан Миша постаје његов велики поборник. Око друштва окупио се велики број угледних Београђана. Било је смештено у просторијама основне школе код Саборне цркве, а његов први председник био је Миша Анастасијевић и на то место био је биран до краја живота. Чланови су Друштву плаћали месечно по цванцик, док су ђаци Велике школе и Богословије могли бесплатно да користе Читалиште. Капетан Миша је до смрти давао по 300 цванцика годишње, док су имућни грађани давали по дукат (15 цванцика) или више. Капетан Миша давао је добротворне прилоге и за Народно позориште, за цркве, школе и сиромашне као што нико никада пре њега није чинио. За све што је чинио, Миша Анастасијевић је био одликован Таковским крстом ИИ реда, руским орденом Светог Станислава, турским Нишан-Ифтикаром, орденом румунске звезде и немачким Валдеком. Овај велики српски добротвор умро је на Светог Саву, 27. јануара 1885. године у Букурешту, у својој кући у Улици Доамна број 6. Сахрањен је у Клежанима у својој задужбинској цркви. Тело Капетан-Мише балсамовано је и он се и сада може видети кроз стакло ковчега.

Мермерне коњушнице

И на свом имању у Румунији Капетан Миша приређивао је балове, а један у част румунског краља Карола и краљице Кармен Силве стајао је 100.000 форинти и остао упамћен као нешто што никад није виђено. Били су подигнути нарочити шатори за госте, јер су на бал и у лов били позвани сви бојари и најлепше жене Румуније. Бал је трајао више дана уз позоришне приредбе и разне друге забаве. Коњушнице су биле поплочане мермером.

Желео је српски престо
Капетан Миша имао је пет кћери које је поудавао за људе који су у то време већ били значајне политичке личности или су били на прагу успешне политичке каријере. Кћерка Јелена била је удата за Васу, синовца Илије Гарашанина, Персида за Јована Мариновића, председника Српског сената, првог министра и посланика у Паризу, а миљеница Сара за Ђорђа Карађорђевића, унука чувеног Карађорђа Петровића. Кћерка Ружица била је удата за Арсенија Црнојевића, потомка велепоседника из Мађарске, док је Анка била удата за Радована Рају Дамјановића, који је био један од покретача Тенкине завере против Александра Карађорђевића. Кад је Раја умро у затвору, Капетан Миша се зарекао да ће свргнути кнеза Александра. Намеравао је да на престо доведе зета Ђорђа Карађорђевића и у то име је и почео изградњу двора на Великој пијаци, данашњег седишта Ректората, познатијег као Капетан-Мишино здање.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60115
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu