Ko su bili drevni Rusi?

Ко су били древни Руси?

Новгород – стари град

Како су у једном од највећих средњовековних средишта одмицала археолошка ископавања, из далеке прошлости изронио је давно заборављени свет



Откриће Помпеје под наслагама вулканског пепела својевремено је била права посластица за све оне који су се бавили античким светом. Одушевљење сазнањима не јењава ни данас. На другом крају Европе, усред велике Русије, у 20. веку започело је истраживање једног од највећих средњовековних градова – Новгорода. Велики Новгород, који се налазио на мочварном подручју што је вероватно ометало градитеље града, али и његове житеље, пружио је руским археолозима обиље података. Проток ваздуха био је мали, па су очувани бројни предмети од дрвета, коже, платна и осталих материјала које археолози немају често прилику да испитују јер се под утицајем ваздуха распадају.

Варјази са севера и руска демократија

У време кад почиње наша прича, руске степе биле су преплављене ратничким хордама са севера које су се у потрази за пленом спуштале низ долине руских река и понекад стизале чак до Византије. У византијским изворима познати су под именом Варјази. Неки од њих пружали су своје ратничке услуге руским кнежевима и византијским царевима, а неки су владали мањим областима. Један од њих, Рурик, посебно је важан за историју Великог Новгорода. Наиме, руске легенде кажу да су грађани Новгорода позвали Рурика да влада њима. Он је прихватио позив и у Новгороду је основао династију која ће да влада Русијом све до краја 16. века. Руриков наследник Олег заузео је 882. године Кијев и основао државу која је у историјским изворима позната као Кијевска Русија. Кијев је постао главни град државе, али је Новгород задржао првенство као културно и привредно средиште. Новгород је остао у склопу Кијевске Русије све док се 1136. године није осамосталио и постао средиште Независне државе Великог Новгорода која је покривала готово целу северну Русију. Моћ државе заснивала се на привредном богатству и трговини. Поред Лондона и Брижа, био је једно од најзначајнијих трговачких средишта света. Самосталност је морао да брани више пута. Нападали су их витезови тевтонског реда и Швеђани, али су избегли напад Монгола који је потресао целу Русију. У Великом Новгороду владало је веће грађана што је први пример демократског друштва у Русији. Постојао је кнез, али његова улога била је ограничена и свечана. Одлуке од државног значаја није доносио. Своју самосталност град губи крајем 15. века кад пада под власт тада све моћније Москве.

Живот у Новгороду



Варјази су ратничка племена са севера која су се, у потрази за пленом, спуштала низ руске реке.

Као и код Помпеје, у Великом Новгороду археолози већ више од педесет година истражују налазиште које свакодневно доноси прегршт важних података о животу једног руског средњовековног града. Огроман број налаза древне архитектуре омогућио је прилично тачну реконструкцију изгледа града што је руска државна филмска кућа „Москва филм” искористила да направи читав град који би по плану и архитектури одговарао средњовековном Новгороду. У древном граду откривен је велики број налаза који сведоче о дечјим играма, музици, духовности, уметности, праву, љубави, рату.

Писма из Новгорода

У току 2001. године откривен је 1001 документ написан на брезовој кори. Пре него што је 1951. године нађен први запис те врсте, руски истраживачи веровали су да је већина руског становништва била неписмена све до 988. године, кад су Руси примили хришћанство. Чак и тада, како се веровало, књиге су писане у манастирима, а наручивали су их црквени поглавари. Међу археолошким налазима био је велики број коштаних, дрвених и металних штапића. Прво им је приписивана верско-магијска улога, да би тек након открића „писама” њихово постојање постало очигледно. Радило се о стилусима, штапићима који су служили за урезивање текста или слика у меку подлогу
У току археолошког ископавања 1950. године које је водио Артемиј Арциковски, члан експедиције Нина Акулова нашла је свитак од брезове коре. Прво је помислила да су у питању неки цртежи, а кад је свитак очишћен и кад су се указала прва слова, значај овог налаза био је сасвим јасан и превазилазио је важност свих дотадашњих. Пред њима је био доказ о писмености људи који су једни другима остављали поруке. Захваљујући овим свицима истраживачи су могли да завире у свакодневни живот људи, о чему је историја мало говорила. Већина текстова биле су свакодневне поруке, љубавна писма, песме, политички пропагандни материјал, наруxбине... У једном од бројних писама муж тражи од жене да му пошаље чист веш, што нам осликава свакодневицу Новгорода. Најпознатији од свитака написао је један новгородски младић који се звао Онтим. Текст је написан једном врстом тајног језика који је смислио можда и сам Онтим. Текст почиње: „Данилу од Онтима...” и није потписан. Написан је у два реда али се чита вертикално два по два слова, да би се на крају добио шаљиви текст следеће садржине: „Ово је написао неук, показао будала, а шта је онај ко чита?” Захваљујући писмима, истраживачи су сазнали имена неких мајстора, иконописаца, сликара фрески, власника кућа. Није требало много времена да би се установило да људи из Новгорода и Пскова (другог руског града) не говоре истим језиком којим је говорила Кијевска Русија. Језик је био сличан, што говори о томе да су у тој области живеле две различите гране Словена. Друго откриће једнако важно за проучавање писмености код Руса догодило се 13. јуна 2000. године. Тада је откривена троделна табла од воска (иначе, важнија документа писала су се на таблама од воска). На њој су били исписани псалми као и један додатак у коме се говори о томе како књига служи за подучавање језика и није црквена књига. То је и први руски уxбеник који потиче из средине 10. века. Најзанимљивије од свега је што текст није написан као већина раних хришћанских текстова на старословенском, већ на староруском језику, што значи да је био намењен народу.

Од одеће до дечје игре

У току педесетогодишњих ископавања археолози су изнели на светлост дана важне податке о изгледу града Новгорода, његовим житељима и међусобним односима грађана. Откривен је велики број узорака тканина тако да се с великом тачношћу може реконструисати ношња. Познати су узорци вуне, свиле, лана, коже разних животиња, крзна. Археолози су уз помоћ стручњака за тканину били у стању да реконструишу добар део свакодневне одеће Новгорођана. Одело се састојало од ланене тунике и ланених или кожних панталона, односно сукње, док се крзно носило као заштита од хладноће. Одећу од свиле и вуне носили су виши слојеви друштва који је себи могли да приуште куповину увозног материјала који је у Новгород стизао путем трговачких веза из удаљених крајева света.
На основу бројних налаза музичких инструмената, може се рећи да су житељи Новгорода били и музикални. У хришћанској Русији музика се везивала за цркву и црквене хорове, а од инструмената коришћена су углавном звона.
Али, археолози су открили и велики број гудачких и ударачких инструмената, што говори о томе колико су били омиљени код Руса. На једном документу приказан је свирач гудачког инструмента – гусли које држи у крилу и пева песму о кнезу Ивану. Поред гусли у Новгороду су откривене звиждаљке, добоши и тамбуре. Из хроника и докумената знамо да су у Новгороду били познати путујући глумци-певачи које су Руси називали скомороки. Они су шетали улицама Новгорода и увесељавали народ. Певали су уз пратњу инструмената и глумили историјске догађаје.
У Новгороду је откривено и много дечјих играчака. Омиљена играчка била је чигра, о чему говори податак да је до сада откривено више од седам стотина примерака. На другом месту је лопта. Занимљиво је да се за израду лопти поред коже користило и дрво. На основу открића ових дрвених лопти као и дрвених штапова с повијеним крајем, руски истраживачи верују да су житељи Новгорода познавали неку врсту хокеја на трави. Као и данас, лутке су биле омиљене међу новгородским малишанима. Нађене су играчке у облику коња, паса, птица и других животиња, а израђиване су од разних материјала. Изгледа да су дечаци волели да се играју рата, о чему сведочи велики број дрвених лукова и мачева. Мачеви су израђивани с толико детаља и по узору на праве, металне мачеве да су археолози искористили играчке како би створили типолошки систем мачева који нису очувани.
Као и други народи у средњем веку, и Новгорођани су волели игре на табли. Доказ су дрвене табле за игру и коцкице које су нашли археолози. У граду се играо шах, мице и једна игра коју су Руси звали мелница (ветрењача). Верује се да су Руси преузели ове игре од Арапа вековима тргујући с њима.

Северна Помпеја



Током ископавања средњовековног града Новгорода нису откривани мозаици, раскошне куће, фонтане, рукотворине од злата и драгог камења какве археолози откривају у Помпеји. Налази из Новгорода имају другачију вредност, говоре нам највише о људима који су ту живели

Марко Јанковић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Neđe sam pročitao da Varijag nije etninim negio naziv socijalnog sloja trgovaca. sami Rusi tvrde da Rurici nijesu nikakvi Vikinzi nego domaći trgovci Sloveni koji su bili dobri organizatori i čuvena porodica. Nijesam znao da je jedna od prvih vladara plemenom Srba i osnivačem srpske zemlje bio jedan od Rurikovića.

Američki naučnik: Od Srba vode poreklo Rusi, Hrvati i Arijevci

Profesor biologije Anatolij Kljosov tvrdi da je srpski gen star 12.000 godina i da većina evropskih naroda ima više od 40 odsto ovog pragena

Više od 60 odsto naroda s prostora današnje Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Danske, severnog dela Nemačke, južnog dela Skandinavskog poluostrva i dela prostora Velike Britanije u sebi ima srpski gen, koji je star 12.000 godina! Ovu tezu je u svom naučnom radu izneo američki doktor nauka ruskog porekla, profesor biologije Anatolij Aleksejević Kljosov.

Postojbina

- Nosioci R1A1, genetske oznake za srpski gen, na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Nakon više od 200 pokolenja, oni odatle izlaze u istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1A1. Osim dva naroda u Evropi, svi drugi imaju više od 40 odsto srpskog ili prasrpskog gena i njihov genetski materijal je pet do osam hiljada godina mlađi - navodi ovaj osnivač Ruske akademije DNK i predsednik naučne konsultativne uprave Međunarodnog genealoškog biroa u svom naučnom radu.

Kljosov je proučavao mutacije dao zaključak da svi Sloveni potiču s Balkana.
- Starost genetskog primerka R1A1 kod najviših indijskih kasti potiče od pre nekih 3.850 godina, što se poklapa s periodom dolaska Arijevaca na te prostore - naveo je on i uspostavio zaključak da su Arijevci zapravo Sloveni koji su s područja Srbije, Balkana, stigli do Indije. Ovaj stručnjak za haplogrupu R1A1 kaže da je ona tipična za sve Slovene, ali i najviše kaste u Indiji.

I Rusi s Balkana

Kljusov se u svom naučnom radu osvrće i na istoriografiju Rusije, gde kaže da su potomci biblijskog Jafeta, sina Nojevog, došli iz donjeg toka Dunava. Naselili su današnju teritoriju Srbije, a odatle su se preselili na sever. Ova teza je, kaže, potkrepljena i u ruskim udžbenicima iz istorije, u kojima piše da su oni došli „s one strane Karpata“, što je za njih upravo Balkan.

Pogrešan termin

Indoevropski jezici, taj eufemizam, svojevremeno je nastao usled neshvatanja šta to povezuje sanskrit i evropske jezike. Na Dnjepru, Sonu i reci Ural nisu živeli „narodi koji su govorili iranskim jezicima“. Sloveni su tamo živeli i to je bio njihov jezik - tvrdi Kljosov.


[You must be registered and logged in to see this link.]

ДР АНАТОЛИЈ КЉОСОВ О ПОРЕКЛУ СРБА, РУСА И СЛОВЕНА



Др Анатолиј Алексејевич Кљосов, генеаолог, проф. биологије Харвардског универзитета и доктор хемијских наука, бивши проф. Московског државног универзитета о пореклу словена, изворишту аријевске расе, о ДНК генеаологији, и тајни наших предака из Лепенског Вира и Винче

Преци словена били су Аријевци!

Може се аргументовано закључити да трећина Срба, две трећине етничких Руса и трећина у Индији, припадају истој групи, јер имају заједничке аријевске претке – каже др Анатолиј Кљосов

Др Анатолиј Кљосов

Проф. др Анатолиј Кљосов биолог, хемичар, стекао је научну славу у свету генетике, историје, археологије и свих оних научних дисциплина које се баве древном прошлошћу цивилизације. Уважени оснивач Руске академије ДНК-генеалогије дао је одговоре на питања којима се свет бави од постања: ко смо, ко су наши преци?! Његове аргументоване ДНК генеаолошке тврдње нису могли да оспоре ни највећи противници. Теорија по којој  је Словенског род најстарији на Васељени, и као такав је расадник  и центар, пре свега, европске цивилизације, али и свих других, потоњих, званично је призната и од врхунских америчких и јапанских универзитета и института. Према научној анализи др Кљосова – ми Словени јесмо најстарији – директни потомци аријевског народа. На почетку разговора са чувеним научником покушали смо да разјаснимо бит ДНК генеаологије.

Ваша теорија о ДНК-генеалогији је од епохалног значаја за историју, за науку уопште. Шта је суштина ваше теорије, која је, постала чувена у светској науци?  

Епохалност је у томе што она на други начин посматра историју човечанства. Дакле, не само посматрање историје човечанства пре 100 година, нити оне од пре два миленијума, већ и на историју од пре 10 – 15 хиљада година, па ако хоћете, и оне од пре 100 хиљада година. Поглед на историју човека је ДНК човека. ДНК-генеаологија јесте јединствен поглед на основу  анализе ДНК човека, а самим тим и на историју човечанства. То је  научни поглед на историју човека (на основу ДНК човека), због тога што је човек живео пре  100 хиљада година, пре педесет хиљада, пре 10 хиљада и сада живи. И сви они из поменутих периода су такође имали ДНК и преносили су их кроз историју.  У ДНК  долази до незнатних мутација,  а мутације јесу претварање једног дела ДНК у други. На пример, хромозом човека Y, садржи десетине милиона нуклеотида, а  нуклеотиди су јединице ДНК, део хемијске структуре ДНК. И као што се пластични полиетилен састоји из молекула, тако ДНК има ланац тих нуклеотида. Оно што је интересантно, што је одавно у науци познато: и мушакарац и жена имају ДНК, и када се ствара нови живот, ново биће, заправо се преплићу ДНК ланци мајке и ДНК оца. Образује се ДНК ланац, као плетеница. И само један хромозом се не уплиће, то је мушки полни хромозом. Женски је, иначе, x хромозом. Жена y хромозом само прима, оплодњом даје крв, храну, али y хромозом остаје такав какав јесте. Y хромозом је увек исти, он је истоветан и код прадеде, деде, оца, сина, тако и пре пре 10 хиљада година, и непромењив је од појаве човека. Ипсилон Y  хромозом носи информације.

Какве информације?

Информације о нашим далеким прецима. Шта је то ДНК „информација”? То су, заправо,  информације о мутацијама. Код било ког мушкарца, постоји линија која иде, (мушки хромозом), од далеких предака, и та линија не иде само од 10-ак, или стотине поколења, него чак и 10 хиљада поколења. И само незнатне промене на Y хромозому се временом акумулирају. Ако узмемо било ког човека,  рецимо, Y  хромозом Србина Николе Николајевића,  код њега су се, можда десиле неке незнатне промене, јер на матрици од десет милиона нуклеотида, може да се деси било каква комбинација промене. Али, ако узмемо мој Y хромозом и његов Y хромозом и упоредимо их, изгледају истоветно. Шта то значи? То значи да смо ми рођаци, можда од пре 300, 500, 1000 година. Што је даљи наш заједнички предак, то је више разлика у распореду елемената нуклеотида. И када се ради компјутерска обрада, када дакле, у рачунар стављамо те податке, онда комјутер показује да је наш заједнички предак живео, рецимо, пре 1.500 или 50 хиљада година. Према томе се и одређује род. Ми Словени припадамо једном роду, а на земљи постоје различити родови. Постоји 20 радова, из 20 слика , како то зовемо у ДНК генеаологији. Африканци, рецимо, имају своју слику, Монголи другу, Угрофинци, још другачију слику, затим другу слику Кинези и Корејанци.  Ми Европљани, западни или источни смо веома слични. Американци и Индијци се разликују, такође Абориџани и Американци су различити. У целој Европи је пет родова, и у тих пет родова, можемо посматрати колико су они међу сибом блиски, или колико су далеко. Поменимо археолошко налазиште Лепенски Вир,  мислим да би требало са неког скелета да се узме ДНК. У тим древним налазиштима очуван је ДНК, он је остао у костима. Требло би да се уради генеолошка анализа, упоређујући је са Србима. Затим, упоредимо ДНК и неког Петра Петровића, да утврдимо да ли је он заиста у роду са Србима.  И потом доказати ту сличност са ДНК анализом  скелета из Лепенског Вира. ДНК одговара на питање ко смо, са ким смо рођаци, одакле су дошли наши преци. Тако се ствара генеаолошка слика света.


Анатолиј Кљосов и др Божидар Митровић



Ко су били Аријевци, где су живели?

 Одговор зависи од тога шта подразумевамо под Аријевцима. Неки историчари одређују да су Аријевци они који су из Европе дошли у Индију, пре 3.500 година. Други тврде да су то били људи из степе, са простора северно од Црног мора, који су, такође отишли у Индију. Трећи, као што сам ја и моје колеге научници ДНК генеаологије, тврдимо да  си и једни и други и њихови преци – Аријевци!  Испоставило се да су, управо, сви њихови преци – живели у Србији. И не само у Србији, него одавде до севера Пољске, куда су се наши прапреци кретали и прошли преко степа, дошавши у Индију. Када ми, научници, говоримо да су Аријевци живели у Србији, скептици говоре да то није могуће. Али пошто ДНК генеаологија анализира претке, она утврђује одакле су дошли ти људи.  И зато што су Аријевци, имали своје аријевске претке, прародитеље, ми видимо да је ДНК истоветна код људи у Србији,  у Индији. Аријевци – то је цео један род, велико племе, које има одређену структуру ДНК. Чим дајемо такву дефиницију Аријеваца, одмах је јасно ко су били Аријевци и где су живели. При таквом полазном ставу, закључује се да су преци словена били Аријевци. Може се аргументовано закључити да трећина Срба, две трећине етничких Руса и трећина у Индији припадају истој групи, они имају заједничке претке! Нормално, она група која живи у Индији има тамнију кожу, јер су се  хиљадама година склапали бракови са локалним становништвом. Да су, којим случајем, отишли у Африку, били би црне пути. Пре свега,  када говоримо о генеаологији мислимо на ДНК структуру. Зато се, рецимо, у Србији људи из планинских крајева разликују од оних који живе у равници, ови с планинских предела били су стабилнији, мање су се мешали, за разлику од људи из равнице. Али ДНК је једна линија. Аријевци су род који има своју историју, миграциону маршуту, односно путеве сеоба, своју културу, религију, своју динамику у развоју.  Када читамо индијске Веде, ми видимо многе заједничке елементе и за Индијце, и за Русе. То су конкретни одрази аријевске прошлости.

Шта представља хаплотип Y1 – r1a1?

Јединице мере у ДНК  генеаологији су  хаплогрупа или хаплотип. Као што ми имамо број пасоша – то је хаплотип, а слика на пасошу – је хаплогрупа. Хаплотип  је број цифара који у пасошу показује структуру ДНК. А хаплогрупа уопштено r1a1 то је породица. У једној породици структура хаплогрупе је слична. Дугачак је број распореда елемената код било којег мушкарца, а код других рођака је, можда, само један елменат различит. Остали су идентични. Када се изучава ДНК генеалогија, изучава се по хаплогрупи, а по њој се одређује хаплотип.

Имали сте прилике да посетите Винчу и Лепенски Вир. Какав значај ова налазишта имају за науку, а какав за Србе?

 Значај за науку је огроман! Нема много археолошких налазишта на свету који имају такав значај. То је центар савремене цивилизације. Да би се разумео настанак, извор наше цивилизиције треба схватити археологију. Шта је археологија из мог угла? То је материјални знак или скуп материјалних знакова, а тих елемената и интерпретација основних израза имају и Винча и Лепенски Вир. Они су међу најстаријим у свету. Чињеница је да су оба налазишта у Европи, али непобитна је и њихова древност. Са позиције моје професије и када би се још пронашла ДНК, ми бисмо одмах показали и доказали неминовну везу између Лепенаца, Винчанаца и савремених Срба. Иако претпостављамо да је реч о истој ДНК структури и да је она идентична са савременим Србима, одмах можемо  да кажемо да је нетачна тврдња да су Срби овде дошлу и 5. 6. 7. веку. Много лакше ће се утврдити древност историје савремених Срба. И чињеница да Срби живе и живели су одувек на својој земљи. То би оборило новокомпоноване измишљене теорије неких других, који покушавају да оспоре аутохтоност српском народу! Због тога је овај закључак веома важан за Србе. У Лепенском Виру ме је одушевило када сам видео колико, ти заспали људи, имају леп израз лица. И тела.  И  тај  правилан облик лобање. Колико су то били лепи људи. Неки светски археолози према њиховом облику лобање, и без ДНК анализе, закључили су да у Лепенском Виру почивају словенски преци – европски типови, јер сви имају сличну конституцију, и сличан, нама Европљанима, облик лобање. Не личе ни на Кинезе, ни  на Корејанце, нити на Американце, ни Африканце! Поставља се питање, који су они род Европљана? Знамо да је 60 одсто становништва Европе дошло много касније на Стари Континент. А они у Винчи и Лепенском Виру дошли су пре више од 4. 500 година.  Дакле, у Винчи, свакако, не могу бити ни Шпанци, ни Французи, нема ту много могућности и варијанти. Огромна је вероватноћа да су Винчанци и Лепенци живели српски преци, да су Срби њихови потомци. Сматрам да САНУ треба да буде најзаинтересованији да се то утврди. Такође и српска Влада! Логично је да би свака одговорна Влада требала да буде  мотивисана за истину о историји свог народа и земље. Њихова је обавеза да се нађу средства како би се извршила истраживања која су скупа. То је технички могуће!

Уколико би САНУ одлучио да се започне са истраживањима, да ли бисте се Ви укључили (будући да смо сиромашна држава) да помогнете у расветљавању истине?

Желим да помогнем, али треба да постоји иницијатива  одређених институција, Академије. Дакле, иницијатива на максимално професионалном нивоу. Спреман сам да помогнем, са великим задовољством, будући да је веома мало научника у свету који могу с прецизношћу да одреде ДНК, а још мање оних који умеју ДНК да тумаче. Срећом, ја сам један од тих малобројних знанственика који има знање и способност. Уколико би САНУ био озбиљно заинтересован, радо бих се прикључио српској екипи научика.

Како коментаришете да драгоцена археолошка налазишта Винча. Лепенски Вир – нису под заштитом УНЕСКО.

То је велика неправда и поставља се питање зашто је то тако? Није одговор у томе да су у УНЕСКО лоши или незаинтересовани људи! Неко мора у Србији да ради на томе да УНЕСКО убеди и да се покрене заштита. Мора из Србије неко легитиман то да иницира. Чудим се како нико није дошао на ту идеју. Ја сам спреман да пружим  сву своју помоћ као члан Светске академија наука. Ми радимо заједно са УНЕСКОМ, Римским клубом, а Фредерико Мајор је са мном у једној од међународних академија. У том смислу, могу лично да напишем писмо Светској академији да се укључе и Винча и Лепенски Вир, и добију заштићени статус од  изузетно великог значаја за светску културу и баштину. Да ли ће до тога доћи, да ли ће ова налазишта бити под УНЕСКО заштитом, зависи од САНУ!

Ви сте највећи живи стручњак за хаплогене и генеаологију!

Тако кажу. Били смо у самом зачетку тих истраживања када смо пре више од пет година правили пионирске кораке и подухвате. Почели смо у академским, научним часописима да објављујемо резултате истраживања, чланке о ДНК генеаологији. Било је неколико чланака где сам покушао да објасним развој ДНК генеаологије. Ми смо основали 2008. године Академију ДНК Генеаологије у три града: Москви, Бостону и Цикуби (велики јапански научни центар). Објављено је на хиљаде страница и на стотина наших чланака посвећених ДНК генеаологији. Ми разматрамо суштину генеаологије, и њене законитости.  Није било лако. За истину и науку увек човек мора да се бори. Каткад и да се жртвује. Када год се појави нешто ново у науци, неизоставан је отпор одређених научних кругова. Неки су негирали до те мере, да су сматрали да се уопште не треба бавити том науком. То су били људи који су радили у редакцијама научних журнала. Биолози су пружали највећи отпор. Нису желели оно што не могу да контролишу. У науци влада једно правило – није важно само открити. Важно је убедити! Због тога смо основали сопствени научни часопис. Објављујемо најбоље и најбитније резултате, студије, књиге и потом их усмеравамо свуда по знанственом свету. Недавно смо, Андреј Тјуњајев и ја, објавили студију на преко 500 страница „Порекло човека” која је изазвала велику пажњу у међународној научној јавности. У Србији треба да се појави моја књига „Историја Словена”.

Из Вашег излагања сам схватила да су Словени живели пре 10 хиљада година, да је постојала њихова култура, много пре него што су настали индоевропски језици.

Треба прво да одговоримо шта су Словени, да би се схватило ово о чему говорите. Ако посматрамо из угла лингвистике,  то су они народи који говоре словенским језицима. Сви они нису могли да говоре пре 10 хиљада година словенским језицима, јер их тада није било – тако тврде филолози. Етнографи  ће тврдити, да Словени имају своју одећу, културу, песму, игру. Пре 10 хиљада година вероватно није било овакве одеће, ни фолколра. Треће одређење појма словена јесте – да су словени одређени род који је имао своје претке. Ако их схватимо као велики род, или неколико родова можемо рећи да они имају своје дубоке, далеке корене, да су живели пре 10. миленијума и да су се развијали у свом културолошком, и језичком смислу. Кроз тих 10 хиљада година је и настало оно што данас Словени јесу. Апсолутно не прихватам теорију да су Срби (Словени) дошли на ове просторе у 5. 6. 7. веку, или да Словени постоје тек од 5. 6. века!!  Мора да се схвати да су у питању веома дуги процеси, и све су то наши преци које смо дужни да поштујемо. Они који су заговорници теорије да Словени постоје тек од 5. 6. века – не поштују своје претке. Нити себе!

Колико је битно за нас, за човечанство, па ако хоћете, и за светске прилике, знати ко смо, шта смо, где су нам били преци? Коме припадамо?

Наравно, да је веома важно. Ево, ја знам све своје претке од  1575. године. Да сам вам дао овај интервју пре 20 година ја бих вам рекао, да свакако моји преци нису били совјетски људи.  Јер, било је уврежено мишљење да оно што је било после 1918 – да  то постоји, а оно пре 1918. у руској историји –  више није постојало! Јер није смело да постоји! Наука мора да буде способна да да одговоре на најтежа питања, да одговори на питања тајне дубине наших корена.

Какви су Ваши утисци са Међународне конференције „На изворишту културе и науке”, у Београду, на којој сте били најистакнутији излагач.

Разговарала Биљана Живковић

 Превоод др                                                                           Превоод др  Божидар Митровић

Проф. др Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа, професор је биологије Харвардског универзитета. У СССР је као доктор хемијских наука,  дуго година био је професор Московског гдржавног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984)… Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, у Масачусетсу.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Руси обелодањују истину о пореклу Срба


Општи изглед обелиска из Сирбина (Фото: Dzonson.wordpress.com)

У сарадњи са нашом великом патриоткињом, Савом Росић, која са руског језика преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења србског народа, објављујем овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова, који упучатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба, у овом случају ради се о VIII веку пре Христа, а о томе говори стари законик уклесан на обелиску из града Сирбина, данашњег Ксантоса, који се налази у малој Азију, у данашњој Турској. Положај данашњег Ксантоса можете погледати на овој мапи».

Е, сад, ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној “историји”, на Балкан у VII веку (626 године) из своје прапостојбине која се налазила иза Карпата. Карпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км. преко Чешке, Совачке, Пољске, Украјине и Румуније. Локацију Карпата на мапи Европе можете погледати овде».

Оно што је најиндикативније за историјско постојања неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени не само на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет Винчанске цивилизације” (од могућих хиперборејских корака до данас)” доказао да су у ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу “велике и масовне сеобе” народа у VII веку ПОСЛЕ НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве! Тај део можете скинути и прочитати, а можете га прочитати и са овог линка».

Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у VII веку после нове ере, онда су још мање биле изводљиве VIII веку пре нове ере, јер ако користимно само податке званиче “историје”, пре VII века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се “доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Карпата”. Само то, а шта су радили пре тога, од чега су живели, итд… ништа се не зна.

Будући да се по овом уклесанмом закону на обелиску из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у VIII веку пре нове ере, и ако би се само ослоноли и пратили податке званичне “историје” и овог сазнања о постојању Срба још у VIII веку пре нове ере… испада да су се срби прво са простора мале Азије одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су ето одлучили, да се у VII веку после нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се спусте са простора иза Карпата, на Балкан, кога су заобишли приликом претходне “селидбе” из мале Азије, и, од тада, они по званичној “историји” постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере.

Наравно, кад се све ово изанализира, паметнима је лако закључити да званична “историја” дебело лаже, по њој “цап-царап”… и народ се преселио, масовно, као кад пређеш улицу, јер напросто не објашњава ништа више о томе, како се уопште хранио тај народ приликом те масовне сеобе и како је било могуће уопште теглити толику храну са собом приликом преласка толике километраже, годинама и годинама… да се народ прехрани (жене, деца, старци, војници) будући да тада, у VII веку после нове ере, неке иоле напредне технологије и технике није били ни у мислима, а камоли пракси, да би се теглила толика храна и да би се народ адекватно и брзо селио, хранио, лечио, јер у питању је било хиљаде и хиљаде километара пешачења.

Будући да је законик на обелиску превео наш свештеник Светислав Билбија (рођен 1907, у Босанском Грахову, село Угарци), после овог преведеног текста, додао сам видео прилог где наш историчар и палеолингвиста Радован Дамјановић говори нешто више о њему. Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то, да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па чак и језици народа централне Африке, једино, гле чуда, у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет србски језик, србска ћирилица, или још тачније, србица.

Човек који је дешифровао етрурско писмо био је Светислав Билбија користећи србску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо з десна на лево.

В. А. Чудинов, чији је текст Сава Росић превела, академик је Руске Академије Природних Наука, председник је РАН (Руска Академија Наука) комисије за кулктуру античке и средњовековне Русије, директор је Института за за старословенску и староевроазијску цивилизацију.

О српском камену из Сирбина са законима из VIII века

„У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова (1). Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици (2). Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета (3)“.


Текст на северној страни обелиска у Сирбину према препису Ернста Калинке (7) (http://dzonson.wordpress.com/)

„Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика, гледано са северне стране, приказан је на слици 1, а на сликама 3. до 6. детаљније су приказане западна, јужна и источна страна. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка (5). Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке (6) (стр. 6 наведене Калинкине књиге приказана је овде на слици 2, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком“.


Поглед на споменик са западне стране (северна је лево) (http://dzonson.wordpress.com/)

„Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’ под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба’, где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби“.


Натпис на обелиску из Сирбина, поглед на јужну страну (западна је лево) (http://dzonson.wordpress.com/)

„Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић (13). Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом – задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу;  Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде; (11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.“

„Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину, навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом; задатак државе’ стоји: 3-10: ‘О управљању овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће – требају… ‘, С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот’ итд.“


Део натписа на обелиску из Сирбина (http://dzonson.wordpress.com/)

Кад камен говори – дискусије нема.

„Са ова три приказа: камен Розета, натпис са Крита, Законик из Сирбина, нисмо исцрпли још све материјалне доказе у прилог старе србске историје, има их још подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим доста.

Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред србским народом?

Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, када му се покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или покварен. Све док им нисмо дали непобитне доказе могли смо да на њихово понашање гледамо кроз прсте. Али после свега овога, они који и даље хуле на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду, њима је место на стубу срама!“

Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тога није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на савремени руски садржати мноштво грешака, док би изворни текст (напола руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу.

Град који се сада зове Ксантос.

Википедија о њему пише: „Ксантос (грч. Ξανθος) – у давнини највећи град и средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем Летон рушевине Ксантоса унете су у УНЕСКО-в списак споменика светског културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере. Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили. Крајем IV века пне. улазио је у састав царства Александра Македонског, а од 190. г. пне. био члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око 180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска га је 42. г. пне. заузела и поново срушила. Касније је ушао у састав римске провинције Ликија (Lycia). Од древног града сачуван је само мали део, откривен приликом ископавања, између осталог позориште. Међу најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени надгробни споменици, којих има две врсте:
уклесани у стене, богато архитектонски украшена тобожња прочеља зграда,
високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.

Најзначајнији споменици те врсте су ‘споменик харпија’ из VI века пне., назван тако по очуваном рељефу на њему, окружен стубовима, као и ништа мање богато украшен зидном пластиком ‘споменик нереида’ у виду јонског храма на високој основи из V века пне. Оба споменика спадају у најважнија дела малоазијско-јонске културе. Ту је пронађен и највећи споменик ликијске писмености – ликијско-милијска стела (око 380. г. пне.)“.

Изгледа да та стела и јесте Законик. Овде су наведена и два нова изворника.


Моје читање натписа на основици обелиска са југа (http://dzonson.wordpress.com/)

Моје читање натписа.

Привукла ме је основица обелиска, на којој сам видео натписе. То је иста фотографија која је и на слици 5, поглед са југа. На избоченом камену с осветљене стране може се прочитати двапут написана реч МАСКА у два реда (горњи ред читам у инверзној боји). Ниже и улево, на другој избочини написана је реч ЯРА (ЈАРА). Још мало ниже чита се израз МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ). Најзад, на равној површини, на фрагменту у белом оквиру, могу се прочитати речи РУСЬ ЯРОВА (РУСКА ЈАРОВА – Руска: стари назив Русије). Као што се види, откривено је мало речи, али се из њих може закључити да је град СЕРБИНА, исти и СИРБИНА, исти и КСАНТОС у Ликији исконски улазио у Јарову Руску.


Моје читање натписа на основици обелиска са запада (http://dzonson.wordpress.com/)

Гледајући са запада на основицу обелиска, види се низ ликова. Највећи од њих се налази на бочној страни леве плоче и подсећа на лава гледаног спреда, благо окренутог улево. На лику унутар оквира може се прочитати реч РОД, а испод оквира – реч ЯРА (ЈАРА). У доњем делу лава може се видети још један лик, мушки, спреда. Десно од носа може се прочитати реч РОД. Горе десно налази се мало мушко лице спреда, нагнуто улево. Испод браде је исти натпис – РОД.

На десном камену је огроман лик спреда. То је мачја њушка. На челу је натпис МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ), доле, на бради – ЛИК МИМЫ (ЛИК МИМЕ). Горњи десни део тог лика образује самосталан лик спреда, такође налик на животињску њушку. На врху носа и десно написана је реч МАРА. У оквиру је написано ЛИК ЯРА (ЈАРОВ ЛИК), а лево од оквира налази се нешто искривљено мушко лице спреда. Најзад, изнад левог ока миме Јара налази се омање женско лице оштрог носа и браде, профил окренут удесно. У висини браде може се прочитати натпис МАРА ЯРА (ЈАРОВА МАРА). Сматрам да то још нису сви ликови и натписи.

Јован Деретић ми је познат по његовим наступима на Међународним конгресима о доћириловској писмености. Сада он има сопствени сајт, тако да се можемо упознати са његовим истраживањима и пре него што дође на Конгрес.

Овог пута је подсетио на то да је у доба антике постојао град Сербина (тј. „Српски“) у Ликији (Људеји), који је потом добио назив Ксантос. Тамо и дан-данас стоји обелиск са мешовитим натписом на руско-српском језику. Нажалост, сада је натпис нечитљив због тога што су слова многима, укључујући и мене, непозната. Тај натпис је прочитао Светислав Билбија, али нисам пронашао на интернету дослован превод. Могуће је да се он чита управо онако како га је тај истраживач прочитао, али можда и није тако. Међутим, мени је била занимљива основица обелиска, на којој сам пронашао ликове и натписе сличне ликовима и натписима на култним каменовима. Другим речима, те плоче су вероватно још старије од самог обелиска. Мала Азија је, испоставља се, улазила у Јаров свет, али да ли је улазила у Јарову Руску, не зна се. Нејасно је и то да ли постоји још неки натпис изведен истим словима, такође написан на српско-руском језику.

Закључак.

Број светих каменова које сам истраживао постаје све већи, па и на плану секундарног коришћења.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vivijen Kljosov zapravo nije to rekao što tvrdiš. Kljosov kaže da su svi Sloveni nekada bili jedno pleme što jeste i logično i razumljivo a kako se to pleme nazivalo ipak niko ne zna. Naravno on takođe tvrdi da su Sloveni zapravo najdirektniji Arijani i da se od Arijana to jeste Slovena postepeno razvijaju svui evropski narodi.
Što se tiče stuba iz Knososa imaš gore slike, jesi li pokušala pročitatio neko slovo? I ako si uspjela jesi li što razumjela?

Dragi moj, ja nista ne tvrdim, samo sam prenela ono sto drugi pisu. Iskreno receno, meni je sve to veoma zabavno, sve to - za i protiv, pa onda razna prepucavanja, svadje ili ubedjivanja, a samo Bog Sveti zna sta je Istina.
Ali, ja licno volim svuda da zavirim, sve me interesuje - i nauka, i istorija, i arheologija, i umetnost, i knjizevnost, i religija, i sve, sve sve... i to ne samo povrsno, vec dublje i studiozno kad se radi o nekim oblastima, na primer prirodna medicina, itd.
A sto se tice Njegosa, pa tu ne treba nista reci, bilo bi suvisno! Trenutno slusam (po stoti put!) Lucu mikrokozma, naravno uz gusle, i naravno uz izvodjenje Djordjija Koprivice (za mene najbolji guslar na planeti...i sire!)

Srdacan pozdrav Vivijen

vivijen ::
Dragi moj, ja nista ne tvrdim, samo sam prenela ono sto drugi pisu. Iskreno receno, meni je sve to veoma zabavno, sve to - za i protiv, pa onda razna prepucavanja, svadje ili ubedjivanja, a samo Bog Sveti zna sta je Istina.
Ali, ja licno volim svuda da zavirim, sve me interesuje - i nauka, i istorija, i arheologija, i umetnost, i knjizevnost, i religija, i sve, sve sve... i to ne samo povrsno, vec dublje i studiozno kad se radi o nekim oblastima, na primer prirodna medicina, itd.
A sto se tice Njegosa, pa tu ne treba nista reci, bilo bi suvisno! Trenutno slusam (po stoti put!) Lucu mikrokozma, naravno uz gusle, i naravno uz izvodjenje Djordjija Koprivice (za mene najbolji guslar na planeti...i sire!)

Srdacan pozdrav Vivijen

Pogrešno sam razumio.
Svakako je lijepo im agti interesovanje za sve i pokušati razumjeti što više. Jedino mi je žao kad se na osnovu polurazumjevanja konstruiše nemoguće, to se naravno ne odnosi na tebe.  

Hvala ti!
Ne bih zelela da budem pogresno shvacena, jer se trudim da raznim interesantnim temama obogatim forum

vivijen ::
Hvala ti!
Ne bih zelela da budem pogresno shvacena, jer se trudim da raznim interesantnim temama obogatim forum

Ne nema kod tebe greške. Ja sam na nekoliko raznih mjesta pa često ne pročitam dobro ili čak zaostanu osjećanja od prethodnog mjesta. Moraću biti pažljiviji. Svaka čat na trudu