Rokoko (XVIII vek)

ROKOKO (XVIII vek)

FRANCUSKA

1648 godine u Parizu se osniva Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva. Učenje u akademijama se zasnivalo na klasicima, Rafaelu, Pusenu. Od 1663 g. Lebrun postaje njen direktor. Tad centralnu kontrolu nad likovnim umetnostima vrše Colbert i Lebrun., ne samo zahvaljujući novcu, već i novom sistemu školovanja u odobrenom stilu.

Krajem XVII veka javljaju se dve struje na akademiji povodom spornog pitanja crteža i boje:

1. «Konzervativci»– crtež stoji iznad boje, koja deluje na čula

2. «Rubensovci» - boja je bitnija od crteža jer je vernija prirodi

Lebrunov autoritet opada, 1715 g. umire Luj XIV, a sa tim je savladana diktatorska moć akademije. 1717 g. «Rubensovci» su izvojevali definitivnu podbedu, kada je u akademiju primljen Vato, na osnovu svog «Hodočašća na Kiteru». Svuda se oseća uticaj Rubensa i venecijanaca.

Inače, umetnost XVIII veka u Francuskoj se dosta razlikuje od XVII veka. Ona više nije monarhistička ni versajska. Više se ne radi za « Kralja Sunca», već za novu klijentelu – obogaćenu buržoaziju, krupne trgovce. Pariz, iz kog se za vreme Luja XIV umetnost preselila u Versaj, ponovo postaje centar.

Umetnost rokokoa se javlja posle smrti Kralja Sunca i traje do 60-tih godina XVIII veka. Zovu ga i stilom Luja XV. Rokoko = vesela dekoracija pećina školjkama i kamenjem. Slikarstvo rokokoa je stvorilo novi stil inspirisan Rubensom i venecijancima. To su galantne slike sa prizorima pastoralnih zabava, svakodnevnog života i scena iz pozorišta. Grupe muškaraca i žena u nestvarnim, idiličnim pejzažima udvaraju se rečima, igrom i muzikom. Radi se i portret. Boje su svetle, ružičasta i plava, nanete u sitnim mrljama lakim dodirom četkice sugerišu oblike pokret i atmosferu. Ovo slikarstvo pokazuje ukus visokog pariskog društva za vreme Luja XV, društva zabave i dokolice. Tada i francuska aristokratija teži za lakom zabavom, ljubav je neobavezna- flert, lišena dubine i strasti. Sve je lako, neobavezno i površno. Slike su malih formata. Umetnost teži da osvoji posmatrača, puno je površne lepote i elegancije. Bitna je dopadljivost. Nova tehnika u slikarstvu je pastel. Slikarstvo je ljupko i čulno, bez emocionalne dubine.

JEAN–ANTOINE WATTEAU (1684 – 1721 g.)

Antoan Vato je tvorac i tipičan predstavnik rokokoa stila. Pod uticajem je Rubensa, koristi njegovu paletu boja, gradi slike svetlošću i bogatim koloritom, konture ne postoje. Teme su fetes galantes – galantne zabave (uvodi ih na Akademiju) ljudi iz visokog društva i pozorišne glumice u vrtu.

Stavio je eleganciju iznad lepote i dopadljivost iznad snage.

Njegovi pejzaži podsećaju na pozorišne kulise. Svet posmatra kao «pozorište prirode» u kom pripadnici mondenskih društvenih krugova uživaju u dokolici. Dela:

- Hodočašće na Kiteru, 1717 g., Slika na platnu, Luvr Pariz, na osnovu nje došao na Akademiju, mada je slika rušila sva akademska pravila.

- L'indifferent (Nonšalantni mladić), 1717 g., Slika na platnu Luvr, Pariz

FRANCOIS BOUCHER (1703-1770 g.)

Bio je pod uticajem Vatoa i ljubimac Markize Pompadour (1721 – 1764) - ljubavnica Luja XIV, koja je imala veliki uticaj na dvorsku umetnost i po kojoj je umetnost razvijeg baroka dobila ime stil Pompadur.

Bio je i dvorski portretista.

Slika vedra životna zadovoljstva, često prelazeći granicu dobrog ukusa. Ima težnju da se dopadne. Radio je i mnoge mitološke predstave Venere, ženski akt. Najviše voli svetlo ružičastu i plavu boju. Slike mu se graniče sa pornografijom. Radio je portrete, pejzaže, dizajnirao je porcelan tapiserije, radio je scenografije. Dela:

- Gospođa de Pompadour, 1756 g., Alte Pinakothek, Minhen

- Porodica za doručkom, 1739 g., Luvr, Pariz

JEAN BAPTISTE SIMEON CHARDIN (1699 – 1779 g.)

Žan Batista Šarden-ov stil se uslovno može nazvati rokokoom. On sadrži flamanski realizam. Počeo je kao slikar mrtve prirode, a kasnije i prizora iz građanskoga porodičnog života. Bio je majstor i žanr-scena i mrtve prirode.

Suprostavlja se rokokou i pod uticajem holandskog slikarstva (bio je realista) slika slike iz života običnih ljudi.

Preovlađuju smeđi i zagasiti tonovi. To su skromna platna sa toplim ružičastim tonovima uz prigodan naturalizam. Dela:

- Kuhinjska mrtva priroda, 1730 – 1735 g., Ashmoleov muzej Oxford0

- Guvernanta, 1738 g., Kanadska nacionalna galerija, Otava

- Povratak sa pijace, 1739, slika na platnu Luvr, Pariz

JEAN HONORE FRAGONARD (1732 – 1806 g.)

Od svojih dvaju učitelja Bouchera i Chardina, veći uticaj na njega Buše. Sa nadahnutom lakoćom, spontanošću stila i elengatnom pristupu temama udahnjuje nov život pokretu rokokoa.

Slika brzim pokretima kista sa nanošenjem bogatih slojeva boje. Odlučno postupanje sa bojom i snažan naturalizam podsećaju na Halsa i Rembrandta, a slike mu prikazuju prekrasne pastoralne predele, erotske prizore i ljubavne susrete.

Fragonard je nadživeo svoju eru, njegove slike izlaze iz mode približavanjem Revolucije. Umro je siromašan i zaboravljen. Dela:

- «Kupačice» 1765 g., slika na platnu, Luvr, Pariz, spontanost podseća na Rubensa. Elipsasti pokret, jaka atmosferska magla.

- Muzika, 1769 g., ulje na platnu, Pariz

- Buđenje Ljubavi, 1771 – 1773 g., zbirka Frick, NY, naručila gospođa Barry – ljubavnica posle de Pompadour-ove.

- Sumrak, 1778 g., Luvr, Pariz

ENGLESKA

Engleska arhitektura XVII veka u opštim crtama ide za razvojem francuske arhitekture. Oko 1700 godine, visoki barok pobeđuje klasicističku tradiciju, ali Engleska nikad nije prihvatila rokoko koji je došao za njim.

Francusko rokoko slikarstvo ipak ima presudan, ali nepriznat, uticaj na englesko slikarstvo XVIII veka i doprinosi osnivanju prve engleske slikarske škole posle srednjeg veka, od većeg značaja.

Engleski slikari nisu prihvatili ekstravaganciju i lakomislenost, koje su kao tipične za rokoko, preovlađivale u Evropi. Pokazivali su veću sklonost ka formalizmu i naglašavali su tradiciju što u Engleskoj dovodi do ranog prihvatanja klasicizma, mada još uvek sa nekim vrednostima rokokoa, koji će prerasti u svojevrstan oblik romantizma.

Najviše se radi portret, građanski i jednostavan i pejzaži. Slikarstvo je zasnovano na liniji, manja je plastičnost oblika.

WILLIAM HOGARTH (1697 – 1764 g.)

Radio je novu vrstu slika koje sam opisuje kao «moderne moralne teme». Bio je kritičar engleskog društva sa ironičnim humorom. On je verovatno prvi umetnik u istoriji koji je postao kritičar društva po svom sopstvenom pravu. Svojim «moralitetima» podučava vrlinama srednjeg staleža. Dela:

- Orgija – Prizor III iz puta razvratnika, 1734 g., Muzej Sir Joshua Sonaea, London

THOMAS GAINSBOROUGH (1727 – 1788 g.)

Gejnzboro je počeo da radi kao pejzažista, a završio kao omiljeni portretista toga doba britanskog viskog društva. Ima prozirnu tehniku i lakoću poteza. Dela:

- Robert Andrews i njegova žena, 1749 – 1750 g., ulje na platnu, Nacionalna galerija, London

- Gđa Siddons, 1785 g., ulje na platnu, Nacionalna galerija, London


JOSHUA REYNOLDS (1723 –1792 g.)

Bio je predsednik Kraljevske Akademije od njenog osnivanja 1768 godine i protagoniste akademskog pristupa umetnosti, koje je stekao tokom dve godine provedene u Rimu.

U njegovom stilu se oseća uticaj venecijanaca, flamanaca i Rembrandta više nego što je hteo da prizna u teoriji.

Većinu svojih portreta «oplemenjuje» aligorijskim dodacima ili prerušavanjima. Dela:

- Portret Johna Campbella, 1778 g., Dvorac Cawdor, Škotska

- Gđa Siddons, kao muza tragedije, 1784 g., San Marino, Kalifornija