Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Pravoslavlje u papskoj zamci

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Pravoslavlje u papskoj zamci

Počalji od vivijen taj Pet 8 Jun - 1:29:20



Pravoslavlje u papskoj zamci



Pravoslavci danas gledaju na katolicizam mnogo povoljnije nego u prošlosti. U zemljama gde je katolicizam u manjini, i gde katolici zauzimaju pomirljiv stav da bi zadobili uticaj, primećuje se sve veća ravnodušnost u pogledu nauka koje rastavljaju pravoslavne crkve od papske hijerarhije.

Pravoslavni branioci papstva


Sve više preovlađuje mišljenje da nema razlike o važnim pitanjima ili da one nisu tako velike kao što se smatralo, i da samo malo popuštanja od strane pravoslavaca može dovesti do boljih odnosa sa Rimom. Bilo je vreme kada su pravoslavci visoko cenili slobodu savesti, koja je bila skupo plaćena. Učili su svoju decu da se gnušaju papstva i smatrali su svaku težnju za prijateljstvom sa Rimom neverstvom prema Bogu. Ali, koliko su drukčija osećanja koja se sada ispoljavaju!


Branioci papstva tvrde da je katolička crkva oklevetana, i pravoslavni svet je sklon da prihvati ovakve tvrdnje. Mnogi smatraju da je nepravedno što se današnja rimska crkva procenjuje po strahotama i bezumnosti, koje su obeležavale njenu vlast za vreme vekova neznanja i tame. Oni opravdavaju njenu strašnu okrutnost prikazujući je kao rezultat divljaštva onog vremena i tvrde da je uticaj moderne prosvećenosti promenio njena osećanja.

Zar su ovi ljudi zaboravili zahtev Rima na nepogrešivost, koji je ova ponosita vlast isticala u toku osam stotina godina? Daleko od toga da napusti svoj zahtev, ona ga, – u 19. veku – ističe sa još većom odlučnošću nego ikada ranije.

Rim tvrdi da katolička crkva „nije nikada pogrešila niti će, prema Svetom pismu, ikada pogrešiti!“ Kako se ona onda može odreći načela koja su u toku prošlih vekova njome upravljala? Papska crkva neće nikada odstupiti od svoga zahteva na nepogrešivost. Ona smatra da je imala pravo u svemu što je učinila kad je progonila one koji su odbacili njene dogme. Zar ona ne bi ponovila ista dela kada bi joj se pružila prilika za to? Neka samo budu uklonjena ograničenja koja sada postavljaju svetovne vlasti, i neka Rim ponovo zadobije svoju nekadašnju vlast, ubrzo će oživeti njegovo nasilje i progonstvo.

Papstvo protiv slobode savesti


Jedan poznati pisac ovako govori o stavu papske vlasti prema slobodi savesti i opasnostima koje naročito prete pravoslavnim zemljama, ako bi ona uspela da sprovede svoje ciljeve.


„Mnogi u pravoslavnim zemljama, a i u Srbiji, smatraju strah od katolicizma za ograničenost ili detinjariju. Oni ne vide u karakteru i stavu katolicizma ništa što bi bilo u protivrečnosti sa našim slobodarskim ustanovama, niti u njegovom jačanju nalaze išta što bi bilo opasno.“

Zato uporedimo najpre neka od glavnih načela srpske državne uprave sa načelima katoličke crkve.

Ustav Srbije garantuje slobodu savesti. To je nešto najdragocenije i najvažnije. Papa Pije IX je rekao u svojoj poslanici od 15. novembra 1854. godine: „Besmislena i pogrešna učenja i prazno naklapanje o odbrani slobode savesti je krajnje pogubna zabluda, – kuga koja njaviše preti jednoj državi.“ Isti papa u svojoj poslanici od 8. decembra 1864. godine izriče prokletstvo nad „onima koji brane slobodu savesti i vere kao i nad svima onima koji podupiru mišljenje da crkva ne sme upotrebljavati silu“.

Miroljubivi ton Rima u Srbiji nikako ne znači promenu duha. Rim je tolerantan kada je nemoćan. Biskup O’Konor kaže: „Sloboda veroispovesti samo se trpi dok se ne može drukčije postupati bez opasnosti po katolički svet.“

Nadbiskup Sv. Luja rekao je jednom prilikom: „Krivoverstvo i neverovanje su zločini, i u hrišćanskim zemljama, kao na primer u Italiji i Španiji, gde je čitavo stanovništvo katoličko i gde je katolička religija bitni deo državnih zakona, oni se kažnjavaju kao svaki drugi prestup“.

Svaki kardinal, nadbiskup i biskup u katoličkoj crkvi polaže papi zakletvu vernosti, koja sadrži ove reči: „Obećavem da ću progoniti svim svojim silama krivoverce, otpadnike, i buntovnike protiv naše gore imenovanog gospodara (pape) ili njegovih pomenutih naslednika i da ću im se najenergičnije suprotstavljati.“

Papstvo prevarilo i poštene katolike


Istina je da i u rimokatoličkoj crkvi ima pravih hrišćana. Hiljade njih služe Bogu prema svetlosti koju imaju. Njima nije dopušteno da čitaju Božju reč, i zato ne mogu upoznati istinu. Oni nisu nikada uočili razliku između službe srca i niza uobičajenih formi i obreda. Bog gleda sa nežnim saosećanjem na ove duše koje su odgajane u veri koja je puna obmana i koja ne može zadovoljiti dušu. On će učiniti da zraci svetlosti prodru kroz gustu tamu koja ih okružuje. Otkriće im istinu kakva je Isusu, i mnogi će se još priključiti njegovom narodu.


Katolicizam kao verski sistem nije ni danas bliži Hristovom jevanđelju nego što je bio ma u kome ranijem odseku svoje istorije. Pravoslavne crkve su u velikoj tami, jer bi inače primetile znake vremena. Rimska crkva ima dalekosežne planove. Ona se služi svim sredstvima da proširi svoj uticaj i poveća svoju silu; ona se priprema za žestoku i odlučnu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da opet uvede progonstvo i da sruši sve što je pravoslavlje sagradilo.

Katolicizam zadobija teren na sve strane. Pogledajte na sve veći broj njegovih crkava i kapela u pravoslavnim zemljama. Ovo treba da uznemiri sve one koji cene čista načela jevanđelja.

Pravoslavci nesvesni opasnosti

Pravoslavci su stupili u vezu sa papstvom i štite ga. Učinili su sporazume i ustupke koji iznenađuju i same katolike, koji to ne mogu da shvate. Zatvaraju oči pred pravim karakterom rimske ckrve i opasnostima koje im prete od njene prevlasti. Narod naše zemlje treba da ustane i da se odupre jačanju ovog najopasneg neprijatelja građanskih i verskih sloboda.


Mnogi pravoslavci misle da je katolička religija bez privlačnosti i da je njeno bogosluženje dosadna i besmislena cermonija. Oni se varaju. Iako je katolicizam osnovan na obmanama, prevara nije sasvim gruba i nevešta. Bogosluženje rimske crkve, svojim ceremonijama, ostavlja najdublji utisak. Njena blistava raskoš i svečani obredi očaravaju čula i ućutkavaju glas razuma i svesti. Oko je očarano. Raskošni hramovi, veličanstvene procesije, zlatni oltari, dragim kamenjem ukrašeni kovčezi sa relikvijama svetaca, odabrane slike, i umetnički kipovi, sve to probuđuje estetsko čuvstvo. I uho je očarano. Muzika je nenadmašiva. Kada zazvuče bogati tonovi orgulja, pomešani sa melodijama mnogih glasova, i odjeknu kroz visoke kupole i kolonade veličanstvenih katedrala, čovek se ispunjava strahom i poštovanjem.


Ovaj spoljašnji sjaj, raskoš i ceremonije, koje samo obmanjuju težnju duša opterećenih grehom, dokaz su unutrašnje pokvarenosti. Hristovoj veri nije potrebna ovakva raskoš da bi joj služila kao preporuka. U svetlosti koja sija sa krsta, pravo hrišćanstvo izgleda tako čisto i privlačno da nikakva spoljašnja ukrašavanja ne mogu povećati njegovu pravu vrednost. Krotki i mirni duh, koji je pred Bogom mnogo cenjen, jeste ona sveta lepota.

Živeti samo za ovaj svet

Sjajni stil nije neophodan znak čistih i uzvišenih misli. Smisao za umetnost i prefinjen ukus često mogu biti i u jednoj zemaljskoj i čulnoj duši. Sotona se često time služi da navede ljude da zaborave na potrebe svoje duše, da izgube iz vida budući, večni život, da se odvrate od svoga moćnog Pomagača i da žive isključivo za ovaj svet.

Religija puna ceremonija i spoljašnjeg sjaja privlačna je za nepreporođeno srce. Raskoš i ceremonije katoličkog bogosluženja imaju zavodnu, očaravajuću silu, koja je mnoge prevarila, tako da gledaju na katoličku crkvu kao na prava nebeska vrata. Samo oni koji čvrsto stoje na temeljima istine, čija su srca obnovljena Božjim Duhom, zaštićeni su od njenog uticaja. Hiljade onih koji nemaju živog iskustva sa Hristom biće zavedeni da prihvate obličje pobožnosti koje je bez ikakve sile. Takva religija je upravo ono što mnogi žele.


Pošto crkva tvrdi da ima pravo da oprašta grehe, mnogi katolici smatraju da mogu slobodno da greše. Ispovest, bez koje crkva ne daje oproštenje, takođe mnogo pomažu zlu. Onaj koji priklanja svoja koljena pred grešnim čovekom, i u ispovesti mu otkriva svoje tajne misli i pobude srca, ponižava svoje ljudsko dostojanstvo i izopačava svako plemenito osećanje svoje duše. Otkrivajući svoje grehe svešteniku, grešnom i smrtnom čoveku, koji se često odaje piću i porocima, čovek slabi i kvari svoj karakter.


Njegovo shvatanje o Bogu svedeno je na lik palog čoveka je tajni izvor iz koga izlaze mnoga zla koja pogane svet i pripremaju ga za konačno uništenje. Ali, onome koji je popustljiv prema samome sebi ugodnije je da se ispovedi smrtnom čoveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi više odgovara da čini pokoru nego da se odrekne greha. Lakše je mučiti svoje telo koprivama i oštrim lancima nego razapeti telesne želje. Telesno srce više voli da nosi teške okove nego da primi Hristov jaram.

Forma bez suštine

Postoji upadljiva sličnost između rimske crkve i jevrejske crkve u vreme Hristovog prvog dolaska. Dok su mnogi Jevreji onog vremena tajno gazili svako načelo Božjeg zakona, spolja su bili vrlo strogi u pogledu držanja njegovih propisa. Narod su opterećivali raznim propisima i predanjima koja su činila poslušnost mučnom i dosadnom. Kao što su neki Jevreji tvrdili da obožavaju zakon, tako i katolici tvrde da obožavaju krst. Oni uzdižu simbol Hristovih muka, a u svome životu se odriču Onoga koga taj krst predstavlja.

Katolici stavljaju krst na svoje crkve, na oltare i sveštenička odela. Svuda se vide krstovi koji se javno poštuju i uzdižu, ali Hristova nauka je sahranjena pod mnoštvom besmislenih predanja, lažnih tumačenja i strogih propisa. Hristove reči upućene fanatičnim Jevrejima mogu se još više primeniti na vođe rimokatoličke crkve: „Oni vežu bremena teška za nošenje.“ (Matej 23, 4).

Savesne duše u krilu katoličke crkve stalno strahuju bojeći se gneva jednog osvetničkog Boga, dok mnogi dostojanstvenici ove crkve žive u raskoši i čulnim zadovoljstvima.

Slobodno grešite i mrzite Boga

Sotona se stalno trudi da pogrešno predstavi Božji karakter, prirodu greha i pravi ishod velike borbe. Njegove izmišljotine slabe osećanje obaveze prema božanskom zakonu i dopuštaju ljudima da greše. U isto vreme Sotona im pomaže da gaje pogrešna shvatanja o Bogu, tako da gledaju na Boga više sa strahom i mržnjom nego sa ljubavlju.

Okrutnost, koja je svojstvena njegovom karakteru, Sotona pripisuje Stvoritelju. Ta okrutnost je utelovljena u verskim sistemima i ogleda se u načinu bogosluženja. Tako ljudske duše postaju pomračene, i Sotona ih upotrebljava kao svoja oruđa da ratuje protiv Boga. Zbog izopačenih pojmova o božanskim osobinama, mnogobožački narodi su bili navedeni da veruju da su ljudske žrtve potrebne za sticanje naklonosti božanstva. Tako su počinjene strašne surovosti od strane idolopoklonstva u raznim njegovim oblicima.

Zločini u „božje“ ime


Rimokatolička crkva koja je sjedinila mnogoboštvo sa hrišćanstvom i slično mnogoboštvu pogrešno predstavila Božji karakter, pribegavala je takođe okrutnim i strašnim postupcima. U vreme prevlasti papskog Rima postojala su razna sredstva za mučenje, pomoću kojih su ljudi bili prinuđavani da se slože sa njegovim naukama. Oni koji se nisu saglasili sa njegovim zahtevima osuđeni su bili na lomaču. Bilo je mnogo pokolja o kojima se za neke neće nikada doznati, dok ne budu otkriveni na dan suda. Dostojanstvenici crkve naučili su od Sotone, svog učitelja, da izmisle takva sredstva koja će prouzrokovati najveće muke, a da pri tome njihove žrtve ipak ostanu u životu. U mnogim slučajevima pakleni postupak se ponavljao do krajnje granice čovekove izdržljivosti, sve dok ljudska priroda nije popustila u borbi, a mučenik pozdravljao smrt kao dragog osloboditelja.


Takav je bio udes onih koji se opirali Rimu. Na svoje pristalice Rim je primenjivao po potrebi strogost biča, gladovanje i sve moguće telesne kazne. Da bi stekli naklonost neba, pokajnici su, prekršavajući prirodne zakone, kršili Božje zakone. Bili su poučavani da raskinu veze koje je Bog dao čoveku da bi ulepšao i blagoslovio njegov život na zemlji. Po grobljima se nalaze milioni žrtava koje su provele svoje živote u uzaludnom nastojanju da uguše svoje prirodne težnje, da potisnu, kao nešto grešno pred Bogom, sve misli i osećanja naklonosti prema svojim bližnjima.

Ako želimo da razumemo strašnu Sotoninu surovost, koja je jasno otkrivala vekovima, i to ne među onima koji nisu nikada čuli o Bogu, nego u samoj sredini hrišćanstva, treba samo da čitamo istoriju katoličke crkve. Pomoću svog velikog sistema obmane, knez zla je ostvario svoju nameru kako se on uspeva prerušiti i ostvariti svoj cilj preko vođa ove crkve, onda možemo bolje da razumemo zašto on ima tako veliku odvratnost prema Bibliji. Onome koji čita Bibliju, Bog će otkriti svoju milost i ljubav. On će videti da Bog ne stavlja na ljude nijedan od ovih teških tereta. Sve što On traži jeste smerno i ponizno srce, skrušen i poslušan duh.

Hristos nam u svome životu nije dao primer da ljudi treba samo da se zatvore u samostane da bi se tako osposobili za nebo. Nikada nije učio da ljubav i saosećanja treba da se ugušuju. Spasiteljevo srce je bilo puno ljubavi. Što se čovek više približi moralnom savršenstvu, to su njegova osećanja jača, njegovo zapažanje greha oštrije, a njegovo saučešće prema nevoljnima dublje.

Isus nije bio inkvizitor

Papa tvrdi da je Hristov zamenik, ali kako se njegov karakter može uporediti sa karakterom našeg Spasitelja? Da li je Hristos ikada osuđivao ljude na zatvor ili mučenje zato što ga nisu hteli poštovati kao nebeskog cara? Da li je on ikada zahtevao da se osude na smrt oni koji ga nisu primili? Kad su stanovnici jednog samarićanskog sela odbili da prime Isusa, apostol Jovan, pun gneva, upitao ga je: »Gospode! Hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi, kao i Ilija što učini?« Isus je sažaljivo pogledao na svog učenika i ukrotio je njegov nemilostiv duh, rekavši: „Sin čovečji nije došao da pogubi duše čovečje, nego da ih sačuva.“ (Luka 9, 54-56) Kakve li razlike između duha koji je pokazao Hristos i duha njegovog samozvanog zamenika?

Vreme se menja, ali ne i papstvo


Rimska crkva se sada prikazuje svetu kao miroljubiva; ona pokušava da opravda izveštaj o svojim surovostima. Obukla se u obličje pobožnosti, ali se nije promenila. Svako načelo kojim se papstvo rukovodilo u prošlim vekovima postoji i danas. Ono se još uvek drži nauke koja je uvedena u mračnom srednjem veku. Neka se niko ne vara! Papstvo, koje su pravoslavci sada spremni da poštuju, je ono isto koje je vladalo svetom u srednjem veku. Ono se odlikuje ohološću i drskim zahtevom da vlada nad carevima i knezovima, i prisvaja prava koja ima samo Bog. Njegov duh je isto tako surov i despotski sada kao kad je gazio ljudsku slobodu i predavao na smrt svece Višnjega.


Papstvo je upravo ono što je proroštvo objavilo da će biti: otpad poslednjeg vremena. (2. Solunjanima 2, 3-4) Njegov je plan da pokaže prirodu koja će najbolje odgovarati njegovom cilju. Ali, pod raznim izgledom kameleona, ono uvek zadržava nepromenljiv otrov zmije. Da li će se ova sila, čija se istorija u toku hiljadu godina pisala krvlju svetaca, sada priznati kao deo Hristove crkve?

Ne ističe se bez razloga u pravoslavnim zemljama da se sada katolicizam ne razlikuje toliko od pravoslavlja kao u ranijim vremenima. Dogodila se promena, ali ne u papstvu. Katolicizam je, u stvari, vrlo sličan današnjem pravoslavlju, zato što se ono veoma izopačio od vremena kada je bilo odano Biblijskim istinama.

Zamka za pravoslavlje

Pošto pravoslavne crkve traže naklonost sveta, njihove oči zaslepljuje lažno čovekoljublje. Zašto ne bi bilo dobro, govore one, da se veruje da iz svakoga zla može izaći dobro? I, kao neizostavna posledica toga, one napokon počinju da zaključuju da iz svakog dobrog izlazi zlo. Umesto da brane veru „koja je jednom data svetima“, oni se sada gotovo izvinjavaju pred Rimom zbog svog nepovoljnog mišljenja o njemu i mole za oproštenje zbog svoje slepe revnosti.

Veliki broj ljudi, čak i onih koji nemaju povoljno mišljenje o papstvu, ne boje se njegove sile i uticaja. Mnogi ističu da je duhovna i moralna tama, koja je vladala za vreme srednjeg veka, povoljno uticala na širenje njegovih dogmi, njegovih sujeverja i ugnjetavanja, i da veća prosvećenost novoga doba, sveopšta raširenost znanja i sve veća sloboda u verskim stvarima čine nemogućim da ponovo zavlada netrpeljivost i tiranija. Sama pomisao da bi se ovakvo stanje moglo opet vratiti izlaže se podsmehu. Istina je da ovom pokoljenju svetli velika duhovna, moralna i verska svetlost. Sa otvorenih stranica svete Božje reči izliva se na zemlju nebeska svetlost. Ali ne treba zaboraviti da što je veća svetlost, to je veća i tama onih koji je izopačuju ili odbacuju.

Proučavanje Biblije uz molitvu pokazalo bi pravoslavcima pravi karakter papstva, i to bi učinilo da se zgražaju nad njim i da ga izbegavaju. Ali mnogi se smatraju tako mudrima da ne osećaju potrebu da ponizno traže od Boga da ih vodi u istinu. Iako se hvale svojom prosvećenošću, ipak ne poznaju ni Svetog pisma ni sile Božje. Želeći da nečim umire svoju savest, oni traže ono što je najmanje duhovno i što iziskuje najmanje poniženja. Ono što oni žele jeste da zaborave Boga, ali da izgleda kao da ga se još sećaju.

Papstvo je vrlo pogodno da zadovolji želje takvih ljudi. Ono odgovara težnjama dveju grupa ljudi koji obuhvataju skoro ceo svet: 1) onima koji žele da budu spaseni svojim ličnim zaslugama i 2) onima koji hoće da budu spaseni u svojim gresima! Tu je tajna njegove moći.

Istorija dokazuje da je vreme velike duhovne tame bilo povoljno za uspeh papstva. Ali budućnost će pokazati da je vreme velike duhovne svetlosti isto tako povoljno za njegov uspeh. U prošlim vekovima, kada su ljudi bili bez Božje Reči i bez poznavanja njegove istine, njihove oči su bile zaslepljene, i hiljade njih su pali u mreže, jer nisu videli zamke koje su im bile postavljene. U ovome pokoljenju ima mnogo njih čije su oči zaslepljene bljeskom ljudskih teorija i lažnim znanjem. Oni ne opažaju zamku, i padaju u nju kao da su zaslepljeni. Bog hoće da umne sposobnosti smatramo Stvoriteljevim darom i da ih upotrebljavamo u službi pravde i istine.

Ali kada se gaje oholost i častoljublje, i kad ljudi uzdižu svoje lične teorije iznad Božje reči, onda razum može da učini veću štetu nego neznanje. Tako će se lažna nauka našeg doba, koja potkopava veru u Bibliju, pokazati vrlo uspešna u pripremanju puta za prihvatanje papstva, sa svim njegovim privlačnim ceremonijama, kao što je ograničavanje znanja u srednjem veku doprinelo njegovom uzdizanju.

U pokretima koji se razvijaju u naše vreme u Republici Srbiji, a koji nastoje da ustanove da crkveni običaji dobiju potporu države, pravoslavci idu stopama katolika. Šta više, oni otvaraju vrata papstvu da bi ono u pravoslavnoj Srbiji zadobilo vrhovnu vlast.

Zavet poslušnosti Rimu


Rimska crkva, sa svojim ograncima po celom svetu, sačinjava ogromnu organizaciju, koja se nalazi pod nadzorom papske stolice i treba da služi njenom interesu. Milioni njenih članova u svim zemljama sveta poučavaju se da su dužni da pokažu podaničku pokornost papi. Ma kojoj narodnosti pripadali i ma kakav bio oblik njihove vlade, oni treba da smatraju autotritet crkve većim od svakog drugog. Iako se zaklinju državi na vernost, ipak iznad svega stoji zavet poslušnosti Rimu, koji ih oslobađa svake obaveze koja nije u saglasnosti sa interesima Rima.


Istorija nam svedoči o veštim i upornim naporima papstva da se uvuče u poslove država i, zadobivši oslonac, da radi na ostvarenju svojih ciljeva, čak po ceni propasti prinčeva i naroda. Godine 1204. godine papa Inocentije III je iznudio od Petra II, kralja Aragonskog, da položi ovu neobičnu zakletvu. „Ja, Petar, car Aragonski, priznajem i obećavam mome gospodaru, papi Inocentiju, njegovim katoličkim naslednicima i rimskoj crkvi stalnu vernost i poslušnost. verno ću čuvati svoje carstvo u poslušnosti prema njemu, skupocenu veru ću braniti, a krivoversku pokvarenost goniti.“ Ovo se slaže sa tvrdnjama u pogledu moći rimskog prvosveštenika da on ima „zakonsko pravo da obara careve“ i da „može da oslobodi podanike od njihove zakletve vernosti prema nepravednim vladarima.“

Svi (grešni) putevi zaista vode u Rim

Neka se ne zaboravi da se Rim hvali upravo time što se nikada ne menja. Principi Grgura VII i Inocentija III su još uvek principi rimokatličke crkve. Kada bi imala silu, crkva bi te principe sprovodila istom energijom kojoj je to činila u prošlim vekovima. Pravoslavci malo znaju šta rade kada prihvataju pomoć Rima. Dok oni gledaju da postignu svoj cilj, Rim teži da učvrsti svoju silu da bi povratio svoju izgubljenu vlast. Neka Srbija usvoji princip po kome crkva može da kontroliše državu; neka se verski propisi nameću od strane građanskih zakona; ukratko, neka autoritet crkve i države ima vlast nad savešću i pobeda Rima u ovoj zemlji biće osigurana.

Božja reč je upozorila na neposrednu opasnost koja se približava; ako se ova opomena odbaci, pravoslavna Srbija će iskusiti kakve su stvarne namere Rima, ali onda će biti prekasno da se izbegne njegova zamka. Moć Rima neprimetno raste. Njegova učenja imaju veliki uticaj na zakonodavne skupštine, na crkve i na ljudska srca. On podiže svoje visoke i ogromne građevine, u čijim će se tajnim podzemnim prostorijama ponoviti njegova pređašnja progonstva. Tajno i neprimetno učvršćuje on svoje snage da bi ostvario svoje ciljeve i izvršio napad kad dođe odlučni čas. Sve što on želi jeste da ima pogodniji položaj, a taj mu se već pruža. Mi ćemo uskoro videti i osetiti šta je namera Rima. Ko bude hteo da veruje i da bude poslušan Božjim rečima, navući će time na sebe ruganje i progonstvo.

Autor: Marko Branković

izvor


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu