Fobije i samopostovanje

SAMOPOUZDANJE



"Vaš život se bavi isključivo Vama. Vaš život se nikad ne bavi Njima, to je samo vaša iluzija."



Sve to što vam se dešava je isključivo Vaš život. Samo ga Vi možete živeti, osećati i učiniti savršenim za vas, jer niko drugi nikad ne može osetiti vaša osećanja koja vam potvrdjuju da li je nešto dobro ili loše. Svaki pokušaj da živite nečiji život i da osećate nečija osećanja vode u Vaš bol i patnju. Zato što se tad odričete kontrole nad svojim životom i svojim osećanjima. To posebno važi za vaš doživljaj sebe - Vaše Samopouzdanje.

"Samopouzdanje je vrsta ogledala u kome samo Vi vidite svoju sliku sebe''.

Vaše samopouzdanje ima direktan uticaj na Vaše bliže i dalje okruženje. Drugim rečima: Vaše Samopouzdanja je energija kojom Vi direktno utičete na ljude oko sebe. I na osnovu toga Vi formirate njihov odnos i stav prema Vama.

Onog trenutka kad odlučite da preuzmete na sebe odgovornost za sve što vam se dešava, tad imate moć da promenite sve što želite u svom životu. Preuzimanjem pune odgovornosti za sve vaše uspehe i sve vaše neuspehe, dolazite u poziciju da zadržite sve što vam se sviđa u vama i oslobodite se svega što vam smeta. Tad prestaje traženja krivaca u drugima za vaše probleme, nema više lažnih nada i nema gomile razočarenja. Sve je u vašim rukama. Potpuna moć upravljanja sopstvenim životom!

Mnogi ljudi uvek krive druge za situacije u kojima se nađu i tako automatski pretvaraju sebe u žrtve. Radeći to zadržavaju sebe u stanju nemoći i stalnog nezadovoljstva. To je auto-destruktivni model ponašanja koji im ne dopušta da upravljaju svojim životom, svojim zdravljem i svojom srećom. Upravo zato takvi ljudi žive u iluziji da će ih jednog dana neko ispuniti neophodnom dozom sigurnosti, pa će život nastaviti sretni i zadovoljni. Međutim, naučno je dokazano: "Deda mraz ne postoji!''

Živeći u toj svojoj iluziji oni ne shvataju da njihova osećanja niko sem njih ne može osetiti, pa samim tim niko ih ne može ispuniti osećanjem sigurnosti koje traže. Istina je da malo ljudi dobije ono što misle da im je najpotrebnije za sreću. Uglavnom ljudi dobiju ono u šta iskreno veruju da mogu imati. Drugim rečima, Ljudi dobiju ono što očekuju da će dobiti.

To što ljudi traže: Sigurnost, Odlučnost, Samopouzdanje... ne nalazi se tamo negde napolju. To je oduvek bilo unutra u njima, to su njihova Osećanja. Dok ste bili beba, bili ste čista radost i zadovoljstvo. Znali ste koliko ste važni, osećali ste kako ste Vi centar sveta. Bili ste hrabri, zahtevali ste ono što ste želeli, a sva osećanja ste ispoljavali otvoreno. Voleli ste sebe u potpunosti, svaki delić svoga tela. Osećali ste da ste potpuno savršeni. I to je prava istina o vama.

Sve ostalo je došlo posle. Sva druga osećanja ste naučili od drugih. Većina vaših sadašnjih stavova i emotivnih reakcija koji vam se ne sviđaju, nastali su u vreme kad niste imali dovoljno životnog iskustva da ih logički definišete kao danas. Kritike, stalno ukazivanje na greške, treniranje strogoće, nesigurnost jednog ili oba roditelja, itd. Sve su to bili programi koje ste skupljali u ranim godinama vašeg života i naučili po njima da radite. Pošto su vam te sugestije ponovljene dovoljan broj puta Vi ste ih prihvatali kao istinu jer tad niste znali ono što znate danas.

Bez obzira u kom ste životnom dobu sad, ako bi vam bilo ko rekao da ste glupi ili smešni Vi ćete se odmah i bez problema odbraniti od takve sugestije. Ali kad imate svega 2 ili 3 godine vi nemate ni znanje, ni snagu životnog iskustva da se odbranite i odbacite takve sugestije. Pogotovo ako takve sugestije stižu od vama tad najvažnijih ljudi - Vaših roditelja, babe, dede, isl.

U periodu odrastanja i učenja o životu vrlo je lako uticati na vas. Sunđer najbolje upija vodu kad je suv, zar ne? Pa isto tako vaš mozak dok nemate životno iskustvo sve što vam kažu prihvata kao istinu. Ako vam tad dok učite o životu stalno upućuju i ponavljaju sugestije koje vas sputavaju i ograničavaju u svemu što želite da uradite na svoj način, Vi počinjete da se osećate i mislite loše o sebi. Takav ograničavajući stav i negativna osećanja koja ga prate vremenom se gomilaju i stvaraju neprijatne manifestacije koje nazivamo Nesigurnost u sebe ili manjak Samopouzdanja.

izvor

RAZUMEVANJE SEBE JE PUT USPEHA



Nisam srećan čovek. Svako sreću shvata na svoj način. Zato me ne pitajte šta mi to znači. Jednostavno, nisam srećan čovek. Nisam nikad ni bio. U stvari, preterujem u svojim izjavama. Ponekad sam bio zadovoljan ili se ponekad osetio ponosnim. S vremena na vreme ljudi su mi odavali priznanja za nešto što sam rekao ili učinio. To su bili kratki trenuci moje sreće. Ali kad pogledam šta sam do sada postigao, a šta sam sve želeo, vidim da postoji veliki raskorak između želja i očekivanja. Nikako ne mogu da me uteše izjave, da su vremena teška, da ni većini drugih ljudi ne cvetaju ruže i da sam previše ambiciozan. Ne bih voleo da steknem uvid u smisao svog života tek na njegovom kraju. Ne bih voleo da prođem ni kao onaj srednjevekovni vladar Abdelraham, koji je posle pedeset godina svoje uspešne vladavine nad narodom i državom, konstatovao da je za to vreme bio samo petnaest dana istinski srećan čovek. Već sada me uznemirava pomisao da odem sa ove planete siromašan u duši i u telu. Ne mogu da verujem u onu izreku – blago siromašnim, njihovo je carstvo nebesko. Život na odloženo je prevara ili opsena. Moj sadašnji život je slika i prilika mene, ovakvog kakav sam sad. Sada sam nesrećan. Taj osećaj je pouzdan pokazatelj da ne živim autentičan, svojim potencijalima svojstven život. Živim život ispod svojih mogućnosti. Zato sam nesrećan. Da li sam ja neuspešan zato što sam nesrećan, ili sam nesrećan zato što sam neuspešan? Gde je tu uzrok, a gde posledica? Izgleda da nema razlike između uzroka i posledice. Iz posledica proističu uzroci, a iz uzroka proizilaze posledice.





Mentalna predstava sebe je izvor uspeha i neuspeha





Ovako razmišljanje me dovodi do uvida da moje prethodno iskustvo oblikuje moje sadašnje. Svi moji prethodni neuspesi, razočarenja i osujećenja su se kristalizovali u čvrst splet ubeđenja kako moje Ja ne valja. Takav nastavljam da izlazim u susret izazovima života, uvek iz te inferiorne pozicije - Ja ne valjam. Eto uzroka svih mojih neuspeha: mentalna predstava sebe kako ne valjam. Kada radim, to ne ispadne precizno odrađen posao. Dok učim, nesamopouzdanje remeti moju pažnju i moć razumevanja. Kada razmenjujem sa ljudima ideje, osećanja, ciljeve i druge vrednosti, ostajem uskraćen i inhibiran. U samoći tonem u sve veću apatiju i dosadu. To se moj kompleks manje vrednosti izražava na bezbroj načina. Zar će moj život proteći u besmislenom ponavljanju baš onog što neću? Kako se osloboditi te ružne slike sebe nastale u prošlosti, iz mog iskustva, iz svih mojih osujećenja? Zar je smrt jedini put oslobađanja od tužnih slika prošlosti? Toliko mukotrpnog sticanja znanja, pročitanih knjiga i uvažavanja mišljenja mudrih ljudi, a ja ostao isti, bez samopoštovanja i samopouzdanja. Moje inferiorno Ja je nastajalo kroz impresiju svih onih daljih i bližih udaraca života i kroz moje prisilno upoređivanje sa ljudima koji su jači, lepši, pametniji, bogatiji i kreativniji od mene. Ja sam podeljen između idealnog Ja , kakav želim i treba da budem i ovog svakodnevnog Ja , kakav ne želim biti. Stidim se podvojenosti svog bića. Stidim se težnje da budem superioran, ali i svog duboko prikrivenog osećaja inferiornosti. Kako se osloboditi želje da budem superioran u odnosu na druge? Kako neutralisati taj podmukli osećaj manje vrednosti ? Kako biti samo Ja? Na ta pitanja mi mogu odgovoriti samo uspešni ljudi. Treba učiti od njih. Oni imaju ključeve uspeha i neuspeha. To nije upoređivanje sa uspešnim čovekom. To je moja radoznalost i ispitivanje kojim sredstvima on dolazi do uspeha i samopoštovanja zbog postignutih rezultata.

Evo šta on kaže o sebi, svom uspehu i osećaju da je srećan: Ja sam srećan čovek. Nisam oduvek bio takav. Dok sam bio dete, kritikovali su me, prvo moji roditelji, a zatim učitelji i svi oni koji su nadgledali moj rad. Opirao sam se njihovim kritikama i sudovima, svađao se i mrzeo ih. Ko zna dokle bi tako trajalo da nisam prestao da se opravdavam i krijem svoje greške. Šta mi vredi što pred drugim ljudima uspevam da sakrivam svoje slabosti, kad ih od sebe sama ne mogu sakriti. Nije važno što svi odreda kriju svoje mane i greške. Ja to nisam više hteo raditi. Osećao sam da u kontaktu sa ljudima, ne razgovaram iz stvarnog bića, već sa nekom umišljenom predstavom sebe iza koje ne stoji istinsko iskustvo. Većina ljudi eksponira u društvu, kroz ono što govore svoje idealno Ja, koje doduše postoji, ali samo kao mentalna predstava. Istovremeno, ti isti ljudi, svojim delima, postupcima i osećanjima isijavaju neko drugačije Ja, svakodnevno Ja, koje drhti od straha, bludi u neznanju i nedoumicama i grči se pred naletima pobednika. Ako postoji takvo svakodnevno Ja i ono folirantsko, idealno Ja, mora da postoji i ono istinsko Ja koje ljude nagoni da se stide lažnih predstava sebe. Rešio sam da budem autentičan po svaku cenu. Uspeo sam zahvaljujući tome što sam prestao da se predstavljam u boljem svetlu nego što jesam i što sam otvoreno pokazivao svoje mane i slabosti. Na moje iznenađenje, ljudi me nisu osuđivali. Čak su pokazivali simpatije prema meni, valjda zato što su u meni prepoznali neke svoje nemile osobine i prihvatili me kao nekog sebi bliskog. Odjednom sam dobio veliku snagu da nešto uradim, jer više nisam rasipao pažnju i energiju na ono što činim i na posmatranje kako me drugi procenjuju.





Neverovatna lakoća hrabrosti





Da bih dostigao stanje istinske smirenosti kroz otvoreno pokazivanje svojih slabosti trebala mi je velika hrabrost. Postojao je rizik da budem ismejan, jer otkud znam da to neko neće iskoristiti da napravi zabavu na moj račun i istakne svoj smisao za humor. Iako je hrabrost postupanje na određeni način uprkos opasnosti od negativnih posledica, ipak je hrabrost posledica razumevanja. Razumeo sam da je manja šteta pretrpeti ismejavanje i kritiku nego, stalno kriti svoje slabosti i živeti u strahu od otkrivanja mojih tajni. Hrabrost je čin nastao iz razumevanja da se nema šta izgubiti, nego samo dobiti. Kad to razumete, ne možete, a da ne budete hrabri. Viđenje istine je isto što i delovanje po njoj. Drugačije rečeno, uzrok i posledica su jedno. Zbog toga važi princip, kada čoveku poraste hrabrost, poraste mu i inteligencija. Prestao sam biti podeljen i odjednom imam viška snage. Ranije mi je bio glavni cilj da se prikažem u boljem svetlu ili makar da sakrijem svoje slabosti. On je trošio najveći deo moje snage. Od kad sam ga napustio imam više energije nego što mi treba. Morao sam je investirati u nešto, u neki novi cilj. Moje iskustvo govori da su uspešni oni ljudi koji imaju svesne ciljeve. Ja sam se opredelio da zaradim mnogo novca, toliko da ne moram da brinem za sutrašnji dan. Manje mi je bilo važno kako ću steći bogatstvo, samo da je legalno zarađeno. Ne mora to biti jedini cilj. Umetnik koji ima za cilj da stvara umetnička, likovna ili muzička dela takođe ima ispravan cilj. I poljoprivrednik koji sadi voće i proizvodi žitarice radi to sa jasnim ciljem. Želim reći da čovek ne može biti srećan i uspešan ako nema jasan i svestan cilj ili ciljeve u svom životu. Ali da bi ostvarili svoje ciljeve i želje morate se povezivati sa ljudima na pravi, ljudski način.

Ja ljude ne posmatram kao priliku kako da ih iskoristim za moj biznis. Znam da su svi ljudi kao i ja, sa istim potrebama, naizgled različitim željama i sličnim sklonostima. Bez ljudskog kontakta nema biznisa. Čak, i kad se ne slažemo ja ih ne omalovažavam. Ako nešto urade kako se meni ne sviđa ja ih ne kritikujem. Sećam se svaki put, kako je meni bilo kada sam kritikovan od drugih. Zato uvek idem na beskrajnu toleranciju dok pokušavam da približim mišljenja i iskristališem razumevanje. Obzirnost je imperativ u ophođenju sa ljudima. Držim se one čuvene izreke : sa ljudima treba postupati onako kako želim da oni postupaju sa mnom. Ne sećam se kada sam doživeo neugodnost u komunikaciji. Ako me nešto i zaboli od drugih, odmah znam: ko na dlanu nema ranu može držati i otrov na dlanu. Uživam u razmeni ideja, osećanja i planova sa mnogim oko sebe. Nikad ne propustim priliku da istaknem njihove kvalitete. Volim da ih častim komplimentima, čak i kada se to podrazumeva. Kao što se ne možemo najesti od jednog jela za sva vremena, tako ne možemo da imamo trajnu satisfakciju od jednog priznanja. Mi smo svakodnevno gladni komplimenata, ne zato da bi potvrdili svoju superiornost u odnosu na druge koliko da bi osetili da smo prihvaćeni od sveta onakvi kakvi jesmo, originalni, kao niko drugi na svetu. Poklanjajte ljudima pažnju i priznanja njihovim kvalitetima. Kroz to istovremeno stičete i samopoštovanje. I obrnuto važi. Kada upadate u konflikte, kada ste grubi zato što je neko vas povredio, istovremeno zaparate svoju dušu gubitkom samopoštovanja. To se dešava svima, osim svetim ljudima. Šta da radimo kad srozamo svoj osećaj samopoštovanja? To je kao i pitanje šta da radimo kada padnemo na zemlju i isprljamo se. Moramo uzdahnuti i ustati. Dakle, moramo prihvatiti svoj mali moralni pad i oprostiti sebi. Samopouzdanje se izgrađuje kroz opraštanje sebi svih svojih neuspeha. Ako ste prihvatili sebe u svim svojim oblicima ispoljavanja, i onim ružnim, neželjenim i onim lepim, poželjnim, onda ste blizu cilja da izgradite samopouzdanje. Ne možete ići u nove pobede podeljeni između onog što prihvatate u sebi i onog što negirate.







U čemu je razlika između uspešnih i neuspešnih ljudi





Uspešne osobe imaju svesne životne ciljeve i znaju šta hoće i šta neće od sebe i od drugih ljudi. Neuspešni ljudi ne znaju šta su njihovi ciljevi ili ne znaju kako da ih ostvare. Niko im nikad nije govorio da sami sebi postavljaju ciljeve. Oni su od početka zavisili od mišljenja drugih i njihovih ciljeva. Zato nemaju naviku da donose odluke i da projektuju svoje ciljeve. Otuda nisu ni svesni da njihovo nezadovoljstvo sobom proističe iz nemanja ciljeva. Oni nisu naviknuti da izražavaju svoje potrebe i želje. Iz tog prvobitnog nedostatka bujaju sve kasnije crte ličnosti koje vode iz neuspeha u neuspeh. Zavisne ličnosti su obavezno nesigurne, jer su navikle da neko drugi određuje šta da misle, kako da se osećaju i ponašaju. Kad ih životne okolnosti nateraju na preduzimljivost i akciju, one nenaviknute osećaju nesigurnost i strah da li su dorasle zadacima. Za to vreme, nezavisne ličnosti su nakupile dovoljno iskustva uspeha u nekom poslu i ono im služi kao osnova samopouzdanja. Iz istih razloga one su mnogo veći optimisti od neuspešnih ličnosti. Neuspešan čovek uvek okleva jer ima strah da ne pogreši. On se plaši odgovornosti. Kad god je preduzimao odgovornost na sebe uvek je bio kritikovan ili kažnjavan. Tako je shvatio da je odgovornost rizična. Uspešna ličnost je mnogo više vremena posvetila kontempliranju o sebi i svojim odnosima sa svetom. Rezultat takvog dubokog i istrajnog posvećivanja pažnje svom unutrašnjem svetu je narastanje snage razumevanja. Kod njega nema konfuzije ili haosa misli i doživljaja. Uspešan čovek ne meša činjenice i svoje mišljenje o činjenicama. On se ne gubi i lavirintima svoga uma. Pošto su osujećeni u ispunjavanju svojih želja, kod neuspešnih ličnosti je izražen nemir i agresivno reagovanje prema okolini. Agresivno ponašanje izaziva osećaj krivice i gubitak samopoštovanja što tera čoveka u izolaciju ili usamljenost.Tako se stvara vrzino kolo neuspeha. Razumevanje svoje pozicije u životu je početak prevazilaženja svojih slabosti.Morate posvetiti dovoljno vremena tragajući za objašnjenjima i dovoljno duboko proniknuti u uzroke vaših slabosti.Razumevanje je jedini čarobni štapić promene na bolje.

izvor

Kako zavoleti sebe i steći samopoštovanje

Osoba voli samu sebe onako kako su je voleli roditelji (ili druge značajne figure ) u njenom detinjstvu. Malo dete upija, internalizuje roditeljsku ljubav kroz poruke i ponašanja koje mu roditelji upućuju i to doprinosi izgrađivanju detetove samoljubavi. Drugim rečima osoba tretira sebe onako kako su je tretirali u detinjstvu. Na primer, ukoliko u načinu na koji se roditelj obraća detetu dominira prezir ili ukoliko je dete nedovoljno voljeno velika je verovatnoća da će to dovesti do samoprezira ili kompleksa inferiornosti. Roditelje ne možemo sami da biramo, ali ljubav prema sebi nije nešto nepromenljivo. U sve što činite treba da uložite ogroman trud i energiju. Dalji razvoj ličnosti i psihičko sazrevanje, psihoterapija omogućuju izgradnju i transformaciju ljubavi prema sebi.

Ne postoji univerzalni način ili recept koji dovodi do toga da osoba odjednom zavoli sebe. Sliku o sebi je moguće popraviti, ali postepeno, „korak po korak“ kroz sticanje konkretnih iskustava. Prvo treba da se zapitate da li ste i u kojoj meri zadovoljni svojim životom, na ličnom, emocionalnom i poslovnom planu? Šta je to što treba da uradite, postignete, da biste sebe više cenili, voleli? Šta je to što treba da uradite da bi Vam poraslo samopoštovanje? Šta Vas sprečava da to uradite? Ukratko, radite na ostvarivanju svojih ciljeva i snova. Kad ostvarimo cilj koji smo zacrtali, to utiče na jačanje našeg samopouzdanja i postajemo ponosni na sebe.

Tačno je da čovek prvo treba da voli sebe da bi ga drugi voleli. Osobe koje imaju negativnu sliku o sebi imaju veoma nisko samopoštovanje, nesigurne su, pate od kompleksa manje vrednosti, imaju poteškoće u komunikaciji, emocionalne probleme... Dovoljno je samo da se zapitate da li bi Vam bilo lako da cenite i volite devojku koja je na primer: nezadovoljna svojim fizičkim izgledom, iskompleksirana, koja za sebe kaže da je lenja i zbog toga ne polaže ispite, koja je namćor i pesimista? Međutim, osobe koje vole sebe su one koje su zadovoljne same sa sobom, odnosno slikom koju imaju o sebi, koje su samopouzdane, sigurne u sebe. Takve osobe su vesele, nasmejane, pozitivne, optimistične, jednostavno „zrače“ jer su zadovoljne. Upravo zbog tih osobina njih je lako voleti.

izvor

Samopoštovanje

Kada je Hrist u nama tada se ljubav preliva, to je zanos, ushićenje, ekstaza, sjedinjenje Duše sa Bogom i samopoštovanje je netaknuto. Odbijamo da čujemo da je Bog u nama, zbog odgovornosti koja je nerazdvojivo povezana sa tom spoznajom.

Za nas obične smrtnike samopoštovanje je veština koja se stiče i poboljšava vremenom. Treba proveravati sebe da li živimo na način koji nas zadovoljava i izražava, da li smo srećni jer kad volimo sebe, volimo i sve oko nas. Kad imamo osećaj samopoštovanja, dolazi do odsustva potrebe. U odsustvu potrebe pojavljuje se sve što nam je potrebno. Samopoštovanje je temelj stabilnog karaktera. To je zaslužena ljubav prema sebi. Samopoštovanje se najlakše stiče poštovanjem Deset Božijih Zapovesti.

Do samopoštovanja dolazimo ako možemo:


učestvovati u životu,


biti objektivni bez gubitka svoje individualnosti,


spontano biti on što jesmo,


biti iskreni prema sebi,


voljni da razumemo međuljudske odnose i da uživamo u njima;


zatim, reskirati da živimo život svesni činjenice da ga ne moramo potpuno razumeti;


ne dozvoliti da budemo vođeni dogmom i lažnim moralnim normama;


dopustiti drugima pravo izbora;


želeti da se krećemo prema svom Višem Biću - prema svojoj Suštini,


biti hrabri da manifestujemo sebe i slično.

Međuljudski odnosi pružaju obilje prilika za pozitivan ili negativni uticaj na razvoj samopoštovanja. Samopoštovanje ruši:


oguglalo odbijanje,


bespotrebne pretnje, povređivanje,


dominiranje nad drugim bićima ili


forsiranje sebe i drugih.

Na primer, ako smo stalno izloženi kritikovanju, počinjemo osuđivati sebe i druge; ili kada se sa nama neprijateljski postupa, počinjemo se svađati i povređivati sebe i druge; zatim ako smo naučili da doživljavamo sramotu nanosićemo osećaj krivice sebi i drugima. Ravnodušnost bližnjih će nas odvesti u usamljenost a uz stalno prigovaranje više nećemo biti u stanju sagledavati ljubav drugih prema nama.

Događaji, sami po sebi, nisu stres. Naša zamrznuta reakcija straha, naše sećanje na nešto slično iz prošlosti, čini događaj neprijatnim. Samo upoznavanje svojih strahova i otvoranje prema samopoštovanju će doprineti da sebe više poštujemo i nagomilana gorčina će otići od nas.

Kad nas se ohrabruje postaćemo odlučni, steći ćemo samopouzdanje. Ako živimo u sigurnosti, učimo se poverenju. Pohvale i potvrđivanje učiniće da cenimo sebe i druge, da cenimo dobro. Prihvatanje i odobravanje naš čini zadovoljni sobom. Bićemo sebi prijatelji, volećemo sebe i druge. Produbljujemo moć rasuđivanja i razmišljanja ako od malena imamo dobrog sagovornika, ako imamo sa kim da pričamo. Strpljivost ćemo najbolje naučiti ako su ljudi iz naše okoline tolerantni prema nama. Kada smo voljeni, vodićemo računa da ne narušavamo samopoštovanje u drugima.

Rođeni smo sa pravom na ljubav. Najveći poklon koji možemo dobiti od roditelja je osećaj sopstvene vrednosti, jer vera u sebe je ključ za sticanje samopoštovanja. Praštanje je velika alhemija putem koje možemo da privučemo blagoslov Gospoda.

Unesi zakone u moje srce, Gospode,
zapiši ih u moj um.
Nema slobode bez Tvojih zakona.
Nema sreće bez Slatke Volje Božije.

izvor

Što je zapravo samopoštovanje?

Piše: Kosjenka Muk

Što je zapravo samopoštovanje?

U nezrelom društvu, u kojem većina ljudi vrlo rijetko uopće ima prilike iskusiti što znači osjetiti se istinski dobro sa samima sobom, korisno je razmotriti o čemu zapravo govorimo kad se radi o samopoštovanju.

Kroz mnoga stoljeća, naši preci su odgajani u pokornosti prema crkvi i vladarima. Da bi se to postiglo, bilo je nužno prisiliti ljude da se odreknu svoje prirodne težnje za slobodom i obiljem, prisiliti ih da se smatraju manje vrijednima i da potisnu svoje izvorne, autentične osjećaje i želje. Stoljećima, od malih nogu djeca su odgajana u strahu, krivnji i stidu ne samo zbog najmanje pogreške u vanjskom ponašanju, nego i zbog osjećaja samih (‘ljutnja je smrtni grijeh!’). Voljeti sebe, doživjeti sebe kao ljubav, kao dragocjena bića – vodilo bi automatskom odbacivanju takvog odgoja i stoga nije moglo biti dopušteno.

Kako bi ljudi mogli povjerovati da su njihovi najdublji osjećaji loši, morali su povjerovati i da su oni sami loši grešni u svojoj biti, nevrijedni po prirodi. Kad djeca odgajana u takvom ozračju odrastu, rode vlastitu djecu i suoče se s njihovim osjećajima i željama – često je daleko lakše okriviti dijete da je ‘zločesto’ i ‘sebično’ nego priznati desetljećima potiskivane osjećaje i sav strah, krivnju i sram kojima su oni vezani. Tako se krivnja i strah prenosi u sljedeće generacije.

Tako smo dobili društvo lažne pristojnosti i upitnog morala, društvo u kojemu je ‘biti dobar’ značilo zanemariti sebe i svoje potrebe, ‘biti pristojan’ značilo ne isticati se, čak niti reći nešto dobro o sebi, a ‘obzir prema drugima’ vrlo je često zahtijevalo djelovanje na vlastitu štetu.

Potisnuti osjećaji uvijek ostaju u nama i bore se da se izraze i prenesu svoju poruku. Ako ne dopuštamo sebi da to učinimo na konstruktivan način, podsvjesno počinjemo tražiti druge načine olakšanja – destruktivne. Ogovaranje, licemjerje, depresija, zavist i zloba bili su ‘ispušni ventili’ mnogih generacija. No prije ili kasnije događa se da naša moć samokontrole popusti pod pritiskom nagomilanih emocija, nakon čega često prelazimo u drugu krajnost.

Velika većina ljudi nikad nije iskusila istinsko samopoštovanje i može samo zamišljati kako se ono manifestira. Zbog toga im je toliko lako povjerovati u lažne prikaze samopoštovanja, često i u lažan, prividni osjećaj moći koji daje destruktivnost. Jednom kad imate vlastito, unutarnje iskustvo, nisu vam više potrebni vanjski modeli prema kojima ćete se orijentirati.

U vanjskom ponašanju, samopoštovanje se manifestira jednako kroz poštivanje vlastitih osjećaja, potreba i zahtjeva, kao i kroz poštivanje drugih ljudi, i to na način da ih doživljavamo kao snažne i sposobne da učine to isto. Nema straha od osude (koji je zapravo u prvom redu strah od osude samih sebe!) Nestaje potrebe da zanemarujemo sebe kako bi vodili brigu o drugima, jer znamo da su oni to sposobni učiniti sami – i, ne manje važno, da imaju pravo na to.

(Ljutnja i otpor koji mnogi ljudi osjete u situacijama kad im se druga osoba samo usudi izraziti neslaganje s njihovim ponašanjem, ili upozoriti ih da su povrijedili njezine osobne granice, obrambeni je mehanizam koji prikriva duboko nesvjesno vjerovanje da ne zaslužujemo zauzeti se za sebe. To se vjerovanje stvara obično u vrlo ranoj dobi. Kako naše istinsko biće osjeća da je to neprirodno i ima otpor prema tome, ali se u dječjoj dobi ne zna nositi s tim osjećajem, on se nešto kasnije obično prekrije i maskira kompulzivnim pokušajima da se osjećamo bolje sami sa sobom, često i kroz potcjenjivanje drugih ljudi i njihovih potreba.)

Zdravo i sretno dijete, ono koje se još nije naučilo stidjeti samog sebe, spontano izražava sve svoje želje i osjećaje, te i ne pomišlja da ih skriva – dok ga se ne uvjeri da bi to trebalo činiti. Zdravo dijete usmjereno je u prvom redu na sebe, te prirodno, premda ne svjesno i racionalno, očekuje da će i drugi činiti isto.

Biti usmjeren na sebe – ne zvuči li to kao sebičnost? U pravilu se još uvijek tako označava. Mnogima je lakše nazvati to sebičnošću kod drugih, nego usuditi se učiniti to isto, suprotstaviti se, reći ne ili zauzeti se za sebe. Pod poštovanjem prema drugim ljudima, koje je nužno sadržano u istinskom samopoštovanju, podrazumijevam poštivanje osobnih granica drugih ljudi – izbjegavanje da ih se namjerno povrijedi ili naruši njihova sloboda – ali i poštivanje njihove moći i odgovornosti da sami postave i obrane svoje granice. Drugim riječima, da nas upozore ako nenamjerno činimo nešto što njima ne odgovara.

Kad govorim o usmjerenosti na sebe, jednostavno mislim da jedino mi sami možemo znati što želimo i što nam je potrebno, te da ne možemo očekivati da će bilo tko drugi to činiti za nas. Isto tako, ne možemo znati, i nerazumno je očekivati da znamo i predviđamo, što drugi ljudi žele i osjećaju. Kako svatko od nas ima različit karakter i različita iskustva, često se događa da smo u krivu čak i kad smo uvjereni da znamo što druga osoba osjeća i misli.

Nikad nećete vidjeti zdravo dijete koje se osjeća dobro sa sobom, kako anksiozno nastoji predvidjeti i pretpostaviti želje svih ljudi oko sebe (‘Jesam li nešto krivo rekla? Nešto krivo učinila? Možda će ljudi steći dojam da sam sebična?’), ali vidjet ćete mnoge nesretne, anksiozne ljude (i djecu) kako to čine. Zdravom djetetu je normalno reći ‘ne’ ako nešto ne želi, kao što mu je normalno da i drugi ljudi kažu ‘ne’ i postave svoje granice – a zatim se o tome može pregovarati.

Usmjeriti se na sebe znači u potpunosti preuzeti odgovornost za sebe, kao i shvatiti odgovornost drugih ljudi da učine to isto. Ako se svatko osjeća sposoban i slobodan reći i izraziti što osjeća i želi, to nas oslobađa beskrajne krivnje i beskrajnih, često neizrečenih, očekivanja i optužbi.

To ne znači da su nam drugi ljudi manje važni. Nijedna osoba koja se istinski osjeća dobro sa sobom nema potrebu ili želju povrijediti ili potcijeniti druge. Naprotiv, što smo više sposobni razumjeti i cijeniti sebe, to nam postaje lakše i kad je riječ o drugima. Prirodno je da imamo određenu zdravu sliku o tome što bi značilo svjesno povrijediti slobodu i osobni prostor druge osobe i da nećemo željeti to činiti, jer znamo kakav je to osjećaj. No – u idealnom slučaju – kad se radi o specifičnim željama, osjećajima ili neslaganju, očekujemo od druge osobe da ih sama izrazi – a kako nema potrebe da se to čini kroz okrivljavanje, tako nema potrebe niti za strahom i krivnjom – i postaje nam mnogo lakše saslušati i cijeniti tuđe mišljenje.

Naravno, rijetko kad je u životu prisutan takav idealan slučaj i mnogo puta ćemo morati uzeti u obzir prošlost druge osobe i način na koji je naučila funkcionirati; njezine strahove, krivnju i potisnute osjećaje. Često ćemo se naći u situaciji da druga osoba nije sposobna uzeti u obzir naša ograničenja. To čini rad na samopoštovanju – kao i život sam – raznolikim, zanimljivim i punim prilika da učimo i preispitujemo sebe iz različitih gledišta i u različitim okolnostima.

izvor