Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Dama s kamelijama

Ići dole

Normalna Dama s kamelijama

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 12:07:02



Прича иза чувене приче

ЗАГОНЕТНЕ КАМЕЛИЈЕ

Била је најпознатија париска куртизана средином 19. века. Оњеној лепоти испредане су приче.њена трагична смрт изродила је једно књижевно и једно музичко дело, која су одње створила мит. Али невоља са митовима је та што су они увек лажни. Ово је истинита прича о једној трагичној љубави и надахнућу из којих се родила славна књига



Александар Дима Син: љубав без љубоморе

Био је то почетак као у класичној мелодрами. Једног поподнева у Паризу, Александар Дима Син ишао је на дугоишчекивани састанак са једном девојком. Ипак, није био срећан. Последњи месеци били су му најтежи у животу. Већ дуго живео је под сенком свог славног оца и покушавао да постане писац као он, али као да није имао довољно дара.
Збирка песама "Греси младости" била јењегов први и последњи покушај да засени оца. Критика ју је дочекала на зуб. Један новинар написао је: "Главни грех који је писац починио био је без сумње тај што је издао то ђубре". Продато је четрнаест књига, а остале је купио Александар и спалио их, тако да данас чак ни француска Народна библиотека нема ту књигу.
Али у дубини своје собе, он је настављао да пише док су му очеве речи бделе над главом: Читај, читај и само читај, а онда дозволи да ти се душа прелије и речи ће саме потећи! И он је читао и писао, али странице су и даље завршавале у смећу. Та чињеница још више је потпаљивала страх да уопште није даровит, да је преварант како су често оптуживалињеговог оца.
И тако, није прошло дуго а Дима Син окренуо се свим могућим поривима који су просто одисали у Граду светлости: неумереном пићу, незаситој коцки, сумњивим женама. Виктор Иго понекад би га срео и уделио му савет: "Младићу, живот у пороку доводи веома брзо до непосредног задовољства, док живот у врлини захтева пуно стрпљења и одрицања да би пружио своје дарове. Али, једно је сигурно. Живот у пороку завршава се досадом, а живот у врлини, срећом!" Међутим, Дима Син није хајао зањегове речи. Настављао је да пије, да се коцка, непрестано упадајући женама у загрљај.
Тог судбоносног поподнева када је кренуо преко улице у цвећару, цео свет му се преокренуо. Плава кочија зауставила се испредњега и једна необично лепа девојка, црне косе и бледог лица, опрезно је крочила на тротоар и отворила предњим свет који није могао да објасни искуством. Било је то нешто неописано у књигама.
Каква је то само била лепота! Замислите савршено бело лице, сомотски црне трепавице, обрве које се благо уздижу и ружичасте усне као латице руже. Када је корачала, доказивала је своју изузетну углађеност покрета, заносећи куковима онако како то чине само одабране. Уњеним очима, на бледом лицу, у сваком делићуњеног витког тела зрачила је грациозност, прелепа вештина које су девојке изгубиле с појавом фитнеса. И, љубав би се рађала у срцима мушкараца када би видели како улази у кочију прелепа Марија Диплеси. Завист би мутила погледе девојака када би пролазила дуж улице славна куртизана, танких глежњева, бујних груди, чувена по свом љубавном умећу, загонетна по својим црвеним и белим камелијама. "То је лице пред којим би геометрија могла да се постиди" – писао је Теофил Готије.
Своје природне дарове оденула је у најлепше хаљине, брокат и свилу, док је око врата увек носила ручно везен кашмирски шал.
Када је зашла иза угла, Александар се скаменио. Срце му се стегло, из дубине душе наврла је врелина, и мало-помало у мислима је почела да му одзвања реч која му је опила душу:
– Невиност, ах, та невиност! – понављао је док је трчао кући, заборавивши на претходни састанак. Било је то најјаче пијанство које је икада осетио.
Па, и када је сазнао да је она позната проститутка којој су једно време седморица богаташа пружала раскошан живот,његова убеђеност уњену невиност и даље није јењавала. Толико је био опчињенњом да чак и када је схватио да редовно седи у позоришту и да двадесет пет дана у месецу носи букет белих камелија, док је пет дана букет био црвен, Александар и даље није разумео ту бестидност. Писао је: "Само када је човек види, одмах схвати да се она налази у девичанству порока".
Једне вечери у позоришту отац је приметио његову занесеност:
– Волиш ли је?
– Уопште је и не познајем! – побунио се.
– Ах, то је бар лако! – рекао је Дима враголасто. – Она ружна госпођа уређује све послове!
Александра су заболеле те речи, али је узвратио:
– Не волим трговачке послове! Уосталом, немам ни новца!

– Новца? Да ли птице плаћају за своју храну? Песници и уметници увек морају да буду примљени бесплатно. Свет лепоте припада им по праву стеченим рођењем! Када је нечије име Александар Дима, то је само по себи препорука.


Волим и ја вас!





Касније те вечери, Александар се нашао у једном великом стану који је врвео од камелија као раскошна башта. Намештај је био скупоцен, свуда су стајали драгоцени свећњаци и вазе, разноразне бронзане фигурице. Марија Диплеси,његов невини анђео, седела је за клавиром, пила шампањац и певала неку бестидну песму, од чијих речи га је заболела глава.
Онда се девојка закашљала у марамицу. Крик се пренео ваздухом, и она одмах отрча у спаваћу собу. На клавиру је остала марамица са неколико капи крви. Узнемирен, Александар потрча зањом.
– Ви сте болесни! – узвикнуо је. – Када бих вам само био рођак. То би ми дало право да вас натерам да не живите оваквим животом.
Марија је била ганута. Покушала је да га смири осмесима.

– Немојте да бринете! Једна девојка као ја, мање-више, ко то уопште мари?! Неко ће већ заузети моје место!
– Када би ви само знали колико вас волим, не би говорили речи које ми наносе бол! – рекао је и клонуо на колена.
Потом јој је све признао. Рекао јој је како је променилањегов живот, како чувањену слику у срцу. Поновио је да жели да је одведе, да инсистира да престане са тим погубним животом. Али Марија га је све време одбијала.
– Ви не разумете! – говорила му је. То је једноставно. Када бих вам дозволила да будете мој љубавник, после колико времена би постали љубоморни? После колико времена би почели да угрожавате мојих сто хиљада франака годишње?
Али, заљубљено срце није се предавало. Наставио је да је обасипа лепим речима, молитвама, изливима љубави. Кад је осетио да су је, упркосњеном одбијању, речи мало омекшале, обгрлио ју је руком и први пут осетио нежностњеног тела. И кад му је одгурнула руку, он ју је опет обухватио, па онда још једном. Силом тела опирала се његовој вољи, свим срцем желела је да му се преда, и наједанпут тело јој клизну подњегово и они се нађоше у загрљају.
– Ви ме збиља волите? – упитала га је сузних очију. Никада пре нико није тако сањом причао, никада је нико није волео.
– Волим вас! – и она га пољуби и задрхта.
Пре него што је отишао, узела га је за руку и ставила је себи на груди. Осетио је како лудо куца и прескаче, а онда му рече сетно:
– Да ли изгледа чудно што тако брзо пристајем? Нећу још дуго да живим и зато морам да живим брзо!
– Не говорите то – преклињао је.
– Ох, не – рекла је кроз смешак. – Немојте се љутити! У једно можете бити сигурни! Ма колико мало да живим, то ће ипак бити дуже него што ћете хтети да ме волите!


Пут у Шпанију





Тако је почела једна од најтрагичнијих љубави. Тако су се спојила два света, која, можда, никада нису смела да буду спојена. Тако је почелањихова веза препуна бурних свађа и још бурнијих помирења.
– Је л' то та љубав без љубоморе коју си ми обећао? – драла би се нањега и ударала га рукама када би је Александар упитао с ким је синоћ била. Помисао на наборане старачке руке на њеним облинама, кљуцала му је крв.
Па опет, била су то дивна помирења. Како је било лепо живети у нежности, у страсти која је бујала, када ништа више не би било битно. Брзо су заборављали на бол, заборављали да су се икада и свађали. У ретким тренуцима среће проводили су дивне вечери у стану, шетали се париским улицама и живели као да су сами на пустом острву. Свуда где би се појавили, Александар је осећао како му сви завиде – и уметници и сва француска господа дивила сењеговом анђелу. Кад би сели у ложу у позоришту, морали би неколико пута да понове да је представа отпочела, јер су сви гледали у заиста леп пар. Александар је био пожељан мушкарац. Висок, црномањаст, слика свог славног оца, само што јењегов отац био дебео, а он развијен, али имао је исте леденоплаве очи.
Но, сви ти тренуци среће нису могли да се пореде с немирним сатима када је скривен у крошњи дрвећа непомично стајао испредњеног стана и уходио је. Кад би приметио да неки непознати мушкарац излази из кочије испредњеног улаза, обузимао би га страховит бол, срце би му се стегло и он би се једва суздржао да не полети према незнанцу и да се сњим обрачуна песницама. Да, могла је да се виђа с грофом Стакелбергом који јој је пружао раскошан живот, али непознати мушкарци,њих није подносио. Наравно, водиле би се страховите борбе када би се опет видели. Били су то ратови без фронтова и победника, ратови који су стварали само губитке.
Наишли би и болни тренуци ћутања, секунде које су трајале као вечност. Александар би се гушио од бола, од љубоморе, Марија је дрхтала од беса и болести која је све више напредовала. А када би почела да му прича своју тужну причу о девојци која је као мала живела у највећој беди и немаштини, Александар би је слушао са сузама у очима. Посебно га је болело да чује како говори да јој не остаје још дуго да живи. На крају би јој увек опростио, али срце му је и даље тонуло у љубомору.
Баш негде у то време када су се чешће свађали него водили љубав, Александар је на улици срео оца. Дима је потрчао према сину и чврсто га стегао за рамена. Уз широк осмех испричао му је да је добио много новца за један путопис о Шпанији, а онда је заиграо фламенко.
– Шпанија! – повикао је – Гранада! Севиља! Борбе с биковима, сењорите на балконима! Идемо!
– Ко то? –упитао је Александар затечен.
– Па, Маке, Буланзе, ти и ја, и мој слуга! Шта је с тобом? Жена?
Александар климну главом.
– Ајде, сине! Не мислиш ваљда озбиљно да се одрекнеш Шпаније због једне жене? На овом свету има милион жена али само једна Шпанија.
– Идемо онда! – узвикнуо је.
А било је то и више од путовања. Био је то прави карневал, општенародно весеље које је пратило сваки километарњиховог пута. Диму су одиста обожавали у Шпанији. Свуда су их дочекивали с вином и песмом. Причало се да су најугледније новине у Севиљи изразиле своје поштовање према великом писцу тако што су изашле из штампе златним словима оног дана кад су Дима ињегов син дошли у град.
Како су дани пролазили, Александар се све боље осећао. Поново је у свом срцу осетио жар младости. Он и његов отац прелазили су широка пространства, присуствовали разним обичајима и слављима приређеним уњихову част.
Затим су отишли у Гилбралтар где их је угостио британски гувернер, па онда у Африку. Ту је Дима Отац присвојио један француски војни брод и допловио сњим у Тунис на одушевљење окупљених новинара.
Збио се скандал који је завршен једним у низу Диминих суђења. Француска војска тужила га је да је присвојио државно власништво за личну забаву и израчунали су да им је за то дужан 11.000 франака. Дима је реаговао противтужбом. Тврдио је да му француска морнарица дугује сто деветнаест хиљада франака.
– Како то? – упитао га је судија.
– Хоћете да порекнете да сам ја за Француску мање битан него Валтер Скот за Енглеску? Е па, енглеска војска бесплатно је возила Валтера Скота у Италију, што их је стајало 130 хиљада франака. Француска не сме да занемарује своје уметнике. Овде је мој рачун. И тражим све до последње паре!
Наравно, на томе се све завршило. Прекинута је истрага и војска је повукла тужбу. Само својом одважношћу, Дима Отац успео је много пута да се извуче како из двобоја тако и из многих судских тужби.



Крај

А, шта је за све то време било с Маријом Диплеси?
Славна куртизана имала је двадесет три године и свом снагом се трудила да побегне од зле судбине. Иако се понашала као да нема никаквих тегоба, глава ју је непрестано болела, а кашаљ јој је цепао груди тако јако да ноћима није могла да склопи очи.
Али, живела је још раскалашније, улетала је богатим мушкарцима у загрљај, проводила се по париским салонима до зоре, пила велике количине шампањца. Једно време била је и у краткој вези с Францом Листом, који је пре тога био побегао од Лоле Монтез, а за кога се причало да је био леп као принц из бајке. Лист јој је обећавао да ће је одвести у Венецију где ће заборавити Александра, да ће је водити у Цариград и да ће је сам поглед на палате дуж Великог канала препородити и вратити јој жељу за животом.
Међутим, славног композитора није држало место. Стално је путовао, држао концерте, и убрзо је престао да јој се јавља. Пред крај живота Лист је жалио што није испунио то обећање.
Убрзо су је прозвали фантом у крзну. Била је мршавија него икада, а очи су јој попримиле неки чудан израз који као да је говорио да човек не може да побегне од судбине. Ипак, и даље је била виђана у позоришту, и даље је била одевена у прелепе хаљине и увек је носила свој чувени кашмирски шал. Ипак, један детаљ био је другачији – камелије више нису мењале боју. Биле су јаркоцрвене.
Те последње зиме Марија је купила молитвеник и сатима је клечала испредњега молећи се за живот. Сузе су се сливале низ све мршавије лице, очи су постајале све мутније. А она се молила и плакала и страховито је патила. Сунце су уздизало и залазило, све док једног данањено срце није напокон попустило.
Александар се вратио с путовања баш у време кад је почињала распродајањених ствари. Још једном је прошао познатим собама, стајао у холу где га је дочекивала а који је био препун камелија. У неверици је посматрао купце како се отимају окоњеног клавира и брокатних завеса, жене које се отимају окоњених бројних ципела, које су биле толико мајушне као да су прављене за дечје стопало.
А онда га је једна слика на зиду подсетила на онај дан кад ју је упознао. У трену се присетио мириса камелија ињених речи које су му изненада стегнуле срце.
– Немојте се љутити. У једно можете бити сигурни. Ма колико мало да живим, то ће ипак бити дуже него што ћете хтети да ме волите.
Осетио је неиздржив бол. Срце му је залупало, облио га хладан зној, и он је потрчао према излазу. Кад је стигао кући, лице му је било бледо, у очима су тињали немири. Док су му руке дрхтале, док јењегова душа треперила јер је тек тад схватио да је имао удела у смрти једне девојке, сео је за писаћи сто и почео је да пише. У исти мах осетио је грозницу, кожа му се најежила и он је болно зајецао. Иако му више ништа није било битно, први пут у животу писао је баш каоњегов отац, писао је савладан осећањима.
За непуне три недеље "Дама с камелијма" какву ми данас познајемо била је готова. Међутим, није имао снаге да напише оно што се стварно збило. Ту није био описанњегов отац који је заиграо фламенко на улици и рекао сину: – Ај'мо у Шпанију! А није описан ни љубавник који је отишао и оставио своју драгу да умре сама.
Наивно! Јефтино! Једноставно! Назовите то како хоћете, али било је то чистилиште кроз који су прошли и Марија и Дима Отац и Дима Син. Раскалашни писац постао је брижни отац који се ставља између младића и девојке само зато што жели дањегов син живи часним животом. Александар је законит син, Марија не вара младића зато што жели да живи у раскоши, већ зато што је потписала тајни споразум сњеговим оцем. У том преобраћању које као да се родило у машти дечака, црвене и беле камелије добиле су значење тако тајанствено да нико није могао уњих да проникне, онакво како је то Александар целог живота и веровао.
Иако је Александар Марији Диплеси у књизи дао име Маргарита Готије,његов отац лако ју је препознао.
– Ти си ме натерао да заплачем ! – рекао му је једном приликом. – Књига је тако тужна и лепа. А ипак, она је била једна од веома срећних жена. Није свакој дато да је воле и два писца.
– Два писца!? – узвикнуо је Александар. – Ко је други?
– Шта? Зар ти себе још не сматраш писцем?
Александру је залупало срце и није му одговорио.



Александар Дима Отац волео је исту девојку

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59721
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dama s kamelijama

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 12:41:54




Zajednička ljubav oca i sina

Naslednik autora „Grofa Monte Krista“ napisao potresni ljubavni roman „Dama s kamelijama“. Dok je za Dimu Starijeg Život bio igra, Dima Mlađi je tragao za moralnim vrednostima

Odnos oca i sina bio je veoma kompleksan. Majka Dime sina, Katarina Labaj bila je obična žena, krojačica koja se igrom sudbine našla u kratkotrajnoj avanturi sa Dimom Starijim, tada nepoznatim pisarom skromnih prihoda. Prvih nekoliko nedelja, koje su kasnije Dimi izgledale kao večnost bio je veran Katarini. Onda je došla slava, sa njom i hiljade čitalaca i mnogobrojne ljubavnice. Dečak, iako priznat kao Dima, vaspitavan je sa mržnjom prema novcu, zadovoljstvu i lagodnom životu.

Književni biografi beleže da je stariji Dima stihijski ulazio i izlazio iz života svog sina. Dolazio bi sa novcem i poklonima, a onda bi ga život odveo na drugu stranu i kao da je zaboravljao da postoji. Mlađi Dima je detinjstvo proveo raspolućen između želje da postane očev centar sveta i tatine zaboravnosti. Labej kao inteligentna žena izdavala je deo stana kako bi osigurala sinu visoko obrazovanje: studirao je na Sent Barb univerzitetu, fakultetu na kojem se školovala književna elita tog vremena.



Stariji Dima je život shvatao kao igru, ne prihvatajući obaveze, stalno je išao ka novim užicima i žudnjama. Za razliku od njega, mlađi Dima verovatno usled teških okolnosti iz detinjstva, kao i traumatičnog školovanja, vrlo rano je sazreo i umesto za zadovoljstvima tragao je za moralnim vrednostima. Ali posle životnih razočaranja i Dima sin se, poput svog oca, okrenuo pijanstvima i neumerenom kockanju. Dok je to njegov otac činio iz zadovoljstva, Dima sin je to radio iz očajanja, tražeći utehu bilo gde, uveren nakon prvog neuspelog književnog pokušaja da je nedarovit i potpuno beskoristan.



Noseći traumatična iskustva iz internata, gde su ga ostala deca neprestano vređala i kinjila, Dima sin se nije snašao ni na univerzitetu. Kao i mnogi mladi pisci pre njega, Dima je napustio fakultet i počeo da piše poeziju. Njegova zbirka pesama naslovljena „Gresi mladosti“, objavljena zahvaljujući njegovom ocu, od strane kritičara bila je žestoko ismejana, a od strane čitalaca gotovo u potpunosti ignorisana. Prodato je samo četrnaest primeraka. Okrenuo se pisanju romana, ali ni to mu nije polazilo za rukom. Uveren da nije nasledio talenat svoga oca, Dima sin je pao u očajanje.

A onda je video jedne crne oči koje su, skrivene pod dugim trepavicama, blistale neobičnim sjajem, jedan savršeno oblikovan nos na ovalnom licu boje svežih bresaka, jednu neobičnu devojku koja će zauvek promeniti tok njegove sudbine. Mari Diplesi, koja je kasnije u literaturi dobila ime Margaret Gotje, bila je tokom 1844. kraljica Pariza. Volela je novac i luksuz i kao da je predosećala da će živeti kratko. Imala je samo dvadeset godina kada ju je zahvaljujući svom ocu upoznao Aleksandar Mlađi. To poznanstvo za posledicu je imalo propast jednog idealiste, a mladog pisca je nateralo da malo blaže gleda na očeve slabosti.



Dima sin je ubrzo postao ljubavnik Mari. No, kako nije podnosio život koji je vodila, njihovu vezu pratile su burne svađe, praćene ljubomorom. Kada ga je posle nekog vremena otac sreo na ulici, sav uzbuđen zbog skorašnjeg putovanja u Španiju, Dima sin je gotovo sa oduševljenjem prihvatio njegov poziv da mu se pridruži. Upravo to putovanje koje je trebalo da posluži kao ventil, postaće izvor njegove buduće griže savesti. Dok se on sa ocem provodio po Španiji i Africi, Mari, napuštena od svih, sama u krevetu, borila se sa opakom bolešću. Kada se Dima sin vratio kući saznao je da je umrla. Bio je to kraj jedne velike ljubavi, ali i početak jednog značajnog romana.



Njegova „Dama s kamelijama“, napisana 1848, postigla je ogroman uspeh i doživela mnogobrojne pozorišne i filmske adaptacije. No, posle toga se Aleksandar Dima Mlađi okrenuo drogi od koje nikada više nije uspeo da se oslobodi.






avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59721
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dama s kamelijama

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 12:44:13





Aleksandar Dima sin

(27. jul 1824 - 27. novembar 1895)

Čitaj, čitaj i samo čitaj, a onda dozvoli da ti se duša prelije i reči će same poteći! (Aleksandar Dima otac)

Obliven hladnim znojem, u groznici nastaloj od mešavine griže savesti i stvaralačkog nadahnuća, jedva držeći pero u drhtavoj ruci, Aleksandar Dima sin započeo je sa stvaranjem svog najvećeg i najpoznatijeg dela, romana kojem će kasnije dati naslov koji se sam od sebe nametnuo - „Dama s kamelijama". Rastrzan kako uzvišenim osećanjima tako i strastima, uznemiren surovošću sudbine, zgrožen nekim svojim postupcima, potpuno nezainteresovan za svet i posvećen isključivo kakvom-takvom ispravljanju životnih nepravdi, Dima sin je svoj roman u potpunosti, sa svim ispravkama, završio za samo tri nedelje. Srce je gorelo, glava je bila u oblacima, telo je podrhtavalo... svi potrebni elementi za grozničavo, iscrpljujuće stvaranje bili su sabrani na jednom mestu. Konačno je ispunio svoj san, napisao je značajan roman po ugledu na svog oca, koji je do tada u Francuskoj već uživao kultni status sa delima kao što su „Tri musketara" ili „Grof Monte Kristo". Ali, ispunjenje ovog sna imalo je svoju cenu. Kao i obično, veoma skupu.

Sigurno smo učinili mnogo zla pre nego što smo se rodili, ili nakon smrti moramo uživati mnogo veću sreću, kada Bog dopušta da u ovom životu trpimo sve moguće pokore i sva iskušenja. (Dama s kamelijama)

Aleksandar Dima sin, rođen je u Parizu 1824. godine kao vanbračni sin čuvenog pisca Aleksandra Dime, kasnije nazvanog Dima otac. Majka Dime sina, Marija Laura Katarina Labaj, bila je obična žena, krojačica koja se igrom sudbine našla u kratkotrajnoj avanturi sa Dimom starijim, tada nepoznatim pisarom skromnih prihoda. Iz te avantire rodio se vanbračni sin, sin kojeg otac dugo vremena nije želeo da prizna, a kasnije, kada je to ipak učinio, odvojio je dečaka od njegove majke i poslao ga u internat. Zbog ovoga će Dima sin, kada bude dovoljno odrastao i sazreo za bavljenje književnošću, neprekidno u svojim delima promovisati moral i zalagati se da očevi ne samo priznaju svoju vanbračnu decu, već se i obavezno venčaju sa detetovom majkom.

Pošteni ljudi koji su špekulisali s prostitucijom te žene, koji su na njoj dvostruko zarađivali, koji su je u poslednjim trenucima njenog života menicama progonili i koji su posle njene smrti došli ubrati plodove svojih časnih računa i kamate svojih bestidnih zajmova. Kako su u pravu bili stari narodi odredivši istog boga i za trgovce i za lopove! (Dama s kamelijama)

Noseći traumatična iskustva iz internata, gde su ga ostala deca neprestano vređala i kinjila, jer ne samo što je bio vanbračno dete, već je i poreklom bio delimično Haićanin, Dima sin se nije snašao ni na univerzitetu, bez obzira što se taj univerzitet zvao Burbon i što je bio jedan od najčuvenijih u Francuskoj u tom periodu. Otuda se u njemu rodio otpor prema formalnom obrazovanju i čim mu se ukazala povoljna prilika, napustio je univerzitet pod izgovorom da želi da se posveti karijeri književnika. Kao i mnogi mladi pisci pre njega, Dima se prvo okušao u pisanju poezije, ali njegova zbirka pesama naslovljena „Gresi mladosti", od strane kritičara bila je žestoko ismejana, a od strane čitalaca gotovo u potpunosti ignorisana. Prodato je samo četrnaest primeraka ove knjige, a ostatak tiraža je Dima sin otkupio i spalio, rešen da se više nikada ne bavi pisanjem poezije. Okrenuo se pisanju romana, ali ni oni mu nisu polazili za rukom. Pisao je neprekidno, mučeći se, ali sve ispisane stranice na kraju su završavale u korpi za otpatke. Uveren da nije nasledio talenat svoga oca, Dima sin pao je u očajanje.

Onda se malo osvestih, pogledah oko sebe, začuđen što vidim da se život drugih ljudi nastavlja i ne zaustavlja zbog moje nesreće. (Dama s kamelijama)

Neki ljudi život shvataju kao igru, ne prihvataju obaveze i neprekidno su na putu ka novim i novim užicima i žudnjama. Takav je bio Dima otac, za razliku od svog sina koji, verovatno usled teških okolnosti iz detinjstva, kao i traumatičnog školovanja, vrlo rano sazreo i umesto za zadovoljstvima tragao za moralnim vrednostima. Ali nakon životnih razočaranja i Dima sin se, baš poput svog oca, okrenuo pijanstvima, neumerenom kockanju i redovnim posetama javnim kućama. Ali, dok je to njegov otac činio iz zadovoljstva, Dima sin je to radio iz očajanja, tražeći utehu bilo gde, uveren nakon prvog neuspelog književnog pokušaja da je nedarovit i potpuno beskoristan. Naravno, nikako ne treba smetnuti s uma da se ovakav životni stil gotovo podrazumevao za sve umetnike u XIX veku, te da su i najveći propagatori morala, poput Viktora Igoa, na primer, bili redovni posetioci javnih kuća i učesnici raskalašnih zabava.

Taj način izražavanja, ta veselost, to opijanje, međutim, što mi se kod ostalih činilo kao posledica razuzdanosti, navike ili prisiljavanja, kod Margerite mi se činilo kao potreba za zaboravom, kao groznica, nervna razdraženost. (Dama s kamelijama)

A onda je video jedne crne oči koje su, skrivene pod dugim trepavicama, blistale neobičnim sjajem; jedan savršeno oblikovan nos na ovalnom lice boje svežih breskvi; jednu neobičnu devojku koja će zauvek promeniti tok njegove sudbine. Izašla je iz svoje plave kočije i uputila se ka butiku praćena pogledima zadivljenih posmatrača. Hodala je ponosito i otmeno, odišući nepojmljivom gracioznošću, ni nalik ostalim kurtizanama. Dima sin ju je zabezeknuto posmatrao kroz izlog butika dok je kupovala novi kašmirski šal i nije se pomerao s mesta sve dok se ponovo nije popela u svoju kočiju i nestala iz vidokruga. Tog sudbonosnog trenutka Dima je znao da počinje novo poglavlje u njegovom životu. Otrčao je kući sav u zanosu i bez obzira što je saznao ko je ta devojka i čime se bavi, neprekidno je na putu do kuće ponavljao „Nevinost! Ah, ta nevinost!". Narednih dana nije bio u stanju ničemu da se posveti, ni na šta drugo da misli osim na nepoznatu, prelepu kurtizanu koju je sreo.

Nisam je prepoznao, već sam je naslutio. (Dama s kamelijama)

Rouz Alfonsin Plesi se sa samo četrnaest godina iz unutrašnjosti Francuske preselila u Pariz, promenila svoje ime u Mari Diplesi i gotovo istog časa postala poznata kurtizana. Vek „strogog morala" do krajnjih granica je eksploatisao sve moguće poroke. Niko se nije obazirao na devojčice ili na tek stasale devojke koje su u potrazi za sigurnošću i koricom hleba pristajale da budu robinje. Mari Diplesi je brzo osvojila ceo Pariz, svojom lepotom, gracioznošću, harizmom kojom je jednostavno očaravala sve sa kojima bi se srela. Tako je uspela da izbegne sudbinu obične prostitutke, postajući milosnica bogataša i očuvavajući određeni stepen slobode i samostalnosti. Do šesnaeste godine već je stekla sedmoricu stalnih klijenata (sponzora), zahvaljujući kojima je, u vreme kada se čovek sa petsto hiljada franaka prihoda godišnje smatrao izuzetno bogatim, ona trošila sto hiljada. Bolno svesna svog položaja, svesna kratkotrajnosti posla kojim se bavi, ona je baš poput i svih ostalih kurtizana i prostitutki, stekla crtu prezira prema svetu i svemu što je okružuje, što se očitavalo u svakoj vrsti preterivanja.

Nadala sam se da ću se tim preterivanjem brzo ubiti, a verujem da će se ta nada brzo ostvariti. (Dama s kamelijama)

Mari Diplesi bila je gost svih mogućih prijema, kao i redovan posetilac opere i pozorišta u kojem je imala svoju ložu i u koju je dvadeset i pet dana u mesecu dolazila s buketom crvenih, a preostalih pet dana s buketom belih kamelija. Kao što vidite, sama po sebi ona je već bila živopisan lik, ljubavna i životna tragedija učinili su taj lik besmrtnim. Svi su pričali o njoj, ali kao i obično niko nije znao pravu istinu. I ona je tako lutala, srljala, gubila se i gušila u besmislenosti svetskih nastojanja, dok je njena duša (o čijem postojanju nisu ni razmišljali kako njeni klijenti i mecene, tako ni dušebriznici i moralisti) iz dana u dan sve više patila.

Pretpostavljalo se sve, osim onoga što je zaista bilo. (Dama s kamelijama)

Umetničko delo je nalik pejzažu - lepo je samo ukoliko u njemu otkrivamo ono što smo tražili. Prizor prelepih planina čiji vrhovi su prekriveni večnim snegom na nekoga će ostaviti snažan utisak, dok će drugi ljudi potpuno ravnodušno preći pogledom preko te slike. Kriterijumi po kojima procenjujemo vrednosti određuju i naš odnos prema delima. Nema univerzalnih genija niti opštih remek-dela, jer ne postoje ni univerzalni kriterijumi. Neki roman nam se ili sviđa ili ne sviđa, pa makar isti bio proglašen za najbolji roman veka. I nema to veze sa razvijenošću našeg duha ili nedovoljnom zrelošću koja nas koči u razumevanju. Reč je jednostavno o sklonostima. Tipičan i najveći problem književnosti je što knjiga mora da bude stvarnija od samog života: od književnog dela se očekuje jaka struktura, razložna motivacija, uzročno-posledični niz događaja, dosledan karakter... Jednom rečju, od knjige se očekuje da poseduje sve ono što nedostaje životu, koji je najčešće stihijski, gde su karakteri neretko inertni i nedosledni i u kojem struktura nema niti jasnu niti stabilnu osnovu. Život je u haosu, od literature se zahteva red. Otud postoje mnoge podele u književnosti, od opštih do sitničavo stručnih. „Dama s kamelijama" spada u „laku" literaturu, čime se želi reći da lako pogađa ukus i sklonosti najvećeg broja ljudi, dakle onih koji u knjizi ne traže izvore velikih mudrosti, kojima jaka struktura nije preterano bitna, već se zadovoljavaju snažnim emocijama i tragičnim sudbinama, pričom koja ne mora posedovati više dimenzija, dovoljna je jedna, čak potpuno očigledna, ali intrigantna i nabijena osećanjima. Svi mi volimo da plačemo nad sobom i svojom sudbinom, a najlakše se plače ukoliko svoju tugu projektujemo na imaginarne likove, odnosno ukoliko likove iz romana shvatimo kao lične projekcije. Ali, ma koju etiketu udarili ovom Diminom romanu, on nikada neće prestati da zaokuplja pažnju čitalaca, jer je prepun iskrenih emocija koje su se za samo tri nedelje transformisale u reči, u večnost, u nešto neizmerno (što potvrđuje da je tekst pisan sa žarom i u groznici, da je duša bila prepuna i da je morala da se izlije).

Ja jednostavno mislim da mi je bilo suđeno da se zaljubim u Margeritu i da sam to predosećao. (Dama s kamelijama)

Aleksandar Dima sin nije veliki romanopisac, on ne ume da napravi snažnu strukturu, ne ume da vodi različite likove različitim putevima, ne ume da izgradi svet izvan sebe niti da se projektuje u tuđu kožu, pa je zato i njegovo najbolje i najpoznatije delo, „Dama s kamelijama", iako koncetrisano samo na jedno, samo na nju, na devojku koje više nema, na izgubljenu voljenu, zapravo priča o njemu i njegovoj patnji. Ovo delo je manje roman, a više prikrivena ispovest, ispovest zaljubljenog mladića koji pokušava pisanjem da se opravda i objasni i sebi i svetu, kao i da ovekoveči svoju nesrećnu ljubav.

... ako vi u tom pisanju nalazite opravdanje za prošlost, ja u njemu nalazim neprestano olakšanje. (Dama s kamelijama)

I upravo je to onaj čudesni element koji dotakao i dotiče srca mnogih čitalaca. Ta sprega između stvarnog i proživljenog i imaginarnog i idealnog. Pišući po prvi put iskreno o sopstvenim osećanjima, on se dotakao onoga što je univerzalno u svima. Dimina velika ljubav s Mari Diplesi Parižanima nije bila nepoznata i zato njegovim savremenicima nije bilo teško da prepoznaju glavne likove. Čini se da je u njihovom čitanju bilo i nečeg tračarskog, kao da su želeli da saznaju više od onoga što su u javnosti videli, ali ih je sasvim sigurno najviše privlačila neizmerna ljubav jednog obrazovanog mladića prema jednoj lakoj devojci, jer o vatrenim osećanjima mnogi vole da čitaju, ali su samo malobrojni kadri i da ih dožive.

Kakva li je uzvišena detinjarija ljubav! (Dama s kamelijama)

U „Dami s kamelijama", Mari Diplesi je postala Margerita Gotje, dok se Aleksandar Dima transformisao u dva lika koja više nalikuju na lice i naličje jedne iste osobe nego na nezavisne individue. I dok prvi služi kao narator, drugi je glavni protagonist, Arman Dival. Ova dva lika ne samo da nisu jasno razgraničena, već se i neprestano međusobno nadopunjuju, pri čemu narator služi samo da bi fingirao nezavisnog izveštača, te tako sakrio dubinu osećanja koja su plavila samog autora.

Smejala se i uveravala me da nikad nije videla takvog čudaka poput vas. (Dama s kamelijama)

Dima sin je lično upoznao Mari Diplesi 1844. godine zahvaljujući svom ocu, iskusnom čoveku, koji je upoznao svog sina sa ženom za kojom je ovaj toliko žudeo. Dima sin bio je sramežljive prirode i kada mu je otac jednom prilikom u pozorištu predložio da stupi u kontakt s gospođom koja se stara o klijentima Mari DIplesi, sin je žestoko negodovao. On ju je voleo i takve stvari su ga žestoko povređivale. Rekao je ocu da ne voli trgovačke poslove, a kako bi dodatno ojačao svoju argumentaciju dodao je da ionako nema novca. Dima otac se grohotom nasmejao ovoj njegovoj konstataciji i rekao mu: „Pesnici i umetnici uvek moraju da budu primljeni besplatno. Svet lepote pripada im po pravu stečenim rođenjem!". Već iste večeri Dima sin se našao u raskošnom stanu u kojem je Mari živela i ubrzo postao njen ljubavnik. Stvari su tekle suviše jednostavno da bi smo poverovali u njihovu istinitost, kao da u životu možemo da verujemo jedino onome oko čega smo se mnogo mučili, dramili, kao da nas prozaičnost događaja podseća na besmislenost postojanja, pa nam je neprestano potrebno nešto izvanredno, čudesno, nestvarno što će dodati boje sivilu života. To što je u tom periodu Dima sin bio u ogromnim dugovima svedoči o iskrenosti emocija one koju je toliko voleo. Ipak, ta ljubav, ma kako velika, gotovo da nije imala mirnih trenutaka, već je sva bila ispunjena grozničavom Diminom ljubomorom, jer on nije uspevao da se pomiri s obećanjem koje je dao svojoj voljenoj, tj. da joj neće praviti probleme u poslovima, odnosno da neće biti ljubomoran na bogate mecene od čijeg novca je nastavila da živi.

Kakve sve puteve i razloge ne pronalazi srce da bi postiglo ono što želi! (Dama s kamelijama)

Kada ga je nakon nekog vremena otac sreo na ulici, sav uzbuđen zbog skorašnjeg putovanja u Španiju, Dima sin je gotovo sa oduševljenjem prihvatio njegov poziv da mu se pridruži. Trebalo mu je malo svežeg vazduha, malo oduška od napetosti i stresa kojem je neprekidno bio izložen. Ali, upravo to putovanje koje je trebalo da posluži kao ventil, postaće izvor njegove buduće griže savesti. Dok se on s ocem provodio po Španiji i Africi, Mari Diplesi, napuštena od svih, sama u krevetu, borila se sa opakom bolešću. Kada se Dima sin vratio kući saznao je da je Mari umrla. Ovo je kraj jedne velike ljubavi, ali i početak jednog značajnog romana.

Kunem ti se da sam ti se dala brže nego i jednom drugom čoveku. Zašto? Zato što si me, videvši da pljujem krv, uhvatio za ruku, zato što si plakao, zato što si bio jedino ljudsko biće koje se sažalilo nada mnom. (Dama s kamelijama)

U „Dami s kamelijama", protagonista Arman Dival upoznaje Margeritu Gotje u loži pozorišta zahvaljujući jednom svom prijatelju. To upoznavanje nije prošlo najbolje, jer je Arman bio potpuno zbunjen, a tu njegovu smušenost Margerita je surovo ismejala. Ipak, nakon nekog vremena, Arman je saznao da je Margerita obolela, pa je svakoga dana dolazio do vrata njenog stana i potajno se kod posluge raspitivao o njenom zdravstvenom stanju, nikada ne ostavljajući svoju posetnicu. Kada se ona napokon oporavila, sa svojim prijateljem ju je posetio. Kada joj je otkrio da je on bio tajanstveni posetilac, ona je bila očarana njegovom plemenitošću, koja je bila tim veća što nije zahtevala nikakvu ličnu korist.

... i, ja koji sam hteo patiti zbog te žene, sada sam se bojao da me ne prihvati suviše brzo i da mi odmah ne pokloni ljubav koju sam želeo platiti dugim čekanjem ili nekom velikom žrtvom... Da su mi rekli: večeras ćete imati tu ženu, a sutra ćete biti pogubljeni, pristao bih. Da su mi rekli: dajte deset zlatnika i bićete njen ljubavnik, odbio bih i zaplakao poput deteta kome je jutro srušilo kule iz snova. (Dama s kamelijama)

Margerita je živela u raskoši. Njen stan bio je bogato ukrašen kamelijama, ispunjen skupocenim nameštajem i pozlaćenim predmetima. Nakon veoma žive večere, kojoj su prisustvovali kako Arman i njegov prijatelj, tako i Margeritina verna senka, gospođa Prudens, bivša kurtizana koja je sada bila suviše stara da nastavi da se bavi tim poslom, ali je bila dovoljno bezobzirna da krcka Margeritine prihode, nakon mnogo popijenog pića, sviranja na klaviru i pevanja bezobraznih pesama, Margerita se toliko zakašljala da su na maramici koju je prinela ustima ostale kapi krvi. Uplašena, ona je otrčala u toaletnu sobu, a za njom je pošao jedino Arman. Tu joj je on, nakon iskrene brige za njeno zdravlje, u trenutku dok su mu osećanja vrila, priznao svoju skrivenu ljubav. Margeriti se svideo taj nastup nevine iskrenosti, tako različit od proračunatosti ljudi sa kojima je svakodnevno dolazila u dodir, ali ga je blago upozorila da je njen posao takav kakav jeste, da su njeni dugovi značajni i da se stoga ne može odreći bogatih mecena, a i da mu nije potrebna „žena koja iskašljava krv i troši sto hiljada franaka godišnje". Ali, Arman nije bio zaljubljen, on ju je već voleo.

Ne znate, jadni moj prijatelju, da bih vas začas upropastila i da bi vas se porodica odrekla kad bi doznala da živite sa ženom kakva sam ja... ne precenjujte me, jer ne vredim mnogo. Vi imate dobro srce, potrebna vam je ljubav, suviše ste mladi i osetljivi na život u našem svetu. (Dama s kamleijama)

Na kraju, Margerita je poklekla i pristala da mu bude ljubavnica, ali samo ukoliko joj obeća da nikada neće praviti ljubomorne scene zbog njenih bogatih klijenata. Arman je, naravno, na sve pristajao samo da bude blizu žene o kojoj je tako dugo sanjao, iako mu je ona na kraju uputila, kako će se ispostaviti kasnije, sudbonosne reči, možda baš one reči zbog kojih je kasnije Aleksandar Dima i napisao ovaj roman: „Ma koliko malo još živela, živeću duže nego što ćete me vi voleti." Iako su mu u tom trenutku te reči zvučale smešno, kasnije ih se sa gorčinom sećao. Njihov zajednički život biće ispunjen stalnim trzavicama, ali i neprekidnim produbljivanjem ljubavi. Živeće rastrzano, praveći nerealne planove i preterano trošeći (zbog čega se Arman počeo i kockati).

Žurili smo biti sretni kao da smo znali da ta sreća neće dugo trajati. (Dama s kamelijama)

Dalji tok romana je manje više klišeiziran, zaljubljeni par koji se bori kako protiv spoljašnjih neprijatelja (sveta, dvostrukog morala, Armanovog oca koji ih na kraju zauvek razdvaja, itd.), tako i protiv unutrašnjih (ljubomore, straha u pogledu budućnosti, neizvesnosti položaja u kom se nalaze, pa čak i straha od veličine sopstvene ljubavi, te otuda i stalna potreba da je minimiziraju rezonovanjem i prizemljuju svakodnevnicom). Na kraju te ljubavi, Arman, uveren da ga je Margerita napustila iz čistog ćeifa, hira, te da je ista kao i sve druge žene (što mu je najteže od svega padalo), prvo se surovo sveti zabavljajući se sa njenom novom prijateljicom, a potom i odlaskom u Afriku. Tokom tog odsustvovanja Margerita, oslabljena dugom bolešću, drhtavom rukom u pismima ga obaveštava o svom trenutnom stanju i položaju, konačno pada u krevet i umire, ali mu i ostavljaja tajni dnevnik. Dnevnik krije prave razloge njenog raskida s njim, pa Arman tek po povratku iz Afrike saznaje da ga Margerita nije ostavila iz nekog svog hira, već na nagovor njegovog oca, koji je to zahtevao ne samo zbog toga što je smatrao da je ta veza sramotna, već i da može da ugrozi skoru udaju Armanove sestre. Tako ispada da je Margerita učinila herojski potez, najplemenitiji mogući, žrtvujući sebe i svoju ljubav višem cilju.

Ništa nisam govorio, cela moja duša kao da je prešla u srce, a moje srce u moje oči. (Dama s kamelijama)

U vreme kada je roman izašao iz štampe glavna tema nije bila veličina ljubavi između ovo dvoje mladih ljudi, niti plemeniti gest kurtizane, već to što je do tako duboke ljubavi uopšte moglo da dođe između žene koja prodaje svoje telo i čoveka koji pripada višim društvenim slojevima. Roman se, naravno, može posmatrati i kao socijalna studija, ali ono što ga je učinilo večnim nije to što su pojedini moralisali, oni drugi se zgražavali, neki treći pisali dugačke eseje i izvlačili dubokoumne zaključke, već što je iskrenost dubokih osećanja nastavila da blista u svakom napisanom retku ove knjige. I tu sve teorije padaju u vodu.

Prolaze nedelje, meseci, godine, i odjednom, nakon što ih je sudbina vodila različitim putevima, slučaj ih ponovno dovede jedno pred drugo. Ta žena postaje ljubavnica tog čoveka i voli ga. Kako? Zašto? Zašto njihova dva života sada čine jedan jedini? (Dama s kamelijama)

Aleksandar Dima sin ovim romanom je uspeo da postane značajna ličnost u francuskoj književnosti, ali nije uspeo da otplati gotovo ni delić svojih dugovanja. Kako bi zaradio koliko-toliko novca, pristao je da roman preradi u dramski tekst i ne sluteći ne samo da će time konačno uspeti da zaradi dovoljno novca, nego i da će otkriti svoj pravi životni poziv, poziv dramskog pisca. „Kamila", drama nastala po motivima iz romana „Dama s kamelijama" postala je momentalni hit na pozorišnim daskama širom Francuske, a kasnije i sveta, a kultni status stekla je kada je Đuzepe Verdi operu „Travijata" zasnovano na ovom delu. Iako je i u kasnijim godinama Dima sin napisao nekoliko romana, stečeni spisateljski status održavao je didaktičkim dramama, kao što su „Polusvet" (1855), „Nezakoniti sin" (1858), ili „Deniza" (1885), u kojima se, po nekima i preterano revnosno, trudi da promoviše vrednosti zasnovane na moralu i savesti. Ostvario je svoj san, ne samo da je postao popularniji od oca, već je i za razliku od njega 1874. godine primljen u Francusku akademiju nauka, a 1894. dobio je i orden Legije časti.

Mogu i umreti od ove bolesti, jer sam uvek osećala da bih mogla umreti mlada. (Dama s kamelijama)

Mari Diplesi je umrla 1847. godine od posledica tuberkuloze u svojoj dvadeset i trećoj godini, a Dima sin se oženio tek kada je napunio četrdesetu. Godine 1864. on se venčao sa ruskinjom Nađom Nariskinjom, sa kojom je dobio ćerku dok je ona još uvek bila udata za drugog čoveka. Zanimljivo je da se neposredno po smrti prve žene oženio sa Anrijetom Renije, sa kojom je bio u vezi već osam godina (dakle, dok je bio oženjen). Iste godine, 27. novembra i on je umro i sahranjen je, igrom sudbine, nedaleko od groba Mari Diplesi, jer su francuske vlasti, zbog njegovog delimično haićanskog porekla odbile da izdaju dozvolu da bude sahranjen u Panteonu sa ostalim francuskim velikanima. Ovu svoju odluku francuske vlasti su ispravile tek nedavno, 2002. godine, po naređenju predsednika Žaka Širaka, kada su posmrtni ostaci Aleksandra Dime sina premešteni u Panteon. Ironijom za kakvu je sposobna jedino sudbina, ispravljajući jednu nepravdu, vlasti su ga zauvek odvojile od društva one koju je toliko voleo.

Ponavljam, Margeritin život je vanredan, jer kad bi bio običan, ne bi bilo vredno truda zabeležiti ga. (Dama s kamelijama)

Dragan Matić

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59721
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dama s kamelijama

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 12:58:23






Portrait of Marie Duplessis

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59721
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dama s kamelijama

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 13:17:20






















[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59721
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Dama s kamelijama

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu